Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'као'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 319 results

  1. Инспирација за тему ми је скорашња порука од о. @Иван Ц. са теме "Раскол се захуктава": Оче Иване, мени конкретно поред овога много смета што су поједини одвратни таблоиди узели да машу заставом православља и преко насловних страна у помпезним насловима обавештавају грађане који је празник или светац тог дана, редовно уз пратеће сензационалистичке наслове шта на тај дан ваља радити, а шта никако не. Уз то и предњаче у агресивном потурању црквене иконографије у виду поклон-календара и поклон-иконица уз велике празнике. Све то латиницом, а поред скандалозних и накарадних наслова који се тичу џет-сет личности, актуелности у ријалитијима и ТВ серијама, и дневнополитичких пропагандних ратова. Не могу да појмим да су то приметили лаици, а готово нико из црквене администрације. Примећују и борци против СПЦ, који по друштвеним мрежама управо покушавају да православље изједначе са заосталошћу, примитивним национализмом, необразовањем и неукусним и дегутатним музичким укусом. Својевремено су се на истој насловној страни нашли фотографија нагог међуножја једне естрадне личности и обавештење о поклон-икони поводом дана свеца. На друштвеним мрежама је настало колективно изругивање на рачун тог листа, са афоризмом "Ексклузивно у Куриру: икона св. Николе и пи*ка Јелене Карлеуше". Овде није проблематична чак ни очигледна бласфемија, него тако агресивно истицана православност појединих листова где се ја и људи са којима сам разговарао питамо, зар не би требало да се СПЦ на највишем нивоу огради од тога и пошаље јасну поруку верујућима и самим таблоидима о томе? Лично искрено верујем у свест људи који то папирно смеће купују да су и сами новинари и текстови које објављују проблематични и да то чине само због приступачне цене и да једнако негодују. Али шта је са онима који захваљујући тој потпори гаје своје православље као својеврсну комбинацију сујеверја, идолопоклонства и враџбина, упоредо са упијањем културолошких вредносних образаца које ти медији негују? Зар их треба оставити без свести да је српска црква то осудила, и то не пар презвитера или портпарола, него Црква у целини? Лично мислим да је боље да се о православљу не пише уопште, него да се пише на онај начин и упоредо са оним гадостима.
  2. На велики празник Богојављења, 19. јануара 2020. године, мноштво богољубивих клирика и благочестивог народа Божјег сабрало се у новосадском Саборном храму, како би се поклонили Пресветој Тројици, чија је Тајна потпуно откривена свету на данашњи Празник. Велико повечерје и Јутрење служио је Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, уз саслужење презвитера Бранислава Нијемчевића и ђакона Слободана Ђурђића. У присуству Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког г. Иринеја, на светој архијерејској Литургији је началствовао Епископ мохачки, уз саслужење свештеног братства Светогеоргијевског храма и новосадских ђакона. У свом архипастирском обраћању, владика Исихије је објаснио смисао празника Богојављења. У данашњи дан славимо велики Празник, када се Бог јавио људском роду као Света Тројица. Господ данас долази на реку Јордан да Га Свети Јован крсти водом очишћења – крштењем које се вршило у Старом Завету, и могло се више пута понављати. Као и сви други догађаји у животу Спаситеља света, и овај је прожет Његовим огромним смирењем. Иако без греха, Он долази Светом Јовану да Га крсти, очишћујући његове воде, а преко њих и цео свет, дарујући нама – кроз свету Тајну крштења – потпуно очишћење, спасење и живот вечни, поручио је Епископ мохачки. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  3. У петак 3. јануара 2020. године у Епископском двору у Пријепољу Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије је уприличио конференцију за медије на којој је упутио Божићну поруку свим људима добре воље. Звучни запис обраћања У сусрет великом празнику пуном радости и љубави Епископ је тим речима и почео своје обраћање: – Љубав и радост су најлепша људска осећања. Долазе нам из општења са спољашњим светом. Треба се отварати према споља, општити, бити способан да чујемо песму славуја, приметити врапчића који се игра, нарочито зими, на хладноћи, испред наших прозора, желећи да завити унутра, да уђе. Може се са сигурношћу тврдити да животност неког бића можемо мерити по томе колико је оно способно да се отвара за спољашњи свет. Пред нама је догађај који је сваке године у стању да нас обрадује, али, треба га приметити, да будемо способни да у њему учествујемо. Не иде то лако, посебно онима притиснутим разним тешкоћама живота, сиромашнима, усамљенима, остављенима. Њима је тешко да се отварају према спољашњем свету, што значи да би тешко могли и да се обрадују, и да воле. Јер љубав и радост су два осећања која се преплићу. – Божић је догађај када нам Бог, сваке године, показује Себе. О Божићу Бог отвара небеса и показује нам лице своје. Он нам шаље Сина Свога у облику детета које се рађа и које има такав изглед да у Њему сунце видите. Свако ко погледа у лице тога детета може да се обрадује, само нека покуша. Нека се загледа у овај дан који се зове Божић, да се сети шта се тога дана догодило, како нас је Бог погледао, како је дошао да нам посведочи да има неко ко увек мисли о нама, да нас подсети да имамо Пријатеља, да нисмо сами, нисмо остављени. То је Божић, то се догађа на Божић. Долази Син Божији као пријатељ, као лекар, као Цар. Осим свих лепота које можемо добити и доживети доживљавањем и сагледавањем Божића, владика се накратко осврнуо и на оне којима Божић није на срцу, на непријатеље Бога и Божића: – На жалост, многи се и намерно, срачунато, боре против Божића, желећи да га истисну и да погазе све оно што нам је Бог дао на Божић. Христос има конкуренцију у грешним, ограниченим људима. Многи желе да замене Њега, да заузму Његово место, да себе ставе у центар пажње. Оно што они раде да то буде централни догађај историје. Људи пролазни, смртни, трошни, желе да замене вечног Бога. И Његову науку, и све оно што је Он дао, желе да замене својом плитком назови мудрошћу. – Ево пред нашим очима шта се догађа на простору Црне Горе. Правда је погажена. Доноси се неправедни Закон. Пазите, закон пун неправде који претендује да се зове Закон, озакоњење незаконитости и безакоња. Гази се људско достојанство, отима се оно што припада Цркви, отимају се светиње, и та отмица се озакоњује, приметио је, поред осталог, Епископ Атанасије у свом обраћању и поздраву пред наступајући празник радости и љубави, Божић. Извор: Епархија милешевска
  4. Главна тема Цркве је да се вјерни народ поводом Божића окупи у црквама, а било би добро да политичари траже друге датуме и поводе за посјету другим државама, казао је за „Дан“ протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. Одговарајући на питање „Дана“ у вези са најављеном посјетом српског предсједника Александра Вучића Црној Гори на Бадњи дан, отац Гојко је нагласио да свако има право да долази кад хоће. „Што кажу – сви су путеви свакоме отворени. Али се бојим да таква посјета једног државника другој држави не стави медијски и уопште, што се тиче пажње народа, сам празник Божић у други план, што не би било добро“, рекао је прота Перовић наводећи да је то његов лични став. Поручио је да је њихова главна тема да прославе Божић и да се вјерни народ тим поводом окупи у црквама. „Вучић нека дође као државник у посјету држави. Озбиљно, вишедневно, плански и најављено. Вјерски празници нијесу прилика за то. Поготово не у ситуацији када се боримо за права Цркве, а не било које нације или етничке групе“, нагласио је протојереј-ставрофор г. Перовић. Агенција Тањуг јуче је навела да им је из Вучићевог кабинета потврђено да ће Вучић Бадњи дан провести „са Србима, православним вјерницима, на сјеверу Црне Горе“. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Изложба Александра Ламброса у владичанском двору у Пакрацу: Колекционарство као чин побуне и отпора Откуд први атеиста Србије да излаже у двору једне од епархија СПЦ? Од тренутка кад сам освестио чињеницу да je СПЦ, а то је недавно у свом интервјуу за „Глас Америке“ отворено и потврдио генерал потпуковник Френклин Бен Хоџис, бивши главнокомандујући америчких копнених снага у Европи, у очима НАТО главна сметња за „довршавање посла на Балкану“, мој ми је атеизам постао другоразредан у односу на српске националне интересе. Српство изнад свега! Колекционарство као чин побуне и отпора Велику ствар имам да обзнаним! Излажем, први пут, део своје личне уметничке збирке, коју трудољубиво и не без много одрицања, градим неколико година уназад. И то не било где! У библиотеци владичанског двора у Пакрацу! Место од изузетног значаја и престижа за српску националну културу. За вас који не знате, а донедавно ни ја нисам знао, ево неколико података који ће вас сасвим извесно импресионирати (и учинити национално поносним). Ендре Пеновац Епископска књижница у Пакрацу је трећа библиотека српске цркве, после Хиландара и Патријаршије. По свом значају Пакрац је исто што и Сент Андреја, Сремски Карловци, Цетиње… То је најзначајнија српска библиотека западно од Дрине и Дунава. Друга библиотека у свету по броју старих српских штампаних књига. Свака десета књига коју су Срби штампали у XVIII веку је у Пакрацу. Свака десета књига коју су Срби штампали у XVIII веку је у Пакрацу. Основао ју је 1786. године епископ пакрачки Кирило Живковић, што је чини девет година старијом од петроградске Руске државне библиотеке. Поређења ради библиотека Британског музеја основана је 1753. а она манастира Св Галена (у Швајцарској) у свом садашњем облику 1767. године. А случајни Срби из редова окупационо-колаборационистичке елите вас убеђују да смо културно инифериорни. Војислав Радовановић Библиотеку је 1941. године одузела НДХ. Године 1945. су је задржали комунисти и потуцала се од немила до недрага до половине осамдесетих, када је оно што је од ње остало враћено у двор. У рату 1991/92. спасао ју је хрватски официр Иван Хити (хрватске снаге наложиле су њено уништење). Од тада до 2007. године налазила се у загребачкој националној и свеучилишној књижници. Одатле је у Пакрац пренесена 2017. године и чува се у епархијском депоу одакле ће бити пренесена у двор кад се заврши обнова просторија у источном крилу намењених за смештај библиотеке, што се очекује да буде ове године. Иначе, библиотека садржи и значајну рукописну збирку с књигама углавном из 16. века. Једна од две сачуване књиге Јоакима Вујића су у њој, као и једини потписани примерак од пет примерака првог издања Вуковог превода Новог завета. Данка Димитријевић Имајући у виду престиж славонске епархије и пакрачке библиотеке и њихов немерљив значај за српску историју и културу у најширем смислу, могу само да будем неизмерно поносан на чињеницу да ће у њој бити изложен део моје колекције (уједно биће то и прва изложба након обнове). Шаула Миле Овде се, за оне који су боље упознати с мојим радом, може поставити питање неколико условно речено „контроверзних“ момената. Откуд први атеиста Србије да излаже у двору једне од епархија СПЦ? Од тренутка кад сам освестио чињеницу да je СПЦ, а то је недавно у свом интервјуу за „Глас Америке“ отворено и потврдио генерал потпуковник Френклин Бен Хоџис, бивши главнокомандујући америчких копнених снага у Европи, у очима НАТО главна сметња за „довршавање посла на Балкану“, мој ми је атеизам постао другоразредан у односу на српске националне интересе. Српство изнад свега! На моје више него пријатно изненађење, достојанственик СПЦ с којим сам око изложбе сарађивао ни у једном тренутку није потегао мој претходни друштвени ангажман солидно базиран на атеизму и оштрој критици СПЦ, а на још веће изненађење питање естетике изложених радова за које сам дубоко уверен да нису нужно по укусу цркве (међу изложеним радовима су и неки, превасходно Александра Тодоровића имам у виду, који се отворено баве критиком цркве као институције) ни у једном тренутку није било потегнуто. Штавише, аутоцензурисао сам се, избацујући из селекције радова неке који су одисали претераном еротичношћу, сачувавши их за неко будуће излагање у у неком несакралном простору. Уосталом, можда не би требало да сам толико изненађен – СПЦ није никад, као рецимо римокатоличка црква, имала индекс забрањене литературе, нити је спаљивала жене нити подржавала нацисте. Ивана Живић Други „спорни“ тренутак може се видети у чињеници да део своје колекције излажем у ономе што је административно данас Хрватска а што је за мене историјски српска земља – Славонија. Ово не би требало никога да изненади – Срби су у ономе што је данас Хрватска, одувек били авангарда – основали су им и фудбалски клуб „Хајдук“ и загребачки аеродром, да поменем само неке институције, дали им књижевни језик итд … па што би онда чудило да Србин излаже савремену уметност у Пакрацу? Владичански двор у Пакрацу Древно је начело колекционарства да скупљаш или жанровски (мртву природу, пејзаже, акт итд) или технику (уље, цртеж, акварел …) или период (одређени правац или временски период). Само се овог последњег држим – скупљам савремену српску уметност, тј. сликаре који стварају у времену у ком живим. Остало бих доживео као ограничење радости колекционарства. Зашто уметници савременици? Зато што је део невиђеног узбуђења ако већ не и сво узбуђење у томе да се ослониш искључиво на сопствене уметничке инстикте који касније добију потврду (или пак не) кроз излагања у иностранству и добијање угледних ликовних награда. Зашто српски уметнници? Поред тога што имам природну везу са Србијом зато што је изузетно важно да баш у овим временима често виђеним као једно од најтежих у дугој националној историји, остане траг о томе да домаћи стваралачки гениј није ни у једном тренутку престао да цвета и то ништа мање раскошно него у неким срећнијим земљама, а у једној од њих, Француској, и живим па могу да пратим и поредим. Осим потребе за лепотом, утехом, промишљањем смисла, моја колекција постаје и чин патриотизма, личне побуне и отпора и непристајања на судбину коју је неко други смислио за тебе. Двор Често се чује оцена да је српска култура у јадном стању. И сам сам то често помислио. Сада, међутим, мислим да је у одличном стању с обзиром на турбо ријалити културолошки модел који колаборационистичка политичка елита у складу са својим политичким амбицијама пласира, као и у односу на терор случајно српске, подједнако комесарске и колаборационистичке, србомрзачке и југоносталгичарске „елите“ која је окупирала безмало све медије и српске институције а која већ деценијама уназад не престаје да нас ментално силује својим чињенично нетачним небулозама о деведесетим, геноцидима, великосрпској идеологији и сличним. Ова изложба је један у низу од многих доказа, виталности српског стваралачког генија, чак и у временима као што су ова наша. Изложба ће се отворити на Божић, у 19. часова у владичанском двору у Пакрацу, на њој ће бити изложени радови Александра Тодоровића, Владимира Лалића, Дамјана Ковачевића, Ендре Пеновца, Милета Шауле, Вељка Ваљаревића, Маријане Ракичевић, Зорана Игњатовића, Андреја Конопека, Кристине Пирковић, Данке Димитријевић, Иване Живић, Војислава Радовановића, Марјана Дјарматија, Андријане Даниловић, Марка Стајића и Горана Витановића. Александар Ламброс Изложба Александра Ламброса у владичанском двору у Пакрацу: Колекционарство као чин побуне и отпора - Видовдан Магазин VIDOVDAN.ORG Колекционарство као чин побуне и отпора Велику ствар имам да обзнаним! Излажем, први пут, део своје личне уметничке збирке, коју...
  6. Колику улогу у одрастању живота има мајка и како данашње мајке да спознају да ли су пружили детету све што је потребно? У емисији „Живети по Јеванђељу“ на ову тему говорио је презвитер Бранислав Ђурагић, настојатељ Светосимеоновског храма у Ветернику. Емисија је емитована 17. октобра 2019. године. Водитељ емисије: Ђакон Владо Поповић. Звучни запис емисије Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  7. Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у храму Рођења Пресвете Богородице у Мркоњић Граду (старом Храму) у недјељу 27. по Духовима, 22. (9) децембра 2019. године, на дан када се наша Црква календарски присјећа догађаја када су педесет година бездијетни праведни Јоаким и Ана добили чудесно јављање Архангела Гаврила који им је обећао рођење дјетета-Пресвете Богомајке (Детињци). Звучни запис беседе Преосвештеном Владици саслуживали су: протопрезвитер-ставрофор Бошко Рољић, умировљени парох мркоњићки, протопрезвитер Драган Видовић, презвитер Предраг Милетић, Александар Бјеличић и протођакон Немања Рељић. Послије прочитаног јеванђелског зачала о исцјељењу болесне жене у суботњи дан, Епископ је бесједио на тему исцјељења болесних. Болести у животу долазе као један вид искушења како би се кроз оздрављење слугу Божијих прославио Сам Бог и Син Божији. Поучени овом занимљивом причом казујемо да је човјек једна личност, јединствена, непоновљива која мора да своју згрченост усправи ка Богу Који је свакодневно позива у своје наручје. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  8. Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служио је данас, 13. децембра 2019. године, Свету Архијерејску Литургију у Дворској капели Св. Андрeja Првозваног, поводом крсне славе Краљевског дома Карађорђевића. Свјатјејшем су саслуживали протојереји – ставрофори Бранко Митровић и Божо Бакајлић, протођакон Дамјан Божић и ђакон Владимир Руменић. Светој Архијерејској Литургији молитвено су присуствовали Преосвећени Епископ шабачки Г. Лаврентије, Преосвећени Епископ шумадијски Г. Јован, Преосвећени Епископ милешевски Г. Атанасије, Преосвећени Епископ будимљанско – никшићки Г. Јоаникије и Викарни Епископ мохачки Г. Исихије и више свештеника АЕМ, директор Канцеларије Владе Републике Србије за односе са црквама и верским заједницама Милета Радојевић, професори Факултета и културни послeници. Светој Литургији је присуствао и представник Београдске Надбискупије. По причешћу Свјатјејши је у својој беседи честитао славу Краљевском дому, рекавши том приликом да „ми верујемо и следимо Господу нашем. Јер као што није оставио оце наше, ако будемо верни Господу неће оставити ни нас.“ Након Свете Архијерејске Литургије Његова Светост Патријарх Г. Иринеј и Његово Преосвештенство Епископ шабачки Г. Лаврентије пресекли су славски колач са Њиховим Краљевским Височанствима принцом Александром и принцезом Катарином. Извор: Радио Слово љубве
  9. У недељу 25. по Духовима и Оданије Ваведења, 8. децембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Покрова Пресвете Богородице у Белановици, Архијерејско намесништво качерско. Преосвећеном Епископу саслуживали су: архијерејски намесник качерски и парох љишки протојереј Светолик Марковић, парох трнавски протојереј Милан Тодорић, парох белановички протонамесник Слободан Алексић, парох моравачки јереј Миодраг Марковић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Слободан Пејовић. Појали су протопсалт Иван Трајковић, вероучитељ Александар Велимировић, вероучитељ Синиша Јовановић и студент Богословског факултета Марко Алексић. Учесници литургијског сабрања били су пензионисани парох белановички протојереј Ратко Радојичић и пензионисани парох горњемилановачки протојереј Чедомир Дамњановић. Хладно децембарско јутро, обасјано сунцем окупило је пред храмом у Белановици верни народ качерски и ученике Основне школе “Сестре Павловић“ да са радошћу дочекају Епископа у својој варошици. Својим доласком Епископ је украсио оно што нам ови дани поста као весници доносе, а то је предстојећи празник Рождества Христовог. Са радошћу у срцима и срећом на лицима присутних произнесена је молитва и бескрвна жртва у белановичком храму. Верни народ је приступио Светој чаши да из руку свога Архипастира прими Божанске тајне. Епископ се обратио сабраном народу са речима подсећања на дане поста у којима се налазимо, као и то да су пост и молитва крила која нас воде ка Богу. Указао је и да је сам Господ Исус Христос постио и крв своју пролио за нас, тиме нам давши заповести о правцу нашег живота. Говорио је да је човеков највећи циљ да задобије Царство небеско. Потом се Епископ осврнуо на данашње Јеванђеље које говори о милостивом самарјанину и указао на милост коју другима треба да дарујемо. Увек треба да имамо Божју заповест пред собом да љубимо ближњег свога као самога себе. Проблем данашњице је управо отуђеност човека према својим комшијама, родитељима, пријатељима и другима. Јавља се мањак љубави међу људима. Владика нас је подсетио на потребу свакодневне молитве и читања Светога Писма, да је за то потребно издвојити дневно барем пола сата. Ако имамо времена да свакога дана гледамо телевизију по два, три или четири сата, ваљда можемо одвојити и пола сата за Господа. Такође, указао је да морамо својим делима сведочити Господа Исуса Христа, јер смо ми сведоци Његови, а не само да говоримо празне приче. Не можемо тражити од других да држе оно што ми сами не држимо. О томе нам посебно сведочи апостол Павле позивајући нас на сведочење Христа у свету. Након Свете Литургије, сабрање је настављено у парохијској сали за богатом трпезом љубави коју су припремили чланови црквеног одбора, старешина цркве и верници из Белановице. За време ручка старешина цркве протонамесник Слободан Алексић је изговорио поздравно слово захваливши Епископу на канонској посети и служењу. Уз звук звона свештенство и верни народ испратили су свога Владику у нади да ће у скорије време поново доћи у Белановицу. Извор: Епархија жичка
  10. Празник Ваведења Пресвете Богородице молитвено и свечано је прослављен у древној светињи манастиру Шудикови. Поводом храмовне славе, свету архијерејску Литургију на празник Ваведења Пресвете Богородице, 4. децембра 2019. године, служио је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије са свештенством и монаштвом Епархије. Сабранима се архипастирском беседом обратио Преосвећени Епископ г. Јоаникије, честитајући велики празник и храмовну славу манастира: Звучни запис беседе -Пресвету Богородицу су Њени родитељи примили као дар од Бога, јер су је добили у поодмаклим годинама, и одлучили су да је посвете на службу Богу. Када је имала, свега, три године, повели су је да се васпитава уз Храм Господњи, да одраста са побожним женама и дјевојкама, које су се посвећивале служби Божјој и храниле, непрестано, ријечју Божјом, молитвом, постом. Када је Пресвета Дјева уведена у Храм, говори се да су са Њом ишле остале дјеве и друго што се догодило, било је чудесних појава, да је првосвештеник Њу ставио тамо гдје је само архијереј могао да улази, а то је, наравно, било по надахнућу Божјем. Ова пратња је била видљива и невидљива, пратиле су је дјевојке, Њени родитељи, али још више анђели Божји, јер је Она, већ, тада била изабрана за нарочиту службу, да послужи Божјем промислу о спасењу цијелог свијета, да се преко Ње, чисте Дјеве, изврши тајна домостроја спасења овог свијета“, навео је епископ Јоаникије. -Пресвета Богородица одрастала тако, при Храму Божјем, учествујући, непрестано, у светим службама, хранећи се ријечју Божјом. Говори се да су јој анђели храну доносили, небеску ману, небески хљеб којим се Она, већ, хранила овдје, на земљи. Тако је душу своју осветила, тако је и тијело Њено било освећено, цијела душа, ум и срце Богу посвећени. Она је, ваистину постала стан Божји прије него што је сишао Логос Божји, Син Божји да се настани у Њеној пречистој утроби силом Духа Светог, да прими од Ње људску природу. То је, дакле, натприродно зачеће и рођење. И Њено рођење је било по дејству Божје силе, али, ипак, на природан начин од мужа и жене, од Светих богородитеља Јоакима и Ане, а Њено зачеће је било плод дејства силе Божје, надахнућа свише и осјењења Духом Светим Божјим, поучавао је Владика будимљанско-никшићки. -Дух Свети Божји оживотворио је у Њеној утроби од Њене пречисте крви људску природу Господа Исуса Христа Богомладенца. Тако се и пјева у химнама, да је Њена утроба постала шира од Небеса. Небо и небеса, и небеса над небесима, не могу обухватити Господа, али се Он, Тај исти, ради нас и ради нашег спасења смирио, унизио себе и настанио у утроби Пречисте Дјеве, Њу чинећи станом Божјим, храмом Божјим, скинијом Божјом, ковчегом освећења, ковчегом завјета и остало што се пјева. Мале су људске ријечи, мале су и анђелске ријечи да прославе Пресвету Богородицу. Када се сабирамо у храм Божји, на празнике Пресвете Богородице, не треба много да говоримо, него треба, прије свега, да славимо. Она нас све приводи дому Божјем, храму Божјем, Она нас све приводи своме Сину Господу и Спаситељу нашем Исусу Христу, Који је глава Цркве, Који је камен Темељац и Грађевина цијеле грађевине Цркве Божје, али је и глава Цркве Божје. Ми који се сабирамо у име Божје, у храму Божјем, око Господа Исуса Христа, имамо заступништво Пресвете Богородице, а са Њом Светих анђела, арханђела и свих Светих, рекао је Његово Преосвештенство. -Данас, на овај Богородичин празник, славе многе светиње. Прије свих, манастир Хиландар са којим смо у заједници; иако смо географски удаљени, ми смо у најтјешњој духовној свези са том нашом највећом светињом. Тамо је данас велико славље, било је свеноћно бдјеније и света служба, гдје се сабира цијела Света Гора и много вјерних са свих страна. Слави и манастир Острог, а овдје у Лимској и Вранешкој долини имамо много светиња, које су посвећене овом празнику. Сигурно је то био утицај светог манастира Хиландара кроз средњи вијек, када су многе светиње и многи манастири жељели да успоставе везу са манастиром Хиландаром, јер је он био духовно огњиште, које нас је кроз вјекове гријало и грије нас и данас. Срећан празник, срећна слава овом светом манастиру, мати Амфилохији и њеном сестринству, да буде на здравље, на духовно укрепљење нашим ктиторима г.-дину Милу Ђурашковићу и његовим сродницима. Нека Бог да свако добро свима који су се овдје потрудили, дали свој прилог и тако се обновила ова светиња“, закључио је Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије. Сабрани верници приступили су светом причешћу. Благосиљан је и преломљен славски колач, који је у славу Божју, а поводом храмовне славе, припремило сестринство манастира Шудикова. Прослава празника и храмовне славе настављена је за трепезом љубави. Кум славља био је Војислав Рмуш са породицом, а за идућу годину обавезу су преузела братства Бојић, Вељић и Томовић из села Будимље. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  11. Владика Иларион: „Молите се Господу, волите Господа, трудите се у ономе што можете као људи да испуните, а Господ ће додавати оно што ми нисмо кадри да остваримо и онда ћемо видети славу Господњу.“ У недељу, 1. децембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ тимочки г Иларион служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Великомученика Георгија у Књажевцу. У својој беседи владика Иларион је свима пожелео срећан и благословен почетак поста и саопштио окупљеном верном народу да је на место старешине овога храма постављен протосинђел отац Захарија, донедавно сабрат манастира Буково и новопостављени старешина манастира Свете Тројице. Епископ је истакао да ове промене имају за циљ подизање духовности у овом крају, са надом да ће нови старешина свима бити на радост и да ће народ у цркви бити многобројнији. Током божићног поста у овом храму биће изложена икона Пресвете Богородице Колочке на поклоњење и целивање свим верницима. Ова икона је дар манастира Хиландар Епархији тимочкој. Извор: Епархија тимочка
  12. Хиландар – На дан празника Ваведења Пресвете Владичице Богородице, који наша Света Православна Црква прославља 21. новембра по јулијанском календару а 4. децембра по грегоријанском календару, Света царска српска лавра манастир Хиландар свечано прославља своју манастирску славу. Уочи манастирске славе, служи се свеноћно бденије уз учешће монаха из других светогорских манастира и присутних гостију. Сва служба је величанствена и у свему царска. У манастиру се поводом славе спрема свечана трпеза и кољиво са изображеном иконом Ваведења и друго кољиво за парастос свим ктиторима и приложницима обитељи који се служи истога дана али увече. У складу са древним обичајем сваке године игуманско место на један дан преузима игуман Светог манастира Ватопеда. Посебне братске везе између Ватопеда и Хиландара утемељене су још у време Светог Саве и Светог Симеона Мироточивог и сваке године за време манастирских слава игумани два манастира замењују места. Извор: Манастир Хиландар
  13. Када је старац Порфирије дошао за пароха у Храм Светог Герасима у атинској Поликлиници, имао је проблем са гласном музиком коју је у време богослужења пуштао трговац грамофонима из продавнице преко пута. То је било велику искушење, које га је подстицало чак да напусти овај храм. Након три дана поста и молитве, нашао је у једном ћошку храма свеску студента физике. У њој је писало да закон звучних таласа поручује да када у језеро бациш камен, он изазива стварање кругова у води. Ако у исто језеро бациш већи камен, он ће створити кругове који ће поништити оне прве. Тада је старац одлучио да се усредсреди на молитву, па музику временом више није ни примећивао. Овом поуком и примером старац је тешио вернике који су долазили да му се жале на услове савременог живота у свету. Из књиге: Старац Порфирије Подвижник љубави – Прозорљиви чудотворац Извор: Епархија жичка
  14. У 24. недјељу по Духовима, 1. децембра 2019. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Светог мученика Платона и Свете мученике Романа и Варула Отрока, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је јеромонах Никита, дугогодишњи сабрат острошке светиње, сада клирик СПЦ у Епархији буеносајреској и јужно-централноамеричкој, а саслуживали су му острошка сабраћа протосинђел Сергије, јеромонах Владимир и јерођакони Роман и Зосима, као и јереј Бранко Богојевић ластвански парох, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. Након читања зачала из Светог Јеванђеља о исцјељењу крвоточиве жене и оживљавању мртве дјевојке, сабранима је бесједио о. Никита, који је између осталог казао да не постоји ништа љепше ни драгоцјеније од чисте и тврде вјере у Бога живога, који је свуда и све испуњава. – Из вјере као и из извора проистичу сва добра дјела, јер вјера је та која чуда ствара. У данашњем Јеванђељу видимо вјеру жене која је била болесна 12 година од болести опаке, крвоточења, а такве су се жене по Мојсијевом закону називале нечистима. Та жена је потрошила сва своја имања и све своје богатство, вјерујући да ће јој помоћи. Све је било безуспјешно, јер у тим случајевима само Божија рука може да помогне. Чула је за Господа, приступила му, дотакла се Њега и чим Га се дотакла осјетила је да је престала да тече крв из ње – казао је о. Никита и објаснио како је Господ на овом примјеру ученицима показао силу и дубину вјере која спасава. Заиста је вјера она сила која нас спасава и преображава и која нам даје сваку ревност и сваки подвиг, јер само ко има чврсту вјеру, он чини свако добро дјело , рекао је о. Никита. – На Божију ријеч све устаје, на Божију ријеч све живи и на Божију се ријеч све одржава, јер Христос јесте Божија Ријеч. Дјевојка је устала, дата оцу, а отац је имао вјеру у Христа и ни најмање није сумњао да Он може да оживи његову кћерку. Зато смо дужни да по вјери ходимо, да по вјери живимо, јер ако вјеру изгубимо, изгубићемо и свој идентитет, и свој живот. Ако изгубимо вјеру, изгубићемо живот вјечни – казао је о. Никита. Сабрани који посте Божићни пост, а који су се молитвом и исповијешћу припремали, међу којима је на велику радост било много дјеце, примили су Свете Тајне Тијела и Крви Господње. Извор: Манастир Острог
  15. „Сваки нови пост прилика је да, ако смо до сада нешто можда и схватали чисто законски и испуњавали реда ради, сада престанемо и да у та правила унесемо и себе, и своја срца, и своје умове и душе“, казао је поводом почетка Божићног поста, протојереј-ставрофор Гојко Перовић и позвао све да, иако постимо годинама, ове године уђемо у пост као неки нови људи. Ректор Цетињске Богословије, отац Гојко Перовић говорио је за Радио ,,Светигора“ о Божићном посту и старозавјетним пророцима, које славимо у току њега, а који су наговијестили долазак Богомладенца Христа у овај свијет. Објашњава да би требало да нам у овом посту, а и иначе стално, над главом стоји мач, како не би упали у само неки законски оквир свега тога. „И Господ наш и апостоли борили су се против закона и на тој критици је, између осталог, и настало Јеванђеље Господње. Наша вјера, ни у ком случају, не смије се свести само на испуњавање неких прописа, иако морамо имати и прописе, и знати, и како, и кад се пости. Ипак, наша вјера не би смјела да се претвори само у то да испоштујемо нешто што је неко, негдје, прописао и да на тај начин будемо пред собом праведни и поштени. Не смије да нам постане досадно и дозволимо себи да помислимо: Ето постио сам прошле године, или цио живот, па зашто морам баш и овај пост „, каже отац Гојко Перовић. Посебно наглашава да је сваки нови пост прилика да ако смо до сада нешто можда и схватали чисто законски и испуњавали реда ради, сада престанемо то да радимо. „Хајде да ове године унесемо и себе, и своја срца, и своје умове и душе у та правила, не укидајући их. Хајде да мало размислимо. Шта ми то читамо? Коме се молимо? Спроводимо ли то у својим животима и ако не спроводимо – зашто? Ако спроводимо – можемо ли то боље? Да ли то радимо да би себе смирили, избацили масноће из организма, да би нас други људи видјели како постимо? Или то радимо да бисмо Божић, празник који нам долази, прихватили свим својим бићем, умом, срцем и душом? Е, зато треба да постимо и да добро знамо да никад, ни у један пост, човјек не улази исти онај од прошле године“, наглашава свештеник Перовић. Иако постимо годинама, отац Гојко позива да, ове године, у сриједу 28. новембра 2018. године, уђемо у пост као нови људи. „Треба да размишљамо овако: У односу на прошли Божићни пост, за ових годину дана, пуно ствари се десило, и са мном, и са мојим ближњима. Стара изрека каже: Да сам јуче умро, не бих ово знао…Е, пошто нијесмо умрли на прошли Божић, него нас је Бог довео до капије овога поста, хајде да у њега уђемо као нови људи, са новооткривеним духовним тајнама, спремнији за молитву и да се још више приближимо Богу. Неко је можда, после силних молитава и одушевљења, мало пао па му није јасно зашто…па можда није онако понешен за све то као прије… А зашто смо живи то Бог зна, могло је одавно да нас нема…Па пошто нисмо нестали, него живимо, прилика је да у овај пост унесемо нешто ново, да се поново помолимо Богу, да поново ставимо свој организам и душу на тест уздржања и одвикавања од овог пролазног живота“, објашњава свештеник Гојко Перовић. Позива да ове дане, колико је то могуће, посветимо другим људима и увјерава да ћемо одмах видјети да ће и свијет бити бољи: „Од нашег поста ми ћемо бити бољи, и свијет ће бити бољи.“ Подсјећајући да у току Божићног поста славимо старозавјетне пророке, који су наговијестили долазак Господа нашег Исуса Христа у овај свијет, отац Гојко каже да овај пост није распоређен као Васкршњи, гдје свака недјеља има неку своју нарочиту тему. Бог је уредио да баш у току децембра и наредних четдресет дана, славимо, не све, али већину, старозавјетних пророка, и Светог јеванђелисту Матеја који своје Јеванђеље управо почиње старозавјетним оцима и родословом Господњим. У недјеље пред Рођење Христово, славимо недјеље отаца и праотаца Христових по тијелу. „У црквеном календару и црвеним службама тако је удешено да се сјећамо оних који су живјели прије Христа и који су најављивали да ће доћи дан Христовог рођења.Нашим душама је корисно да читамо о тим људима, славимо те пророке и људе, читајући старозавјетна штива, псалме и друго из Старог завјета. Не смијемо да дозволимо да глумимо, да се пренемажемо, правећи се да смо и сами пророци и старозавјетни људи. Потребно је да, усвајајући те текстове и размишљајући о њима, пробамо на тај начин да своје душе некако ставимо у ситуацију чекања Христовог рођења, јер ми заиста Христово рођење чекамо“, нагласио је отац Гојко. Поновио је да се, постећи ових четрдесет дана Божићног поста, ми претварамо у старозавјетне људе и да, у ствари, и јесмо они који чекају Христов долазак. С обзиром да смо хришћани и људи Новог завјета, ми треба да упоређујемо своје животе, гледајући како то изгледа кад ми хришћани, крштени одавно, идемо у Цркву, постимо, причешћујемо се, славимо славу, а често пута, као да не знамо за Бога, као да нам је Бог далеко, као да овај наш живот и није хришћански. „Зато, нека ови празници не буду само пуна трпеза, чаша ракије у руци и неко славље. Нека наше душе буду пуне библијских тема. Нисмо сви исти и некоме ће, читајући псалме, једна ствар бити интересантна, другоме друга, у складу са нашим годинама и животним околностима, али морамо да знамо да смо сви ми пред Господом на једном великом задатку. Ми треба да ријечи старозавјетних пророка и отаца Христових по тијелу, његових рођака и предака по тијелу који су били из израиљског народа, прије Христовог рођења, доживљавамо као своје ријечи“, казао је прота Гојко. На свој карактеристичан начин отац Гојко је то приближио слушаоцима „Светигоре“ тако што је навео примјер из наших живота када не можемо да схватимо онога са ким се дружимо и причамо, ако се не потрудимо да то што нам говори доживимо као сопствену ситуацију. „Ако ми се, на примјер, неко на нешто пожали, или, што је још теже, ако нам се неко похвали с нечим да не будемо љубоморни и зависни него да кажемо: Е, свака ти част. Баш ми је мило због тебе. Да Бог да ти се то умножило. Зато је овај Божићни пост нама добродошао“, истиче свештеник Гојко Перовић. Нагласио је и да оне дане у црквеном календару, који су посвећени спасоносним догађајима из живота Господњег и Пресвете Богородице зовемо празницима, док су сви остали дани, када се славе светитељи, црквене славе. „У томе је разлика, иако је између ова два термина јако тешко подвући јасну црту и рећи да, на примјер, када славимо Светог Јована Златоустог није празник, или да Божић није слава, јер и велики Његош рече: Нема веће славе од Божића“, закључио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског и свима пожелио срећан и благословен Божићни пост. Слободанка Грдинић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. Овога Лета Господњег, 2007-ог, празнујемо 1600-годишњицу блаженог преставqења Светог Јован Златоуста (14. 9. 407 – 2007. године), Архиепископа Цариградског, једнога од Три Васеqенска Јерараха Православне Цркве и великога Оца Цркве Божије и наше. Личност несумњиво и неоспорно велика, богата, многострана, какав је био као - хришћанин, монах, јереј, Архијереј, Пастир, беседник, богослов, проповедник и егзегета Речи Божије. Реч је о човеку равноапостолске величине, светости и мудрости, истинском облагодаћеном човеку у Христу Богочовеку, који је, по речима Оца Јустина (Поповића), заиста био "живо ходеће Јеванђеље" Божије. Из пребогатих, предубоких и многодимензионалних његових дела,[1] која заиста представqају бесценблаго за Цркву Христову, њено "пето Еванђеqе", како је рекао опет Отац Јустин, изабрали смо да одмуцамо неку реч о његовом ерминевтичком делу, то јест о његовом схватању и тумачењу Свете Речи Божије, записане само делом у Светим Књигама. Он је протумачио скоро цело Свето Писмо - Стари и Нови Завет. Тумачио је Пророке као пророк, Апостоле као равнопаостолни, Јеванђеqа као пети јеванђелист, због чега је и назван "Пети Ееванђелист" од стране Православних, и конкретно од оца Јустина, како ћемо даqе видети. Свети Златоуст је библијска и црквена личност, облагодаћени лик светог пророка, патријарха, апостола, јеванђелиста, заиста Свети Отац Цркве и духоносни егзегета Речи Божије, гласник и весник (=толмач) Самога Христа као Ипостасног Само-Логоса (Аутологос), Само-Речи Божије, како он често, а с њиме и други Свети Оци, поистовећују свету писану Реч Божију са Христом као Личном Речју Божијом.[2] За Златоуста и друге Свете Оце: слова и речи Светога Писма у Старом Завету су месо и тело Христово, а у Новом Завету то је - Јеванђеqе, Црква, Божанска Евхаристија, Свете Тајне, Светитеqи.[3] После Христа, Свети Златоуст је волео више од свих других Светих Старога и Новога Завета - Апостола Павла. Толико дубоко га је волео, да га је тако дубоко протумачио да, као што вели једно предање - а то предање хоће нешто да каже - да није било њега, било би потребно да Апостол Павле поново дође да протумачи своје Јеванђеqе, то јест своје Посланице. "Јер, вели Златоуст, Павле нас је нагнао да учинимо овај скок. Павле, и qубав према Павлу! Опростите ми, или боqе немојте праштати, него подражавајте ту qубав!"(О промени имена. ПГ 51,118). Толику је велику qубав имао према Апостолу Павлу, да му је заиста и долазио Апостол Павле у Духу Светоме, и учинио га духонадахнутим тумачем његовим, то јест њему повереног и њиме проповеданог и записиваног Јеванђеqа Христовог. Златоустово понирање у дубине Светога Писама личи заиста на Павлово удубqивање у Реч Божију Старог Завета и у Ипостасну Реч Божију, јавqену лично у Новом Завету - у Христу Оваплоћеном, Сину и Логосу, Богочовеку Спаситеqу, Који је уствари сав садржај и смисао и циq и Старозаветне и Новозаветне усмене и писане Речи Божије. +++ Изабрао сам, рекох, да говорим о Златоусту као егзегети Светога Писма да бих показао из самих његових текстова: какве је то врсте или рода светописамски егзегета и тумач био, и какви треба да су истински православни егзегети и тумачи Светописамске Речи Божије. Повод за то ми је дат од самог почетка његовог тумачења Матејевог Јеванђеqа. Сам Златоусти у својој 1. Омилији на Матејево Јеванђеqе, дакле на почетку тумачења Новог Завета, говори о ономе што је најзначајније у православном приступу Светоме Писму, у Православној ерминевтици и егзегетици, у правом православном ставу и сазнању и схватању и доживqавању Речи Бога Живога. Да прочитамо почетак те његове 1. Омилије на Матејево Јеванђеqе, како је написано у оригиналу, уз наш превод и појашњења: "Требало је да ми уопште не потребујемо помоћ од слова (и писаних књига), него да имамо тако чист живот да сама благодат Духа (Светога) буде у нашим душама; и као што су књиге (Светог Писма) исписане мастилом, тако да наша срца буду исписана Духом (Светим). Но пошто смо ту благодат одбацили - тј. немамо чиста срца да у њих директно Дух Свети уписују Речи Божије, - хајде да прихватимо ову другу пловидбу (=пут/начин). Јер, да је први начин био боqи, - тј. да је боqе било да Реч Божју учимо од Светог Духа него ли од слова и књига - показао је Бог и оним што је рекао и оним што је учинио. Јер и Ноју, и Аврааму, и његовим потомцима, и Јову, и Мојсију, није говорио словима (=књигама), него (им је говорио) Самим Собом, налазећи чистим ум њихов. Али, пошто је сав Јеврејски народ упао у саму дубину зла, тада су настала слова (=списи), и плоче (Закона), и потсећање кроз њих (тј. тако је настало Свето Писмо). И то није било само код Светих у Старом Завету, него се догодило и код оних у Новом Завету. Јер, ни Апостолима није Бог дао ништа написано, него је уместо слова (и књига) обећао дати им благодат Духа (Светога). Јер, вели (Христос), Он ће вас - Дух Свети - потсетити на све (Јн. 14,26). И да дознаш да је то било много боqе, слушај шта каже (Бог) кроз Пророка: Завештаћу им Завет Нови, дајући законе Моје у ум њихов, и на срце ћу их написати, и сви ће бити научени Богом (Јерем. 31,32; Јевр. 8,10;10,10). И Павле (Апостол), - наставqа даqе Златоуст - показујући то исто преимућство, говорио је да је примио закон не на каменим плочама, него на плочама телесног срца (2Кор. 3,3). Но пошто су током времена (qуди) скренули: неки због (искривqених) учења (=наука/заблуда/јереси), а други због (рђавог) живота и понашања, потребно је било опет подсећање кроз слова (и писма). Замисли, дакле, колико је зло: да будући дужни тако живети да нисмо потребовали слова (и списе), него да уместо књига дајемо наша срца Духу (Светоме); па пошто смо изгубили ту част, дошли смо до тога да потребујемо слова (и књиге), да се и овим другим леком нисмо користили како треба!? Јер, ако је преступ (већ) то да потребујемо слова (и списе), а не да стекнемо благодат Духа, погледај колика је оптужба (на нас) да нећемо да се користимо ни овом помоћи (Светог Писма), него презиремо ова слова (=Свето Писмо), као да она ту стоје узалуд и непотребно, и тако навлачимо себи већу казну. Али, да тога не буде, пазимо са тачношћу на оно што је написано (у Светом Писму), и научимо се како је дат Стари Закон, а како Нови Завет"(Омилија 1,1 на Матеја). Даqе Свети Златоуст прелази на тумачење Матејевог Јеванђеqа. Ето на који начин Свети Златоуст објашњава како је настало Свето Писмо Старог и Новог Завета, а исто можемо рећи и за Списе Светих Апостола и њихових наследника, Светих Отаца, и самога Златоуста. Дакле: требало је "да не потребујемо слова/списе" - ни Божанске списе Светога Писма, ни утолико више qудске списе и књиге - него да "уместо књига пружамо срца наша Духу Светоме": да Он у њима уписује своју Божанску Реч, то јест Самога Христа, Логоса Божијег и Мудрост Божију. Али, пошто на тај први спасоносни начин нисмо поступили, нисмо га прихватили, онда је Бог нашао овај "други лек", други начин да наш немар, наш заборав творачке Речи Живота и Смисла, исправи и излечи, па нам је зато дао писано Свето Писмо, говорено и записивано Духом Светим преко духонадахнутих qуди (1Петр. 1,20-21), те је зато потребно слушати и изучавати Свето Писмо. Тако, дакле, започиње овај Свети и Златоусти егзегета своју херминевтику, своје тумачење Речи Божије - Светога Писма. То јест, започиње давањем потпуне предности Духу Светоме над писаном речју, над текстом Светога Писма. Тиме он показује и пројавqује тајну Православне херменевтике, тајну и смисао самога Светога Писма као живе и спасоносне Речи Божије. Тиме нам уствари открива и тајну своје сопствене херменевтике, свога надахнутог тумачења Свете Књиге Божије, као уосталом и тајну осталих Светих Отаца и правих Црквених егзегета. Зато је за нас тако важно светоотачко тумачење Светога Писма. Греше они међу православнима, и још више међу западним хришћанима, који мисле да је прошло доба Светих Отаца и да треба сада дати места неким другим, било којим, необиблистима, или тако названим "библијским наукама" да бисмо пошли даqе у схватању и тумачењу Речи Божије. Не кажемо, наравно, да не требају и савремене библијске науке, даqа истраживања и продубqене студије савремених библиста, итд., али - ако изгубимо Светога Духа као руководитеqа и надахнитеqа поимања и тумачења богоданог садржаја и смисла Светога Писма, онда смо изгубили живу и спасоносну Реч Божију и остајемо само при голом слову и мртвом тексту. А као што је познато: слово убија, а Дух оживqује (2Кор. 3,6). А нас у Цркви Православној Господ је удостојио и оспособио Духом Својим да будемо служитеqи Новога Завета, служитеqи не слова, него Духа, и та служба Духа је много већа у слави (2Кор. 3,6.8), тј. много више Духом Светим служимо и сведочимо Славу Бога Живога и Истинога, и нашу вечну славу и живот и спасење у Њему и са Њиме. Јер Дух Свети, Утешитеq Цркве, "помаже у нашим немоћима... и сам се Дух моли за нас уздасима наисказаним" (Рм. 8,26) - како у свршавању Свете Литургије, тако и у светом служењу проповедања и објашњавања Речи Божије - Светога Писма. +++ Врло је интересантно и веома значајно да је овај Златоустов херменевтички увод и приступ Јеванђеqу Матејевом, и уопште Светоме Писму, ушао у живо Предање наше Цркве, и остао у дубоком сазнању и осећању Православqа, тако да је и буквално употребqен од бројних Светих Отаца и Црквених писаца кроз векове. Навешћу само један пример. Кад сам се бавио словенским преводима и издањима Псалтира (о томе сам и написао један чланак), запазио сам да као срж предговора или поговора у Псалтир, стоје напред наведене богонадахнуте речи Светог Златоуста. Тако, у предпоговору ободског Октоиха Ђурђа Црнојевића са Цетиња, из 1494. године, и такође у од њега изданом Псалтиру, следеће 1495. године, а онда и у даqим издањима ових и других богослужбених књига у милешевској, грачаничкој и др. нашим првим штампаријама, мудри штампар - на Ободу је то био јеромонах Макарије - унео је ову мисао и дословни текст Светог Златоуста.[4] Ту стоји поновqена мисао Златоустова: да је Бог са Авраамом, Мојсијем, Давидом, као Његовим причесницима и саговорницима, разговарао не "писмом" - словом и књигом - него уживо и лично, па после Оваплоћења Христовог, Он је Духом Светим, у Цркву као у царску ризницу, преко Пророка и Апостола положио "непотрошиво богатство" Речи Божјих, а онда после ових Божијих саговорника, "божанствени мужеви Дамаскин и Козма и Јосиф, песници црквени, научавани наиласком Духа Светога, предадоше нам да песмословимо трисветим гласима Онога Кога у Тросунчаном Божанству славослове на висинама Анђели. И тако изобиловасмо у Писмима (=божанским Књигама), која су учитеq целомудрија, измирење с Богом, узрок сваког доброг дела"... итд.[5] Ово показује да је у живом предању Православне Цркве било присутно и делатно живо осећање те истине коју наглашава Свети Златоуст: да Живи Бог Духом Својим открива директно, без слова и писма, живу Реч Своју живим qудима, који имају отворено и чисто срце и чист ум. Тако је Дух Божији и давалац и критеријум Светога Писма, а не обратно. Према томе, није Свето Писмо као слово и текст, него Дух Божији оно главно у и око Светога Писма. Јер иначе, не би Бог ни јавqао се ни силазио у наш свет и историју, и не би сама Ипостасна Реч Божија - Син и Логос, постао оваплоћењем човек, него би било довоqно "написати" неко писмо, или дати неку "књигу" (као муслимански "Китаб", или чак и као јеврерјску "Тору"). Због тога су и сами Божији qуди, и сами писци Светога Писма, били и према самоме Писму слободни у Духу Светоме, као Творцу и Надахнитеqу самих њих као писаца, и онога што су они написали. Такав пример је Златоустов qубqени Апостол Павле, а затим и сам Златоуст. Например, када неки библисти, протестантски или римокатолички, кажу како Апостол Павле цитира Стари Завет час по преводу Седамдесеторице, час по јеврејском тексту, а час опет не чини ни једно ни друго, него својим речима слободније предаје Реч Божију из Старог Завета, често дајући и посебан, "павловски" смисао, другачији од наизглед буквалног смисла текста, они тиме само показују да не схватају истину: да није Апостол Христов роб слова и текста, нити је он ученик преводилаца Септуагинте, или Масорета и рабина, или још мање да је везан схватањима ондашњих "књижевника" или данашњих "библиста", већ он као Апостол има у себи Духа Божијег (Рм. гл.8), има ум Христов (1Кор. 2,16), одакле и потиче сво Свето Писмо и Старог и Новог Завета. Из овога је такође јасно: зашто фарисеји и књижевници јеврејски нису могли да Апостолима и првој Цркви наметну своје схватање и тумачење Закона и уопште Светога Писма, јер су Апостоли и писци Речи Божије, у Новозаветним Јеванђеqима и осталим књигама, имали у себи Духа Светога Утешитеqа, Који у њима у Цркви пребива, и уводи њих и њу у сву Истину, и Он им лично сведочи о Живој и Ипостасној Речи Божијој (Јн. 14,16-17.26; 16,13; 15,26). У наведеном тексту предпоговора штампаних Псалтира вели се даqе да су писци тих црквених богослужбених књига, као што су песници Свети Јован Дамаскин, Свети Козма Мелод, Свети Роман Слаткопевац, имали истога Духа Светога као и Давид и остали Пророци, и зато су њихов песме - химне, тропари, кондаци, канони - продужетак Псалтира. И заиста, за дивqење је како се у нашем богослужењу проткивају и преплићу Псалми и Црквене песме, збива се заиста "плетеније словес", како каже премудри Соломон (Прем. 8,8 "строфáс лôгон" = плетен¡õ или извит¡õ словес¢). Зато су ови Оци - песници Цркве - наставак Псалтира, писци нових Псалтира. Јер Дух Свети није престајао да надахњује и руководи народ Божији и qуде Божије у Цркви, и да тако продужује и обнавqа живу Реч Божију, изражавану кроз речи и списе Светих Апостола и Светих Отаца, па дакле и Црквених песника. Узмимо, на пример, ранохришћанску песму "Свјете Тихиј", или величанствену песничку синтезу Великог Славословqа, или песме Велике Недеqе и Васкрса и Педесетнице. Какви су то богонадахнути састави и творенија! Каква духонадахнута поезија, какво богословqе и богославqе. Није био у праву о. А. Шмеман кад је, у своме "Дневнику" (последњи његови текстови), говорио да песме Велике Недеqе заостају за Псалмима и Библијом. Јер, један је исти Дух Свети надахнуо истим дахом, истим благодатним искуством и те њихове речи, као и речи Пророка и Апостола; разлика је можда само у мери вере и мери дара Христовог. Сигурно је да су и једни и други били учесници Трапезе Господње, у предокусу, у предокушају, да би затим сви они заједно опет били још приснији и непосреднији учесници у пуноћи Вечере Царства Небеског. Дакле, Свети Јован Златоуст, као егзегета живе Речи Божије, као тумач Светога Писма, имао је Духа Светога, творца Светога Писма, и Њиме је тумачио цело Свето Писмо и нарочито Посланице свога qубqенога Апостола Павла. Исти је Дух Утешитеq надахнуо Апостола Павла да напише то што је написао, и Златоуста да објасни и шире протумачи то што је у својим егзегетским Омилијама објашњавао и излагао народу Божијем - из Јеванђеqа Светих Четворице Јеванђелиста и код Петог Јеванђелисте - Апостола Павла, који недвосмислено назива своју проповед Речи Божије - Јеванђеqем (Рм. 1,1.9.16; 2,16; 15,16.19.29; 16,25итд.), јер ни Јеванђеqе није завршено са бројем четири. Златоуст се, са слободом надахнутог ученика Христовог и Павловог, односио слободно и према слову и тексту Светога Писма, тако да из његових егзегетских дела видимо да је Свето Писмо доживqавао изнутра, и према њему се односио као свој према своме, свој у своме, па је, рецимо, и надопуњавао смислом понешто што је Апостол Павле у брзини оставио нејасно или недоречено. За пример, наводимо Павлове речи у 1Кор. 12,12: Јер као што је тело једно, и има удове многе, и сви удови једнога тела, иако су многи, једно су тело, тако и Христос, које задње речи Златоуст мења, па каже: "Апостол је овде рекао (уствари) да су Црква и Христос једно, зато је ставио (реч) Христос, уместо (речи) Црква, називајући тако тело Његово" (Омилија 30,1 на 1Кор. ПГ 61,250). Интересантно је да ову наизглед "грешку" у Павловом тексту, тј. замену речи Црква са речју Христос, нико од преписивача или егзегета никада није покушао да измени (не постоји ниједан рукопис Новог Завета са таквом "корекцијом" или "варијантом"). Међутим, Златоуст из овог оваквог Павловог текста, као и из других сличних места, изводи сву своју Еклисиологију, која је заиста доследно изведено - "егз-егетизирано" (потсећамо да речексигисис= егзегеза /од глг. екс-сго/ значи буквално: извођење на јавност!) Павлово Црквословqе – богословско исповедање и сведочење о Тајни Цркве, још тачније: о Тајни Христа као Цркве. Златоуст слично изводи и своју Евхаристиологију, тј. сведочење о поистовећењу Евхаристије и Цркве, из познатог, иначе врло кратког, Павловог места у 1Кор. 10,16-17: "Чаша благослова коју благосиqамо није ли заједницца крви Христове? Хлеб који ломимо није ли заједница тела Христовог? Јер је један хлеб - једно смо тело многи, пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо." Из овога темеqног места Павловог Јеванђеqа о јединству Цркве и Евхаристије у Једноме Христу, Свети Златоуст изводи кратак и јасан закqучак: Павле речју "заједница -коинониа" показује да "смо ми (верни=чланови Цркве=Христа) само оно Тело. Јер шта је хлеб? - Тело Христово. А шта постају причасници? Тело Христово. Не тела многа, него једно Тело... Јер је Христос нас учинио Својим Телом, и Тело је Своје опет нама дао. Тако, сви постадосмо Један Христос, пошто смо Тело Његово" (Омилија 24,2 на 1Кор.; Омилија 3,3, на Еф.; Омилија 8,2 на Кол. ПГ 61,200; 62,27; 62,353). Ови дубоко еклисиолошки и евхаристиолошки текстови Павлови и Хризостомови показују јединство Речи Божије у обојици, јединство Једнога и Истога Духа Светога Утешитеqа у њима, јединство Тела Христовог, Цркве, у којем су они, и сви ми, сједињени у једном Хлебу и једној Чаши, тј. у Једноме Христу - једно Тело и један Дух. +++ Такви су, мање-више, били и сви остали Оци Цркве Христове Православне, било да су писали мања или већа богословска, истим Духом надахнута дела. Или, пак, да су написали врло мало, као што је, на пример, Свети Сава Српски, други Просветитеq нашег и других околних народа на Балкану. (Први Просветитеqи су били Света Браћа Кирило и Методије). Када је Свети Сава Српски, када се повукао са положаја Архиепископа Жичког, и отишао 1232. године у Јерусалим, тада, како пише његово биограф Доментијан, дочекао га је тамо Патријарх Јерусалимски Атанасије Други (1224-1236.г.), Свети Првојерарх Мајке свих Цркава Божијих - који ће ускоро мученички пострадати за Христа од муслимана, и зато се слави као Свештеномученик - и он га је поздравио речима васкрсне песме (што значи да је вероватно то било у време Ускрса, или је то Патријарх изговорио пред Гробом Господњим, где се стално живи у атмосфери Христа Распетога и Васкрслога): "Гробу отврсту, аду плачушчусја, Марија вопијаше ко скрившимсја Апосотолм: Изидите, винограда делатеqије, пропоједите Воскресенија слово!"(Васкрсни Сједален 1, на Јутрењу, глас 6). Затим је Свети Патријарх те речи применио на Светога Саву, указујући да је и он, као духоносни Божји човек, са Апостолима сведок и проповедник Васкрсења Христовог, и уз то је додао управо ове наведене речи Светог Златоуста: "Ево, и овај је човек Духоносац, и он нам говори оно што говори Свето Писмо: говори нам тако да му није потребно писано Свето Писмо, јер има у срцу своме Духа Светога и Животворнога!" - Ето, из ових речи Светог Патријарха Атанасија види се како је живо Свето Предање у Православној Цркви, живо јер живи Свагдаживим и Животворећим Духом Божијим. Овим је јавно посведочен и потврђен Свети Сава Српски, попут Светог Златоуста, као богонадахнути и духоносни проповедник и објавитеq живе и истините Речи Божије, која је увек Реч Крста и Васкрсења, Реч вечног Спасења и Обожења. Да додамо, као врло карактеристично, и ову чињеницу: да је Свети Сава, после манастира Русика где се замонашио, прешао у манастир Ватопед, и тамо, по сведочењу његових биографа, први параклис који је подигао посветио Светом Јовану Златоусту! Толико га је волио, као што га воли и сав православни свет. Зато су свети ликови Златоречивог Благовесника Јована, његове иконе и фреске, и његова дела, рукописи његови, тако многобројни, далеко бројнији од свих осталих Отаца Цркве. А пре и после свега - његова Божанствена Литургија, која је постала свагдашња Литургија целе Православне Цркве у свим вековима и на свим континентима. Блажене упомене отац Јустин (Поповић), српски богослов и егзегета наших дана, који спада у исту линију, или боqе у исто сазвежђе православних, духонадахнутих и духовођених егзегета и проповедника Речи Божије, веома много је волео Светог Златоуста. Говорио нам је: "Бог да ми опрости, али ма колико да волим све Светитеqе, Златоуста волим изнад свих!" - Питали смо га: "Зашто, аво?" - "Зато што он изражава сву пуноћу Јеванђеqа, све димензије Благовести Христове за свет и човека." И наравно, Ава Јустин је одмах додавао: "И Јеванђеqа Павловог!" Јер је и он, како и Златоуст особито волио и следовао Апостолу Павлу. (Своје духонадахнуто тумачење Павлових Посланица назвао је: "Са Апостолом Павлом кроз живот!"). Отац Јустин је то говорио и из још једног разлога. Наиме, он се, вели, дуго питао: "Шта значе речи Светог Апостола Јована на крају његовог Јеванђеqа: А има и много друго што учини Исус, које кад би се редом пописало, ни у сами свет, мислим, не би стале написане књиге (Јн.21,25)? Шта је то много друго? Или још боqе: Који су то многи други?" - И одговара: "То су Светитеqи, који су Духом исписане књиге, као жива Јеванђеqа Христова. Сваки је Светитеq наставак Јеванђеqа Христовог. Као што су Дела Апостолска продужетак Светих Јеванђеqа, тако и Светитеqи, и њихова житија, и њихова дела - наставак су Јеванђеqа." - Ето, то је Живо Предање Јеванђеqа Христовог, наставqано и продужавано у Цркви Духом Светим кроз Светитеqе до Златоуста и до данас, и до краја века. Ово је говорио Отац Јустин и за Светог Златоуста. Касније смо, по Јустиновом упокојењу, дознали да је он волио Светог Златоуста и из једног посебног разлога. Наиме, њему се јавио сам Свети Златоуст лично, и Ава је то јавqање записао у своме личном Молитвенику својом руком, где каже да му се јавио Свети Златоуст и "над главом му читао молитву из свога Требника! После тог јавqања живео је, вели, дуго једно благодатно стање, плод благодатне посете благодатног и духоносног Залтоустог Светитеqа. Обојица су, дакле, били qуди духоносни, и такође духонадахнути егзегети живе Речи Божије. И Свети Златоуст и блаженопочивши Отац Јустин протумачили су Матејево и Јованово Јеванђеqе, и скоро све Полсанице Апостола Павла. Наравно, да Отац Јустин не би никако пристао да се упореди са Светим Златоустом, кога је називао Петим Јеванђелистом! Свети Јован Златоуст је, заиста, био нови Јеванђелист, наставqач и продужавалац Јеванђеqа Христа Логоса и Спаситеqа, и као жива христолика и духоносна личност, и као надахнути истим Духом Светим егзегета новозаветне Благовести спасења и вечнога живота за човека и сву творевину. У истом смислу и смеру Златоуст је био и наставqач проповеди и свештенодејства Јеванђеqа, по угледу на Апостола Павла, који своју проповед Јеванђеqа назива јерургијом = свештенодејствовањем Јеванђеqа Божијег (Рм. 15,16). Од свих Светих Отаца Цркве Златоуст је био најближи Светом Апостолу Павлу. Зато је с правом речено: "Уста Христова - Павле, уста Павлова - Јован!" Као богонадахнути, заиста духоносни егзегета Речи Божије, златоречиви тумач Светога Писма, он је за нас и данас, после 1600 година, духовни вођ и учитеq у Јеванђеqу и читавој Библији, тој Књизи Живота, у којој, Црквом и у Цркви, дише Дух Свети и не дозвоqава да та књига, као само текст, постане "мртво слово на папиру", како каже наш православни народ. Златоусти Благовесник је за нас православне богослове и служитеqе у Цркви Богочовека и Спаситеqа свега света Христа Господа, и конкретно за наш приступ и схватање и објашњавање Речи Божије, живи пример и образац егезегезе - изношења на јавност и извођења на видик свима - онога што и јесте слово и дух Светога Писма, а то су речи које су Дух и Живот - Речи Живота Вечнога (Јн. 6,63и70), које извиру из Ипостасне Речи Божије, Живототворног и Светворног Логоса Очевог, и увиру у Њега као Логоса Оваплоћеног и Спасоносног, као Слово Које је постало Тело и уселило се у нас и међу нас, и видесмо - и доживисмо - славу Његову као Јединороднога од Оца, пун благодати истине, тј. Духа Светога (Јн. 1,14.18; 3,16; 4,4,23; 14,26; 15,26; Мт. 3,16-17; 12,18.28). Видесмо и доживесмо - и видимо и доживqавамо у Духу Светом у Цркви Апостола и Отаца - славу Његову као Проворођенога међу многом браћом (Рм. 8,29), јер је Он постао Црква - заједница верних и Светих, Пуноћа Онога Који све испуњава у свему (Јн. 1,14; Еф.1,22-23). Као богослови и егзегете Речи Божије није довоqно да Светог Златоуста следујемо само у његовим текстовима, па ни у егезегетском методу којим он тумачи Свето Писмо, него пре свега да Богу пружамо и приносимо чист ум и срце своје, да би у њима Дух Свети могао да уписује и исписује Своје божанске и боготворне мисли, слова, речи, да уписује, опет и опет, Нови Завет Божији, не на каменим плочама мртве вере и срца отврдлог и задриглог "окамењеним нечувствијем", како кажемо у молитвама Богу нашем, тј. срца и ума грехоqубqем и пристрасношћу неспособног и непријемчивог за благодат покајања и смирења, за благодат богомудрости и смиреноумqа, какве је духодарне врлине и харизме имао Свети Златосут. Да ту опитну истину православне, црквене егзегезе изразимо речима Оца Јустина: творимо да бисмо разумели - "твори да би разумео", говорио је он - то је по њему основно правило православног читања и тумачења Светога Писма. Или још боqе познатим речима Светог Григорија Богослова: "Треба се прво очистити - па онда (друге) чистити; прво постати мудар - па умудривати; постати светлост - па просветqивати; приближити се Богу - па друге приводити Њему; бити освећен - па освећивати; руководити рукама (непосредно); саветовати - савесношћу" (Беседа 2,71: Апологија, ПГ 35,480). У наставку речи Свети Богослов ублажава своје строге и за нас грешне и острашћене скоро недостижне речи, додајући једно "макар", тј. макар започети очишћавати се; макар започети сопствено умудривање и омудрошћење; започети своје просветqивање, - али не европском "просвећеношћу", од које данас заслепqује и срце и савест поштеног човека и хришћанина, него Божијом светлошћу, светлошћу оном којом је започео овај свет, када је Бог Творац рекао: Да буде светлост! - И би светлост (Пост. 1,3). То је она Светлост која обасјава свакога човека који долази на свет (Јн. 1,9). И још више она светлост и просвећење које дарује Христос - Вечна Светлост света и свега створенога, и Дух - Фотодотис и Фотагогос - Светлодавац и Светловодитеq свих Светих, свега Светога, свега што је свето и и умно, и честито и "миломе Богу приступачно", како каже наш народ, тј. свега Богоугоднога и Спасоноснога. Богу хвала, и данас, после 1600 година од блаженог представqења Светог Оца нашег Јована Златуста, од његовог пресеqења из овога Божијег света и века, у онај боqи и непролазни Божији Свет и Век, то јест у Царство Небеско, у Град Бога Живога, Јерусалим Небески, у Свечани Сабор Анђела и Цркву Првородних записаних на Небесима, и међу духове савршених Праведника, код Господа Исуса, Посредника Новога-Вечнога Завета (Јевр. 12,22-24), има још сличних њему православних духовођених егзегета и проповедника живе Речи Божије, која је делотворна, оштрија од свакога двосеклога мача, и продире све до раздеобе душе и духа, и зглобова и сржи, и суди намере и помисли срца qудских (Јевр. 4,12; ср. Јерем. 23,29: "Реч Моја - подобна је огњу, вели Господ, и подобна је чекићу који разбија стену"). Међу таквима су и Златоустови благодарни и благородни ученици и следбеници у овоме маломе, али Христу верноме народу Божијем - Свети Николај Жички, Нови Златоуст, и Преподобни Јустин Нови Ћелијски, који је Светог Златоуста и назвао Петим Еванђелистом, и написао му дивни, духонадахнуту Молитву, после онога, напред поменутог јавqања овог Светитеqа њему и благодатног благосиqања над главом његовом. Ту Јустинову Молитву Светом Златоусту приложићемо у прилог нашем кратком муцању о овоме Златорерчивом и Богоносноме егзегети Речи Божије, чију 1600-годишњицу сада прославqамо. Уз његов последњи у земном животу славослов Богу Живоме и Истинитоме: Докса то Тео пантон енекен! = Слава Богу за све! + Епископ Атанасије бивши Захумско-херцеговачки и приморски Извор: Верујем.орг
  17. Поред свега што је до сада речено, потребно је размотрити и ово што следи. Чини се, заиста, да ова божанствена и свештена служба освећује на двојак начин. Један начин је посредништво; јер, принесени Дарови и самим чином приношења освећују оне који их приносе и оне за које су принесени, и чине да Бог буде милостив према њима. Други начин је свето Причешће, јер нам, по речима Самога Господа, постаје истинско јело и истинско пиће. 2. Од ова два начина освећења, први је заједнички и за живе и за упокојене; јер жртва се приноси и за једне и за друге. Други начин освећења могућ је само живима, пошто упокојени не могу више да једу и пију. Па шта онда? Зар упокојени због тога не примају освећење од светог Причешћа и зар су они по томе мањи од живих? Никако. Јер, Христос и њима предаје Себе на начин који је само Њему знан. 3. Да би ово било јасно, размотримо шта је то што омогућује освећење, да бисмо видели да ли су душе упокојених исте као и душе живих. 4. Шта је то, дакле, што освећење чини могућим? Да ли то што неко има тело, или то што хита ка свештеној Трпези, или што Светињу узима у руке, или што је прима у уста, или то што једе или пије? Никако. Јер, многи од оних којима је све то могуће и који су тако приступили светим Тајнама, никакве користи за себе од тога нису стекли, и одступили су препуни сваковрсних зала. 5. Па шта је онда то што чини да освећени стекну освећење? И шта је то што Христос од нас тражи? То је очишћење душе, љубав према Богу, вера, жеља за светим Тајнама, воља за Причешћем, пламена ревност, жедно хитање. То је оно што нам доноси оно освећење; са тим треба да заједничаре у Христу они који приступају светом Причешћу, јер без свега тога Причешће и није могуће. 6. Све то, међутим, није телесно, него зависи само од душе. Према томе, све ово могу остварити и душе упокојених исто колико и душе живих. 7. Дакле, ако су душе спремне и приготовљене за примање светих Тајни, и ако Господ, Који освећује свете Дарове и приноси их на жртву, увек жели да освећује и да сваки пут предаје Себе, шта их онда омета да се причесте? Баш ништа. 8. Но, могао би неко запитати: ако неко од живих има у својој души сва ова поменута добра, па ипак не приступа Причешћу, хоће ли у истој мери задобити освећење које од Причешћа происходи? 9. Не свако, него само они који, попут душа упокојених, не могу телесно да приступе; као они који „се потуцаху по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским“, који не беху у прилици да виде Жртвеник и свештеника. Њих је Сам Христос невидљиво осветио овим освећењем. Откуда ми то можемо знати? Отуда што су они имали у себи живот, који иначе не би имали да нису били причасници ове свете Тајне. Јер, Сам Христос је рекао: „Ако не једете Тела Сина Човечијега и не пијете Крви Његове, немате живота у себи“. А да би то показао, многима од светих послао је анђеле да им донесу свете Дарове. 10. Али, ако неко не приступи светој Трпези а у стању је то да учини, њему је потпуно немогуће да задобије освећење од светих Дарова. Не само зато што није приступио, него зато што је могао да приступи, па није; јер тиме показује да у његовој души нема добрих расположења потребних за примање свете Тајне. 11. Јер, какву ревност и жељу за свештеном Трпезом има онај ко лако може да похита к њој, а не жели? Каква је вера у Бога код онога ко се не плаши претње што почива у речима Господњим упућеним онима који презиру ову Вечеру? Како се може веровати некоме да љуби нешто, када тоне узима иако га лако може узети? 12. Стога уопште није необично то што Дарове са ове Трпезе Христос предаје и душама одвојеним од тела, коЈима се ниЈедан од ових греха не може приписати. Но, необично и натприродно је то што човек, који живи у пропадљивости, једе то непропадљиво Тело. А да се једно бесмртно суштаство, као што је душа, на начин који је њој подесан, причешћује оним што је бесмртно – шта је у томе необично? Па ако је Христос, по Свом неизрецивом човекољубљу и неисказивој мудрости, изнашао начин да оствари то што је необично и натприродно, како Му нећемо веровати да остварује оно што је уобичајено и што је природно? Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  18. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 10. новембра 2019. године, на празник Светог Арсенија Серемца, свету aрхијерејску Литургију у храму Светог апостола и јеванђелисте Марка у Београду. Његову Светост Патријарха дочекао је старешина храма протојереј-ставрофор Трајан Којић са свештеничким братством и верним народом. Саслуживали су протојереји-ставрофори Андрejа Арсић, Вајо Јовић, Јован Благојевић, Драган Протић, Драган Предић и Слободан Кеџић, јереји Миодраг Ристић и Марко Којић, протођакон Драгиша Ђокић, ђакони Владимир Руменић, Драган Ашковић, Славко Аничић, Драган Танасијевић и Бранислав Кеџић. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је тпм приликом рукоположио ђакона Бранислава Кеџића у презвитерски чин. Извор: Инфо-служба СПЦ
  19. Пошто на тај начин укрепи вернике и са свих страна их приправи у добру, као да су већ постали савршени и достојни божанског усиновљења, свештеник се моли Богу да их удостоји да заједно са њим смело упуте ону молитву у којој се усуђујемо да Бога назовемо Оцем. А када се сви са њим помоле, свештеник закључује молитву узвикујући завршетак као славословље Богу. 2. После тога он жели мир свима. И тако, пошто је оном молитвом (Оче наш) подсетио на наше племенито порекло и пошто је Бога назвао нашим Оцем, он у наставку позива вернике да Га познају и као свога Господа, те да се према Њему покажу као слуге, приклањајући пред Њим своје главе и тим начином показујући своје служење. Тада ови приклањају главе не само зато што је Он по Својој природи Господ и Створитељ и Бог, него и зато што су они слуге које је Он откупио Крвљу Свога Јединороднога Сина, кроз Кога смо на два начина постали Његове слуге, а истовремено смо постали и Његови синови. Јер, једна иста Крв Христова је и узвисила наше служење и показала га великим, и наше усиновљење остварила. 3. Док сви приклањају главе, свештеник тихо благодари Богу за стварање свих бића и моли сеза све што је вернима корисно; и подсећа Бога наиме Јединороднога Сина Његовог и на Његову благодат и човекољубље како би тиме задобио оно што тражи, сагласно са обећањем Самога Спаситеља: „Што год заиштете од Оца у моје име, даће вам“ А затим, узвикујући славословље тако да га сав присутни народ може чути, свештеник пева у славу Пресвете Тројице. 4. Па пошто у том славословљу сви узму учешћа, свештеник се опет окреће себи и тихо се моли. Молећи се, он призива Самога Христа, Жртву, Свештеника, Хлеб, да Он Сам Себе преда Својим слугама. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  20. Још је Јеврејин Трифун у 2. веку рекао Св. Јустину Мученику и Философу: „Знам да су заповести које су вам дате у Јеванђељу толико чудесне и велике да их нико не може држати“ (Разговор с Јудејцем Трифуном 10.2). Да ли је Трифун био у праву тог дана када је са хришћанином лаиком водио међурелигијски дијалог оног времена? Један поглед у историју хришћанства као да оправдава његову мисао. Уосталом, зар не примећујемо како хришћани греше на сваком кораку. Само летимичан поглед на Христову Беседу на гори, у којој се каже да је човек учинио грех и на саму помисао о њему (Мт. 5, 22.28), која нас позива да продамо све што имамо и дамо сиромашнима, показује да од ње не можемо направити етички систем. Зашто? Због тога што то не повлачи просто побољшање понашања него „умирање“, негирање ега, и апсолутно првенство Другог (Бога и ближњег) у односу на наше себично ја. Увек сам се питао зашто поједини „велики“ духовници на могу да надиђу егоизам те да када им неко нагази на жуљ (читај: его), они не узврате супротним. Рецимо, да опросте, да кажу „будимо изнад људских слабости“, јер – љубав све превасходи. Данашњи „институционални“ духовници – сем дивних изузетака – не следе логику Беседе на гори. И зато се више нико не чуди када ти великани „врлинског“ живота одговоре јачом мером, или чак и агресивно, на нечију чак и најбезазленију критику. Ту се показује да подвиг може и да потврђује его, а не да води његовом превазилажењу. Неко је приметио да човек може да буде лопов и да задржи осећај људскости, а неко да буде „духован“ а лишен хуманости. Када у духовним институцијама нестане смелости за суочавањем очи у очи са истином, тада следи или заташкавање проблема (да није лако видљив), или његово шминкање (да би се представио мање ружним). Насупрот овом негативном феномену „духовништва“, један велики episkopos из II века, у својој стотој години, полазећи на мучеништво у Рим, изговара потресне речи: „Сада започињем бити ученик“ (νῦν ἄρχομαι μαθητὴς εἶναι). Свети Игњатије Антиохијски је послан у арену престонице Imperium Romanum-а, али је у местима кроз која су га проводили храбрио хришћане антологијским саветима. Тај великан је у последњој години свог живота постао својеврсни хришћански „номад-мученик“. Номади као слуге богословља Да ли je усуд или привилегија бити у стању номада? Како показују нека истраживања, будућност науке или прогреса је „изван граница“ а не у „унутрашњости“. Науци боље служе истраживачи који живе изван своје постојбине (нимало случајно, велики број нобеловаца је живео и умро изван завичаја). А како ствар стоји међу теолозима? Ако занемаримо разлоге њиховог сељења по разним земљама и обратимо пажњу само на имена, бићемо изненађени се какви гиганти спадају у категорију теологâ-номадâ. Георгије Флоровски је из Одесе, преко Прага, Београда и Париза доспео до Њујорка и Бостона. Александар Шмеман и Јован Мајендорф су га следили на свој начин. Старац Софроније Сахаров је из Русије отишао у Европу, па онда на Свету Гору, да би у Енглеској основао манастир који данас зрачи свима. А шта рећи за епископа Антонија Блума или митрополита Јована Зизјуласа? Обојица су у Великој Британији стекли репутацију знаменитих теолога. Николај Велимировић је у Америци доживео већу популарност него у Србији – пре му је Колумбијски универзитет дао почасни докторат него што би то икада учинио један Београд. Списак би био кратак када не би обухватио Булгакова, Лоског, Бера итд. Оно што се овде интуитивно може узети као битан чинилац јесте „мобилност“. Док човек прати свој сан, идући преко географских и државних граница, унутра се дешава занимљив процес преиспитивања у коме храброст побеђује страх од преузимања ризика. Кажу да је концепт мобилности у неким областима постао тако важан да је усхођење на академској лествици скоро немогуће без пресељења у другу земљу. У свом есеју под насловом „Crossing oceans“ (2012), Ева Мардер је изједначила научнике који се подухватају ризика и одлазе у иностранство са оним раним истраживачима (explorers) чија су путовања „обликовала њихове погледе на свет, а приче које су приповедали прошириле су свет онима који су их срели“. Наравно, овде не подржавам елитизам привилегованих који се уз све гаранције отискују у иностранство. Али, чињеница је да се несигуран дух осећа несигурно у туђем кругу, на туђем игралишту. Емигранти то најбоље знају. Осим пратећих изузетака, хришћанство је цивилизацијски феномен; оно је, ипак, култура града. Предности преласка неке границе или океана су несумњиво велике. Ако надиђете комплекс инфериорности, (пост)докторске студије у иностранству су прилика да докажете своју самосталност, да откријете другу културу, и да пратите оне најбоље у струци, где год се они налазили. Штавише, умрежавање ствара везе које се често касније показују као непроцењиве. Лична познанства су последњих двадесет година српској публици донела прилику да чују најблиставије теолошке умове данашњице (премда се увек може поставити питање шта су слушаоци стварно научили). Теолози номади – или они који крећу у иностранство ради истраживања – показали су кроз своју жртву куда све води посвећеност и где доводи снага воље. Уистину, дуж сваког духовног пута постоји много знакова, опасних места и замки. Главна борба је она против ега. Слобода која се осмехује смрти Вратио бих се улози ега у духовности да бих на основу списа из 6-7. века познатог као Лествица показао како духовност Цркве повлачи етос и живот благодати, тј. превазилажења свога „ја“, а тиме и сваког става „надмоћи“. „Заборави своја добра дела што пре“, био је савет који је Св. Николај Жички давао својим савременицима. У Лествици наилазимо на пример монаха који, претрпевши увреду, остаде потпуно миран у срцу, и помоли се у себи; ипак, потом започе плакати због тога што су га увредили, скривајући своје бестрашће привидном страшћу. Насупрот данашњем тренду да се људи праве да не желе првенство а горе од жеље да владају, „један брат се правио да жуди за првенством, иако га уопште није желео“. Овде, дакле, срећемо етос човека који је готов да другом уступа своје место а не да му га ускраћује. „Како да ти представим чистоту човека који је у јавну кућу ушао тобож ради греха, а уместо тога је блудницу привео подвижништву?“ Ове аскете се одмеравају чак и са демонима, те приносе себе делатној пројави христолике слободе која се осмехује смрти. „Једноме безмолвнику, неко рано изјутра донесе грозд. По одласку посетиоца он навали на њега и поједе га без икаквог апетита, претварајући се пред демонима да пати од угађања стомаку“. Ово је врста људи који не гледају на свој углед и достојанство, него надишавши его варају непријатеља, попут монаха који се „изгубивши неколико гранчица за плетење корпи, целог дана правио тужним због губитка“. Овакви подвижници онтолошким смирењем – јер, психолошким смирењем себе можеш само да завараш – надигравају демоне који желе да им се наругају и изложе подсмеху. За наведене примере Лествичник даје завршни коментар: „То су заиста људи за које неко рече: Као варалице и (као) истинити (2Кор. 6, 8)“. Сви наведени „случајеви варалица“ говоре о томе да када прихватиш један животни став (конкретан етос) тада не сматраш да било шта „заслужујеш“. Уместо да нас наши „институционални“ духовници уче како да себе и друге исправљамо љубављу, они су етос древне Лествице тако олако и безобзирно избрисали као да су сунђером прешли преко слова исписаних на школској табли. Шта чинити код таквог жалосног стања? Верујем да је решење у томе да гледамо да овековечимо оно што је вредно (то је Тарантино, ипак, успео да уради у новом филму, као и Јужнокореанац Бонг Џун-Хо у Паразиту). И немојмо олако помислити да су гласови слободе, тај смели бунт против фалсификата и психозе у самој Христовој Цркви, угашени. Има Србија – као што их има и Православље – хиљаде оних који се не слажу са гажењем саборности и људских права. Једна приповест коју читамо у житију Светог Паламе доноси правовремени савет. Током треће године боравка у испосници Светог Саве, једном приликом, док је био утонуо у умну молитву, Григорију Палами се учинило да га је савладао неки лак сан; а затим је имао виђење. У својим рукама видео је суд са млеком које се преливало преко ивице. Млеко се затим претворило у најфиније вино, које је предивно мирисало. Мирис је био тако јак да су и његове руке и одежда били преплављени њиме. Чим је осетио мирис, Свети Григорије се испунио радошћу. После те визије, пред њим се појавио младић у сјајној одежди и рекао му: „Зашто ово изобилно и предивно пиће не делиш са другима? Зашто си га пустио да бескорисно тече? Зар не знаш да је ово дар од Бога и када се излива неисцрпан је?“ Григорије је упитао: „Али, шта ако нема достојних људи који га траже или чак моле за њега?“ Анђео му је одговорио: „Иако сада нема никога ко га са жудњом тражи, ти ћеш ипак извршити своју дужност, а не премишљати или одбијати да то учиниш. Мораш вратити Господару талант који ти је дао. И сâм знаш тачно која је то заповест, и шта се десило са бескорисним слугом којему је дат талант!“ (Мт. 25, 14-30). Анђео је затим нестао, остављајући Григорија окруженог светлошћу да још много сати размишља о овом догађају. Наведени пример показује да благослов теологије скрива велики динамизам у сваком тренутку, па и у безизлазу. Кад си привучен путу добровољног погребења у „земљу добру“, тада се у теби ослобађа нови човек. Он се не може ослободити у теби ако си слепи поданик, нити ћеш нивелисањем проблема активирати динамику сабијену у твом младом бићу. Када умирем за Христа, тада истински живим. Наше искуство унутарње слободе је у томе да када затреба кажемо „попу поп, а бобу боб“, а не да драгоцени опит смелости спутавамо иза затворених врата наших (студентских) соба… Живот се не може истински доживети ако око нас не умру лажни кумири имагинарних ауторитета. Крст који узимамо на себе јесте „непобедиво оружје и утврђење вере“. Црква није просто лечилиште, него и место где „умиремо да бисмо живели“, на смелост према Господу и људима, а не на суд или на осуду. Када то схватиш, тада ће проклијати семенка твог бића и дати „плод стоструки“. И тада ће Трифуни 21. века поверовати да прави Христови људи могу да испуне Његове заповести. Извор: Теологија.нет View full Странице
  21. Светом литургијом која је служена у 20. недељу по Духовима, у Саборном Храму Светог Јована Владимира у Бару, началствовао је парох јужночикашки и професор на Богословском факултету Српске православне цркве у Либертивилу протојереј-ставрофор Милош Весин. Саслуживали су му протојереј-ставрофор Слободан Зековић, протојереј Љубомир Јовановић и јереј Младен Томовић. Одговарао је хор „Свети Јован Владимир“ под руководством магистра Маје Басараб. У литургијској бесједи отац Милош Весин је нагласио да је свако јеванђелско читање не само поука, него и порука, порука наде прије свега. Осврнувши се на данашње Јеванђеље, отац је казао да се уочава неколико значајних момената који се додирују из живота свакога од нас. Први моменат јесте да имамо Господа који се саосјећа са свим нашим недаћама, невољама и тегобама. Апостол Лука нам даје једну кратку социолошку структуру ондашњег друштва, напомињући да је умро син јединац мајке која је уз то била удовица. Дакле, у тој једној реченици много тога је речено. И онда, помиње апостол Лука, да је Христос видјевши ту мајку која сахрањује сина јединца осјетио сажаљење. „Дакле, то је прва и основна порука овог данашњег читања. Да ми имамо Господа који саосјећа, који има моћ да сажаљева са нама, а сажаљевати значи носити са неким његову жалост, саучествовати у нечијој жалости. И зар није то велика нада? Зар није то моћно охрабрење да ми имамо Господа који има вољу и снагу да сажаљева са нама? У свакој ситуацији и колико год да нам се често чини да је Бог и далеко и високо, предалеко и превисоко од свих наших оних свакодневних, врло често ситних, али нама итекако крупних проблема и недаћа, то уопште није тачно.“ Господа интересује све оно што спада у садржај наше свакодневице, бесједио је даље протојереј-ставрофор Милош Весин. Подсјетио је да су прве ријечи Христове када је видио ожалошћену мајку: „Не плачи“! „Ријечи које Он, ево кроз овај временски ехо, упућује читавом људском роду последњих двије хиљаде и више година. Не плачи! Другим ријечима, плач не смије да буде наш крајњи одговор на чињеницу, и то катастрофалну чињеницу смрти, присуства смрти као нестанка, као престанка једног односа прије свега. И колико год да је са једне стране плач нормална реакција у нашој свакодневици, исто толико колико год је тај плач са једне стране нормалан, плач не смије да буде наш коначни одговор у ситуацијама које нам изгледају неизбјежне, затим бескрајне и коначне. Управо зато Христос говори: Не плачи!“ Затим је објаснио да је Христос силом свога Божанства знао да то није крај односа између мајке и сина, и да то није крај битисања тог младог човјека. Апостол Лука описује сцену када је Христос приступио онима који су носили тог мртвог младића и рекао им да застану и директно се обратио умрлом младићу рекавши му: „Момче! Теби говорим. Устани!“ „Данас то многима, нажалост и међу нама православним хришћанима, дјелује помало бајковито, невјероватно, нестварно. И све што дубље урањамо у такве мисли да су библијски описи ових спасоносних догађаја само једна лијепа прича, заправо доказујемо колико смо сами далеко од библијске стварности. Колико смо изгубили моћ библијског поимања, другим ријечима, колико смо далеко од библијског ума“, казао је прота. Појаснио је да библијски ум значи живјети по слову Светога писма, по слову Божијег закона. Другим ријечима, бити вазда са Богом љубави, са Богом мира, са Богом правде, али исто тако бити и са својим ближњима. „И зато Христос, како једна дивна црквена песма каже, мијења поредак природе. Јер никада још није било виђено, нити се чуло да је икада неко некоме могао рећи, некоме ко је умро, устани. А Христос управо на тај начин мијења поредак природе доказујући да је Он господар и живота, али и смрти. И шта се онда десило? Ништа. Христос једноставно васпоставља поремећени поредак и то апостол Лука у врло мало ријечи описује када каже да је Христос вратио сина мајци својој.“ Наравно, прва реакција која је обузела све оне који су присуствовали том чудесном догађају била је страх. што је, како је објаснио отац Милош, увијек наша прва реакција на оно што је непознато и на оно на шта немамо никаквог одговора. „И једино што је народ могао да каже јесте, да констатује, да се велики пророк појавио међу нама. И да је Господ походио народ свој. Господ не само да је тада као оваплоћена Ријеч Божија сишао са Неба, дошао и поживео са људима, не само тада, него Он и данас свакога дана у свакоме граду, у свакоме селу походи народ свој. Он и данас свакој мајци, свакоме оцу, свакоме супругу, свакој жени, сваком сину, свакој ћерци, дакле свакоме ономе ко је остао без свог најмилијег и најдражег поручује и казује: Не плачи! А то, да Он и данас свакоме од оних који су у Господу уснули упућује исте ове ријечи као и сину Наинске удовице. Устани! О томе нам свједочи истинитост васкрсења.“ Васкрсење јесте порука свима који су у гробовима, казао је прота Милош и нагласио да није битан временски период и да није важно што ми то не видимо сада. Оно што јесте битно, јесте да је то чињеница на којој почива овај свијет, чињеница о стварности васкрсења. „И због тога нека ова јеванђелска порука дуго одјекује нашим срцима. Да имамо, прије свега, Бога који уме да се сажали на нас, који види сваку нашу муку, али и да имамо Бога који је у стању да поврати онај поремећени поредак, да онима који су неутјешни каже: Не плачи, а онима који су умрли каже: Устани. Заиста, Бог као и некада, тако и данас, походи народ свој. Амин.“ На крају се протојереј-ставрофор Милош Весин захвалио оцу Слободану и осталим свештеницима на љубави коју су му указали и на дивном служењу Божанствене литургије. Посебну захвалност је упутио хору при саборном храму на величанственом литургијском појању и свом присутном народу на заједничкој молитви. У име свих који се сабирају и Богу моле у овом светом храму, оцу Милошу Весину на његовој љубави и труду захвалио се прота Слободан Зековић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  22. Оно што у потпуности оповргава њихове тврдње јесте то што ни у Латинској Цркви, на коју се они, тобоже, позивају, после речи Господњих не изостају молитве за освећење Дарова. Превидели су то зато што они не упућују молитве одмах после речи Господњих и зато што не траже изричито освећење Дарова и њихово претварање у Тело Господње, него користе друге изразе који ка истоме воде и исти смисао имају. 2. Која је то молитва? Заповеди да уздигнути буду ови Дарови руком анђелском на Твој наднебесни Жртвеник. Нека нам кажу, дакле, шта значе речи: да уздигнути буду ови Дарови! Молим ли се овим речима за просторно премештање Дарова са земље и доњих простора на небо, или за промену њихове вредности – од онога што је ниже ка ономе што је узвишеније? Ако је реч о овоме првом, каква нам је корист од такве молитве која тражи да буду узети од нас свети Дарови за које се молимо и верујемода су са нама онако како је Христос са нама „у све дане до свршетка века“! Ако знају да је то Тело Христово, како онда не верују да је оно истовремено и са нама, и да је изнад небеса, и да седи са десне стране Оца, на начин који је само Њему познат? Како би нешто што још није постало наднебесно, могло бити наднебесно Тело Христово? И како ће руком анђелском бити уздигнуто оно што је изнад сваког началства и власти и силе, и што је изнад сваког имена? 4. Ако се, опет, моле за некакву промену вредности набоље, не знам како ће избећи крајњу хулу, јер знају да је то Тело Христово, па ипак верују да ће доспети до нечег бољег и светијег? 5. Отуда је јасно да они знају да су то хлеб и вино који још увек нису примили освећење. Због тога се моле за њих имајући на уму да је Даровима још увек потребна молитва, и моле се да ови буду уздигнути јер се још увек налазе доле и нису жртвовани, те помињу Жртвеник како би овибили положени на њега и принесени на жртву. За то је потребна и рука анђела, јер друго свештенство, ово човечанско, како вели божански Дионисије, не може без помоћи првога, анђелскога свештенства. 6. Ова молитва нема за циљ ништа друго до претварање Дарова у Тело и Крв Господњу. Јер, зацело, не треба мислити да је Жртвеник, на коме треба принети жртву, некакво место на небу које је посвећено Богу. Тако се не бисмо умногоме разликовали од оних који су говорили да је у Јерусалиму или на Самаријској гори место где треба да се клањају Богу. Али, пошто је, по блаженом Павлу, „један Бог, један и посредник између Бога и људи, Исус Христос“, само је Спаситељ Тај Који нам је у свему истински посредник и Који нам доноси освећење. Кроз шта то Он посредује и освећује? То је свештеник, свети Принос, Жртвеник… Јер, и Жртвеник, према речима Господњим, освећује жртву: „Жртвеник, који дар освећује“. 7. Према томе, пошто је само Христос Тај Који освећује, само Он може бити Свештеник и жртвени Принос и Жртвеник. Да Христос заиста јесте Свештеник и жртвени Принос, Сам је то рекао: „Ја посвећујем себе за њих“. А да је Он и Жртвеник, о томе сведочи преблажени Дионисије: „Исус, богоначално посвећење божанских духова, јесте наш пребожанствени Жртвеник, којему, сагласно са речима Писма, приступамо и посвећујемо се, и на тајанствен начин предајемо као жртва паљеница. Осмотримо својим натприродним очима тај пребожанствени Жртвеник“. 8. Свештеник се, дакле, моли да свети Дарови буду узнесени на тај наднебесни Жртвеник, што значи да буду освећени, те да буду претворени у само наднебесно Тело Господње а да притом не мењају своје место нити да са земље пређу на небо, јер видимо да су они и после молитве пред нама као што су били и пре ње. Пошто Жртвеник освећује Дарове који су на њега положени, молити се за њихово освећење исто је што и положити их на Жртвеник. 9. Какво је то освећење којим Жртвеник освећује? То је освећење принесених Дарова;оно којим је Сам Свештеник (= Христос) осветио Себе тиме што је принео Себе Богу на жртву. 10. Но, пошто је Он Сам и Свештеник, и Жртвеник, и жртвени Принос, то је као да су они свети Дарови освећени од стране онога Свештеника, да су претворени у онај жртвени Принос и да су положени на онај наднебесни Жртвеник. Због тога, ако си молитвено заискао једно од ово троје, заискао си све и добио си оно што иштеш, односно принео си жртву. 11. Гледајући на Христа као на жртвени Принос, ваши свештеници се моле да свети Дарови дођу на оно место, односно на наднебесни Жртвеник, молећи се другачијим речима и појмовима за оно исто за шта се и ми молимо. Због тога наши свештеници, пошто се помоле да се свети Дарови претворе у божанско Тело и Крв, кад помињу наднебесни Жртвеник, не ишту у молитви да Дарови на њега буду узнесени, него пошто су они тамо већ узнесени и примљени, моле се Богу да нам као уздарје пошаље благодат и дар Светога Духа. За принесене и освећене часне Дарове, каже свештеник, Господу се помолимо. Да се освете? Свакако да не, јер су већ освећени, него да буду нама на освећење; да Бог, осветивши Дарове, кроз њих освети и нас. 12. Очито је, дакле, да омаловажавање молитве за освећење Дарова, која се упућује после речи Господњих, није став Латинске цркве у целини, већ само појединаца, и то малобројних и склоних новотаријама, који су јој и по другим питањима наносили штету; то су људи који ништа друго не ишчекују „него да што год ново говоре“. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  23. Још је Јеврејин Трифун у 2. веку рекао Св. Јустину Мученику и Философу: „Знам да су заповести које су вам дате у Јеванђељу толико чудесне и велике да их нико не може држати“ (Разговор с Јудејцем Трифуном 10.2). Да ли је Трифун био у праву тог дана када је са хришћанином лаиком водио међурелигијски дијалог оног времена? Један поглед у историју хришћанства као да оправдава његову мисао. Уосталом, зар не примећујемо како хришћани греше на сваком кораку. Само летимичан поглед на Христову Беседу на гори, у којој се каже да је човек учинио грех и на саму помисао о њему (Мт. 5, 22.28), која нас позива да продамо све што имамо и дамо сиромашнима, показује да од ње не можемо направити етички систем. Зашто? Због тога што то не повлачи просто побољшање понашања него „умирање“, негирање ега, и апсолутно првенство Другог (Бога и ближњег) у односу на наше себично ја. Увек сам се питао зашто поједини „велики“ духовници на могу да надиђу егоизам те да када им неко нагази на жуљ (читај: его), они не узврате супротним. Рецимо, да опросте, да кажу „будимо изнад људских слабости“, јер – љубав све превасходи. Данашњи „институционални“ духовници – сем дивних изузетака – не следе логику Беседе на гори. И зато се више нико не чуди када ти великани „врлинског“ живота одговоре јачом мером, или чак и агресивно, на нечију чак и најбезазленију критику. Ту се показује да подвиг може и да потврђује его, а не да води његовом превазилажењу. Неко је приметио да човек може да буде лопов и да задржи осећај људскости, а неко да буде „духован“ а лишен хуманости. Када у духовним институцијама нестане смелости за суочавањем очи у очи са истином, тада следи или заташкавање проблема (да није лако видљив), или његово шминкање (да би се представио мање ружним). Насупрот овом негативном феномену „духовништва“, један велики episkopos из II века, у својој стотој години, полазећи на мучеништво у Рим, изговара потресне речи: „Сада започињем бити ученик“ (νῦν ἄρχομαι μαθητὴς εἶναι). Свети Игњатије Антиохијски је послан у арену престонице Imperium Romanum-а, али је у местима кроз која су га проводили храбрио хришћане антологијским саветима. Тај великан је у последњој години свог живота постао својеврсни хришћански „номад-мученик“. Номади као слуге богословља Да ли je усуд или привилегија бити у стању номада? Како показују нека истраживања, будућност науке или прогреса је „изван граница“ а не у „унутрашњости“. Науци боље служе истраживачи који живе изван своје постојбине (нимало случајно, велики број нобеловаца је живео и умро изван завичаја). А како ствар стоји међу теолозима? Ако занемаримо разлоге њиховог сељења по разним земљама и обратимо пажњу само на имена, бићемо изненађени се какви гиганти спадају у категорију теологâ-номадâ. Георгије Флоровски је из Одесе, преко Прага, Београда и Париза доспео до Њујорка и Бостона. Александар Шмеман и Јован Мајендорф су га следили на свој начин. Старац Софроније Сахаров је из Русије отишао у Европу, па онда на Свету Гору, да би у Енглеској основао манастир који данас зрачи свима. А шта рећи за епископа Антонија Блума или митрополита Јована Зизјуласа? Обојица су у Великој Британији стекли репутацију знаменитих теолога. Николај Велимировић је у Америци доживео већу популарност него у Србији – пре му је Колумбијски универзитет дао почасни докторат него што би то икада учинио један Београд. Списак би био кратак када не би обухватио Булгакова, Лоског, Бера итд. Оно што се овде интуитивно може узети као битан чинилац јесте „мобилност“. Док човек прати свој сан, идући преко географских и државних граница, унутра се дешава занимљив процес преиспитивања у коме храброст побеђује страх од преузимања ризика. Кажу да је концепт мобилности у неким областима постао тако важан да је усхођење на академској лествици скоро немогуће без пресељења у другу земљу. У свом есеју под насловом „Crossing oceans“ (2012), Ева Мардер је изједначила научнике који се подухватају ризика и одлазе у иностранство са оним раним истраживачима (explorers) чија су путовања „обликовала њихове погледе на свет, а приче које су приповедали прошириле су свет онима који су их срели“. Наравно, овде не подржавам елитизам привилегованих који се уз све гаранције отискују у иностранство. Али, чињеница је да се несигуран дух осећа несигурно у туђем кругу, на туђем игралишту. Емигранти то најбоље знају. Осим пратећих изузетака, хришћанство је цивилизацијски феномен; оно је, ипак, култура града. Предности преласка неке границе или океана су несумњиво велике. Ако надиђете комплекс инфериорности, (пост)докторске студије у иностранству су прилика да докажете своју самосталност, да откријете другу културу, и да пратите оне најбоље у струци, где год се они налазили. Штавише, умрежавање ствара везе које се често касније показују као непроцењиве. Лична познанства су последњих двадесет година српској публици донела прилику да чују најблиставије теолошке умове данашњице (премда се увек може поставити питање шта су слушаоци стварно научили). Теолози номади – или они који крећу у иностранство ради истраживања – показали су кроз своју жртву куда све води посвећеност и где доводи снага воље. Уистину, дуж сваког духовног пута постоји много знакова, опасних места и замки. Главна борба је она против ега. Слобода која се осмехује смрти Вратио бих се улози ега у духовности да бих на основу списа из 6-7. века познатог као Лествица показао како духовност Цркве повлачи етос и живот благодати, тј. превазилажења свога „ја“, а тиме и сваког става „надмоћи“. „Заборави своја добра дела што пре“, био је савет који је Св. Николај Жички давао својим савременицима. У Лествици наилазимо на пример монаха који, претрпевши увреду, остаде потпуно миран у срцу, и помоли се у себи; ипак, потом започе плакати због тога што су га увредили, скривајући своје бестрашће привидном страшћу. Насупрот данашњем тренду да се људи праве да не желе првенство а горе од жеље да владају, „један брат се правио да жуди за првенством, иако га уопште није желео“. Овде, дакле, срећемо етос човека који је готов да другом уступа своје место а не да му га ускраћује. „Како да ти представим чистоту човека који је у јавну кућу ушао тобож ради греха, а уместо тога је блудницу привео подвижништву?“ Ове аскете се одмеравају чак и са демонима, те приносе себе делатној пројави христолике слободе која се осмехује смрти. „Једноме безмолвнику, неко рано изјутра донесе грозд. По одласку посетиоца он навали на њега и поједе га без икаквог апетита, претварајући се пред демонима да пати од угађања стомаку“. Ово је врста људи који не гледају на свој углед и достојанство, него надишавши его варају непријатеља, попут монаха који се „изгубивши неколико гранчица за плетење корпи, целог дана правио тужним због губитка“. Овакви подвижници онтолошким смирењем – јер, психолошким смирењем себе можеш само да завараш – надигравају демоне који желе да им се наругају и изложе подсмеху. За наведене примере Лествичник даје завршни коментар: „То су заиста људи за које неко рече: Као варалице и (као) истинити (2Кор. 6, 8)“. Сви наведени „случајеви варалица“ говоре о томе да када прихватиш један животни став (конкретан етос) тада не сматраш да било шта „заслужујеш“. Уместо да нас наши „институционални“ духовници уче како да себе и друге исправљамо љубављу, они су етос древне Лествице тако олако и безобзирно избрисали као да су сунђером прешли преко слова исписаних на школској табли. Шта чинити код таквог жалосног стања? Верујем да је решење у томе да гледамо да овековечимо оно што је вредно (то је Тарантино, ипак, успео да уради у новом филму, као и Јужнокореанац Бонг Џун-Хо у Паразиту). И немојмо олако помислити да су гласови слободе, тај смели бунт против фалсификата и психозе у самој Христовој Цркви, угашени. Има Србија – као што их има и Православље – хиљаде оних који се не слажу са гажењем саборности и људских права. Једна приповест коју читамо у житију Светог Паламе доноси правовремени савет. Током треће године боравка у испосници Светог Саве, једном приликом, док је био утонуо у умну молитву, Григорију Палами се учинило да га је савладао неки лак сан; а затим је имао виђење. У својим рукама видео је суд са млеком које се преливало преко ивице. Млеко се затим претворило у најфиније вино, које је предивно мирисало. Мирис је био тако јак да су и његове руке и одежда били преплављени њиме. Чим је осетио мирис, Свети Григорије се испунио радошћу. После те визије, пред њим се појавио младић у сјајној одежди и рекао му: „Зашто ово изобилно и предивно пиће не делиш са другима? Зашто си га пустио да бескорисно тече? Зар не знаш да је ово дар од Бога и када се излива неисцрпан је?“ Григорије је упитао: „Али, шта ако нема достојних људи који га траже или чак моле за њега?“ Анђео му је одговорио: „Иако сада нема никога ко га са жудњом тражи, ти ћеш ипак извршити своју дужност, а не премишљати или одбијати да то учиниш. Мораш вратити Господару талант који ти је дао. И сâм знаш тачно која је то заповест, и шта се десило са бескорисним слугом којему је дат талант!“ (Мт. 25, 14-30). Анђео је затим нестао, остављајући Григорија окруженог светлошћу да још много сати размишља о овом догађају. Наведени пример показује да благослов теологије скрива велики динамизам у сваком тренутку, па и у безизлазу. Кад си привучен путу добровољног погребења у „земљу добру“, тада се у теби ослобађа нови човек. Он се не може ослободити у теби ако си слепи поданик, нити ћеш нивелисањем проблема активирати динамику сабијену у твом младом бићу. Када умирем за Христа, тада истински живим. Наше искуство унутарње слободе је у томе да када затреба кажемо „попу поп, а бобу боб“, а не да драгоцени опит смелости спутавамо иза затворених врата наших (студентских) соба… Живот се не може истински доживети ако око нас не умру лажни кумири имагинарних ауторитета. Крст који узимамо на себе јесте „непобедиво оружје и утврђење вере“. Црква није просто лечилиште, него и место где „умиремо да бисмо живели“, на смелост према Господу и људима, а не на суд или на осуду. Када то схватиш, тада ће проклијати семенка твог бића и дати „плод стоструки“. И тада ће Трифуни 21. века поверовати да прави Христови људи могу да испуне Његове заповести. Извор: Теологија.нет

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...