Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'када'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 96 results

  1. Прослава Духова у храму Свете Тројице у Источном Бранзвику, и поред посебних услова, изазваних корона вирусом, прошла је величанствено. Свештенство Мелбурнског намесништва уз присуство одређеног броја верних парохијана овога храма, сачекало је свога Владику у 9:45ч испред храма. Владика је, после церемонијалног дела, свечано уведен у храм, уз певање тропара „Благословен јеси Христе Боже наш…“, од стране нашег хора. Света Aрхијерејска Литургија, коју је служио Епископ Силуан уз саслужење пет свештеника и два ђакона, заиста је била духовно освежење за све присутне. Већ месецима смо у ситуацији да немамо свечаних литургија, тако да је, поред чињенице да славимо један од највећих празника Цркве, овако свечана Литургија, предвођена нашим првојерархом, изазвала посебне емоције. Техничка служба наше парохије, на челу са Небојшом Стефановићем и Николом Јошевским, организовала је директно преношење Литургије, тако да је мањи број верника могао да прати Литургију и из сале. Данас је наш хор, под диригентском палицом Саве Ђукића, изузетно лепо певао и на тај начин значајно допринео лепоти Литургије. После читања Јеванђеља, веома надахнуто је проповедао Преосвећени Владика Силуан на тему празника. Истакао је чињеницу да нам Тројични Бог, Отац Син и Свети Дух, стално помаже, а нарочито да нам је та помоћ потребна у времену када се боримо са разним искушењима, као што је искушење наметнуто са корона вирусом. Порука проповеди укратко би могла да се сажме у идеју: са Богом све можемо, са Њим који носи наше бреме и који нам увек помаже, када Му се обратимо за помоћ. Такође, Владика је истакао погубност неживљења са Богом, са извором „воде живе“, која нам помаже да стигнемо до Вечности. При крају Литургије прочитане су благодарне молитве са Вечерње службе на Духове, извршен опход око храма и освећен славски колач. На крају Литургије, Владика се поново обратио вернима са речима утехе и благодарности Богу за све. Старешина храма, прота Милорад Лончар, поздравио је Владику Силуана у име свих присутних и целе Парохије, захваливши му на доласку те његовим молитвама и благословима. Коло српских сестара спремило је ручак за наше уважене госте. И, све је, могло би се рећи, овога дана било лепо и узвишено. Нажалост, ручак за наше верне парохијане нисмо могли спремити због државних прописа у вези са корона вирусом, али и то ће надамо се ускоро постати део прошлости. Сви са нестрпљењем очекујемо да се ствари нормализују у држави, па следствено и оне које се тичу редовног и слободног доласка наших верника у храм. Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска
  2. Високопреподнобни архимандрит Сава Јањић, игуман манастира Високи Дечани предводио је 22. по реду Интернет литију. Она се и овог четвртка емитовала на таласима и ју-тјуб каналу радија „Светигора“, страницама „Не дамо светиње“ на друштвеним мрежама и телевизији „Нови“. „Свештенство и монаштво Косова и Метохије дубоко доживљавају крст који носи Црква у Црној Гори“, рекао је дечански игуман и додао да се то нарочито односи на владику Јоаникија и утамничне свештенике. „Они који су хтјели да их унизе затвором заправо су их још више узвеличали и прославили. То је потврда да је крст пут до истинске славе и Васкрсење“, казао је отац Сава Јањић, нагласивши да то потврђује древно искуство Цркве.. Игуман овог древног манастира који чува моштви Светог краља Стефана Дечанског нагласио је да је дубоко убијеђен да ће трпљење, смирење и упорност нашег народа у Црној Гори сигурно уродити плодом. „Тај плод ће бити побједа не за једну страну већ за читаву Црну Гору“ рекао је отац Сава Јањић. „Треба и оне који другачије размишљају задобити за Христа“, подсјетио је отац Сава и додао да то сада изгледа тешко, али не смијемо дозволити да нас обузме горчина или братска мржња. Архимандрит Јањић је нагласио да морамо знати да смо синови једног рода и да морамо да превазиђемо разлике уколико оне постоје. „Сигурно ће наша Црква учинити што стоји до ње али се надам да ће власти схватити да негирање основних права вјерницима и сукоб са Црквом није пут ка будућности Црне Горе”, истиче отац Сава. „Сигурно је да ће на крају истина побиједити“, поручио је из Високих Дечана отац Сава Јањић. Извор: Митрополија црногроско-приморска
  3. Ми данас стојимо овдје на светоме мјесту, у светоме храму, окупљени око Свете службе Божије и око Хљеба живота али ово мјесто је свето и зато што је ово мученичко мјесто, мјесто страдања.., и самим тим мјесто позива свима нам, да пробамо да у себи нађемо смисао, нађемо разлог зашто је то тако… Овим ријечима, на почетку свог обраћања, сабранима у Брадини код Коњица, обратио се Епископ Димитрије, захумско-херцеговачки и приморски, указујући на послиједице људског гријеха и одвраћања од Бога, насупрот позиву да будемо истински људи. Звучни запис беседе Уз саслужење свештенства и вјерног народа, Светој архијерејској литургији у Храму Вазнесења Господњег присуствовали су и представници власти. У порти овог обновљеног храма, код споменика брадинским жртвама рата одслужен је парастос православним хришћанима, пострадалим на овом подручју од 1992. до 1995. године. Извор: Епархија захимско-херцеговачка и приморска
  4. На празник Светог свештеномученика Платона Бањалучког, 5. маја 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион началствовао је светом Литургијом у манастиру Буково уз саслуживање сабраће ове свете обитељи. У свом обраћању, Епископ Иларион је најпре честитао монаху Платону имендан и свима пожелео срећан празник. Тумачећи свето Јеванђеље владика је истакао да Господ није учинио никаква чуда у Капернауму не због немоћи своје већ због неверја и равнодушности тамошњег народа. „Нека би нам Господ даровао све оно што је добро и корисно, а Он најбоље зна шта нам је и када потребно“ закључио је Епископ тимочки. Извор: Инфо-служба Епархије тимочке
  5. У Вазнесењској цркви у Београду, данас на празник Светог Георгија, 6. маја 2020. године, свету Литургију служио је јереј Дејан Јаковљевић, а саслуживали су јереј Арсеније Арсенијевић старешина Вазнесењске цркве, протојереј Драган Радовановић, ђакон Бошко Савић и протођакон Стевица Рапајић. Звучни запис беседе „Када прослављамо ове Светитеље схватамо да они нису били храбри сопственом природом него су надишли природу вером у Господа.“ Истакао је јереј Арсеније Арсенијевић у празничној беседи и поручио да све хришћане треба да одликује стање унутрашње радости знајући да је моменат у ком се тренутно налазимо привремени моменат који нас припрема за вечни живот. Извор: Радио Слово љубве
  6. Где су билни силни етички комитети када су се крале бебе, наручивале беспотребне вакцине за свињски грип Немам никакву моралну обавезу да браним Бранимира Несторовића. Последње две године, откад траје кафкијански процес против мене пред Лекарском комором Србије, осим др Владимира Стојковића и др Марка Марјановића, ниједан колега из Србије није јавно стао у моју одбрану, за разлику од двадесетак професора медицине и права, адвоката и политичара из иностранства, као и врсних интелектуалаца и људи проф. др Бранислава Ристивојевића и др Владимира Димитријевића. Тужена сам због свог грађанског и политичког активизма, који укључујује залагање за политику добровољне вакцинације. Нити сам шта лоше урадила на свом радном месту, нити сам коме нашкодила. Тужена сам због става да се човек мора питати да ли жели да му се нешто пласира у тело. Није ме бранио ни Несторовић, ни Вучић. Није ме бранио ни други професор педијатрије који је пред сведоцима обећао да хоће. Нису ми дали милисекунду на било којој телевизији, нити три реда у новинама. Због спинова и лажи билтена БНД-а и данас добијам претње вешањем, разапињањем, пресуђивањем. Ниједан тужилац није реаговао, ниједно удружење жена, никакве струке и слично. Ипак, доследности и истине ради, због које и пролазим кроз све то, осетила сам потребу да реагујем на данашњу вест да је група професора Медицинског факултета тражила од Лекарске коморе Србије да се изјасни о „наступима“ професора Несторовића у којима је говорио о коронавирусу. Против пулмолога Несторовића, побунила су се два лекара судске медицине, психијатар, интерниста и пензионерка непознате специјализације. Имали су примедбе на његова иступања у вези респираторног вируса, који је, хтели, или не хтели, ипак делокруг његових интересовања и рада. Позивали су се на његов наступ у друштву председника Србије, где је, на један карикиран начин, овај вирус назвао „најсмешнијим у историји“. Да ли је једино Несторовић на свету био оваквог става? Ако уконимо стилске фигуре и усхићење присуством председника, на које лично има свако право, као што има право и да носи слику дотичног у новчанику, његов став о релативној бенигности овог вируса и исфабрикованој драми која га је пратила, имали су бројни лекари широм света. Да ли су професори Медицинског факултета чули за професора Сухарит Бакдија, Вела Маркоског, Јакоба Пулијела, Вагнера Рићиардија, Волфганга Водарга, Џоела Кетнер, Џона Јоанидиса, Јорама Ласа, Пјетра Вернацу, Хенрика Стрика, Јаниса Расела, Давида Каца, Мајкла Остерхолма, Питра Гечеа и многих других и да ли ће их тужити надлежним коморама, јер народ у Србији не гледа само конференције за штампу, већ прати и стране медије и изворе? Са друге стране, да ли ће тужити инфектолога др Жарка Ранковића, који је 28.02.2020., на сајту Информера изјавио да страха и панике не треба да има, јер коронавирус није ништа епохално, већ је много гори грип који циркулише и од ког огроман број људи оболи? Да ли ће тужити Златибора Лоначара који је 25.02.2020., изјавио да апсолутно нема места за панику због коронавируса и да се преко 97-98% људи који добију коронавирус најнормалније опорави и наставља живот без проблема? Да ли ће тужити Предрага Кона који је 13.03.2020. за BBC на српском изјавио: „ Када тврдимо да је безбедно да се иде у школе, стојимо иза тога, исто тврдимо да неће бити преношења инфекције“, да би већ сутрадан претио на сајту Инсајдера, оставком у кризном штабу уколико се школе не затворе? Да ли ће тужити Зорана Радовановића који је за N1, 26.02.2020. изјавио да „не треба правити панику“ и да је „врло вероватно да та болест неће стићи у Србију, а ако стигне завршиће се са два, три болесника“? Како да се просечан грађанин не запита где су билни силни етички комитети када су се крале бебе, наручивале беспотребне вакцине за свињски грип, правили дилови са погребницима? Када неком премине најмилији због лекарске грешке, рука руку мије и врана врани очи не вади, али за оно што јуче ја, данас Несторовић, сутра неко трећи каже, скаче се из петних жила и труби на сва звона. Позивам Лекарску комору Србије да остави своје чланове да иступају као слободна људска бића. Не желим да се икад више заприми непотписана пријава без датума, правног основа, да се не доносе незаконита решења, да се након неколико молби не доставе туженој страни „докази“ у виду исечака из Блица, да се не провере основни наводи тужбе, потпише незаконит и фаличан записник и замрзне процес пред Комором због наводне кривичне пријаве коју тужилаштво никад није ни покренуло. За све ове незаконите радње према мени, потписници истих ће одговарати пред судом, али за суд јавности погубан ће бити још један прогон лекара ког, хтео то неко да призна или не, народ воли и који је многима остао у добром сећању. Несторовићу се „суди“ после 38 година стажа, а мени после 38 година живота. Једино заједничко је сличан став према обавезној вакцинацији. Можда је и кључан. www.zivimzasrbiju.com
  7. @Иван Ц. Помаже Бог, Христос Воскресе и свако Добро од Господа вама и вашим ближњима! Ето, живим на селу па имам једну недоумицу и питање за вас да ме посаветујете. Купио сам саднице јагода и ето, на пример, сутра је један од најрадоснијих празника, Васкрс, а имао бих још неке обавезе око њих, конкретно, требао бих да их баш добро натопим водом, да развучем црево, пошто немам систем кап по кап, и да их залијем. Размишљао сам да прво дан, ако да Бог, посветим Њему, молитви, а онда касније да одрадим тај посао. Тешко је некад ускладити све обавезе, испланирати и одрадити нешто на време, а притом испоштовати Црквену заповест не делати на празник. Искрено, мислим да у томе нема ништа лоше јер и ми пијемо воду, стоку појимо па зашто не би то учинио и када су јагоде у питању. Само што ето, не бих вас замарао са овим питањем него сутра због све ове ситуације не могу да идем у цркву па се нећу ни видети са својим парохијским свештеником па рекох да вама мало зановетам
  8. Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију на Велики четвртак, 16. априла 2020. године, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду. Владици Иринеју су саслуживали: Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, свештеници Саборног храма и новосадски ђакони. Звучни запис беседе Драга браћо и сестре, нека је свима на здравље и спасење ова света Литургија и свето Причешће! Дај Боже догодине у друкчијим околностима да прослављамо ове свете дане, и данашњи дан када је установљена света Литургија, када је Сâм Христос прву новозаветну Литургију на Тајној вечери, са ученицима својим, служио као Првосвештеник Цркве Своје, и сви ови други споменути догађаји: прање ногу ученицима, као пут смирења; наговештај Јудиног издајства и Спаситељевог страдања, али и после свега тога, дај Боже да у радости Васкрсења и ми – поред свега што се дешава око нас и са нама – прославимо и заблагодаримо Господу и молимо Му се за свако добро, истакао је владика Иринеј по завршетку Литургије. На Велики четвртак, директан пренос свете Литургије из Саборног храма у Новом Саду верни народ имао је могућност да слуша путем програма радио-станицâ Епархије бачке (Беседа, Славословље, Тавор и Благовесник), као и путем стриминга на интернет порталу Информативне службе Епархије бачке. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  9. На Празник Уласка Господњег у Јерусалим 12. (30) априла 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у манастирском Храму Манастира Трескавца посвећеног светом Архангелу Михаилу и свим небеским Архистратизима. Звучни запис беседе Владици су саслуживали: архимандрит Варнава (Дамјановић), Василије (Рожић), игуман Јеротеј (Влајковић), протопрезвитер-ставрофор Саша Црљић, протопрезвитер Драган Видовић, презвитер Стојан Ђурђевић (Епархија бањалучка), Чедо Ђурић, Немања Росић и протођакон Немања Рељић. У току свете Литургије Епископ Сергије је рукуположио дипломираног правника и апсолвента богословског факултета г. Алексу Марића у чин ђакона. Послије прочитаног јеванђелског зачала Владика Сергије је бесједио о данашњем Празнику Уласка Господњег у Јерусалим када је Господ наш Исус Христос у пратњи Апостола уз усклике: „Осана на висини“, допраћен до града у којем ће за неколико дана бити предан да се разапне, да буде предан смрти Онај Који свима даје живот, међутим предсказујући своје тридневно Васкрсење из мртвих и побједу над смрћу Господ је најавио и ону вјечну будућу побједу када ће васкрснути сви створени, најавио је оно свеопште Васкрсење и коначан суд овоме свијету. Послије заамвоне молитве по обичају су традиционално освећене врбове гранчице И подијељене вјерном народу. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  10. На празник Благовести у уторак, 7. априла 2020. године у Манастиру Светог Романа прослављена је слава манастирског храма посвећеног Благовестима Пресвете Богородице, Светом Литургијом и резањем славског колача. Благовести су, иначе, друга слава коју Манастир Светог Романа прославља, док је прва слава Свети Роман Ђунишки, кога молитвено прослављамо 29. августа. Звучни запис разговора "Прошле године су Благовести пале у недељу, служио је наш Владика Арсеније. Био је велики број људи. Никада до тада није било толико много људи, а ево ове године сходно приликама, никада није било мање људи. Надамо се да ће овај облак пошасти проћи брзо изнад нашег народа и да ћемо следеће године свечано са народом прославити нашу славу", каже отац Дамаскин. Како је за Радио Глас рекао високопреподобни архимандрит Дамаскин (Грабеж) игуман Светоромански, ове године је ова света обитељ славу прославила на веома скроман начин и то "из разлога што је наш народ, али и читав свет задесила ова пошаст". "Ими данас који смо имали радост да присуствујемо Светој Литургији, или они који су се молили у својим домовима, можемо да будемо пунога срца јер овим данашњим празником почиње спасење људскога рода, који почиње речима Светог Архангела Гаврила Пресветој Богородици: Радуј се Благодатна Господ је с тобом! И заиста у овим тешким тренуцима ми се сећамо тих речи које је поновио и Апостол Павле у посланици Филипљанима." Отац Дамаскин нас позива да се и ми, као Пресвета Богородица у тренутку када прима Благу Вест, "не бојимо ако је Бог и благодат Божија са нама" Баш као и Богородица и ми треба да кажемо "Ево слуге твојега или слушкиње твоје!", подсећа нас отац Дамаскин. Да говоримо "Господе, нека буде по Речи Твојој, па нека и ово искушење буде и нека прође, а ми на свему да захваљујемо Богу", јер, како каже отац Дамаскин, подсећајући нас на речи једног светогорског монаха "Више вреди једно `Слава ти Боже` у времену искушења, него стотину `Слава ти Боже` када нам иде све добро." Манастир Светог Романа један је од најстаријих у Србији, а први сачувани записани помен манастира налазимо у Хрисовуљи византијског цара Василија II из 1019. године. Дивна Светиња Православне Епархије нишке налази се на десној обали Јужне Мораве, поред пута који спаја Ражањ и Крушевац, недалеко до села Ђунис, а ово Свето место вековима представља молитвено уточиште верном народу кроз каква год искушења пролазио. Извор: Радио Глас
  11. Неки су веома забринути да нећемо моћи да посећујемо храмове. А такав проблем већ постоји у неким епархијама, изван граница Русије, чак и сада на територији Руске Федерације. Али хајде да прихватимо и ово као неко посебно време. Као неко послушање од Бога. Када нас Господ учи кућној молитви. Када нас Господ учи да обновимо свој хришћански живот и не учинимо га строго зависним од спољашњих ствари које су нам угодне. Чак и такве као што су храм и богослужење. Ми се можемо у овој сложеној ситуацији научити да будемо хришћани и по нечему другом. И ово, наравно, није повезано ни са каквим прогонима, јер нас нико не спречава да будемо хришћани, нико нас не спречава да исповедемо хришћанску веру, нико нас не спречава да проповедамо – укључујући у то и интернет. И све ово је, коначно, попут својеврсног послушања за нас хришћане. Када ми не идемо ка посту, већ је пост дошао ка нама. И та ограничења су сама дошла ка нема и ушла у наш живот. Сада је посебно време када можемо истински разумети: јесмо ли хришћани, јесмо ли у Цркви или не? Да ли смо ми Црква или не? Зато што Црква, наравно, није војни систем. Црква је заједница људи обједињена вером у Христа, обједињена благодаћу Божијом, обједињена најважнијим – љубављу. Али одакле почиње љубав? Љубав започиње способношћу да чујете и разумете другу особу. А сада је за нас посебно време, укључујући и то да научимо да слушамо и разумемо другога. У хришћанству се то назива послушање. Послушање није од речи «послушати», већ од речи «чути» или «слушати». Ово је основа из које је изведена реч «послушање». Ево, данас је наступило време када се учимо да једни дугима верујемо. Учимо да верујемо јерархији. Јерархија учи да верује нама. Учимо се да верујемо једни другима и да не гледамо процењујући једни друге или осуђујући због различитих погледа, због различитих супротности по одређеним питањима. Наш задатак је сада – у ово време, када се догађају изазови, дешавају се тешкоће, наш задатак у ово време – ујединити се у љубави. Ујединити се у послушању једни другима, у способности да чујемо и разумемо једни друге. И дај Боже да ово што се данас догађа буде такав инструмент за који један од ликова у цртаном филму «Летећи брод» каже: «Држите алат – направите летећи брод». Све што се данас нама догађа јесте инструмент. Мислим да ћемо, ако га узмемо, успети да изградимо нешто веома дубоко, лепо, што ће помоћи и нама лично, и целој нашој Цркви у даљем развоју и приласку ка некаквом апсолутно новом разумевању односа са Богом. Разумевању односа једних са другима на неком потпуно новом и занимљивом путу. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Поводом упокојења Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Милутина, доносимо звчни запис беседе коју је почивши владика изговорио у ваљевском Храму Покрова Пресвете Богородице на Сретење Господње ове године. Празник Сретења је празник сусретања, јер сви ћемо се сусретати. Неки у Царству Божјем, неки у паклом вечном. Када се опраштамо са својим ближњим који одлази са овог света, имамо „радосну тугу“. Тугујемо јер је отишао, али се радујемо сусрету, који ће се једног дана догодити. Зато је важно да се Црква моли за све оне који су отишли у живот вечни. Свети оци су говорили да је Црква та која је на земљи све до Страшног суда и, ако се молимо за упокојене, Христос их из пакла изводи, беседио је том приликом Владика Милутин. Звучни запис: Радио Источник
  13. У цркви Свете Тројице у Кутима – Зеленика данас је одржано редовно годишње братско сабрање свештенства Бококоторског и Херцегновског архијерејског протопрезвитеријата. Свету литургију пређеосвећених дарова служио је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Звучни запис беседе У бесједи након Литургије Владика је рекао да човјек, када се удаљи од образа Божјега, оскрнави и свој образ. “Намјесто да се клања јединоме и истинитоме Богу, Њиме да живи и Њему да служи, ослобађајући се од свакога гријеха, он обоготворава себе. То је бивало кроз вјекове, то се догађа и данас. Модерна цивилизација кренула је тим путем обоготворења земље, онога што је пролазно, обоготворења човјека самога за себе, без Бога и против Бога, човјека коме је дах у носу”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да онај који таквога човјека обоготворава уствари обоготворава смрт. “Онај, дакле, који на Бога пљује и одриче се Бога, он се клања смрти, пролазности и ништавилу. Јер, ако човјек није бесмртно и вјечно биће, онда која му је вајда што се овдје рађа и живи десет, педесет или стотину година… Шта је стотину година у односу на вјечност”, казао је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. У суботу, дана 14. марта 2020. године, када Црква слави свету преподобномученицу Евдокију, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету архијерејску Литургију у храму Преноса моштију Светог оца Николаја у Тењи. Епископу Херувиму саслуживали су протонамесници Драгослав Шалајић и Ненад Лазић и ђакон Војислав Николић. Беседа Епископа Херувима: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Господ каже ,,Ја Сам Пут, Истина и Живот и ко иде за мном неће живети у тами“. Заиста, тај позив нас је данас, драга браћо и сестре, сабрао у овај храм Светог Оца нашег Николаја у Тењи. Да се једнодушно саберемо у молитви и да примимо благодатне Дарове за живот вечни у виду Тела и Крви Христове. Јер, када човек живи тим начином живот и када прима Тело и Крв Христову као најлепше дарове које је Господ човеку оставио онда он има живот и врлину у времену у којем живи. Може да се бори против свих искушења која се намећу, а које једино сабрани у молитви можемо да победимо и да превазиђемо. У недељама свете Четрдесетнице на човека свакако долазе различита искушења желећи да га одврате од Цркве Божије, од благодатне заједнице Светога Духа која се испуњава у Телу и Крви Христовој. Човечанство је данас заокупљено новим вирисум, новим искушењем које је задесило целокупно човечанство. Завладао је страх, али ми хришћани не требамо бити малодушни и маловерни. Требамо имати вере у Бога. Све можемо превазићи заједничком молитвом. Требамо да се молимо да Господ пошаље свој благослов да се целокупно човечанство избави од искушења које је дошло да би обмануло род људски и одвојило га од љубави и милости Божије. Не требамо да се одвајамо од Цркве Божије без обзира на сва упозорења и све оно што се препоручује као обавезујуће. Једино молитва. Када су највећа искушења Црква позива на молитву. Тако то треба да буде и у овоме тренутку, и у овоме часу. Да се молимо да Господ пошаље Своју милост. Како каже молитва коју читамо у великом Канону светог Андреја Критског : ,, Где Бог хоће Он побеђује поредак природе“. Заиста, ако смо у молитви и ако смо у благослову Божијем онда побеђујемо поредак природе и све оно што природа са собом носи. Али и природа треба да се спашава кроз човека. Човек је господар природе, Господ му даје блсгослов да господари. Ово што се десило, овај вирус је плод људског малоумља. Пуштен је у овај свет да би заиста упао у искушење. Молитвама Господу Богу, једнодушно сабрани једни са другима можемо да победимо ту пошаст и да достојно у молитви превазиђемо ово искушење које нас је задесило. Дубоко верујем и дубоко се надам да ће то тако и бити, да ће Господ послати свој благослов и избавити човечанство од ове пошасти која нас је снашла. Нека би Господ Бог дао да то тако и буде и нека благослов Божији буде на свима нама. Да нас штити и чува и да нама руководи у овом животу, да увек вером, надом и љубаљу можемо побеђивати сва искушења која ће нас задесити кроз Четрдесетницу, али и кроз целокупан живот. Све што долази постављено је тако да одвраћа човека од Цркве Божије и од Светога Сабрања. Овде је љубав и милост Божија, овде се проповеда Јеванђеље које нас упућује управо на тај пут Истине и Живота којима нас је учио Господ. Свакако да ми морамо бити одговорни према своме телу, јер је тело храм Духа Светога. Не будимо маловерни, будимо народ Христов, јер као такви можемо да следимо пут Васкрсења. Господ долази због човека, Оваплоћава се и Васкрсава да би показао човеку Пут. То требамо увек имати на уму. Да нас вера краси и да она буде круна нашега живота. Да Црква буде уз народ и да потврђује веру свакоме човеку. Требамо да стремимо томе да заједница буде чврста, да вера буде јака. Вером ћемо победити сва искушења и недаће. Јер ако смо маловерни ни у чему не можемо напредовати и ништа добро не можемо учинити. Не смемо да упаднемо у маловерје и у панику и страх који је завладао и да се понашамо као да нема Господа. У свему томе нема наде, нема љубави и све је засновано на људској умотворини која не познаје пут Христов. Као Хришћани требамо да творимо супротно од онога што нам овај свет намеће. У Цркви Божијој ми проналазимо наду и утеху, ту се испуњава љубав. Нека благослов Божији буде на свима нама од сада и кроз сву вечност! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  15. У петак, 13. марта 2020. године, друге недеље свете Четрдесетнице, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Литургију пређеосвећених Дарова у храму Свете Петке у Смедеревској Паланци. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали: архимандрит Евтимије (Јутреша), овогодишњи исповедник свештенства јасеничког намесништва, протојереј-ставрофор Велибор Ранђић, архијерејски намесник јасенички, протојереј Дејан Бркић, игуман Петар (Драгојловић), протонамесници Далибор Новаковић и Ненад Петровић, протођакон Иван Гашић и ђакон Владимир Степановић, као и верни народ Смедеревске Паланке. Литургији је претходила исповест свештенства. Током евхаристијског сабрања, Владика Јован се поучном беседом обратио окупљеном народу рекавши да цео наш живот треба да буде благосиљање Бога, а и благодарење за све оно што смо примили од Бога. “У Цркви не сме да буде формалности, већ је све са дубоким смислом. Тако је време поста време духовног уздизања и усавршавања, а баш у то време долазе и велика искушења која управо постом и молитвом треба да се одгоне”, нагласио је Епископ Јован позвавши народ да се не боји вируса нити чега сличног, јер када смо са Господом нико нам не може ништа. После свете Литургије уследило је читање реферата у сали парохијског дома. Ове године реферат је писао ђакон Владимир Степановић на тему “Да будемо сведоци Христовог васкрсења”. Након прочитаног рада уследила је конструктивна дискусија и коментари. Заједничарење је настављено трпезом љубави коју је припремило братсво храма. Извор: Епархија шумадијска
  16. Свако од нас има познанике, или чак и родбину, који са чуђењем гледају на наша окупљања у храму. На њиховим лицима се оцртава дубоко неразумевање, некада и нервоза са љутњом. Некад се то преточи у речи сличне овим: “У реду, ударио си у веру, хајде, нека ти буде. Али, зашто још и у Цркву ићи и толико времена и снаге на то траћити? Ево, нпр. ја такође верујем у Бога. Али, ја верујем у својој души. Ја носим Бога у својој души и нису ми потребне никакве спољашње церемоније и ритуали. Сети се само шта рече недавно сатиричар Михаил Задорнов: да бих општио с Богом, мени нису потребни никакви посредници!” Да, наравно, такво стање представља највиши идеал духовног живота. То нам је желео још апостол Павле: ''... да се утврдите Духом Његовим у унутрашњем човеку, вером да се усели Христос у срца ваша'' (Ефес. 3, 16-17). Да је речи Бог је унутар мене рекао преподобни Серафим Саровски - те речи би имале тежину, зато што би оне представљале поштено сведочанство о плоду његовог подвига. Да пустињак каже да је он себе приучио непрестаној унутрашњој молитви, тако да се због тога удаљеност храма, који он посећује тек понекад, и не осећа толико - из таквих уста такве би речи такође биле оправдане. Али, када такве речи слушамо од малограђана. Тада имамо пуно право да се заинтересујемо: а, какви су вас конкретно ваши духовни подвизи довели до таквог успеха? Имате Бога у души? Појасните, молимо вас, какав је био ваш молитвени пут? Колико често изговарате Молитву Господњу? Шта - Оченаш и не знате баш напамет? У реду, онда нам барем испричајте на који конкретно начин ви проживљавате присуство Бога у вашој души? Какве плодове дарова Духа ви у себи осећате? Да вам припомогнемо: А плод је Духа љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, милосрђе, вера, кротост, уздржавање (Гал. 5,22-23). Имате ли ви та осећања? Не, не мислимо на особине вашег карактера, него на дарове. Дар - то је оно што раније нисмо имали, али је, приликом нашег духовног рођења, ушло у наш живот, обновило га. Није ваљда да се не сећате тог обновљења? Надамо се да у вашем душевном искуству можете разликовати: ово је присуство Бога, а ово је испољавање обичних, људских особина: осећање лепоте, хармоније, осећање савести, људски афинитет према некоме? Не можете? Да ли то значи да ви уопште нисте приметили тренутак када је Бог, Творац Васељене, ушао у ваш живот и у вашу душу? Зар се то може не приметити? Дакле, можда Он није ни улазио? Јер, вера није обична пасивна сагласност: “Но, добро, слажем се, тамо негде постоји оно Нешто”. Вера - то је стремљење ка томе да се истинитим покаже оно што је одлучила да заволи душа. Вера не уступа пасивно притиску ауторитета или аргумената; вера активно жуди. Вера - то је дејство. То је стремљење ка ономе што се већ предосећа, али још није постало очигледно. Стремљење ка ономе што је већ дотакло наш живот, бацило на њега свој одбљесак, али још није ушло у њега целовито. Вера - то је жељење новог искуства. Али, они који говоре: “Ја имам своју веру, она је у мојој души” - говоре то са тако покислим очима да је веома тешко поверовати да су икада осећали икакво стремљење ка Богу. Не можемо волети а да не испољавамо своју љубав, да не чинимо баш никакве покрете према вољеном човеку. Исто тако, не можемо веровати, а да никако не испољавамо своју веру у неким спољашњим дејствима. Ви који тврдите да имате “Бога у души” - шта сте ви то учинили да бисте очистили своју душу за тако предивну Посету? Како и којим именом сте Га позвали? Како Га чувате у себи? Шта се у вама променило од тог Сусрета? Да ли сте заволели Оног Којег сте срели? И, шта ви то радите ради те љубави? Ако ли вас, пак, оваква питања наводе да збуњено ћутите, па немојте бар сматрати да сте превазишли оне који макар нешто чине да би пребивали са Богом! Ви који вечно стојите на једном месту, не презирите оне који корачају, чак и ако се успут и спотичу. Али, и ми сами морамо знати због чега идемо у цркву. Да чујемо проповед? За то је данас довољно укључити радио. Да се помолимо? Молити се можемо свуда и у сваком тренутку. Да бисмо принели жртву? Данас има много скупљача прилога и на улицама. Да предамо цедуљицу са именима за молитвени помен ближњих? Њу можемо предати преко познаника. Да запалимо свећу? И њу можемо поставити пред кућном иконом. Зашто, онда, ми идемо у храм? Тек се десетим или стотим делићем религија састоји од онога што у њу уносе људи. Главно у религији је оно што у њу уноси Бог. Главно није оно што људи чине ради Бога, него оно што Бог чини ради људи. Главно у религији није оно што људи доносе у храм, него оно што из храма износе. Оно што ми можемо принети Богу, можемо то учинити на било ком месту. Све што постоји на свету и онако припада Њему. Али, има један такав делић бивствовања, у коме је Бог дозволио да царује не Он, него други. Тај други, то је моја душа. То је тај собичак у бесконачном здању Васељене, у који Градитељ свега не улази без питања. И, од нас зависи - на службу чему ћемо ми поставити своју слободу, коју нам је даровао Бог. Да ли ћемо служити Богу, или себи самима, и својим прохтевима и страстима. У религији не постоји само оно што ми дајемо. Важније је оно што добијамо. Важније од онога зашто ми тражимо Бога је - зашто Он тражи нас. Зашто ми најчешће долазимо у цркву и обраћамо се молбом Богу - добро је познато. Ми смо склони да у Богу видимо један подобар генератор хуманитарне помоћи: “Дај нам, Господе, много здравља, успеха и додатака на плату!” Али, зашто зове Његова Реч: Приђите Мени, сви који сте уморни и обремењени? Нема у том позиву понуде као: И, дајте Ми то и то... Тај позив говори о томе шта ће Бог учинити онима који се одазову: И ја ћу вас одморити... Наћи ћете покој душама вашим. Дакле, у храм ми идемо да бисмо у њему нешто добили. Храм – то су зидови подигнути око Тајанства причешћивања. А, Тајанство се састоји у томе да је људима пружена рука са Даровима. Због тога посећивање храма није тешка обавеза, него предивна привилегија. Нама је дато право да постанемо саучесници Тајне вечере. Нама је дата могућност да постанемо причасници Божанске природе. Бог је нас тражио. И нашао. А, ми, једноставно треба да пођемо и станемо на место где Бог ближе него игде прилази људима, на место где Он људима раздаје најневероватније Дарове. Ако Чашу са Причешћем Христос нама даје иза Царских двери храма - треба ли, заиста, да окрећемо нос од њих и тврдимо: “Бог је мени и онако у души”? Он, Вечни, жели да се са нама састане и сједини се са нама још у овом животу - да у будућем, вечном нашем животу, не бисмо остали непоправљиво усамљени. ...Није ваљда да је тако неподношљиво тешко раширити своје руке да би се у њих могли положити Дарови? Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  17. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј на празник Света Три Јерарха, 12. фебруара 2020. године, служиo je свету архијерејску Литургију у храму Светог Вазнесења Господњег у центру Београда. Звучни запис беседе Његовој Светости Патријарху Иринеју саслуживали су: јеромонах Петар (Драгојловић), игуман манастира Пиносава у Кусадку код Младеновца (Епархија шумадијска), јереји: Славиша Поповић, Предраг Тимотијевић, Арсеније Арсенијевић и Ново Бојић, протођакон Ненад Михајловић, ђакони Бошко Савић и Никола Мићаковић и ипођакон Владимир Јелић. Првојерарх наше Свете цркве је у беседи рекао да је сваки наш дом – домаћа црква, благодарећи крсној слави коју је нашем народу установио Свети Сава. „Сви светитељи које славимо – велики су пред Богом. Када видимо људе који су остварили Јеванђеље у свом животу - то је прави, жив пример послушања. Показали су да је то заиста могуће у људском животу“, поручио је Патријарх Иринеј. И управо су света три Јерарха које данас прослављамо прославили Бога сваки на свој начин те су зато били: „велике облагодаћене личности“ навео је Патријарх Иринеј и закључио је да „ако су они могли славити Господа својим светим животима онда и ми то можемо да учинимо, угледајући се на њих“. Извор: Радио Слово љубве
  18. Паљењем олимпијског пламена испред СЦ "Скендерија", на месту које је предвиђено за доделу медаља спортистима и хокејашким утакмицама између тимова Шведске и Италије у СЦ "Зетра", односно САД и Канаде у СЦ "Скендерија", на данашњи дан пре 30 година су практично започеле 14. зимске олимпијске игре у Сарајеву. Званични постер ЗОИ `84 (аутор, Мирослав Антонић) Сарајевска регија, са свих страна окружена планинама са више од 100 снежних дана годишње, чинила се као идеално место за организацију зимских спортских такмичења. Надомак Сарајева су постојали терени за скијашке спортове који су имали вишедеценијску традицију. Пале и Јахорина су рецимо између два светска рата били познати скијашки центар, са смучарским теренима, скакаоницама и крос-кантри стазама. Први југословенски смучарски слет је тако одржан на Палама и оближњој Јахорини 1937. године, а почетком седамдесетих, Јахорина добија и сертификат ФИС-а, за одржавање међународних смучарских такмичења. Управо тада се и "јавља" идеја да се у Сарајеву организују ЗОИ. Међутим, град тада није био спреман ни инфраструктурно у смислу објеката и олимпијских борилишта, а није се имало ни новаца. Ипак, припремало се, радило се, израђивали су се пројекти (а у ходу се и зидало и подизало, ако не за Олимпијаду, а за грађане-свеједно) и углавном, сви приступни услови за кандидатуру су испуњени 1976. године, да би 1978. године, Међународни олимпијски комитет (МОК), између Гетеборга, Сапороа и Сарајева, изабрао за домаћина XIV Зимских Олимпијских игара град Сарајево. Званична маскота ЗОИ `84 "Вучко" (аутор, Јоже Тробец) Тадашњи председник МОК-а, лорд Мајкл Киланин је отворено лобирао да Сарајево добије организацију из више разлога, од којих је неколико било пресудно. Сапоро и Јапан су већ раније били домаћини, Гетеборг је само у начелу био кандидат, иначе су борилишта била диљем Шведске, док је Сарајево била "чиста егзотика" и својеврсан изазов и за МОК, а и за саму организацију у СФРЈ. То би биле (и остале су) једине Олимпијске игре у једној комунистичкој земљи, а домаћини Сарајево и СФРЈ као несврстана земља, "обећавали" су превазилажење хладноратовских трвења и бојкота, са којима се олимпијски покрет суочио 4 године раније на ЛОИ у Москви, однозно ЗОИ у Лејк Плесиду. Плато испред СЦ "Скендерија" где су додељиване медаље и на којем је паљењем олимпијског пламена на данашњи дан извршено "праотварање" 14. ЗОИ, а што је наведено у уводу текста, Добијањем организације, приступило се реализацији предвиђених и од стране МОК-а усвојених планова. На почетку, дефинисана су места олимпијских такмичења према спортовима. Бјелашница је била место за одржавање мушких алпских дисциплина, док је Јахоринаслужила истој намени, али само за жене. На планини Игман, на локацији Велико поље су предвиђена борилишта за крос кантри и бијатлон, док је Мало поље предвиђено за скијашке скокове. Планина Требевић је била "резервисана" за боб и санкање, док су у самом граду, на две локације требала да се одрже такмичења у хокеју и уметничком клизању у СЦ "Скендерија", док је СЦ "Зетра", био такође "хокејашки стадион" и простор за такмичење у уметничком клизању, а требало је направити писту за брзо клизање. Речено-учињено. Уз новац од унапред продатих телевизијских преноса, новац добијен од спонзора из земље и иностранства, средства од самодоприноса, започела је изградња олимпијских борилишта и пратећих објеката. Подигнут је СЦ "Зетра" са олимпијском двораном и пистом за брзо клизање. Надомак "Зетре" је комплетно реконструисан стадион "Кошево" за потребе церемоније отварања и затварања ЗОИ. Уз постојећи центар "Скендерија" дозидана је нова дворана. На Требевићу је подигнута боб/санкашка стаза. На Игману уређене стазе за крос кантри и биатлон са стрелиштем, као и скакаонице. Извршена реконструкција постојећих и изградња нових стаза на Јахорини. На Бјелашници комплетно подигнута борилишта за алпску комбинацију. Све поменуто подразумева и пратећу инфраструктуру, плус жичаре (реконструисане и изграђене) на Игамну, Бјелашници и Јахорини, укупног капацитета 16000 скијаша на сат. Поред борилишта радило се и на инфраструктури. Реконструисана је Главна пошта на Обали војводе Степе, а подигнута је и нова и модерна зграда поште у Новом Сарајеву. Дограђени су нови објекти поред зграде телевизије са студијима и интерном сателитском станицом као испомоћ сателитској станици "Југославија" у Приликама код Ивањице, са два линка за Америку, и по једним за Европу, Азију и Аустралију, тако да је преко 200 сати реализованих преноса гледало 2 милијарде људи. Југословенска радио телевизија је преносе радила са амиричким "Еј-Би-Сијем". Такође је реконструисано и Народно позориште, Главна Железничка станица, аеродром "Бутмир", студентски дом у Неџарићима и хотели "Европа", "Босна" и "Стојчевац" у Сарајеву, односно на Илиџи, те хотели "Мразиште" на Игману, "Турист" на Палама и "Јахорина" на Јахорини. Оно што је битно, изграђени су хотели у граду - "Холидеј Ин" и "ЖТО", на Јахорини и Палама чак 5 нових хотела (Бистрица, Кошута, Коран, Фероелектро и Панорама), на Игману и Бјелашници по један (Игман и Фамос), и на Игману Олимпијско село (помоћно) са смештајним и инфраструктурним објектима (менза, амбуланта, собе за спортисте, трим сале, и сл. за 550 спортиста)... А оно што је најбитније и што је остало сарајлијама и имало практичну вредност од ширег значаја (за једно 3000 породица ), то је изградња Олимпијског села на Мојмилу и Новинарског села на Добрињи, односно доградња још једног блока студентског дома у Неџарићима (1000 кревета). Прво се мислило да ће постојећи и овај дограђени део "студењака" бити довољни за прихват спортиста. Али, како су пријаве долазиле и олимпијски комитети држава потврђивали број учесника и делегација, одлучило се на (већ припремљену варијанту Б). Тако је настало Олимпијско село Мојмило са 639 станова (за потребе такмичара "напуњених" са 2250 кревета) и Новинарско село на Добрињи са 2154 стана и 8500 кревета. Сви ови станови су касније предати на коришћење грађанима Сарајева и радним организацијама, а пратећи објекти су пренамењени (нпр. Главна спортска менза на Мојмилу је касније постала Робна кућа-чини ми се) Олимпијско село, Извор Око организационих факта, поменуо бих још да је у организацији Игара било 35000 волонтера, који су "опслуживали" око 1300 спортиста и исто толико делегата и тренера и преко 7500 новинара, све у свему више од 10000 људи са свих меридијана. Сарајевски аеродром је за тих 15 дана "опслужио" преко 300 летелица на редовним и чартер линијама, док је за превоз такмичара и гостију било ангажовано преко 600 путничких аутомобила и око 1000 аутобуса и минибусева. Преноси су реализовани са преко 100 камера, итд, итд... Морам да додам још и да је војска била ангажована на више фронтова Питомци Центра војних школа КОВ-а и Школског центра РВ и ПВО са оближњег аеродрома у Рајловцу су били укључени у оне слетове током церемоније отварања и затварања. Око 1000 војникаје било распоређено на Јахорини, Бјелашници и Игману да притекну у помоћ грејдерима. (То се заиста и десило, када је око 100 војника подигнуто на "жицом" на врх стазе на Пољицама и онда ухвативши се за опасаче и са крпљама на ногама, утабаваху стазу спуштајући се ка Рајској долини). Преко 100 лекара и техничара из Санитетске службе ЈНА је било укључено у здравствено обезбеђење, док је више од 300 официра, подофицира и војника водило рачуна о радио релејним уређајима... И на крају на аеродрому Рајловац је све време злу не требало била приправна једна мешовита хеликоптерска ескадрила са 4 Ми-8 санитетске варијанте те 4 Ми-8 и 4 Газеле за потребе тарнспорта, превожења и снимања из ваздуха. Иначе ЗОИ Сарајево су коштале када се све сабрало и одузело, значи сви трошкови су износили око 130 милиона долара, док су укупни приходи били 10 милиона већи, тако да је ова Олимпијада била једна од ретких ствари које су у оној бившој нам држави била у плусу. А да не би било све ово горе поменуто као у Швајцарској , "побринули" су се тадашњи републички и покрајински "лидери". Обичај ношења олимпијског пламена из Грчке до државе домаћина, те његово ношење кроз разна места, постало је камен спотицања тадашњих републичких врхушки. Никако нису могли да се договоре где када и како да се бакља прими, којим путевима да прође, а ситуација је доведена готово до "пуцања" у тадашњој СР Србији.... Наиме, из разноразних комитета и СИЗ-ова је предложено да свака република добије по једну бакљу, БиХ две, а Србија да има три бакље (укупно 9), које ће све "кружити" по републикама, па када дође време пред отварање, да се скупе на једном месту и предају "босанцима". Међитим, комунари у Србији нису могли да се договоре где ће бити то место сусрета и предаје бакље са Космета и Србије, тј. Војводине, тако да умало да дође до укидања Олиммпијаде Шалим се наравно, али су заиста биле свађе, тако да је сам МОК предложио две бакље, које би обилазиле СФРЈ, једна западном, друга источном трасом и на крају да се на данашњи дан састану у Сарајеву... Траса којом је олмпијски пламен пронешен кроз СФРЈ Олимпијски пламен је 29. јануара запаљен у древној Олимпији и предат југословенској делегацији у Атини. Ова га је авионом пребацила у Дубровник, одакле је пламен "подељен" на две бакље, кренуо у једнонедељни обилазак бивше нам државе... Иначе, бакљу је радио јапански "Мизуно" и током тих неколико дана преко 5000 учесника је носило кроз места као на мапи горе, а 7. фебруара су се те две бакље, једна од Вогошће, друга од Пала, "сусреле" испред СЦ "Скендерија", где је запаљен пламен запаљен на горионику испред места где ће бити додела медаља... Олимпијска бакља ЗОИ `84, Извор Ноћ уочи отварања Олимпијаде, грађани Сарајева и организатори су провели у зебњи и стрепњи. Као и неколико дана пре тога, готово читав јануар, а ево и сад фебруар, Сарајево и околне планине су биле без снега. На планинама помало, а у граду нимало. Добро, граду није ни требало, на планинама су већ биле спремне машине за вештачки снег, све је спремно за церемонију отварања на стадиону "Кошево", спортисти и делегације су стигли, олимпијски пламен је већ на Скендерији, али снега ниоткуда-ни за лек... Све до првих сати после поноћи, у рано јутро 8. фебруара те 1984. године... А тог јутра, 8. фебруара 1984. године, када је требала да се одржи званична церемонија отварања, на Сарајево и околину је нападало готово пола метра снега. Организатори су могли да буду задовољни, док је један део малициозних новинара, без разлике и са западних и источних страна (па и понеки наши из најсеверније Републике СФРЈ), пробудивши се то јутро у топлим собама Новинарског села на Добрињи, очекивао колапс једне босанске касабе у некој тамо несврстаној земљи. Свако је користио епитете примерене својој читалачкој публици... Сарајево пд снежним покривачем Али су их организатори, а још више саме Сарајлије изненадиле. Механизација за чишћење главних путних праваца је савршено радила, а народ се сам побринуо за чишћење споредних улица, тако да никаквих проблема нити колапса није било, у инат извештачима светских и неких наших медија. А у раним поподневним сатима, пажња јавности и љубитеља спорта и Олимпијаде, пребацила се на стадион "Кошево", где је започео церемонијал отварања 14-их ЗОИ. Само неколико сати раније, сарајевски гимназијалци и ЈНА су очистили стадион од велике количине снега нападале тог јутра. А онда је започео програм, у којем је учествовало преко 1000 младих, студената и питомаца војних школа из Сарајева. Након тога је уследио дефиле репрезентација, а потом оне формалности око пријема олимпијксе заставе, полагања заклетви и паљења олимписјког пламена... У свечаном дефилеу, представило се 49 држава, што је био рекорд до тада за ЗОИ. По први пут, на зимске игре су дошли спортисти изМонака, Порторика, Египта, Девичанских острва, Сенегала. Након бојкота претходих игра у Лејк Плесиду, на ЗОИ су се вратилеСеверна Кореја и Кинески Тајпеј, све у свему 1437 момака и девојака који су разним спортским дисциплинама, представљали своју земљу. Заставу за нашу бившу нам државу је носио Јуре Франко, који је касније постао познат по нечем другом... Тренутак када Угљеша Узелац преузима олимпијску заставу... Након дефилеа, тадашњи Председник председништва СФРЈ Мика Шпиљак је прогласио игре отвореним, а онда се "приступило" оним формалностима око полагања заклетве(и)... Али пре тога је олимпијску заставу из руку председника МОК-а Хуана Антониа Самарана, преузео градоначелник Сарајева Угљеша Узелац, човек који је, уз свог претходника Данета Маљковића, професора Љубишу Зечевића и Драгутина Косовца, био међу онима који су досањали вишегодишњи сан и успели да "направе" олимпијаду у Сарајеву, почев од идеје настале у њиховим главама почетком 70-их, па до реализације... Свечану олимпијску заклетву у име спортиста је положио легендарни Бојан Крижај, који је к`о што Драшко рече био збуњен. Отприлике је рекао: "Заклињем се да ћемо на Олимпијским играма наступати у правом спортском духу, да ћемо поштовати правила и према њима се равнати…" Онда је овде стао, туц-муц, али је онда 50000 пари руку аплаузом дало подршку овом Словенцу, који је заклетву завршио речима: "У славу спорта и част своје домовине!" Бојан Крижај и Драган Перовић полажу заклетву у име спортиста и судија, Драган Перовић, међународни судија је положио заклетву у име судија, а клизачица Санда Дубравчић је упалила олимпијски пламен... XIV ЗОИ су на данашњи дан пре 34 годинe и званично почеле... Што се тиче спортских такмичења, за она у затвореном простору није било проблема, док су она на отвореном, задала много муке организацији, која је до пре дан пред отварање имала проблем са дефицитом снега, а сада је падао и није имао намеру да стане... Ипак, након неких одлагања, а уз већ пословичну сналажљивост људи са ових простора, сва такмичења су ипак одржана. Проблем је нпр. настао на Бјелашници, на стази за мушки спуст, где висинска разлика између стартне и циљне равнине, није прелазила 800 метара, како правила ФИС-а налажу. Али су се организатори сетили, па су старт трке, преместили на кров објекта предвиђеног за старт, који је ионако био завејан. Само је на постојећу конструкцију додат "нов" кров, а пребацивањем на виши ниво, "добијено" је оних 800 метара. У трци је победио Амер Бил Џонсон, оставивши иза себе и Пирмина Цурбригена, додуше тада скијаша у успону... Наши се у спусту и нису баш прославили. Јанез Плетершек је био 27, а још један Словенац је био на 30-ом месту... Бил Џонсон на Бјелашници Иначе, треба рећи, да је МОК уочи ове олимпијаде због неговања аматеризма и "бла-бла" разлога, иако су сви скијаши који су се такмичили за бодове ФИС-а добијали новац на тим турнејама, дакле МОК је онемогућио такмичење тада најбољим скијашима-Ингемару Стенмарку, Марку Ђирарделију, Хани Венцел... Ипак, појавили су се неки нови... Нпр., један који је "запалио" Сарајево До тада се није десило да земља домаћин не освоји барем једно одличје. СФРЈ је била први кандидат за такво што. У нордијским дисциплинама и клизањима смо били аматери, као и у санкашким спортовима. О хокеју поред Совјета, Чеха, Амера, Канаде, није било места за нас. Једине наде су се полагале у неколико алпских скијаша и скијашица, те скакача. Највише у Бојана Крижаја. Али... Јуре Франко Прву вожњу велеслалома на Бјелашници, Јурек је завршио на четвртом месту, док је у другој био први, што му је донело сребрну медаљу, прву и једину за Југославију до тада и од тада на ЗОИ. Оставио је Франко тада иза себе и много познатијег Хуберта Штролца и Андреаса Венцела. А још двојица наших су били међу првих десет, Борис Стрел пети, док је Крижај био девети. Грега Бенедик није завршио трку. А то вече, на платоу испред "Скендерије", (!4. фебруар је био), преко 30000 Сарајлија је дошло да поздрави нашег спортског хероја. Остао је тада чувен и транспарент који је направио неки од, вазда на шегу спремних Сарајлија: "Волимо Јурека, више нег` бурека!" Јуре Франко са сребрном медаљом, Извор Јавност је прижељкивала још једну медаљу, сећам се и ја да сам к`о клинац био уверен да ће Бојан Крижај у слалому освојити злато... Ипак, није тако било. Слалом је добио нове хероје, два брата Амера, Фила и Стива Мера, који су били први и други, док је Дидије Буве био трећи... Фил и Стив Мер, златни и сребрни у слалому, Извор Наши су нажалост подбацили. Јуре Франко није завршио трку, Крижај је био седми, Томаж Церковник 11, док је Куралт освојио 13 место. На Јахорини, у женској конкуренцији и нисмо могли ништа да тражимо. У спусту нисмо ни имали такмичарку, док су у велеслалому, Андреја Лесковшек, Вероника Шарец и тада јуниорка у успону Матеја Свет, достигле пласман до 20-ог места. Слично је било и у слалому... Нордијске дисциплине су биле други "адут" и нада која је полагана у неколико словеначких скакача... 70 и 90 метарска скакаоница на Игману Нажалост, транспарент: "ус.а га (Ж)улага", који је раширио на Малом пољу један од 50000 Сарајлија који су пратили ова такмичења на Игману, одлично говори како су прошли наши скакачи. Улага, Бајц, Тепеш су се пласирали преко 20-ог места, Улага је био 57-ми на 70 метара... Али су зато ове игре "крунисале" два нова краља скокова. Мати Никенена и Јенса Вајсфлога, који су "владали" овим спортом наредних неколико година. У крос кантрију и биатлону у обе конкуренције нисмо такође имали неких вртеднијих резултата, али је Сарајево "добило" и једну даму-хероја. Марију Лизу Хермалаинен... Марија Лиза Хермалаинен Она је освојила укупно четири медаље у крос кантрију, и то три златне у трчању на 5, 10 и 20 километара, те бронзу за Финску у штафети 4 пута 5 километара. Фантастичан успех за спортисту. Такмичења у бобу и санкању су такође била занимљива, не толико што се од наших нешто очекивало, већ због саме атрактивности тих дисциплина, где су лидери били Источни Немци у четверцу... Наше две посаде су заузеле 19 и 23 место... А слична ситуација је била у свим поддисциплинама боба и санкања (2-седи, 4-седи,...)... А уметничко клизање у "Зетри" је било посластица. Прво је "лансирало" тада тек пунолетну Катарину Вит. Катарина Вит А затим и британски клизачки пар Џејн Торвил и Кристофера Дина, који су у "Зетри" по многима, извели најбољи клизачки перформанс свих времена, клижући уз "Болеро". Освојили су злато и максималне оцене од свих судија... А (тада) Источна Немица, Карин Енке је са 4 медаље као и горе поменута Финкиња (2 сребра на 500 и 3000 метара и 2 злата на 1000 и 1500 метара), потврдила своју "доминацију" у брзом клизању, коју је започела 4 године раније у Лејк Плесиду. Наши и наше се у клизањима (уметничко, спортско, брзо) нису баш прославили. Миљан Беговић је у мушкој конкуренцији био 21., док је Санда Дубравчић у женској заузела 9-то место. Карин Енке И на крају хокеј, који је био "атомски". Какве су то утакмице биле између Совјета, Амера, Чеха, Канађана. И наша репрезентација је успела да забележи једну победу, и то против Италијана 5:1, док су нас Совјети "напунили" са 9:1 у групи... Олимпијски шампион СССР, Извор Совјети су тада имали најајчи репрезентацију свих времена, Фетисов (носио јуче олимпијску заставу у Сочију) и Касатонов као бекови, а у нападу, чувени КЛМ тројац: Крутов-Ларионов-Макаров... Њихова имена смо ми клинци изговарали са страхопоштовањем као имена фудбалера Партизана ил` Звезде, ко је већ за кога навијао... И на крају још неколико занимљивости са ЗОИ Сарајево `84. Пиктограми дисциплина сарајевских ОИ Према успеху, најбољи су били Источни Немци (9 злата, 9 сребра и 6 бронзи), иза њих Совјети (6 злата, 10 сребра и 9 бронзи) И Америса по 4 златне и сребрне медаље. Ми смо делили 14. место са Јапаном, који је такође освојио 1 сребрну медаљу. Иначе, медаље су исковане у златари у Мајданпеку и укупно је додељено 222 одличја... Овако је изгледала медаља ЗОИ `84 Сенегалац Ламине Гај је био први скијаш црне коже учесник зимских ОИ са "црног континента". Такмичио се у спусту и велеслалому. Ламине Гај Египћанин који се такмичио у слалому и велеслалому имао је најдуже име у историји ЗОИ. Звао се Џамал Џамал Омар Мату Абдул-Алем Абдумалек Омае Мохамед Ел-Реди. А било је још егзотике, типа скакач из Шапаније, санкаш из Португала, или пак скијаш из Аргентине.... Детаљ са затварања са маскотом из Калгарија, домаћина ЗОИ `88 14. ЗОИ су затворене 19. фебруара свечаношћу у СЦ "Зетра". Од стране председника МОК-а , Сарајево и Југославија су добили сва признања за организацију и домаћинство...
  19. У недељу 2. Фебруара, литија је у Будви кренула након одслуженог молебана у храму свете Тројице, и кренула ка Старом граду до храма свете Петке. Након крсног хода присутнима се обратио протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије.
  20. На празник Светог Атанасија Великог, Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха срспког, служио је, 31. Јануара 2020. Лета Господњег, свету архијерејску Литургију у храму посвећеном ову угоднику Божјем у Земуну. У свом надахнутом архипастирском слову Владика Стефан је казивао о значају светог Атанасија Великог који је на савршен начин послужио Господу и себе уградио у вечност. Доносимо видео прилог Телевизије Храм:
  21. У емисији "Пирг" на таласима Радија "Глас" гост је био презвитер Ђорђе Шојић, нови парох у Мозгову. Презвитер Ђорђе је на Савиндан, у понедељак, 27. јануара 2020. године рукоположен за презвитера током Свете архијерејске Литургије у Малом Саборном храму у Нишу, руком Његовог Преосвештенства Епископа нишког Г. Г. Арсенија. Звучни запис разговора Извор: Радио Глас
  22. Велики празник Рођења Христовог прослављен је у загребачком Саборном храму Божанственом евхаристијом коју је служио Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански господин Порфирије уз саслужење свештеника, свештеномонаха и ђакона. Окупљени народ је приступио светој тајни причешћа и тако се, на најприснији начин, сјединио са Господом и постао саучесник догађаја Рођења Христовог на једнак начин као што су то били и витлејемски пастири и мудраци са истока. Божићну посланицу Патријарха српског Г. Г. Иринеја прочитао је архијерејски намесник загребачки протојереј-ставрофор Душко Спасојевић. Обративши се на крају Литургије сабраном народу Митрополит Порфирије је говорио о потреби превазилажења дистанце међу људима, о стицању мира и о праштању. - Данас су сви православни људи испуњени великом радошћу, јер се родио Онај који од вечности постоји, јер се родио у телу Син Божји. Дошао је међу нас, ушао у сами центар нашег постојања и у саму матицу нашега живота. Не бисмо имали шта да додамо од великог и пребогатог богословског смисла том тајном догађају, који нам се на данашњи дан открива, од онога што је Његова Светост у својој посланици изрекао. Међутим, дужни смо да упутимо и лични поздрав и честитке свом православном верном народу овде у Хрватској. Да пожелимо да ова година буде боља од претходних година које су иза нас. Да мир и радост уђу у наша срца и у наше домове. Да по речи светог Серафима Саровског ми стекнемо мир у себи и да онда будемо сигурни да ће сви они који са нама буду долазили у контакт препознати тај мир и добити тај мир, благодаћу Божијом, преко нас. „Стеци мир у себи и хиљаде ће наћи мир око тебе“. Тај мир није последица наших људских напора. Није резултат наше памети, наше лепоте и наших позиција. То је мир који не долази од овога света. То је мир који се зове Христос. И управо тај мир, који се зове Син Божији, јесте оно што је потребније од свега другога нама људима који живимо у овом времену. - На сваком кораку људи се и даље сукобљавају. На сваком кораку газе се људска права. Свуда око нас се врши насиље. У крајњој линији, свуда око нас, а нажалост и у нама, царује егоизам, царује себичност, а тамо где то постоји може ли бити мира? Нема мира тамо где нема благодати Божије и тамо где није присутан Бог. Када нема Бога не може бити ни истинске ни праве љубави. Не може бити ни истинског и правог препознавања ближњег као свога брата. Не можемо спознати истину да је сваки човек наш брат. А шта смо ми? Јесмо ли ми хришћани? Да, браћо и сестре, ми смо хришћани и зато данашњи дан користимо да отворимо у себи истинске и праве вредности. Јесте, себични смо и нећемо да поделимо са другима оно што имамо, мислећи да нас то може спасити и осигурати нам живот без бола, агоније и бриге. Данас Господ долази да нам покаже шта су то рај и пакао. Знамо ми добро шта је то пакао. Зар га свако од нас не пролази готово свакодневно? Колико пута, када смо се наљутили на ближње своје, у себи осећамо немир? Зар нисмо тада поробљени и већи робови него када робујемо људима? Нема већег робовласника над нама од нашег егоизма и од мржње. - Ево Господ данас показује да је Он дошао да учини живот, не само лепим, него испуњеним смислом. Да нам пружи могућност да нам овај живот буде радосно стање и предокус раја. Онда, када окове егоизма разбијамо, када ланце самољубља кидамо, идемо у загрљај и у сусрет другоме, зато што смо примили истину Божију у себе. Бог је дошао на земљу тако што је превалио дистанцу која нас је делила од Њега и дошао је да све оно што је Његово подели са нама. Треба ли нам снажнија поука и порука? Да, постоји дистанца међу нама. Не само на нивоу односа држава, народа и партија него, нажалост, зацарила се дистанца и у нашим породицама. Зато што је мужу важнији он него његова супруга, а он треба да воли своју жену као Христос Цркву. Како воли Христос Цркву? Тако што се за њу распиње. Даје живот за њу. И родитељу нису спремни да читав свој живот ставе на услугу деци, него тргују. Чине добро својој деци зато што очекују да ће им бити узвраћено, а деца, по правилу, захтевају да им родитељи служе. Све је то наопако, а све то Господ у Цркви исправља и даје нам могућност да ми исправимо себе. Да, у породици се учи да волимо, да препознајемо да је други наш смисао. Дар који сам добио дат ми је као дар од Бога, а онда моје уздарје треба да буде да ја, кроз тај дар, покажем своју љубав према другом човеку, према ближњем, најпре у породици. Наравно да ћу онда бити спреман да и у друштву у којем живим праштам и да тражим опроштај. Наравно да ћу онда своју породицу доживети као вежбалиште за љубав кроз коју све породице овога света треба да буду моја породица. Наравно да онда кроз љубав према своме народу нећу тај народ обожавати, да ми он постане бог уместо Бога, да ми он постане идол. Него, учећи се љубави према свом народу оспособићу себе да препознам да су сви народи света мој народ. Да! Да превазиђемо дистанцу и да поделимо оно што је наше са свима. Јесте, можда сам те увредио па те то боли. Опрости, ако сам те увредио. Ако си ти мене увредио нека ти је Рођењем Христовим просто. Опростимо да бисмо могли да идемо даље руку под руку. Зар не говоримо свакога дана молитву „опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим“? Немојмо бити судије. „Не суди да ти се не суди“ и „каквим судом судиш, онаквим судом и теби ће бити суђено“ речи су Господње. То је Божић. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  23. Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, парох Цетињски и ректор богословије Светог Петра првог чудотворца Цетиског, био је гост емисије "Kњижевност, историја, мит" на ТВ 7. Прота Гојко говорио је о православном човеку кроз историју до савремених дана, о посту, о крсној слави, и свим православним обичајима у духу предстојећих Божићних празника. Аутор емисије је Јелка Маловић. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  24. У 26. недјељу по Духовима, на празник Светог пророка Авакума, Светог цара Уроша и Преподобног Јоаникија Девичког, 15. децембра 2019, Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је са свештенством Свету Архијерејску Литургију, у манастиру Ђурђеви Ступови. Звучни запис беседе Прије свете службе, Преосвећени Епископ је у чин ипођакона рукопроизвео Огњена Фемића, дипломираног теолога, из Равне Ријеке у Бијелом Пољу. Након читања светог Јеванђеља, ријечима литургијске поуке сабрани вјерни народ, поучио је протосинђел Евстатије (Драгојевић), сабрат манастира Ђурђеви Ступови. О данашњем великом празнику, којим наша Света Црква молитвено прославља велике српске Божје угоднике Светог цара Уроша и Преподобног Јоаникија Девичког, архипастирском бесједом обратио се Владика будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. Казао је да је Светог цара Уроша наш народ називао Урошем Нејаким, што се погрешно схвата због асоцијације како је он био нејаки владар. Његов отац, цар Душан је био силни, а он, цар Урош нејаки. „Како год то било историјски, он се пред Богом узвисио својим смирењем. Када се распадало велико, славно и силно царство Немањића, он је био тај који је, још увијек, држао престо српских краљева и царева, али га није могао сачувати, јер су биле такве историјске прилике, већ су Турци надирали. Грци нас оптужују да смо им хтјели узети царство, а ми њих да су они, изнајмљујући Турке као најамничку војску, довели Турке на Балкан, али смо заједно покусали последице тих међусобних оптужби. Ипак, ми смо са Грцима браћа, кроз цијелу историју смо имали динамичне односе, најчешће добре, а било је и врло великих неспоразума“. „Цар Урош се везивао за Царство небеско и главни акценат стављао на вјеру и на светињу, заједно са својом мајком Јеленом, која се пред крај живота замонашила са именом Евгенија. И она се помиње као света, њена рука налази се у манастиру Савини“, бесједио је Владика. Заједно са Светим царом Урошем данас се слави и велики Божји угодник Преподобни и богоносни Отац наш Јоаникије Девички. Народ из ових крајева од Полимља ишао је, често, у манастир Девич, а из других крајева на славу Манастира. „Сабирају се код његових Светих моштију многи да себи и својој души траже исцјељења и снаге. Велика је светиња манастир Девич, много је страдала, али је благослов Светог Јоаникија Девичког васкрсава и, опет, је васкрснула послије оног страдања 2004. године. Нека буде срећан данашњи празник. Имамо дио Светих моштију цара Уроша, овдје, у овом кивотићу. Када смо из Срема донијели дјелиће чесних моштију Светог цара Уроша, пошто су, некада, почивале у манастиру Шудикови, оне су овдје проточиле Свето миро. Очевидац сам тога“, навео је Преосвећени Епископ Јоаникије. Владика је позвао народ цијеле Црне Горе да се у суботу 21. децембра, саберу у Никшићу уз мошти Светог Василија Острошког Чудотворца. „Свети Василије, који је био Митрополит града Никшића и шире околине, повремено, када су тешкоће у његовом народу, походио је свој народ својим Светим моштима. Било је тога и раније, а посебно се сјећамо његовог одласка за његово родно Требиње и Мркоњић. То је утврдило Херцеговину и залијечило њене ране послије оног несрећног рата“. „И ми данас имамо ране, имамо ране не од друге вјере, не од другог народа, него од наших људи, који нам припремају закон којим желе да понизе нашу свету вјеру. Сјутра вече ће бити дијалошка трибина у Беранама у Центру за културу. Долазе наши правници, они су до краја, на нивоу струке и права, завршили причу о закону, побили све њихове аргументе. Немају шта да одговоре, али сада иду голом силом власти. Ми се не боримо против власти, него се боримо против неправде и дужни смо да се, увијек, боримо против неправде“, истакао је Његово Преосвештенство. Поручио је да вјера треба да је слободна, а слобода вјере, по ријечима Преосвећеног Владике Јоаникија, изражава се, не само кад је све добро и лијепо, него и када су тешка времена, када су тешке клевете. „Ми морамо бити слободни да то кажемо. Не боримо се ни огњем, ни мачем, него се боримо ријечју, правдом, истином. То је наше оружје. Наше највеће оружје када имамо неспоразуме са браћом је трпљење и молитва да се сви уразуме. Не желимо ми, не дао Бог, да продубљујемо већ постојеће расколе међу браћом, нити да се укључујемо у било какву страначку политику, али желимо да сачувамо наш образ и не смијемо да допустимо да се наша вјера понижава и гази. Од кога, драга браћо? Од наших, али одрођених. Са тугом ове ријечи говорим“. „То су наша браћа и ми их, увијек, позивамо на дијалог, али, бјежали су, ја сам тога свједок, од силе аргумената, од науке и струке, а вукли нас на терен политике. Не можемо да дозволимо да наше право не буде право, него да буде политика. Ми само штитимо своја права и дужни смо да их штитимо. Нека се зна и то, ми смо као људи слаби и нејаки, али када смо са Богом, са нашим свецима и око кивота наших светаца, ми смо јаки. Јаки смо духом, љубављу, истином и правдом. То је наша снага“, закључио је на крају бесједе Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. Сабрани, који посте Божићни пост, а који се покајањем, молитвом и исповијешћу припремају за празник Рођења Господа Исуса Христа, приступили су Светом Причешћу. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  25. Наш начин живота и пре свега наш однос према Богу и другима изграђује наш лик, односно, тачније доприноси да се икона Божија у нама васпостави у својој лепоти или да остане покривена наслагама злих дела, које мењају лик Божији у нама и чине од нас трагичну карикатуру. Свака мисао и свако дело утичу на изглед лика Божијег у нама, на то колико смо заиста христоподобни, а колико смо духовно деформисани, колико аутентично живимо оним животом који нам је Бог дао, а колико живимо у лажи и обмани сујете и гордости овога света. Док смо у телу можемо да утичемо на ово стање и да покајањем (променом начина живота) очистимо лик Божији у нама од греховних наслага и нечистота. Дубоко верујем да суд Божији треба да доживаљвамо као непосредни сусрет свих нас са пуноћом Божије благодати, тренутак светлости који ће заувек осветлити све тајне нашег бића и показати колико је у нама сачувана икона Божија. То засигурно неће бити ситничаво испитивање и вагање добрих и лоших дела, јер се у таквом суду увек поставља питање правде која је изнад Божије љубави. Оваквим размишљањима улазимо у апсурд, мислећи да наша зла дела принуђују Бога да нас казни по тој "правди" и одмах постављамо питање зашто Бог, ако је заиста милостив, свакоме све једноставно не опрости. Међутим, знамо из самих речи Божијих да сви неће наследити Царство Божије, не зато што Бог није милостив, или зато што по некој принуди мора да казни грешнике, већ зато што Божији суд не почива на оваквим основама. Наша дела утичу на изглед иконе Божије која је утиснута у личност сваког човека. На суду ћемо са тим ликом изаћи пред Оца небеског и у зависности да ли ће он препознати у нама лик Сина свога возљубљенога и вечно нас (пре)познати и волети оном љубављу којом је свога Сина заволео од вечности, или ће у нама видети неку накарадну карикатуру, избледелу икону, од тога ће зависити наш вечни удео у Царству Божијем. Богу не долазимо као индивидуе, већ једино у Христу, као што ћемо у Христу вечно живети у Богу. Без лика Христовог не можемо имати ни вечни удео у љубави Оца небескога. Живот у греху и страстима квари икону Божију у нама. Од богоподобног бића грехом постајемо зверолики, подли, спремни на свако зло и лукавство. Овакав лик Бог неће препознати и они који своје срце у овом животу испуне мраком и смрадом злих дела, доживљаваће његову љубав и светлост као вечну муку и патњу. Бог није створио пакао, али он постоји као стање, јер га у својим срцима сами људи стварају тако што постају неспособни да живе у светлости Божијој и зато што су изгубили лепоту лика Божијег поставши мрачне сенке које беже од светлости. Они који су правилном употребом своје слободе (врлинама) благодатном помоћу Божијом ослободили лик Божији у себи од наслага пале људске природе, страсти и грехова, засијаће у огњу љубави Божије као злато у ватри. Као што материје које горе у огњу добијају својство огња не губећи својства своје посебности, тако ће бити и са онима који засијају на суду Божијем радошћу вечног живота. Огањ љубави Божије не да им неће нашкодити, већ ће у светлости Божијој још више и вечно узрастати у љубави Божијој. Овај исти огањ, за оне који су себе градили на пропадљивим материјалима (на злим делима овога света) вечно ће горети не могући да поднесу љубав Божију, исто као што они који живе у мраку светлост, која би иначе радовала њихове очи, доживљавају као бол и патњу. Не чињење добрих дела квари и потамњује лик Божији у нашим срцима јер пропуштањем да учинимо оно што по савести коју нам је Бог дао треба да учинимо, а све зарад наших ситних страсти и пролазних добитака, уводи нас у лажно постојање у коме губимо христоликост. Због свега овога, можемо да разумемо (колико је то могуће нашем ограниченом уму) да неће у том тренутку бити конфликта између Божије љубави и правде, како то бива у нашој палој природи. Огањ којим ће они који баштине пакао вечно горети, није ништа друго него огањ вечне љубави Божије коју они не могу да поднесу јер су више заволели дела таме од светлости. Суд Божији почиње већ и овде и завршава се у коначном сусрету свих са Богом након Другог доласка Господњег, када ће праведници васкрснути у вечни живот, а они који су изабрали дела таме у вечну муку. Подсетимо се речи Еванђеља по Јовану које говоре о овој тајни: Јн 3, 17-21: "Јер не посла Бог Сина својега на свијет да суди свијету, него да се свијет спасе кроз њега. Који у њега вјерује не суди му се, а који не вјерује већ је осуђен, јер није вјеровао у име Јединороднога Сина Божијега. А ово је суд што је свјетлост дошла на свијет, а људи више завољеше таму неголи свјетлост; јер њихова дјела бијаху зла. Јер сваки који чини зло мрзи свјетлост и не иде ка свјетлости, да се не разоткрију дјела његова, јер су зла. А ко истину твори, иде ка свјетлости, да се виде дјела његова, јер су у Богу учињена." Архимандрит Сава Јањић ИЗВОР

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...