Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'кад'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 39 results

  1. За Григорија, владику Диселдорфа и Немачке, могло би се рећи да је човек речи и од речи. Обично је у новинарству сувишан детаљ причати како је до неког интервјуа дошло, али овај пут ћемо направити преседан управо зато што је то потврда тврдњи из прве реченице. Дуго је договаран овај разговор, још је у то време господин Григорије био владика захумско-херцеговачки, али некако се није пружала прилика да се реализује. Онда је владика отишао у Немачку, па се интервју нашао на још дужем штапу него што је био, али он се сваки пут уредно јављао, често и самоиницијативно. До новинске славе му сигурно није било стало, али до испуњења обећања очигледно јесте. Тако се јавио прошле недеље, само који сат пре него што ће кренути у Немачку. Ово је тај разговор. Вредело је чекати и на саговорника и на оно што је имао да каже. Изгледа да сте отишли на право место. Kако је кренуло, ускоро ће сви Срби у Немачку? Kажу да нас је из ове земље за последњих десет година отишло близу пола милиона. Kако на то гледате? - Тек када сам дошао у Немачку схватио сам размере егзодуса који још траје и чија је директна последица досељавање великог броја наших људи на европске просторе, али исто тако сам спознао и величину изазова који се ођедном нашао преда мном. С друге стране, уочио сам и нешто мени веома интересантно - једну државу која држи до своје уређености и једну администрацију која је веома организована. Свакако да не треба ништа, па ни то идеализовати, али оно што сам тамо до сада имао прилику да доживим несумњиво спада у најпријатнија искуства у мом животу, јер живећи у Босни и Херцеговини и носећи гене својих предака, те терет ондашњег менталитета и дубоко укорењених навика, постао сам помало уморан од непостојања уређене државе. Иако сам у Требињу имао могућност да урадим много тога, све то је пре свега био резултат моје упорности, урођеног непристајања на пораз и положаја на којем сам се у том тренутку налазио. И у Немачкој имам могућност да урадим те исте ствари, али уз потпуну подршку законâ, који се поштују, система и државе, који ће моје напоре знатно олакшати. Да будем искрен, та спознаја је веома пријатна и утешна. Kако живи наш свет тамо, јесу ли задовољни, је ли то оно што су хтели и очекивали? - Наши људи у Немачкој су добри и вредни и труде се да то чиме се баве обављају најбоље што могу и умеју. Важно је напоменути и то да су то људи који помажу и народу у матици, својим сродницима и пријатељима у првом реду, премда све чешће имамо породице чији су сви чланови у Немачкој. У сваком случају, сви они су свесни свог порекла и поносе се тиме, али имају немачке пасоше и узорни су грађани те државе. Њихов живот тамо је лепо уређен, али је несумњиво да им у срцима тиња носталгија, али и жеља да овде буде добро онима који су остали - њиховој земљи и њиховом народу. Све то може веома лако да се препозна и осети у њиховом понашању. С друге стране, они су тамо географски разбацани и није тако једноставно да се састану и саберу. Живот изван завичаја и отаџбине, као и изван свог матерњег језика, собом носи многа искушења, али наши људи тамо чине све да се адаптирају чувајући притом своја идентитетска обележја. Предност је свакако и у томе што је немачка култура европска култура и што смо и ми, како год неко други на то гледао, ипак европски народ, а наше везе са немачком културом сежу дубоко у прошлост, будући да је наш народ кроз своју историју готово увек имао додира са том великом културом. Морам вас питати хоће ли нас ипак остати за под једну шљиву како је давно пророковано? - Верујем да сви о томе размишљамо и да се тога прибојавамо. Међутим, ипак настојим да овај свет посматрам као једну целину и да људе у том свету видим као своју браћу, сестре и пријатеље. Оно што је, по мом мишљењу, забрињавајуће кад је реч о нашем народу јесте чињеница да ми према категоријама простора и времена немамо онакав однос какав оне заслужују. И простор и време су конституенти нашег постојања, дакле они нас конституишу и одређују, а с друге стране нас, на известан начин, раздвајају и пресецају. Стога данас не водити рачуна о простору и времену јесте наивно али и забрињавајуће, тачније, то је луксуз који не бисмо смели да дозволимо себи. Илустрације ради, ни у једном спорту не смете дозволити да противнички играч освоји простор који је вама важан, јер ће тиме он добити простор који ће му омогућити да вам дâ гол или кош или да вас спречи да то ви урадите њему. С друге пак стране, не смете занемарити ни време, јер не вреди давати кошеве кад је судија већ одсвирао крај. Добар пример тога је и историјски договор између Македонаца и Грка о називу некадашње Републике Македоније. Свет је био изненађен постигнутим договором, али суштина је заправо у томе да ничији простор тим договором није угрожен или нарушен. Промењено је име које сада свима одговора, али простор је остао нетакнут, што је круцијално. Јер кад се заузме нечији простор, то је веома болно за оне о чијем простору је реч, што врло добро знамо на основу примерâ из обичног живота. Наиме, није уопште пријатна ситуација ни кад нам се неко унесе у лице, а камоли када нам неко без питања уђе у кућу или двориште. Шта је са нашим простором? - Наши простори се, нажалост, и у селима и у градовима празне практично преко ноћи. А европски простори се попуњавају људима, док се време које они проводе на тим просторима настоји осмислити на најбољи могући начин, пре свега радом, трудом, изградњом и оплемењивањем тих простора. Простор се, између осталог, чува тиме што се култивише, оре, коси, засађује. Дакле, за разлику од наших простора који се великом брзином расељавају и празне, у Немачкој и остатку Европе имамо супротан процес - простор се насељава људима, а притом је очигледно да ту није реч само о настојању да се тиме постигне што већи економски напредак, већ и о свести о значају култивације тих простора, из чега онда природно произлазе и узорна култура, образовање и све остало што нас суштински одређује у свету у којем живимо. Ми имамо и другу врсту проблема са простором, у наш простор се ушло. Kосово? - Да, али ту је битно да имамо у виду и чињеницу да тај простор не припада само нама већ и људима који исто тако живе на њему, дакле Албанцима. Основно је питање заправо то зашто ти људи неће да живе заједно са нама и зашто бисмо ми били неспособни да прихватимо осам или већ колико одсто Албанаца у Србији, те зашто нико не очекује од Албанаца да прихвате и интегришу осам одсто Срба који живе на територији Kосова и Метохије? Поменута питања су веома озбиљна и сложена и ми им увек, рекао бих, приступамо са погрешне стране. Ако кажемо да је то наш простор, али не и албански, онда тиме поручујемо да не желимо те људе на нашој територији и да нећемо да живимо с њима и онда ту, по природи ствари, долази до конфликта. Али ако кажемо да је то и наш и њихов простор, онда је ситуација битно другачија. Стиче се утисак да ми заправо непрестано сами себе доводимо у незгодан положај. Ако се пажљиво осврнемо око себе, видећемо да ни у Француској, Италији или Немачкој нису сви срећни због досељеника из Африке и Азије, па и оних са Балкана, али нико не мисли да је добра гетоизација или раздвајање људи, него и једна и друга страна интензивно ради на интеграцији. Све гласније се помиње разграничење са Албанцима. Kакав је ваш став? - Садржан је, донекле, у претходном одговору. Немам ни зрно вере да би такво нешто било коме донело добро. С друге стране, много зла и несреће би снашло већ ионако унесрећене људе. Kад се осврнемо на наше национално биће, овде као да је превладао дефетизам, готово безнађе. Зашто је то тако и видите ли барем трачак реалног оптимизма? - Дефетизам се рађа оног тренутка када се изгуби поверење у некога или нешто. У рату кад се изгуби поверење у свог старешину, пуковника или капетана, кад се изгуби поверење у друга који је поред нас, тада се рађају помисли о бекству. Kад пак постоји поверење, онда, упркос свим опасностима, нема одступања и нема дефетизма. Овде се, нажалост, лако уочава да је друштво поларизовано и да најмање 50 одсто људи нема поверења у капетана, у своје другове и у своје комшије, и зато је дефетизам логична последица тог неповерења. Свако друштво и свака власт требало би да раде на постизању узајамног поверења, а не на усрдном ширењу подозрења. Чак и један манастир, дакле заједница која је састављена од људи посвећених Богу, биће растурен и распашће се оног тренутка кад њиме завлада подозрење, било да је реч о подозрењу према духовнику, игуману или подозрење између браће и сестара. Kако вам сада из перспективе развијене Европе изгледа Србија? - Реч је, заправо, о веома сличној ситуацији као када је неко у нешто заљубљен и то нешто воли, па му то увек изгледа много лепше из даљине него што то у ствари објективно јесте. Међутим, реч је углавном само о једном доживљају простора - природе, река, планина, поља, језера, који је савршен, али га, с друге стране, исто тако можете пронаћи и у другим европским земљама. Било где да одемо наћи ћемо природну лепоту којој ћемо се дивити, али је суштинско питање шта ми у тој лепоти радимо и како се понашамо, какви су односи међу људима у том простору и какви су односи према самом простору. То је, на концу, једино битно. Ако пак из другог угла посматрамо ствари, запазићемо да смо ми заправо веома ретко били у средишту светске пажње, а када би у тим ретким тренуцима свет уперио поглед у нашем правцу, то је најчешће било због ствари и појава које су негативне и за нас веома болне. Истина, чињеница је да за многе од тих ствари нисмо само ми криви, али наше је да учинимо све оно што је до нас како би дошло до промена набоље. Зато је важно да поставимо ствари тако да нас људи почну посматрати и доживљавати на основу онога што је лепо и добро. На пример, присетимо се кошаркаша који играју у Америци или чувеног Новака Ђоковића. Kад год бих се у Немачкој представио као неко ко је сународник или ко је по пореклу исто то што су Јокић или Ђоковић, моји саговорници би широм отворили очи посматрајући ме пријатељски и с поштовањем. Међутим, када бих им рекао само то да сам Србин из Босне и Херцеговине, они би слегнули раменима и потрудили се да брзо прескоче ту тему те да усмере разговор у другом правцу. Дакле, морамо све учинити да нас људи препознају и памте по добру. Kад ће Срби престати да се крве око власти и, за почетак, да се измире између себе? - Одмах на почетку треба нагласити да то о чему говорите није нека ексклузивна особина само нашег народа. Напротив, то је једна нелепа и тужна заједничка карактеристика читавог људског рода. Људски род је у свом цивилизацијском развоју дошао до неких решења, као што су устави, закони, правила, смењивост власти, али нисмо ми једини код којих та решења не функционишу како треба и стога је неправедно инсистирати на искључиво нашој недоследности у том погледу. Но није наше да се бавимо другима, јер и тако имамо превише посла сами са собом. Дакле, истина је то да код нас, пре свега, треба поставити питање поштују ли се правила и закони у правом смислу те речи. Упознао сам, наиме, у Немачкој једног човека који је докторирао на пореском праву Србије. На моје питање каква је разлика између нашег и немачког пореског права, дао ми је потпуно неочекиван одговор, а то је да је пореско право боље дефинисано у Србији, али док се у Немачкој компликованије и лошије пореско право поштује и извршава, оно практичније и једноставније у Србији се, нажалост, не извршава и не поштује. Људи ће јако тешко доћи до тако дубоке самосвести и сами од себе престати да се боре за власт и моћ. Зато за почетак предлажем да се поштују правила. И то она правила која су већ потврђена као добра. Понашамо се као заточеници политике и историје. Може ли се неки здравији однос успоставити и према једном и према другом? - Човек може постати заточеник било чега - сујете, среброљубља, властољубља, себичности, може бити заробљеник и несебичности, па на крају и историје и политике. Али све то зависи од нас самих. Истина је заправо да не смемо пристати на то да будемо заробљеници било чега, јер, као што каже мој Алекса Шантић, волови трпе јарам, а не људи. Међутим, чак и волови трпе јарам до извесне мере. Мој деда Петар увек је говорио да према воловима не треба бити престрог, не сме се претеривати, јер ако се они побуне, тек ће у том тренутку човек видети каква снага их заправо одликује. Другим речима, није мудро искушавати границе њихове издржљивости. Ако је тако са животињама, како ли је тек с човеком, који је мислеће биће и који не трпи понижавања. Српски народ је подељен вештачким али прилично зацементираним границама. Kаква му је судбина у контексту те расцепканости? - Док сам живео у Босни и Херцеговини и Требињу, где год бих кренуо, наилазио бих на неку границу и морао сам стално да показујем пасош, такорећи на сваких пет минута. То је огроман терет, губљење времена и једно присилно раздвајање људи. Kад бих, примера ради, ишао у Херцег Нови, не бих ишао у госте неком другом народу који говори другачијим језиком него сам ишао у госте код својих рођака, код браће и пријатеља. Kад бих пак ишао у Дубровник код људи који су Хрвати и католици, прелазећи те границе увек сам осећао да та граница, у поређењу с нашим искреним и пријатељским односима, нема никакву снагу. Другим речима, не постоји земаљска граница која може да подели људе уколико су они уистину људи. Стога мислим да су границе колико год у појединим ситуацијама потребне, толико и опасне. Не смемо сметнути с ума да укидањем граница суштински нико неће изгубити свој идентитет, као што га нико неће ни задобити постављањем граница. Неретко у последње време путујем у Холандију, будући да није много удаљена од града у којем живим, и увек ми неко од мојих сапутника мора скренути пажњу на то да смо стигли у Холандију, јер ја то иначе не примећујем. Ми смо пак овде на микроплану направили десетине граница које су велики издатак, а немају никаквог смисла. На концу, кроз све те границе најбоље пролазе лопови и криминалци, сумњива роба пролази шумама, па је само постојање граница, усуђујем се рећи, постало једна велика фарса. Људи цркве морају бити спремни на жртву Kаква је улога Цркве у модерном времену? - Уколико Цркву посматрамо из перспективе Новог завета и Христа те из перспективе у којој Бог улази у овај свет из једног другачијег света, у којем нема простора, времена ни подела, онда не треба да се плашимо за Цркву и њену улогу у свету. Уколико пак Цркву сводимо на наш простор и време, односно не допуштамо да Бог у њој дејствује, онда морамо бити уплашени са њу. Оно што се кроз историју лоше догађало у Цркви догађало се управо када су људи себи приписивали божанске улоге, кад су узимали имена Цркве, Бога, јеванђеља, а притом то што су чинили у њихово име није било у сагласности са оним што је Бог говорио. Исус Христос је, да се подсетимо, у овај свет дошао и показао се славан и силан управо у својој немоћи пред земаљским властима. Kао што знамо, оне су га заробиле, осудиле и разапеле на крст, а он им је љубављу и речима са крста узвратио: "Опрости им, Боже, не знају шта раде", и управо том својом везом са Богом, који није окован у границе времена и простора, спасао је свет. У том контексту је улога Цркве увек иста, али није исти начин на који ми, људи из Цркве, ту улогу носимо. Ми, наиме, морамо да је носимо са свешћу о спремности на жртву, а нипошто с намером да нешто приносимо себи на жртву. Нико не може изван правила Питање Босне и Kосова су гнојне ране Балкана. Има ли ваљаног одговора? - Босна и Kосово, као и читав овај регион, захтевају, пре свега, мир и стабилност. А мир подразумева толеранцију, демократију и примењивање закона. Јер када, заправо, долази до рата? Онда када неко пређе границе закона, а онај други, о коме год да је реч, почне да се осећа угроженим и покушава да се брани. Тако долази до немира, потом до ратова и на крају до одлагања решења. Зато је моја мисија у Босни и Херцеговини била пре свега постизање мира, јер ми је било јасно да без мира никада неће доћи до било каквог решења. Али исто тако у миру не сме да се постигне неправедно решење, јер ће такво решење генерисати нови рат. Дубоко сам уверен да овај простор, који је још изван Европске уније, мора да постигне и достигне најбоље европске вредности. Да ли ћемо или нећемо ући у Европску унију након постизања тих вредности - биће мање битно. За нас би погубније било да уђемо у Европску унију, а да останемо у својим патолошким мржњама и нерегуларностима свакојаке врсте, у освајању моћи по сваку цену, у ниподаштавању другога, било да то ниподаштавање проистиче из припадности различитим нацијама, религијама или партијама. Нико никог не би смео, нити има право да угњетава или да се над њим узвисује. Једино чега би неизоставно требало да се придржавамо, поред Божјих закона, јесу управо та правила на основу којих можемо да играмо фер игру и унутар којих треба да се крећемо како бисмо напредовали не угрожавајући притом никог другог. Извор: Блиц
  2. Најлакше је спаковати се и отићи на неко друго место, али када је човек предан и служи Богу онда је све остало лако – каже Стојановић. Док из привремених приштинских институција стижу најаве о неминовном уједињењу јужног и северног дела Митровице, представници Срба са Косова и Метохије и Срби са севера покрајине поручили су да неће дозволити анексију северног дела, као ни остварење циља албанских политичких представника да протерају Србе као што су то урадили из јужног дела града, где данас живи само једна српска породица – свештеник са супругом и четворо деце. Свештеник јереј Ненад Стојановић служи већ две и по године у цркви Светог Саве у јужном делу Косовске Митровице, где је пре рата 1999. године живело око 50.000 Срба. Црква посвећена првом српском архиепископу пре рата била је централна црква у Косовској Митровици, а у њу су, како каже јереј Стојановић, долазили верници из Митровице, Звечана и Лепосавића и била је једно од омиљених места за окупљање, дружење, ту су прослављани Васкрси и Божићи, у њој су се крштавали, венчавали и проживљавали и своје жалости и радости. – Око 50.000 Срба је живело у јужном делу Митровице и највише су се окупљали у цркви. Људи који су мојих година долазе и причају ми да се сећају да су овде долазили да се виђају, чак и са девојкама у црквено двориште – каже Стојановић. Наводи да је данас ситуација таква да у јужном делу нема Срба, никога сем њега, супруге и њихове деце. – Ми смо једини Срби овде, а на литургије углавном људи долазе из северног дела, таксијем, пешака. Некада буде 10, некада 20 верника, зависи од празника. Када је Свети Сава буде мало више људи, некада чак и до 100 – каже Стојановић. Додаје да мањи број верника долази када се дешавају неки проблеми у вези моста који раздваја северни од јужног дела Митровице. – Тада су људи уплашени и несигурни да долазе овде пешице и некада се деси да сем мене, попадије и моје деце не буде никога – рекао је Стојановић. Свештеник и његова породица навикли су се на услове у којима живе, а како наводи Стојановић, до сада нису имали проблема са Албанцима који их окружују. – Осећамо се сигурно, организовали смо живот, деца нам иду у школу у северном делу, ја радим у северном делу у школи где предајем веронауку. Навикли смо се на живот овде – наводи Стојановић и додаје да су ипак стално на опрезу и да пазе где се крећу, односно избегавају места у центру јужног дела Миторвице, где би можда могли да имају неких проблема. Како каже, не шетају много по граду, углавном су у дворишту, а у полицију која их чува, коју чине углавном Албанци, имају доста поверења. Деци, наводи Стојановић, недостаје то што немају више другара у комшилуку, као и попадији, која би волела да има неку комшиницу са којом би могла да се посећује. – За сада немамо прилике за то, привикавамо се на такав живот, а и моја свештеничка служба је таква, да служим овде у цркви, молимо се Богу и покажемо пример и другима да једног дана и они виде од нас, врате се на своја огњишта, да живе у свом граду – каже јереј. Са комшилуком имају коректне односе, једни другима кажу добар дан када се сретну, наводи Стојановић и истиче да немају посебне замерке на суживот са Албанцима, осим што сем дворишта мора да иде у цивилу, без мантије, што га је полиција и упозорила да је боље да ради, како у јужном делу града не би сви на први поглед могли да схвате да је свештеник. „Не бих отишао одавде“, каже Стојановић, који је и пореклом са Косова и Метохије, из Гњилана, и додаје да је осим тога што је са Космета разлог за његово остајање „светиња која треба да се очува, која треба да се обнови и која је остала од предака, да се сачува и оцува и преда потомцима“. Стојановић наводи да је та црква једна од ретких која је посвећена Светом Сави на Косову и Метохији и да се са изградњом те цркве почело 1896. године, али да је тих година градња често била прекидана због проблема са локалним Албанцима, који су, каже, тукли чак и свештенике. – Изградња цркве завршена је 1912. године, а 1921. године црква је и освећена. Од тада је у цркви служена литургија редовно, а сачувана је и 1999. године – испричао је Стојановић и додао да су 1999. свештеници остали да живе ту и када се српска војска повукла са КиМ и када је отишао српски народ. Каже, цркву је чувао Кфор, тачније Французи, али 2004. године, Албанци су цркву запалили и она је готово потпуно изгорела. – Црква је потпуно изгорела, мермер који је био на поду и подно грејање, галерија, иконостас све је изгорело. Под је на пуно места напукао од топлоте, јер су Албанци овде убацили гуме од аутомобила које су онда запалили. Била је цела црна од чађи – прича Стојановић и додаје да је након тога његов претходник у цркви у јужном делу Митровице, који је први након 2004. године служио у тој цркви, почео и са обновом цркве 2015. године. За време погрома 2004. године и православно гробље у јужном делу града оскрнављено је и поломљено, данас још увек није сређено и обновљено, споменици су и даље порушени, а Стојановић каже да на то гробље одлазе два пута годишње и то за задушнице. – Најлакше је спаковати се и отићи на неко друго место, али када је човек предан и служи Богу онда је све остало лако – каже Стојановић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Жељко Ђурић ни своју пету књигу – како је он назива – фотопоезије „Сенке кад им време није“ (2018) не потписује као свештеник и теолог, нити у биографији наводи своју професију и објављена теолошка дела – једино што донекле отрива ту страну његовог идентитета је издавач: Црква Успења у Смедереву. Ђурић у овим поетским књигама жели да га прихватимо без мантије, одоре, униформе, што наглашава и сликар Милан Туцовић у свом кратком поговору. Он се одриче моћи и ауторитета, али и реторике коју би могло да подразумева његово свештеничко и теолошко звање, као што се уосталом и у својој поезији клони сваке устаљене, уврежене или прописане форме. Укратко, он као да не жели да буде обавезан било чему светском и „културном“, па и себи самом, односно оним „светским“ и „културним“ наслагама – или можда опнама-оклопима? – његове личности. Толико не жели да трагови његовог „другог“ живота, па и његове реторике, слободно продиру у ову поезију, без срачунате и тиме нужно артифицијелне стратегије поигравања идентитетима. Већ и сама форма ове поезије и њеног књишког уобличења се не своди само на вербални, него и – са речима овде сасвим равноправни – визуелни и то још фотографски исказ. Ауторске фотографије Жељка Ђурића нису илустрације песама него равноправан чинилац поетске целине и њеног естетског јединства. И „формално“ и „садржински“ Ђурић не протерује пролазност и смрт из своје поезије, нити у маниру псеудо-религијског тријумфализма сматра да их је заувек победио, или да их је – у овом животу – уопште могуће победити. А овде живимо – што сведоче и фотографије, не само у овој књизи него и фотографски медиј као такав, који не може да сакрије пролазност и смрт. Песнички глас у овој књизи је стога уздрхтао пред смрћу и пролазношћу, али отворен бљесковима и путевима на које се наилази у том и таквом, смртном и пролазном животу и свету, који нас обасјавају и усмеравају – како би некако преживели, ако је још могуће без насиља и лагања. Залазимо свакако, и то не можемо сакрити, не можемо заборавити. Залази све око нас, и свако и све кога смо волели. А ново свитање – то је ствар вере и искуства, које једино осећамо као истините онда када долазе из нас самих, кроз нас саме, и тако сијају, а не кроз било шта спољашње чему приписујемо силу и моћ. Плачите, плачите над собом и другима и овим лепим светом, али ту су негде и они други станови, свети и горњи – ту су, и само што нису. Треба имати око за те бљескове, њух за мирис… Сенкама су само ту док је ту и време, а после их више неће бити. А сада, у времену, оне нам понекад служе као хлад и као одмор, као благословена тишина пред буком света. Која нас подсећа на то где смо и ко смо, а можда на неку нашу дубоку слутњу, дубоко сећање да то сунце није једино од свих сунаца које нас још чекају у животу, у свему оном што нас још чека, а што и не слутимо. Чекајући ту светлост, без сенки, будимо захвални и нежни пред онима које нас сада окружују. Људска је ово поезија, тако људска. А има ли нешто лепше од тога? Извор: Теологија.нет
  4. До балчака сервилан кабадахијама Запада, ЦИА и НАТО, који већ деценијама тероришу Планету, заваљен у сједло на леђима њему сервилних зарад иметка, друштвеног положаја и оних који дишу на сламку из шаке АНБ-у коју су допали тако што су их ухватили у крађи или снимили у сексуалном деликту, законски кажњивом или само компромитујућим у народу, насилно, референдумом који би, када би се судило онима који су га спровели, био проглашен лоповским, Црну Гору је одвојио из државне заједнице са Србијом, идеолошки укријепивши посљедично безакоње ставовима Либералног савеза, које су вулгаризовали, и већ вулгаризованом науком НВО „Дукљанска академија наука и умјетности“. Прота Јован Пламенац, парох барски „Ко једном постане ништа, све му се може“, омиљена је крилатица Миша Вујовића. Услиједио је обрачун у школском систему: са српским језиком, ћирилицом, српским писцима, историографијом, па и јавним моралом. Они који памте и имају личног достојанства, за либералну Црну Гору су изгубљени. Уосталом, њихово вријеме истиче, биолошки сат откуцава. Долази вријеме оних који су у школским клупама. Њихову свијест, својеврсним инжењерингом, потребно је обликовати у либералном духу. Та дјечица са торбицама на леђима у Црној Гори данас иду у школу као јагњад за заклање. Њихову свијест тамо мијесе као пластелин и од ње праве фигурине које су у црногорски школски програм унијели западњачки либерали, подводећи њихове душице своме духу. Родитељи који виде што им од дјеце праве у учионицама, код куће покушавају да спасу што се спасти може. Нову Црну Гору, истеклу из фијоке у Барију, символизује јавна педерастија и барјак јој је црногорски брк на педерским задњицама. Под тим барјаком, у културолошком, духовном, политичком, па и егзистенцијалном боју са Црногорцима који нијесу од јуче, који знају ко су и што су, логичан слијед је признање НАТО творевине Косова за државу, насилно, супротно ставу огромне већине грађана Црне Горе, и подршка тој творевини у УНЕСКО и Интерполу. Круна, тачка на „и“, том насиљу над народом у Црној Гори је предаја Црне Горе на пешкеш НАТО, његовом крвнику, и забадање прста у око „једнокрвној и једновјерној“ Русији. На хиљаду девете стотине, четрдесет и прве године, дође Ђаво у виду човјека у сред Црне Горе, из далека“, пјевао је Радован Бећировић. „Ој, Косово, грдно судилиште, насред тебе Содом запушио, пјевао је Његош. Ни Радован Бећировић ни Његош нијесу више на овоме свијету, па да своје стихове прилагоде данашњици. Није више ’41. и не дође из далека, него је 21. вијек и овдје се оваплоти, и не пуши више само на Косову, него је добро задимио и у Црној Гори. Сјећате ли се оне народњачке пјесме у којој је „Ђаво поманит’о“? У Црној Гори на путу његове обијести стамено стоји још само Црква Христова. Мираш провирује из својих штакорских канала, с надом да долази његово вријеме, док се Стеву Вучинићу, идеологу Мирашеве АНБ НВО, која има амбицију да постане аутокефална, тресу гаће, јер је – с највишег мјеста – нападнуто његово радно мјесто, а можда и упражњено мјесто одбјеглог „ђакона“ Лава Лајовића. „А Бог, као Бог, само ћути и гледа“, како рече Матија Бећковић. Их, нагледао се Он иродâ, неронâ, диоклецијанâ…, па ни овај црногорски није му необична појава. Зна Он како ће са њима. До деветог кољена, вјерује наш народ. https://www.in4s.net/kad-djavo-pomanita/?fbclid=IwAR32ENOWN9m1t8C_x248SI6YM9yymiD_PT-Se7k2cA9gZB_W1v6R2iDhdbo
  5. Све је почело његовим фијокирањем у Барију. Трампивши слободу духа коју му је, као и сваком Свом створењу, Бог даривао, за слободу свога тијела, напрасно је постао конвертита и квислинг. На пијаци шарених лажи овога свијета своју предачку част и честитост продао је за „мекиње“. Из себе је истресао то хришћанског духа што га је наслиједио од предака и своју душу населио куплерајем западњачког либерализма. До балчака сервилан кабадахијама Запада, ЦИА и НАТО, који већ деценијама тероришу Планету, заваљен у сједло на леђима њему сервилних зарад иметка, друштвеног положаја и оних који дишу на сламку из шаке АНБ-у коју су допали тако што су их ухватили у крађи или снимили у сексуалном деликту, законски кажњивом или само компромитујућим у народу, насилно, референдумом који би, када би се судило онима који су га спровели, био проглашен лоповским, Црну Гору је одвојио из државне заједнице са Србијом, идеолошки укријепивши посљедично безакоње ставовима Либералног савеза, које су вулгаризовали, и већ вулгаризованом науком НВО „Дукљанска академија наука и умјетности“. Прота Јован Пламенац, парох барски „Ко једном постане ништа, све му се може“, омиљена је крилатица Миша Вујовића. Услиједио је обрачун у школском систему: са српским језиком, ћирилицом, српским писцима, историографијом, па и јавним моралом. Они који памте и имају личног достојанства, за либералну Црну Гору су изгубљени. Уосталом, њихово вријеме истиче, биолошки сат откуцава. Долази вријеме оних који су у школским клупама. Њихову свијест, својеврсним инжењерингом, потребно је обликовати у либералном духу. Та дјечица са торбицама на леђима у Црној Гори данас иду у школу као јагњад за заклање. Њихову свијест тамо мијесе као пластелин и од ње праве фигурине које су у црногорски школски програм унијели западњачки либерали, подводећи њихове душице своме духу. Родитељи који виде што им од дјеце праве у учионицама, код куће покушавају да спасу што се спасти може. Нову Црну Гору, истеклу из фијоке у Барију, символизује јавна педерастија и барјак јој је црногорски брк на педерским задњицама. Под тим барјаком, у културолошком, духовном, политичком, па и егзистенцијалном боју са Црногорцима који нијесу од јуче, који знају ко су и што су, логичан слијед је признање НАТО творевине Косова за државу, насилно, супротно ставу огромне већине грађана Црне Горе, и подршка тој творевини у УНЕСКО и Интерполу. Круна, тачка на „и“, том насиљу над народом у Црној Гори је предаја Црне Горе на пешкеш НАТО, његовом крвнику, и забадање прста у око „једнокрвној и једновјерној“ Русији. На хиљаду девете стотине, четрдесет и прве године, дође Ђаво у виду човјека у сред Црне Горе, из далека“, пјевао је Радован Бећировић. „Ој, Косово, грдно судилиште, насред тебе Содом запушио, пјевао је Његош. Ни Радован Бећировић ни Његош нијесу више на овоме свијету, па да своје стихове прилагоде данашњици. Није више ’41. и не дође из далека, него је 21. вијек и овдје се оваплоти, и не пуши више само на Косову, него је добро задимио и у Црној Гори. Сјећате ли се оне народњачке пјесме у којој је „Ђаво поманит’о“? У Црној Гори на путу његове обијести стамено стоји још само Црква Христова. Мираш провирује из својих штакорских канала, с надом да долази његово вријеме, док се Стеву Вучинићу, идеологу Мирашеве АНБ НВО, која има амбицију да постане аутокефална, тресу гаће, јер је – с највишег мјеста – нападнуто његово радно мјесто, а можда и упражњено мјесто одбјеглог „ђакона“ Лава Лајовића. „А Бог, као Бог, само ћути и гледа“, како рече Матија Бећковић. Их, нагледао се Он иродâ, неронâ, диоклецијанâ…, па ни овај црногорски није му необична појава. Зна Он како ће са њима. До деветог кољена, вјерује наш народ. https://www.in4s.net/kad-djavo-pomanita/?fbclid=IwAR32ENOWN9m1t8C_x248SI6YM9yymiD_PT-Se7k2cA9gZB_W1v6R2iDhdbo View full Странице
  6. Зоран Ђуровић: „Мало је само кад бију“ - Миодраг М. Петровић Карао сам Петровића како Бог Драги заповеда, али му није било доста. Као да се примио на авинице! Шта ти је генетика! Човек узе да напише: Читаоцима филопаписте Зорана Ђуровића (Проширен састав).[1] Тај текст је скоро идентичан са претходним, само што је додао од реченице: Нека се не мисли да мрзим римокатолике. Наравно да нам је јасно да не мрзи католике и филопаписте:))). По очекивању, ништа није одговорио на моје приговоре, као што ни борбаши за неверу нису објавили мој текст. Нити су пак дали линк ка истом, да се случајно неко не саблазни какве глупости црно на бело пише МП. Његова племенитост је остала на ad hominem аргументима јер за боље не зна. Такође се није извинио, како обећа: Њега треба оставити да се тетура у самодоказивању пошто ни сведочанство основне школе нема. А уколико га има, треба да га објави. У том случају ћу му се извинити. Нисам имао илузија да ће се извинити – иако сам објавио сведочанство – познајем тај ментални склоп. Настављајући у познатом стилу, пише: изјавивши лаж о томе да у Сопоћанима, односно у монографији В. Ђурића, наводно, не постоји фреска Немањиног сабора против јеретика, прибегао је новим лажима, написавши: „Та књига ми је поцепана на два дела (не што мрзим ћирилицу, него од употребе) и други део (који не прегледам) ми је био под гомилом других књига. Мрзело ме да тражим и тај део и због лењости сада Петровић може да ми се смеје“. Замислите, књига му је „поцепана од употребе“, а други део исте књиге „не пргледа“ иако се представља као „иконописац“! Такве језуитске подметачине су за малу децу. Наука не трпи лажи, а његова „наука“ је сва проткана лажима. Таквима је Спаситељ упутио речи: „Вама је отац ђаво, и жеље оца својега хоћете да чините ... кад говори лаж, своје говори, јер је он лажа и отац лажи“ (Јн 8, 44). Страна му је заповест апостола Павла: „Не лажите један другога...“ (Кол 3, 9). Као такав, нападно се намће да буде учитељ другима, у корист римокатолика, а на штету православља, у карактеристичном језуитском стилу. Признао је једну само своју лаж, написавши: „Овде је Петровић у праву“. Као што је ћутао око сертификата да имам ОШ (Кафка би ми позавидео на тако нечему), тако ће и сада „јуначки“ ћутати. Ваљда нико нормалан неће помислити да сам сада узео да цепам књиге (или да сам у фото шопу урадио сертификат), урадих неколико речитих фотографија, па се МП обијају о главу речи које је изнео на име мог оца, јер зна да канони кажњавају клеветника казном која је предвиђена оном која би се наложила човеку који је оптужен. Ерго: Дакле, раскупусана књига, а онда имамо и фотку са мном и истом у рукама, један селфи и благослов за часног МП! Исту фотографишем и пред компјутером, где је текст МП, па се види датум. То ја урадих као они кад траже откуп за неку особу па се фоткају са новинама. Ја их не купујем, али имам макину: То није једина моја раскупусана књига. Имам их мноштво. Овде прилажем: 1) Синајске иконе, 2) Теофан Грк од Алпатова и 3) Монографију Панселиноса. Није да су ми само уметничке књиге раскупусане, него и теолошке. Тако ми је у јадном стању Милаш, о Кирилу и Методију. Милаш је најцењенији мој аутор од старијих писаца, иако се некад у нечему разилазимо, и кога сам понео са собом 2002 за Рим. Види се да је књига читана више пута. Он ми је посебно драг што је за разлику од МП имао здрав приступ канонском предању. Допуштао је и увођење жењених владика без сазивања васељенског сабора. Одбио је сулуди Орос из 1756 који је налагао прекрштавање католика. Признавао је валидност католичког крштења, они нису за њега били, као за МП нехришћани. Није се примио на Агиоритову новотарију о икономији, ствар која никад није постојала у Цркви, и по којој би се издала вера зарад неког снисхођења. А у догматима нема снисхођења, нема трговине. Тако би по Никодиму Агиориту ми примали у Цркву и на причешће особе које нису крштене, да их не би саблазнили! То је мени лудило мозга и никад чујено учење у Цркви Христовој. Потпуно православно умује Никодим Милаш: „Толико је већ довољно било, да се њихово крштење правилним призна, јер учење православне цркве увјек је било и јест, да је свако крштење добро и ваљано, које је обављено у име св. Тројице, ма ко био онај, који га је обавио. Онај, који крсти није него оруђе, којим се Христос служи, да добије у своје царство човека. Ово оруђе само извршује чин, али од Бога благодат долази. Са овога само полазишта црква је могла да призна и признала је крштење такових јеретика, какви су били аријани и македоњани“ (Н. Милаш, Правила православне цркве са тумачењима, књ. 1, Нови Сад 1895, стр. 271-2). Износећи из своје ризнице оно што једино има, а то је мржња, МП пише: Он, као и други екуменисти, Христове речи „да сви једно буду“ (Јн 17, 21), тумаче како уче римокатолици. Међутим, смисао тих Христових речи није „зближавање и обнова јединства у вери међу свима верујућима у Свету Тројицу и Христа Богочовека“, како се покушало наметнути и најновијим „Предлогом Комисије за промену Устава СПЦ“. Јер у тако верујуће спадају римокатолици, протестанти и други хришћански јеретици. Поред „прсле“ СПЦ и Симеон Солунски назива католике Црквом. МП излуђују те ствари, јер у његов човекомрзачки мозак не може да уђе да су и неки други Богу мили. Он тврди да су све ове формуле само ствар уљудног опхођења са јеретицима. Када би то било тако, зашто он не би назвао Папу Светим Оцем и цунуо му руку, како је радио св. Марко Ефески? Не, он је православнији од Марка и српских епископа који љубе Папи руку! МП инсистира и на папоманским аспектима, које нико нормалан не може порицати, а ту је разлика између њега и мене, јер он нема критички отклон у вези својих промишљања, боље рећи тлапњи. Пише: Римски папа се не задовољава да у Цркви буде први само по части, него намеће да први буде и по власти, протежући ту власт и утицај на владајуће светом. Није без основа још за папу Николу I... речено: „Никола учини себе императором целога света“... А најдаље од свих отишао је папа Пије IX (1846-1878), изјавивши: „Предање сам ја“; папским декретом је обзнанио своју, и свих папа, непогрешивост; себе је изједначио са Христом, истакавши: „Ја сам пут, истина и живот“! Папство се јесте развијало, као и учења о власти патријараха, па је тако Александријски имао моћ у Египту врло сличну оној папиној на Западу. Но, није место да говоримо о примату. Питао бих Петровића да ми приведе ову лаж коју је ставио у уста папе Пија IX. Патолошки лажов мисли да сви наседају на његове фазоне. На ово се не би примио ни Влада Димитријевић. Враћа се МП на језуитско представљање Светог Методија у београдском римокатоличком храму. Зоран Ђуровић својим пилићарским умом то правда речима: „Католици су скинули анатему са Методија“. Када, како и зашто? – питајте несрећног Ђуровића. Историјска је чињеница да је папа Стефан VI (896-897) „предао анатеми и Методија и његову науку“, петнаестак година после Методијевог упокојења (885). Тај исти папа је наредио да његовог претходника, папу Бонифација VI (896), изваде, после девет месеци лежања у гробу, затим да га обуку у папске одоре и поставе на трон да би уследила гнусна пресуда: одсекли су му прст десне руке, осудили га и бацили у Тибар. Петровићева суманута теза је да су папе и католици анатемисали Кирила и Методија, и да су их се тек скоро сетили и рехабилитовали са циљем унијаћења наивних Трибала. Није историјска чињеница да је папа Стефан VI предао анатеми и Методија и његову науку. Реч је о спорном писму у коме папа штити Немце, а осуђује словенски језик у литургији. Веома је могуће да је Вихинг направио тај евентуални фалсификат. Документ у чију се аутентичност сумња (расплинули бисмо се када бисмо расправљали о овом писму), није историјска чињеница. Такође, овде немамо неку саборску пресуду Методију. Чак и да је овај морбидни папа анатемисао Методија, то не би имало никакве тежине, јер су се резултати битака за словенску службу мењали често. Али објаснити то, доктору који замењује личности, је немогућа мисија. Овде лупа да је Стефан ископао папу Бонифација VI, што је глупост, јер је реч о Папи Формозу († 4. април 896). Одсечена су му 3 прста десне руке са којима је благосиљао, а не један. Ето још једног показатеља да МП може бити научник само у артемита и чорбаша (Оболенски помену да су се богомили називали и торбашима). Замениш Коштуницу са Титом, то ти дође на исто. – О synodus horrenda сам писао на другом месту,[2] као и о незаблудивости папе,[3] али МП не чита те ствари па си дозвољава да препричава ловачке приче. Стефан је ископао Формоза који је био непријатељ сполетанаца, а пријатељ Германа. Реч је о странкама које су ратовале да би имале папу на својој страни. У овом проблематичном писму читамо: „Били смо врло изненађени чути да је Методије био посвећен лажном учењу, а не изграђивању, непријатељству, а не миру. И ако је тако, као што смо чули, у потпуности одбацујемо његово лажно учење. Анатема за презирање католичке вере да падне на главу онога ко га држи; Ти и твој народ, према суду св. Духа, да сте невини, само ако неприкосновено држите веру коју проповеда Римска црква. А божанске службе и св. тајне и литургијске обреде, које је исти Методије усудио се вршити на слованском језику, што је он обећао заклетвом над светим моштима блаженог Петра, да неће чинити, никако да се убудуће ико усуди да их врши, одбацујући тако његово прекршење заклетве“. Поред кондиционала (ако ствари стоје тако) у коме се јавља анатема, интересантан је детаљ помена заклетве над моштима, јер се прва служба на словенском извршила над Петровим моштима, док је папа Хадријан осветио словенске књиге у базилици Санта Марија Мађоре. Тако се чита у Житију Константиновом, гл. 17, што нам сугерише корелацију са овим „папиним“ писмом. Неко ту лаже, а ко, остављам вреднијима од мене да истраже. Понављам, потпуно је небитно које папе су биле на страни св. Браће, а које против. Зависило је од тренутка, а не неке предвековне језуитске завере, како би сугерисао весели Петровић (језуити тада нису ни постојали). У поткрепу своје теорије завере, вели: Није Стефан VI једини папа који је бацио анатему на Светог Методија, кога су не само немилосрдно прогањали, него и у тамници држали заточена скоро три године због исповедања православне вере и богослужења на „варварском језику“, тј. на словенском. Сплитски римокатолички сабор (1059) својом одлуком само потврђује раније анатеме бачене на Светог Методија, проглашавајући га јеретиком. И поред свега тога, данас га бестидно представљају као свог свеца. Како то схватити? Ватикан своју црквенодржавну идеологију спроводи углавном у складу са оном језуитском: „Циљ оправдава средство“. Зато нимало чудно није то што много примера има да исти папа познијом енцикликом негира нешто што је ранијом другачије одлучио. „Православни“ свештеник Зоран Ђуровић је стручњак да такве папе иконопише и у „свеце“ проглашава. Овај продавач магле олако прелази и преко својих изјава, јер хоће да назида своје пацијенте које назива православним верницима (Мт 23, 15: Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што проходите море и копно да бисте добили једног следбеника, и кад га придобијете, чините га сином пакла двоструко већим од себе), па избегава да им напомене како су православне папе анатемисале Методија, као и православни сабори. Јер, иако морбидан и никако за пример, исти папа Стефан је био православни папа. Његов претходник, Формоз, је требало да оцени валидност хиротоније Стефана I, константинопољског патријарха, кога је Фотије неканонски рукоположио за ђакона (овај није имао тада ни 18 година), и оценио је то рукоположење невалидним, као и његов претходник папа Стефан V, а сам Стефан I, је као осамнаестогодишњак постао, по свргавању Фотија, патријарх. Волео бих да нам „строго православни“ Петровић објасни како је канонски валидно било свргавање Фотија и уздизање Стефана. Ово је био век хаоса који је владао Црквом и где се није знало ко пије а ко плаћа. Петровић је мало више потегнуо, па ни не разликује протагонисте, а камо ли да разуме динамику ових процеса. Методије је био осуђен, иако не лично, на православном сабору у Сплиту још 925, на коме су учествовали и српски великаши. Православни Папа Јован X, приговара далматинским епископима ширење кривог учења неког Методија, односно литургије на словенском, јер ако припадају Риму, сакраменти се требају „обављати на латинском језику, а не туђем“. То се после кодификује у канону X: Ut nullum episcopus nostrae prouinciae audeat in quolibet gradu Sclauinica lingvia promouere; (poterit) tam(en) in clericatu et monachatu deo deseruire. Nec in sua ecclesia sinat eum missam facere; praeter si necessitatem sacerdotum haberet: per supplicationem a Romano pontifice licentiam ei sacerdotalis ministerii tribuat. Дакле, не може да се врши литургија на словенском, и за то се треба тражити посебан допуст од папе. Глагољаше нису могли рукополагати. Сплитски сабор 928 не расправља уопште о словенској литургији. Она пак опстаје и у следећем веку, јер се поново „сплићани“, односно Латини, боре против ње. Имамо у Томе Архиђакона записано да се држи сабор далматински (сплитски, крај 1059 или почетак 1060), где се забрањује „да се нико убудуће не усуђује да врши богослужење на словенском језику, него само на латинском и грчком, нити да се ико из тог реда унапреди на свештени степен. Јер су говорили да су готичка слова измишљена од неког јеретика Методија, који је много лажи против католичке вере написао, због чега је Божијим судом, веле, био наглом смрћу кажњен“. Овде је била чиста пропаганда за остваривање латинских циљева, а која се користила пучким незнањем ствари, као што и шарлатан Петровић ради са чорбашима, па се Методије повезује са аријанцем Улфилом. Нема благе везе, али је то исти шарлатански метод који је функционисао у то доба као и код Петровића. Видимо да он мења имена људима како му падне на памет. Док буде овог света, биће и шарлатана као ових сплићана и Петровића. Забрану словенског је потврдио папа Никола II (1061), као и после папа Александар II. Успут су опсесивно забрањивали жењење свештеника, као и ношење браде. Но, на овом сабору немамо канонску осуду Методија као јеретика. И то је потпуно небитно, јер су веселом Методију лепили анатеме или светачки статус како је ко хтео. Тако и Петровић анатемиса Методија на овом сабору, иако то не пише нигде у актима. Лупати или лагати, Петровићу је ласно. Наш чудни доктор не разуме ни ситуацију у којиј су се нашли најпре св. Браћа, тако да не може да разуме ни потоње историјске развоје. Браћа су послата из Византије у област (Велика Моравска) која је канонски припадала Салзбургу, а папа је имао претензије над њом. Кирило није био презвитер, док је Методије био игуман, али вероватно свештеник, јер је бесмислено слати у мисију људе који не могу да врше литургију. Фотије није могао послати епископа, јер би тиме нарушио каноне и упао на туђу територију, али се један презвитер могао провући. Ко зна са каквим документима. Знајући да папа жели ове области под својом директном јуриздикцијом, Браћа иду у Рим, иако је папа Никола већ био анатемисао Фотија. Тамо је папа Хадријан II рукоположио, после Кирилове смрти, Методија за Архиепископа. Претходно су, највероватније, рукоположени њихови ученици за презвитере, а не за епископе. Сам Кирило није био у добрим односима са Фотијем, кога је вероватно поразио у диспути око природе душе, као што је поразио патријарха Јована Граматика око икона. Питање је било банално, односило се на јуриздикцију. Када Немци узимају да суде Методија, он одговара, као прави папофил: „Ако бих знао, да је ово ваша област, овде не бих проходио, али то је област римске катедре св. Петра“. Он је био папски клирик. Тада су га рашчинили и пребили. Све у молитвама светих отаца. Шамарали и пљували. То је почетак 871. Био је 2 и по године отприлике у тамници. Папа Хадријан га је пустио низ воду. Тек са интервенцијом папе Јована VIII, ослобађају га. МП се не зауставља на папама, него тврди како су Браћа омражени и сада од католика: У Карловцу је постојао храм посвећен Ћирилу и Методију, који су подигли, још у време аустроугарске владавине, римокатолици који су били свесни свог порекла и своје „старе вере“ какву су и проповедали словенски просветитељи и равноапостоли. Усташе су тај храм за време Другог светског рата затвориле, да би после рата био срушен. За време Другог светског рата срушен је и храм посвећен Ћирилу и Методију на Вису (грађен 1923 – 1933). На другој пак страни, у Србији, од 1919. до 1941. године само у Београду саграђено је шест римокатоличких храмова. Православни Срби се нису светили због варварског хрватског пљачкања, рушења и паљења њихових храмова по Хрватској, Срему и другде. Не треба објашњавати о чему то говори. А плаћеник римокатолички, Зоран Ђуровић, све што ради, ради у њихову корист, лажући и себе и друге. Лаж му је срасла за срце и неконтролисано се множи. Немају католици ништа против Браће. Имају усташе против Срба. Ту Петровић замењује тезе. У току Другог светског рата подручје бихаћке епархије тешко је страдало од усташа, а православни храм Силаска Светога Духа на апостоле, у Бихаћу, био је први порушени храм у НДХ 1941. Католици немају ништа против Светог Духа, усташе имају против Срба. Глинска црква је била посвећена Рођењу Пресвете Богородице. Католици немају ништа против Марије, усташе имају против Срба. Као дете сам био тамо да гледам филмове, јер су подигли биоскоп. Да се затре спомен на злочин. Незналица ме пита: Када, како и зашто је скинута анатема са Методија? Видели смо да никад није официјално ни бачена анатема на Методија. Спомен св. Кирила и Методија под 9. март је унео кардинал Цезар Бароније у Римски Мартирологиј (Martyrologium Romanum ad novam kalendarii rationem et ecclesiasticae historiae veritatem restitutum... auctore Caesare Baronio Sorano. Venetiis, 1587, стр. 114-117). Они нису пали с Марса, тако да је поштовање постојало од пре, а везано је за мошти Кирилове у цркви св. Климента. Латинско поштовање имамо практично од саме смрти Константина Филозофа, Кирила великосхимника. Житија се пишу по смрти Методија. У словенском свету они имају култ јако брзо. Код католика се развија нарочито од XIX века, а везано је и за развој националних свести код словена. Грци су ту гори од католика јер они су први храм који су Бугари у Солуну подигли Браћи, по присједињењу града Грчкој краљевини, 1913 укинули. Тек 1957 Браћа улазе у Грчки календар. Вероватно су зли језуити и тамо роварили!:))) ПС. Чорбаши су објавили и текст: Мр Млађан Цуњак: Да ли на фрески „сабор немањин” у ариљу имамо приказане богумиле?,[4] не би ли тиме поткрепили МП-а. Ћорав посао, јер је Цуњак ово писао јако давно, не имајући у виду оно што ја мислим, и у сваком случају би било интересантно када бисмо се попричали о тој фресци. Цуњко, како га зовемо, је мој кућни пријатељ, био је мој парохијанин у Смедереву и наручио је био неколико слика од мене. Ишли смо на славе један другоме и овако се дружили. Били смо заједно на „поклоњење“ Папи. Он није историчар уметности, како га борбаши за неверу погрешно представљају него теолог и археолог. Радио је у Археолошком у Смедереву. Овај текст му је танак и сигурно је да би написао другачији када би прочитао оно што сам већ незналици Петровићу био аргументовао. Ава, Рим, 8.12.2018. [1] Проф. др Миодраг М. Петровић: Читаоцима филопаписте Зорана Ђуровића (Проширен састав). Среда, 05 децембар 2018, http://borbazaveru.info/content/view/11211/1/. [2] https://pouke.org/forum/index.php?/topic/44712-%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D1%92%D1%83%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%BA%D0%BE%D0%BD%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BD%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D1%99%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D1%81%D0%B0%D0%B1%D0%BE%D1%80-1756/&page=154 За мржњу не требају разлози У уводном тексту сам образлагао како је орос Цг1756 мотивисан чистом мржом и никаквом теологијом. Показаћу следећим примером како исти механизам важи и у КЦ и никаква правила се тада не поштују. Мржња је јача од било ког канона. Папа Стефан VI, изабран маја (?) 896, устоличење између 26. априла и 11. јуна 896, † Рим, октобар 897. Изгледа да је био римског порекла. Наименован 891 за епископ Анањија од папе Формоза, можда против своје воље, јер то искључује из избора за епископа Рима. Пре него што је легитимни цар Арнулф Корушки могла да утиче на папску номинацију Стефана је поставила про-Сполетска странка, која је тада била доминантна у Граду. Иако испрва признаје Арнулфа царем, касније фаворизује Ламберта II. Наиме, папа Формоз, је рукоположио за владику Стефана, крунисао Арнулфа, а после и Ламберта, јер га је прогурала његова мајка Агелтруда. Она је Стефана и подсетила ко је газда у Риму. Зато Стефан иде за Ламбертом. Јануара 897, највероватније под притиском Ламберта и Агелтруде, Стефан врши процес, познат као сабор над лешом(synodus horrenda), над покојним папом Формозом, за светогрђе и издају, а према коме је сполетска породица гајила дубоко мржњу. Проглашен је кривим за низ злочина: попео на папски престо уз подршку про-германске партије, против које су били сполетанци; постављен за папу, иако је већ био епископ Порта; кршење заклетве који је дао папи Јовану VIII, да би му се укинула екскомуникација, да никада неће крочити у Рим. Формозово тело је ексхумирано, обучено у папске одежде и постављено на престо у Латеранској базилици да одговара на оптужбе. Једино прихватљиво објашњење за такав поступак може се наћи у германским правним поступцима, где је за процес потребно било присуство corpus delicti, у овом случају леша. Фердинанд Грегоровиус, немачки историчар из 19. века описује тај процес и вели о осуди мумије: „Синод је потписао акт о свргавању, проклео папу заувек и одредио да сви они којима је он дао свештеничко намештење, морају да се поново рукоположе. Одежде су здрали са мумије, одрубљили јој три прста десне руке са којима су Латини по обичају давали благослов, и уз варварске крике, избацили су тело из ауле; вукли су га по улицама, и међу крицима руље, бацили га у Тибар“. Кратак понтификат Стефанов је одређен овим синодом, као и присилним оставкама неколико бискупа које је рукоположио Формоз. Тај процес је изазвао неколико месеци касније народни револт у целом Риму, са повратком про-германске струје и таласом огорчења за освету око лудачког акта. Папа Стефан је заробљен, свргнут и затворен у Анђелску тврђаву, где је у октобру исте године 897 задављен. Његови посмртни остаци ће бити сахрањени у Светог Петра после 10 година. Ми смо склони да мислимо како се правила и канони поштују без обзира на ситуације. Овде видимо да Стефан наново рукополаже већ рукоположене, што је св. папа Григорије Велики изричито забранио. Нема понављања крштења и рукоположења. Стефан ово флагрантно крши. Све му се обило о главу. Но, мене не интересује Стефанова зла судбина, него факат да се јасна црквена одредба крши из чисте мржње. И то чини папа који је неканонски изабран, као и симониста Кирило 1756. [3] https://pouke.org/forum/index.php?/topic/44684-%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D1%92%D1%83%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%81%D0%BB%D1%83%D1%87%D0%B0%D1%98-%D0%BF%D0%B0%D0%BF%D0%B5-%D1%98%D0%B5%D1%80%D0%B5%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D1%85%D0%BE%D0%BD%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0-i/ [4] http://borbazaveru.info/content/view/11214/1/
  7. Послови Тонија Блера у Србији - Савети од два милиона долара Иако је Вучић изјавио да бивши британски премијер „није коштао Србију ни динар“, огранак једне од његових фирми у Београду, наплатио је 2016. године 233,4 милиона динара за своје услуге. Блерова фирма отворена је фебруара исте године, а из регистра избрисана тек у априлу ове Бивши премијер Велике Британије Тони Блер отворио је фирму у Србији, којој је за консултантске услуге исплаћено 223,4 милиона динара или више од 2,15 милиона долара, открива НИН. Фирма Windrush ventures No. 3, преко које је један од заговорника бомбардовања Србије 1999. зарадио новац у Београду, затворена је недуго након што је новац пребачен у Велику Британију. Упркос томе, постоје документи по којима Блер и даље има послове у Србији, али је то толико вешто сакривено да није могуће утврдити ко га плаћа, на име којих услуга и преко којих фирми иде новац. У јавни простор Србије име Тонија Блера вратило се прошлог месеца, када је један од лидера опозиције Вук Јеремић обелоданио незванична сазнања да је бивши британски премијер ангажован „да у име наше земље заговара предлог о разграничењу између Срба и Албанаца на Косову“. Са тим предлогом се, за сада, не слаже Немачка, иако се по Београду све гласније прича да то противљење Ангеле Меркел можда неће још дуго трајати. Председник Србије Александар Вучић и Блеров Институт за глобалне промене су демантовали Јеремића. Вучић је рекао да он преговара о Косову, а не Блер, док је Институт за глобалне промене саопштио да „Блер апсолутно не наступа у име Владе Србије или председника“. „Пројекат нашег института нема никакве везе са питањем Косова“, поручили су, али ниједном својом реченицом нису демантовали Јеремићеве тврдње о лобирању и састанку Блера са Ангелом Меркел на тему разграничења, док се из других докумената Института види да постоје њихови пројекти са Србијом. Контроверза да Србија сада плаћа Блера да он игра било какву улогу у решавању будућег статуса Косова довољно завређује пажњу, посебно због „доприноса“ који је имао у време када је био британски премијер. Крајем деведесетих био је један од најгласнијих заговорника независности Косова и бомбардовања СР Југославије. У мемоарима, објављеним 2010. написао је чак да своју улогу сматра „кључном“. Писао је да Американци, за разлику од њега, нису били толико заинтересовани за војно решење, пошто га није било лако „продати“ америчком јавном мњењу. Аутор:Илија Стаменковић Фото:ЕПА Опширније у штампаном издању НИН-а http://www.nin.co.rs/pages/article.php?id=116690&fbclid=IwAR2GxXKNLF76Eu_Ym2lhMfI_c6528whnHfJPqEuWCOB8q3ApHXQdPxaE0ao
  8. ЕКСКЛУЗИВНО! САОПШТЕЊЕ Нове Српске Демократије поводом учешћа официра Војске ЦГ на прослави „Олује“ Нова српска демократија најоштрије осуђује чин велеиздаје официра Машуловића и оних који су га послали на прославу злочина над српским народом. Портпарол Нове српске демократије Марко Ковачевић Не могу се наћи ријечи да опишу морално посрнуће режима и свих оних грађана који исти искрено подржавају. Најновији доказ за то је и данашње присуство официра Војске Црне Горе на прослави ,,Олује“, највећег етничког чишћења у Европи, после Другог свјетског рата, у ком је протјерано 250.000 српских цивила са простора Републике Српске Крајине. Читаву манифестацију на којој је присуствовао Иван Машуловић, официр војске Црне Горе, пратила је усташка иконографија и заставе на којима је извезен усташки поздрав ,,За дом спремни“. Толико је далеко отишла црногорска власт, да је одлучила и да наруши вјечни починак страдалих ратника из Црне Горе у хрватском логору Лора у том истом рату. Стравична мучења, вађење очију и кидање ушију и језика који су претходили убиству војника из никшићко-шавничке групе у том логору, данас су добила амин од режима у Црној Гори који је официра војске Црне Горе, Ивана Машуловића, послао да стане уз раме са Готовином и Маркачом и прослави са њима протјеривање Срба и ,,Дан побједе и домовинске захвалности“. Отишао је Иван Машуловић да се захвали данас онима који су кидали уши и вадили очи нашим војницима које је ова иста држава послала у рат против оних којима је данас пољубио скуте. Нисмо чекали дуго да Душко Марковић покаже да је српски Патријарх био у праву када је Црну Гору у којој је он премијер упоредио са НДХ. Када год помислимо да режим не може више понизити Црну Гору и ниже пасти у својој политици, они успију да докажу супротно. Сада је јасно да стихови Секуле Дрљевића нису у химну Црне Горе уметнути случајно, но као путоказ у ком смјеру треба да иде држава Црна Гора. Уколико је ова власт чином слања свог официра Ивана Машуловића, да се нађе уз раме са Готовином и другим зликовцима, славећи српско страдање, жељела да пошаље неку врсту поруке Србима у Црној Гори, морамо да кажемо да нисмо нимало забринути. Напротив, сада знамо са ким имамо посла. Наша једина порука је да Црна Гора неће завршити тамо гдје је желио да је види Секула Дрљевић и гдје желе да је виде садашњи властодршци. Црна Гора Светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског однијеће побједу над онима чија ће брука вјечно да живи. Марко Ковачевић, портпарол НСД http://hronograf.net/2018/08/05/saopstenje-nove-srpske-demokratije-povodom-ucesca-oficira-vojske-cg-na-proslavi-oluje/
  9. После неколико дана, када су се емоције смириле, седох да напишем коју реч о промоцији моје књиге „ДОСАЊАНО НЕБО“ у Дому ваздухолповства у Земуну. Било је то једно величанствено вече, препуно емоција, сећања, искрености у сваком стиску руку и осмеху. Писао сам ову књигу са жељом да неке догађаје и неке драге људе отмем од заборава али сам увек имао једну покретачку мисао која ме терала да књигу што пре приведем крају. Била је то мисао да покушам окупити што више тих драгих лица на једном месту. Те вечери када сам после најаве Златомира Грујића стао за микрофон, осетио сам по први пут после дуго времена од кад се бавим овим послом и наступам, трему и речи су негде застале у грлу. Поглед на готово пуну салу која има 250 места, деловао је толико јако да сам једва успео обуздати емоције. Шта рећи, осим да сам био поносан док сам прелазио погледом преко знаних лица која су оставила вечити отисак у мом срцу. Моје драге колеге, моји другови из летачких комбинезона и војничких чизама, класићи, ратници из рова, моја родбина колеге песници учинили су да се осетим вољеним и поштованим и на томе им неизмерно хвала. Било је то вече када смо се сетили и оних који нису више међу нама али које нисмо и нећемо никад заборавити. Гледао сам моје бивше команданте у првом реду: Љубишу Величковића, и Дулета Косановића, који су ми погледом и изразом лица показивали да су срећни што су ту тог тренутка и што су део моје књиге и мог живота. Моје драге колеге Диња, Сића, Мојке, Медо, Соћо, Зоки, Дачо, Клупски, Мишко, Рађа, Ико, Коша, Ивеша, Мики, Раћо, Ацо, Пено, Бата, Болић, Боки, Слобо, Лаза, Локи, Саша, Звеки, Ашанин, Микс, Глуш, Бобар, Весна, затим моји „Мостарци“ Поп, Вранке, Жиле као и сви остали учинили су да тог тренутка дам себи задатак о обавезу да другу књигу морам још детаљније и студиозније срочити, и наредне године их опет окупити. Што се тиче саме промоције, она је протекла у прелепој атмосфери, са садржајима који су по оцени присутних били изванредни, а за то су се побринули пре свега Златомир Грујић рецензент ове књиге, професор Саша Митровић, Љуба Манасијевић и ненадмашна Снежана Дубак у улози модератора. На крају морам да изразим захвалност Удружењу пензионисаних војних летача и падобранаца Србиј (УПВЛПС) на челу са мр Златомиром Грујићем, који су ми омогућили да моја књига истинитих прича „ДОСАЊАНО НЕБО“ полети у сазвежђе читалачке публике управо са места великих тековина нашег ваздухопловства. Љутомир РУНДИЋ, књижевник
  10. Поводом великог народног страдања у Пиви, које се догодило од 6 – 12. јуна 1943. године, Веселин Матовић је у продукцији Српске радио-телевизије из Подгорице снимио документарну емисију под насловом „Кад се Пива на небо селила“. Нацистичкa Принц Еуген дивизија, заједно са муслиманским усташама из СС Ханџар дивизије, побила је тих дана 1290 Пивљана, међу којима 549 дјеце и омладине до 20 година. Само у Долима 7. јуна страдало је 522 нејачи, од којих 109 дјеце млађе од 15 година. Братство Благојевића је тог дана изгубило 220 чланова. У Гојковића долу изнад Плужина дан раније су затворили 46 мјештана у колибу и све их живе спалили. Дола су, као највеће стратиште у овом крају, постала мјесто саборног спомена свих пивских новомученика. У њима је 2004. године подигнута црква – копија срушене ловћенске цркве Светог Петра Цетињског посвећена Трећем обретењу главе Светог Јована Крститеља, који се прославља 7. јуна. У спомен на страдање Пивских мученика, који наша Црква такође свршава 7. јуна, данас објављујемо први дио Матовићеве емисије: http://mitropolija.com/2018/06/07/kad-se-piva-na-nebo-selila-1-dio-video/
  11. Поводом великог народног страдања у Пиви, које се догодило од 6 – 12. јуна 1943. године, Веселин Матовић је у продукцији Српске радио-телевизије из Подгорице снимио документарну емисију под насловом „Кад се Пива на небо селила“. Нацистичкa Принц Еуген дивизија, заједно са муслиманским усташама из СС Ханџар дивизије, побила је тих дана 1290 Пивљана, међу којима 549 дјеце и омладине до 20 година. Само у Долима 7. јуна страдало је 522 нејачи, од којих 109 дјеце млађе од 15 година. Братство Благојевића је тог дана изгубило 220 чланова. У Гојковића долу изнад Плужина дан раније су затворили 46 мјештана у колибу и све их живе спалили. Дола су, као највеће стратиште у овом крају, постала мјесто саборног спомена свих пивских новомученика. У њима је 2004. године подигнута црква – копија срушене ловћенске цркве Светог Петра Цетињског посвећена Трећем обретењу главе Светог Јована Крститеља, који се прославља 7. јуна. У спомен на страдање Пивских мученика, који наша Црква такође свршава 7. јуна, данас објављујемо први дио Матовићеве емисије: http://mitropolija.com/2018/06/07/kad-se-piva-na-nebo-selila-1-dio-video/ View full Странице
  12. Типично западњачко решење. Компанија се изрекламирала а и папа стиче нове симпатије, паре одлазе у руке оних којима су потребне. Вук сит и овце на броју. Можда би овако нешто могло да буде решење проблема повике на скупе аутомобиле наших архијереја. Како би изгледао сценарио добре акције? Има наших људи који су успешни у великм светским компанијама. Вероватно их има и у аутомобилској индустрији. Макар један од њих наговори руководство познате фирме да поклони мало дорађени аутомобил Српском Патријарху. Он прими поклон и направи аукцију (не мора баш у Сотбију, и не морају паре да буду баш папске, али има и међ Србима довољно оних који купују скупе аутомобиле и воле егзотику :) ) а паре се унапред намене за добротворне сврхе. Једино што би се код нас вероватно пронашао начин да се и овде пронађу неслућени негативни моменти.
  13. Још једна занимљива вест из западног хришћанства. За недељно поподне. Папа Фрања добио је на поклон од произвођача Ламборџини тематски дотеран да личи на некакво "папско возило". Заказао је аукцију у лондонском Сотбију да се то чудо аутомобилске технике прода и да се новац да за добротворне сврхе. Пре свега за обнову села које је Исламска држава разорила у Ираку, за помоћ жртвама трговине људима и мисионарски рад у Африци. Типично западњачко решење. Компанија се изрекламирала а и папа стиче нове симпатије, паре одлазе у руке оних којима су потребне. Вук сит и овце на броју. Можда би овако нешто могло да буде решење проблема повике на скупе аутомобиле наших архијереја. Како би изгледао сценарио добре акције? Има наших људи који су успешни у великм светским компанијама. Вероватно их има и у аутомобилској индустрији. Макар један од њих наговори руководство познате фирме да поклони мало дорађени аутомобил Српском Патријарху. Он прими поклон и направи аукцију (не мора баш у Сотбију, и не морају паре да буду баш папске, али има и међ Србима довољно оних који купују скупе аутомобиле и воле егзотику :) ) а паре се унапред намене за добротворне сврхе. Једино што би се код нас вероватно пронашао начин да се и овде пронађу неслућени негативни моменти. View full Странице
  14. Razgovor o percepciji istorije, o Ilirima, Srbima, Hrvatima, nacionalizmu, političkoj korektnosti i drugim temama. Imali smo tehničkih problema, pa razgovor od 19. do 27. minuta ne prati video snimak, nego samo slajdovi, ali taj deo razgovora je nazjanimljiviji
  15. Један млади човек био је принуђен да се разведе од своје супруге, али његова љубав према њој никада није ишчезла. Говорио је: „Желим јој срећу, где год да је и са ким год да је. Нека буде срећна! Она то заслужује. Заиста је волим и желим да буде срећна.“ А други човек, који се недавно такође развео од жене, био је много гневан и увређено је говорио: „Кад смо се већ развели, нека она више никада и ни са ким не буде срећна! Нека прође кроз све оно што сам ја проживљавао због ње!“ И неко му је рекао: „Чекај! Ти си је заиста много волео, говорио си о њој предивне речи! Шта се догодило? Када је твоја љубав успела да се претвори у мржњу, злурадост, осећај освете? Где је нестала?“ Видите како се то десило. Ми волимо док нас воле. Када је све потчињено нашим условима, нашим жељама и прохтевима. Волимо, док нам тај човек одговара, док је он само наш. Односно, ми се вртимо око сопственог "ја". Лако је волети, кад те воле. Ја на пример, не могу да кажем да те истински волим. Знаш ли зашто? Зато што се одмах посвађамо, кад између нас дође до неког неспоразума, и кад ми ти кажеш нешто непријатно. И само ако се будем трудио да у овој ситуацији препознам Божију промисао - да је Бог допустио овај неспоразум зарад нашег смирења и спасења, ако се будем сећао да је твоја душа прекрасна, упркос твојим речима и поступцима, ако не престанем да те волим после свега овога, тек тада могу да кажем да те волим. Љубав је подвиг у коме се не истрајава лако, али његов резултат можеш у тренутку да изгубиш. Права љубав је неправедна Не можемо волети само оне који нас воле и испуњавају све наше прохтеве. То је људска љубав, љубав „ти мени - ја теби“, равноправна љубав. Али права љубав је неправедна. Неправедна је, јер ти показујеш великодушност према човеку који ти је учинио зло. Али ово је могуће само ако долази из наше унутрашњости. Ако није тако, онда на површину испливава нешто друго: нервоза, озлојеђеност, проклињање, викање, псовање. Међутим, ако обратите пажњу на ово, онда се можете помолити и рећи: „Господе, захваљујући искушењу које си ми послао, ја сам боље упознао себе, и схватио сам да не живим онако како би требало да живим. Зато што сам се гневио, када бих чуо критике које су мени упућене. А када су са мном поступали неправедно, срдио сам се. Када су ме грдили, почео бих да негодујем.“ Господ нас учи: „Љубите своје непријатеље“ (Мт. 5,44). Па ми нисмо у стању да волимо ни своје ближње, а како ћемо тек непријатеље волети... То је веома тешко, и ако неко од вас може да каже да поседује такву љубав, нека се моли за све нас, који не умемо тако да волимо. И у том случају је могуће да и ми некад научимо истински да волимо, јер заправо, то и није тако сложено, ако посматрамо ситуацију очима Господа. У овом случају нас љубав може спасити у последњем тренутку, када изненада схватимо како смо некад били глупа деца. Дакле, неко те мрзи. Па шта? Покушај да заволиш тог човека! Шта губиш тиме? Ништа. Напротив, исцелићеш своју душу. И ништа ти се лоше неће десити. Чак ћеш спавати боље, ако истински заволиш. „Мрзи, буди осветољубив и немој да се чудиш што ти је притисак повишен“ Једном свештенику долазио је човек, који никако није желео да се сложи са оваквим аргументима. И свештеник је коначно рекао: „Добро, дете моје. Нећемо се расправљати. Ради како знаш. Немој да волиш. Мрзи. Буди осветољубив. И видећеш како ћеш спавати ноћу. А ако притисак расте, не питај због чега се то догодило. На крају крајева, ти сам не желиш да волиш, да прашташ, да прихваташ људе онаквима какви јесу, не желиш да их разумеш. Само нас љубав може спасити. Она је плод Духа Светога. Тачније, у души се појављује дах Утешитеља, ветар мења правац, и тако ми учимо да волимо. То није лако. Али Господ нас је на то призвао. Треба да се трудимо да волимо, и онда после много година, када нас више не буде у овом свету, у нашој породици, у нашој улици, у нашем манастиру, можда ће се чути: „Умро је, а био је тако диван човек! Све је волео...“ Ако нас буду памтили, на пример, као велике испоснике, и то је, наравно добро. Али и пост треба да вршимо из љубави. Ми постимо зато што веома волимо Господа. Исто важи и за милостињу, и за уздржање - све треба да радимо из љубави. Постоји изрека: „Љубав се побеђује љубављу“ односно, да би се превазишао земаљски, чулни осећај љубави (обична људска љубав, о којој сам говорио раније), треба да заволимо Господа. И ради Њега да оставимо пређашњу земаљску љубав. Воли и не брини, ако ти љубав није узвраћена Љубав у себи обједињује све друге врлине. Шта год да радимо, ако је без љубави, онда нема смисла, говори нам апостол Павле. О врлинама се говорило и у разним философским учењима, чији су следбеници постили, уздржавали се, подвизавали. Али то не значи да су они знали да воле на прави начин. Воли. Нека твоју љубав виде они који су у твом окружењу. Блистај љубављу. Онда ће те са љубављу спомињати и људи, који буду долазили на твој гроб, говорећи: „Какву је љубав и благодат носио у себи овај човек! Никога није осуђивао, ни са ким се није свађао, није био злопамтљив! Свима је помагао, свакога је тешио! И ми треба да постанемо такви!“. Свети апостол Павле каже да постоје три врлине – вера, нада и љубав. Али љубав је најважнија. Направи корак, да би обогатио своју душу. Немој туговати ако те неко не воли. Не размишљај о томе, боље ти сам покушај да заволиш. Покушај да не узимаш, него да дајеш, следећи пример Господа. Потруди се да постанеш светлост света за људе. И не брини, ако ти љубав није узвраћена. То није ништа страшно. На крају крајева, ни ти не волиш све људе. Ако научиш да волиш, волећеш све људе, али на овом путу, биће још много погрешака. Зато, не очекујте много од других, не тражи љубав. Насићуј се оним што живи у твојој души. И ако на твоју љубав, други човек одговори љубављу, то је веома добро. Ако не одговори, то није страшно, немој да будеш повређен, јер у супротном, то добро које си учинио за тог човека, распршиће се по ваздуху, и од њега неће остати готово ништа. Воли. Воли свим срцем, и говори речи љубави својој деци, родбини, свима онима, којима још ниси успео да кажеш, јер није било прилике. Једноставно кажи: „Волим те!“ и ако ти се та особа почне смејати, немој да те то смути, већ једноставно реци: „Хвала ти за све што си учинио за мене. Хвала ти што постојиш, хвала ти што ми помажеш, што ме подржаваш и што ме снажиш. И за ово зло које си ми учинио, посебно сам ти захвалан. Захваљујући томе, ја учим да трпим и да праштам, а све то са љубављу.“ Архимандрит Андреј (Конанос) С руског Весна Ивковић 26 / 04 / 2018 http://www.pravoslavie.ru/srpska/112521.htm
  16. Нови Београд и Земун баштине традиције и сећања на наше војно ваздухопловство... Писали смо/сам о томе `тма` пута овде-више ми је и мука. Миланковићев хангар у "Ерпорт ситију" се још увек држи. А некадашња упрвна зграда "Икаруса" са све спомен плочом страдалим авијатичарима у Другом рату, у Грамшивејој улици на граници НБГ и Земуна; где некад бејаше и Дечији центар, а одакле започе са радом прва српска фабрика авиона... Једноставно пред нашим очима нестаје... Узалуд су житељи из краја указивали да је то први објекат Новог Београда, да зграда има повијесну вредност, да је Икар на њој у сразу са оним на згради Команде РВ у Земуну... Узалуд је апеловала војска, ветерани некадашњег ЈАТ-а... Узалуд је била и чињеница да се на серклу зграде налази и спомен плоча настрадалим ваздухопловцима. "Прича" да је ту био некада аеродром... Дођође нека времена где нам авијацију преименоваше у "ваздуПлохове" и полетнослетне стазе у "аеродрУме"... Сами смо криви... Понекад заиста и помислим да правим будалу од себе пишући и указујући на на неке чињенице... О томе да је некада мала Србија, у авијиацији била ИСПРЕД и САД и Русије. Очито то никога не интересује. Више се прима русољубна онанија по друштвеним мрежама, те хладни ножеви америчанскофилних чињеница... Када је ова земља имала авијацију, ни први, ни други јој нису били ни "до колена". Када је у овој згради започела повијест зракопловне индустрије, први су гледали интересе, док су други сабирали петољетке из сов/колхоза од Кавказа до Владивостока. На месту ове зграде нићи ће нешто. Није хришћански и није у реду... Али, Дабогда се сваки "корисник" овога места сећао нечега што лети код Срба, и што је најбољи српски РЕАЛНИ бренд већ 106 година... И ШТУЦАО А који је започео један поп.. Живели и ако се загрцнете-нема везе. Напијте се воде из корпоративног маркета.. и идемо даље...
  17. У периоду великих празника, парохијани храма Светог кнеза Лазара на Љубићу, заједно са свештенством организовали су акцију прикупљања помоћи за суграђанку Зорану Стојић која је тешко повређена у саобраћајној нерећи у Подгорици и која се тренутно налази на лечењу у Београду. Позиву се одазвао велики број грађана који су прикупили око 120.000 динара. Старешина храма Светог кнеза Лазара Владан Хаџи Милосављевић је предао прикупљени новац породици повређене девојке уз молитве за брз опоравак и повратак дому. Овом приликом свештеник Владан Хаџи Милосављевић је истакао да се Црква, иако је у изградњи Парохијског дома, стара о својим парохијанима. -Ту смо да притекнемо у помоћ како у личним и појединачним тешкоћама и болестима тако и у елементарним непогодама, казао је свештеник и истакао да је Црква и у претходном периоду то радила и настојаће да у тим подухватима истраје и у будућности са намером да у оквиру новоизграђеног Парохијског дома отвори један вид народне кухиње за сироте, немоћне, старе и децу без родитељског старања. -Поред основне обавезе Цркве, сви окупљени око храма Светог кнеза Лазара имају заједничку вољу и жељу да братски буду ту једни за друге олакшавајући тиме тешке ситуације у којима се нађу њени парохијани, рекао је отац Хаџи Милосављевић. Извор: Глас Западне Србије Епархијске вести
  18. У периоду великих празника, парохијани храма Светог кнеза Лазара на Љубићу, заједно са свештенством организовали су акцију прикупљања помоћи за суграђанку Зорану Стојић која је тешко повређена у саобраћајној нерећи у Подгорици и која се тренутно налази на лечењу у Београду. Позиву се одазвао велики број грађана који су прикупили око 120.000 динара. Старешина храма Светог кнеза Лазара Владан Хаџи Милосављевић је предао прикупљени новац породици повређене девојке уз молитве за брз опоравак и повратак дому. Овом приликом свештеник Владан Хаџи Милосављевић је истакао да се Црква, иако је у изградњи Парохијског дома, стара о својим парохијанима. -Ту смо да притекнемо у помоћ како у личним и појединачним тешкоћама и болестима тако и у елементарним непогодама, казао је свештеник и истакао да је Црква и у претходном периоду то радила и настојаће да у тим подухватима истраје и у будућности са намером да у оквиру новоизграђеног Парохијског дома отвори један вид народне кухиње за сироте, немоћне, старе и децу без родитељског старања. -Поред основне обавезе Цркве, сви окупљени око храма Светог кнеза Лазара имају заједничку вољу и жељу да братски буду ту једни за друге олакшавајући тиме тешке ситуације у којима се нађу њени парохијани, рекао је отац Хаџи Милосављевић. Извор: Глас Западне Србије Епархијске вести View full Странице
  19. Речи стараца увек су се много цениле у Русији. Довољно је присетити се како је у 19.веку Достојевски одлазио у Оптина пустињу ради сусрета са старцем Амвросијем. Данас се обнављање традиције старчества у познатој Оптинској пустињи везује за име схиархимандрита Илије (Ноздрина). Њему се и „Аргументи и факти“ обратио са питањима, која чине духовни и друштвени нерв земље. Фото: Мария Позднякова / АиФ - Баћушка Илија, православни хришћани су сада у Великом посту. На шта треба обратити посебну пажњу? - Велики пост је духовно пролеће. Ни у ком случају није казна. Ми кажњавамо сами себе када лоше живимо. У младости сам живео у општежићу. Тамо је био градитељ који се са собом увек носио чајник. Он би своју плату пропио за недељу дана, а после је позамљивао, и најчешће преживљавао на чају. Његово уздржање је било принудно. Код нас је добровољно – ради Господа, ради своје душе. Човек греши више својим необузданим понашањем, него узимањем одређених намирница: недостатком љубави према ближњем, према члановима породице. У молитви Господњој „Оче наш“ речено је: као што ми опраштамо, то јест, на пример, треба да опростимо ближењем, ако нас је наљутио. Тако ће и Господ опростити наше немоћи по Својој великој љубави. - Разговарамо уочи председничких избора у Русији. Неки говоре: „Зашто да излазим на изборе? Од мене ништа не зависи!“ - Онима, који су се набили у своју егоистичну рупу, стан, страћару, то није на похвалу. Не треба мислити само на себе. Треба мислити на земљу. Тако је наш многонационални народ увек и поступао. Увек се уједињавао у одговорном тренутку. Чисте савести и са добрим жељама треба направити свој избор, добро извагати и расудити. - Како расуђивати? - Размислити шта би држави користило, а шта би могло да је доведе до потреса. Ево, ту је човек који довољно познаје стање наше Отаџбине, који је прошао заједно са народом огроман број потешкоћа и који је већ био изабран за главу државе. Или ће ту позицију заузети неки други кандидат. Макар и са великим знањем, али без искуства и разумевања околности, које формирају живот наше велике земље. То ће повући велике раздоре и немире. Треба бити пажљив са кандидатима који заводе народ красноречивошћу, док заправо желе да заузму ту позицију ради неке користи. - Многи су склони да верују лепим речима. - Русија је једном, 1917.године поверовала обећањима о светлој будућности. Играли су на простоту и поверење руског народа. То је довело до националне катастофе. Читави слојеви становништва су проглашени за „непријатеље“, уништавало се свештенство, интелигенција, убијали се радници, козаци, сељаци. Пресуде без суђења и истрага одређивала је „тројка“. Стотине људи су стрељали у једном маху. А извршитељима казни давали су по ведро вотке. Ево су ти плодови револуције! - Постоји и други поглед на совјетски период: да, била је репресија. Али смо добили бесплатно образовање, станове, мединицу. Многи млади људи данас тако виде СССР. - Да, у „комунистичком рају“ раскошно је живела партијска номенклатура, која је користила посебне намирнице, била у посебним болницама, итд. А обичан народ? Моји баба и деда су умрли од глади. Умирала су читава села. Око мог села Редкино (Орловска обл. - Ред.) још су се и очувала, а остала - Терехино, Новодмитровка, Марјино – нестала су. Како смо живели? Шта смо јели? У најбољем случају "попару" од буђавог прошлогодишњег кромпира, који смо имали среће да пронађемо у башти. Наша породица - мама, старији брат, сестра, млађи брат, баба и деда – живела је у колиби са сламнатим кровом. Сламу су давали само ако се председник заједнице испоштује – ако се напоји. Зими се температура у кући подизала максимално за 5-10 степени – када смо успевали да добијемо угаљ. За оца Атанасија Ноздрина, који је погинуо на фронту, нисмо добили ни копејку. Мама за робовски труд у колхозу, није добијала никакав новац. Сећам се, како ме је увек пратио осећај глади. - Баћушка, а каква је то прича о хлебу, која се код вас у селу и дан данас препричава? - То је случај који се одиграо неколико година после рата. Старији брат Иван је са пријатељима путовао у Тулу по хлеб. Враћали су се у Орел уморни. Дошли су до железничке станице, и тамо заспали. Неко им је украо хлеб. А ја сам дошао гладан са поља. У кући никакве хране. Размишљам, идем да потражим јагоде. Дуж наше куће се простирала железничка пруга. Пролазим десет, петнаест метара, и видим: нешто лежи на земљи, замотано у крпу. Отварам – а унутра векна хлеба. Свежа, још увек топла. Не усуђујем се да мислим како је доспела на то место – можда је испала из воза који је пролазио. Радост у кући је била неизмерна. У та гладна времена, ово је било чудо. - Да ли је истина да многе благосиљате да пређу да живе на селу? - Где је најбољи живот? Тамо где су живели дедови и прадедови. На селу. Ако човек буде радио у природи – имаће и здравља. И деца ће здрава да расту, а не са алергијама. Сви јуре у Москву и друге градове. У мом родном Орлу су већ гужве у саобраћају. Ускоро неће бити чиме да се дише у градовима. И после: ако у селима нико не остане, ко ће хранити градове? Треба да обновимо макар десет процената од изгубљених села. - Према истраживањима, 80% становништва Русије сматра себе православцима. Али, само мали број од њих регуларно иде у храм, и пости. - Године атеизма нису остале неприметне. Комунисти су одвраћали народ од вере на све могуће начине – помоћу филма, радиа, новина, телевизије. То су била циљно усмерена рушитељска дејства против духовних основа живота руског народа. Било је потребно од верујућег руског човека, вредног, одговорног направити "хомо советикус". Рушили су се храмови, свештеници су стрељани. Само током 1937. и 1938. године стрељано је више од 100 хиљада православних свештенослужитеља! У огромној земљи остало је неколико стотина активних храмова. Са каквим садизмом су убијали! Архиепископа Тверског Тадеја (Успенског) су удавили у тамничком клозету. Епископа Соликамског Теофана (Илменског) више пута су потапали у рупу у језеру, и на крају се тамо и смрзао. То је био вид јавне казне. Епископ Исидор (Колоколов) је био ухапшен и стављен на колац. Погледајте наш православни календар – нема дана да прође, а да се не прославља неки новомученик. Ко је управљао организаторима гоњења? То су били људи одани сатани. Задатак сатане је да удаљи људе од Бога. Викали су нам како су научници доказали да нема Бога! Каква је то лаж! Нема таквих сведочанстава! Али у школама се до данас настоји на материјалистичким погледима. Уништили су душу човеку. Усмерили пажњу само на земаљско. Човек је разумно биће. И деца већ у школском узрасту покушавају да разумеју: а шта у суштини чини живот? Није ваљда да је смисао само у исхрани и размножавању? Тако животиња живи. Човек има много виша питања. Бог улаже у њега религиозна осећања од самог рођења. Младенца, када доспе у храм, одмах усмеравају где да упали свећу. Људима су желели да мисао о духовном животу. Православни људи немају никакве сумње када је у питању вечност. Можемо да скупимо милион фактора који доказују постојање Бога. Само да сакупимо случајеве када су се свети јављали људима, не бисмо могли да их све набројимо. Преподбном Сергију Радоњешком се неколико пута јављала Мајка Божија. Серафиму Саровском Сам Спаситељ. Атонском старцу Силуану се сам Господ јавио. Сваки човек, који се дубоко у себи моли, обавезно ће осетити везу са вечним светом. - У време рата, молили сте се за оца, али је он погинуо. Како сте то прихватили, с обзиром да сте били дете? - Од оца смо са фронта добили само једно писмо. После је стигла и вест да је умро, рањен. Тако је било угодно Божијем Промислу. Речено је у Јеванђељу: нема веће љубави од оне, ко душу своју положи за ближње своје. Али моја молитва је уродила плодом. Много година смо тражили место где је сахрањен, и нашли смо га. То је братска гробница у Владикавказу, где се отац упокојио у војној болници. Поред се гради храм. - Још у детињству сте осетили да постоји вечност? - Одувек сам то знао. Увек сам се молио. Русија је, без обзира на све, увек живела управо вером. У страшном Великом Отаџбинском рату наш народ је победио захваљујући Божјој помоћи. Кад има вере, има живота. Са руског Ива Бендеља 23 / 03 / 2018 http://www.pravoslavie.ru/srpska/111683.htm
  20. На данашњи дан пре 65 година, 10. марта 1953., слетањем прва четири млазна авиона Т-33 Шутинг Стар (од укупно неколико стотина различитих типова за време трајања сарадње са Западом) на писту батајничког аеродрома, започела је "млазна ера" нашег РВ и ПВО. Слетање ваздухоплова је тада преносио и Радио Београд. На основу Споразума о војној помоћи који је наша влада склопила са владама САД, Велике Британије и Француске, почетком 50-их година, договорена је била испорука наоружања и војне опреме (НВО) за потребе ЈНА. Поред уобичајених оруђа и оружја, возила за превожење људи и технике, артиљерије и разноразних топова, радио радарске опреме и слично, овај договор Југославије и Запада је био најочитији у ваздухопловном сегменту. До 1962. године када је Програм због нашег заокрета према СССР стављен ван снаге, наше ваздухопловство је добило (један мањи део по регресираним ценама, остатак по симболичној цени 1$/ком) 970 авиона свих типова и врста. Ако изузмемо Москитосе и Тандерболте испоручене на почетку Програма, који су били добрано рабљени и коришћени (али су пре испоруке били ремонтовани), све касније испоруке летелица су подразумевале или нове, или летелице које су налетеле до 100 сати. Поједини типови су током трајања Програма били испоручивани нама, пре него осталим чланицама НАТО на терену. Економска цена помоћи у износу од нешто мање од 800 000 000 долара, ову војну помоћ квалификује као највећу у историји, коју је Влада САД упутила једној земљи која није члан НАТО пакта. Према плану уговореном са НАТО, прва група наших пилота је извршила преобуку у америчкој бази у СР Немачкој 1952. године, па је по повратку у земљу отпочела преобуку са осталим пилотима 117. ловачког авијацјског пука, на челу са командантом мајором Милорадом Ивановићем. У почетку је овај пук био одређен за пријем летелица, док су у наредном периоду летелице директно од НАТО запримали и пукови у Скопљу, Титограду и Брежицама. Убрзо је формиран и Центар за преобуку (ЦЗП) на млазне авионе са мајором Албином Старцом, као командантом ЦЗП. Треба рећи и то да су летелице најчећше долазиле преко Грчке, а уобичавало се да међу посадама у групи увек буде и неко од наших пилота. Иако СФРЈ није била у НАТО, јединице које су запримиле америчке ловце, почев од овог Т-33, па преко његове морнаричке итерације ТВ-2, односно Ф-84 Тандерџет и Ф-86 Сејбр, сматране су у симболичком смислу делом јужноевропског крила НАТО и поред наших редовних инснпекција, потпадале су и под редовну годишњу контролу од стране НАТО, која је подразумевала вишедневно праћење експлотавације авиона у мировним и ратним условима. Почев од редовног одржавања у јединици, па до присуствовања ГРБ (гађање-ракетирање-бомбардовање) вежбама на терену. Прост увид у пуковске дневнике који су сведочили о тим контролама које су Амери спроводили 10-ак година говори да су ови редовно остајали без текста, како због високог нивоа техничке културе, тако и због обучености посада и резултатима на ГРБ полигонима. Оцене су увек биле највише. Што се тиче догађаја "на данашњи дан", јутро тог кишног уторка, десетог у марту те 1953. године и није баш обећавало да ће моћи да слети авион, пошто ни птице нису летеле . Ипак, како је и најављивано неколико дана раније путем Радио Београда, мирис спаљеног керозина је обогатио арому ваздуха над тим делом сремске пустаре надомак Београда. Укупно 4 авиона су дошавши са истока ушла у круг за слетање са старопазовачке "капије". "Четири сребрне птице", како је у моменту надахнућа прокоментарисао репортер Радио Београда, паркирала су се испред зграде Команде аеродрома Батајница, исте оне које су неки "синови и унуци" ова 4 момка 46 година касније сравнили са земљом. Није изостали ни "сликавање"... Тада су нам оставили "само два", док су се са друга два вратили у Италију. Наредних дана је испоручено још неколико. Све до укупне бројке од 130 летелица овог типа и још више од 800 у наредном периоду, када смо опет одлучили да уместо од НАТО добијамо као донацију, ми то као паметни купујемо од Совјетског Савеза. Слична је ситуација и данас.
  21. (ВИДЕО) Кад те питају "Што постиш"? View full Странице
  22. Ауторка: Љубица Гојковић 29.09.2017. године Гост: Митрополит црногорско-приморски и архиепископ цетињски Амфилохије Радовић говори за нашу телевизију о вишевјековном и непрекинутом трајању СПЦ у Црној Гори, о односима између Исламске заједнице и СПЦ у Црној Гори, о тзв. ЦПЦ али и Косову и жељи да оставри аманет краља Николе и светог Петра Ловћенског Тајновидца. Снимљено у Храму Христовог Васкрсења у Подгорици.
×
×
  • Create New...