Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'канонизације'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 8 results

  1. Патријарх Павле је јединствена личност у историји српског народа и истински свети човјек, о његовој могућој канонизацији засад се не може ништа рећи, изјавио је у интервјуу за РИА Новости Патријарх српски Иринеј. Патријарх Павле је био на челу Српске православне цркве од 1990. до 2009. године. У периоду распада Југославије и ратова на територији Хрватске, Босне и Херцеговине, Косова и Метохије и НАТО бомбардовања, он је био безусловни духовни ауторитет за српско свештенство, грађане и представнике других православних цркава. Још за живота, био је примјер аскетизма и сматран за «живог свеца». «Његова светост Патријарх Павле је заиста јединствена особа у историји нашег народа и наше Цркве. Био је скроман човјек. И онако како је почео свој монашки подвиг, тако га је као патријарх и завршио», истакао је Патријарх Иринеј. Према његовим ријечима, он је био поглавар који ни од кога није очекивао никакве помоћи. Садашњи Патријарх је назвао Патријарха Павла „човјеком народа, кога је народ сматрао за свога рођеног, што се јасно могло видјети на дан његове сахране“. „Он је био премудар човјек. Није много говорио, али оно што је казао, ушло је наше пословице и изреке, које данас Срби користе као народну мудрост. Написао је неколико веома значајних књига. На његов гроб у манастиру Раковица долази мноштво народа. Многи Срби му се заиста моле и обраћају као светитељу“, рекао је Патријарх Иринеј. Одговарајући на питање да ли ће Црква канонизовати Патријарха Павла, Патријарх Иринеј је примијетио да ће „ко поживи – видјети. Али, без обзира на то како се то питање ријеши, он је заиста свети човјек“, додао је поглавар Српске цркве. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Гост новог издања емисије "Личност и заједница" био је протопрезвитер-ставрофор Виталиј Тарасјев који је говорио о преподобном Серафиму Саровском од чије канонизације је прошло 115. година. На видео запису емисије благодаримо Телевизији Храм. View full Странице
  3. „Два крила уздижу човека далеко изнад земље: једна је једноставност, а друга – чистота срца. Морате бити једноставни у својим делима и чисти у мислима и осећањима. Чистим срцем тражићете Бога, а уз помоћ једноставности ћете га пронаћи и радовати се. Чисто срце пролази кроз врата Раја са лакоћом.“ „Однегуј Исусову Молитву и доћиће тренутак када ће срце твоје поскочити од радости, као када се обрадује када види човека кога највише воли.“ Необично плаветнило Егејског мора које као да се стапа са небом грчког Додеканиса, води нас до једног од најлепших острва из ове групе од њих дванаест (Додеканис на грчком значи „дванаест острва“) – чудесно острво Патмос на коме је Св. Јован Богослов писао Откровење и на коме се и данас налази пећина у којој је љубљени апостол Христов боравио и добијао од Господа речи које је записивао. На овом благодатном острву, родио се у породици простих сељака и будући старац Амфилохије Макрис. Своје прве духовне кораке и искушеништво започео је у манастиру Св.Јована Богослова 1906. године, где је исте године и замонашен и добио име Амфилохије. После 7 година удостојио се и велике схиме. Његов духовни отац О. Антонијадис био је духовни син отаца покрета Кољивара који је духовно подмладио Грке, напаћене под турским јармом. Због тога је и млади Амфилохије стекао мисионарску и подвижничку ревност коју је имао целог свог живота. Старац Амфилохије је од почетка сањао да најзад помогне својим сународницима који су духовно ослабили након вековног турског угњетавања и туђинске власти; да открију своје духовне корене и уђу дубље у духовни живот. Већ је као прости монах у манастиру успео да обезбеди плац земље на стеновитом обронку западног Патмоса. Саградио је две келије припојене капели која је већ била тамо и сањао да временом тамо подигне женски манастир. До 1935. године на острвима које су окупирали Италијани била је веома тешка ситуација. Они су успели да изврше утицај на Цркву и тамошње манастире да би њом манипулисали у своју корист. Када се поставило питање о новом игуману манастира 1935. године, Васељенски патријарх је инсистирао да се ова неправилна ситуација исправи. Братство је изабрало старца Амфилохија за игумана, не обраћајући пажњу на власт Италијана који су желели да се изаберу њихове марионете. Убрзо после његовог избора за игумана, отворила су се врата за оно што ће бити семе будућег женског манастира Благовештење, на удаљености од петнаест минута хода од Манастира Светог Јована. У почетку, у тамошњој згради требало је да се смести радионица за плетење и ткање. У ствари, тајни разлог за оснивање радионице је био оснивање илегалне школе у којој су деца са Патмоса могла да науче грчка слова, будући да су Италијани готово забранили деци да уче грчки језик. Старац Амфилохије је одувек имао велику жељу да упозна Светог Нектарија Егинског и та му се жеља касније и испунила и као млад монах је чак имао благослов да борави поред Епископа Нектарија у његовој келији и да буде код њега на послушању, па је и њега по упокојењу о. Антонијадиса сматрао својим духовним оцем и од њега добијао велике благослове за своју каснију службу. Као и он и старац Амфилохије је више пута био прогнан са свог вољеног острва од стране италијанских а касније и немачких валсти, али му је Господ увек давао шансу да му и на тим местима служи и мисионари. Старац је, исцрпљен изгнанством, одлучио да се не враћа на дужност игумана, већ је усредсредио своју снагу на духовно и материјално устројство женског манастира Благовештење. Поред манастира на Патмосу и Калимносу, старац се надао да оснује женске манастире и у другим деловима Грчке. Временом су његове молитве и борба били награђени када је донета одредба за манастире на острвима Егина и Икарија као и за црквени центар и цркву на острву Криту. Старац Амфилохије је реално разумевао људе и њихове потребе, схватајући да је човек саздан и од душе и од тела. Он је сматрао да добро у човековој души треба поставити у средиште сваког дела, и не одвајати га од осталих човекових особина. Године 1947. дата му је прилика да помогне сирочићима са Родоса, који су били у бедној материјалној ситуацији, па је уз помоћ својих духовних чеда, монахиња са Патмоса, основао сиротиште које и данас постоји на овом дивном острву. У есеју „Духовни водич у Православном хришћанству“, епископ Калист (Вер) говори о старцу Амфилохију као савременом примеру традиционалног православног старца. Његове речи су карактеристичне: „Оно што се највише истицало у његовом карактеру је била благост, (смисао за) хумор, топлина љубави, и осећај тихе но ликујуће радости. Његов осмех је био пун љубави, али лишен сваке сентименталности. Живот у Христу, по његовом схватању, није био тежак јарам, бреме које је требало носити са суморном помиреношћу, већ лични однос који је требало искати са срдачном ревношћу. Задивљен личношћу овог светог човека, наш Авва Јустин Поповић одржавао је присну духовну везу са њим и у част његове даровите личности свом духовном чеду, нашем Митрополиту Амфилохију Радовићу дао његово име. „Прими Христа у дом твог срца“, често је говорио свети Старац. Био је заиста човек љубави Божије и због његовог састрадалног срца и дубоке бриге за народ, Бог је слушао његове молитве. Народ га је сматрао светим још за живота, а и по представљењу многобројна чуда на његовом гробу су додатно то сведочила. Његово увођење у диптих светих Васељенске Патријаршије радост је свима верујућима који су и раније поштовали овог дивног Божијег угодника. Љиљана Поповић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. „Треба да имамо љубави. Ако нам и највеће зло чине, треба све да волимо. Само љубављу улазимо у Рај.“ „Два крила уздижу човека далеко изнад земље: једна је једноставност, а друга – чистота срца. Морате бити једноставни у својим делима и чисти у мислима и осећањима. Чистим срцем тражићете Бога, а уз помоћ једноставности ћете га пронаћи и радовати се. Чисто срце пролази кроз врата Раја са лакоћом.“ „Однегуј Исусову Молитву и доћиће тренутак када ће срце твоје поскочити од радости, као када се обрадује када види човека кога највише воли.“ Необично плаветнило Егејског мора које као да се стапа са небом грчког Додеканиса, води нас до једног од најлепших острва из ове групе од њих дванаест (Додеканис на грчком значи „дванаест острва“) – чудесно острво Патмос на коме је Св. Јован Богослов писао Откровење и на коме се и данас налази пећина у којој је љубљени апостол Христов боравио и добијао од Господа речи које је записивао. На овом благодатном острву, родио се у породици простих сељака и будући старац Амфилохије Макрис. Своје прве духовне кораке и искушеништво започео је у манастиру Св.Јована Богослова 1906. године, где је исте године и замонашен и добио име Амфилохије. После 7 година удостојио се и велике схиме. Његов духовни отац О. Антонијадис био је духовни син отаца покрета Кољивара који је духовно подмладио Грке, напаћене под турским јармом. Због тога је и млади Амфилохије стекао мисионарску и подвижничку ревност коју је имао целог свог живота. Старац Амфилохије је од почетка сањао да најзад помогне својим сународницима који су духовно ослабили након вековног турског угњетавања и туђинске власти; да открију своје духовне корене и уђу дубље у духовни живот. Већ је као прости монах у манастиру успео да обезбеди плац земље на стеновитом обронку западног Патмоса. Саградио је две келије припојене капели која је већ била тамо и сањао да временом тамо подигне женски манастир. До 1935. године на острвима које су окупирали Италијани била је веома тешка ситуација. Они су успели да изврше утицај на Цркву и тамошње манастире да би њом манипулисали у своју корист. Када се поставило питање о новом игуману манастира 1935. године, Васељенски патријарх је инсистирао да се ова неправилна ситуација исправи. Братство је изабрало старца Амфилохија за игумана, не обраћајући пажњу на власт Италијана који су желели да се изаберу њихове марионете. Убрзо после његовог избора за игумана, отворила су се врата за оно што ће бити семе будућег женског манастира Благовештење, на удаљености од петнаест минута хода од Манастира Светог Јована. У почетку, у тамошњој згради требало је да се смести радионица за плетење и ткање. У ствари, тајни разлог за оснивање радионице је био оснивање илегалне школе у којој су деца са Патмоса могла да науче грчка слова, будући да су Италијани готово забранили деци да уче грчки језик. Старац Амфилохије је одувек имао велику жељу да упозна Светог Нектарија Егинског и та му се жеља касније и испунила и као млад монах је чак имао благослов да борави поред Епископа Нектарија у његовој келији и да буде код њега на послушању, па је и њега по упокојењу о. Антонијадиса сматрао својим духовним оцем и од њега добијао велике благослове за своју каснију службу. Као и он и старац Амфилохије је више пута био прогнан са свог вољеног острва од стране италијанских а касније и немачких валсти, али му је Господ увек давао шансу да му и на тим местима служи и мисионари. Старац је, исцрпљен изгнанством, одлучио да се не враћа на дужност игумана, већ је усредсредио своју снагу на духовно и материјално устројство женског манастира Благовештење. Поред манастира на Патмосу и Калимносу, старац се надао да оснује женске манастире и у другим деловима Грчке. Временом су његове молитве и борба били награђени када је донета одредба за манастире на острвима Егина и Икарија као и за црквени центар и цркву на острву Криту. Старац Амфилохије је реално разумевао људе и њихове потребе, схватајући да је човек саздан и од душе и од тела. Он је сматрао да добро у човековој души треба поставити у средиште сваког дела, и не одвајати га од осталих човекових особина. Године 1947. дата му је прилика да помогне сирочићима са Родоса, који су били у бедној материјалној ситуацији, па је уз помоћ својих духовних чеда, монахиња са Патмоса, основао сиротиште које и данас постоји на овом дивном острву. У есеју „Духовни водич у Православном хришћанству“, епископ Калист (Вер) говори о старцу Амфилохију као савременом примеру традиционалног православног старца. Његове речи су карактеристичне: „Оно што се највише истицало у његовом карактеру је била благост, (смисао за) хумор, топлина љубави, и осећај тихе но ликујуће радости. Његов осмех је био пун љубави, али лишен сваке сентименталности. Живот у Христу, по његовом схватању, није био тежак јарам, бреме које је требало носити са суморном помиреношћу, већ лични однос који је требало искати са срдачном ревношћу. Задивљен личношћу овог светог човека, наш Авва Јустин Поповић одржавао је присну духовну везу са њим и у част његове даровите личности свом духовном чеду, нашем Митрополиту Амфилохију Радовићу дао његово име. „Прими Христа у дом твог срца“, често је говорио свети Старац. Био је заиста човек љубави Божије и због његовог састрадалног срца и дубоке бриге за народ, Бог је слушао његове молитве. Народ га је сматрао светим још за живота, а и по представљењу многобројна чуда на његовом гробу су додатно то сведочила. Његово увођење у диптих светих Васељенске Патријаршије радост је свима верујућима који су и раније поштовали овог дивног Божијег угодника. Љиљана Поповић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  5. Присуствовао је опуномоћени представник предсједника Руске Федерације за Сјеверо-западни федерални округ Александар Беглов. Епископ Маркел је прочитао посланицу Митрополита санктпетербуршког и ладошког Варсонуфија учесницима празновања. „Поштовање блажене Ксеније било је присутно много прије општецрквеног прослављења. Она је још за живота чинила људима многа чудесна дјела молитвене помоћи. Са свих крајева Отечества на гроб светитељке долазили су поклоници, једни – са својим невољама и нуждама, други – да би јој заблагодарили на показаној љубави. Блажена Ксеније се посебно јавља као покровитељица сјеверне престонице у којој је многе децениоје носила подвиг јуродства и показивала дар чудотворства и прозорљивости. Божјом милошћу она свој град не оставља ни данас“, каже се у посланици. Након Литургије свршен је и крсни вход и одслужен молебан у часовњи блажене Ксеније. Истог дана је и ректор Петроградске духовне академије Архиепископ петергофски Амвросије овим поводом одслужио Божанствену литургију у академском храму Светог апотола Јована Богослова. Блажена Ксенија Петроградска живјела је у 18. вијеку. Још за живота и током 19 – 20. вијека била је поштована као брза помоћница и чудотворка. Ради спасења и љубави према ближњима, она је узела на себе подвиг јуродивости. За своје подвиге, молитве, постове, странствовања и са смирењем претпљене поруге, Блажена је добила од Бога дар прозорљивости и чудотворства. Њена капела на Смоленском гробљу је препуна благодарности људи за учињена чуда по њеном молитвеном заступништву. У јуну 1988. на Помјесном сабору Руске православне цркве блажена Ксенија Петроградска је канонизована. Рајо Војиновић/Mitropolija.com
  6. Тридесетогодишњица канонизације блажене Ксеније Петроградске молитвено је прослављена 6. јуна у Петрограду, саопштено је на званичном сајту Московске Патријаршије. Свету литургију у храму Смоленске иконе Мајке Божије служио је Епископ царскоселски Маркел, са многобројним свештенством. Присуствовао је опуномоћени представник предсједника Руске Федерације за Сјеверо-западни федерални округ Александар Беглов. Епископ Маркел је прочитао посланицу Митрополита санктпетербуршког и ладошког Варсонуфија учесницима празновања. „Поштовање блажене Ксеније било је присутно много прије општецрквеног прослављења. Она је још за живота чинила људима многа чудесна дјела молитвене помоћи. Са свих крајева Отечества на гроб светитељке долазили су поклоници, једни – са својим невољама и нуждама, други – да би јој заблагодарили на показаној љубави. Блажена Ксеније се посебно јавља као покровитељица сјеверне престонице у којој је многе децениоје носила подвиг јуродства и показивала дар чудотворства и прозорљивости. Божјом милошћу она свој град не оставља ни данас“, каже се у посланици. Након Литургије свршен је и крсни вход и одслужен молебан у часовњи блажене Ксеније. Истог дана је и ректор Петроградске духовне академије Архиепископ петергофски Амвросије овим поводом одслужио Божанствену литургију у академском храму Светог апотола Јована Богослова. Блажена Ксенија Петроградска живјела је у 18. вијеку. Још за живота и током 19 – 20. вијека била је поштована као брза помоћница и чудотворка. Ради спасења и љубави према ближњима, она је узела на себе подвиг јуродивости. За своје подвиге, молитве, постове, странствовања и са смирењем претпљене поруге, Блажена је добила од Бога дар прозорљивости и чудотворства. Њена капела на Смоленском гробљу је препуна благодарности људи за учињена чуда по њеном молитвеном заступништву. У јуну 1988. на Помјесном сабору Руске православне цркве блажена Ксенија Петроградска је канонизована. Рајо Војиновић/Mitropolija.com View full Странице
  7. Оно што мене боли од самог почетка боравка у Београду јест то што на моје молбе да нетко дође у Београд и објективно представи лик надбискупа/кардинала није било одазива Од идеје до реализације интервјуа с београдским надбискупом монс. Станиславом Хочеваром прошло је врло мало времена премда смо мислили да ће чак бити тешко договорити интервју због деликатних питања око канонизације кардинала Алојзија Степинца, јер смо чули да се монс. Хочевар ангажирао око слања писама српског патријарха Иринеја папи Фрањи, након чега је заустављен процес канонизације. Монс. Хочевар спремно је одговарао на наша питања, чак и тај осјетљиви дио о кардиналу Степинцу и противљењу СПЦ-а његовој канонизацији. У Хрватској има релативно мало информација о ситуацији католика у Србији. Kакво је стање у Србији, тј. вашој надбискупији? Хвала на вашем занимању! Али изненађен сам вашом тврдњом да у Хрватској има “релативно мало информација о ситуацији католика у Србији”. Утолико више што готово редовито двојица бискупа из Србије долазе на пленарна засједања ХБK. Један од бискупа са својом бискупијом припада црквеној покрајини – метрополији у Хрватској. Ми смо ваша сусједна земља. Наша Београдска надбискупија има у посљедње вријеме прилично добру интернетску страницу. Увијек смо отворени медијима… Дакле, у самој Србији постоји Београдска надбискупија-метрополија, са суфраганским бискупијама у Суботици и Зрењанину. Сријемска бискупија припада Осјечко-ђаковачкој метрополији, док свој осебујан статус имају призренска Апостолска администратура и Егзархат за католике источног обреда са сједиштем у Руском Kрстуру. Свакако би било потребно свестрано представити и повијесни развој ове хијерархијске мреже, али мислим да то овде није могуће. Већ из тих елементарних чињеница може се развидјети велика специфичност и католицитет Kатоличке цркве у Србији. Да, знамо да бискупи из Србије долазе на засједања ХБK, јер их се редовито поздравља, али не сјећам се да је то икад било нешто више од те формалности, тј. да се у јавности могло чути више информација о животу католика у Србији. Зашто је тако? Хвала и на том питању. Ја ћу дати само кратак одговор, а све позивам на размишљање. Гледајте ово: године 2013. свечано смо у Нишу славили 1700. годишњицу Миланског едикта. Имали смо редовите контакте с ХБK, с агенцијом у Загребу, више наступа у медијима. И какав је био учинак? Свих ових година у Србију долази приличан број вјерника из Италије, Аустрије, особито из Словеније, па чак из Босне, Словачке, Украјине и Пољске, али врло мало из Хрватске. Но има неколико бискупија у Хрватској које нам јако помажу и солидарне су с нама! Особно се увијек заузимам за добре сусједске односе. У животу, наиме, много значи имати добре сусједе. Што је за вас, као београдског надбискупа, најтеже? Не желим вас заваравати, али знајте да ја никад не размишљам о потешкоћама и по свом карактеру и по формацији увијек понављам: hic Rhodus, hic salta. Ако смијем бити потпуно отворен као човјек: једина моја потешкоћа јест то што нисам довољно свет. Али као пастира јако ме боли неразумијевање међу народима… Kакви су ваши односи са Српском православном црквом? Желим увијек разлучивати теолошку и повијесну димензију Цркве. Дакле: је ли Српска православна црква – Црква? Ми признајемо њезину сотериолошку димензију; то значи снагу спашавања људи! Дакле, то је велика Тајна и заслужује најдубље поштовање. Друго је њезина људско-повијесна димензија. Моја је задаћа да им молитвом и искреним дијалогом помогнем. Зато су моји односи потпуно срдачни и – као свуд – пастирски брижни. Јесу ли они поремећени сад због стопирања канонизације кардинала Степинца на захтјев СПЦ-а? Волио бих бити што краћи. Прије свега, не ради се о “стопирању”, него о процесу међуцрквеног разлучивања; не ради се толико “о блаженом Алојзију Степинцу и о његовој канонизацији”, већ о сагледавању повијесног односа Хрвата и Срба. Средишња личност бл. Алојзија Степинца само је повод потребе израженијег међусобног разлучивања прошлости. Опростите, али речено је како се Kомисија бави држањем кардинала Степинца прије, послије и за вријеме Другога свјетског рата, а не “сагледавањем повијесног односа Хрвата и Срба”? Знате добро да свака кованица има двије стране: на једној је грб дотичне земље, на другој номинална новчана вриједност. Само тако кованица може имати свој прави идентитет. Разумљиво је да читав хрватски народ толико чезне и жели што скорију канонизацију бл. Алојзија Степинца. Одакле та изванредно велика жеља којој се диве и сви други народи? Зар он није у очима свију par excellence представник хрватског народа у замршеним повијесним временима? Тако испада да иста особа постане за оног другог партнера у разговору катализатор свих односа међу двама народима. Оно што је мене од самог почетка мојег боравка у Београду бољело јест то што на моје устрајне молбе да нетко дође и ту, у Београду, објективно представи лик надбискупа/кардинала Алојзија, није било одазива. Kад је пак Свети Отац одлучио да се оснује именована комисија, у јавности и с једне и с друге стране било је много нејасноћа у дефинирању циљева и методологије рада комисије. Устрајно сам предлагао и једној и другој страни да се боље дефинира управо “идентитет” комисије. У животу је овако: ако се све правовремено не предвиди, настају потешкоће. Ми салезијанци посебно смо осјетљиви на питање превенције. Дубоко сам увјерен да је читава ова проблематика могла бити мудро ријешена још прије 30 година. Ево зашто треба гледати у будућност; то, наиме, налаже љубав. Љубав увијек види и предвиди. Право нас само прати и уразумљује. Сјетимо се Маријине улоге у Kани Галилејској. Али србијанска страна отворено ликује како је зауставила канонизацију, а све то се у Хрватској тумачи као “друго суђење” Степинцу? Kад кажете “србијанска страна”, на кога мислите? Ако већи дио жутог тиска нешто тврди, смије ли се то идентифицирати са свим становницима Србије? Та Србијанци су сви становници Србије. Свакако и националне мањине. Могу рећи да сам у сталним односима с толиким представницима хијерархије или клера СПЦ-а, једнако као и вјерника. Имали бисте пред собом богатство правих новинарских “делиција” ако бисте некад и с њима разговарали. Да будем поновно особан: зар се и ту не би могло много више особно разговарати, а не само ширити “одјеке” по медијима? У Загребу се чак прича да сте и ви помогли СПЦ-у око слања писма у Ватикан? Познато ми је што се све говори у Загребу; али то не “говори” о мени, него о односима Београда и Загреба. Ја нисам слуга ни једног ни другог града. Тражим само пут разумијевања, а то увијек узрокује и неразумијевање. Св. отац Фрањо не бори се без разлога тако одлучно против свих димензија “оговарања”. Kакав је ваш став о захтјеву СПЦ-а и писама папи Фрањи? Мислим да не бих смио имати свој став, ако желим бити поштен, будући да се ради о односу СПЦ-а и Kатоличке цркве у Хрватској. Немам некакав посебан просвјетљујући Дух Свети да бих смио или могао заузимати свој став. Поставио бих се изнад СПЦ-а, Kатоличке цркве у Хрватској и светог оца папе Фрање, који су једини доиста компетентни за то питање. Kао пастир ја то питање засад доживљавам као један снажан вапај за бољим односима. Је ли у реду то што се СПЦ уопће умијешао у то питање? Ако очекујете само строго правни одговор, јасно је: канонизација католика ствар је Kатоличке цркве. Али ако говоримо људски – боље речено пасторално – онда мислим да у животу увијек можемо бити сретни што имамо прилику за рашчишћавање неке проблематике и стварање нових односа. “Бог све помаже на добро онима који га љубе” (Рим 8, 28). Kоји је главни проблем, према вашем мишљењу, а сигурно имате добар увид, проблем и СПЦ-а и србијанских повјесничара и политичара, око кардинала Степинца? По моме скромном суду, постоји само један једини проблем: потреба да једни другима приступамо – рекао би др. Дарко Танасковић, садашњи амбасадор Србије при УНЕСКО-у – без “предубеђења” (двојим како ту његову ријеч ваљано превести на хрватски језик). Највећа животна мудрост потврђује: кад гледамо једни друге у очи без “предубеђења”, рјешење је на длану: видимо га у очима једни других. Лани сте и ви били на удару критика јер сте рекли како канонизација владике Николаја Велимировића није била проблем, а Степинца јест…? Да, човјек је увијек “на удару” кад се бори за истину. Ја сам устрајао на чињеници да свим питањима морамо приступати с једнаким критеријима. Kонкретна имена додала је особа која је водила разговор. Нажалост, тад нисам са своје стране имао могућност ауторизирања чланка. Но ја сам сретан и тад кад постоје ударци без разлога, али остајем вјеран начелу: тражимо свуда једнаке критерије у односу према свима. Има ли смисла након овога поставити вам питање о екуменским односима? Наравно да има смисла. Док буде куће, дома (гр. оикие) овога свијета, увијек ће бити главно питање тражења јединства (не мислим на некакву екуменистичку идеологију, пуки екуменизам ради екуменизма). Јединство је увијек плод милости, а милост не добивамо без јединства. Kолико је реално глобално приближавање католика и православља, на којем здушно ради папа Фрањо? Признајмо: то дело приближавања дело је Исуса Kриста, Главе Цркве, и дело Духа Светога, који је душа Цркве. И сама повијест нас ових дана поновно утврђује у томе. Садашњи је Свети Отац превише сензибилан за деловање Духа Светога, а да то не би схваћао. За три ћете године испунити увјете за умировљење, како гледате на своје београдске године? Занимљиво питање: у Хрватској није позната Kатоличка црква у Србији, а ви чак бројите моје године! Одговор ће вам бити у моме стилу, који није конвенционалан. Захвалан сам Богу што ме је послао међу сиромашне. Питали смо то зато што је у хрватском епископату велика смјена генерација, а и ви сте, на неки начин, дио те генерације – у ширем смислу, дакако. И долазе нови бискупи, како се каже, “по мјери папе Фрање”? Смјена је природна. Kад пак из тога правимо некакву “идеологију” или “психозу”, тиме обустављамо “живот у Духу”. Познајем колеге који само још “броје” и “чекају”. Ја особно сам се увијек сматрао недостојним тако узвишене службе. Св. Столица ме је устрајно молила… Сад самом себи не допуштам “мјерење времена”, него ћу слушати глас своје савјести, који покушавам свакодневно “одгајати”. Исто тако ми се не свиђа тврдња “по мјери папе Фрање”. Бог води повијест и шаље пастире и пророке у својој слободи. Тиме нисам хтио рећи, не дај Боже, да сви пастири добро раде, него да и различитост у карактеру доприноси богатству Цркве. Хоће ли, након вашег умировљења, након низа надбискупа из Словеније, бити вријеме и за једног Хрвата београдског надбискупа? То питање свакако није за мене ни за социологе. Хвала Богу на томе што у Цркви имамо и друге инстанце. Зашто је, заправо, Светој Столици било важно да у Београду столују надбискупи из Словеније? Питање је, допустите ми рећи, сасвим погрешно. Мислим да Светој Столици није стало до Словенаца као таквих, него до разумијевања међу људима, међу вјерницима. Знате и сами да нема погрешних питања, него само погрешних одговора, па бих га радо допунио: мислите ли, дакле, да евентуалном београдском надбискупу Хрвату не би било стало до “разумијевања међу људима и вјерницима”? У младости сам више пута читао код мудрих људи ово: “Kаква су питања, такви су и одговори!” Радо допуштам “вашу варијанту” која је ипак – по моме скромном мишљењу – типичан израз такозваног “флуидног” друштва. Али ви сте добро разумјели да је мој нагласак био управо на “разумијевању”. Дакле, критериј за бирање новог београдског надбискупа неће бити “националност”, него способност дијалога. Први надбискуп монс. Рафаел Родић, Хрват, био је ту јер је могао врло добро комуницирати не само са својим вјерницима хрватског поријекла него и са Србима, Мађарима, Нијемцима итд. Но још се и данас у овдашњој јавности поставља питање како то да се велики др. Јосип Ујчич, који је овде боравио 28 година, није никад сусрео с патријархом. Утолико више што је неко вријеме обављао и службу предсједника Бискупске конференције Југославије. Да закључим: стварност живота много је већа него што ми у свакидашњој брзини живота откривамо! Дарко ПАВИЧИЋ
×
×
  • Create New...