Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'како'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 203 results

  1. Пошто очигледно има доста заинтересованих за то, ево циљ ми је овде да разјасним неке недоумице за апсолутне почетнике. Желео би да охрабрим све који имају жељу да се тиме баве - без разлике на пол, године и све остало - да крену и не одустају. То је "рупа у систему" која стварно може да поправи живот и отвори нове могућности. Прво, да се разумемо - има пуно да се ради. Нема краљевског пута до науке. Само то не треба никога да обесхрабри. Пре свега, учење тих ствари је супер занимљиво једном кад се покренеш са нуле. И изузетно креативно. Једна од оних ствари које би радио и да те не плаћају, слично ко видео игрице... Само што ово плаћају и то добро. Колико времена треба да се научи? Као што негде рекох - тешко питање за мене пошто сам почео са тим као клинац. Осим тога, зависи шта хоћеш тачно. Два успешна програмера могу да се баве веома различитим областима које некад имају врло мало сличности. Обично се почетници интересују за "веб/интернет програмирање", што је исправно. То је област у коју можда може најбрже да се уђе и има пуно посла. Нека моја слободна процена је да за годину дана активног и дисциплинованог учења може да се дође на ниво који је "запошљив". Да се зна довољно да може неком тиму да приступи као "програмер почетник". А то није пуно - већина нас овде на форуму смо већ годинама. Значи да си почео са учењем програмирања кад си дошао на форум до сад би био доктор компјутерских наука. Мислите о томе. Како се тражи посао? Па исто као и све друго. Потражиш огласе, распиташ се. Ја знам сад одмах фирму у БГ која тражи програмера, не могу да нађу. Позвали су неког дечка из Сибира се јавио да дође... Па ти види. Осим тога, кад скупиш мало самопоуздања можеш да тражиш послове преко интернета, ту су већ могућности неограничене. Све је могуће. Не треба о томе бринути, посла има колико хоћеш. Важно је "квалификовати се за утакмицу". Фирме у принципу не траже дипломе. Важно им је шта знаш и да ли завршаваш посао. Радио сам у неколико фирми и никад ми нико није тражио диплому. У ствари, подигао сам је тек десет година након факултета кад сам се паковао за пут, једва су је нашли тамо. Како да се почне учење? Обично људи крену да траже курсеве и књиге по интернету. Погрешно. Треба ти неко ко хоће да ти помогне и одговори на почетничка питања. Није неопходно да то буде "професор" или некакав "курс" (у ствари сам помало и скептичан у вези тога, нисам сигуран да се исплати), важно је само да имаш кога да питаш кад негде станеш. Јер програмирање се не учи тако што читаш књиге или седиш и слушаш предавања. Учи се кроз примере. Значи одмах "правиш" нешто веома једноставно. Онда правиш нешто мало сложеније, па још сложеније и тако док не дођеш до нивоа који желиш. Ствар је у томе да када се прође "почетничка криза" где ти апсолутно ништа није јасно, долази се у фазу где капираш основне принципе и онда се пуно лакше напредује. Проблем је што изгледа већина људи удари у зид у самом почетку и одустане. Шта да се учи? "Рачунарска наука" обухвата пуно области у којима можеш да се "специјализујеш", нешто слично као медицина. Сви доктори знају неке заједничке "опште ствари", али да би био успешан обично се специјализујеш за нешто. С` тим што у програмирању нема "доктора опште праксе". Ево покушаћу да објасним конкретно. Значи, учи се прво неки "програмски језик" - Java, C++, C# итд. Али то није довољно. Рецимо да научиш француски језик, али да би рекао на француском нешто о историји Париза, мораш да знаш историју... Значи језик је само "алат" који се онда примењује на неку "област" коју такође треба да познајеш. Тако да у C# можеш да правиш програм за Windows који се инсталира на рачунар и ради (као нпр. Word или Excel) или можеш да правиш web сајт (као Поуке) који ради "на интернету". И то су две прилично разлите ствари. Али није тако компликовано као што можда звучи, ту исто треба само неко да ти објасни основне принципе и усмери. После иде само. Разне технологије Обично се програмер, бар у почетку, фокусира на једну групу технологија које "иду заједно". На пример, PHP и MySQL су технологије које "иду заједно". Зашто? Зато што су оба бесплатне технологије које се развијају по моделу "отвореног кода" тј. програмери широм света бесплатно "донирају" своје време и праве те ствари. Онда C#/ASP.NET/SQL Server "иду заједно". Зашто? То су све технологије које развија Microsoft и раде на Windowsu. И тако даље. Значи, када почнеш учење, одабереш једну од тих ствари и фокусираш се на то. Нема потребе учити "све одједном" или слично. Осим тога, кад се науче основни принципи у једном, после је много лакши пут да се научи друга група - јер су основни принципи исти. А програмски језици су често веома слични. Нпр. Java, C#, C++, Javascript су по синтакси веома слични тако да ако видиш само пар линија кода често је немогуће уочити било какву разлику. Ето за почетак. :)
  2. Оваплоћена Реч није апстрактан појам него реалност. Бог тражи прилику да се оваплоти у нашем животу. Он се оваплоћује у нашем животу сваки пут када испуњавамо Његове заповести и вољу, када размишљамо о Њему, када у молитвама разговарамо са Њим и призивамо Га. Он се у нама оваплоћује када нашу душу улажемо у добру, утешну реч, када се удаљавамо од злих дела. Морамо у себи да ослободимо место за Богооваплоћење, будући да смо испуњени „бесмисленим отпадом”: празним обавезама и бригама, непотребним стварима, сувишним речима, недовршеним пословима. Као што је блажени Августин рекао: „Бог жели да нам нешто пружи, али не може, јер су нам руке пуне, те Он нема где да нам то пружи”. Душа не може да издржи без Бога. Без Њега, она се гуши и мучи се. Тражење алтернативе је неразборито, бесциљно, узалудно и не води ничему. Нико и ништа не може да замени Бога. Неопходно је пружити прилику Богу да се оваплоти у нашој души и животу. Потребно је очистити мисли и срце од „отпада”. Како то учинити? Постоји неколико начина. „Чувај безазленост и гледај правичност, јер има останка у човеку мирном” (Пс. 36, 37). А где је мир, тамо је Бог. Треба следовати примеру оних људи који се крећу у том правцу. Међу нама постоје подвижници који се тихо и кротко подвизавају у Име Христово. Такве људе је могуће препознати по њиховом мирном духу, добродушности и унутрашњој лепоти. Да бисмо постали Божји, потребно је да допустимо Богу да уђе у наш живот. Други услов за оваплоћење Бога у нашим животима јесте – прихватање Његових дарова. Он нам пружа Своју љубав, али ми је одбијамо, даје нам вечност, али ми одустајемо од ње. Увек осећамо дубоко смирење и скрушеност када нас неко несебично воли. Са сигурношћу знамо да љубав није могуће заслужити, купити или постићи силом – љубав примамо као дар, као чудо. То је почетак смирења. „Бог нас воли забадава”, говорио је митрополит Антоније Сурошки. Божја љубав, која нам је дарована, биће почетак Богооваплоћења у нашим животима. Митрополит бориспољски г. Антоније (Паканич), управитељ администрације и организације Украјинске Православне Цркве Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  3. Његово преосвештенство епископ дизелдорфски и цијеле Њемачке Григорије изјавио је Срни да је увјерен да српски народ у Црној Гори врло добро зна шта је Црква, на каквим је темељима израсла, чија је и како се за њу и њена добра треба борити. Коментаришући усвајање Закона о слободи вјероисповијести у црногорском парламенту за који Митрополија црногорско-приморска тврди да ће се њиме отети имовина СПЦ у Црној Гори, владика Григорије је рекао да се свештенство и народ у Црној Гори понашају за сваку похвалу с обзиром на неправду која им се брутално наноси. - Може се рећи да су на висини Јеванђеља, досљедни начину на који се Црква вјековима суочава са неправдом - истакао је владика Григорије. Посланици Скупштине Црне Горе усвојили су ноћас спорни Закон о слободи вјероисповијести или увјерења и правном статусу вјерских заједница на сједници током које је забиљежен низ инцидентата, укључујући хапшења најмање 18 посланика опозиционог Демократског фронта. Из СПЦ раније је саопштено да тај закон представља основ да држава отме црквену имовину и да ће се тај акт односити на више од 650 светиња, укључујући манастир Острог. Извор: РТРС
  4. У 27. недељу по Духовима, а у дану када наша Света Црква слави Свету Ану, мајку Пресвете Богородице, у Храму Светог Јована Владимира Свету литургију служио је јереј Младен Томовић. Саслуживали су протојереј-ставрофор Слободан Зековић и протојереј Љубомир Јовановић. Одговарао је хор „Свети Јован Владимир“. Бесједио је након прочитаног Јевенђеља отац Младен Томовић: „Драга браћо и сестре, драга дјецо, ево данас двадесетседма недеља по Духовима читамо у Светом Јеванђељу причу о згрченој жени коју Господ исцјели. Пуно пута у животу, ми људи, бавећи се својим проблемима и чувајући своје здравље, и некад када нам је здравље угрожено, ми некада из своје те помало себичности, али и преокупирани бригама о своме згрављу, занемарујемо ближњега свога и неокренемо се да му помогнемо иако је он можда и у горем стању од нас. И духовном и овом тјелесном. Али ако смогнемо снаге и у тој својој невољи коју имамо и коју осјећамо, да смогнемо снаге да том човјеку који је поред нас, кога знамо и познајемо, за кога осјећамо да треба да му помогнемо, ако му помогнемо и поред свега што је и нас саме снашло, заиста ћемо учинити велико дјело. И по том дјелу ће нам Господ и судити и наградити нас. Сви ми људи, драга браћо и сестре, смо створени као слободна бића. Господ нам је даровао највећи дар који се човјеку може даровати, а то је слободна воља. Али ми врло често ту своју слободну вољу злоупотребљавамо. Слободну вољу треба да користимо како би слушали ријеч Божију, како би слушали Јеванђеље, како би се молили Богу, а не како би служили сатани. Најчешће пута ми радимо ово друго. И то је та злоупотреба слободе. Али та слобода наша коју нам је Бог дао ће нам и судити једнога дана. Зато морамо да пазимо на себе како би наслиједили Царство Божије. Управо ово што сам рекао, да своме ближњем помогнемо, своме брату помогнемо, учинићемо добро дјело. А онда ће се и уселити љубав Божија у срца наша. Уселивши се љубав Божија у срца наша, ми ћемо онда наслиједити Царство Божије. Ево ова данашња прича Јеванђелска гдје нам Господ управо то показује. Показује на љубав своју. Љубав, и Он трчи, и одмах без имало премишљања исцјељује ову болесну жену која је била згрчена осамнаест година. А она кад је видјела да је исцјељена, она му се захваљује, исто тако не премишљајући се. Иако су ту око ње били фарисеји, садукеји, старешине… Ето био је тај старешина синагоге који је био гордељив човјек, гордоуман. Па кад је видио да је Господ исцијелио ту жену, умјесто да се радује њеном исцјељењу, да и он заблагодари Господу на томе, он из себичности своје, гордоумности, окреће се народу и говори како ето, то не ваља радити,: „Него данас је субота. Имате шест дана, па се исцјељујте у те шест дана, а на данашњи дан то је забрањено.“ А онда га Господ кори и назива га лицемјером. Господ је онако мало повишеним тоном само фарисеје и садукеје, а ево и овог старјешину, само је њих корио и њих називао лицемјерима. Зато што то заиста и јесу били. Јер су били зли у срцу своме. Хтјели су да напакосте човјеку, а највише Богочовјеку Господу нашем Исусу Христу. Они су гледали сваки начин да га ухвате у ријечи, да га оптуже и да га убију. Али не само Њега, него и ученике Његове и све оне који су Њега слиједили. То су урадили касније послије страдања, славнога страдања, Господа нашега Исуса Христа на крсту и славнога васкрсења, када су Свети Апостоли кренули у проповијед Јеванђеља. Они су то и урадили. Они исти који су били и овдје, на овом мјесту у синагоги гдје је Господ исцијелио ову згрчену жену. Он се окреће према њему и каже: „Лицемјеру, не ради ли свако од вас у дан суботњи. Не одријеши ли магарца или вола свога да га напоји на појилу, а камо ли ову жену. Ову кћер Аврамову коју сатана свеза ево осамнаест година. Зар није она преча и важнија од тих послова које ви исто у тај дан суботњи радите?“ Тиме је посрамио тога старјешину. И не само њега него и оне који су били истога мишљења као и он. А народ видјећи то, дивљаше се. И захваљиваше славећи Господа. То је, драга браћо и сестре, јако важно да ми на свако добро дјело које нама неко учини захваљујемо Богу. И које ми учинимо. Јер заиста и добро дјело кад учинимо, оно Јеванђелско, не смијемо и не требамо тиме да се гордимо, него требамо да имамо у уму своме мисао која нам говори да је то Господ благодаћу својом коју нам је дао, то урадио. А никако да смо ми то сами, својим снагама, урадили. Господ тамо каже да ми не можемо ни један корак направити својим снагама. Него Господ нам даје ту снагу и Господ нас руководи када чинимо добра дјела, а онда напротив и сатана нас руководи када чинимо зла и лоша дјела. Тако и овај старјешина ове синагоге, он је на злом путу био. Имао је лоше мисли. Погане мисли. Носио је зло у срцу своме. А Господ га кори на један начин са љубављу да би себе исправио. Никога Господ, драга браћо и сестре, неће оставити ако он осјећа и мисли и жели да свој живот промијени. Свакога онога који има добру намјеру и који учини мали корак за своје спасење, Господ ће му помоћи. Зато треба да се трудимо на том путу. Заиста треба да се трудимо на том путу како би нас Господ заштитио и како би нам Господ помогао. Данас наша Света Црква прославља зачеће Свете Ане, тј дан када је Света Ана мајка Пресвете Богородице зачела и када је касније родила Пресвету Владичицу нашу Богородицу. Велики дан за нас људе на земљи. Дан када би могли рећи и да је почело спасење рода људскога јер су Богородичини родитељи Јоаким и Ана, који су били праведнога живота и који такође нису могли имати дјецу, тек по старости добили дијете промислом Божијим. Пресвета Богородица која се родила и преко које је род људски и природа људска добила спасење. Спасење у Христу Господу нашем који се оваплотио, који се родио од Пресвете Богородице. Тако је и кренуло спасење рода људскога. Касније и својим искупљењем за гријехове људске, за род људски на крсту и славногастрадања Његовога и славнога васкрсења Господњега. Када је нашу природу људску узнио пред престолом Божијим, и од тога момента је спасење људско могуће. Могуће је да се ми људи спасимо, да спасимо душе своје, а спасаваћемо душе своје, драга браћо и сестре, ако будемо слушали ријеч Божију и извршавали ту ријеч Божију на дјелу. А то дјело које ми треба да урадимо јесте да преносимо љубав једни другима кроз чињење добрих дјела, помагање брату своме. Као и оно што сам рекао на почетку када и ми имамо своје проблеме и поред свих својих проблема покушамо да урадимо и нешто добро за брата свога. Тиме чинимо добро дјело, тиме дарујемо љубав брату своме, а онда када дарујемо љубав брату своме, онда ћемо даровати љубав и Богу своме. А онда ће и Бог нас вољети. И ми Бога као што и ми волимо једни друге. Ако не помогнемо брату своме, драга браћо и сестре, не можемо вољети Бога. Не можемо љубити Господа свога. Научимо се томе. То није лако, али читав живот свој то учимо и онда ако се та љубав усели у срца наша заиста ћемо наслиједити Царство Божије. Нека би Господ дао да то тако и буде. Богу нашам који је диван у Светој Ани, мајци Пресвете Владичице наше Богородице, који је диван у свим светима у роду људском, нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин.“ Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. У наше време људи се врло често варају, мислећи да је потребна само жеља и мало напора да би почели да воле своје ближње хришћанском љубављу. Много се и красноречиво у наше дане у целом свету говори о љубави, сви позивају једни друге да се уједине под заједничком заставом љубави, читав свет је опијен идејом апстрактне човечанске љубави и нада се да ће, на тај начин, разрешити све своје ужасне противречности. У хришћанском учењу се, такође, много говори о љубави према ближњима: Сам Господ је заповест о љубави према ближњем ставио одмах поред прве заповести о љубави према Богу, а сви Оци Цркве једнодушно тврде да без љубави према ближњем нема љубави према Богу. Међутим, да ли је љубав на коју позива свет и којој учи Црква једна иста? Не! Оне не само да нису сличне, већ су потпуно различите. Занимљиво је то да што више свет узноси своју љубав, љубав људи једних према другима, тим више мрзи љубав коју проповеда Православље. И, будући да у свету влада крајње изопачено схватање љубави према ближњем, човек данас лако може да се превари и да осећања која су веома туђа истинском Хришћанству прихвати као нешто светло, узвишено и богоугодно. Откуда то? Отуда што људи, чувши за узвишеност љубави, за њену светост, за то да је она изнад свих врлина и да је без ње све мртво, почињу да траже љубав у себи самима, покушавајући да је на силу исцеде из себе у „готовом облику“ а не схватајући да су наш пад, наше удаљавање од Бога, све болести, страсти и навике душе које смо стекли, тј. зло у нама, највише погодили управо ову нашу способност – да волимо. Никакве узвишене речи и идеји о љубави сами по себи нису довољне да би се у нама овај недостатак сам од себе отклонио. „Када би се Хришћанство ограничавало само на пуко учење о љубави, оно би било бескорисно зато што је све што постоји у људској природи унакажено грехом, и човек нема снаге да у таквом стању ово учење спроведе у живот. О љубави је говорио и Стари Завет, чак и пагани, али све је то било мало. Разум признаје да је заповест о љубави добра, али човек ће стално у себи самом сретати са оним о чему ап. Павле сведочи овако: „Али видим други закон у удима својима, који се бори против закона ума мојега, и поробљава ме законом гријеха који је у удима мојима“ (Рим.7,22-23). Онај ко будно прати кретања у својој души, добро зна како се грех и страсти боре против разума и како га често побеђују. Разум се погиње под тежином страсти: грех као нека магла скрива од нас сунце истине, спутава све добре силе наше душе. Може ли нам у тако жалосном стању помоћи пуко учење о љубави? Но, сила и значај Христовог дела и јесте у томе што се оно не ограничава само на објаву учења. Роду људском су у Христу дате нове снаге. Христово дело је стварање „нове твари“, тј. Цркве. Дух Божији Који живи у Цркви даје снагу за остваривање хришћанског учења у живот. Без Цркве нема Хришћанства, остаје само пуко учење, које само по себи не може да обнови палог Адама“. Дакле, тражење љубави ван Православне Цркве, међу људима који уопште не верују у Бога или јеретика који погрешно верују јесте дубока заблуда. Међутим, ни ми сами, православни Хришћани не смемо да мислимо да наше срце пристаје на испуњавање ове заповести. Не, треба пролити многи зној и сузе, много се потрудити и пострадати пре него што се појаве макар и слаби знаци да је наше срце постало мекше и милостивије према ближњем. Ако почнемо пажљиво да се загледамо у своју душу, ако стварно ради заповести Божије пожелимо да волимо свог ближњег, открићемо у срцу жестоко противљење: оно ће се час испољавати као камена безосећајност, час ће се једити и рикати као грабљива звер, час ће пројављивати мржњу, час клевету, час осветољубивост и завист, час подсмех, час осуду, час ће се подсмевати греху и спотицању ближњег, час ће бити огорчено његовим успесима. Такво је наше срце док се не очисти дугим трудом самопрекоревања, молитвама и многим унутрашњим и спољашњим подвизима, трпљењем туге, увреда, неправде итд. Не смешта узалуд преп. Јован Лествичник љубав на највишу степеницу своје лествице врлина. Како се ми уопште усуђујемо да маштамо о томе да ћемо је достићи, прескочивши свих двадесет и девет које јој претходе? Какве само страсти, какве све извитоперене душевне особине могу да се заодену у одежду љубави према ближњем. Многе најодвратније страсти делују у нама, скривајући се под маском хришћанске љубави. Од Христа нас највише и удаљавају управо разне склоности и страсне везаности за људе, јер људи се везују једни за друге, руководећи се свим могућим страстима и лошим наклоностима. Започињући побожни, хришћански живот највећи напор морамо да уложимо да бисмо ослободили срце од мноштва таквих болесних душевних наклоности према људима. И овде се лукави демони труде да нас прелесте сентименталном причом о љубави према свим људима, о милосрђу, о самопожртвовању… На овај начин човек наставља да одржава нечисте односе са људима, који скрнаве његово срце, мислећи да је почео да живи потпуно другачијим животом, као и да то што њега вуче ка општењу са другим људима јесте знак љубави према ближњима, која се наводно у њему родила. Због неразумевања природе страсти, човекоугодништво, лажно смирење које је засновано на уживању у себи, лажна скромност, блуд у својим најистанчанијим и скривеним облицима и томе сличне страсти, могу да човеку изгледају као светли извор из којег наводно произлази милосрђе. За спасење душе је веома важно да човек уклони из ње све што је вештачко, лажно и страсно. Ми не треба да глумимо хришћанску љубав него да чинимо све да бисмо стварно стекли истинску љубав према ближњима. Морамо да разликујемо оно што је душевно и телесно од онога што је духовно. Све оно што је истински јеванђељско, испуњавање сваке Христове заповести Бога и вечности ради, а не по страсној склоности, увек је скопчано са великом борбом, са напором, са самопринудом. Осећање мира и лакоће ће наступити после победе, после извршења самог подвига. А страст, напротив, одушевљава човека на дела лажне љубави и ако се човек кога покреће таква „љубав“, у свом одушевљењу, сусретне са препрекама у виду црквених правила или одредаба Светих Отаца, он их раздражено одбацује као наводно застарела или „неправилно схваћена“, и жури да испуни дело своје „љубави“. Истинска хришћанска љубав се не труди да се покаже споља, она је уздржана и тражи да стварно помогне ближњем, не само у телесној невољи, него се увек брине и о души, а телесна љубав не размишља о вечности, за њу се све што је битно налази у овом животу, потребни су јој снажна осећања, ефекти, утисци, реклама. Душевна љубав је егоистична, она не воли ближњег него саму себе, утврђујући се у себи самој преко ближњег. И опет се у души подиже идол – „Ја милосрдни и братољубиви“, који присваја себи славу за спољашња милостива дела која човек чини. Несрећа је када се човек везује за ближњег похотном, телесном страшћу, неком тамном и нејасном везаношћу, мислећи да је то духовна веза. А на суду ће се показати да је много од онога што смо ми сматрали светлошћу – тама. Управо о овоме, Св. Игнатије пише: „Немој, вољени брате, мислити да је заповест о љубави према ближњем тако блиска нашем палом срцу: заповест је духовна, а нашим срцем су завладали тело и крв, заповест је нова, а наше срце је старо. Наша природна љубав је рањена падом. И њу, по заповести Христовој, треба умртвљавати, да бисмо могли да из Јеванђеља захватимо ону праву, свету љубав према ближњем, љубав у Христу. А пред Јеванђељем љубав која настаје од крви и телесних осећања је ништа. Јеванђеље одбацује љубав која зависи од унутарње узбурканости, од осећања телесног срца. Јеванђеље нас учи: „Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач. Јер сам дошао да раставим човјека од оца његовог и кћер од матере њезине и снаху од свекрве њезине. И непријатељи човјеку постаће домаћи његови“ (Мт.10,34-36). Свети Дух нас учи како да свето волимо ближње. За онога ко је по природи обдарен да ватрено воли ближњег, потребна је нарочита самопринуда да би ближњега волео онако како Јеванђеље заповеда да се воли. Срце којим је завладала пристрасност способно је за сваку неправду, за свако безакоње само да би задовољило своју болесну љубав“ (9, т. 1, стр. 123-124). „Умримо за природну љубав према ближњем и оживимо новом љубављу према њему, љубављу у Богу.“ „Смирење умртвљава природну љубав. Она умире од смирења, јер њен живот прожет гордошћу… Природном љубављу влада идол онога „ја“, устоличен на престо охолости, која се попут лопова ушуњала у душу, заклањајући се иза завесе тобожње врлине“ (10, писмо 86). „Воли ближњег онако како заповедају јеванђељске заповести, а никако не по склоности свога срца. Љубав коју је Бог усадио у нашу природу рањена је падом и не може да делује правилно. Никако се немој предавати дејствима греховне љубави! Њена дејства су пуна порочности, одвратна су пред Богом, и као оскрнављена жртва, плодови њеног дејства су погубни по душу и убиствени. Заволи ближњег на следећи начин: немој се гневити на њега и немој бити злопамтило, немој му се светити ни директно ни индиректно, у свему у чему му можеш попустити – попусти му, одучи се од расправа и свађе, одбаци их као плод гордости и самољубља, говори добро о онима који о теби лоше говоре, узвраћај добром на зло, моли се за оне који ти смишљају различите срамоте, увреде, искушења и прогоне. Господ нас учи: „Чули сте како је казано старима: Не убиј; јер ко убије, биће крив суду. А Ја вам кажем да ће сваки који се гњеви на брата свога ни за што, бити крив суду; а ако ли ко рече брату своме: „Рака!“ биће крив синедриону; а ко рече: „Будало!“ биће крив паклу огњеноме. Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и ондје се сјетиш да брат твој има нешто против тебе, остави ондје дар свој пред жртвеником, и иди те се најприје помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој. Мири се са супарником својим брзо, док си на путу са њим, да те супарник не преда судији, а судија да те не преда слуги и у тамницу да те не вргну. Заиста ти кажем: Нећеш изићи оданде док не даш до посљедњега новчића… Чули сте како је казано старима: Не чини прељубу. А Ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме“ (Мт.5,21-28). Никако и ни под каквим изговором немој ни о коме да судиш, чак, немој ни о коме да судиш да ли је добар или лош, имајући свагда пред очима само једног лошег човека за којег треба да даш одговор пред Богом – себе самога. Поступај према ближњима онако како би желео да се према теби поступа „Де судите, да вам се не суди; Јер каквим судом судите, онаквим ће вам се судити; и каквом мјером мјерите, онаквом ће вам се мјерити. А зашто видиш трун у оку брата свога, а брвно у оку своме не осјећаш? Или, како ћеш рећи брату своме: стани да ти извадим трун из ока твога; а ето брвно у оку твоме ? Лицемјере, извади најприје брвно из ока свога, па ћеш онда видјети извадити трун из ока брата свога. Не дајте светиње псима; нити бацајте бисера својих пред свиње, да их не погазе ногама својим, и окренувши се, не растргну вас. Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се. Јер сваки који иште, прима; и који тражи, налази; и који куца, отвориће му се. Или који је међу вама човјек од кога ако син његов заиште хљеба, камен ће да муда?Или ако рибе заиште, да му да змију? Када, дакле, ви, зли будући, умијете даре добре давати дјеци својој, колико ће више Отац ваш небески дати добра онима који Му ишту? Све, дакле, што хоћете да чине вама људи, тако чините и ви њима: јер то је Закон и Пророци. Отпуштај и праштај, из дубине срца, људима њихове грехе према теби да би и Отац Небески теби опростио твоје безбројне грехе… На крају, немој своме брату наносити штету многословљем, празнословљем, превеликом блискошћу и слободним опхођењем према њему. Понашајући се тако према ближњем, показаћеш и стећи ћеш љубав коју је Бог заповедио и која је Богу угодна; њоме ћеш отворити себи улаз у љубав Божију…“ (9, т. 5, стр. 66). „Поштуј ближњег као образ Божији… – поштовањем у својој души, невидљивим за друге и видљивим само твојој савести. Поштуј ближњег без обзира на узраст, пол, сталеж и постепено ће у твом срцу почети да се рађа света љубав. Разлог за ову свету љубав нису тело и крв, и није осећање наклоности, него Бог…“ (9, 7.1, стр. 127). Поредећи ово учење Цркве о љубави према ближњем са ружном и извитопереном маском љубави коју свет данас прокламује, човек се ужасава пред наказношћу световне љубави. Јасно је да се истинска љубав у срцу може одгајити само у крилу Православне Цркве, под условом најдоследнијег испуњавања њеног учења и устава, уз стално очишћење, освећење и примање благодати Божије кроз Свете Тајне, и никако другачије. Због тога што људи све више одбацују смиреномудрено отачко учење о покајању, препуштајући се самооправдању и самоузношењу, они све више губе, чак, и сам појам о истинској љубави, замењујући је извештаченом и лажном љубављу. Поменимо овде још неколико заповести Господњих о милосрђу. Навешћемо још једну поуку Св. Игнатија из његових писама: „Разматрам милосрђе које нам је заповедио Господ: видим бездан неизмерни, видим висину која измиче погледу. Он нам заповеда „Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив“ (Лк. 6, 36). Да би се испунила ова заповест човек мора да постане милостив колико је милостив бесконачно милостиви Господ (Пс.119). Ко ово у стварности може, заиста, да испуни? Али, ја, грешник, мрачни грешник, кад год погледам у себе увек видим у себи мешање добра са злом, које су људи наследили од праоца Адама, који је дрско и грешно окусио са дрвета познања добра и зла. људима изгледам милостив, међутим проверивши себе темељно и испитавши себе, налазим у себи само подлу маску милосрђа. Милосрдна дела у мени чини моја таштина. Милосрдна дела чини у мени пристрасност. Милосрдна дела чини у мени моја страст, а не налазим у себи да ме на милосрђе покреће заповест Христова, чиста и света. Када се ја, мрачни грешник, дозовем к себи на кратки трен и пожелим да будем милосрдан по заповести Христовој, видим да над својим срцем треба да учиним ужасно насиље. Света заповест разобличава болест мог срца! Пошто ме она убеди у то, ја видим себе, који сам по природи људски милосрдан, као немилосрдног човекомрсца у спрам Јеванђеља. Моје срце пристаје да буде милосрдно по мојој страсти, али за њега представља разапињање да буде милосрдно по заповести Христовој. Морам да приморавам себе на милосрђе у складу са заповестима Јеванђеља без обзира на то што је то повезано са насиљем над срцем, које у себи носи заразу греха, заједничку свим људима. Природно милосрђе, као производ тела и крви, не може бити Богоугодна врлина. И то није све! Оно је супротно са јеванђељским заповестима! Да би оно стекло благодат Божију и било умртвљено, Христос је на земљу донео јеванђељски мач. Они, пак, које води природно милосрђе остају у мраку под влашћу љутог свезлобног владара света ђавола. Господ Спаситељ света је за време Свог боравка на земљи објавио Својим ученицима да мора да иде у Јерусалим, да ће тамо много да пострада, да ће да буде убијен и да ће у трећи дан да васкрсне. Тада је први по части међу апостолима, свети Петар, покренут природним милосрђем, почео да противречи Господу. „Боже сачувај!“ говорио је, „то неће бити од Тебе.“ На овај излив природне самилости и милосрђа Господ је светом ап. Петру одговорио: „Иди од мене сатано; ти си ми саблазан, јер не мислиш што је Божије него што је људско“ (Мт.16,23). Зар је у устима Богочовека реч „сатана“ била само реч прекора? Сачувај Боже од таквог богохулства! Овом речју Господ показује да су мисли и осећања палог човека у власти сатане, иако су наизглед добра. Оно што човек чини по жељи свог огреховљеног срца слива се у једно са дејствима сатане. Тако је жалосни грехопад унаказио нашу природу! Треба да умртвимо милосрђе које је проузроковано палошћу и треба да нађемо оно милосрђе чији је узрок, и извор светла и света заповест Христова. Она је Дух, она је живот вечни. Тада ће се пред нама открити непрегледно поприште духовног подвига. Ма колико да успете у природном милосрђу, оно ће вам изгледати као ништа у поређењу са милосрђем чија је слика дата у Јеванђељу. Онај ко се не одрекне себе, ко не изгуби живот свој (Лк.17,33), живи по греховним жељама срца и по кретању крви, и остварује искључиво своје „ја“, видећи добро у свим својим активностима, постепено стичући високо мишљење о себи. Такав човек, мислећи да духовно напредује, напредује само у свом љутом паду…“ Ове речи Светог Оца су за нас посебно драгоцене, јер се могу применити и на испуњавање свих других заповести, и остварење свих хришћанских врлина. Овде је јасно указано на главни предуслов за њихово правилно испуњавање и узрок настанка прелести. Овде је кратко и тачно исказано све оно о чему смо већ говорили. Из књиге: "Како излечити болести душе". Архимандрит Лазар Абашидзе
  6. Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у храму Рођења Пресвете Богородице у Мркоњић Граду (старом Храму) у недјељу 27. по Духовима, 22. (9) децембра 2019. године, на дан када се наша Црква календарски присјећа догађаја када су педесет година бездијетни праведни Јоаким и Ана добили чудесно јављање Архангела Гаврила који им је обећао рођење дјетета-Пресвете Богомајке (Детињци). Звучни запис беседе Преосвештеном Владици саслуживали су: протопрезвитер-ставрофор Бошко Рољић, умировљени парох мркоњићки, протопрезвитер Драган Видовић, презвитер Предраг Милетић, Александар Бјеличић и протођакон Немања Рељић. Послије прочитаног јеванђелског зачала о исцјељењу болесне жене у суботњи дан, Епископ је бесједио на тему исцјељења болесних. Болести у животу долазе као један вид искушења како би се кроз оздрављење слугу Божијих прославио Сам Бог и Син Божији. Поучени овом занимљивом причом казујемо да је човјек једна личност, јединствена, непоновљива која мора да своју згрченост усправи ка Богу Који је свакодневно позива у своје наручје. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  7. Сетите се колико је слободе имао Христос, колико је био слободан са својим ученицима. Кад су се неки следбеници удаљили од Њега, питао је ученике: „Да ли бисте и ви желели да одступите од мене? Можда желите да одете од Мене далеко са њима?“ Апостол Петар је одговорио: „Господе, коме да идемо? Ти имаш речи вечног живота“. Желим да вам кажем да је Христос апостоле држао покрај себе својом љубављу, без присиле. Рекао им је да иду, али су они остали поред Њега. „Ако желите, слободни сте…“ Међутим, одговорили су: „Слободни смо да изаберемо да Тебе пригрлимо, а не да одемо! Ми желимо да будемо са Тобом.“ Ко данас може да каже свом детету: „Ако желиш, дете моје, иди“ и да чује као одговор: „Како да одем далеко од тебе? Ти си моја радост. Мој живот без тебе нема смисла!“ Замислите да родитељ каже свом детету: „Ако хоћеш, не мораш вечерас да се вратиш раније кући“, а да као одговор добије: „О чему причаш? Како да напустим своје топло гнездо, своје родитеље и ову дивну породичну атмосферу?“ Запамтите. Притисак који вршимо на децу одвраћа их од нас и од Бога. Ако у детету искривим Божју слику, нанећу велику штету његовој души. Исту такву штету могу да нанесем када било коме говорим о Богу на погрешан начин. Једном ми је једно дете исповедило: „Оче, имам невероватне успомене из основне школе. Сећам се како нас је учитељ избацио из цркве јер смо разговарали за време службе. Избацио нас је, ишамарао, а потом нас поново угурао унутра. Било је забрањено да се било коме удара шамар у цркви, али је шамарање ван цркве било дозвољено. А онда је наставио да се моли.“ Та деца су упамтила следећи, међусобно повезани ланац догађаја: божанствена литургија – црква – молитва – шамар – казна – освета. Ово искуство је остало као најнепријатнија успомена, а требало је да их увек подсети на љубав и доброту. Можемо рећи: „Ок, али ми желимо да деца буду мирна у цркви“. Наравно да желимо мир. Али, мислим да никада не бисмо смели да шамарамо оног ко разговара у цркви, а посебно не ученика основне школе. И сада се овај дечак, који већ завршава средњу школу, још увек свега сећа. Током следећег сусрета рекао ми је нешто друго: „Једном су ме наставници позвали у њихову канцеларију и рекли ми да пошто сам добар ученик не смем више да се дружим са другим дечаком, јер то неће бити добро за моју будућност“. Да имам дете, пазио бих са ким се дружи. Али не на овај начин. Не у стилу „тај је лош, избегавај га.“ Не заборавите: лоша деца су боља! Господ воли лошу децу. Господ воли лоше људе, не врши притисак на њих, према томе, највероватније ће се једног дана променити. Ово миловање Божје једина је прилика да се лош човек промени на боље, јер га Бог не тлачи. Када некоме говориш о Богу, то Бог говори кроз тебе. Када неког грдиш, он се опире, и твој глас га мучи. Како ћеш га у том случају приближити Богу? Постићи ћеш управо супротно! https://prevodilackaradionica.com/2019/12/19/отац-андреј-конанос-о-томе-како-децу-д/
  8. Свештенство Покровске цркве служило је Свету Литургију у Храму Покрова Пресвете Богородице у недељу 8. децембра. Беседио је протонамесник Бранко Чолић који је тумачио јеванђељску причу о милостивом Самарјанину. „Како чинимо и поступамо према другима, тако показујемо своју веру“, рекао је отац Бранко, подсећајући сабране да покажу својим примером да су две највеће Божје заповести ушле у срж њихових бића. „Много смо се удаљили од Бога јер смо прихватили да смо нехришћанско и потрошачко друштво“, упозорио је отац Бранко, позивајући вернике да буду истинске слуге Божје и да следе његов закон. Звучни запис беседе Извор: Радио Источник
  9. „Позивам да се сви саберемо у суботу 21. децембра испред Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу гдје, хвала Богу, има доста мјеста за све. Да за почетак урадимо оно што је прво пред нама, да се не бавимо калкулацијама шта ће бити, како ће бити, да не улазимо у политичке приче“, рекао је за Радио Светигору протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, одговарајући на питања слушалаца у емисији Питајте свештеника, како православни вјерници најбоље могу помоћи нашој Цркви у одбрани светиња. Отац Гојко наглашава да је потребно да се у што већем броју сабремо у никшићком Саборном храму, како би својим физичким присуством потврдили број оних који су, прије свега као грађани ове државе, незадовољни оваквим предлогом закона који Влада намјерава да предложи Скупштини. „И не треба имати ни стида ни страха да се окупимо на том јавном мјесту како би, својим присуством, показали свој протест. Протестујући против тако лошег закона ми се, у ствари, боримо за ову државу, да би она била што боља. Јер је држава са лошим законима лоша држава, док је добра и просперитетна држава она која има најбоље могуће законе“, објашњава ректор Цетињске Богословије. Подсјећајући да Митрополија црногорско-приморска има Правни савјет, који чине протојереј-ставрофор др Велибор Џомић и људи који се разумију у право, отац Гојко каже да му је, иако није правни стручњак, јасно да није добро да се о једном закону прича четири године, a да Влада, као предлагач, не одржи ни један једини састанак са представницима Православне цркве у Црној Гори. „Састанка, колико ја знам, званично није било ни са другим вјерским заједницама. На такав начин доносити закон лоше је, па и да је ријеч о најбољем могућем закону, а камоли ако у њему сви препознајемо одредбе које су толико нејасне да праве конфузију и рађају стрепњу у народу. И уз то, ако све то прати изјава предсједника државе да ће он лично и његова партија, која је грађанска, мултиконфесионална партија, у којој има припадника других вјера, да обнавља Цркву – е па све то некако није у складу са здравим разумом. Ту никаква математика не помаже“, додаје отац Гојко Перовић. Подсјећа да у владајућој партији има атеиста, римокатолика, муслимана и да, иако нико нема ништа против припадника других вјера, није нормално да такви људи битно одлучују о статусу Цркве или да „обнављају“ Цркву, како громогласно рече предјесник државе. „Та партија не треба да се бави питањем Цркве, то је ваљда свакоме живоме на овом свијету јасно и да у таквој атмосфери доноси тако лош текст закона, који прави подјеле и уноси смутњу у народ“, мишљења је цетињски парох отац Гојко Перовић. „Што се тиче богослужбеног сабрања у Никшићу, једног мирног окупљања, желим да кажем да ми Литургијом не протестујемо, већ се на њој сабирамо. А позив који смо упутили вјерницима да 21. децембра дођу и из других градова и да се саберемо у Никшићу, како би тог дана и свештеници и вјерници били присутни баш ту, а не у својим градовима, значи да ми тим скупом, осим молитве која нам је на првом мјесту, хоћемо и да поручимо да би нашу бројност требало уважити“, каже отац Гојко. Истиче да је велики је број незадовољних грађана, што је показао и број потиса, који су током љета и јесени прикупљени, као и онај први свенародни Сабор одржан испред Саборног храма у Подгорици. „Званично бројање потписа почетком септембра показало је преко 65.000 потписника, док према незваничним подацима сада на крају године има близу 100.000 потписника. Оволики број грађана неко мора да уважи“, поручује прота. Подсјећајући на изјаве људи из Владе да ће закон донијети „хтјели ви то или не“, протојереј-ставрофор Гојко Перовић наглашава да би то био пораз демократије, пораз слободе грађана, јер се закон тиче цркава и вјерника и они су позвани да кажу свој став о томе. Слободанка Грдинић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије позвао је данас црногорску власт да се уразуми и не објављују рат против Бога, и да не настављају богоборно дјело својих претходника безбожника. Он је поручио да није лако против Бога ратовати и да ко год је Богу објавио рат зна се како је завршио. Звучни запис беседе Митрополит је ово поручио у манастиру Жупа никшићка, гдје је на дан молитвеног сјећања Светог Амфилохија Иконијског, свог имендана, служио Литургију са Високопреосвећеним Митрополитом михаловско-кошицким Православне цркве Словачке и чешких земаља г. Георгијом, Преосвећеним умировљеним Епископом средњеевропским г. Константином и домаћином Преосвећеним Епископом будимљанско-никшићким г. Јоаникијем. Митрополит Амфилохије је казао да је све у 2000. годишњој историји Цркве Божје у знаку Христовог распећа и васкрсења, и да је у том духу Јеванђеља призван и живот свих нас. Он је изразио жаљење што је у ово наше вријеме Влада Црне Горе наставила гоњење Цркве Христове: „Наставља се оно што се догађало кроз вјекове у име тзв. културе, заборављајући, а то јесте велика несрећа, да култура постоји зато што постоји култ. Тамо гдје нема култа, молитве какву смо ми овдје служили, нема ни културе. Култура је само љуштура онога што је суштина свега онога што су људи истински стварали кроз историју и суштина људског живота.“ Изразио је Архиепископ цетињски и наду да ће Бог да уразуми, како је рекао, оне које је вријеме избацило на површину, на власт у Црној Гори да не објављују рат против Бога: „Нијесу они први. Од проклетога цара Дукљанина Диоклецијана и Нерона, па онда редом до наших времена било је тих богобораца, читаве империје. И од ниједне данас нема стрва. Последња моћна богоборачка империја била је она бољшевичко-титоистичка. Ко се надао да ће она да нестане и пропадне! Нема данас ње, али има, нажалост, њених насљедника, и ових на Западу, који се све више одричу Христа Бога и Његове истине, Њега као пута истина и живота.“ Нагласио је да новотитоисти, сљедбеници наших титоиста, настављају то богоборно дјело својих претходника безбожника: „Није лако против Бога ратовати и нека их Бог уразуми да не објављују рат Богу, јер ко год је Богу објавио рат зна се како је кроз хиљаде година завршио. Да се и њима то не догоди, нек се врате Богу, вјери Божијој, изворној Црној Гори Светога Петра Цетињскога, Светога Петра Ловћенскога Тајновидца, Црној Гори краља Николе која је била крштена Црна Гора и клањала се Христу Богу распетоме и васкрсломе, Њему служила. И све што је градила, градила је у име Божје, до оне ловћенске срушене и оскрнављене, обурдане капеле. Све је грађено у име Божје, за славу Божију и за част народа хришћанскога овога мјеста. Надамо се у Бога, има још наде да се и ови наши врате себи, свом разуму, да се врате својим прецима, светима оцима нашим, нарочито оцима светородне лозе Петровића, Светом Василију Острошком.“ Питајући коме сад треба да припадне манастир Светог Василија Острошког, Митрополит је казао да чак ни послијератни безбожници нијесу отимали храмове већ земљу, истичући да је Црква православна у Црној Гори ових дана од министра правде тражила да се прво врати оно што је отето и опљачкано од Цркве Божије послије рата. „Ево како они одговарају, неће да враћају, него оће да наставе и даље! Неће дати Бог! Ја се надам и молим Богу да им просвети разум, савијест и свијест да се врате сами себи, светињама и светим оцима нашим: Светом Василију Острошком, Светом Петру Цетињском, Светом Амфилохију и Григорију, које данас прослављамо, Светим мученицима, Свештеномученику Јоаникију и 120 свештеника које су њихови претходници убили у Црној Гори.“ Уколико би наставили започето дјело отимања и гоњења Цркве, то би био стид и срам Црне Горе и Црногораца, без обзира како се овдје осјећали: „Стид и срам пред Европом и пред свијетом. Надамо се у Бога да тога неће доћи, и да ће поново засијати име Божије и служење Богу и да ће се они вратити светињама, култури, односно култу, служби Божјој – Светој литургији да би знали шта је то култура и шта су дјела руку људских“, закључио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Из ове књиге сазнајемо да ће верни који задобију вечну заједницу у Богу вечно славити Бога, као што то чине и анђелске силе: "И падоше двадесет и четири старјешине, и четири жива бића, и поклонише се Богу који сједи на пријестолу, говорећи: Амин! Алилуја! И од пријестола изиђе глас који говори: Хвалите Бога нашега све слуге његове, и који га се бојите, мали и велики. И чух као глас народа многога, и као глас вода многих, и као глас громова силних, гдје говоре: Алилуја! Јер се зацари Господ Бог Сведржитељ. Радујмо се и веселимо се и дајмо славу Њему, јер дође свадба Јагњетова и жена се његова припремила." (Отк 19.4-7) Али како то да разумемо? Човеку у садашњем стању постојања није лако појмити ту вечну благодарност и слављење Бога јер је човек падом изгубио созерцање Бога као природни начин постојања. Наш ум функционише одвојен од срца као органа познања Бога и самим тим одвојено од Бога. Наш ум функционише као аутономни центар постојања и расуђивања и све ван себе објективизира, анализира и покушава да објасни у координатама информација које добија искључиво преко телесних чула. Непрестани ток мисли ми погрешно доживљавамо као богатство наше личности, а заправо реч је понајвише хаотичном унутрашњем дијалогу који се код многих који живе у опсесији знања и "мудрости овога света" претвори у потпуну конфузију и лудило. Насупрот томе, Господ нам сам и преко својих светитеља открива тајну "непрестане молитве" као живота у сталној свести о присуству Божијем и благодарности Богу за све. У таквом молитвеном животу Бог није објекат наше пажње и молитве, већ он сам благодаћу Духа Светога живи у срцу човековом и чини га делом свог живота и вечног постојања. Они који су живели у созерцању Бога и након телесне смрти настављају свој молитвено-созерцатељни живот узрастајући стално у љубави и премудрости Божијој. Пуноћа ове тајне испуниће све након васкрсења свих, у реалности Новог Јерусалима. Мудрост оних који опитују тајне Божије не долази од логичких силогизама палог разума, већ од надахнућа Духа Светога. Зато они који теже познању Бога труде се да ослободе свој ум сталне пометње, хаотичног размишљања да би преко трезвоумља (пажње) и молитве очистили свој ум од помисли и вратили га као блудног сина у срце као његов очински дом. Загрејано љубављу Божијем срце човеково постаје као врућ восак на коме Дух Свети утискује премудре тајне Божије. Човек више не познаје ни Бога ни свет око себе умом, већ срцем. Он себе испражњује да би га Бог испунио премудрошћу која није скуп информација, већ енергија (дејство) Светог Духа. То је сасвим другачији начин постојања од онога што је данас у овоме свету уобичајено, да живимо у сталном сабирању информација како би својим умом овладали тајном овог света па чак и вечности иако то није могуће. То трагично настојање редовно завршава разочарењем и губитком вере, јер ништа на крају није логично и уклопиво у ограничене оквире нашег ума, колико год сакупљали информација преко својих чула. Када се човеков ум устали у непрестаном пребивању у Богу његово природно својство постаје непрестана благодарност (евхаристија) и славословље Бога. Човек са трепетом стоји пред неизрецивим тајнама Божијим и диви му се јер је све тако премудро саздано. Палом човеку који живи у ригидном дуализму између нас и других, при чему и Бога објективизује у свом уму (неретко пројектујући у Богу свој его), потпуно је неразумљиво какав смисао и радост могу бити у славословљу Бога јер пали човек стално покушава да себе природно обожи и све прилагоди себи. Ум палог човека је стално у лутању, расејаности и тражењу чулних подстицаја. Отуда је борба нашег ума да заживи у молитви и ослободи се конфузије помисли јако тешка јер морамо да одбацимо тај најстрашнији идол који нас одваја од Бога, а то је наш сопствени ум коме се клањамо као златном телету и свакодневно га хранимо информацијама у неком суманутом веровању да ћемо тако разумети и себе и друге, па чак и Бога. Онај који је кренуо подвигом очишћења свог ума, који је осетио дах Духа Светога, обиље помисли и информација доживљава као сметњу и буку која му смета да чује тихи глас Божији јер се он опитује једино у ћутању ума и срца. Таквоме је молитва и славословље Бога не губитак времена већ најприроднији начин постојања и истинско богатство. Човек се како нас уче светитељи не труди да позна каква је тајна сунца или месеца, већ да упозна и сједини се са оним који је створио видљиве и невидљиве светове. То је потпуно друга перспектива која је већини нас обремењеним страстима и сујетом овога света пријемчива само у измаглици. У вечности, након васкрсења мртвих и суда Божијег, све ће бити сједињено у Христу и истовремено сви ће бити и једно у Христу и многи. Бог ће пројављивати свој вечни живот у пуноћи кроз све и у свима. Некима ће то бити вечна радост, а некима вачна мука и патња у зависности од тога како су својом вољом себе припремили за вечни живот. "И видјех небо ново и земљу нову; јер прво небо и прва земља прођоше, и мора нема више. И видјех Свети град, Јерусалим нови, гдје силази са неба од Бога, припремљен као невјеста украшена мужу својему. И чух глас громки са неба који говори: Ево Скиније Божије међу људима, и Он ће становати с њима, и они ће бити народ његов, и сам Бог биће с њима; И Бог ће отрти сваку сузу из очију њихових, и смрти неће бити више, ни жалости ни јаука, ни бола неће бити више.... А страшљивима и невјернима и нечистима и убицама и блудницима и врачарима и идолопоклоницима и свима лажама, њима је удио у језеру које гори огњем и сумпором, што је друга смрт." (Отк 21.1-4,8) Они који су живели овде на земљи и прошли врата телесне смрти настављају да живе било у привременој радости раја или у привременом мраку ада (што су различита стања у зависности од начина живота који су изабрали) чекајући васкрсење тела и будуће царство. За разлику од овог привременог стања, о коме се у Светом писму не говори много јер човек без тела није потпун човек, пуноћа вечног живота пројавиће се тек након суда Божијег и у сједињењу новог неба и нове земље, у Новом Јерусалиму. Архимандрит Сава Јањић ИЗВОР
  12. У овој епизоди емисије посвећене Светој српској земљи Косову и Метохији емитујемо други дио разговора са Игуманом манастира Светих врача Козме и Дамјана у Зочишту код Ораховца, Архимандритом Стефаном (Миленковићем). Звучни запис емисије Отац Стефан (Миленковић) свој монашки пут почео је прије 30 година у манастиру Црна Река, послушање га води у манастир Високи Дечани гдје је и замонашен, да би потом био игуман манастира Светих архангела код Призрена, радио је на обнови манастира Бањска а већ 11 година Игуман је Светиње у Зочишту. Отац Стефан памти страдање нашег народа током ратних година када је гледао како се пале Светиње, како за пар дана нестаје наше историјско и културно наслеђе. „Људима је за један дан нестајало све оно што су годинама, деценијама, па чак и вијековима стицали. Расељавање људи са својих вјековних огњишта је оно што најупечатљивије памтим, поред киднаповања и страдања оца Харитона. Постало ми је јасно како је дошло до тога да немамо сачуваних писаних трагова из прошлих времена, јер сам својим очима гледао како све нестаје у пламену, у пљачки, у збјеговима, како за пар дана нестају вјекови и хиљаде година, како нестаје нешто што је ту постојало вијековима. Сада живимо у албанском окружењу, нашег народа нема и све је другачије и необично, ништа није као прије“- каже отац Стефан. Извор: Радио Светигора
  13. У четвртак 28. новембра 2019. године, Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету Литургију у Старој Милошевој цркви у Крагујевцу уз саслуживање братства овога светога храма. Литургији су присуствовали ученици 6. и 8. разреда ОШ “Милутин и Драгиња Тодоровић” који су се у великом броју одазвали позиву свог вероучитеља ђакона Уроша Костића, као и ученици ОШ “Драгиша Луковић Шпанац”, који су дошли у пратњи своје вероучитељице г-ђе Милеве Пушоњић-Радовић. Ђаци су руковођени својим вероучитељима узели учешћа у богослужењу, проузносећи молитве на Литургији. Звучни запис беседе Беседећи на 64. зачало Јеванђеља од Луке, Владика Јован је беседећи поставио питање: “Зашто је важно да пред људима признамо Христа? Зато што то можемо само кроз живот и веру, исповедајући Га својим делима, да би други могли, видећи то, сами да почну да живе вером. Човек је икона Божија и ако не исповеда Христа, ни Син Божији њега неће признати пред Оцем својим. Зато нас Дух Свети бодри, да исповедамо Христа. Јеванђеље сведочи да нас Дух Свети води, бодри, оживотворава, чисти душу, ум, срце и тело. Духа Божијег не гасите у себи. Дух Свети нас упућује како право ходити и право делати. На том путу, пост нам је помоћ. Пост је духовна обнова и препород. Умножимо молитве и добра дела. Читајте Свето Писмо. Чешће долазимо у Цркву, исповедајмо се и причешћујмо се. Ако све то обновимо у нама – испунићемо праву сврху поста”, била је поука Владике Јована. Извор: Епархија шумадијска
  14. Овде су неки упали у заблуду мислећи како свештениково помињање светитеља пред Богом представља молитву за њих, а не благодарност. Не знам где су они нашли повода за таква размишљања. Јер, повода за такво веровање не могу пронаћи ни у радњама које се овде обављају ни у речима којима се служба савршава. 2. Из самих свештених радњи јасно је да оне не допуштају да се тако нешто и помисли. Јер, ако се Црква моли за светитеље, онда би свакако требало да тражи све оно што иначе увек тражи. А шта је то што тражи за умрле? То је отпуштење грехова, наслеђе Царства, покој у наручју Авраамовом заједно са светима, који су стекли савршенство. То је молитва Цркве, и осим овога она ништа више не тражи за своје упокојене. На то је ограничена наша молитва Богу. Јер, није допуштено да човек тражи све што зажели, него и у томе постоји закон и граница коју није допуштено преступити. „… Јер не знамо шта ћемо се молити као што треба, него сам Дух се моли за нас, односно поучава нас за шта треба да се молимо. Тако су ове речи схватили учитељи Цркве. 3. Према томе, погледај има ли у било којој служби или молитвословљу нешто осим онога што је речено – и нећеш ништа пронаћи. 4. Помолиће се, дакле, свештеници за отпуштење грехова оних који су без кривице као да је кривица још увек на њима; помолиће се да свети нађу покоја међу светима као да они још нису свети; помолиће се за савршенство савршених као да они још нису савршени. 5. Тако, свакако, греше – на један или на други начин. Наиме, или признају блаженство и савршенство светих, те тиме вољно празнослове пред Богом упућујући непотребне молитве за свете; а то више приличи људима који се изигравају са Божанством неголи свештеницима. Или се, опет, мислећи да тиме користе светима, озбиљно моле за њих, чиме одричу њихову славу. То не представља хулу само на светитеље, већ и на Самога Бога, као да Он, тобоже, није одржао Своја обећања којима је обећао даће прославити свете и да ће им предати Царство. 6. Оба ова начина представљају праву хулу. С једне стране, светима у потпуности признају блаженство, а са друге стране, поступају као они који светима одричу блаженство. Јер оне, за које верују да су блажени, да су уврштени међу синове и да су наследници Царства, проглашавају ненаграђенима и презренима и кривима тиме штосе на такав начин моле за њих. 7. Тако се, дакле, из самих ствари види да је неумесно сматрати да жртва коју Црква за своје свете приноси Богу, има својство прозбе. 8. Погледајмо и саме речи молитве: Још Ти приносимо ову словесну службу за преминуле увери праоце, Оце, патријархе, пророке, апостоле, проповеднике, Еванђелисте, мученике, исповеднике, подвижнике, и за сваки дух праведника, преминулог у вери. Особито за Пресвету, Пречисту, Преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију; за светог Јована, пророка, Претечу и Крститеља, за свете славне и свехвалне апостоле (… ) и за све твоје свете, чијим молитвама посети нас, Боже. И помени све преминуле у нади на васкрсење у живот вечни, и упокој их, Боже наш, где сија светлост Лица Твога. 9. То су речи молитве, и нема у њима никакве прозбе упућене Богу за свете, нити свештеник за њих иште нешто од онога што је уобичајено. Али, кад помиње остале престављене вернике, он одмах придодаје прозбу за њих, јер каже: Упокој их где сија светлост Лица Твога. Но, кад је о светима реч, дешава се сасвим обратно: не само да се не моли за њих, него их чак позива у заштиту. Јер, тек што помене и поброји светитеље, свештеник додаје: чијим молитвама посети нас, Боже. 10. Оно, међутим, што највише показује да ове речи не представљају неку прозбу и искање од Бога, већ благодарност Богу за светитеље, јесте то што је у ово набрајање уврштена и Мајка Божија. Јер, не би она ту била уврштена да је онима који су овде побројани, потребно икакво посредништво, и то не само од стране човечанског свештенства, него и од стране анђела; јер је она и од тих најузвишенијих духова неупоредиво светија. 11. Али, рећи ће неко, Христос је Онај Који ову свештену радњу савршава. Према томе, шта је чудно у томе ако Он и посредује за светитеље и за саму Своју Мајку? 12. Али, нема никаквог разлога да то чини; јер није то начин Христовог посредовања. Он је заиста постао „посредник између Бога и људи“, али не уз помоћ неколико речи и молитава, но Самим Собом; тиме што је Он исти и Бог и човек, сјединио је Бога са људима постављајући Себе као заједничку међу двеју природа. Мислити да Он увек посредује у молитвама свете Литургије, то је сасвим погрдно и неумесно. 13. Иако је Христос Онај Који савршава свету Литургију, ипак нећемо Њему приписати све што се на тој служби чини и изговара. Наиме, дело и циљ ове свете Тајне, односно освећење Дарова и освећење верника, Он Сам остварује, а молитве и молбе и прозбе у вези са тим приноси свештеник; јер оно прво припада Господу, а ово друго слузи. Свештеник се моли, Он испуњава молитве; Спаситељ дарује, а свештеник благодари за то што је даровано; свештеник приноси Дарове, а Господ их прима. Приноси, наравно, и Господ, али он Оцу приноси Самога Себе и ове Дарове, кад они постану Он Сам, односно кад се претворе у Његово Тело и Његову Крв. А пошто Самога Себе приноси, због тога се и вели да је Он исти и Који приноси и Који се приноси и Који прима; Он приноси и прима као Бог, а приноси се као човек. Но, Хлеб и Вино, који су још увек Дарови, приноси свештеник, а прима их Господ. 14. Којим чином Он прихвата ове Дарове? Освећујући их и претварајући их у Своје Тело и у Своју Крв. А у складу са оним што смо већ рекли, примање значи усвајање. То је начин на који Христос савршава ову свештену радњу. То је оно што сачињава Његово свештенство. 15. Но, ако и поред овога што је речено, неко ипак тврди да литургијске молитве – или све, или само поједине од њих – представљају речи Христове, тај се не разликује много од оних непобожних који су се дрзнули да оспоре славу Његову. Прочитај све молитве, и схватићеш да све речи у њима јесу речи слугу. Прочитај и ону молитву у којој свештеник помиње светитеље, а коју они дрско приписују Христу, и нећеш у њој пронаћи ништа што приличи Сину равночасном са Оцем, него све речи у њој приличе слугама. Пре свега, ово није Евхаристија само једног човека, него заједничка благодарност свеколиког људског рода;у њој благодаре људи који су сагрешили, али које ипак није напустило човекољубље Божије. Затим, ова благодарност није упућена само Оцу, него и Сину и Духу Светоме; у њој верници помињу и Мајку Божију, као што слуге помињу своју господарицу, и траже да се њеним заступништвом и заступништвом светитеља удостоје и посете Промисла Божијег. 16. Шта ово има заједничко са једним Господом, Јединородним Сином Божијим, безгрешним, Господом свега? Благодаримо, вели, Теби и Јединородноме Сину Твоме. Па зар Христос благодари Јединородноме Сину Божијем? Јер, ево, тада ће бити два сина; у складу са безумљем Несторијевим. Толико је безбожно и неразумно сматрати да Христос заступа светитеље и приписивати Му такво заступништво и посредништво! 17. Показало се, дакле, да није у томе смисао ових свештених образаца. Оно што преостаје јесте да ове речи не представљају прозбу, негоблагодарност. 18. Да, рећи ће неко, али то не допушта израз за, који очито има прозбено значење, пошто овај предлог то хоће да назначи. Но, то није обавезно; јер он не показује увек прозбу. Наиме, користимо ову реч не само када молимо, него и када благодаримо. То се може видети на многим примерима, па и у самој молитви о којој је реч. За све то, каже молитва, ми благодаримо Теби и Јединородноме Сину Твоме и Духу Твоме Светоме…, за сва знана и незнана… доброчинства, благодаримо Ти и за ову службу, коју си изволео да примиш из наших руку. Видиш ли да се реч за и при благодарењу користи. Према томе, нема никаквог оправдања за ову заблуду. 19. Тако је, дакле, немогуће да помињање светих представља прозбу. Да је то помињање благодарствено, најпре показује чињеница да није прозбено. Јер, сигурно мора бити једно од ово двоје – или прозбено или благодарствено будући да само на та два начина помињемо Богу сва она добра која нам чини, било да хоћемо да их примимо, било да смо их већ примили; тако оно прво бива прозба, а ово друго благодарност. Ово помињање показује и то да савршенство које светитељи стичу, представља највећи дар који Бог даје људима, и због тога је неприлично да Црква не исповеда захвалност Богу за своје свете. А опет, зашто савршенство светитеља називам највећим од свих дарова које Бог даје човеку? Па она цела јесте дар Божији! Јер, од свих добара која је Бог учинио роду људском, ово је врхунац и циљ: хорови светих; а због тога добра створено је за нас небо и земља и све што је видљиво. Због тога постоји рај, због тога су пророци, због тога је Сам Бог примио на Себе тело, због тога су речи Божије, Његова дела, Његова страдања, Његова смрт: да би се људи са земље преселили на небо и да би постали наследници тамошњег Царства. 20. Према томе, ако у овој свештеној служби постоји благодарност, и ако су Дарови благодарствени исто као што су и прозбени, тада је нужно да главни разлог и полазиште Евхаристије буду савршени светитељи. 21. Уосталом, шта је то што нам Евхаристија пружа? Зар није то чињеница да смо тражили и да смо тражено добили? То је свакоме јасно. Према томе, оно због чега благодаримо, истоветно је са оним што тражимо. 22. Дакле, шта је то што Црква тражи од Бога? То је оно што ју је Сам Господ научио да тражи, односно то је Царство Његово, како би га верници наследили и како би постали свети као што је свет Он Који их је на то позвао. Ако та добра Црква тражи и моли од Бога, јасно је да за њих и благодари. Наиме, моли се да верници буду савршени у светости, и зато је природно и неопходно да благодари Богу за оне свете који су већ савршени у светости. Због те благодарности Богу за светитеље, ова служба се и назива Благодарење. Јер, иако Црква на овом месту помиње и много другога, светитељи ипак представљају испуњење свих ових захтева, те она благодари за савршенство које су светитељи стекли. Јер, све што је Господ учинио, учинио је да би сабрао хор светих, а тако и Црква, када слави Бога за сва она добра, чини то гледајући на хор светих. Зато је Спаситељ предао ову Тајну благодарећи Оцу, јер је са Њим требало да нам отвори небо и да тамо сабере овај сабор првородних.[30] Дакле, Црква се на Њега угледа када Дарове приноси не само на прозбени него и на благодарствени начин. Наравно, ово показује и на друге начине, а особито молитвом у којој је садржан сав циљ свете Литургије. Наиме, пошто наброји све што нам је Бог даровао и пошто заблагодари за све, те на концу помене како је Господ дошао у телу, предао нам ове свете Тајне и поручио да и ми тако исто чинимо, молитва овако завршава: Сећајући се, дакле, ове спасоносне заповести и свега што се нас ради збило: крста, па набројавши све што после крста следи, каже: Твоје од Твојих Теби приносећи због свега и за све, Тебе певамо, Тебе благосиљамо, Теби благодаримо, Господе, и молимо Ти се, Боже наш. 23. Видиш ли? Сећамо се, вели, Твојих доброчинстава и зато Ти ове Дарове приносимо. У томе и јесте благодарност: да Даровима указујемо почаст своме Добротвору за добра која нам је подарио. А затим, још јасније исказујући своју благодарност, каже: Приносећи Ти ове дарове, Тебе певамо, Тебе благосиљамо, Теби благодаримо, Господе, и молимо Ти се, Боже наш. У томе је, вели Црква, смисао приношења Дарова: у слављењу, у благодарењу, у прозби, као што смо од самог почетка говорили; тако да то приношење истовремено буде и благодарност и прозба. 24. Ово чинимо, вели Црква, сећајући се две ствари: заповести коју нам је Он дао, говорећи: „Ово чините за мој спомен“, и свега што се нас ради збило. Јер, уопште, сећање на доброчинства која су нам учињена, подстиче нас на то да узвратимо, те да и ми нешто принесемо Ономе Који нам је небројена добра даровао; а сећање на заповест учи нас томе какво треба да је наше уздарје и које дарове треба да принесемо. Приносимо Ти онај исти принос који је и Јединородни Твој Син принео Теби, Богу и Оцу; и приносећи га, благодаримо јер је и Он, приносећи Ти Дарове, благодарио. Због тога ми овоме приносу Дарова не прилажемо ништа своје; јер ни сами Дарови нису наше дело, него Твоје; јер Ти си Саздатељ свега. Нити овај начин служења представља наш изум, нити смо га ми сами зажелели, нити смо сами себе покренули на овакво служење, него си нас Ти томе научио, и Ти си нас, преко Јединороднога Сина, на то подстакао. Због тога, све ово што приносимо, потиче од онога што си нам Ти дао; све је ово Твоје због свега и за све. 25. Тако и за сам евхаристијски принос изнова дугујемо Богу благодарност јер ништа од овога приноса није наше, него је све Његов дар; јер чак и то да желимо и да обављамо приношење, није наше – Он је Тај „Који чини у вама“, како вели божански Апостол. Због тога се у молитвама и каже: Благодаримо Ти и за ову службу, коју си изволео да примиш из наших руку. 26. То је, дакле, оно што нас учи да помињање светих на светој Литургији не представља прозбу упућену Богу за њих, него благодарност. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  15. Емотивна усамљеност настаје као одговор на недостатак довољне емотивне блискости с другим људима. Она се може појавити у детињству, ако заокупљени собом родитељи не обраћају пажњу на осећаје детета, а може се појавити – у зрелој доби у случају губитка повезаности с људима. Ако тај осећај прати човека током целог његовог живота, онда највероватније у детињству његове емотивне потребе нису биле задовољене у довољној мери. Деца емотивно незрелих родитеља се често осећају усамљена. Такви родитељи могу изгледати и понашати се потпуно нормално, бринући се о физичком здрављу своје деце и опскрбљујући њихове физичке потребе и безбедност. Ипак, недостатак чврсте емотивне повезаности између родитеља и детета оставља у души детета зјапећу празнину, тамо где би се могао обликовати осећај праве сигурности.
  16. Из овога што смо до сада говорили, јасно је да се овом свештеном службом освећују сви верници. Но, вредно би било видети да ли се то увек збива. 2. Ово свештенослужење представља приношење Дарова; али дарови не бивају увек прихваћени од Бога, него има случајева када због неваљалства оних који их приносе, бивају презрени и одбачени. Много је примера за то како код старих тако и код оних који живе у доба благодати. Испитајмо, дакле, да ли се можда и ови Дарови понекад не приносе узалуд, па пошто нису примљени, и не освећују онако како то служба обећава; а то све зато што их не приносе увек врлински људи, него их понекад чак и они неваљали приносе. 3. Да Бог заиста и те Дарове одбија кад је нечист онај ко их приноси, то је очито из онога што Црква чини. Наиме, онима за које зна да су смртно сагрешили, не допушта да такве Дарове приносе; а ако се они на тако нешто и дрзну, она их не прима, него их одбацује заједно са њиховим Даровима. Али, пошто Црква не познаје добро све те људе, него већина од њих остаје незнана, а божанска Трпеза ипак прима њихове Дарове, шта о тим Даровима треба да знамо? Јесу ли неприхваћени од стране Бога и јесу ли лишени свакога освећења? Ако је то тачно, незнано је кад су освећени – јер, углавном, или сумњамо у начин приношења тих Дарова, или нам је он у потпуности непознат. И тако ће верници, приступајући светим Тајнама колебљиво и без вере, остати без икакве користи од њих. 4. Шта бисмо о овоме могли рећи? Да се приношење Дарова савршава у два чина. Најпре верник од своје куће приноси Дарове и предаје их свештенику у руке, а затим Црква те исте Дарове приноси Богу. Прво приношење, кад је грешан онај ко прилаже, бива узалудно и никакве користи приложнику не доноси управо зато што „је грешан; јер, то што се приноси није само по себи одбојно Богу, будући да је сва творевина Божија добра. 5. Оно друго приношење Дарова, међутим, које врлински људи чине у славу Бога и у славу светих, за спасење васељене и за сваки добри захтев уопште, ништа не може омести да буде добро примљено. Јер, никаква нечистоћа од руку онога који их је најпре донео, није остала на Даровима;него, пошто остају чисти и пошто су чисти они који их сада приносе, бивају освећени и освећују оне који се моле. И никаква прљавштина греха никада не може почивати на бесловесним и неживим стварима, јер грех је болест воље, па само словесна бића могу бити упрљана грехом. 6. Али, ако су Дарови које грешници приносе увек чисти, зашто их онда правило Цркве не прихвата? Да би посрамила оне који их приносе како би научили колико је велики гнев Божији против њих, јер Он чак и Своја створења, којима нема шта приговорити, због њих одбија и презире; и да се, поучивши се томе, уплаше и поправе свој живот. Но, самим Даровима Црква никакво неваљалство не приписује. Због тога нема никакве сметње да ови Дарови буду прихваћени и освећени, јер њихово друго приношење обављају честити људи. 7. Могао би, међутим, неко рећи: па нису честити ни сви свештеници који обављају принос, него неки од њих болују од великог неваљалства;на тај начин наше речи долазе под сумњу. Наиме, кад се деси да су оба приносиоца Дарова богомрски, што може да буде, како ће се онда постићи то да Дарови буду угодни Богу и да их Он прими, односно да буду свети и освећујући? Никако;него ће тада уистину бити неприхватљиви; и увекће бити под сумњом пошто су сумњиви и начинионих који их приносе службу савршавајући. Јер, Апостол каже: „Ко од људи зна шта је у човеку осим духа човекова који је у њему?“ Тако ће бити много неверице и сумње у вези са службом, и нигде никакве извесности; а причешће светим Даровима неће донети никакве користи верницима који се без вере причешћују. 8. То ће рећи и у таквој недоумици ће бити онај ко сматра да је свештеник сам господар приношења ових Дарова. Наравно да није; оно главно што остварује ово приношење јесте благодат која освећује – јер приношење Дарова садржано је у њиховом освећењу – а свештеник је у свакој прилици њен служитељ. Јер, он од себе ништа не приноси, нити се усуђује да учини или да каже нешто по свом расуђивању и по свом уму, него само оно што је од благодати примио – било да је то чин, или реч, или дело; поступајући на начин који му је одређен, он узвраћа Богу оно што је од Њега добио. И тако су Дарови увек богоугодни и од Бога прихваћени јер су увек принесени на начин који је Њему угодан. 9. Колико је значајно да ли је приносилац Дарова по себи неваљао? Јер, његово неваљалство ништа не придодаје Даровима нити тај принос чини горим – као што неки лек који је начинио човек неук и невешт лекарском умећу, ништа не спречава да донесе оздрављење; довољно је да га је овај начинио по заповести лекара и по упутству за припремање које му је дато. Такав лек, заиста, неће бити узалудан због неукости онога који га припрема, него ће бити спасоносан због умећа онога који је дао упутство за његово справљање. Јер, од неукости служитеља ништа није примио, него је потпуно начињен лекаровим умећем. 10. Тако и овде, божанска благодат све остварује. Свештеник је само њен служитељ, који чак ни тај дар служења нема по себи – и њега је од благодати стекао. Јер, свештенство је то: сила која опслужује светиње. Свети Никола Кавасила "Тумачење Свете Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  17. Након поклоњења пред моштима Светог Василија Острошког, епископ Варнава присутнима је испричао како је у младости исцељен водицом из Острога. Јеромонах Серафим (Кашић) замолио га је да то своје сведочење и писмено достави. Епископ је обећао да ће то учинити, и 4. септембара 1964 доставио исписано сведочење, које је отац Серафим преписао у манастирски љетопис, приложивши оргинал. Пише владика Варнава: ,,У Господу драги оче Серафиме, како сам желео да Вам сместа испуним жељу и пошаљем опис из чуда Св. Василија Острошког, али због неодложих разлога нисам могао учинити, хитам да сада учиним, верујући да нисам закаснио. Како држим за сигурно да Ви то преписујете у посебну свеску, то ћу Вам догађај изнети у контексту овог писма. Био сам у четвртом разреду гимназије. Било је то у зиму 1929. године. У Сарајеву је владала епидемија шарлаха. А било је и на пар дана пред Св. оца Николаја, наше крсне славе, у кући се за славу ужурбано спремало. Мајка је месила посне колаче и спремала бакалар. Наша кућа се држала светих правила и закона и мој отац је био спреман и да не слави, пре него да се на Светог Николаја омрси. И тада је гром ударио из ведра неба. Ја сам се тога дана једва вратио из школе. Одмах сам легао у постељу. Али, већ сутра ујутру кола за хитну помоћ одвезла су ме у болницу. Шарлах. Кућа је нагло изменила цео изглед. Из градског физиката дошли су људи и на кућна врата ставили цедуљу са натписом ‘заразна болест’. На плакату је била насликана мртвачка глава, знам смртне опасности за посетиоце. Свети Никола те године је прошао у нашој кући тужно. Кућа је била закључана. Једина брига укућана била је моје здравље, мој живот. Био сам најтежи болесник у целом заразном одељену. Већ су ме морали и везати. У врићици и бунилу хтео сам да скачем кроз прозор. Кад је докторима изгледало да је све свршено и изгубљено, допустили су да мајка дође и буде са мном у последњим часовима мог земаљског живота. Када је мајка дошла, нисам је препознао. Већ сам био примио канфор инјекцију. Последњу помоћ. И тада, кад су сестре и болничари разишли, када је мајка остала сама са мном, извадила је из ташне једну малу боћицу. У њој је била света вода острошка. Дубоко, жарко и потресно, како само мајка може, моја мила мајка молила се Богу, и Светој Мајци Божијој, и Светом Чудотворцу Острошком. Ја се нисам могао сам подићи. Мајка ме је три пут запојила Светом Водицом, даром Светом Василија Острошког. Ја сам отворио очи. Препознао сам драгу родитељку и молитељку, своју сузну помоћницу. Помогла ми је да се придигнем и прекрстим. Заједно са њом очитао сам Оче наш и пао у слатки сан, окрепљујући сан, који ми је донео здравље и живот до данашњег дана. Тако је Свети Чудотворац Василије Острошки учинио оно што сва медицина није могла.“ (Преузето из књиге: Јањић, Јован, Светолоносац у мраку: Свети Исповедник Варнава (Настић), Београд, 2018, стр. 145-146.) Приредила: Миланка Тешовић, мастер теолог Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. Едвард Сноуден, бивши радник ЦИА-е, сарадник НСА и узбуњивач који је 2013. добио азил у Русији, након што је разоткрио тајни амерички програм масовног прислушкивања, гостовао је код популарног водитеља Џоа Рогана. Сноуден је као гост Џоа Рогана у емисији „Experience ”, које је трајало готово три сата, описао како нас тачно „паметни” телефони које користимо шпијунирају и шта можемо да урадимо како бисмо то избегли, преноси Индекс. „Велика ствар која се променила од 2013. је то што је сада мобилни апарат на првом месту”, рекао је Сноуден у интервјуу, објашњавајући како се прислушкивање данас углавном спроводи преко „паметних” телефона јер их људи користе чешће него рачунаре. „Имате мобилни негде у соби. Он је искључен – бар му је екран искључен. А ако вам неко пошаље поруку – екран оживи. Како се то догоди?”, питао је реторички Сноуден. „Кад год је ваш мобилни укључен, постоји запис ваше присутности на том месту. Сваки 'смартфон', мобилни уопште, стално је повезан с најближим одашиљачем. Чак и кад је екран искључен и мислите да не ради ништа, не можете то видети јер су емисије радиофреквенција невидљиве, али он 'вришти' у етар, говорећи 'ту сам, ту сам'..., покрети вашег мобилног су покрети вас као особе и често су јединствени и може вас се идентификовати преко њих”, казао је Рогану. „То значи да кад год носите мобилни, кад год је укључен, постоји запис ваше присутности на том месту који стварају компаније”, додао је он. „Оне не морају држати те податке вечно, уствари нема доброг разлога да их држе вечно, али те компаније виде то као вредне информације”, напоменуо је, додавши да су ти подаци раније били пролазни, али сада се чувају заувек: „Нема везе јесте ли учинили нешто погрешно или сте најобичнија особа на свету..., јер тако масовни надзор функционише.” „Тако се ствара 'основна колекција', што је еуфемизам владе за масовни надзор. Они напросто скупљају све то унапред у нади да ће једног дана бити корисно”, додао је Сноуден, јављајући се видео-линком с непознате локације у Русији. „А ту говоримо само о томе како се спајате на мобилну мрежу. Не узимамо у обзир све оне апликације који контактирају с вашом мрежом још чешће (него ви)”. Нагласио је: „Морамо идентификовати проблем. А проблем с коришћењем 'смартфона' данас је што немате појма што раде у било којем тренутку.” Посебан проблем с данашњим „паметним” телефонима је што им се не може извадити батерија, као са старим „глупим”, чиме се осигурава да нису тајно укључени. Но, за обичну особу довољно је и једноставно искључити мобилни, закључио је Сноуден. Он је, такође, изнео откриће које ће разочарати теоретичаре завера и ловце на НЛО-е који верују да америчка влада скрива контакте с ванземаљцима. Будући да је као радник ЦИА-е (Централне обавештајне агенције) и касније кооперант НСА (Агенције за националну сигурност) имао приступ њиховим тајним подацима, признао је да је тражио податке о ванземаљцима. „Знам, Џо, знам да желиш да постоје ванземаљци. Знам да Нил де Грејс Тyсон жарко жели да постоје ванземаљци. И вероватно постоје, зар не?”, рекао је Рогану. „Имао сам невероватан приступ НСА-у, ЦИА-и, војсци, свим овим групама. Нисам пронашао ништа. Службено, колико ја знам, ванземаљци никад нису контактирали Земљу или барем нису контактирали америчке обавештајне службе”, написао је Сноуден у својој књизи. „Ако сте се питали – да, човек је заиста слетео на Месец. Климатске промене су стварне. 'Кемтрејлс' (траг који авиони остављају за собом) не постоји”, додао је он. линк
  19. Две ознаке обележиле су двадесети век српске историје, у њима као да се скупило све што смо проживели: вољно и невољно. Те две ознаке су шапка српског официра из Првог светског рата са ћирличним "П" у кокарди и капа титовка са пролетерском звездом са српом и чекићем. Да ли ово данас још неком смета? Време које је прошло неумитно је учинило своје. Не само да су данас умрли дословно сви учесници Првог светског рата, не само да је у дубокој старости мањи број учесника Другог светског рата, него је опаки двадесети век – тај век идеологија – изгледа заувек завршен и више се неће вратити у свом пламтећем и непопустљивом виду. Кокарда краља Петра која је стајала на шајкачама српских официра који су ослободили Београд 1. новембра 1918. године и пролетерска звезда са српом и чекићем која се налазила на титовкама партизана који су ослободили Београд по други пут 20. октобра 1944. године, данас – ето, чуда – више нису супротстављени иделошки војнички знаци. Сведени су на музејски експонат, на дах и дух једног времена, па из тога произилази ново чудо: и кокарда и црвена звезда постали су графички и индустријски симболи. И то какви! Не зна се да ли је атрактивнија кокарда или звезда. Погледајте само тај елегантни овал кокарде, то извијено ћирилично слово П са преплетима који тек на други поглед отварају простор за примећивање слова П које носи официр краља Петра. Осмотрите потом црвену звезду: пламтеће црвена као основица; краци звезде нису равнострани, већ благо задебљање кракова звезде чини да углови између крака буду већи, те се она стога чини масивнија; на крају ту је више него атрактивни знак српа и чекића. Слово "П", знак краљевих официра, и срп и чекић знак пролетера партизана, дакле, изузетни су графички знаци који нас подсећају на прошлост, али пре свега, и то је парадокс, на основни историјски валер које је остао до данас заједнички обема војскама, и један и други знак у својој основи имају слободу. Зато су ови знаци данас амблеми културних догађаја који ће се одвијати на улицама и трговима Београда од 18. октобара до 1. новембра 2019. Идеологије пролазе, показаће концерти, изложбе и позоришне представе, а жеља за слободом је вечна.
  20. Када презвитер др Оливер Суботић, беседи о Николи Тесли то је увек празник своје врсте, догађај за памћење, нешто посебно што се са пажњом прати широм планете. О Николи Тесли др Суботић је држао предавања у Америци и широм света пред научном и стручном елитом и побрао све похвале. Овај свештеник, врсни писац, научник светског гласа, доктор социологије, дипломирани инжењер електротехнике и магистар теологије, и овога пута показао се као врстан говорник држећи предавање основцима у ОШ „Зага Маливук“ у београдском насељу Крњача. На манифестацији посвећеној професорки Ивани Ванић Савић, иницијатору „Азбучника идентета“, др Суботић имао је можда и најтежи задатак, да допре до дечијих умова, да малашанима пренесе екслузивна сазнања. И у томе успео што показао вишеминутни аплауз и врхунска пажња свих слушалаца. По први пут др Оливер Суботић одржао је екслузивно предавање на тему „Утицај породичног окружења Николе Тесле на његов духовни лик“. За разлику од ранијх предавања на којима је најчешже анализирао духовни лик Николе Тесле, др Суботић је овога пута на бриљатан начин говорио о родитељима Николе Тесле и њиховом утицају на развој овог генија! Николин отац Милутин Тесла био је свештеник. И не само то већ и велики интелектуалац, полиглота, познавалац филозофије, библиофил…. Ако погледате ове еклузивне снимке са предавања сазнаћете које све менталне стимулације Милутин примењивао у намери подстакне развој свој сина! Сазнћете и како се Никола Тесла уз помоћ родитеља решио коцкарског порока. Можете сазнати и од кога је Тесла наследио говорнички дар и љубав према српству, традицији и посебно гуслама. Зашто је Никола плакао док је слушао гусле? Све ово можете сазнати из предавања др Оливера Суботића, који ће Вам такође открити да Теслина мајка Ђука потиче из фамилије која је дала чак 36 свештеника. Николин ујак је био чувени митрополит дабробосански Николај Мандић. Митрополит Николај не само да је плаћао Теслино школовање већ је на њега пренео љубав према Декартовој филозофији. Др Суботић је упутио на основу искустава из Теслиног одрастања и битне савете родитељима и деци, које морате пажљиво послушати и придржавати их се ако желите доборо вашој породици! Погледајте и послушајте ово надахнуто предавање др Оливера Суботића основцима у поменутој београдској школи: ОВДЕ Извор: Тамо далеко
  21. Srbiji treba novi zdravstveni sistem koji će biti jeftiniji i efikasniji Ukinuti zdravstveno osiguranje i domove zdravlja Nezavisni naučni izvori ukazuju da je postojeći zdravstveni sistem Srbije vreća bez dna koja besomučno troši novac srpskih poreskih obveznika. 85 Piše: Goran Belojević 17. oktobra 2019. 17.35 Izmenjeno: 17.36 To je nemogući socijalističko-utopijski sistem zasnovan na paradigmi “ svima obezbediti sve“, i ugrađen u srpski kapitalistički model društvenog uređenja zasnovan na slobodnom tržištu. Ovakav model je generator korupcije, jer u situaciji kada je nemoguće svima obezbediti sve, uvek negde postoji neko ko će odrediti ko je više jednak od drugih i koliko to košta. Tako je stvorena srpska medicinska korupciona mreža koja metastazira kao melanom. Srpski narod zna da kad ide u bolnicu da legne, mora prvo da se raspita kome i koliko u bolnici treba platiti da bi bio jednakiji od drugih. I da bi preživeo i izašao zdrav. Po očekivanom trajanju života srpska novorođenčad u ovom trenutku zaostaju za novorođenim iz Slovenije, BiH, Makedonije i Hrvatske za 0,5-2,5 godina (Index Mundi 2019). Srbija ima najveću opštu dobno prilagođenu stopu mortaliteta od kancera u Evropi i četvrtu najveću u svetu (Borgen Project 2018). Od 1975. do 2016. godine gojaznost kod odraslih se u Srbiji udvostručila kod muškaraca i učetvorostručila kod žena (World Data Atlas 2016). U Srbiji puši 38% žena i 32% muškaraca i pored zakona protiv pušenja (Boričić 2013). Osam od deset srpskih lekara planira da napusti zemlju (Krstić et al. 2015). Srpski zdravstveni sistem nije održiv u dužem periodu, sa znatnim zaostajanjem preventive u odnosu na kurativu i gotovo nepostojećom saradnjom između državnih narodno-zdravstvenih ustanova (Ernst & Young 2015). Šta raditi? Potrebno je postojeći nemogući zdravstveni sistem Srbije razrušiti do temelja. Zatim izgraditi potpuno nov, originalan, održiv i efikasan zdravstveni sistem. Osnovna paradigma novog sistema je misao genijalnog Andrije Štampara da lekar traži pacijenta, a ne obrnuto, da je lekar socijalni radnik i učitelj zdravlja. Prekretnicu predstavlja po Štamparu momenat kada zdravstveni sistem počne da se tretira kao najvažnija poluga nacionalne ekonomije, a ne vreća bez dna. Narodno zdravlje prestaje da bude javno i tako postaje narodno blago. Koje su osnovne karakteristike novog sroskog zdravstvenog sistema? Spiritus movens sistema je privatni lekar opšte prakse koji radi u svom domu. Za to mu država ne postavlja nikakve prostorne preduslove, jer se ne bavi invazivnim metodama. Od države dobija paušal za brigu o zdravlju porodica koje žive u neposrednoj okolini njegovog doma, gde može peške doći za 10 minuta. IT omogućava on line vezu sa Ministarstvom zdravlja i sa Institutom Batut i kompletnu dokumentaciju o pacijentima. Lekar opšte prakse ima obavezu da u određenim vremenskim intervalima vrši zakazane preventivne posete porodicama i tako zaista postaje pravi porodični lekar. Pri tome, porodični lekar razgovara sa svim članovima porodice, proverava njihove zdravstvene kartone, daje savete, zdravstveno prosvećuje, proverava terapiju, uočava faktore rizika za bolest, proverava pritisak i druge osnovne zdravstvene parametre, upućuje na preventivne specijalističke preglede. Na taj način skrining programi postaju bespotrebni i to donosi ogromnu uštedu. Domovi zdravlja se ukidaju. U tim zgradama osnivaju se primarni dijagnostički centri na koje se oslanja porodični lekar opšte prakse, sa laboratorijskom dijagnostikom, rendgenom, ultrazvukom, preventivnom ginekologijom i pedijatrijom. To je primarni nivo zdravstvene zaštite na kojem se završava 90% zdravstvene problematike. Preostalih 10% kompleksnijih slučajeva sa uputom svog porodičnog lekara opšte prakse odlaze u bolnicu gde ih preuzimaju specijalisti koji nisu više prenatrpani i rade ono za šta su zaista školovani. Postojeće obavezno državno zdravstveno osiguranje zvano „vreća bez dna“ se ukida i postaje dobrovoljno. Uvodi se princip lične finansijske odgovornosti za sopstveno zdravlje. Država zdravstveno osigurava nivo lekara opšte prakse i primarne dijagnostičke centre i samo limitirani broj specijalističkih pregleda i hirurških intervencija po uputu nadležnog porodičnog lekara opšte prakse. Samo operacije koje spasavaju život država plaća 100%. Sve ostalo pojedinac ugovara sa privatnim zdravstvenim osiguranjem. Za najsiromašnije slojeve društva određuje se minimum zdravstvene zaštite koji se pokriva iz državnog osiguranja. Bolnice znatno povečavaju svoj prihod ugovorima sa privatnim osiguravajućim kućama i skidaju se sa jaslica države. Ukida se prirodni porođaj u bolnici, jer trudnoća i porođaj nisu bolesti. To je oko 90% porođaja koji se obavljaju u domu porodilje, uz babicu, eventualno uz akušera. Tako se prirodno stimuliše lučenje oksitocina, a ne adrenalina. Porođaj postaje spor, postepen, umereno bolan, mnogo manje rizičan i po bebu i po porodilju, bez monstrum bolničkih bakterija koje izazivaju infekcije novorođenčeta i porodilje i donosi mnogo sreće svima u porodici. Krađa beba stavlja se ad akta, jer je nemoguća. Baby friendly programi se ukidaju, jer beba se rađa u kući. Ukidaju se ustanove za palijativnu negu. Umirući pacijenti se ne upućuju u bolnice, jer prirodno umiranje nije indikacija za hospitalizaciju. LJudi prirodno umiru u svom domu, gde se i rađaju. Ovo donosi državi ogromne uštede. Plate porodičnog lekara opšte prakse i specijalista u državnoj službi su uravnotežene i kreću se oko 2000 evra. Ukida se dvojni radni odnos lekara u državnoj bolnici i u privatnim zdravstvenim ustanovama i potpuno se prostorno razdvajaju državno i privatno zdravstvo, a spajaju se funkcionalno. Tako se seče arterija srpske medicinske korupcije. Na taj način, srpski lekari postaju odlično plaćeni, nepotkupivi i prestaju da napuštaju zemlju. Počinje povratak srpskih lekara iz inostranstva u Srbiju, jer u Srbiji imaju veću kupovnu moć nego u inostranstvu, zanimljivije je i lakše raditi sa svojim narodom, a bolnice su odlično opremljene. Prestaje navala na specijalizacije, jer ovakav posao porodičnog lekara opšte prakse postaje za medicisnke diplomce beskrajno zanimljiv, cenjen i odlično plaćen. Ne postoji više nezaposleni lekar u Srbiji. Ovaj novi srpski zdravstveni sistem je jedinstven u svetu, zasnovan je na idejama genijalnog Andrije Štampara, ukinuće javno zdravlje kao dekadentnu zdravstvenu filozofiju, daleko je jeftiniji i efikasniji od postojećeg, zaustaviće odliv i započeće priliv srpskih lekara u zemlju, zaustaviće krađe beba i dramatično smanjiti smrtnost novorođenčadi i porodilja, eliminisaće medicinsku korupciju, značajno će poboljšati sve parametre zdravtsvenog stanja naroda Srbije i postaće narodno blago i pokretač srpske ekonomije. Autor je redovni profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu линк
  22. Kud se dede romantika: Kako se Srbi udvaraju Šta se dogodilo s dobrim starim udvaranjem, sad popularnim "muvanjem"? Da li smo postali toliko lenji da nas mrzi da se potrudimo oko onoga s kim bismo, na kraju krajeva, možda mogli da provedemo ostatak života i prepuštamo se slučaju, internetu ili dobroj drugarici? Zar je postalo toliko naporno "smotati" nekoga? Piše Zorica Marković Datum: 18/07/2017 Foto: Profimedia Jedan od skorijih susreta s drugom iz detinjstva nije doneo samo početnu radost što vidim nekoga ko mi je zauvek ostao drag. Kad zbog posla i različitih životnih stilova počnete da se viđate sve manje, jedni o drugima uglavnom se informišete pri retkim susretima na autobuskoj stanici, na nečijoj proslavi ili pri kupovini hleba, i postavljanjem onih uobičajeno glupih pitanja: Gde si sad, Šta ima novo, Jesu li svi zdravi, Kako ti je dečko/devojka... Nikad ne znate kako sagovornik može da vas iznenadi odgovorom, čak i kad izgleda kao lepo upakovanih milion dolara. Taman kad pronađete dokaz za svoju predrasudu o srazmeri hrabrosti, uspeha i samopouzdanja na jednoj i dobrog izgleda na drugoj strani, čujete rečenicu koja priliči više tinejdžeru ili neiživljenom momku nego zrelom muškarcu u godinama kad neki već uveliko imaju decu i kreditni biro za vratom: "Nje više nema u mom životu, pa bi bilo dobro da mi nađeš neku dobru drugaricu... S akcentom na dobru." Ako zanemarimo to "dobra" (iako nije zanemarljiva kategorija), pitanje koje je tih nekoliko sekundi mog šoka lebdelo u vazduhu sad već prerasta u članak. "Ako je tebi potrebna moja pomoć da nađeš devojku, šta onda treba da kažu ostali?" Posle prvobitnog čuđenja kojem su sklone sve žene kad čuju pomenutu umotvorinu, počnete da razmišljate šta se dogodilo s dobrim starim udvaranjem, sad popularnim "muvanjem"? Da li smo postali toliko lenji da nas mrzi da se potrudimo oko onoga s kim bismo, na kraju krajeva, možda mogli da provedemo ostatak života i prepuštamo se slučaju, internetu ili dobroj drugarici? Čak i da je u opticaju isključivo veza za jednu noć, kako je moguće da verujemo više tuđem izboru nego svom? Zar je postalo toliko naporno "smotati" nekoga? Definitivno se danas sve završava preko "veze", za to vam je potrebno manje hrabrosti i manje maštovitosti, takozvani "zero" utroška energije. Jer ako se osvrnete oko sebe, videćete da je sve više onih koji se "muvaju" preko dobrog drugara ili drugarice, ili preko zajedničkih fejsbuk prijatelja. Već je izlizana priča o lepim devojakama koje u grupama sede u kafiću ili klubu i frajerima koji im ne prilaze. I kad vam jedan od vrlo uspešnih lovaca prepriča priču iz bara, kad su mu devojke poslale piće i pozvale ga u svoje društvo, s odgovorom na pitanje „pa, je li bilo posle nešto" - „ništa", onda vam postaje jasno zašto su nam potrebni posrednici. Jer, ako on nije shvatio da ga je najmanje jedna od njih silno želela, imate najmanje tri mogućnosti: ili mu se nijedna nije dopala, ili ga je mrzelo da dovrši već započetu akciju, ili morate krupnim slovima da mu napišete da je to muvanje. Više se ne gube vreme i novac na slanje pića i cveća, jer, već i vrapci to znaju, romantika i maniri ne moraju uvek da upale. Maja, koja radi kao konobarica u jednom elitnom beogradskom klubu, kaže da redovno dobija predloge od svojih ortaka da ih "preporuči" svojim super drugaricama. Tačnije, obrnuto. "Napravi mi listu od devet top-drugarica s fejsbuka, pa mi pošalji link, da ja vidim kako izgledaju i pošaljem im zahtev za prijateljstvo", prepričava ona epizodu s prilično zgodnjikavim drugom. Ranije biste pomislili da je nesposobni mentol (ne mislim na dijagnozu već na karakternu crtu), ili da u najmanju ruku ima ozbiljan problem. A danas, danas to postade standard. Šta se to dogodilo da smo izgubili hrabrost za kontaktom prve vrste, i čekamo da nam se dogodi - posrednik? Možda su ga upropastili oni kojima je stil života da "startuju" sve što nosi suknju, pa se više ne razlikuje kobac od vaspitanog dečka spremnog da se sam pomuči za plen. Jesmo li "samo" izgubili kompas? Naravno, postoje i oni staromodni koji neuništivo prkose fejsbuk, čet i SMS startovanju, boreći se s vetrenjačama i lično se trude da osvoje nečiji osmeh ili broj. Ali ne postoji onaj ko nije isprobao "kumovsku vezu" i preko zajedničkog prijatelja poslao poruku za treće lice - "baš je zgodan/na". Vreme kad je fora "veruješ li u ljubav na prvi pogled ili da ti priđem još jednom" bila apsolutni hit, odavno je prohujalo s vihorom, ali istraživanja pokazuju da je ona i danas najdelotvornije muvanje ikada. Čak i tako prevaziđena, vrlo je efikasna, kažu eksperti, jer je 59 odsto devojaka i dalje u vezi s momcima koji su ih tako "smotali". Ženama su, čak i kad tvrde da je to "kliše", vrlo simpatične muške cake kojima bivaju osvojene, pa posle ulaska u vezu još dugo prepričavaju kako su "pale na foru". Kad se pojavilo "muvanje" preko četa, domišljati tvorci reklama iskoristili su slogan "dvoje su se tako smuvali" za popularizaciju ove vrste kontakta sa suprotnim polom. Danas to zvuči smešno jer se svi uglavnom i (isključivo) tako muvaju, ako ne već preko pomenute kumovske veze - ortaka, kolege, ili preko fejsbuka. "Poslednja tri dečka, moram da priznam, pronašla sam preko prijatelja, tačnije jednog mi je nabacila mamina prijateljica, preko slike na fejsu. Nisam razmišljala o tome kako ćemo se upoznati, ali nekako su se svi angažovali jer sam ja prilično povučena i ne izlazim", priča Ana, 28-godišnja pravnica. Goran ima svoju firmu i iako ne može da se kaže da nema uspeha kod žena, otkriva da najčešće ulazi u veze s drugaricama svojih drugarica. "Vrlo često iz kontakata preko prijatelja ne proizađe ništa, ali već dve godine imam devojku koju sam upoznao kod ortaka koji mi je rekao da joj se sviđam." Ma koliko to žene prezirale (ponavljam), ima i onih koji ne smatraju da su bahati kad vam poruče "ajde da se vidimo, ali povedi i drugaricu, a ja ću druga", pa je teško proceniti je li u pitanju nedostatak hrabrosti, ako svi već znamo gde idemo i zašto idemo. Možda je razlog postao doći što lakše do cilja, s nula utrošene energije? "Verovatno zvuči kao predrasuda, ali meni se čini da su oni zauzeti najaktivniji, jer njima nije ni blam niti glupo niti ih je strah da startuju. Nemaju šta da izgube, a potrebno im je malo dokazivanja ili zabave sa strane. Najčešće to čine oni koji su u lošoj vezi ili im je dosadno", priča nam Jovanka, 32-godišnji računovođa, i dodaje da i sama ponekad ume da upotrebi "posrednika". "Dečko od milion dolara" s početka priče tvrdi da i nije baš sve tako kao što izgleda. Skrhano mi je priznao da mu je dosta prolaznih veza i avantura, i da misli da bi neka njegova dobra prijateljica umela da mu nađe devojku s kojom će ostati duže od nekoliko meseci. "Drugačije je s dvadesetak godina, kad ste neiživljeni, ali sad ne mogu da budem s prvom klinkom koja mi se zalepi, ili da, kad priđem nekoj ženi, provedem nedelju dana ubeđujući je da nisam prevrtljivac. Nije tako lako naći normalnu devojku kao što izgleda." Glumica Iva Štrljić kaže da je danas ponekad zaista teško naći pravu osobu, kad je mnogo toga postalo površno i kad se takav stil nametnuo i u odnosu muškarac/žena. Ona ističe da je mnogo onih koji su hrabri isključivo preko SMS poruke ili četa, ali ne i kad se sretnu s vašim očima. "Mnogo je onih koji će vam svasta napisati na fejsbuku i u SMS poruci, a nista neće reći u oči, a ovo „u oči" najviše se računa. Ja i dalje verujem da je uloga muškarca da priđe, a žene da mu svojim načinom ponašanja, pogledom ili nekim drugim gestom, da dozvolu za prilazak. Mene uvek privuče način na koji me neko osvaja, jer u tom načinu uvek vidite jedan važan deo osobe koja vam prilazi, kao što su vaspitanje, hrabrost i šlif", kaže Iva za Nedeljnik. "Mnogo je odnosa i varljivih ljubavnih priča koje nikad nisu doprle dublje od površine, a sa strane kad ih posmatrate, čine vam se tako privlačne. Ipak, one su samo nacifrane, nakinđurene i njihova je ljubav plastična, malo u njoj srca ima. Nažalost, i vernost je postala obezvređena a to je ono što najviše boli, i onda se zapitate koliko je uopšte sve vredno truda kad je vrlo malo onih u koje možete da budete sigurni. Sve je postalo sićušno i na brzaka." Iva Štrljić kaže da ponekad ima osećaj da je "ceo svet sve više postao usmeren na pojedinca, pa smo samim tim svi sami sebi odjednom dovoljni." "Često nailazimo na ljude koji svoju samoću tumače kao hrabrost i sopstveni odabir, ne želeći da priznaju da su usamljeni. Prirodno je i lepo pored sebe imati nekoga na koga možeš da se osloniš i ko je tvoj iskreni navijač u životu, ali se sada sve ređe sreću takvi ljudi jer se sve pretvorilo u takmičenje i samoljublje, i mislim da taj crv otuđenja leži upravo u tome. Da ne bismo bili otuđeni, prvo moramo umeti i hteti da iskažemo naklonost prema onima koji nam se dopadaju, što znači da jedan dobar deo onoga što je sujeta i gordost treba zbaciti sa sebe i tako čist stati pred osobu koju si izabrao. Međutim, ta stvar i nije tako jednostavna jer se obično vremenom, godinama i raznolikim iskustvima nakupimo neprijatnih emocija i izgradimo svoje oklope kojih se teško odričemo u svakom sledećem odnosu zato što imamo osećaj da nas oni štite od mogućeg neuspeha ili povređivanja." Spisateljica Maša Rebić podseća da se svet vrtoglavo izmenio i da je to bilo "nekad davno" kad su muškarci bili mnogo hrabriji. Iako se mnogim damama danas ne dopada to što su pored "ravnopravnosti" dobile i moć i na tom polju "muvanja". Maša kaže da devojke, ako su se već odlučile za emancipaciju, onda na to moraju da pristanu sve vreme, a ne da taj status prestane da im odgovara vikendima, kad izlaze u grad i čekaju da im neko priđe. "Ne mislim da je razlog otuđenja bilo koja društvena mreža - one su kao neka knjiga života ili dnevnik koji pišemo - tu je zabeleženo sve što volimo da slušamo, gledamo, čitamo, s kim i gde provodimo vreme i tako dalje, a to je upravo ono što je potrebno za upoznavanje kakvo žele prosečni muškarac ili žena danas - brzina u dobijanju informacija o nekome", kaže Maša za Nedeljnik i dodaje da ako "živimo u instant vremenu, u instant društvu i želimo instant vezu, onda su društvene mreže idealan način da se dođe do partnera", ali dodaje da je takva veza "iluzija" dok ne preraste u susret "oči u oči". "Upoznavanje preko društvenih mreža je samo izraz tehnološkog napretka, ali u suštini ne predstavlja ništa novo. Kroz celu ljudsku istoriju posrednici su igrali važnu ulogu u potrazi za partnerom, a internet je postao toliko važan za veze da će s trona skinuti prijatelje kao posrednike veoma brzo. Jer ono što smo o nekoj osobi saznavali danima i nedeljama preko nekog prijatelja, recimo, danas možemo saznati za samo 15 minuta pregledavši njegov profil na fejsbuku. Mislim da postojanje "posrednika" nije karakteristično samo za naše podneblje, ljudi se osećaju sigurnije kad postoji neka vrsta "preporuke" od osobe kojoj verujemo, ali kad bi muškarci znali kako je ta rečenica - Imaš li drugaricu za mene - toliko odbojna većini žena, ne bi je nikad izgovorili. Ona ženama daje do znanja da taj muškarac nije sposoban sam da nađe sebi partnerku, pa se kao očajnik obraća za pomoć drugoj ženi...". Psiholog Ivana Letić Pajkić ističe da je zaista postala vrlo česta pojava da ljudi više ne prilaze jedni drugima, i da vrlo nerado ostvaruju direktan kontakt, osim ako nemaju za to dovoljno valjan razlog. "U okviru modernog materijalno orijentisanog društva, takav stav je odraz potrebe da se sa što manje ulaganja energije dođe do cilja. S druge strane, ulaženjem u direktan kontakt postoji uvek rizik da se ne ostvari cilj, te se mnogi odlučuju da idu na sigurno. Kada se taj princip prenese na komunikaciju između polova, imamo čestu sliku grupica muskaraca i grupica žena koji se odvojeno druže i zabavljaju. Cilj uspostavljanja kontakta između polova je isti od početka ljudskog društva do danas, s razlikom što se u današnje vreme ne ulazi u kontakt dok ne postoji velika verovatnoća da će cilj biti ostvaren", kaže Ivana. "Međutim, dok direktna komunikacija postaje vrlo ograničena, komunikacija putem interneta, kroz društvene mreže, ostvaruje se neverovatno lako i čak nepromišljeno. Kreiranje profila na društvenim mrežama omogućuje da se predstavimo u najboljem izdanju, preko kontrole informacija koje dajemo o sebi. Takođe možemo da kontrolišemo koliko, kako i s kim komuniciramo. Imamo osećaj uštede vremena i energije. Dok nam se čini da je tako, sve više se otuđujemo jedni od drugih. Direktna komunikacija nikad ne može biti zamenjena komunikacijom preko elektronskih medija." Ivana kaže da je teško objasniti zašto je u današnje vreme preovladao takav način ophođenja između muškarca i žene, i zašto ljudi sve više imaju strah da će biti povređeni i odbačeni. "Sigurno je da komunikacija preko elektronskih medija pruža neku vrstu sigurne udaljenosti i mogućnost da se izbegne direktno odbijanje. Sve više ima ljudi koji nisu u vezi, i koji veruju da im je tako bolje, iako imaju potrebu da budu voljeni i da vole. Zato se odlučuju da ne prilaze jedni drugima, eventualno se usuđuju da se upoznaju s nekim preko zajedničkih prijatelja, kad već imaju dovoljno informacija o toj osobi. Potreba za sigurnim ulaganjem energije radi ostvarenja cilja i moderan način života vode ka uspostavljanju veze muškarca i žene koja će najviše ličiti na ugovorenu vezu i brak, samo 'obogaćeno' modernim elektronskim sredstvima", ističe Ivana i kaže da će samo vreme pokazati u kom će pravcu ići takozvano "muvanje" i prilaženje suprotnom polu. S druge strane, autorka kultnog romana "Sponzoruša", čija je poslednja knjiga "Još samo ovaj put" tek stigla u knjižare, Maša Rebić, kaže da je u pogledu evolucije muvanja veliki optimista. "Mislim da ćemo se na kraju vratiti na početak, da će se sve vratiti na mesto. Svima će jednog dana dosaditi ova zamena uloga, letargija, kukavičluk i rekla bih neka kolektivna apatija. Mislim da će naša deca biti mnogo pametnija i hrabrija od nas samih i da će oni porasti u neke kavaljere i džentlmene i neke ženstvene dame, da će biti zadovoljni, neustrašivi i da, iako će biti na nekoj trodimenzionalnoj društvenoj mreži kakvu ne možemo da zamislimo još uvek, znati kako da je iskoriste na pravi način, a ne isključivo za upoznavanje potencijalnih partnera i besciljno trošenje vremena", konstatuje Maša Rebić http://www.nedeljnik.rs/magazin/portalnews/kud-se-dede-romantika-kako-se-srbi-udvaraju/
  23. Нови семестар предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској почео је у недељу, 13. октобра 2019. године, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај. Протопрезвитер Милован Миодраговић, парох при Успенском храму у Новом Саду, говорио је на тему: Зашто и како читати Свето Писмо? Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...