Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'како'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 150 results

  1. Када погледаш себе и видиш године да пролазе, и своје неуспехе и трауме, грехе и унутрашње ране, маловерје, руине свога бића, лешеве својих помисли срца, којих је био пун твој живот; када видиш колико пута си се покајао, и ништа ниси урадио – савлада те нека туга. Та туга може да се јави још и инстинктивно из нас самих, то јест из нашег егоизма, преузношења, јер бисмо желели да будемо велики, да немамо помисли, да немамо неуспехе. Безброј неиспуњених жеља чине нас тужним. Боље је да паднеш у шаке лукавих демона, легеона демона, него да паднеш у руке туге, јер она се тешко превазилази. Зато буди трезвен. Буди будан, да те туга не савлада. У супротном, питање је да ли ћеш успети. „Улов“: свака туга скрива неку заседу. Колико људи је постало улов демона туге, који своје заседе поставља свуда! Колико има људи, који са љубављу траже Бога, толико својих мрежа демон туге баца, и улов који хвата је неизбројив. Јер туга се скрива иза претварног смирења, иза лажног покајања, иза лажног доживљаја љубави Божје, иза безброј ствари, стога се човек, не бивајући свестан тога, оберучке ње прихвата, и постаје сасвим бескористан. Туга је способна да уништи снагу у човеку. Не зауставља се све док те не онеспособи у учини сасвим немоћним за било шта. А најперфиднији начин који демон (=помисао) користи, јесте навођење речи Господње: Блажени који плачу. „Не“, каже нам авва Исаија, „не дајте се преварити. То је сатанско. То није од Бога“. „Туга по Богу је радост, пошто видиш себе у вољи Божјој“, каже авва Исаија. Претпоставимо да сам сагрешио као Преподобна Марија Египћанка, да сам све до сада живео (47 година) изопачено, и у овом часу кажем: „Сагреших, Господе, устаћу“. Како да препознам да ли је у мени туга? Ако настављам да мислим на свој грех, моја мисао је демонска. Ако мислим на покајање, то значи да желим вољу Божју, и одмах имам радост предукуса воље Божје; одмах стављам себе међу невине, чисте, покајане; у сабор са свима Светима. Не мешај, дакле, сатанску, демонску тугу са тугом по Богу. Туга по Богу је радост, јер пред собом видиш Бога, због Кога живи срце твоје, па стога у теби царује Господ Исус Христос. То је истинска, богоугодна туга! извор: Богословија Призрен http://vaznesenjeovcarbanja.blogspot.rs/2017/01/blog-post_346.html
  2. Млади научници са Уралског федералног универзитета и Више школе економије проучавају да ли интернет утиче на православно хришћанство, и како се друштвене установе и друштвене праксе могу обликовати у условима широко распрострањених медија. Пројекат „Друштвени медији као чинилац ширења Православља у данашњој Русији“ добио је подршку Руске фондације за основно истраживање за 2019-2021. годину. „Медији су постали један од покретача промена у савременом друштву. Цркве и религије почивају на традицији, преношењу знања преко књига, обреда и на различитим облицима општења лицем у лице. Занимљиво је видети да ли су друштвени медији изменили православне традиције или не,“ објаснила је Екатерина Гришајева, руководилац пројекта, професор Одељења друштвене философије УФУ. Истраживачи планирају да погледају заступљеност православног хришћанства у медијима као двосмерни процес: како комуникативне способности интернет-окружења обликују православне ставове, обичаје и односе, и како православно друштво прихвата интернет да би задовољили његове потребе. Да би то постигли, они проучавају блогове људи који обликују слику хришћанства на Јутјубу, Вконтактима, Инстаграму, Фејсбуку; анализирају популарне видео блогове свештеника Андреја Ткачева, Дмитрија Смирнова, Евгенија Попиченка, друштвене мреже верних. Интервјуи са лицима која иду у цркве такође су део овог плана. Истраживачи тврде да се данашњи верски обреди врше на интернету: преко видеа може се гледати читања библијских текстова на интернету, емитовање уживо верских служби, постоји могућност да се наруче понекад верске услуге преко интернета, итд. Верске вође користе друштвене мреже као платформу за свој мисионарски рад. „На пример, у Јекатеринбургу, 21 од 53 парохија има своју страницу да друштвеним мрежама,“ каже Екатерина Гришаева. Све већа присутност друштвених медија у Православљу привлачи пажњу Московске Патријаршије Руске Православне Цркве.“ У августу 2018. Синодско одељења за односе Цркве са друштвом и масовним медијима објавило је документ „Видео блогови свештеника Руске Православне Цркве: смернице,“ намењен да усмерава радњама свештеника блогера.“ Очекује се да ће у првој години студија млади научници радити на истраживању методологије, одређивати специфичности православне комуникације у друштвеним медијима, анализирати стуктуру православних обреда и водити интервјуе са свештеницима и члановима православних заједница. Резултати ће бити представљени у научним чланцима. Извор: Српска Православна Црква
  3. Зоран Ђуровић: Како сањамо светост Палермо је Ави место чуда. Више пута забележих догађаје, а сада бих испричао за о. Андреја и мог кумића Јефрема, кога сам венчао. Јефрем је био чтец при цркви Св. Марка Ефеског у Палерму, али је био и код Руса, па је у овом смутном времену и дефинитивно тамо прешао. Руски парох је био о. Андреј, који је поболео од рака. Знао сам га годинама. Но, кад је оболео, нисам видео у молитви да ће остати овде. Скоро ме позва и Гаетано[1] и замоли да се помолим за њега, али сам се обратио Господу да га у миру пресели. У Палерму, Андеј први с' десна. Јефрем објави да се упокојио Андреј. Позовем га, и он ми исприча: Падре, дан пре сам га сањао како смо сви скупљени у цркви, обучени у бело, ту си и ти, падре Еуђенио, сви... Андреј је предводио службу, сви смо били весели. А та црква на стени у мору! Ја се пробудим и зовем да питам за Андреја. Кажу да је добро. Следећу ноћ га сањам, он насмејан, каже: Види, Јефреме, спаковао сам кофер, идем па се видимо. Лепо се поздравимо, срећни... Ујутро ми јавише да је умро. Јефрем Андреју: Grazie per tutto caro padre! Riposa sereno nella Pace del Signore! Eterna sia la tua memoria! Наравоученије или морал: Постоји неко лепо и тајанствено ткање између људи који се воле. И Дух Свети је тај који нас повезује и држи у неком светом простору. Као што оприсутњује Христа на литургији, тако и нас ван ње повезује. Само треба да ослушкујемо... Рим, 14. март 2019 [1] Salve padre Zoran ... una preghiera forte per Padre Andrei , che in questi giorni sta poco bene; grazie mille anticipatamente da Silvano!
  4. Када говоримо о производњу меда, треба пре свега разликовати пчеларе који не селе кошнице тј. стационарно пчеларе и оне који селе кошнице. Мед на меду рађа и мед на точковима рађа. Ово су две честе изреке пчелара. Прва изрека нам каже да пчеле морају да имају довољне залихе квалитетне хране, да би следеће године биле успешне у скупљању меда. Друга нам каже да сеобом пчела обезбеђујемо већи број паша пчелама, а самим тим и веће приносе меда. Пошто не селим кошнице, једна од идеја је обезбеђивање сигурне паше пчелама. Моје кошнице се налазе у једном поткопаоничком селу, где има већих засада шљива, вишања и јабука, тако да је време показало да је цветни мед(онај који пчеле скупљају опрашивањем првенствено вишања) једини које пчеле сваке године скупљају, мада и ту бројка варира. Обично је то просек око 5 kg по кошници, ако су услови у време цветања добри, тј. нема кише и непредвидивих мразева. Укус овог меда је помало горак, садржи и полен и брзо кристалише. Неки пчелари га не цене. Следећа паша која се јавља код нас, али која је изразито непоуздана је багремова паша. Кажу да багрем мора имати бар 10 година да би медио и потребно је да ноћне температуре буду релативно високе, близу 20 степени, да би багрем најбоље медио. Још ако има оних топлих пролећних киша, тим боље. Мада, као да је постала чињеница да са кишом увек иде и хладније време. Од 2014-2018. код нас је багрем само две године медио. Осталих година то су биле занемарљиве количине. Прави багремов мед је готово безбојан(не садржи полен, први је који се уводи деци у исхрану), што је код нас немогуће, јер пчеле га увек помешају са неким другим биљкама и буде отворено жуте боје. Следећа паша у мом крају је ливадска, са којом се некако при крају преклапа и шумска. И ливадска паша зна да буде непредвидива, што зависи од летњих температура и количине падавина. Шумска паша је мало чешћа од багремове. Ливадски мед је тамно жуте боје, цењен је, а шумски мед је изразито тамне боје, непровидан кроз теглу. Тај шумски мед настаје од медне росе коју лучи дрво(храст на пример), док су на листовима ваши. Шумски мед је неповољан за презимљавање пчела, јер садржи материје које пчеле не могу да сваре. Пчеле су изузетно чисте и оне празне црева ван кошнице, када имају тзв. прочисне летове. Један пчелар ми је причао да на багремовом меду пчеле могу да не празне црева 6 месеци, а на шумском само две недеље. Ако им је шумски мед зимска храна, а зиме буду сурове и оштре оне излећу из кошнице правац у смрт само да би кошница остала чиста.
  5. Интервју: Ђурица Гордић, свештеник Боље су прошли православни Индијанци ПОНЕДЕЉАК, 11. МАР 2019, ИЗВОР:РТС АУТОР:ЗОРАН СТАНОЈЕВИЋ О искушењима живота у најлибералнијем граду Америке, о православним верницима из Силицијумске долине, литургијама на енглеском језику и посебностима свештеничког живота у дијаспори причао нам је отац Ђурица Гордић, парох вероватно најзападније парохије СПЦ, оне у Сан Франциску. Када уђете у цркву Светог Јована Крститеља у Сан Франциску имате осећај као да сте се вратили кући, због икона и олтара. Малу разлику праве клупе којих у православним храмовима у Србији нема, али су на Западу уобичајене. Your browser does not support the HTML5 video tag. У парохији ове цркве која покрива Сан Франциско и околне му градове у истоименом заливу живи нешто више од хиљаду људи српског порекла. Неколико стотина долази у цркву разним поводима, најчешће због недељне литуригије, али и због дружења са сународницима и прилике да причају на српском. Црква има и друштвене просторије, украшене српском и америчком заставом, где се организују прославе и даће. Налази се близу центра града у којем се не пешачи много, не толико због великих раздаљина колико због стотина брежуљака на којима град лежи. Отац Ђурица Гордић овдашњи је парох већ 12 година и изузетан је домаћин. Уз служење у храму предаје славистику на Беркли универзитету и права је особа за разговор о животу сународника у далекој земљи. Присећа се свог опредељења за свештенички позив, средином осамдесетих у СФРЈ, када школа није била одушевљена таквом амбицијом одличног ђака. Можда и због тога је он данас чврст у вери, али веома благ у саветовању оних који му се обрате. Разговор за РТС прихватио је уз благослов свог епископа Максима наглашавајући да има његову велику подршку у свему што ради. И уз нервозу јер, како каже, није вичан обраћању камери, чак и ако је у питању камера мобилног телефона. Колико се посао свештеника у Сан Франциску разликује од посла свештеника у Ивањици или Сомбору? У принципу нема ту неке велике разлике свештеници слуђе потребама својих парохијана. Разлика је у томе што живимо далеко од отаџбине, далеко од градова у којима смо одрасли и то што су у дијаспори парохије бројчано мање него у отаџбини. Тако да ми као свештеници имамо више времена које можемо да посветимо парохијанима и њиховим духовним потребама. Какве су то потребе? Па као и потребе свих. Живимо у великом граду под великим стресом и свако од нас дође недељом у цркву да се обрати свештенику за духовни савет, да присуствује литургији, да говори својим језиком да се сретне са својим сународницима. Америка је земља у којој су људи прилично религиозни. Како то утиче на Ваш посао, да ли овде свештенике поштују више него у другим земљама? У сваком случају. Чак и када кроз град шетам у мантији или без ње, људи који знају да сам свештеник увек се лепо јаве. једна доза поштовања постоји код Американаца када виде свештеника да пролази улицом. Наши који живе овде, далеко од Србије, чешће се можда обраћају свештенику и цркви него што би да живе у Србији. Црква је место где могу да се виде са сународницима, али свакако да је на првом месту литургија коју служимо сваке недеље. Колико дуго сте у Америци? У Америци сам од 1994. године. Студирао сам у Либертвилу у манастиру Светог Саве. После тога сам био у Србији као ђакон годину дана. Онда 1999. долазим са својом породицом у Лос Анђелес где сам био ђакон и секретар Западно-америчке епархије осам година, а од 2007. сам свештеник овде у Сан Франциску. Ко су верници који долазе у цркву? Верници су углавном Срби и људи српског порекла. Мада има и Бугара и Руса и Грка и осталих православних хришћана који похађају нашу цркву. Тако да су службе овде и на српском и на енглеском језику. Какав је профил људи, чиме се баве? У последње време углавном су то високо образовани људи који су добро интегрисани у ово друштво, који претежно раде у Силицијумској долини на разним пословима. Међу парохијанима има и оних који се баве разним другим занатским пословима, тако да је шаренолика парохија. Свештенику се људи обично жале. На шта се жале верници у Сан Франциску? Ја не бих рекао да се жале, пре бих рекао да траже савет за неке своје животне проблеме. Било да је промена посла у питању, било да је искушење пред којим се налазе као верници или у својој породици. У сваком случају, пошто нас је овде мањи број, ми смо сви блиски једни другима узимајући у обзир и свештеника и његове парохијане, па се тако и људи свештенику обраћају са различитим питањима за веће животне одлуке које треба да направе. Има ли нешто што је специфично зато што је у питању Америка или Сан Франциско? Мислим да се то не разликује у дијаспори. Можда се разликује више у дијаспори него у отаџбини. Кажем, пошто нас нема пуно ми смо блиски и трудимо се да једни другима помажемо. Ја као свештеник покушавам њих да повежем између себе. У последње време примећујем у парохији све више младих људи који долазе овде преко разних програма као што је програм Путуј и ради (Work and travel) и који и по истеку програма остају овде. Јер овде по свој прилици налазе бољу егзистенцију бољи начин за напредак у животу него, нажалост, у нашој земљи. Јесу ли људи у дијаспори ближи цркви него када су у матици? Ја мислим да јесу. Зато што је црква место где се могу окупити и разговарати својим језиком. Мада треба имати у виду да црква овде постоји дуже од 60 година, а да су Срби присутни у овим крајевима Калифорније још од средине 19 века. Тако да у мојој парохији има људи који су друга и трећа генерација рођена у Америци да не говорим само о овима који су као ја дошли овде у неком свом зрелом добу и основали породицу или су са породицом дошли овде. Како одржавају језик? У млађим генерацијама се језик одржава лакше у поређењу са оним старијима зато што је данас лакше путовање и комуникација са отаџбином него пре сто година. Тако да оне прве генерације емиграната које су се доселиле овде пре сто година су већ у другој генерацији изгубиле језик али су сачувале веру. Кроз чување вере сачували су и свој национални идентитет тако да су они православни Срби, Американци, Са њима причате на енглеском? Да, то је једини начин како можемо да комуницирамо пошто су они углавном изгубили језик. Али их то не чини мање Србима од нас који говоримо језик. Питао сам на шта се жале парохијани. А чему се радују? Радују се сусретима. Лепим догађајима. Ја сам као свештеник овде на првом месту да их окуражим, охрабрим у свакодневном животу против свих искушења и проблема са којима се сусрећу а онда да заједно са њима славим и крштења и венчања, али и да будем са њима када неко отпутује на други свет. Тако да је свештеник ту увек за њих. Рекли сте да има верника који не знају српски језик. Служите ли некада на енглеском језику? Недељне службе овде су пола-пола. Можда су сада мало више на српском него на енглеском. Чак и ови људи који не говоре српски воле да га чују јер их то подсећа на земљу из које су дошли њихови преци. Поменули сте искушења. Верујем да је Сан Франциско најлибералнији град у САД. Али се овде вероватно лако заблуди... Шта значи либералан? За мене је то прихватање различитости. Овде у овом граду, у миру и слози и добром расположењу живе људи из различитих крајева света који долазе из различитих култура. Сви они живе сложно и лепо и нико никоме ништа не замера. У принципу, за мене је тај либерализам значи прихватити другога онаквим какав јесте. Шта Вас, као свештеника, мучи. Питали смо за вернике, али имате ли Ви неку муку овде? Свакако. Свако од нас има искушења кроз која пролази. Мени је драго да је на челу наше епархије епископ западноамерички Максим Васиљевић који је увек ту за нас свештенике када имамо проблема и искушења, као што смо ми увек ту за наше парохијане. На њега увек можемо да се ослноимо и он је увек ту да нам буде саветник и духовни вођа и да чује наше проблеме и да нас на прави начин посаветује. А проблеми су различите природе. Ја имам породицу и свако ко има породицу жели јој најбоље. Живети у овом свету, далеко од своје најуже породице није лако. Али у сваком случају помажемо једни другима, храбримо се и настављамо да се боримо са свим оним што сусрећемо у овом животу. По чему је Сан Франциско значајан за људе из Србије? Треба имати у виду да се у овм граду налазе мошти једног великог светитеља православне цркве, то је Свети Јован Шангајски или Свети Јован Максимовић и мислим да је за Србе који верују у Бога и следе своју традицију и културу значајно то што је он једно време боравио у Србији, између два рата. Његове мошти се налазе овде у Руској Саборној цркви која није далеко од наше цркве тако да и ми, моји парохијани и ја лично, често одлазимо тамо да се обратимо Светом Јовану за помоћ у тешким тренуцима када имамо искушења. Имате ли мошти и у овој цркви? Да, у нашем храму имамо мошти Светог Себастијана Дабовића који је први православни свештеник који је рођен у Америци. Он је био велики мисионар, обилазио је наше заједнице у читавој Америци и више пута је ишао и у Русију и пред Други светски рат се упокојио у манастиру Жича где је био и сахрањен. Једно време је мало пао у заборав, али онда, ето, чуда се дешавају, тако да су на иницијативу парохијана у Џексону, наше најстарије српске цркве у Америци, његове мошти пренете, његово тело је пренето и сахрањено у цркви Светог Саве у Џексону. Пре неколико година наш Свети архијерејски сабор је одлучио да га канонизује због свих његових заслуга за Српску православну цркву и православље уопште. Ово је најзападнији храм Српске православне цркве. Код вас Божић стиже последњи. Размишљате ли некада о томе? Нисам размишљао о томе. Западније су једино Хаваји, тамо постоји мисионарска парохија, али не постоји храм. Може се рећи да је наша црква у Сан Франциску на најзападнијој тачки. Оно што је интересантно је да док људи гледају у исток ми гледамо у запад јер је овде са запада дошло православље, преко Аљаске из Русије. Док сви гледају на исток ка извору православља, овај део Америке је примио православље са запада преко руских мисионара који су са Аљаске дошли на амерички континент. И на неких 70 километара одавде постоји још увек једно мало, није баш руско утврђење, већ пристаниште, Форт Рос, где су Руси вршили робну размену са Индијанцима негде у 19. веку. Постоји капела и руско гробље. Многи који последљих година долазе у Америку нису верници или су барем агностици. Зашто и они треба да дођу у цркву, зашто је она и за њих добро место? Интересатно питање. Мислим да човек ако верује у Бога и нада се у Бога не може ништа да изгуби. Мислим да много више може да изгуби ако не верује у Бога. Природно је за људе да у тешким тренуцима траже помоћ. Траже помоћ од некога у кога могу да се уздају, а то је управо оно што нам вера нуди, даје одговоре на сва наша питања. Позивам све који живе у Сан Франциску и нису били у нашем храму, а гледају ову емисију, да дођу да се упознамо. Наравно, ја никога не могу да присилим да верује у Бога, али ако ништа друго, нека дођу због тога што смо потекли сви из исте земље и што говоримо исти језик и могу да се упознају са сличним људима који живе и раде у овом граду. Рекли сте да има Индијанаца који су примили српско православље? Не баш српско. Индијанци, ескими, на Аљасци су православље примили од Руса. Њих су руски мисионари Свети Герман Аљаски, Свети Тихон и Свети Инокентије покрстили и они и дан данас постоје и живе. У томе и јесте разлика у православљу са истока и оног са запада, да не кажем католичке цркве, јер тамо где су католици ширили хришћанство данас нема пуно Индијанаца.
  6. А о дану том или о часу нико не зна, ни анђели који су на небесима, ни Син, до Отац (Мк 13, 33) Једном приликом, након што сам прочитао један текст на тему "Зашто хришћани не признају Мухамеда за пророка?", погледао сам накратко у коментаре испод текста и наишао на разне муслимане који су се хтјели успротивити. Један коментар ми је запао за око, дакле тамо пише стих који сам горе навео и ово: Како је могуће да Бог не зна? Када су га питали када ће доћи судњи дан, Исус је одговорио да нико не зна, ни он - син, само Отац. По хришћанском учењу Исус је Бог, како је дакле могуће да Бог не зна? Ово питање ме мучи дуже вријеме, тако да би замолио вас драга браћо, ако неко зна, да ми растумачи ово, јер сам нисам довољно мудар. Послато са SM-J320H користећи Pouke.org мобилну апликацију
  7. Услови за причешће су да је човек члан цркве, дакле да је крштен и да има покајање. Крштење + покајање. Верујем да већина зна шта је крштење. Што се тиче покајања, човек треба да пребива у смирењу, и да буде свестан да је само човек, да је несавршен и да није Бог. Да му треба Божија помоћ. Ако човек испуњава ова два услова и жели да се причести, не постоји више никакав разлог да се условљава за причешће. Пустите људе Христу. Прво их пустите Христу, а када приђу, после им дајте нека правила, форме и остале непотребне ствари које муче вашу савест, а не њихову. Ако баш не можете без условљавања људи, дајте им то накнадно, немојте их одмах условљавати да бисте утешили своју савест. Зашто терате људе од Христа, и зашто их терате од цркве? Свако ко дође у цркву, Бог га је призвао. Било је чак и оних који су са злом намером долазили у цркву па би постајали верници. А кад неко дође са жељом да се сједини са Богом, ко смо ми да га условљавамо неким излишним формама? Пустите људе у Царство небеско, јер ако их због свог незнања или предрасуда или глупости условљавате и кочите, те они због тога одустану од Цркве, Бог ће од вас на Страшном суду тражити одговор за њихове душе. Имате ли снаге да одговарате Богу за туђе душе? Наравно да немате. Неки ће рећи али ако их пустимо неприпремљене и онда ћемо одговарати. А ко је припремљен? Да ли сте ви довољно припремљени за Христа? Да ли је ико довољно припремљен за Христа? Кажем, довољно је да је човек крштен и да је у покајању. Немојте постављати безбројне услове. Јер којом мером мерите, том ће вам се одмерити! poyyy
  8. Кажу да су кртице законом заштићене. Волео бих да ухватим неку па да законодавцу пошаљем барем једну брзом поштом Шалу на страну. Из свог искуства знам да ово што се може видети на видеу је делотворно. Додуше, потребно је да ветар константно дува барем по мало. Али, када код могу, барем једном на дан, прођем кроз воћњак и вртим флаше неки минут. Металне цеви или парче арматуре забодем мало дубље (даље се преносе вибрације кроз земљу) и на њих навучем флаше као што је овде приказано. Као што рекох, уколико ветар не дува онда понекад провртим флаше руком. Дешавало се да се кртице наврате, али, само онда када се флаше неко време не окрећу. Такође, у земљу где би оне правиле кртичњак, неким колчићем избушим мало дубљу рупу и у њу убацим мало јачу петарду и рупу затворим. Вибрације од експлозије се пренесу кроз земљу и оне не смеју да поново долазе на то место. Ако још неко има неко решење нека напише.
  9. Нисам хтео о овоме да пишем, пре свега, због радости грегоријанског Божића коју је након страшних патњи доживео народ Сирије. Али ноћ након Божића војска Израела напала је пројектилима Сирију и то заклањајући се иза путничких авиона. Срећом напад је успешно одбијен. 24. децембра увече хтео сам да гледам римску мису. Изненадио сам се у поноћ кад сам видео да је у Риму све готово и да је вигилиа и можда миса била у 21.30.Остао је само Загреб. Нашао сам хрватску телевизију и пренос је почео. Али није био Загреб. Нека мала црква. Кад пише Сисак. Сетио сам се држава преноси из Сиска јер им је подобан проусташки бискуп сисачки Владо Кошић. И почиње. Најпре он прича, држи уводно слово и поздравља присутне.Тиме се наравно нарушава свечаност службе али кога брига. И почиње да служи. Врцка по олтару као пчела радилица и певуши нешто високим гласом. Дежмекаст и феминизиран. У јаслицама (пећина и кипови свете породице, пастира) нешто чудно. Лутке у униформама хрватских војника. Не само неукусно него и неисправно теолошки. Наиме, не чувамо ми Бога (тј.они), него Бог чува нас. И цела поента те прича јесте да Спаситељ од почетка није имао где главе склонити,а не да га при порођају чува војска. И онда проповед морбидна,болесна и перверзна. Прича против абортуса и нашироко разлаже како ето Богородица није абортирала Исуса и шта би било да јесте. Како му није одвратно то да прича.Стално се враћају свом примитивизму и натурализму. Богородица то није могла да уради јер је била непогрешива, а чак по римском учењу и лишена прародитељског греха. Да не говоримо о месијанском плану Бога. Кошић се прославио својим усташким причама о селу Зрињ на Банији где су усташе доводиле Србе и убијале. Ето монструм доведе Србина и тестерише га у свом дворишту. Залагао се за подизање споменика Степинцу, јер су тамо касније Срби побили Хрвате. Јесу, у једном тренутку руководство Срба-партизана схватило је да геноцид неће престати док се не узврати истом мером. Сравњени су са земљом село Зрињ на Банији и Боричевац у Лици.Тада су се Хрвати озбиљно уплашили и престају масовна убијања на територији данашње РХрватске а геноцид се преноси у Босну. Највише у Крајину и на Козару. Сад је територија Српске Крајине пуста. Све је зарасло у шикаре и шуме. Лутају дивље свиње и вукови. Да ли је њима Кошић правио споменик. Да ли они (не мислим на вепрове и вукове) могу да се ослободе свог дивљаштва и примитивизма и зашто њихова држава баш такве питорескне ликове форсира. Извор: ФБ профил Жељка Познановића.
  10. Одговор на поменуто питање (или питања) не може бити заснован на светим канонима, јер нема ни једног канона који изричито прописује како би деца требало да посте. Деца не посте и немају потребе да посте као одрасли хришћани. Зато што још не поседују грехе, страсти и навике, које се постом смирују и због којих је пост од Бога заповеђен, а од свете Цркве установљен и прописан. Ово не значи да су деца потпуно ослобођена поста, и да уопште не треба да посте. Како ће деца постити и колико, зависи од побожности и вере њихових родитеља. А ту заиста треба имати много мудрости и расуђивања да се не огрешимо ни о телесне ни о духовне потребе свога детета. Умесно је такође поставити питање: До када је „дете” дете? Свима је познато да дечје доба има више фаза развоја. Оно је најпре – одојче. Затим долази рано детињство (од 2. до 3. године), па је дете предшколског узраста, затим је ђак – основац, па тако даље, до дечаштва и пубертета. За неке родитеље њихово дете је „дете” све док не одслужи војску, па и касније. Очигледно, не може се на све ове фазе „детињства” применити исти принцип у погледу поста. У решавању тога питања постоје две крајности којима су родитељи, бар код нас Срба, често склони. Или ће наметнути детету од раног детињства строги пост (као што и сами држе), или ће га „штедети” од поста чак до његовог пунолетства, па често и даље. И једно и друго је штетно по дете и погубно за његов духовни живот. У првом случају, када се детету намеће претерани пост у раном детињству, може код њега изазвати одбојност према посту. С друге пак стране, ко се из малена не навикне ни мало да пости и не схвати разлику међу данима, тај ће се тешко икада у животу привикнути на пост и приморати себе на уздржање, што је исто тако погубно. Избећи обе ове крајности је заиста права уметност. Многе мајке доносе двомесечне бебе на причест, па даље кроз сво њихово детињство. Дете тог јутра, нормално, буде подојено, али то никаква сметња није за његово сједињење са Господом у Светој тајни причешћа. И тако, дете одраста у храму Божјем, телесно одгајано на мајчиним грудима, а духовно на светој Чаши. Оно се од првих дана навикава на храмовни амбијент, светлост воштаница, мирис тамјана, свештеничку одежду (и браду), те узрастајући, у храму се почиње осећати пријатно као у дому оца свога. Родитељи који брину о духовном животу своје деце, неће чекати да дете потпуно одрасте па да га почну привикавати на пост. Они то почињу постепено, од 3–4. године детињег узраста. Не зато што је детету у тим раним годинама пост потребан, у смислу као одраслима, него ради привикавања - да измалена почну да разликују да нису сви дани исти у погледу хране, што ће му остати као бесцен-благо целога живота. Што важи за пост, важи и за Свету тајну исповести и покајања. По учењу Цркве, дете до седме године нема греха (одн. не урачунавају му се греси). Код браће Грка и Руса родитељи приводе децу од 4-5 година свештенику на „исповест”, опет не због неких њихових грехова, него да се од малена привикну на једну свету и неопходну хришћанску дужност, без које, када одрасту, нема напретка у духовном животу. А уједно и да успоставе поверење и слободу у општењу са свештеником – духовником. Заиста, они родитељи који се труде да живе по заповестима Божјим, који се труде на своме личном спасењу, под руководством искусног духовника, умеће да нађу прави израз и златну средину и у погледу своје деце, њиховог поста, причешћа и Свете тајне покајања и исповести. Епископ милешевски Атанасије Светосавско звонце, сајт Радија Светигора Извор: Епархија крушевачка
  11. Неки кажу да деца не треба да посте средом и петком и у дане четири вишедневна поста све до своје треће или седме тодине живота. Други говоре да деца могу бити разрешена тих посних дана само на бели мрс (млеко, јаја, сир). Шта је од овога исправно и да ли деца треба да посте као и одрасли хришћани? Одговор на поменуто питање (или питања) не може бити заснован на светим канонима, јер нема ни једног канона који изричито прописује како би деца требало да посте. Деца не посте и немају потребе да посте као одрасли хришћани. Зато што још не поседују грехе, страсти и навике, које се постом смирују и због којих је пост од Бога заповеђен, а од свете Цркве установљен и прописан. Ово не значи да су деца потпуно ослобођена поста, и да уопште не треба да посте. Како ће деца постити и колико, зависи од побожности и вере њихових родитеља. А ту заиста треба имати много мудрости и расуђивања да се не огрешимо ни о телесне ни о духовне потребе свога детета. Умесно је такође поставити питање: До када је „дете” дете? Свима је познато да дечје доба има више фаза развоја. Оно је најпре – одојче. Затим долази рано детињство (од 2. до 3. године), па је дете предшколског узраста, затим је ђак – основац, па тако даље, до дечаштва и пубертета. За неке родитеље њихово дете је „дете” све док не одслужи војску, па и касније. Очигледно, не може се на све ове фазе „детињства” применити исти принцип у погледу поста. У решавању тога питања постоје две крајности којима су родитељи, бар код нас Срба, често склони. Или ће наметнути детету од раног детињства строги пост (као што и сами држе), или ће га „штедети” од поста чак до његовог пунолетства, па често и даље. И једно и друго је штетно по дете и погубно за његов духовни живот. У првом случају, када се детету намеће претерани пост у раном детињству, може код њега изазвати одбојност према посту. С друге пак стране, ко се из малена не навикне ни мало да пости и не схвати разлику међу данима, тај ће се тешко икада у животу привикнути на пост и приморати себе на уздржање, што је исто тако погубно. Избећи обе ове крајности је заиста права уметност. Многе мајке доносе двомесечне бебе на причест, па даље кроз сво њихово детињство. Дете тог јутра, нормално, буде подојено, али то никаква сметња није за његово сједињење са Господом у Светој тајни причешћа. И тако, дете одраста у храму Божјем, телесно одгајано на мајчиним грудима, а духовно на светој Чаши. Оно се од првих дана навикава на храмовни амбијент, светлост воштаница, мирис тамјана, свештеничку одежду (и браду), те узрастајући, у храму се почиње осећати пријатно као у дому оца свога. Родитељи који брину о духовном животу своје деце, неће чекати да дете потпуно одрасте па да га почну привикавати на пост. Они то почињу постепено, од 3–4. године детињег узраста. Не зато што је детету у тим раним годинама пост потребан, у смислу као одраслима, него ради привикавања - да измалена почну да разликују да нису сви дани исти у погледу хране, што ће му остати као бесцен-благо целога живота. Што важи за пост, важи и за Свету тајну исповести и покајања. По учењу Цркве, дете до седме године нема греха (одн. не урачунавају му се греси). Код браће Грка и Руса родитељи приводе децу од 4-5 година свештенику на „исповест”, опет не због неких њихових грехова, него да се од малена привикну на једну свету и неопходну хришћанску дужност, без које, када одрасту, нема напретка у духовном животу. А уједно и да успоставе поверење и слободу у општењу са свештеником – духовником. Заиста, они родитељи који се труде да живе по заповестима Божјим, који се труде на своме личном спасењу, под руководством искусног духовника, умеће да нађу прави израз и златну средину и у погледу своје деце, њиховог поста, причешћа и Свете тајне покајања и исповести. Епископ милешевски Атанасије Светосавско звонце, сајт Радија Светигора Извор: Епархија крушевачка View full Странице
  12. Теми вероватно није место овде, али се надам да ће паметнији смислити идеје, које ће нам помоћи да се организујемо, па да у некој теми говоримо о конкретним акцијама. У целом овом безумљу и препуцавању, тражењу криваца итд. скреће се пажња са најбитнијег, а то је како помоћи нашем народу који упркос свему и даље живи и ради на Косову и Метохији. Лако је бити Србин са ове друге стране административне линије, бусати се у јуначке груди итд. Чињеница је да им залихе хране полако понестају, политичари и наши и њихови ће да се препуцавају, а народ ће да трпи. Ово лудило ко зна колико дуго може да траје. Имам једну луду идеју, али не бих сад о њој, а и питање је да ли би могла да се реализује и колико би времена требало за њу.
  13. Србија је од самих почетака развоја ваздухопловства имала и људе и институције који су ту "свецку" новотарију пратили у стопу. Мала краљевина на Балкану је имала војно ваздухопловство пре многих већих и развијенијих земаља, док су многи ентузијасти и заљубљеници у летење, као што су Иван Сарић или др Влада Алексић, правили своје летелице у самоградњи и чинили подухвате достојне првих летова браће Рајт или Фармана... Сви ти примери, мање или више знани су ипак били на "локалном нивоу", али међу припадницима нашег народа постоји неколико људи, који су дали допринос развоју ваздухопловства и у глобалним размерама... Ово је прича о њима... Огњеслав Костовић Многи никада нису ни чули за овог изумитеља... А иза њега су остали многи проналасци, који су деценијама након његовог изума, неправедно приписани другима... Огњеслав је рођен у Аустрији, у граду Висбургу 1851. године. Његова породица је живела у Бечеју и били су познати трговци житом у том крају. Имали су поред Тисе огромне магацине у којима су складиштили откупљену пшеницу и одатле су њоме трговали и продавали ју широм Монархије. Огњеслав Костовић (1851-1916) Основну школу, Гимназију и Високу техничку школу Огњеслав је завршио у Пешти. Након тога, отац Стеван га "враћа" у Бечеј, како би се Огњеслав прикључио породичном послу у трговини житом. За почетак је тек свршени инжењер "пекао занат" водећи огромне барже са житом речним путевима до великих градова где су Костовићи имали своја трговинска представништва. За ту намену, Стеван је Огњеславу купио баржу, коју је овај назвао "Слога" и са којом је често волео да се са робом отисне пут Русије. У Одесу. Током тих вишедневних путовања, у његовом уму се родила идеја, а убрзо и план о "чамцу-риби", тј. о подморници која би могла да понесе осам људи. Упознавши у Одеси неке виђеније људе, решио је да остане тамо и убрзо се прикључује војсци, у којој је након руско-турског рата 1878. године добио и чин капетана. Поред пројекта подморнице, Огњеслав је већ имао и завршене пројекте за регулатор броја обртаја елисе за огромне пароброде, који је и спроведен у дело и који се доста дуго користио на руским пловилима с` краја 19. века. Поред тога, постојали су и нацрти за уређаје за вађење потонулих пловила путем подводних балона, као и нека решења за побољшање гњурачке опреме. Све поменуто, Огњеслав је у року од неколико година израдио у својој радионици у Санкт Петерсбургу, где је живео након рата и где је засновао породицу. Када је довршио подморницу, ту грдосију, за тадашње појмове, дугачку 22 метра и тешку 180 тона је представио руском царевићу 1887. године. За разлику од истомишљеника и ентузијаста у редовима руске војске са којима је сарађивао и који су се похвално изражавали о његовим изумима, руски Император Александар III Александрович није имао слуха за Огњеслављеве "подводне" изуме. Истине ради, треба рећи да је "камен спотицања" у преговорима са руским властима био арборит. Наиме, арборит је врста шперплоче, материјал који је Костовић вероватно открио још током боравка у Аустроугарској. Састојао се од слојева танко љуштеног фурнира који су под дејством водене паре и притиска спајани посебним лепком - цементом, што је такође био Костовићев проналазак. Захваљујући том лепку, арборит је импрегниран против труљења, упијања влаге и дејстава нафте и керозина. Поред тога што је коришћен за израду најважнијих делова дирижабла, арборит је употребљаван и за градњу чамаца, буради и понтонских мостова. По многима, арборит је први синтетички материјал на свету, а изум је "нашег" Огњеслава. А он није хтео да открије тајну како се арборит прави... Но, неуспех са подморницом није онерасположио Огњеслава. Имао је он резервни план, јер је упоредо са подморницом, радио и на пројекту неке врсте дирижабла-летећег балона, али са крилима. Костовићев балон са крилима Костовић је као што рекох, упоредо са подморницом, радио и на нацртима летелица. Имао је неке планове, претече данашњих хеликоптера, а технички најизводљивији за то време је био управо овај балон-махокрилац. Револуционарна у његовом изуму је била чињеница да је конструкцију крила и самог балона ојачао својим изумом, материјалом арборитом, те је тако та летелица била и управљива, баш као неки пра-авион. И то се све дешава две деценије пре чувеног Цепелина, који је ушао у историју. Огњеслава мало ко спомиње.... Руски Император Александар је годину дана након "одбијања" подморнице, следеће 1888. године позван у једно руско бродоградилиште како би му Огњеслав представио летелицу, која је по димензијама била три пута већа од оне подморнице. Била је дугачка 60 метара. Огњелав је додуше "скинуо" крила на овом моделу, али је поред огромних димензија и ојачања арборитом, имала је још нешто што нико до тада није имао. Наиме, за њу је Огњеслав изумео бензински мотор. Додуше, у исто време и Немац Дајмлер је изумео исту ствар. Само што је Дајмлеров мотор имао 1 КС, док је Огњеслав направио мотор за погон летелице од читавих 80 "коња". Иначе тај мотор се данас чува у ваздухопловном Музеју у Моњину крај Москве Костовићев мотор Костовић у моторском одељку своје летелице Нажалост, и поред револуционарних решења, ојачања конструкције арборитом, моторног погона, чак и имена "Русија", руски владар није био заинтересован за Костовићев изум... Овако је могао да изгледа Костовићев балон на сопствени погон, две деценије пре дирижабла Немачки јесте. Две деценије касније... Али зато се не пише Костовић као изумитељ, него Фердинанд Цепелин. А Костовићев балон је чамио у неком руском магацину, док га није прогутао пожар. Но ови неуспеси нису обесхрабрили Костовића. Он је наставио и даље са радом. Није га интересовало материјално, и није хтео да икоме открије тајну својих патената. Зато и јесте заборављен. Зато се и Цепелин проглашава изуметељем ваздушног брода, а Дајмлер мотора. Крајем 19. века, радио је и на развоју система за бомбардовање далеких циљева путем балона увезаних сајлом, путем које се бомба шаље на предвиђени циљ. Изум је назван "Ваздушни торпедо" Ваздушни торпедо Ни за овај изум није било слуха код надлежних. До краја живота, посветио се изради кофера, чамаца и понтонских мостова у својој фабрици арборита у Петровграду. Ту је 1911. године настао и летећи чамац, претеча данашњих хидроавиона... Поред ових поменутих, још око 100 изума је остало иза њега. Многи нису реализовани, због више разлога. Неразумевања, новца, личних сујета. На све то је кажу, Огњеслав какав је био скроман, само одмахивао руком. Иначе, неко рече једаред да је у младим данима волео да чита Жил Верна... Умро је тихо, последњег дана 1916. године. Петовградске новине су тада писале да је нестао блистав проналазач и научник који је заслужио да га будуће генерације памте по његовој необичној судбини и научном подвигу. Ми га нажалост не памтимо. О Костовићу не пишу уџбеници, енциклопедије су штуре. О улици и споменику да и не говоримо...
  14. Атонски монаси су развили ову нашу методу прављења тамјана у којој се смола тамјана меша са различитим мирисима. Овакав тип производње тамјана је веома захтеван. Осим што се траже снажне руке да месе лепљиву смолу тамјана, свако ко прави тамјан мора да има снажна здрава плућа, јер се током целе производње удише јак мирис основних уља. У прошлости су само мале келије правиле тамјан на Светој Гори и биле су у стању да опслуже све, чак и продају већим манастирима и утовар. У данашње време, поред ових келија, велики манастири производе макар тамјан за своје продавнице. Основни састојак за прављење тамјана је чисти тамјан који се добија млевењем специјалним млином док се не претвори у прах. Такође у Солуну постоје продавнице које праве и продају тај већ самлевени тамјански прах. Дочим велики произвођачи, као што је Дормишн Скит који припада Малој Светој Ани на Атосу, сами мељу у прах за своју производњу тамјана. Кад се неопходна количина основног тамјана измерри, ставља се у велику чинију за мешење којој се додаје одређена количина основног уља за сваки килограм тамјанског праха. Од коришћења основног уља зависи мирис тамјана, као што квалитет основног уља одређује финални производ. Јефтинији тамјан се због свог слабијег квалитета брже троши и брже губи свој мирис.Али, истовремено, тамјан слабијег квалитета је јефтинији и лакше се продаје. Постоје чак неки произвођачи изван Свете Горе који мешају основна уља са водом да би тамјану смањили цену. Такав тамјан лако се може препознати по тврђим гранулама. Заиста квалитетан тамјан мора да буде мекан, скоро као глина, јер присуство веће количине основног уља природно ће стварати еластичност у праху основног тамјана. Тамјан у чије је основно уље додата вода постаје тврд, јер уље брже испари. Такође је неопходно додати пудерасти прах који се користи да свака гранула буде засебна и да се не лепи за суседну гранулу ,ни за паковање. Кад се једном основни тамјански прах и основно уље помешају мешавина се ставља на радни сто. Пластичне кесе се стављају на руке да се не би лепиле за мешавину. Неки у овој фази одмах одавјају комаде тамјана, док ми месимо масу по целој радној површини и тек потом сечемо на ситне комаде који се потом уролају у прах да се не би слепљивали. Већи произвођачи тамјана имају посебне полице у које стављају припремљен тамјан да се мало просуши пре него што се пакује у кутије. Код мањих произвођача где се одједном произведе само један до два килограма, тамјанске грануле се једноставно оставе у чинији са прахом да одстоје. Пошто се тамјан остави да одлежи најмање 24 сата, ставља се у кутије за продају. Неки произвођачи пожуре да ставе тамјан у кутије за продају да не би испаравањем изгубио на тежини. Ми се у Драганцу трудимо да правимо, у свакој фази производње, само најквалитетнији тамјан, јер тај тамјан приносимо Богу, па је сав наш напор и посвећеност детаљима вредан труда. МАНАСТИР ДРАГАНАЦ
  15. Једна од наших превасходних рукотворина у манастиру Драганац је прављење тамјана за цркву и за нашу домаћу употребу. Захвални смо Богу што смо били у прилици да научимо како да произведемо веома квалитетан тамјан по традиционалном атонском рецепту. Многи манастири производе тамјан, а ми ћемо описати како овде правимо наш тамјан, по узору на тамјан из келија са Атоса, јер је много мекши од многих који се данас продају, и који, уверићете се,потпуно догорева, а да се не претвара у тињајући жар као што се често дешава. Ми такође користимо високо квалитетна уља (у издашној количини) идентична онима која се користе у заједницама на Атосу. Ми правимо тамјан самостално , с молитвом и љубављу. Атонски монаси су развили ову нашу методу прављења тамјана у којој се смола тамјана меша са различитим мирисима. Овакав тип производње тамјана је веома захтеван. Осим што се траже снажне руке да месе лепљиву смолу тамјана, свако ко прави тамјан мора да има снажна здрава плућа, јер се током целе производње удише јак мирис основних уља. У прошлости су само мале келије правиле тамјан на Светој Гори и биле су у стању да опслуже све, чак и продају већим манастирима и утовар. У данашње време, поред ових келија, велики манастири производе макар тамјан за своје продавнице. Основни састојак за прављење тамјана је чисти тамјан који се добија млевењем специјалним млином док се не претвори у прах. Такође у Солуну постоје продавнице које праве и продају тај већ самлевени тамјански прах. Дочим велики произвођачи, као што је Дормишн Скит који припада Малој Светој Ани на Атосу, сами мељу у прах за своју производњу тамјана. Кад се неопходна количина основног тамјана измерри, ставља се у велику чинију за мешење којој се додаје одређена количина основног уља за сваки килограм тамјанског праха. Од коришћења основног уља зависи мирис тамјана, као што квалитет основног уља одређује финални производ. Јефтинији тамјан се због свог слабијег квалитета брже троши и брже губи свој мирис.Али, истовремено, тамјан слабијег квалитета је јефтинији и лакше се продаје. Постоје чак неки произвођачи изван Свете Горе који мешају основна уља са водом да би тамјану смањили цену. Такав тамјан лако се може препознати по тврђим гранулама. Заиста квалитетан тамјан мора да буде мекан, скоро као глина, јер присуство веће количине основног уља природно ће стварати еластичност у праху основног тамјана. Тамјан у чије је основно уље додата вода постаје тврд, јер уље брже испари. Такође је неопходно додати пудерасти прах који се користи да свака гранула буде засебна и да се не лепи за суседну гранулу ,ни за паковање. Кад се једном основни тамјански прах и основно уље помешају мешавина се ставља на радни сто. Пластичне кесе се стављају на руке да се не би лепиле за мешавину. Неки у овој фази одмах одавјају комаде тамјана, док ми месимо масу по целој радној површини и тек потом сечемо на ситне комаде који се потом уролају у прах да се не би слепљивали. Већи произвођачи тамјана имају посебне полице у које стављају припремљен тамјан да се мало просуши пре него што се пакује у кутије. Код мањих произвођача где се одједном произведе само један до два килограма, тамјанске грануле се једноставно оставе у чинији са прахом да одстоје. Пошто се тамјан остави да одлежи најмање 24 сата, ставља се у кутије за продају. Неки произвођачи пожуре да ставе тамјан у кутије за продају да не би испаравањем изгубио на тежини. Ми се у Драганцу трудимо да правимо, у свакој фази производње, само најквалитетнији тамјан, јер тај тамјан приносимо Богу, па је сав наш напор и посвећеност детаљима вредан труда. МАНАСТИР ДРАГАНАЦ View full Странице
  16. Зна ли неко како је гласао Зизјулас, на предлог Вартоломеја којим се придружује расколницима и окреће од Једне Свете и Саборне Апостолске Цркве? Пошто је он много говорио о заједници у љубави, занима ме како је поступио на делу. Да ли је потврдио своје многобројне беседе, написе и предавања или је подлегао прагматизму "незамерања"? Та несрећна одлука је највећи удар на јединство Цркве до сада. Како је он реаговао? Од тога зависи колико заиста вреде сви његови докторати и звања.
  17. Тема је јасна - сви имамо представе о свима (ко призна пола му се прашта ). Хајде да се мало шалимо на свој и туђ рачун (и немојте да кварите забаву тако што ћете постављати само слике људи који заиста физички личе на форумаше). @Драшко https://www.pinterest.com/pin/94857135872133823/ @Danijela http://imgur.com/gallery/ddJVw @Дијана. http://www.zennioptical.com/blog/meryl-streep-glasses/ @drvce http://thoughts.com/photos/life
  18. Пошто очигледно има доста заинтересованих за то, ево циљ ми је овде да разјасним неке недоумице за апсолутне почетнике. Желео би да охрабрим све који имају жељу да се тиме баве - без разлике на пол, године и све остало - да крену и не одустају. То је "рупа у систему" која стварно може да поправи живот и отвори нове могућности. Прво, да се разумемо - има пуно да се ради. Нема краљевског пута до науке. Само то не треба никога да обесхрабри. Пре свега, учење тих ствари је супер занимљиво једном кад се покренеш са нуле. И изузетно креативно. Једна од оних ствари које би радио и да те не плаћају, слично ко видео игрице... Само што ово плаћају и то добро. Колико времена треба да се научи? Као што негде рекох - тешко питање за мене пошто сам почео са тим као клинац. Осим тога, зависи шта хоћеш тачно. Два успешна програмера могу да се баве веома различитим областима које некад имају врло мало сличности. Обично се почетници интересују за "веб/интернет програмирање", што је исправно. То је област у коју можда може најбрже да се уђе и има пуно посла. Нека моја слободна процена је да за годину дана активног и дисциплинованог учења може да се дође на ниво који је "запошљив". Да се зна довољно да може неком тиму да приступи као "програмер почетник". А то није пуно - већина нас овде на форуму смо већ годинама. Значи да си почео са учењем програмирања кад си дошао на форум до сад би био доктор компјутерских наука. Мислите о томе. Како се тражи посао? Па исто као и све друго. Потражиш огласе, распиташ се. Ја знам сад одмах фирму у БГ која тражи програмера, не могу да нађу. Позвали су неког дечка из Сибира се јавио да дође... Па ти види. Осим тога, кад скупиш мало самопоуздања можеш да тражиш послове преко интернета, ту су већ могућности неограничене. Све је могуће. Не треба о томе бринути, посла има колико хоћеш. Важно је "квалификовати се за утакмицу". Фирме у принципу не траже дипломе. Важно им је шта знаш и да ли завршаваш посао. Радио сам у неколико фирми и никад ми нико није тражио диплому. У ствари, подигао сам је тек десет година након факултета кад сам се паковао за пут, једва су је нашли тамо. Како да се почне учење? Обично људи крену да траже курсеве и књиге по интернету. Погрешно. Треба ти неко ко хоће да ти помогне и одговори на почетничка питања. Није неопходно да то буде "професор" или некакав "курс" (у ствари сам помало и скептичан у вези тога, нисам сигуран да се исплати), важно је само да имаш кога да питаш кад негде станеш. Јер програмирање се не учи тако што читаш књиге или седиш и слушаш предавања. Учи се кроз примере. Значи одмах "правиш" нешто веома једноставно. Онда правиш нешто мало сложеније, па још сложеније и тако док не дођеш до нивоа који желиш. Ствар је у томе да када се прође "почетничка криза" где ти апсолутно ништа није јасно, долази се у фазу где капираш основне принципе и онда се пуно лакше напредује. Проблем је што изгледа већина људи удари у зид у самом почетку и одустане. Шта да се учи? "Рачунарска наука" обухвата пуно области у којима можеш да се "специјализујеш", нешто слично као медицина. Сви доктори знају неке заједничке "опште ствари", али да би био успешан обично се специјализујеш за нешто. С` тим што у програмирању нема "доктора опште праксе". Ево покушаћу да објасним конкретно. Значи, учи се прво неки "програмски језик" - Java, C++, C# итд. Али то није довољно. Рецимо да научиш француски језик, али да би рекао на француском нешто о историји Париза, мораш да знаш историју... Значи језик је само "алат" који се онда примењује на неку "област" коју такође треба да познајеш. Тако да у C# можеш да правиш програм за Windows који се инсталира на рачунар и ради (као нпр. Word или Excel) или можеш да правиш web сајт (као Поуке) који ради "на интернету". И то су две прилично разлите ствари. Али није тако компликовано као што можда звучи, ту исто треба само неко да ти објасни основне принципе и усмери. После иде само. Разне технологије Обично се програмер, бар у почетку, фокусира на једну групу технологија које "иду заједно". На пример, PHP и MySQL су технологије које "иду заједно". Зашто? Зато што су оба бесплатне технологије које се развијају по моделу "отвореног кода" тј. програмери широм света бесплатно "донирају" своје време и праве те ствари. Онда C#/ASP.NET/SQL Server "иду заједно". Зашто? То су све технологије које развија Microsoft и раде на Windowsu. И тако даље. Значи, када почнеш учење, одабереш једну од тих ствари и фокусираш се на то. Нема потребе учити "све одједном" или слично. Осим тога, кад се науче основни принципи у једном, после је много лакши пут да се научи друга група - јер су основни принципи исти. А програмски језици су често веома слични. Нпр. Java, C#, C++, Javascript су по синтакси веома слични тако да ако видиш само пар линија кода често је немогуће уочити било какву разлику. Ето за почетак. :)
  19. Отац Александар се након прочитаног Јеванђеља обратио пастирском бесједом у којој је посдјетио да је човјек створен по лику и подобију Божјем за вјечну радост, за живот вјечни кроз заједницу са самим Господом Богом. Тумачећи данашње Јеванђеље гдје Господ каже „Љубите непријатеље своје“ јереј Александар је казао да је то можда и најтежа заповијест Божја, али да је Господ све што је говорио и чинио ради нас и нашег спасења. Истакао је да ништа што је Господ рекао да испунимо није немогуће и да смо дужни да се трудимо да то чинимо. „Господа даје овдје и нову љубав јер је речено мрзи непријатеља, љуби ближњега а овдје Господ каже љуби и непријатеље своје„, казао је отац и додао да је љубав највиша врлина на коју смо сви призвани, али да поступно узрастамо. Говорећи о томе да је љубав највећа висина – кров свих врлина, отац Александар је објаснио да када радимо грађевину наше душе – вјере не можемо, као и кад градимо кућу, почети од крова већ од темеља а темељ ове грађевине јесте покајање: „Љубав према непријатељима је пројава изобилне благодати Божије а њена прва пројава јесте познање својих гријехова. Дужни смо кроз покајање да примамо Господа у себе, да се приближавамо Богу, испуњавамо оне двије заповијести Господње о љубави према Њему и љубави према ближњима. Дужни смо да узрастемо у љубави кроз све оно што нам је Господ дао у Светој цркви кроз свете врлине и Свете тајне, сабирајући се на Светој литургији око Тијела и Крви Господње трудећи се да живимо по заповјестима Божијим еванђелским животом.“ Објаснио је да ћемо почети тако што ћемо чинити људима онако како очекујемо да они нама чине, што није лако јер сви ми желимо да људи према нама буду снисходљиви, да наше грешке праштају а ми смо често, нажалост, спремни да осудимо туђе. И тако узрастајући у благодати Божијој достигнућемо до самог врха свих врлина до свезе савршенства – до љубави. Подсјетио је отац на ријечи светитеља наших дана Преподобног Силуана Светогорца који каже да је љубав према непријатељима мјерило истинске вјере и да онај који не љуби непријатеље тај није познао Бога: „На шта нам је пост и молитва ако гајимо непријатељство према другоме? Како ћемо се причестити Светим тајнама Христовим ако имамо непријатељство једни према другима? Како ћемо се молити опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим ако не опраштамо ближњима? То је почетак пута, да се трудимо да праштамо. „ Отац Александар је истакао да су љубав према непријатељима пројавили сви Свети и прије свега Свети мученици: „Каже Господ код Светог апостола „Ко у љубави стоји у Богу стоји“ јер Бог јесте љубав и Бог хоће да сви ми пребивамо у љубави једни према другима и у љубави према Њему. Онако како данас живимо тако ћемо и у вјечности, јер ако не видимо у овом животу Христа нећемо га видјети ни вјечности, јер и Царство небеско и пакао, браћа и сестре, почињу управо овдје, у овом животу. У оном другом животу, када Христос буде све и сва, само ће се то наше стање остварити у својој поноћи“, залључио је у свом пастирском слову јереј Александар Орландић у Саборном храму у Бару. По завршеној Литургији сабрање је настављено у крипти храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. У деветнаестој недељи по Духовима, када наша Света, саборна и апостолска Црква прославља Св. Првомученицу Теклу равноапостолну, Св. Стефана Првовенчаног краља српског, Св. Давида и Св. краља Владислава, у Саборном храму Светог Јована Владимира Свету литургију служио је јереј Александар Орландић. Отац Александар се након прочитаног Јеванђеља обратио пастирском бесједом у којој је посдјетио да је човјек створен по лику и подобију Божјем за вјечну радост, за живот вјечни кроз заједницу са самим Господом Богом. Тумачећи данашње Јеванђеље гдје Господ каже „Љубите непријатеље своје“ јереј Александар је казао да је то можда и најтежа заповијест Божја, али да је Господ све што је говорио и чинио ради нас и нашег спасења. Истакао је да ништа што је Господ рекао да испунимо није немогуће и да смо дужни да се трудимо да то чинимо. „Господа даје овдје и нову љубав јер је речено мрзи непријатеља, љуби ближњега а овдје Господ каже љуби и непријатеље своје„, казао је отац и додао да је љубав највиша врлина на коју смо сви призвани, али да поступно узрастамо. Говорећи о томе да је љубав највећа висина – кров свих врлина, отац Александар је објаснио да када радимо грађевину наше душе – вјере не можемо, као и кад градимо кућу, почети од крова већ од темеља а темељ ове грађевине јесте покајање: „Љубав према непријатељима је пројава изобилне благодати Божије а њена прва пројава јесте познање својих гријехова. Дужни смо кроз покајање да примамо Господа у себе, да се приближавамо Богу, испуњавамо оне двије заповијести Господње о љубави према Њему и љубави према ближњима. Дужни смо да узрастемо у љубави кроз све оно што нам је Господ дао у Светој цркви кроз свете врлине и Свете тајне, сабирајући се на Светој литургији око Тијела и Крви Господње трудећи се да живимо по заповјестима Божијим еванђелским животом.“ Објаснио је да ћемо почети тако што ћемо чинити људима онако како очекујемо да они нама чине, што није лако јер сви ми желимо да људи према нама буду снисходљиви, да наше грешке праштају а ми смо често, нажалост, спремни да осудимо туђе. И тако узрастајући у благодати Божијој достигнућемо до самог врха свих врлина до свезе савршенства – до љубави. Подсјетио је отац на ријечи светитеља наших дана Преподобног Силуана Светогорца који каже да је љубав према непријатељима мјерило истинске вјере и да онај који не љуби непријатеље тај није познао Бога: „На шта нам је пост и молитва ако гајимо непријатељство према другоме? Како ћемо се причестити Светим тајнама Христовим ако имамо непријатељство једни према другима? Како ћемо се молити опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим ако не опраштамо ближњима? То је почетак пута, да се трудимо да праштамо. „ Отац Александар је истакао да су љубав према непријатељима пројавили сви Свети и прије свега Свети мученици: „Каже Господ код Светог апостола „Ко у љубави стоји у Богу стоји“ јер Бог јесте љубав и Бог хоће да сви ми пребивамо у љубави једни према другима и у љубави према Њему. Онако како данас живимо тако ћемо и у вјечности, јер ако не видимо у овом животу Христа нећемо га видјети ни вјечности, јер и Царство небеско и пакао, браћа и сестре, почињу управо овдје, у овом животу. У оном другом животу, када Христос буде све и сва, само ће се то наше стање остварити у својој поноћи“, залључио је у свом пастирском слову јереј Александар Орландић у Саборном храму у Бару. По завршеној Литургији сабрање је настављено у крипти храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  21. Отац Бранко се у свом пастирском обраћању вјернима дотакао Божијег домостроја спасења који се сотворио и савршио управо кроз најчистији сасуд рода људског, а то је Пресвета Богородица – Дјева Марија, кроз коју се и родио Искупитељ и Спаситељ рода људског Господ Исус Христос. “Господ изабира тијело људско да сиђе и да спасе човјека, да сиђе из вјечности у матицу живота, да се роди од Пресвете Дјеве, да узме тијело људско да би спасао свакога човјека. Такав је промисао Божији“, казао је он. Отац Бранко је говорио и о огромном смирењу, послушању, вјери али и чистоти Пресвете Богорoдице, наводећи да све оно што је стара Ева покварила, нова Ева – Пресвета Богородица је поправила, учећи нас како и ми треба да се поправљамо, како да живимо : „Тако и ми да се угледамо на њу живећи смирено и чисто, говорећи: Господе, нека буде по вољи Твојој“, закључио је протојереј Бранко Вујачић. Светим Тајнама Тијела и Крви Христове приступио је и присајединио се већи број сабраних, а након Светог Причешћа свештенство је са вјерним народом освештало и пререзало славске колаче. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  22. На Малу Госпојину – празник Рождества Пресвете Богородице одслужена Света Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Началствовао је протојереј Бранко Вујачић, а саслуживао му је старјешина Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, протојереј – ставрофор Драган Митровић. Звучни запис беседе Отац Бранко се у свом пастирском обраћању вјернима дотакао Божијег домостроја спасења који се сотворио и савршио управо кроз најчистији сасуд рода људског, а то је Пресвета Богородица – Дјева Марија, кроз коју се и родио Искупитељ и Спаситељ рода људског Господ Исус Христос. “Господ изабира тијело људско да сиђе и да спасе човјека, да сиђе из вјечности у матицу живота, да се роди од Пресвете Дјеве, да узме тијело људско да би спасао свакога човјека. Такав је промисао Божији“, казао је он. Отац Бранко је говорио и о огромном смирењу, послушању, вјери али и чистоти Пресвете Богорoдице, наводећи да све оно што је стара Ева покварила, нова Ева – Пресвета Богородица је поправила, учећи нас како и ми треба да се поправљамо, како да живимо : „Тако и ми да се угледамо на њу живећи смирено и чисто, говорећи: Господе, нека буде по вољи Твојој“, закључио је протојереј Бранко Вујачић. Светим Тајнама Тијела и Крви Христове приступио је и присајединио се већи број сабраних, а након Светог Причешћа свештенство је са вјерним народом освештало и пререзало славске колаче. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  23. Често је узрок развода — тежак карактер другог супружника. „Он је тиранин, неподношљив човек“ или „она је стално нешто незадовољна“ — то су уобичајене жалбе оних који пате због тешких односа у породици. Али психолог Александар Колмановски је убеђен: неподношљиво понашање супруга није повезано с тим што је он лош већ с тим што је нјему лоше. Схвативши то, и правилним понашањем друге половине, чак и муж-тиранин или џангризава жена са временом могу постати уравнотежени и доброћудни људи. „Саслушај ме, мила моја!“ — Свађе и несугласице међу супружницима често се завршавају сценама и жалбама — с тим човеком је немогуће живети! Шта се крије иза таквих претензија? – Несвесно очекивање „посветиће ми пажњу, усредсредиће се на мене“. Наравно, однос двоје људи се не своди само на то очекивање. Постоји и сексуална привлачност и спремност да се помогне. Али ако ми говоримо о претензијама, онда оне проистичу управо из неоправданих очекивања.
×
×
  • Create New...