Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'како'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 236 results

  1. Овај видео-запис, како се наводи, настао је 2015. године, када појма нисмо имали шта је коронавирус. Да ли је ово само још један покушај манипулације вирусом или је ово заиста истина? Ако ови научници имају начин како је настао онда ваљда имају и лек за ово? Могуће је да је ово само још једна манипулација, али свакако погледајте: 109830032_336813367358387_7131570625943336216_n.mp4
  2. У чину монашког пострига монаху или монахињи се не уручује само крст, као „штит вере“, већ и бројаница („κομποσκοίνι“ на грчком, „чотки“ на руском), као“духовни мач“. Приметићете да се оне често сматрају средством за одбројавање које нам служи ради увида у број изговорених молитава или метанија. Али монашка литература и чин пострига нам говоре да је бројаница нешто више; то је „духовни мач“, јер нам помаже да победимо расејаност у току молитве и од душе одагнамо зле помисли. Замолили су ме да објасним како/зашто ово делује или не. Говорећи савременим речником, коришћење бројаница се може упоредити са „добровољним врпољењем“, као што је стезање гумене лопте, жврљање, шеткање по соби или кликтање хемијске оловке, опет и опет, док се усредсређујемо на неки други, важнији задатак. Новија истраживања показују да код многих (иако не свих) људи активност која заокупља чуло небитно за извршавање примарног задатка заправо помаже фокусирању пажње на тај задатак. Сензорно-моторичка активност повећава нивое неуротрансмитера допамина и норепинефрина (норадреналина), као и лекови за ADHD поремећаје, тако да оба повећавају и изоштравају пажњу. Али пошто међу људима постоје различитости и у склопу нервног система неки од нас успешно обављају само један по један задатак. Неки од нас седе потпуно мирни за време дугог концерта, док други за то време пљескају по колену или чак штрикају. Да се вратимо на бројанице, неки се „врпоље“ с њима током црквене службе, док је другима коришћење бријаница за време Литургије сувишно. Сматрам да оне могу бити мање или више корисне, у зависности од нашег неуронског склопа. Лично, налазим да су од велике користи у борби против зависности од мог мобилног телефона у оним тренуцима кад га треба искључити, нпр. увече. На спавање одлазим са бројаницом у руци, оставивши телефон у другој просторији како не бих дошла у искушење да га проверавам ноћу. (Ово се догађа јер примећујем да телефон и сам на неки начин лако постаје средство за „врпољење“, али то је већ друга тема.) У сваком случају могу рећи: „Хвала Ти Боже за све алатке које имамо на располагању, које нам помажу да усмеримо пажњу ка Теби.“ монахиња Васа (Ларин) Извор: Coffee with Sister Vassa Превод: Подвижничка слова
  3. На празник Светих Кирила и Методија 24. маја 2020. године, у манастиру Светог архиђакона Стефана у Сланцима, предавање на тему „Страх и стрес и како их превазићи“ одржао је клинички психолог др Влајко Пановић. Звучни запис можете преузети са интернет странице радија Слово љубве.
  4. Да би верник што достојније учествовао у причешћу Телом и Крвљу Господњом неопходна је, наравно, посебна припрема. Апостол Павле (Прва Коринћанима 11, 27 – 32) наглашава последице недостојног приступања Трпези Господњој. Томе дугујемо болести, смрт и друге тешкоће које Бог ставља на људе који се недостојно причешћују. «Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тела Господњега». Он и саветује да онај који намерава да се причести најпре испита себе и потом да приступа: «Али човек нека испитује себе, и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије(…) Јер да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуђени». Али у чему се састојало ово «разликовање» и «испитивање»? Апостол нам то не говори. Али је из праксе Цркве онога доба свакако видљиво да је то био један живот у страху Божијем, дубока вера и страхопоштовање према Тајни, мирење и узајамно праштање, и испитивање савести о свему овом. Значи, оно што Црква и данас, у три речи, тражи од онога који приступа, говорећи: «Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите». Пост није сматран претпоставком за Свето Причешће. Света Литургија је вршена увече, на заједничким трпезама, «агапама» (=гозбама љубави), пошто би претходно сви учествовали у заједничкоиј трпези. Дакле, понављали су управо дело Господа, који је установио Тајну «по вечери», у Сионској горњици. Касније је Света Литургија из благочешћа одвојена од вечере и бивала је ујутро. Тада је постепено почео да се појављује и обичај уздржавања од сваке хране, од полуноћнице до часа причешћа. Ово је био, и до данас остао, званични и обавезујући пост, припрема за Свето Причешће. То су пост и уздржање које верници држе очекујући Женика душе своје, и који су повезани с молитвом, сабирањем и очишћењем душе и тела. Кад је Света Литургија вршена поподне, као у дане Велике Четрдесетнице (Пређеосвећена), или уочи Божића и Богојављења, и на Велику Суботу, пост је продужаван од поноћи до поподнева, значи до часа Причешћа. Само је ο Великом Четвртку држана најдревнија пракса те су се верници причешћивали поподне, не постећи током целог дана. Овај «евхаристијски пост» налажу многи канони као што су 41. канон Картагинског Сабора („Тако, светиње Жртвеника, нека се не савршавају ни од кога осим од стране људи који су се уздржавали од хране, са изузетком једног дана у години, када се врши Вечера Господња“, (дакле ο Великом Четвртку), 47. канон истога Сабора «(…)а у погледу Светиња (тј. Светих Дарова), да се приносе, као што доликује, од стране оних који су се уздржавали хране»), 29. канон Петошестог Васељенског Сабора и 9. канон Светог Никифора Цариградског. Њега засигурно подразумева и Свети Јован Златоусти говорећи: «Они који намеравају да приступе страшној и Божанској Трпези, и Свештеној Мистагогији, нека то чине са страхом и трепетом, чисте савести, с постом и молитвом» (Беседа на дан Рођења). Древној Цркви је био непознат вишедневни пост, значи сухоједеније а не, наравно, потпуно уздржање од хране, као припрема за Свето Причешће. Најкарактеристичнији доказ за то јесте недељна Литургија. Служење Свете Литургије претпоставља да ће се верници причестити. Мећутим, како би се могли причестити ако би пост пре причешћа био обавезан, будући да је пост суботом, изузев једино Велике Суботе, забрањен строгим забранама од стране свештених канона (66. Св. Апостола, 45. Петошестог)? Исто важи и за Светлу седмицу, будући да 66. канон Петошестог Сабора одређује да се хришћани свакодневно «хране» Светим Тајнама (тј. причешћују), иако свих тих дана имамо «потпуно» разрешење поста. Међутим, будући да Црква сматра пост једним одличним средством за припрему, очишћењу и спремање верника, она због тога верницима који се причешћују у великим размацима препоручује или да Светом Причешћу приступају након устаљених црквених постова (Велиике Четрдесетнице, Светих Апостола, Успенија, Божића), или да пре Светог Причешћа, по могућности, држе пост од три и више или мање дана. Ο овом питању расуђује просветљени духовник (а не човек сам по себи) који ће, познајући дубине срца и услове живота своје духовне деце, одредити, ако то сматра неопходним, и припрему постом, као и његово трајање. У сваком случају, понављамо, пост који пре Светог Причешћа не треба кршити, јесте потпуно уздржавање од хране од полуноћнице, који се, по 9. канону Светог Никифора Цариградског, може прекшити једино у случају смртне опасности („Болеснику, коме прети смрт, треба дати Свето Причешће и после јела“). https://www.cudo.rs/проф-др-јован-фундулис-како-бисмо-се-м/
  5. Квотујте форумаша и опростите се било песмом, стихом, жељом ...итд. Први ми паде Оби на памет @obi-wan
  6. Када говоримо о производњу меда, треба пре свега разликовати пчеларе који не селе кошнице тј. стационарно пчеларе и оне који селе кошнице. Мед на меду рађа и мед на точковима рађа. Ово су две честе изреке пчелара. Прва изрека нам каже да пчеле морају да имају довољне залихе квалитетне хране, да би следеће године биле успешне у скупљању меда. Друга нам каже да сеобом пчела обезбеђујемо већи број паша пчелама, а самим тим и веће приносе меда. Пошто не селим кошнице, једна од идеја је обезбеђивање сигурне паше пчелама. Моје кошнице се налазе у једном поткопаоничком селу, где има већих засада шљива, вишања и јабука, тако да је време показало да је цветни мед(онај који пчеле скупљају опрашивањем првенствено вишања) једини које пчеле сваке године скупљају, мада и ту бројка варира. Обично је то просек око 5 kg по кошници, ако су услови у време цветања добри, тј. нема кише и непредвидивих мразева. Укус овог меда је помало горак, садржи и полен и брзо кристалише. Неки пчелари га не цене. Следећа паша која се јавља код нас, али која је изразито непоуздана је багремова паша. Кажу да багрем мора имати бар 10 година да би медио и потребно је да ноћне температуре буду релативно високе, близу 20 степени, да би багрем најбоље медио. Још ако има оних топлих пролећних киша, тим боље. Мада, као да је постала чињеница да са кишом увек иде и хладније време. Од 2014-2018. код нас је багрем само две године медио. Осталих година то су биле занемарљиве количине. Прави багремов мед је готово безбојан(не садржи полен, први је који се уводи деци у исхрану), што је код нас немогуће, јер пчеле га увек помешају са неким другим биљкама и буде отворено жуте боје. Следећа паша у мом крају је ливадска, са којом се некако при крају преклапа и шумска. И ливадска паша зна да буде непредвидива, што зависи од летњих температура и количине падавина. Шумска паша је мало чешћа од багремове. Ливадски мед је тамно жуте боје, цењен је, а шумски мед је изразито тамне боје, непровидан кроз теглу. Тај шумски мед настаје од медне росе коју лучи дрво(храст на пример), док су на листовима ваши. Шумски мед је неповољан за презимљавање пчела, јер садржи материје које пчеле не могу да сваре. Пчеле су изузетно чисте и оне празне црева ван кошнице, када имају тзв. прочисне летове. Један пчелар ми је причао да на багремовом меду пчеле могу да не празне црева 6 месеци, а на шумском само две недеље. Ако им је шумски мед зимска храна, а зиме буду сурове и оштре оне излећу из кошнице правац у смрт само да би кошница остала чиста.
  7. Свако од нас се сусрео са чињеницом да исповедамо једну исту ствар. Рекло би се, да се унутар нас ништа не мења. Шта радити у таквој ситуацији? О томе расуђује епископ Слуцки и Солигорски Антоније (Дороњин). Епископ Антоније: Уколико осећате да се исповест претворила у пуку формалност, да борбе са грехом нема, да се једна иста сагрешења понављају из дана у дан – постоји ли могућност изаћи из такве кризе? Како пронаћи одлучност да се борите? То је веома сложено и нужно питање. Одмах желим да вам кажем да је исповест тајна, о којој брину не само мирјани, него и свештеници и епископи и митрополити: сви ми се исповедамо. Свештенство се стара о томе да се исповеда минимум једном недељно. И пред нама такође увек стоји питање: како не дозволити да се исповест претвори у формалност? Због тога и долазимо духовнику, ми смо свесни једног или два греха у својој души и схватамо да то „није добро“, да је потребно имати један списак – и често почињемо да измишљамо. Но покајање је некомпатибилно са лицемерством и лажју. Шта онда? Исповест је аутономни чин који није повезан са светим Причешћем. Свето Причешће има своју припрему, а исповест – своју. Али, тако се десило у историји наше Руске Цркве, да је данас обавезно неопходно исповедити се, како би се приступило Светом Путиру. И многи сматрају исповест као „пропусницу“ или „карту“ за Причешће. У вези са тиме је установљена таква пракса, зато што је у историји наше Цркве постојао период када су се људи ретко причешћивали. Уколико би се причешћивали једном годишње, онда су заиста обавезно морали да се исповедају и да посте једну недељу пред Причешће. Чули смо, вероватно: да бисмо могли да се причешћујемо, било је неопходно држати недељни пост? Та традиција је формирана у времену пред револуцију, зато што је по Закону Руске империје сваки човек био дужан да се причести најмање једном годишње и свештеник је њему издавао сертификат.
  8. У недјељу по Вазнесењу – посвећену Светим оцима Првог васељенског сабора, 31. маја 2020. године Господње, Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије служио је Свету архијерејску Литургију у храму Светог оца Николаја Мирликијског у средњевјековној Немањићкој задужбини манастира Озрен. Преосвећеног Епископа дочекао је Високопреподобни архимандрит Гаврило (Стевановић) настојатељ ове свете обитељи, који је и саслуживао Преосвећеном Епископу око свете трпезе заједно са протојерејем-ставрофором Стевом Јовићем, архијерејским намјесником тузланским, протонамјесником Милошем Тришићем, парохом тузланским и протођаконом Богданом Стјепановићем. Драго браћо и сестре, нека Бог благослови све вас који сте данас дошли са својом дечицом у ову светињу, манастир Озрен, да чувамо свето православље, да чувамо себе, да чувамо свој духовни лик, свој божански лик, да чувамо душу своју, и на крају, али као најважније, да се причестимо Телом и Крвљу Господа и Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа – што је пуноћа наше вере. Све светиње, широм наше епархије, имају мисију да сабирају наш народ како би га охристовили и обожили, да би он постао свестан своје мисије у овом свету, своје прошлости али и своје будућности. Сад кажу да нема више тог несретног вируса, колико га је било – не знамо. Али, у сваком случају, ми треба да будемо са својом Црквом и да се заједно боримо против свих искушења. Дај Боже да ова светиња, манастир Озрен, предвођена игуманом Гаврилом који се, са својим братством, много труди око ње, настави да врши своју вековну мисију - од времена краља Драгутина до данас - да би били народ јединства, народ Светог Саве и да тако своју децу васпитавамо и онда ћемо опстати као народ, а постаћемо препознатљиви као народ вере православне – поучио је у својој бесједи Епископ Фотије на данашњем сабрању. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  9. Протојереј-ставрофор проф. др Милош Весин, парох ленсиншки и јужночикашки, осврнуо се у бесједи, коју је произнио пред својим парохијанима, током Литургије, служене у недјељу Самарјанке, 17. маја, на сраман и противзаконит чин хапшења и утамничења Епископа будимљанско-никшићког и његових свештеника. Он је навео да Световасилијевском литијом у Никшићу вјерни народ исказује велику љубав и поштовање према једном од оних христоносних великана рода нашег, који је свој подвиг и мисију међу људима видио у што доследнијем прилажењу Христу – једином Извору питке воде која гаси жеђ за истином. Свети Василије је оним што је чинио приводио ка том извору повјерену му паству, молећи се за њих, молећи се са њима, дајући примјер свима и онима који ће доћи после њега. „Како су онда могли другачије да поступе у ове наше дане, тог истог дана његовог празника, Митрополит Амфилохије и Владика Јоаникије него да и они пођу ка Извору те питке воде и да поведу народ са собом? Шта су учинили Митрополит Амфилохије са својим свештеницима у Острогу и Владика Јоаникије са својим свештеницима у Никшићу него да су прилазили Христу, том Извору напајајући и себе и оне око себе истином, миром и љубављу“, рекао је свештеник Весин. Он је указао да литије у Никшићу није могло да не буде, јер њу, како је нагласио, није повео Владика Јоаникије, „који се показао као исповједник вјере, спреман и на мучеништво“, него је повео Свети Василије Острошки. „Владика Јоаникије је имао двије могућности: да се заклони иза или испод тренутних околности или да, вођен вјером, али и пастирском бригом и љубављу, крене и превазиђе околности. Владика Јоаникије имао је смјелости, која је била храњена вјером, љубављу и одговорношћу, да буде изнад околности“. „Како и чиме, питамо се. Ничим другим до радошћу. Животно је знао, својим молитвеним искуством и својим подвигом је знао Владика Јоаникије онај стих из Цветног триода који каже: Обећао си Господе да ћеш вјерујућима подарити радост воде са извора непресушног. Та радост, Христова радост, која се излива на све оне који желе за Христом да иду и Христом да живе, као што је у миру сабрала све оне хиљаде Никшићана, који су се окупили да празнују празник Преполовљења и празник Светог Василија Острошког, они су се, послије Световасилијевске литије, у радости и миру разишли својим кућама“, додао је протојереј-ставрофор Милош Весин. У својој надахнутој омилији отац Милош је за оно што се, потом, дешавало у ноћи хапшења и утамничења Преосвећеног Епископа Јоаникија и никшићких свештеника, сликовито казао да је то талог, који се усталасао на дну бунара. „Ти бунари, осим што у себи немају питку воду, покушавају многима да забране да крену ка изворима воде питке, а тих извора питкости, Богу хвала, Светом Петру Цетињском, Светом Василију Острошком, Арсенију Ждребаоничком, Стефану Пиперском, Симеону Дајбабском, извора воде живе по васцијелој Црној Гори има све више. И када се усталасала устајалост са дна бунара тада се дешава само једно, тада проговара сила као израз немоћи. Владику Јоаникија, заједно са његовим свештеницима, те празничне вечери, боље речено ноћи, приведоше и затворише. Три дана и три ноћи је Владика Јоаникије са својим свештеницима провео у притвору“, бесједио је протојереј-ставрофор др Милош Весин. Истакао је да смо се сви, вјероватно, питали како је Владици и свештеницима било све то вријеме у притвору. Отац Милош је додао да он у њихово име не може, нити смије да говори, али, ипак, „вјера коју дијелимо и Васкршња радост коју носимо у себи даје му право“ да изнесе своје мишљење. „Владици и његовим свештеницима је, вјероватно, у први мах, било чудо, јер су послије свјетлости олтара, послије свјетлости Причешћа, послије свјетлости литије, послије свјетлости коју су зрачила сва она лица у литији, оних поносних и честитих људи из дичне Црне Горе, посебно омладине православне и дјечице која је била око Владике, све то одједном, та светлост је била замијењена сивилом бетона и хладноћом. Тај малени простор у ком је био Владика и остали, малени простори гдје су били заточени свештеници, нису били без свјетлости“. „Христос своје никада не оставља и колико год да су били мали, скучени, тамни, хладни ти простори они су у себи имали свјетлост – свјетлост Васкрслог Христа и тако је Христос узвратио својима за љубав и пожртвовање. Они нијесу хтјели да напусте свјетлост и свјетлост није напустила њих“, казао је о. Милош, поручујући: „Хвала од срца и душе Владици Јоаникију и његовим свештеницима што нас живим примјером поучише како се остаје Христов. Наше молитве за Владику Јоаникија, за Митрополита Амфилохија, али и за све свештенике, све монахе и монахиње, за сву нашу браћу и сестре, сву омладину и дјечицу широм Црне Горе, наше молитве за њих не престају, јер знамо да њихова искушења нијесу дошла свом крају. Они, који су данас, заиста, понос и дика не само Црне Горе, него васколиког српства и православља, они који крст носе и крстом се поносе, заслужују наше непрестане молитве. То представља примјер живе и дјелатне вјере, како се брани Христос данас. Рећи: Не дамо светиње значи, исто тако, рећи Не дамо светињу живота, светињу брака, светињу породице, светињу наше дјеце. Све је то укључено у том исповједном поклику: Не дамо светиње!“ Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Брза авионска путовања и кратки боравци отуд не само да не шире видике, већ бетонирају уврежена мишљења туриста. „Путовање сужава видике“, како је приметио Честертон Јутрос сам добио електронску поруку од Рајанера са мерама предострожности које су увели поводом короне. Оне не само да не делују умирујуће, већ наговештавају да ће летење авионом постати још кукавнија работа него до сад. Поврх свих уобичајених недостојности – стешњености и бесконачног чекања по бездушним аеродромима – сад ће свако још морати носити и маску током лета. Оно што је и иначе било „сачувај Боже“ ће изгледа постати двоструко горе. Могуће да ћемо, због смањене потражње, за то задовољство морати плаћати више… „Социјално дистанцирање?“ У економској класи? Тешко. Летети авионом требало је да буде вид слободе. Да на неколико дана одемо негде где има сунца. Да побегнемо у друге светове, проширимо видике. Е па ако је ово та слобода, носите се с њом… Али шта ћемо с оним увреженим мишљењем да се путовањима, а нарочито авионским, шире видици – да је путовање неодвојиво од образовања, прилика да се доживе нове културе, искуси другачија храна и чују страни језици, начин да човек почне ценити увид да се о стварима може размишљати и на други начин, не само на свој? Пре него се почело путовати авионом, такви доживљаји били су повластица богатих, кад би ишли на своје велике обиласке и крстарења. Појефтињење авионских летова све је демократизовало. И тако је, за многе људе, свет постао већи. Ширење видика као једна од страна путовања у својој основи је морално. Што рекао Марк Твен: „Путовање разара предрасуде, затуцаност, ускогрудост, и многим нашим људима потребно је већ само због тог. Ширина, целовитост, милосрдност спрам људи и ствари не могу се стећи вегетирањем у једном кутку земаљске кугле цео живот.“ Проблем је што је Твен умро 1910, а први комерцијални лет уследио тек четири године потом. И што путовање авионом углавном није испунило моралну мисију коју му он приписује – пре ће бити да је учинило управо супротно. Парадоксално, људи често путују да би доживели нешто друкчије, али, управо путујући, стварају једноличност. Што више путујемо, аутентичне разлике све се више бришу. Осим тога, мештани знају да туристи не иду код људи с аутентичним ставом, већ код оних који им се приказују онако како ови очекују. Брза авионска путовања и кратки боравци отуд не само да не шире видике, већ бетонирају уврежена мишљења туриста. „Путовање сужава видике“, како је приметио Честертон. Наравно, ово о чему пишем делом је израз несклоности глобализацији, чија је претходница била комерцијализација авионског саобраћаја. Томас Фридман, назови-пророк глобализације, написао је 2005. књигу Свет је раван: кратка историја XXI века. У његовом поравнатом свету слободног тржишта оно по чему се људи разликују и што их раздваја постајало би све безначајније. Снага националних држава узмиче, док глобална трговина на послетку не сруши све препреке својој хегемонији. Цена за тај равни свет глобалне трговине је хомогенизација културе. Све постаје исто. Али постоји и дубљи, скоро духовни проблем са филозофијом „путовање по свету као израз слободе“ као саставним делом дражи комерцијалног путовања авионом. „Седи у својој келији и она ће те научити свему“, саветовао је један од најчувенијих пустињских светих отаца из четвртог века, Мојсије Мурин. Остати где јеси је начин да се човек суочи с властитим демонима и да им се супротстави. Према том предању, за оне који стално јуре за новим доживљајима сматра се да тиме беже од онога с чим би требало да се суоче. Ако сте незадовољни својим животом, вероватно ћете то бити где год да сте; ако се лоше опходите према људима, тако ћете радити и у Кини и у Шкотској; ако сте цинични, нов призор кроз авионско окно ту ништа неће променити. Проблем кад путујете је што водите себе са собом. У монашком предању, остати где јесте не значи ограничити или везати се. То је позив на ослобођење – да истражите где сте и ко сте. У добу кад „негде друго“ увек делује као одговор, потребно је обновити и повратити жељу за смирењем на једном месту. Можда све ово делује мало сувише апстрактно. Многи људи – ту спада и моја породица – раздвојени су великим даљинама. Моја деца могу видети своје деке и баке само ако путују авионом. Ништа никад није онако једноставно како бисмо желели. Али потреба да се позабавимо својом општом несмиреношћу је нешто друго. Џајлс Фрејзер (Giles Fraser, 1964) је новинар и англистички свештеник, старешина цркве Свете Марије у Њуингтону у јужном Лондону https://stanjestvari.com/2020/05/18/putovanje-suzava-vidike
  11. У Саборној цркви Светог Василија Острошког у Никшићу након одслуженог молебна Пресветој Богородици сабранима се обратио прота Радојица Божовића који је казао да хапшење владике Јоникија и свештеника умногоме подсјећа на хапшење Господа Исуса Христа у Гестиманско врту. Звучни запис беседе “Онај који не може себи да дочара хапшење Христово нека погледа хапшење и утамничење владике Јоникија. Он онако боголик и христолик баш као некада Његов Господ пита: Мене тражите ја сам , нијесте ме могли хапсити а ево сам са вама сваки дан а ви долазите као на разбојника у ово доба ноћи. Знам да је међу тим народом било и оних који вичу: Распни га, распни га! А било је и оних много више који су са њим шћели радо и у смрт”, казао је о. Радојица и подсјетио на ријечи мудрог и благог владике који их је замолио да иде својим кућама и да се то заврши онако како доликује. Они који су хапсили Христа и њихови налогодавци били су за нијансу поштенији од ових данашњих јер нијесу похапсили Христове ученике, казао је отац и додао да се остало подудара: “лажне оптужбе, лажни свједоци, а видјећемо какве ће судије бити”. Изразио је наду да ће иапк бити разумнији него Христове судије. “Владика Јоникије је са својим свештенством показао како се брани и чува вјера и образ и на њих се односе Христове ријечи: Блажени су прогнани правде ради јер таквих је Царство небеско и Блажени сте кад вас осрамоте и узпрогоне и кажу на вас свакојаке рђаве ријечи лажући Мене ради. Само оно жртвовање, страдање које је Христа ради је спасоносно и води у живот вјечни зато на крају Христос каже: Радујте се и веселите се јер је велика плата ваша на небесима.” Прота је поручио да не треба да нас заварава тренутна побједа лажи над истином, неправде над правдом, јер је то краткога даха: “Никада се није десило да је лаж тријумфовала а неправда царовала на овом свијету колико год се продужила она мора поломити зубе о правди и истини. Зато сам сигуран да ће Господ услишити молитве свих нас и народа Божијег који воли свог владику и Цркву своју – Христа свога и надамо се да ће владика и свештенство што скорије доћи да заузму своја мјеста која им припадају”, закључио је прота Радојица Божовић и благословио све вјерне и захвалио им се на свему што чине за своју Цркву увјеравајући их да Бог никоме није дужан остао и да ће добити своју плату од Оца небескога. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Sve racunam - bice da je neka neslana provala ili lazna vest; ali izgleda da nije...
  13. @Иван Ц. Помаже Бог, Христос Воскресе и свако Добро од Господа вама и вашим ближњима! Ето, живим на селу па имам једну недоумицу и питање за вас да ме посаветујете. Купио сам саднице јагода и ето, на пример, сутра је један од најрадоснијих празника, Васкрс, а имао бих још неке обавезе око њих, конкретно, требао бих да их баш добро натопим водом, да развучем црево, пошто немам систем кап по кап, и да их залијем. Размишљао сам да прво дан, ако да Бог, посветим Њему, молитви, а онда касније да одрадим тај посао. Тешко је некад ускладити све обавезе, испланирати и одрадити нешто на време, а притом испоштовати Црквену заповест не делати на празник. Искрено, мислим да у томе нема ништа лоше јер и ми пијемо воду, стоку појимо па зашто не би то учинио и када су јагоде у питању. Само што ето, не бих вас замарао са овим питањем него сутра због све ове ситуације не могу да идем у цркву па се нећу ни видети са својим парохијским свештеником па рекох да вама мало зановетам
  14. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на Томину недјељу Свету архијерејску литургију на темељима ранохришћанског храма на древној Дукљи код Подгорице. Звучни запис беседе У литургијској бесједи након читања Јеванђеља рекао је да су у апостолско доба страдали хришћани и да су биле затворене двери када су се били сабрали ученици Христови од страха Јудејаца. “И ево, те затворене двери и данас се догађају, и у наше вријеме после толико вјекова, од страха модерних Јудејаца. Међутим, Господ се и тада појавио, и данас се јавља Господ. Присутан је овдје са нама и међу нама. Господ се појавио кроз затворена врата и поздравио ученике своје поздравом којим се и ми поздрављамо на овој Светој служби: Мир вам”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да тај мир свједочи Црква Божја кроз вјекове, призивајући све људе и све земаљске народе на мир у Христу Богу. “И на помирење, на узајамну заједницу, на љубав према живоме Богу и на љубав једних према другима”, нагласио је Владика. Казао је да је након што је Господ поздравио тим поздравом своје ученике, апостол Тома провјерио ране Христове.. “И онда је завапио: Господ мој и Бог мој! Признао га је као Бога и Спаситеља, као Сина Божијега. А Господ му је рекао: Повјеровао си зато што си видио и опипао. Блажени су они који не видјеше, а повјероваше. И такви су хришћани двије хиљаде година блажени – који вјерују у живога Господа, иако немају прилике, пошто се Господ вазнио на небеса, да опипају ране Његове”, рекао је он. Митрополит Амфилохије је говорио и о корона вирусу као освети природе због човјековог насиља над њом. “То се догађа због тога што човјек своју људску природу не употребљава на начин како је то Бог благословио. А Бог је благословио првога човјека и прву жену ријечима: Рађајте се и множите се и напуните земљу. То је благослов да се напуни земља новим покољењима. А они који су скренули са тога Божјега пута, они данас, намјесто да рађају, стварају бракове који су лажни бракови, који су поклоњење људским страстима и људским немоћима које израбљују и уништавају људску природу”, рекао је Владика Амфилохије. Казао је да се у исто вријеме озакоњује и убијање дјеце у материнским утробама. “И то постају закони те модерне Европе која тиме постаје нова Содома и Гомора. А од Содоме и Гоморе на крају је остало Мртво море, у коме од тада до данас нема никаквог живота. То је, дакле, пут Содоме и Гоморе, пут смрти, пут ништавила, обоготворења смрти и онога што је пролазно, поклоњења демонским силама и одрицања од Божјега пута, одрицања од истинске употребе творевине коју нам је Бог дао и од истинске употребе људске природе на начин како је то Бог благословио”, поручио је Митрополит Амфилохије. Након Литургије благосиљан је славски колач. Митрополит Амфилохије осврнуо се на крају на чињеницу да је из познатих разлога данас би мали број сабраних на овом светом мјесту. “И поред тога, овдје је данас велики сабор, јер су сабрани владари који су овдје владали, на челу са Светим Јованом Владимиром, и сви они који су градили ову светињу, обнављали је, у њој се крштавали. Присутни су, јер је присутан сам Господ Бог наш који и све њих чини присутним. Сви они се радују што и ми настављамо ово свето дјело“, закључио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. Разговор великих умова који увелико отвара очи. Све похвале и најљепше жеље модераторици трибине:
  16. Kud se dede romantika: Kako se Srbi udvaraju Šta se dogodilo s dobrim starim udvaranjem, sad popularnim "muvanjem"? Da li smo postali toliko lenji da nas mrzi da se potrudimo oko onoga s kim bismo, na kraju krajeva, možda mogli da provedemo ostatak života i prepuštamo se slučaju, internetu ili dobroj drugarici? Zar je postalo toliko naporno "smotati" nekoga? Piše Zorica Marković Datum: 18/07/2017 Foto: Profimedia Jedan od skorijih susreta s drugom iz detinjstva nije doneo samo početnu radost što vidim nekoga ko mi je zauvek ostao drag. Kad zbog posla i različitih životnih stilova počnete da se viđate sve manje, jedni o drugima uglavnom se informišete pri retkim susretima na autobuskoj stanici, na nečijoj proslavi ili pri kupovini hleba, i postavljanjem onih uobičajeno glupih pitanja: Gde si sad, Šta ima novo, Jesu li svi zdravi, Kako ti je dečko/devojka... Nikad ne znate kako sagovornik može da vas iznenadi odgovorom, čak i kad izgleda kao lepo upakovanih milion dolara. Taman kad pronađete dokaz za svoju predrasudu o srazmeri hrabrosti, uspeha i samopouzdanja na jednoj i dobrog izgleda na drugoj strani, čujete rečenicu koja priliči više tinejdžeru ili neiživljenom momku nego zrelom muškarcu u godinama kad neki već uveliko imaju decu i kreditni biro za vratom: "Nje više nema u mom životu, pa bi bilo dobro da mi nađeš neku dobru drugaricu... S akcentom na dobru." Ako zanemarimo to "dobra" (iako nije zanemarljiva kategorija), pitanje koje je tih nekoliko sekundi mog šoka lebdelo u vazduhu sad već prerasta u članak. "Ako je tebi potrebna moja pomoć da nađeš devojku, šta onda treba da kažu ostali?" Posle prvobitnog čuđenja kojem su sklone sve žene kad čuju pomenutu umotvorinu, počnete da razmišljate šta se dogodilo s dobrim starim udvaranjem, sad popularnim "muvanjem"? Da li smo postali toliko lenji da nas mrzi da se potrudimo oko onoga s kim bismo, na kraju krajeva, možda mogli da provedemo ostatak života i prepuštamo se slučaju, internetu ili dobroj drugarici? Čak i da je u opticaju isključivo veza za jednu noć, kako je moguće da verujemo više tuđem izboru nego svom? Zar je postalo toliko naporno "smotati" nekoga? Definitivno se danas sve završava preko "veze", za to vam je potrebno manje hrabrosti i manje maštovitosti, takozvani "zero" utroška energije. Jer ako se osvrnete oko sebe, videćete da je sve više onih koji se "muvaju" preko dobrog drugara ili drugarice, ili preko zajedničkih fejsbuk prijatelja. Već je izlizana priča o lepim devojakama koje u grupama sede u kafiću ili klubu i frajerima koji im ne prilaze. I kad vam jedan od vrlo uspešnih lovaca prepriča priču iz bara, kad su mu devojke poslale piće i pozvale ga u svoje društvo, s odgovorom na pitanje „pa, je li bilo posle nešto" - „ništa", onda vam postaje jasno zašto su nam potrebni posrednici. Jer, ako on nije shvatio da ga je najmanje jedna od njih silno želela, imate najmanje tri mogućnosti: ili mu se nijedna nije dopala, ili ga je mrzelo da dovrši već započetu akciju, ili morate krupnim slovima da mu napišete da je to muvanje. Više se ne gube vreme i novac na slanje pića i cveća, jer, već i vrapci to znaju, romantika i maniri ne moraju uvek da upale. Maja, koja radi kao konobarica u jednom elitnom beogradskom klubu, kaže da redovno dobija predloge od svojih ortaka da ih "preporuči" svojim super drugaricama. Tačnije, obrnuto. "Napravi mi listu od devet top-drugarica s fejsbuka, pa mi pošalji link, da ja vidim kako izgledaju i pošaljem im zahtev za prijateljstvo", prepričava ona epizodu s prilično zgodnjikavim drugom. Ranije biste pomislili da je nesposobni mentol (ne mislim na dijagnozu već na karakternu crtu), ili da u najmanju ruku ima ozbiljan problem. A danas, danas to postade standard. Šta se to dogodilo da smo izgubili hrabrost za kontaktom prve vrste, i čekamo da nam se dogodi - posrednik? Možda su ga upropastili oni kojima je stil života da "startuju" sve što nosi suknju, pa se više ne razlikuje kobac od vaspitanog dečka spremnog da se sam pomuči za plen. Jesmo li "samo" izgubili kompas? Naravno, postoje i oni staromodni koji neuništivo prkose fejsbuk, čet i SMS startovanju, boreći se s vetrenjačama i lično se trude da osvoje nečiji osmeh ili broj. Ali ne postoji onaj ko nije isprobao "kumovsku vezu" i preko zajedničkog prijatelja poslao poruku za treće lice - "baš je zgodan/na". Vreme kad je fora "veruješ li u ljubav na prvi pogled ili da ti priđem još jednom" bila apsolutni hit, odavno je prohujalo s vihorom, ali istraživanja pokazuju da je ona i danas najdelotvornije muvanje ikada. Čak i tako prevaziđena, vrlo je efikasna, kažu eksperti, jer je 59 odsto devojaka i dalje u vezi s momcima koji su ih tako "smotali". Ženama su, čak i kad tvrde da je to "kliše", vrlo simpatične muške cake kojima bivaju osvojene, pa posle ulaska u vezu još dugo prepričavaju kako su "pale na foru". Kad se pojavilo "muvanje" preko četa, domišljati tvorci reklama iskoristili su slogan "dvoje su se tako smuvali" za popularizaciju ove vrste kontakta sa suprotnim polom. Danas to zvuči smešno jer se svi uglavnom i (isključivo) tako muvaju, ako ne već preko pomenute kumovske veze - ortaka, kolege, ili preko fejsbuka. "Poslednja tri dečka, moram da priznam, pronašla sam preko prijatelja, tačnije jednog mi je nabacila mamina prijateljica, preko slike na fejsu. Nisam razmišljala o tome kako ćemo se upoznati, ali nekako su se svi angažovali jer sam ja prilično povučena i ne izlazim", priča Ana, 28-godišnja pravnica. Goran ima svoju firmu i iako ne može da se kaže da nema uspeha kod žena, otkriva da najčešće ulazi u veze s drugaricama svojih drugarica. "Vrlo često iz kontakata preko prijatelja ne proizađe ništa, ali već dve godine imam devojku koju sam upoznao kod ortaka koji mi je rekao da joj se sviđam." Ma koliko to žene prezirale (ponavljam), ima i onih koji ne smatraju da su bahati kad vam poruče "ajde da se vidimo, ali povedi i drugaricu, a ja ću druga", pa je teško proceniti je li u pitanju nedostatak hrabrosti, ako svi već znamo gde idemo i zašto idemo. Možda je razlog postao doći što lakše do cilja, s nula utrošene energije? "Verovatno zvuči kao predrasuda, ali meni se čini da su oni zauzeti najaktivniji, jer njima nije ni blam niti glupo niti ih je strah da startuju. Nemaju šta da izgube, a potrebno im je malo dokazivanja ili zabave sa strane. Najčešće to čine oni koji su u lošoj vezi ili im je dosadno", priča nam Jovanka, 32-godišnji računovođa, i dodaje da i sama ponekad ume da upotrebi "posrednika". "Dečko od milion dolara" s početka priče tvrdi da i nije baš sve tako kao što izgleda. Skrhano mi je priznao da mu je dosta prolaznih veza i avantura, i da misli da bi neka njegova dobra prijateljica umela da mu nađe devojku s kojom će ostati duže od nekoliko meseci. "Drugačije je s dvadesetak godina, kad ste neiživljeni, ali sad ne mogu da budem s prvom klinkom koja mi se zalepi, ili da, kad priđem nekoj ženi, provedem nedelju dana ubeđujući je da nisam prevrtljivac. Nije tako lako naći normalnu devojku kao što izgleda." Glumica Iva Štrljić kaže da je danas ponekad zaista teško naći pravu osobu, kad je mnogo toga postalo površno i kad se takav stil nametnuo i u odnosu muškarac/žena. Ona ističe da je mnogo onih koji su hrabri isključivo preko SMS poruke ili četa, ali ne i kad se sretnu s vašim očima. "Mnogo je onih koji će vam svasta napisati na fejsbuku i u SMS poruci, a nista neće reći u oči, a ovo „u oči" najviše se računa. Ja i dalje verujem da je uloga muškarca da priđe, a žene da mu svojim načinom ponašanja, pogledom ili nekim drugim gestom, da dozvolu za prilazak. Mene uvek privuče način na koji me neko osvaja, jer u tom načinu uvek vidite jedan važan deo osobe koja vam prilazi, kao što su vaspitanje, hrabrost i šlif", kaže Iva za Nedeljnik. "Mnogo je odnosa i varljivih ljubavnih priča koje nikad nisu doprle dublje od površine, a sa strane kad ih posmatrate, čine vam se tako privlačne. Ipak, one su samo nacifrane, nakinđurene i njihova je ljubav plastična, malo u njoj srca ima. Nažalost, i vernost je postala obezvređena a to je ono što najviše boli, i onda se zapitate koliko je uopšte sve vredno truda kad je vrlo malo onih u koje možete da budete sigurni. Sve je postalo sićušno i na brzaka." Iva Štrljić kaže da ponekad ima osećaj da je "ceo svet sve više postao usmeren na pojedinca, pa smo samim tim svi sami sebi odjednom dovoljni." "Često nailazimo na ljude koji svoju samoću tumače kao hrabrost i sopstveni odabir, ne želeći da priznaju da su usamljeni. Prirodno je i lepo pored sebe imati nekoga na koga možeš da se osloniš i ko je tvoj iskreni navijač u životu, ali se sada sve ređe sreću takvi ljudi jer se sve pretvorilo u takmičenje i samoljublje, i mislim da taj crv otuđenja leži upravo u tome. Da ne bismo bili otuđeni, prvo moramo umeti i hteti da iskažemo naklonost prema onima koji nam se dopadaju, što znači da jedan dobar deo onoga što je sujeta i gordost treba zbaciti sa sebe i tako čist stati pred osobu koju si izabrao. Međutim, ta stvar i nije tako jednostavna jer se obično vremenom, godinama i raznolikim iskustvima nakupimo neprijatnih emocija i izgradimo svoje oklope kojih se teško odričemo u svakom sledećem odnosu zato što imamo osećaj da nas oni štite od mogućeg neuspeha ili povređivanja." Spisateljica Maša Rebić podseća da se svet vrtoglavo izmenio i da je to bilo "nekad davno" kad su muškarci bili mnogo hrabriji. Iako se mnogim damama danas ne dopada to što su pored "ravnopravnosti" dobile i moć i na tom polju "muvanja". Maša kaže da devojke, ako su se već odlučile za emancipaciju, onda na to moraju da pristanu sve vreme, a ne da taj status prestane da im odgovara vikendima, kad izlaze u grad i čekaju da im neko priđe. "Ne mislim da je razlog otuđenja bilo koja društvena mreža - one su kao neka knjiga života ili dnevnik koji pišemo - tu je zabeleženo sve što volimo da slušamo, gledamo, čitamo, s kim i gde provodimo vreme i tako dalje, a to je upravo ono što je potrebno za upoznavanje kakvo žele prosečni muškarac ili žena danas - brzina u dobijanju informacija o nekome", kaže Maša za Nedeljnik i dodaje da ako "živimo u instant vremenu, u instant društvu i želimo instant vezu, onda su društvene mreže idealan način da se dođe do partnera", ali dodaje da je takva veza "iluzija" dok ne preraste u susret "oči u oči". "Upoznavanje preko društvenih mreža je samo izraz tehnološkog napretka, ali u suštini ne predstavlja ništa novo. Kroz celu ljudsku istoriju posrednici su igrali važnu ulogu u potrazi za partnerom, a internet je postao toliko važan za veze da će s trona skinuti prijatelje kao posrednike veoma brzo. Jer ono što smo o nekoj osobi saznavali danima i nedeljama preko nekog prijatelja, recimo, danas možemo saznati za samo 15 minuta pregledavši njegov profil na fejsbuku. Mislim da postojanje "posrednika" nije karakteristično samo za naše podneblje, ljudi se osećaju sigurnije kad postoji neka vrsta "preporuke" od osobe kojoj verujemo, ali kad bi muškarci znali kako je ta rečenica - Imaš li drugaricu za mene - toliko odbojna većini žena, ne bi je nikad izgovorili. Ona ženama daje do znanja da taj muškarac nije sposoban sam da nađe sebi partnerku, pa se kao očajnik obraća za pomoć drugoj ženi...". Psiholog Ivana Letić Pajkić ističe da je zaista postala vrlo česta pojava da ljudi više ne prilaze jedni drugima, i da vrlo nerado ostvaruju direktan kontakt, osim ako nemaju za to dovoljno valjan razlog. "U okviru modernog materijalno orijentisanog društva, takav stav je odraz potrebe da se sa što manje ulaganja energije dođe do cilja. S druge strane, ulaženjem u direktan kontakt postoji uvek rizik da se ne ostvari cilj, te se mnogi odlučuju da idu na sigurno. Kada se taj princip prenese na komunikaciju između polova, imamo čestu sliku grupica muskaraca i grupica žena koji se odvojeno druže i zabavljaju. Cilj uspostavljanja kontakta između polova je isti od početka ljudskog društva do danas, s razlikom što se u današnje vreme ne ulazi u kontakt dok ne postoji velika verovatnoća da će cilj biti ostvaren", kaže Ivana. "Međutim, dok direktna komunikacija postaje vrlo ograničena, komunikacija putem interneta, kroz društvene mreže, ostvaruje se neverovatno lako i čak nepromišljeno. Kreiranje profila na društvenim mrežama omogućuje da se predstavimo u najboljem izdanju, preko kontrole informacija koje dajemo o sebi. Takođe možemo da kontrolišemo koliko, kako i s kim komuniciramo. Imamo osećaj uštede vremena i energije. Dok nam se čini da je tako, sve više se otuđujemo jedni od drugih. Direktna komunikacija nikad ne može biti zamenjena komunikacijom preko elektronskih medija." Ivana kaže da je teško objasniti zašto je u današnje vreme preovladao takav način ophođenja između muškarca i žene, i zašto ljudi sve više imaju strah da će biti povređeni i odbačeni. "Sigurno je da komunikacija preko elektronskih medija pruža neku vrstu sigurne udaljenosti i mogućnost da se izbegne direktno odbijanje. Sve više ima ljudi koji nisu u vezi, i koji veruju da im je tako bolje, iako imaju potrebu da budu voljeni i da vole. Zato se odlučuju da ne prilaze jedni drugima, eventualno se usuđuju da se upoznaju s nekim preko zajedničkih prijatelja, kad već imaju dovoljno informacija o toj osobi. Potreba za sigurnim ulaganjem energije radi ostvarenja cilja i moderan način života vode ka uspostavljanju veze muškarca i žene koja će najviše ličiti na ugovorenu vezu i brak, samo 'obogaćeno' modernim elektronskim sredstvima", ističe Ivana i kaže da će samo vreme pokazati u kom će pravcu ići takozvano "muvanje" i prilaženje suprotnom polu. S druge strane, autorka kultnog romana "Sponzoruša", čija je poslednja knjiga "Još samo ovaj put" tek stigla u knjižare, Maša Rebić, kaže da je u pogledu evolucije muvanja veliki optimista. "Mislim da ćemo se na kraju vratiti na početak, da će se sve vratiti na mesto. Svima će jednog dana dosaditi ova zamena uloga, letargija, kukavičluk i rekla bih neka kolektivna apatija. Mislim da će naša deca biti mnogo pametnija i hrabrija od nas samih i da će oni porasti u neke kavaljere i džentlmene i neke ženstvene dame, da će biti zadovoljni, neustrašivi i da, iako će biti na nekoj trodimenzionalnoj društvenoj mreži kakvu ne možemo da zamislimo još uvek, znati kako da je iskoriste na pravi način, a ne isključivo za upoznavanje potencijalnih partnera i besciljno trošenje vremena", konstatuje Maša Rebić http://www.nedeljnik.rs/magazin/portalnews/kud-se-dede-romantika-kako-se-srbi-udvaraju/
  17. Благослов, поздраве и очиске савјете, слушаоцима Радио Светигоре упутио је данас Његово Блаженство Архиепископ охридски Митрополит скопски господин Јован. Звучни запис разговора Владика је између осталог казао да је искушење пандемије корона вируса, као уосталом и друга искушења кроз која пролазимо, нарочито у периоду Свете Четрдесетнице испит у нашем хришћанском животу. Ово су дани у којима требамо умножити молитве, рекао је блажењејши. Извор: Радио Светигора
  18. Демон те искушава, говорећи: Где можеш побећи? Нема ти покајања; нема ти излаза. Ово припада непријатељу који покушава да те учини изгубљеним; док те туга по Богу не напада, већ говори: Не буди уплашен, покушај поново; зна да је човечанство болесно и снажи нас. Веруј ми, ако знаш Ко је са тобом, нећеш се бојати ничега чиме свет прети. Дакле, клечање пред Богом је када човек не верује у своју снагу, већ усмерава веру у помоћ Божију, јер нас Он спасава. Имајте поверење у Бога. Онда ћете заборавити на своје бриге и постати Његови сасуди. Невоља показује да ми нисмо поверили свој живот Христу. Једну ствар требамо имати чврсто на уму, будући да смо створења Доброг Бога и спојени смо са Њим, док Он управља мањим и већим стварима које нас се тичу, ми не можемо подлећи нечему што није воља Божија. Истински не можемо подносити нешто што је болно, осим ако се не може разумети да нам то доноси нешто боље. Када је живот пун невоља, људи добијају осећај да их је проклетство и гнев Божији обузео. Али када прођу ова искушења, видеће да их је предивна Божија Промисао пажљиво заштитила у свим аспектима њиховог живота. Када човек ходи у страху Божијем, он не зна за страх. На основу: Авве Исаије, Светог Симеона Новог Богослова, Светог Макарија Великог, Светог Василија Великог, Светог Порфирија Атонског, Светог Софроније од Есекса Извор: Епархија жичка
  19. Православна Митрополија црногорско-приморска, Епархија будимљанско-никшићка, као и Епархија милешевска, примају к знању нове, пооштрене мјере Владе Црне Горе у борби против епидемије. Како су они рекли, тако ће и бити, с образложењем да се у Цркви не ради о ”симболичном конзумирању хране користећи исти прибор за јело”, већ се причешћује Тијелом и Крвљу Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа за исцјељење од свих вируса, здравље и спасење душе и тијела и задобијање вјечног живота. Жалимо, међутим, и сматрамо штетним, што се ове одлуке, макар биле и привременог карактера, доносе једнострано, без консултације са Црквом – иако је она, од помињања првих ванредних мјера, показала максималну сарадњу и сусретљивост у погледу Владиних санкција у борби против заразне болести. Сматрали смо и сматрамо да се јединство и повјерење које нам је данас најпотребније, не стичу пријетњама и демонстрацијом силе, него спремношћу да се чујемо и разумијемо. Нажалост, и овог пута је то изостало. Свих протеклих дана, препуних страха, молитве и наде међу свим црногорским грађанима, Православна Црква није радила ништа ново нити ишта страно свом богослужбеном типику, који је вјековима дјелатан како у Црној Гори, тако и свугдје у православном свијету. Све што смо мијењали – у својој молитвеној пракси, чинили смо управо прилагођавајући се упутима здравствених установа по питању јавног здравља и новонастале ситуације. Суспендоване су народне литије, одложени бројни обреди, као и сви догађаји, прославе, предавања, наставе вјеронауке, хора. Великом броју вјерника је савјетовано да ових дана не долази у храмове, него да свештеника чека у својој кући. Нарочито јуче, у недјељу 22. марта, литургије су служене у свим црногорским градовима, на основу детаљних и стрпљивих договора са представницима Владе и Управе полиције, о времену и начину њиховог обављања. И управо смо, по завршетку тих служби, заједно са службеницима полиције, констатовали да се свештенство прецизно придржавало свих раније донијетих здравствених прописа. Поред договора са полицијом, свештеници су имали и усмене савјетодавне разговоре и са љекарима из Института за јавно здравље у погледу што прописнијег владања људи испред и унутар храмова. Захваљујемо нашим вјерницима који су показали велику одговорност и стрпљиво и послушно испоштовали све препоруке надлежних. Кад је у питању одговоран однос према ближњима а у погледу пријетеће заразе, ми смо свјесни да има очекиваних и природних разлика између вјерујућих људи и оних који у црквеном обреду не виде ништа суштински важно. Првима је литургијско сабрање, уз обавезно учешће крштених људи у њему – извор снаге и храбрости пред искушењима, а другима је то тек – повећани извор могуће заразе!? Иако нам вјековно искуство говори да су литургијски скупови са причешћем вјерника увјек доносили нову народну снагу, јачали љубав и стрпљивост, а никада никога нијесу заразили (како у јеку некадашње куге, колере, грознице, тако и у вријеме нама савремених вируса) – у дијелу јавности као и у врху владајућих структура, преовлађује страх од оног што се никада није десило. Звучи тужно и поразно, на какву су формулацију свели Свето причешће – људи из Владиног кризног штаба, и то у земљи која је хришћанска вјековима. Прво што се стиче утисак да су тај дио обреда први пут у животу видјели на синоћњем дневнику, а друго што га називају ”симболично конзумирање хране користећи исти прибор за јело”! У најмању руку добили смо једностран приступ који вријеђа бројно грађанство, али и духовну традицију овог поднебља. Такав приступ навлачи сумњу и клевету на оно што је најсветије сваком православном хришћанину. Према прецизним упутствима и савјетима блаженопочившег патријарха српског г. Павла, које је дао на основу учења Светих отаца и Црквеног Предања, нити је кад било, нити се може збити, да се вјерујући и крштени човјек зарази преко Светог путира и причасне кашике. Разумјемо да је то нецрквеним људима страно и далеко, али управо због тога Црква никада никога није ни приморавала ни позивала, да мимо своје савјести и слободе, учествује у оваквом богослужењу. А ко је долазио слободно и по вјери – на том се мјесту не би заразио, него би се духовно укријепио. Као савјесни и одговорни људи вјерујемо и свједочимо да црквена сабрања вјерујућих људи могу само допринијети свеопштем здрављу и отпорности, те да она ни под каквим видом, ни у једном свом сегменету нијесу могла бити извори ни преносиоци заразе. Ми настављамо своје молитве у храмовима са свештенством, а оне са лаицима у њиховим домовима. Исто тако остајемо отворени за сваки вид сарадње са Владиним кризним штабом, без обзира на све наше разлике. Пошто се ради о напрасном редуковању вјерских потреба великог броја грађана Црне Горе, обраћамо се овим позивом Националном координационом тијелу, Влади и Скупштини Црне Горе као оснивачу Јавног сервиса, да посредују према РТЦГ како би се одвојио простор и вријеме њеног програма, да духовну и моралну жеђ за литургијским садржајем из црногорских цркава и манастира, вјерујући људи утоле пратећи богослужења путем телевизијских екрана. Вјерујемо да би ове молитве, и на овакав начин пренешене, ободриле дух народа и донекле надомјестиле његову потребу за духовним здрављем. У супротном, оставља се простор за оправдану сумњу да Влада и ову ситуацију користи да преко својих одлука и себи блиских медија настави са понижавањем и сатанизовањем Цркве и православних вјерника оптужујући их до јуче за рушење државе а данас за главног кривца за ширење вируса, пренебрегавајући чињеницу да се ова зараза у граду Вухану већински атеистичке Кине и сјеверу већински католичке Италије свакако није ширила причешћивањем у православним храмовима. Имајући, као и увијек, хришћанску одговорност према ближњима, Православна Црква се стара о духовној добробити и вјечном спасењу вјерних, али не заборавља ни дјелатну љубав и овоземаљске потребе човјека у свијету пуном невоља, патње и болести. У том смислу и овога пута нудимо надлежним властима да, поред понуђеног објекта за карантин, Црква помогне црногорским здравственим установама куповином два респиратора, од којих би један припао Болници ”Данило I“ на Цетињу, а други би одговорни у здравству распоредили по свом нахођењу. Вјерујући народ позивамо, да у духу текућег Великог васкршњег поста, сви умножимо своје молитве за здравље и оздрављење свих, да појачамо вјеру и стрпљење. Ова Владина мјера, донијета је на Крстопоклону недјељу, послије достојанствених литургијскох сабрања широм Црне Горе. Ето, нека управо то буде крст који ћемо сви заједнички понијети, чекајући дане прославе Животодавног Христовог Васкрсења. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  20. Православна Митрополија црногорско-приморска, Епархија будимљанско-никшићка, као и Епархија милешевска, примају к знању нове, пооштрене мјере Владе Црне Горе у борби против епидемије. Како су они рекли, тако ће и бити, с образложењем да се у Цркви не ради о ”симболичном конзумирању хране користећи исти прибор за јело”, већ се причешћује Тијелом и Крвљу Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа за исцјељење од свих вируса, здравље и спасење душе и тијела и задобијање вјечног живота. Жалимо, међутим, и сматрамо штетним, што се ове одлуке, макар биле и привременог карактера, доносе једнострано, без консултације са Црквом – иако је она, од помињања првих ванредних мјера, показала максималну сарадњу и сусретљивост у погледу Владиних санкција у борби против заразне болести. Сматрали смо и сматрамо да се јединство и повјерење које нам је данас најпотребније, не стичу пријетњама и демонстрацијом силе, него спремношћу да се чујемо и разумијемо. Нажалост, и овог пута је то изостало. Свих протеклих дана, препуних страха, молитве и наде међу свим црногорским грађанима, Православна Црква није радила ништа ново нити ишта страно свом богослужбеном типику, који је вјековима дјелатан како у Црној Гори, тако и свугдје у православном свијету. Све што смо мијењали – у својој молитвеној пракси, чинили смо управо прилагођавајући се упутима здравствених установа по питању јавног здравља и новонастале ситуације. Суспендоване су народне литије, одложени бројни обреди, као и сви догађаји, прославе, предавања, наставе вјеронауке, хора. Великом броју вјерника је савјетовано да ових дана не долази у храмове, него да свештеника чека у својој кући. Нарочито јуче, у недјељу 22. марта, литургије су служене у свим црногорским градовима, на основу детаљних и стрпљивих договора са представницима Владе и Управе полиције, о времену и начину њиховог обављања. И управо смо, по завршетку тих служби, заједно са службеницима полиције, констатовали да се свештенство прецизно придржавало свих раније донијетих здравствених прописа. Поред договора са полицијом, свештеници су имали и усмене савјетодавне разговоре и са љекарима из Института за јавно здравље у погледу што прописнијег владања људи испред и унутар храмова. Захваљујемо нашим вјерницима који су показали велику одговорност и стрпљиво и послушно испоштовали све препоруке надлежних. Кад је у питању одговоран однос према ближњима а у погледу пријетеће заразе, ми смо свјесни да има очекиваних и природних разлика између вјерујућих људи и оних који у црквеном обреду не виде ништа суштински важно. Првима је литургијско сабрање, уз обавезно учешће крштених људи у њему – извор снаге и храбрости пред искушењима, а другима је то тек – повећани извор могуће заразе!? Иако нам вјековно искуство говори да су литургијски скупови са причешћем вјерника увјек доносили нову народну снагу, јачали љубав и стрпљивост, а никада никога нијесу заразили (како у јеку некадашње куге, колере, грознице, тако и у вријеме нама савремених вируса) – у дијелу јавности као и у врху владајућих структура, преовлађује страх од оног што се никада није десило. Звучи тужно и поразно, на какву су формулацију свели Свето причешће – људи из Владиног кризног штаба, и то у земљи која је хришћанска вјековима. Прво што се стиче утисак да су тај дио обреда први пут у животу видјели на синоћњем дневнику, а друго што га називају ”симболично конзумирање хране користећи исти прибор за јело”! У најмању руку добили смо једностран приступ који вријеђа бројно грађанство, али и духовну традицију овог поднебља. Такав приступ навлачи сумњу и клевету на оно што је најсветије сваком православном хришћанину. Према прецизним упутствима и савјетима блаженопочившег патријарха српског г. Павла, које је дао на основу учења Светих отаца и Црквеног Предања, нити је кад било, нити се може збити, да се вјерујући и крштени човјек зарази преко Светог путира и причасне кашике. Разумјемо да је то нецрквеним људима страно и далеко, али управо због тога Црква никада никога није ни приморавала ни позивала, да мимо своје савјести и слободе, учествује у оваквом богослужењу. А ко је долазио слободно и по вјери – на том се мјесту не би заразио, него би се духовно укријепио. Као савјесни и одговорни људи вјерујемо и свједочимо да црквена сабрања вјерујућих људи могу само допринијети свеопштем здрављу и отпорности, те да она ни под каквим видом, ни у једном свом сегменету нијесу могла бити извори ни преносиоци заразе. Ми настављамо своје молитве у храмовима са свештенством, а оне са лаицима у њиховим домовима. Исто тако остајемо отворени за сваки вид сарадње са Владиним кризним штабом, без обзира на све наше разлике. Пошто се ради о напрасном редуковању вјерских потреба великог броја грађана Црне Горе, обраћамо се овим позивом Националном координационом тијелу, Влади и Скупштини Црне Горе као оснивачу Јавног сервиса, да посредују према РТЦГ како би се одвојио простор и вријеме њеног програма, да духовну и моралну жеђ за литургијским садржајем из црногорских цркава и манастира, вјерујући људи утоле пратећи богослужења путем телевизијских екрана. Вјерујемо да би ове молитве, и на овакав начин пренешене, ободриле дух народа и донекле надомјестиле његову потребу за духовним здрављем. У супротном, оставља се простор за оправдану сумњу да Влада и ову ситуацију користи да преко својих одлука и себи блиских медија настави са понижавањем и сатанизовањем Цркве и православних вјерника оптужујући их до јуче за рушење државе а данас за главног кривца за ширење вируса, пренебрегавајући чињеницу да се ова зараза у граду Вухану већински атеистичке Кине и сјеверу већински католичке Италије свакако није ширила причешћивањем у православним храмовима. Имајући, као и увијек, хришћанску одговорност према ближњима, Православна Црква се стара о духовној добробити и вјечном спасењу вјерних, али не заборавља ни дјелатну љубав и овоземаљске потребе човјека у свијету пуном невоља, патње и болести. У том смислу и овога пута нудимо надлежним властима да, поред понуђеног објекта за карантин, Црква помогне црногорским здравственим установама куповином два респиратора, од којих би један припао Болници ”Данило I“ на Цетињу, а други би одговорни у здравству распоредили по свом нахођењу. Вјерујући народ позивамо, да у духу текућег Великог васкршњег поста, сви умножимо своје молитве за здравље и оздрављење свих, да појачамо вјеру и стрпљење. Ова Владина мјера, донијета је на Крстопоклону недјељу, послије достојанствених литургијскох сабрања широм Црне Горе. Ето, нека управо то буде крст који ћемо сви заједнички понијети, чекајући дане прославе Животодавног Христовог Васкрсења. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  21. Политичари из Италијe, а потом и из других земаља, учинили су све супротно савету др Абду Шаркавија, како би изазивањем панике бацили у други план низ питања ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ Северна Италија – област са највећом концентрацијом Кинеза у овом делу Европе. Што на “бело“, што на “црно“, има их око 70.000. Авионске линије према Кини и натраг нарочито су биле пребукиране крајем 2019, јер су се у кратком руку славиле и кинеска и светска Нова година. После масовног повратка Кинеза на север Италије, један пацијент са респираторним проблемима примљене је у болницу, и то на одељење са старим и болесним особама. Ускоро, цело одељење је заражено, а пацијенти су масовно умирали. Тада је откривена зараза корона вирусом. Још није било панике, јер је тај вирус 100 пута слабији од “обичног“ грипа. Од њега умиру хиљаде, а од “обичног“ стотине хиљада људи годишње. Међутим, ускоро се показало да корона, за разлику од “обичног“ грипа, убија на само један начин: циљајући плућа. Спасоносно решење, док вирус не прође, је примена респиратора. Али, испоставило се да у целој Италији има свега 700 респиратора. Број оболелих у овој регији, познатој по високом броју старијих особа, брзо је премашио 700. Италијани су се тада обратили за помоћ земљама Европске уније. Нису је добили. Онда су хтели да поруче респираторе, заштитне маске и осталу опрему, у фабрикама. Тада се открило да у целој Европској унији не постоји таква фабрика. Све су измештене у Кину, Индонезију, Вијетнам и остале далекоистичне земље. Само једна фабрика у Немачкој прави комплетна заштитна одела, али, на тражење Италијана, Немци су одговорили негативно. Епидемија још није проглашавана, да не би пропала зимска сезона у Алпима. Не само италијанским, већ и француским и аустријским. Велики број Италијана одлази на скијање управо у ове земље. Тако се вирус проширио и у Француски и Аустрију. Онда је проглашена не само епидемија, већ и пандемија. И за епидемију, и за пандемију, цифре су биле исувише ниске, а опасност исувише мала, већ у поређењу са “обичним“ грипом. Светски стручњак за епидемије, др Абду Шаркави, упозоравао је: “Далеко смо од решавања стања са Ковидом-19. Приближиће се у ваш град, болницу, пријатеља или чак и члана породице који су вам близу. Очекујте то. Престаните чекати да будете даље изненађени. Чињеница је да сам вирус неће изазвати много штете када дође. Али наше понашање и став ‘бори се за себе изнад свега’ би се могао показати катастрофалним.“ Политичари из Италија, а потом и из других земаља, учинили су све супротно савету др Шаркавија, како би изазивањем панике бацили у други план низ питања. Прво, показало се да је Европска унија, као “држава без граница“, само утопија. Границе су ту где су и биле, јаче него икада. Солидарност практично не постоји. Друго, индустрија Европске уније толико је уништена, да не само што више не прави, или скоро не прави, на пример телевизоре, већ се не производе ни стратешки важни производи. Треће, драма лекара који су доведени пред свршен чин, тј. принуђени да бирају ког пацијента ће прикључити на кисеоник. До данас није објављено колико Кинеза су прикључивали и да ли су их уопште прикључивали. Четврто, продужење туристичке сезоне по сваку цену, итд. Себично понашање одговорних, како је прогнозирао др Шаркави, изазваће огромну економску штету и увешће свет у нову економску кризу. Српски политичари уложили су, и још улажу, огроман труд да не заостану за својим колегама из Европске уније. Штавише, они су их и претекли, извођењем војске са дугим цевима на улице, проглашавањем ванредног стања, полицијског часа и, специјално, кућних карантина за пензионере. Пошто је корона вирус за Србију “увозна роба“, решење је било у тестирању свих који улазе у земљу. То су можда могле да учине, на пример, војне санитетске екипе. Уместо тога, на граничне прелазе постављен је по један лекар, који је само записивао имена и упућивао путнике где да се јаве. Чекање на границама одмах се протегло до девет сати. Разлог што није уведено тестирање на границама је очигледно тај што држава нема довољно опреме за узимање брисева и испитивање толико великог броја узорака. Зато, с друге стране, има довољно средстава за изазивање панике, која ће, као и у европском случају, покрити све што треба. Како су лекари увек учили, и још уче, вируси се преносе у затвореном простору, па се препоручује боравак напољу. Обратно, алергије, попут полена или амброзије, долазе до изражаја на отвореном, па се у тим случајевима препоручује боравак унутра. Паника је све окренула наглавачке. Ако држава заиста буде инсистирлаа на кућним карантинима за пензионере, они ће ускоро почети масовно да умиру. Људе у тим годинама у животу одржава управо кретање. Најновија вест су наши несрећни суграђани који широм ЕУ раде на црно. Изгледа да их има око 60.000. Туристичке виза на 90 дана су им истекле. Ако остану тамо, ризикују трајну забрану уласка. Овамо не могу – држава им је управо забранила повратак. Она иста држава која их је натерала до просјачког штапа и принудила да иду где год, трбухом за крухом. Кажу да није важно што је власт прекршила једно 5-6 закона увођењем ванредног стања и полицијског часа. У закону пише да се за епидемије проглашава ванредна ситуација, а не ванреднос стање, док термин полицијски час и не постоји у нашем законодавству. У пракси, није постојао још од времена Озне, 1945. године. Код бројке од 40 оболелих, без умрлих, нема услова ни за увођење ванредне ситуације, а камоли ванредног стања, које се граничи са ратним стањем. Међутим, то није важно само за љубитеље лика и дела Ј. Б. Тита и његове пароле: “Не држите се закона као пијан плота“. Иначе је итекако важно. У корист домаћих власти, пак, иде факат да су све почели политичари ЕУ. Тако, они ће гледати њих и када се ово почне приводити крају, вероватно почетком априла. Нових корона вируса – вируса који са животиња прелазе на људе – увек ће бити. Опет, вероватно, највише из Кине, јер је Кина, због комунистичког система, земља са најсиромашнијом популацијом у појасу умерене климе. Тамошња сиротиња је принуђена да једе све и свашта, чиме се повећава вероватноћа за стварање корона вируса. Колико се, међутим, може видети на Интернету, симпатије према Кини обратно су пропорцијалне опасностима које отуда долазе. Од економских – уништавање домаће привреде због увоза неоцарињене кинеске робе – до стварања и ширења вируса. То не чуди, због огромне количине комунистичке пропаганде којој је овај народ изложен већ 80 година. Корона вирус: Како и зашто? | Pogledi WWW.POGLEDI.RS
  22. Чим се куга појавила у Турској 1836, кнез је одмах предузео хитне мере: извео је војску на границу, а карантински период подигао на шест недеља Аутор: Радош Љушићу, уторак, 17.03.2020. у 18:00 (Фото Википедија) Здравствена служба у Србији почиње да се уводи и организује тек од Хатишерифа из 1830. године. У почетку је била у саставу Министарства унутрашњих послова (1835), потом Министарства просвете, а попечитељ је био у исто време „врховни надзиратељ карантина у Србији”. Од 1837. године радио је и „Шпитаљски фундус” (болеснички фонд) на побољшању здравствених прилика у земљи. Држава у повоју, владар неписмен, народ сујеверан. Први дипломирани лекар дошао је у Србију 1820, али већ 1837. године било их је 18. Прва болница и апотека отворени су у Шапцу (1826), потом у свим већим местима, а „шпитаљ палилулски” са 100 болесничких места био је највећи и најбољи у земљи. „Благодареније Богу, болести никакових нема”, обавештавали су кнеза локални органи власти, мислећи на епидемијске болести, у које нису убрајали френгу (сифилис), полну болест веома распрострањену у источној и југоисточној Србији. Вредно је помена да је у Србији рано започето калемљење богиња „сребрном иглом, са дечијих краста”. Пошто је дало добре резултате, пелцовање је постало општа појава, па су издата „Правила за калемљење богиња” (1839). Учестале епидемије куге и колере у Турској, које нису мимоилазиле ни далеко напредније земље Европе (Аустрију – 1831, 1836; Француску – 1832; Италију – 1836), принудиле су кнеза да убрза рад на уређењу санитетских установа. Њега је на то посредно нагонила и Аустрија, која је у време појаве епидемија у Турској затварала границу. С друге стране, Турска није поклањала никакву пажњу санитетској служби и установама, будући да је тек 1838. године увела карантине. Аврама Петронијевића, који је боравио у Цариграду као депутат, ангажовали су Турци на овом послу, а он је, у писму кнезу Милошу, писао да су сви Турци против оснивања контумаца, осим султана и министра спољних послова. Тридесетих година 19. века кнежевину су захватиле три епидемије колере и куге: 1831, 1836. и 1837. године. Све три епидемије унете су из Угарске и Турске. Оне нису затекле Србију неспремну: кнез је изградио на српско-турској граници седам карантина и девет састанака, према аустријским узорима, и одштампао три брошуре у виду упутстава за лечење од колере и куге. Карантин у Алексинцу, на Цариградском друму, био је најуређенији јер је туда ишао највећи промет добара и људи. Чим се куга појавила у Турској 1836, кнез је одмах предузео хитне мере: извео је војску на границу, а карантински период подигао на шест недеља. Аврама Петронијевића поставио је за главног надзиратеља српско-турске границе и наредио му: „Пребудите тамо и чувајте, ама да ни врана не прелети!” Кугу нису пренеле вране, већ турски низами који су долазили у Београдску тврђаву у пролеће 1837. године. Један војник је умро у Алексиначком контумацу, а један на путу до Београда, остали су се некако докопали београдске тврђаве. Лекар, који је прегледао оба мртва турска војника, није препознао чуму, а београдски везир је крио шта се потом дешавало у тврђави. Из страха да се куга не прошири из тврђаве у београдску варош, кнез је опсео Београд јаком стражом и одсекао га од света, услед чега је дошао у сукоб с београдским везиром. На срећу, куга је поштедела и Турке и Србе у Београду. Прва српска жртва пала је почетком августа у Ражњу. Поред Ражња и Јагодине, куга је захватила Параћин, Ћићевац, Радошевац, Варош и Пардик. Сва ова места одмах су строго изолована. Пуким случајем куга је пренета у два села Ваљевског округа: Брезју и Осечини. Захваљујући строгим кнежевим наредбама – убијани су сви који се нису придржавали упутстава – куга је брзо локализована. У наведеним местима Алексиначког, Ћупријског и Јагодинског округа разболеле су се 243 особе, од којих су 192 умрле, а 51 оздравила. У Ваљевском округу умрло је 20 лица. Биланс жртава (212) је очигледно мали, поготову кад се зна да је у Земуну 1831. године страдало од колере 200 особа, а у Турској далеко више. Потом је доктор Карло Нађ, придошли земунски карантински лекар, извршио потпуно чишћење свих окужених места. Зграде у којим је куга харала и многи предмети, у свим зараженим местима, предати су огњу. Спаљена је и варош Ражањ, после великог отпора становништва, који је кнез Милош сузбио суровим мерама, и потом преместио варош на једну узвишицу, подаље од друма. Уз помоћ доктора Нађа написана је и обнародована нова уредба о карантинима и санитетској служби. Тако се кнежевина избавила „од страпше опасности” захваљујући огромним напорима и оштрим кнежевим мерама, уз релативно мало жртава. Будући да је ова епидемија десетковала многа насеља у Турској, успешна одбрана од куге оставила је о кнежевини леп утисак у Европи, а нарочито у Аустрији. Професор Филозофског факултета у Београду Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа Политика Online - Како се кнез Милош борио против колере и куге WWW.POLITIKA.RS Здравствена служба у Србији почиње да се уводи и организује тек од Хатишерифа из 1830. године. У почетку је...

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...