Претражи Живе Речи Утехе

Паљењем олимпијског пламена испред СЦ "Скендерија", на месту које је предвиђено за доделу медаља спортистима и хокејашким утакмицама између тимова Шведске и Италије у СЦ "Зетра", односно САД и Канаде у СЦ "Скендерија", на данашњи дан пре 30 година су практично започеле 14. зимске олимпијске игре у Сарајеву. Званични постер ЗОИ `84 (аутор, Мирослав Антонић) Сарајевска регија, са свих страна окружена планинама са више од 100 снежних дана годишње, чинила се као идеално место за организацију зимских спортских такмичења. Надомак Сарајева су постојали терени за скијашке спортове који су имали вишедеценијску традицију. Пале и Јахорина су рецимо између два светска рата били познати скијашки центар, са смучарским теренима, скакаоницама и крос-кантри стазама. Први југословенски смучарски слет је тако одржан на Палама и оближњој Јахорини 1937. године, а почетком седамдесетих, Јахорина добија и сертификат ФИС-а, за одржавање међународних смучарских такмичења. Управо тада се и "јавља" идеја да се у Сарајеву организују ЗОИ. Међутим, град тада није био спреман ни инфраструктурно у смислу објеката и олимпијских борилишта, а није се имало ни новаца. Ипак, припремало се, радило се, израђивали су се пројекти (а у ходу се и зидало и подизало, ако не за Олимпијаду, а за грађане-свеједно) и углавном, сви приступни услови за кандидатуру су испуњени 1976. године, да би 1978. године, Међународни олимпијски комитет (МОК), између Гетеборга, Сапороа и Сарајева, изабрао за домаћина XIV Зимских Олимпијских игара град Сарајево. Званична маскота ЗОИ `84 "Вучко" (аутор, Јоже Тробец) Тадашњи председник МОК-а, лорд Мајкл Киланин је отворено лобирао да Сарајево добије организацију из више разлога, од којих је неколико било пресудно. Сапоро и Јапан су већ раније били домаћини, Гетеборг је само у начелу био кандидат, иначе су борилишта била диљем Шведске, док је Сарајево била "чиста егзотика" и својеврсан изазов и за МОК, а и за саму организацију у СФРЈ. То би биле (и остале су) једине Олимпијске игре у једној комунистичкој земљи, а домаћини Сарајево и СФРЈ као несврстана земља, "обећавали" су превазилажење хладноратовских трвења и бојкота, са којима се олимпијски покрет суочио 4 године раније на ЛОИ у Москви, однозно ЗОИ у Лејк Плесиду. Плато испред СЦ "Скендерија" где су додељиване медаље и на којем је паљењем олимпијског пламена на данашњи дан извршено "праотварање" 14. ЗОИ, а што је наведено у уводу текста, Добијањем организације, приступило се реализацији предвиђених и од стране МОК-а усвојених планова. На почетку, дефинисана су места олимпијских такмичења према спортовима. Бјелашница је била место за одржавање мушких алпских дисциплина, док је Јахоринаслужила истој намени, али само за жене. На планини Игман, на локацији Велико поље су предвиђена борилишта за крос кантри и бијатлон, док је Мало поље предвиђено за скијашке скокове. Планина Требевић је била "резервисана" за боб и санкање, док су у самом граду, на две локације требала да се одрже такмичења у хокеју и уметничком клизању у СЦ "Скендерија", док је СЦ "Зетра", био такође "хокејашки стадион" и простор за такмичење у уметничком клизању, а требало је направити писту за брзо клизање. Речено-учињено. Уз новац од унапред продатих телевизијских преноса, новац добијен од спонзора из земље и иностранства, средства од самодоприноса, започела је изградња олимпијских борилишта и пратећих објеката. Подигнут је СЦ "Зетра" са олимпијском двораном и пистом за брзо клизање. Надомак "Зетре" је комплетно реконструисан стадион "Кошево" за потребе церемоније отварања и затварања ЗОИ. Уз постојећи центар "Скендерија" дозидана је нова дворана. На Требевићу је подигнута боб/санкашка стаза. На Игману уређене стазе за крос кантри и биатлон са стрелиштем, као и скакаонице. Извршена реконструкција постојећих и изградња нових стаза на Јахорини. На Бјелашници комплетно подигнута борилишта за алпску комбинацију. Све поменуто подразумева и пратећу инфраструктуру, плус жичаре (реконструисане и изграђене) на Игамну, Бјелашници и Јахорини, укупног капацитета 16000 скијаша на сат. Поред борилишта радило се и на инфраструктури. Реконструисана је Главна пошта на Обали војводе Степе, а подигнута је и нова и модерна зграда поште у Новом Сарајеву. Дограђени су нови објекти поред зграде телевизије са студијима и интерном сателитском станицом као испомоћ сателитској станици "Југославија" у Приликама код Ивањице, са два линка за Америку, и по једним за Европу, Азију и Аустралију, тако да је преко 200 сати реализованих преноса гледало 2 милијарде људи. Југословенска радио телевизија је преносе радила са амиричким "Еј-Би-Сијем". Такође је реконструисано и Народно позориште, Главна Железничка станица, аеродром "Бутмир", студентски дом у Неџарићима и хотели "Европа", "Босна" и "Стојчевац" у Сарајеву, односно на Илиџи, те хотели "Мразиште" на Игману, "Турист" на Палама и "Јахорина" на Јахорини. Оно што је битно, изграђени су хотели у граду - "Холидеј Ин" и "ЖТО", на Јахорини и Палама чак 5 нових хотела (Бистрица, Кошута, Коран, Фероелектро и Панорама), на Игману и Бјелашници по један (Игман и Фамос), и на Игману Олимпијско село (помоћно) са смештајним и инфраструктурним објектима (менза, амбуланта, собе за спортисте, трим сале, и сл. за 550 спортиста)... А оно што је најбитније и што је остало сарајлијама и имало практичну вредност од ширег значаја (за једно 3000 породица ), то је изградња Олимпијског села на Мојмилу и Новинарског села на Добрињи, односно доградња још једног блока студентског дома у Неџарићима (1000 кревета). Прво се мислило да ће постојећи и овај дограђени део "студењака" бити довољни за прихват спортиста. Али, како су пријаве долазиле и олимпијски комитети држава потврђивали број учесника и делегација, одлучило се на (већ припремљену варијанту Б). Тако је настало Олимпијско село Мојмило са 639 станова (за потребе такмичара "напуњених" са 2250 кревета) и Новинарско село на Добрињи са 2154 стана и 8500 кревета. Сви ови станови су касније предати на коришћење грађанима Сарајева и радним организацијама, а пратећи објекти су пренамењени (нпр. Главна спортска менза на Мојмилу је касније постала Робна кућа-чини ми се) Олимпијско село, Извор Око организационих факта, поменуо бих још да је у организацији Игара било 35000 волонтера, који су "опслуживали" око 1300 спортиста и исто толико делегата и тренера и преко 7500 новинара, све у свему више од 10000 људи са свих меридијана. Сарајевски аеродром је за тих 15 дана "опслужио" преко 300 летелица на редовним и чартер линијама, док је за превоз такмичара и гостију било ангажовано преко 600 путничких аутомобила и око 1000 аутобуса и минибусева. Преноси су реализовани са преко 100 камера, итд, итд... Морам да додам још и да је војска била ангажована на више фронтова Питомци Центра војних школа КОВ-а и Школског центра РВ и ПВО са оближњег аеродрома у Рајловцу су били укључени у оне слетове током церемоније отварања и затварања. Око 1000 војникаје било распоређено на Јахорини, Бјелашници и Игману да притекну у помоћ грејдерима. (То се заиста и десило, када је око 100 војника подигнуто на "жицом" на врх стазе на Пољицама и онда ухвативши се за опасаче и са крпљама на ногама, утабаваху стазу спуштајући се ка Рајској долини). Преко 100 лекара и техничара из Санитетске службе ЈНА је било укључено у здравствено обезбеђење, док је више од 300 официра, подофицира и војника водило рачуна о радио релејним уређајима... И на крају на аеродрому Рајловац је све време злу не требало била приправна једна мешовита хеликоптерска ескадрила са 4 Ми-8 санитетске варијанте те 4 Ми-8 и 4 Газеле за потребе тарнспорта, превожења и снимања из ваздуха. Иначе ЗОИ Сарајево су коштале када се све сабрало и одузело, значи сви трошкови су износили око 130 милиона долара, док су укупни приходи били 10 милиона већи, тако да је ова Олимпијада била једна од ретких ствари које су у оној бившој нам држави била у плусу. А да не би било све ово горе поменуто као у Швајцарској , "побринули" су се тадашњи републички и покрајински "лидери". Обичај ношења олимпијског пламена из Грчке до државе домаћина, те његово ношење кроз разна места, постало је камен спотицања тадашњих републичких врхушки. Никако нису могли да се договоре где када и како да се бакља прими, којим путевима да прође, а ситуација је доведена готово до "пуцања" у тадашњој СР Србији.... Наиме, из разноразних комитета и СИЗ-ова је предложено да свака република добије по једну бакљу, БиХ две, а Србија да има три бакље (укупно 9), које ће све "кружити" по републикама, па када дође време пред отварање, да се скупе на једном месту и предају "босанцима". Међитим, комунари у Србији нису могли да се договоре где ће бити то место сусрета и предаје бакље са Космета и Србије, тј. Војводине, тако да умало да дође до укидања Олиммпијаде Шалим се наравно, али су заиста биле свађе, тако да је сам МОК предложио две бакље, које би обилазиле СФРЈ, једна западном, друга источном трасом и на крају да се на данашњи дан састану у Сарајеву... Траса којом је олмпијски пламен пронешен кроз СФРЈ Олимпијски пламен је 29. јануара запаљен у древној Олимпији и предат југословенској делегацији у Атини. Ова га је авионом пребацила у Дубровник, одакле је пламен "подељен" на две бакље, кренуо у једнонедељни обилазак бивше нам државе... Иначе, бакљу је радио јапански "Мизуно" и током тих неколико дана преко 5000 учесника је носило кроз места као на мапи горе, а 7. фебруара су се те две бакље, једна од Вогошће, друга од Пала, "сусреле" испред СЦ "Скендерија", где је запаљен пламен запаљен на горионику испред места где ће бити додела медаља... Олимпијска бакља ЗОИ `84, Извор Ноћ уочи отварања Олимпијаде, грађани Сарајева и организатори су провели у зебњи и стрепњи. Као и неколико дана пре тога, готово читав јануар, а ево и сад фебруар, Сарајево и околне планине су биле без снега. На планинама помало, а у граду нимало. Добро, граду није ни требало, на планинама су већ биле спремне машине за вештачки снег, све је спремно за церемонију отварања на стадиону "Кошево", спортисти и делегације су стигли, олимпијски пламен је већ на Скендерији, али снега ниоткуда-ни за лек... Све до првих сати после поноћи, у рано јутро 8. фебруара те 1984. године... А тог јутра, 8. фебруара 1984. године, када је требала да се одржи званична церемонија отварања, на Сарајево и околину је нападало готово пола метра снега. Организатори су могли да буду задовољни, док је један део малициозних новинара, без разлике и са западних и источних страна (па и понеки наши из најсеверније Републике СФРЈ), пробудивши се то јутро у топлим собама Новинарског села на Добрињи, очекивао колапс једне босанске касабе у некој тамо несврстаној земљи. Свако је користио епитете примерене својој читалачкој публици... Сарајево пд снежним покривачем Али су их организатори, а још више саме Сарајлије изненадиле. Механизација за чишћење главних путних праваца је савршено радила, а народ се сам побринуо за чишћење споредних улица, тако да никаквих проблема нити колапса није било, у инат извештачима светских и неких наших медија. А у раним поподневним сатима, пажња јавности и љубитеља спорта и Олимпијаде, пребацила се на стадион "Кошево", где је започео церемонијал отварања 14-их ЗОИ. Само неколико сати раније, сарајевски гимназијалци и ЈНА су очистили стадион од велике количине снега нападале тог јутра. А онда је започео програм, у којем је учествовало преко 1000 младих, студената и питомаца војних школа из Сарајева. Након тога је уследио дефиле репрезентација, а потом оне формалности око пријема олимпијксе заставе, полагања заклетви и паљења олимписјког пламена... У свечаном дефилеу, представило се 49 држава, што је био рекорд до тада за ЗОИ. По први пут, на зимске игре су дошли спортисти изМонака, Порторика, Египта, Девичанских острва, Сенегала. Након бојкота претходих игра у Лејк Плесиду, на ЗОИ су се вратилеСеверна Кореја и Кинески Тајпеј, све у свему 1437 момака и девојака који су разним спортским дисциплинама, представљали своју земљу. Заставу за нашу бившу нам државу је носио Јуре Франко, који је касније постао познат по нечем другом... Тренутак када Угљеша Узелац преузима олимпијску заставу... Након дефилеа, тадашњи Председник председништва СФРЈ Мика Шпиљак је прогласио игре отвореним, а онда се "приступило" оним формалностима око полагања заклетве(и)... Али пре тога је олимпијску заставу из руку председника МОК-а Хуана Антониа Самарана, преузео градоначелник Сарајева Угљеша Узелац, човек који је, уз свог претходника Данета Маљковића, професора Љубишу Зечевића и Драгутина Косовца, био међу онима који су досањали вишегодишњи сан и успели да "направе" олимпијаду у Сарајеву, почев од идеје настале у њиховим главама почетком 70-их, па до реализације... Свечану олимпијску заклетву у име спортиста је положио легендарни Бојан Крижај, који је к`о што Драшко рече био збуњен. Отприлике је рекао: "Заклињем се да ћемо на Олимпијским играма наступати у правом спортском духу, да ћемо поштовати правила и према њима се равнати…" Онда је овде стао, туц-муц, али је онда 50000 пари руку аплаузом дало подршку овом Словенцу, који је заклетву завршио речима: "У славу спорта и част своје домовине!" Бојан Крижај и Драган Перовић полажу заклетву у име спортиста и судија, Драган Перовић, међународни судија је положио заклетву у име судија, а клизачица Санда Дубравчић је упалила олимпијски пламен... XIV ЗОИ су на данашњи дан пре 34 годинe и званично почеле... Што се тиче спортских такмичења, за она у затвореном простору није било проблема, док су она на отвореном, задала много муке организацији, која је до пре дан пред отварање имала проблем са дефицитом снега, а сада је падао и није имао намеру да стане... Ипак, након неких одлагања, а уз већ пословичну сналажљивост људи са ових простора, сва такмичења су ипак одржана. Проблем је нпр. настао на Бјелашници, на стази за мушки спуст, где висинска разлика између стартне и циљне равнине, није прелазила 800 метара, како правила ФИС-а налажу. Али су се организатори сетили, па су старт трке, преместили на кров објекта предвиђеног за старт, који је ионако био завејан. Само је на постојећу конструкцију додат "нов" кров, а пребацивањем на виши ниво, "добијено" је оних 800 метара. У трци је победио Амер Бил Џонсон, оставивши иза себе и Пирмина Цурбригена, додуше тада скијаша у успону... Наши се у спусту и нису баш прославили. Јанез Плетершек је био 27, а још један Словенац је био на 30-ом месту... Бил Џонсон на Бјелашници Иначе, треба рећи, да је МОК уочи ове олимпијаде због неговања аматеризма и "бла-бла" разлога, иако су сви скијаши који су се такмичили за бодове ФИС-а добијали новац на тим турнејама, дакле МОК је онемогућио такмичење тада најбољим скијашима-Ингемару Стенмарку, Марку Ђирарделију, Хани Венцел... Ипак, појавили су се неки нови... Нпр., један који је "запалио" Сарајево До тада се није десило да земља домаћин не освоји барем једно одличје. СФРЈ је била први кандидат за такво што. У нордијским дисциплинама и клизањима смо били аматери, као и у санкашким спортовима. О хокеју поред Совјета, Чеха, Амера, Канаде, није било места за нас. Једине наде су се полагале у неколико алпских скијаша и скијашица, те скакача. Највише у Бојана Крижаја. Али... Јуре Франко Прву вожњу велеслалома на Бјелашници, Јурек је завршио на четвртом месту, док је у другој био први, што му је донело сребрну медаљу, прву и једину за Југославију до тада и од тада на ЗОИ. Оставио је Франко тада иза себе и много познатијег Хуберта Штролца и Андреаса Венцела. А још двојица наших су били међу првих десет, Борис Стрел пети, док је Крижај био девети. Грега Бенедик није завршио трку. А то вече, на платоу испред "Скендерије", (!4. фебруар је био), преко 30000 Сарајлија је дошло да поздрави нашег спортског хероја. Остао је тада чувен и транспарент који је направио неки од, вазда на шегу спремних Сарајлија: "Волимо Јурека, више нег` бурека!" Јуре Франко са сребрном медаљом, Извор Јавност је прижељкивала још једну медаљу, сећам се и ја да сам к`о клинац био уверен да ће Бојан Крижај у слалому освојити злато... Ипак, није тако било. Слалом је добио нове хероје, два брата Амера, Фила и Стива Мера, који су били први и други, док је Дидије Буве био трећи... Фил и Стив Мер, златни и сребрни у слалому, Извор Наши су нажалост подбацили. Јуре Франко није завршио трку, Крижај је био седми, Томаж Церковник 11, док је Куралт освојио 13 место. На Јахорини, у женској конкуренцији и нисмо могли ништа да тражимо. У спусту нисмо ни имали такмичарку, док су у велеслалому, Андреја Лесковшек, Вероника Шарец и тада јуниорка у успону Матеја Свет, достигле пласман до 20-ог места. Слично је било и у слалому... Нордијске дисциплине су биле други "адут" и нада која је полагана у неколико словеначких скакача... 70 и 90 метарска скакаоница на Игману Нажалост, транспарент: "ус.а га (Ж)улага", који је раширио на Малом пољу један од 50000 Сарајлија који су пратили ова такмичења на Игману, одлично говори како су прошли наши скакачи. Улага, Бајц, Тепеш су се пласирали преко 20-ог места, Улага је био 57-ми на 70 метара... Али су зато ове игре "крунисале" два нова краља скокова. Мати Никенена и Јенса Вајсфлога, који су "владали" овим спортом наредних неколико година. У крос кантрију и биатлону у обе конкуренције нисмо такође имали неких вртеднијих резултата, али је Сарајево "добило" и једну даму-хероја. Марију Лизу Хермалаинен... Марија Лиза Хермалаинен Она је освојила укупно четири медаље у крос кантрију, и то три златне у трчању на 5, 10 и 20 километара, те бронзу за Финску у штафети 4 пута 5 километара. Фантастичан успех за спортисту. Такмичења у бобу и санкању су такође била занимљива, не толико што се од наших нешто очекивало, већ због саме атрактивности тих дисциплина, где су лидери били Источни Немци у четверцу... Наше две посаде су заузеле 19 и 23 место... А слична ситуација је била у свим поддисциплинама боба и санкања (2-седи, 4-седи,...)... А уметничко клизање у "Зетри" је било посластица. Прво је "лансирало" тада тек пунолетну Катарину Вит. Катарина Вит А затим и британски клизачки пар Џејн Торвил и Кристофера Дина, који су у "Зетри" по многима, извели најбољи клизачки перформанс свих времена, клижући уз "Болеро". Освојили су злато и максималне оцене од свих судија... А (тада) Источна Немица, Карин Енке је са 4 медаље као и горе поменута Финкиња (2 сребра на 500 и 3000 метара и 2 злата на 1000 и 1500 метара), потврдила своју "доминацију" у брзом клизању, коју је започела 4 године раније у Лејк Плесиду. Наши и наше се у клизањима (уметничко, спортско, брзо) нису баш прославили. Миљан Беговић је у мушкој конкуренцији био 21., док је Санда Дубравчић у женској заузела 9-то место. Карин Енке И на крају хокеј, који је био "атомски". Какве су то утакмице биле између Совјета, Амера, Чеха, Канађана. И наша репрезентација је успела да забележи једну победу, и то против Италијана 5:1, док су нас Совјети "напунили" са 9:1 у групи... Олимпијски шампион СССР, Извор Совјети су тада имали најајчи репрезентацију свих времена, Фетисов (носио јуче олимпијску заставу у Сочију) и Касатонов као бекови, а у нападу, чувени КЛМ тројац: Крутов-Ларионов-Макаров... Њихова имена смо ми клинци изговарали са страхопоштовањем као имена фудбалера Партизана ил` Звезде, ко је већ за кога навијао... И на крају још неколико занимљивости са ЗОИ Сарајево `84. Пиктограми дисциплина сарајевских ОИ Према успеху, најбољи су били Источни Немци (9 злата, 9 сребра и 6 бронзи), иза њих Совјети (6 злата, 10 сребра и 9 бронзи) И Америса по 4 златне и сребрне медаље. Ми смо делили 14. место са Јапаном, који је такође освојио 1 сребрну медаљу. Иначе, медаље су исковане у златари у Мајданпеку и укупно је додељено 222 одличја... Овако је изгледала медаља ЗОИ `84 Сенегалац Ламине Гај је био први скијаш црне коже учесник зимских ОИ са "црног континента". Такмичио се у спусту и велеслалому. Ламине Гај Египћанин који се такмичио у слалому и велеслалому имао је најдуже име у историји ЗОИ. Звао се Џамал Џамал Омар Мату Абдул-Алем Абдумалек Омае Мохамед Ел-Реди. А било је још егзотике, типа скакач из Шапаније, санкаш из Португала, или пак скијаш из Аргентине.... Детаљ са затварања са маскотом из Калгарија, домаћина ЗОИ `88 14. ЗОИ су затворене 19. фебруара свечаношћу у СЦ "Зетра". Од стране председника МОК-а , Сарајево и Југославија су добили сва признања за организацију и домаћинство...

Приликом паљења свеће за живе (односно упокојене) људи у себи кажу молитву (или молитве). Којом молитвом се треба молити у том тренутку паљења свеће, или непосредно након тога ?

Učesnik "Parova" dobio panični napad! Pokušao da pobegne preko krova, tvrdeći da ga opsedaju demoni! Posle svega dva dana Milorad Simić, poznatiji kao Seksi Rok, shvatio je da će u rijalitiju “Parovi” za njega biti mnogo posla. Zaljubio se u Voljenku Ilić, damu koja je žarila I palila devedesetih i bila ljubimica žestokih momaka, ljubavnica vlasnika kazina u centru Beograda. - Mislim da su ušli demoni u mene, imao sam pet žena, osećam da će me naterati da se oženim šesti put. Moram da idem u manastir po blagoslov za ovaj korak - rekao je Seksi i skočio je na krov i uputio se u manastir! Skočili su radnici obezbeđenja, učesnici, ali gorštaka nisu mogli da zaustave. - Moram po blagoslov, do oca Joila. Ja jesam drvoseča, ali znam šta je pošteno". vikao je sa krova Roki. - Voljenka mi se dopala, nije ona kriva, ali ne smem da budem sa njom u krevetu, dok se to ne odobri. Sedam meseci nisam bio sa ženom. Oprostio sam svim ženama koje su me prevarile, šta ću. Imam petoro dece. Kod kuće sam ostavio oca, on je bolestan, sestra će doći da ga obiđe… - rekao je on. Simić je dugo bio na krovu, dok mu se nije obratila produkcija, sa molbom:" Seksi, večeras ulazi takmičar, oko kojeg nam je potrebna tvoja pomoć. Zaposednut je demonima. Pomozi i idi u manastir". U međuvremenu je u studio stigao bivši takmičar Marko Perović, tvrdeći da donosi blagoslov duhovnika kojeg poštuje Seksi Rok. Sve se promenilo kad je ušla Ružica Veljković. Seksi Rok je prihvatio da mu Ružica Veljković bude pomoćnik u stvaranju balansa energije u sedmoj sezoni “Parovi”. Kurir.rs Извор

Је ли ово исто као када неко истетовира св. Николу на леђима или има ту неких разлика? https://www.facebook.com/OrthodoxYouth/photos/a.10151903061416548.1073741825.20855756547/10155192752681548/?type=3 Ако неко нађе неку јасну фотку тетоваже св. Николе може да постави...

У недјељу, 26. августа, 13. седмице по Педесетници, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици одслужена је Света Литургија. Началствовао је протојереј Мирчета Шљиванчанин, уз саслужење протојереја Бранка Вујачића и ђакона Александра Лекића. Након читања из Светога Јеванђеља, вјерном народу се пастирским словом обратио протојереј Мирчета Шљиванчанин. Звучни запис беседе “Христос је говорио кроз ријечи, а те ријечи, те параболе односе се на свакодневни живот човјеков. А зашто нам је Господ тако говорио (у причама) ? Говорио је тако да би нам кроз то показао да је ријеч Божија животна. Да се увијек може посматрати у контексту живота свакога човјека у овом свијету. Што значи да та ријеч Божија није са неког другог свијета или да је намијењена за неки други свијет, него то значи да је то ријеч спасења намијењена нама, у овоме свијету, намијењена је свима нама који желимо спасење”, закључио је протојереј Мирчета Шљиванчанин. Отац Мирчета се осврнуо и на сами смисао прочитане јеванђелске приче. “Наш живот је свакако виноград који нам је Господ дао као слугама да га обрађујемо и да га уређујемо, али тако, на такав начин, да никад не заборавимо на онога Домаћина чији је виноград и да никада не помислимо да сами можемо обрађивати тај виноград а да заборавимо на Онога који нам га је и дао. Ми људи управо често то заборављамо. Мислимо да оно што имамо и да је овај наш живот који нам је Господ дао да живимо – само наш. Заборављамо и Домаћина, али заборављамо и оне друге слуге које је Господ такође поставио у овај свијет, а то су наши ближњи. И често се дешава да у животу као да говоримо : “Не требаш ми Господе, не требаш ми, сам ћу ја уређивати мој живот, мој свијет.” Као да говоримо често и ближњем : “Не требаш ми могу ја сам да уређујем мој свијет.” А тако се у ствари показујемо и постајемо као и ови зли виноградари. Јер они су заборавили да је виноград који им је повјерен виноград Домаћинов и заборавили су на ближње своје. А како да уређујемо тај виноград Божији, односно наш живот и свој свијет, поучава нас Господ на разне начине, а поучава нас и кроз Свето Јеванђеље“, казао је он. Отац Мирчета се на крају свог пастирског обраћања осврнуо и на велику дјелатну мисију, на жртву, на подвиг и на труд једног таквог човјека на кога се можемо и требамо угледати, на човјека који свим својим животом свједочи љубав према Богу и према ближњем, подсјећајући и напомињући да је нама предање Православно велико даривање и благослов, али и велика одговорност па га утолико више требамо чувати, нашим животом и нашим примјером. “Један такав човјек јесте наш Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, који је истински виноградар винограда Господњег, а тај виноград који он обрађује није ограничен на уске географске просторе, је он је човјек пун љубави. Наш Митрополит сада проповједа Јеванђеље Христово на Андима, тамо крштава људе, тамо доводи Христа, тамо доноси Христа, тамо доноси Ријеч јеванђеља. И видите, када човјек живи јеванђељем онда му ништа није немогуће. Људи примају истину Светог Јеванђеља много далеко од ових земаља које су историјски православне, који историјски примају и држе и имају предање православно. А шта нам то говори ? Да ми који имамо такво предање имамо и велику одговорност. Да се не деси нама да који имамо такве претке, светитеље, такве учитеље савремене, да нам се не деси као овим људима из јеванђелске приче, онима који су имали историју и традицију Божијег народа да нам Господ не каже да ће тај виноград повјерени – дати другима. Јер нама којима је више дато, више се од нас тражи, више смо одговорни. Зато, да нам Господ да да истински уређујемо виноград Господњи и да истински живимо свој живот и да из тог свог винограда који нам је Господ дао да обрађујемо – имамо истинске плодове, да из грожђа тог винограда источимо право вино и да га принесемо у Евхаристију као благодарење Домаћину за све и свја“, закључио је своје обраћање отац Мирчета Шљиванчанин. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Главни слоган моје владавине, исписан на свим заставама би гласио: Ми смо нико и ништа. То би била српска стајна тачка и полазна позиција. Тако бисмо бар будућим нараштајима отворили очи и обезбедили светлију будућност. Да знају ко су и шта су и да се не изненађују кад се нађу било где на земаљској кугли и буду третирани као нулине нуле Матија Бећковић; Фото: НСПМ Кад бих владао Србијом, почео бих од нуле. А то значи — био бих реалан. И да бих изабрао и кренуо најсигурнијим путем. Главни слоган моје владавине, исписан на свим заставама би гласио: Ми смо нико и ништа. То би била српска стајна тачка и полазна позиција. Тако бисмо бар будућим нараштајима отворили очи и обезбедили светлију будућност. Да знају ко су и шта су и да се не изненађују кад се нађу било где на земаљској кугли и буду третирани као нулине нуле. Ако се неким случајем негде у неком кутку Земљиног шара испостави да није тако, то ће бити чист ћар и пријатно изненађење које не може никоме да шкоди.

Из манастира посвећеног Икони Пресвете Богородице Тројеручици, стиже нам Мати Злата (Пантелић) настојатељица ове светиње, а емисију смо посветили мученицима Христовим. Питали смо Мати Злату зашто је важно молитвено их се сећати, говорити младим генерацијама о њиховом страдању и жртви коју су за Христа Бога и поднели, али не ширити мржњу већ ? Чућете више о матушки схи-игуманији Марији-Диодори, св. Нестору, мученицима ливањским, пребиловачким, косовско-метохијским... „Нема васкрсења док се не изађе на крст и страдање“ подсећа Мати Злата, даје конкретне, страшне и истините примере страдања нашег народа али и упућује на књигу Буда Симоновића о страдању ливањских Срба и сведочењу преживелих. „Зло се никако другачије не може победити него љубављу и смирењем“, подвлачи наша гошћа. Звучни запис емисије View full Странице

Период ране Цркве је период интензивног очекивања Другог доласка Христовог. Вера да је Господ „близу“ изражена је на различите начине и код различитих аутора новозаветних списа. Једна од најупечатљивијих рефлексија на ту тему налази се у најстаријем спису Новог Завета, у посланици 1. Солуњанима ап. Павла. Наиме, на упит Солуњана шта ће се догодити са оним хришћанима који су умрли не дочекавши Други долазак Христов, апостол даје одговор у 1Сол 4, 13–18. Пошто је црквеној заједници у Солуну изложио своје виђење другог доласка Господњег, посебно се осврнувши на судбину оних који су уснули у Господу, ап. Павле се враћа на још једно питање везано за последње дане овога света: „А о временима и роковима, браћо (и сестре), није потребно да вам се пише, јер ви сами добро знате да ће дан Господњи доћи као лопов у ноћи, јер када кажу: мир је и сигурност, тада ће наићи на њих изненадна погибија, као бол на трудну жену, и неће (то) избећи“ (5, 1–3). Повезаност овог одељка са претходним текстом је евидентна: најпре, питање које се намеће из излагања есхатолошких догађаја у 4, 13–18 гласи: када ће се све то збити? У 5, 1–3 следи одговор на то имплицитно питање: не знамо, али збиће се извесно и збиће се изненада, те је, стога, потребно да живимо у будности и приправности (5, 4–8). Друго, формулацијом „јер ви сами добро знате“ апостол, између осталог, рекурира на претходни текст 4, 9 („А о братољубљу не треба да вам се пише, јер сте сами од Бога научени да се љубите међу собом.“). Ради се, дакле, о једној ствари која је Солуњанима позната, али апостол жели изнова да је изложи. Њему је стало да подсети хришћане да одговорно чекају дан Господњи, при чему се више пасивном призвуку „чекања“ придодаје будност, спремност, активност: „зато немојмо спавати“ (5, 6). Времена и рокови Формулација „времена и рокови“ присутна је у библијској и јудејској традицији и примењује се да изрази убеђење да је Бог већ одредио када ће настати последњи дани овога света, тј. када ће наступити крај света (Дан 7, 12; Прем 8, 8; Дап 1, 7; 3, 20). „Времена и рокови“ стоји за низ догађаја који ће се одвијати у времену пре него што наступи дан Господњи. Ова тема заокупљала је многе познојудјске и ранохришћанске мислиоце и њихове заједнице, о чему сведочи распрострањеност апокалиптичке литературе. Свакако да су препознавање знакова времена и покушај да се „погоди“ када почиње одвијање догађаја који воде ка дану Господњем биле преокупације верујућих људи. Међутим, апостол Павле овде ништа не говори о томе када, већ како ће се то збити. Чак се множина „времена и рокови“ сажима у једнину једнократног упада лопова усред ноћи (ὡς κλέπτης ἐν νυκτί οὕτως ἔρχεται), као и једнину једног оштрог бола (ἡ ὠδίν) који наилази на трудну жену. Дан Господњи Да ће пак „времена и рокови“ резултирати даном Господњим који ће доћи као лопов у ноћи, изненада и неочекивано дакле, Солуњани добро знају. Одакле они то знају, Павле не каже директно. Могуће је да они то знају из његове усмене проповеди или из библијске традиције (Ам 5, 18–20; Јоил 2, 1; Ис 13, 6.9; Ез 7, 10; 13, 5), или пак из општег хришћанског предања (уп. Лк 12, 39; Мт 24, 43; 2Пет 3, 10; Отк 3, 3; 16, 15). Ноћ која је време мира, сигурности и спокоја бива време када се појављује лопов који угрожава идилу породичног дома. Једино што се хришћанима може препоручити је будност: „зато немојмо спавати“ (5, 6). Не треба дозволити да спокој ноћи деактивира потребну пажњу: пошто дан Господњи долази као лопов у ноћи. Ова метафора је веома слојевита. Не ради се о томе да је човек у ноћи беспомоћан пред лоповом, већ о томе да треба да буде спреман да он долази, да његов долазак не треба да га изненади. С друге стране, долазак дана Господњег је у мисаоном свету хришћана један крајње позитиван догађај, а за њега се користи метафора лопова, нешто, дакле, вредносно посматрано, веома негативно. Поређење је, међутим, у оној тачки у којој треба нагласти сву препреденост, обученост и способност лопова да изненади, односно, да се, користећи спокојство, тишину, мир и безбрижност – за шта је метафора ноћ – појави ниоткуда и наруши мир и сигурност дома. Мир и сигурност Реч εἰρήνη Павле иначе не користи за илузију мира, мада је овде таква употреба вероватнија. Могуће је да се εἰρήνη καί ἀσφάλεια смешта у старозаветне спорове о лажним пророцима (Јер 6, 14; 8, 11; 14, 13; Ез 13, 10; Мих 3, 5). Могуће је да апостол повезује лажне пророке и римску политичку пропаганду свеопштег мира pax et securitas, желећи тиме да поручи да је политичка стабилност римског царства и мир који она гарантује само привид, слично као што је ноћ привид сигурности. У оба случаја ради се о привиду пошто политичком миру прети погибија, као што тишина ноћи бива нарушена упадом лопова. Погибија наилази „на њих“: на оне који су изван Цркве, нису хришћани или на оне који нису будни и које лопов изненађује? Могуће је да се Павле овде дистанцира од свих оних, незнабожаца и хришћана, који су уљуљкани у pax romana и свој идентитет везују за једно пролазно политичко стање. Наравно, хришћани из Солуна којима пише ту не спадају. Метафора трудне жене коју спопада бол додатно појачава Павлово библијско убеђење о извесности и неизбежности краја света, као и болу који ће га пратити. То је снажан, вишетруко посведочен библијски мотив (Ис 13, 6–8; 26, 16–19; Јер 6, 22–26; 22, 20–23; 50, 41–43; Мих 4, 9; Рим 8, 22; Мк 13, 8; Мт 24, 8). Солуњани не треба да посустану у будности и спремности јер дан Господњи сигурно долази и то онда када му се најмање надамо. Будност се пак практикује вером у Христово спаситељско дело (5, 9–10) која се очитава у реалности црквеног живота, у грађењу нових међуљудских односа у љубави и радости (5, 11–22), на које нас је позвао Бог истинског мира (ὁ θεός τῆς εἰρήνης – 5, 23). Знакови рата или знакови мира? Одељак који смо анализирали показује да мирнодопска времена могу бити замка за оне који се у њима уљуљкају и препусте безбрижном сну. У синоптичкој апокалипски (Мк 13), напротив, дану Господњем претходе ратови, страдања, насиље, једно опште ратно стање: „А кад чујете ратове и гласове о ратовима, не плашите се јер треба тако да буде; али то још није крај… али у те дане сунце ће се помрачити и месец ће изгубити своју светлост и звезде ће падати с неба и силе небеске покренуће се… тако и ви када видите да се ово збива знајте да је близу код врата“ (Мк 13, 7.24–25.29). Ту метафора лопова у ноћи не игра никакаву улогу, пошто дан Господњи не долази изненада, већ се полако приближава што се може пратити кроз догађаје из окружења. Како, дакле, разумети ове противречности у библијским текстовима? Хоће ли дан Господњи доћи изненада када је мир и сигурност или ће долазити постепено, тако што ће му претходити многа видљива страдања? Историјска потка људске егзистенције је непостојана, променљива; искуство разарања Јерусалима у Мк 13 и искуство pax romana у 1Сол 1, 2 осликавају се у представама о томе како ће доћи крај света. Како год он да долази људи ће увек бити у незнању је ли то тај дан или није: „Пазите, бдите и молите се; јер не знате када ће време настати“ (Мк 13, 33). У каквим год околностима живеле генерације верујућих хришћана библијска порука је недвосмислена: „зато немојмо спавати“ (1Сол 5, 6). Извор: Теологија.нет View full Странице

Питање студента са предавања – Ако Црква, као што сте рекли, представља икону (-слику) будућега Царства, да ли би се унутар историје могла тражити и икона будућег пакла? Одговор митр. Јована Зизјуласа- Свакако. Имамо много икона будућег пакла, али, природно, не можемо их поистоветити са Црквом. Предукус пакла човек периодично и трајно задобија у историји, као што и предукус Царства Божијег задобија у одређеним тренуцима, а пре свега у светој Евхаристији. Света Евхаристија представља тренутак када стичемо предукус Раја, предукус Царства Божијег. Наравно, унутар стварности Цркве не можемо створити икону пакла, чак ни делимичну, а да при том – врло је значајно ово ваше питање – не изопачимо природу Цркве. Рећи ћу то и обратним редоследом: често постоји опасност (а та опасност је стварна) да Цркву толико изопачимо да она од иконе Есхатона, иконе Царства Божијег, постане икона пакла. То чине јеретици. Ако је јерес озбиљна и смртоносна ствар, то је управо зато што изопачује икону Есхатона, чини је другачијом и уводи некакво иконично изображавање које не потиче од Царства Божијег, него од онога што није Царство Божије; а то је пакао. Навешћу вам неколико конкретних примера: ако свету Литургију савршавамо, претпоставимо, само за белце а искључимо црнце, само за мушкарце а искључимо жене, само за образоване а исључимо неписмене, само за богате а искључимо сиромахе, само за студенте, само за адвокате или само за лекаре, онда је то икона пакла. Јер, то ће се збивати у паклу. А то је предукус пакла, који задобијамо сваки пут када, по критеријумима овакве врсте, себе одвајамо од ближњега. Овим сам хтео да кажем, а то је веома озбиљно, да Црква врло лако може да буде изопачена у икону пакла, а да тога и не буде свесна. Врло сам Вам захвалан што сте поставили ово питање; можда Ви и нисте имали на уму ово што сада говорим, али то је веома озбиљан проблем. Црква би, дакле, по сваку цену требала да задржи такву своју структуру да представља икону Царства Божијег. Због тога треба да негодујемо сваки пут када се она изопачује, а нарочито када се изопачује света Евхаристија. Јер, на тај начин у њу могу ступити елементи овога света. А овај свет је икона пакла; али овај свет у смислу палога света, у смислу греха, са свим својим тежњама ка деобама, као што су ове које сам вам навео, али и на многе дуге начине. Због тога ми се често дешава да доспевам чак до типолатријских агонија. Када, на пример, видим да се сечење артоса (= хлеба) врши после светог Причешћа, или када видим да поједини свештеници не причешћују вернике, него их остављају да се причесте после отпуста, или после преклоњења колена на дан свете Педесетнице, када се савршава Вечерње следећега дана, или после освећења воде на Богојављење, тада ми је веома тешко; чини ми се, наиме, да се тамо дешава нешто веома озбиљно и да се извргава икона Царства Божијег. Коначни циљ, а то је учествовање у Трпези Царства Божијег, заједничарење у животу Божијем – а ка њему нас води целокупна света Евхаристија – претвара се у нешто друго, у некакво другачије искуство коме, како се чини, није циљ ово учествовање у Трпези Царства, у животу Божијем, у животу Свете Тројице, него му је циљ нешто друго. Дакле, свему овоме треба да приступамо са страхом и трепетом. Јер, као што сте рекли, постоји опасност да Црква престане да буде икона Царства Божијег. митр. Јован Зизјулас, Еклисиолошке теме, Беседа, Нови Сад 2001, 85 -87. Живим за Есхатон

Овај текст је коментар и одговор на жељу више православних хришћана који су се јавили, саблажњени чињеницом да је некада православни епископ Андреј Вујисић прешао у римокатолицизам. Шта се заиста догодило? http://www.svedokverni.org/kako-je-i-kada-bivsi-ep-andrej-presao-u-rimokatolicizam-komentar-na-vest-o-tome/