Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'када'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 54 results

  1. У другу недјељу пред Васкршњи пост – Месопусну, 3. марта 2019. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу. У току службе Епископ је рукоположио у чин јереја досадашњег ђакона др Николу Маројевића, уредника Издавачко информативне службе Епархије и сабрата никшићке Саборне цркве. Звучни запис беседе Његовом Преосвештенству је саслуживало више свештеника и монаха Епархије уз молитвено учешће бројног вјерног народа. Литургију је појањем пратио хор Светог новомученика Станка и пјевница Саборне цркве. У току свете службе Божје Преосвећени Епископ у чин јереја рукоположио је ђакона Николу Маројевића из Никшића. Архипастирском бесједом сабраним вјерницима обратио се Владика Јоаникије, који је казао да се спремамо за наступајући Велики Часни пост. За свако добро дјело, додао је он, треба припрема, а када се ради о спасењу душе потребна је највећа припрема. „Молимо се Господу Богу да прими наше молитве, да нас ослободи од наших страсти, лоших мисли, злих дјела и намјера, да идемо правим Божјим путем, да нас оспособи да чинимо добра дјела ближњима, да угађамо Господу, да радимо на свом и на спасењу својих ближњих. Данашње јеванђеље нас поучава о томе како ћемо се најбоље припремити и удостојити тога да Бог прими нашу молитву“. „Господ Исус Христос каже да ако учинимо некоме, нарочито, онима којима је то потребно из љубави према Господу и према ближњем, Он ће то примити као да је самом Њему учињено. Ако не учинимо ако ближњима својим не покажемо љубав онда Бог неће примити нашу молитву коју Му приносимо“, бесједио је Епископ. Господ каже, додао је Владика, „Наг бијах, и не одјенусте ме; болестан бијах, и не обиђосте ме; у тамници бијах, и не дођосте ми; жедан бијах и не напојисте ме...“, а око нас је, свуда и сваког дана, много оних којима треба наша љубав. „Због наших ограничења нијесмо спремни да учинимо свима, али, ако учинимо било коме од ближњих, којима треба наша љубав, не само у породици, него много шире, Бог ће то примити као да је Њему учињено. Ако не учинимо одбиће нам молитву коју Му приносимо“, нагласио је Владика Јоаникије, поучавајући да треба непрестано да имамо у виду човјекољубље и братољубље које Господ од нас тражи, и за које ће, ако смо спремни да их посвједочимо, Бог примити наше молитве као миомир, као лијепи дар од наше душе и нашег срца. Новом свештенику, оцу Николи Маројевићу, пожелио је да буде благословена света служба коју је примио, да је врши са страхом Божјим, љубављу и стрпљењем према народу. „Веома образован човјек, вриједан, педантан, честит, сад ће морати и да носи бреме које до сада није носио. Научио је он да се труди. Он је уредник нашег часописа „Свевиђе“, сва црквена издања на којима радимо, ту је његова рука, његова памет, његово образовање. Његово дјело многи нијесу видјели, ни примјетили, али оно је, већ, велико. Замолићу га да када разговара са народом буде стрпљив и саслуша свакога. Много честит и благородан човјек, велике интелигенције и великих дарова, али мора да снисходи, да се прилагођава“. „Он је сад отац и мора да покаже љубав према дјеци, а дјеца Божја су сви не само дјеца мала, а они су најједноставији и најбољи. Нека му је Бог на помоћи, нека га Христос Господ укријепи силом свог живоносног крста, нека оснажи његову вјеру и његову ријеч, његова дјела и његове руке на дјело ове узвишене службе“, рекао је Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  2. Паљењем олимпијског пламена испред СЦ "Скендерија", на месту које је предвиђено за доделу медаља спортистима и хокејашким утакмицама између тимова Шведске и Италије у СЦ "Зетра", односно САД и Канаде у СЦ "Скендерија", на данашњи дан пре 30 година су практично започеле 14. зимске олимпијске игре у Сарајеву. Званични постер ЗОИ `84 (аутор, Мирослав Антонић) Сарајевска регија, са свих страна окружена планинама са више од 100 снежних дана годишње, чинила се као идеално место за организацију зимских спортских такмичења. Надомак Сарајева су постојали терени за скијашке спортове који су имали вишедеценијску традицију. Пале и Јахорина су рецимо између два светска рата били познати скијашки центар, са смучарским теренима, скакаоницама и крос-кантри стазама. Први југословенски смучарски слет је тако одржан на Палама и оближњој Јахорини 1937. године, а почетком седамдесетих, Јахорина добија и сертификат ФИС-а, за одржавање међународних смучарских такмичења. Управо тада се и "јавља" идеја да се у Сарајеву организују ЗОИ. Међутим, град тада није био спреман ни инфраструктурно у смислу објеката и олимпијских борилишта, а није се имало ни новаца. Ипак, припремало се, радило се, израђивали су се пројекти (а у ходу се и зидало и подизало, ако не за Олимпијаду, а за грађане-свеједно) и углавном, сви приступни услови за кандидатуру су испуњени 1976. године, да би 1978. године, Међународни олимпијски комитет (МОК), између Гетеборга, Сапороа и Сарајева, изабрао за домаћина XIV Зимских Олимпијских игара град Сарајево. Званична маскота ЗОИ `84 "Вучко" (аутор, Јоже Тробец) Тадашњи председник МОК-а, лорд Мајкл Киланин је отворено лобирао да Сарајево добије организацију из више разлога, од којих је неколико било пресудно. Сапоро и Јапан су већ раније били домаћини, Гетеборг је само у начелу био кандидат, иначе су борилишта била диљем Шведске, док је Сарајево била "чиста егзотика" и својеврсан изазов и за МОК, а и за саму организацију у СФРЈ. То би биле (и остале су) једине Олимпијске игре у једној комунистичкој земљи, а домаћини Сарајево и СФРЈ као несврстана земља, "обећавали" су превазилажење хладноратовских трвења и бојкота, са којима се олимпијски покрет суочио 4 године раније на ЛОИ у Москви, однозно ЗОИ у Лејк Плесиду. Плато испред СЦ "Скендерија" где су додељиване медаље и на којем је паљењем олимпијског пламена на данашњи дан извршено "праотварање" 14. ЗОИ, а што је наведено у уводу текста, Добијањем организације, приступило се реализацији предвиђених и од стране МОК-а усвојених планова. На почетку, дефинисана су места олимпијских такмичења према спортовима. Бјелашница је била место за одржавање мушких алпских дисциплина, док је Јахоринаслужила истој намени, али само за жене. На планини Игман, на локацији Велико поље су предвиђена борилишта за крос кантри и бијатлон, док је Мало поље предвиђено за скијашке скокове. Планина Требевић је била "резервисана" за боб и санкање, док су у самом граду, на две локације требала да се одрже такмичења у хокеју и уметничком клизању у СЦ "Скендерија", док је СЦ "Зетра", био такође "хокејашки стадион" и простор за такмичење у уметничком клизању, а требало је направити писту за брзо клизање. Речено-учињено. Уз новац од унапред продатих телевизијских преноса, новац добијен од спонзора из земље и иностранства, средства од самодоприноса, започела је изградња олимпијских борилишта и пратећих објеката. Подигнут је СЦ "Зетра" са олимпијском двораном и пистом за брзо клизање. Надомак "Зетре" је комплетно реконструисан стадион "Кошево" за потребе церемоније отварања и затварања ЗОИ. Уз постојећи центар "Скендерија" дозидана је нова дворана. На Требевићу је подигнута боб/санкашка стаза. На Игману уређене стазе за крос кантри и биатлон са стрелиштем, као и скакаонице. Извршена реконструкција постојећих и изградња нових стаза на Јахорини. На Бјелашници комплетно подигнута борилишта за алпску комбинацију. Све поменуто подразумева и пратећу инфраструктуру, плус жичаре (реконструисане и изграђене) на Игамну, Бјелашници и Јахорини, укупног капацитета 16000 скијаша на сат. Поред борилишта радило се и на инфраструктури. Реконструисана је Главна пошта на Обали војводе Степе, а подигнута је и нова и модерна зграда поште у Новом Сарајеву. Дограђени су нови објекти поред зграде телевизије са студијима и интерном сателитском станицом као испомоћ сателитској станици "Југославија" у Приликама код Ивањице, са два линка за Америку, и по једним за Европу, Азију и Аустралију, тако да је преко 200 сати реализованих преноса гледало 2 милијарде људи. Југословенска радио телевизија је преносе радила са амиричким "Еј-Би-Сијем". Такође је реконструисано и Народно позориште, Главна Железничка станица, аеродром "Бутмир", студентски дом у Неџарићима и хотели "Европа", "Босна" и "Стојчевац" у Сарајеву, односно на Илиџи, те хотели "Мразиште" на Игману, "Турист" на Палама и "Јахорина" на Јахорини. Оно што је битно, изграђени су хотели у граду - "Холидеј Ин" и "ЖТО", на Јахорини и Палама чак 5 нових хотела (Бистрица, Кошута, Коран, Фероелектро и Панорама), на Игману и Бјелашници по један (Игман и Фамос), и на Игману Олимпијско село (помоћно) са смештајним и инфраструктурним објектима (менза, амбуланта, собе за спортисте, трим сале, и сл. за 550 спортиста)... А оно што је најбитније и што је остало сарајлијама и имало практичну вредност од ширег значаја (за једно 3000 породица ), то је изградња Олимпијског села на Мојмилу и Новинарског села на Добрињи, односно доградња још једног блока студентског дома у Неџарићима (1000 кревета). Прво се мислило да ће постојећи и овај дограђени део "студењака" бити довољни за прихват спортиста. Али, како су пријаве долазиле и олимпијски комитети држава потврђивали број учесника и делегација, одлучило се на (већ припремљену варијанту Б). Тако је настало Олимпијско село Мојмило са 639 станова (за потребе такмичара "напуњених" са 2250 кревета) и Новинарско село на Добрињи са 2154 стана и 8500 кревета. Сви ови станови су касније предати на коришћење грађанима Сарајева и радним организацијама, а пратећи објекти су пренамењени (нпр. Главна спортска менза на Мојмилу је касније постала Робна кућа-чини ми се) Олимпијско село, Извор Око организационих факта, поменуо бих још да је у организацији Игара било 35000 волонтера, који су "опслуживали" око 1300 спортиста и исто толико делегата и тренера и преко 7500 новинара, све у свему више од 10000 људи са свих меридијана. Сарајевски аеродром је за тих 15 дана "опслужио" преко 300 летелица на редовним и чартер линијама, док је за превоз такмичара и гостију било ангажовано преко 600 путничких аутомобила и око 1000 аутобуса и минибусева. Преноси су реализовани са преко 100 камера, итд, итд... Морам да додам још и да је војска била ангажована на више фронтова Питомци Центра војних школа КОВ-а и Школског центра РВ и ПВО са оближњег аеродрома у Рајловцу су били укључени у оне слетове током церемоније отварања и затварања. Око 1000 војникаје било распоређено на Јахорини, Бјелашници и Игману да притекну у помоћ грејдерима. (То се заиста и десило, када је око 100 војника подигнуто на "жицом" на врх стазе на Пољицама и онда ухвативши се за опасаче и са крпљама на ногама, утабаваху стазу спуштајући се ка Рајској долини). Преко 100 лекара и техничара из Санитетске службе ЈНА је било укључено у здравствено обезбеђење, док је више од 300 официра, подофицира и војника водило рачуна о радио релејним уређајима... И на крају на аеродрому Рајловац је све време злу не требало била приправна једна мешовита хеликоптерска ескадрила са 4 Ми-8 санитетске варијанте те 4 Ми-8 и 4 Газеле за потребе тарнспорта, превожења и снимања из ваздуха. Иначе ЗОИ Сарајево су коштале када се све сабрало и одузело, значи сви трошкови су износили око 130 милиона долара, док су укупни приходи били 10 милиона већи, тако да је ова Олимпијада била једна од ретких ствари које су у оној бившој нам држави била у плусу. А да не би било све ово горе поменуто као у Швајцарској , "побринули" су се тадашњи републички и покрајински "лидери". Обичај ношења олимпијског пламена из Грчке до државе домаћина, те његово ношење кроз разна места, постало је камен спотицања тадашњих републичких врхушки. Никако нису могли да се договоре где када и како да се бакља прими, којим путевима да прође, а ситуација је доведена готово до "пуцања" у тадашњој СР Србији.... Наиме, из разноразних комитета и СИЗ-ова је предложено да свака република добије по једну бакљу, БиХ две, а Србија да има три бакље (укупно 9), које ће све "кружити" по републикама, па када дође време пред отварање, да се скупе на једном месту и предају "босанцима". Међитим, комунари у Србији нису могли да се договоре где ће бити то место сусрета и предаје бакље са Космета и Србије, тј. Војводине, тако да умало да дође до укидања Олиммпијаде Шалим се наравно, али су заиста биле свађе, тако да је сам МОК предложио две бакље, које би обилазиле СФРЈ, једна западном, друга источном трасом и на крају да се на данашњи дан састану у Сарајеву... Траса којом је олмпијски пламен пронешен кроз СФРЈ Олимпијски пламен је 29. јануара запаљен у древној Олимпији и предат југословенској делегацији у Атини. Ова га је авионом пребацила у Дубровник, одакле је пламен "подељен" на две бакље, кренуо у једнонедељни обилазак бивше нам државе... Иначе, бакљу је радио јапански "Мизуно" и током тих неколико дана преко 5000 учесника је носило кроз места као на мапи горе, а 7. фебруара су се те две бакље, једна од Вогошће, друга од Пала, "сусреле" испред СЦ "Скендерија", где је запаљен пламен запаљен на горионику испред места где ће бити додела медаља... Олимпијска бакља ЗОИ `84, Извор Ноћ уочи отварања Олимпијаде, грађани Сарајева и организатори су провели у зебњи и стрепњи. Као и неколико дана пре тога, готово читав јануар, а ево и сад фебруар, Сарајево и околне планине су биле без снега. На планинама помало, а у граду нимало. Добро, граду није ни требало, на планинама су већ биле спремне машине за вештачки снег, све је спремно за церемонију отварања на стадиону "Кошево", спортисти и делегације су стигли, олимпијски пламен је већ на Скендерији, али снега ниоткуда-ни за лек... Све до првих сати после поноћи, у рано јутро 8. фебруара те 1984. године... А тог јутра, 8. фебруара 1984. године, када је требала да се одржи званична церемонија отварања, на Сарајево и околину је нападало готово пола метра снега. Организатори су могли да буду задовољни, док је један део малициозних новинара, без разлике и са западних и источних страна (па и понеки наши из најсеверније Републике СФРЈ), пробудивши се то јутро у топлим собама Новинарског села на Добрињи, очекивао колапс једне босанске касабе у некој тамо несврстаној земљи. Свако је користио епитете примерене својој читалачкој публици... Сарајево пд снежним покривачем Али су их организатори, а још више саме Сарајлије изненадиле. Механизација за чишћење главних путних праваца је савршено радила, а народ се сам побринуо за чишћење споредних улица, тако да никаквих проблема нити колапса није било, у инат извештачима светских и неких наших медија. А у раним поподневним сатима, пажња јавности и љубитеља спорта и Олимпијаде, пребацила се на стадион "Кошево", где је започео церемонијал отварања 14-их ЗОИ. Само неколико сати раније, сарајевски гимназијалци и ЈНА су очистили стадион од велике количине снега нападале тог јутра. А онда је започео програм, у којем је учествовало преко 1000 младих, студената и питомаца војних школа из Сарајева. Након тога је уследио дефиле репрезентација, а потом оне формалности око пријема олимпијксе заставе, полагања заклетви и паљења олимписјког пламена... У свечаном дефилеу, представило се 49 држава, што је био рекорд до тада за ЗОИ. По први пут, на зимске игре су дошли спортисти изМонака, Порторика, Египта, Девичанских острва, Сенегала. Након бојкота претходих игра у Лејк Плесиду, на ЗОИ су се вратилеСеверна Кореја и Кинески Тајпеј, све у свему 1437 момака и девојака који су разним спортским дисциплинама, представљали своју земљу. Заставу за нашу бившу нам државу је носио Јуре Франко, који је касније постао познат по нечем другом... Тренутак када Угљеша Узелац преузима олимпијску заставу... Након дефилеа, тадашњи Председник председништва СФРЈ Мика Шпиљак је прогласио игре отвореним, а онда се "приступило" оним формалностима око полагања заклетве(и)... Али пре тога је олимпијску заставу из руку председника МОК-а Хуана Антониа Самарана, преузео градоначелник Сарајева Угљеша Узелац, човек који је, уз свог претходника Данета Маљковића, професора Љубишу Зечевића и Драгутина Косовца, био међу онима који су досањали вишегодишњи сан и успели да "направе" олимпијаду у Сарајеву, почев од идеје настале у њиховим главама почетком 70-их, па до реализације... Свечану олимпијску заклетву у име спортиста је положио легендарни Бојан Крижај, који је к`о што Драшко рече био збуњен. Отприлике је рекао: "Заклињем се да ћемо на Олимпијским играма наступати у правом спортском духу, да ћемо поштовати правила и према њима се равнати…" Онда је овде стао, туц-муц, али је онда 50000 пари руку аплаузом дало подршку овом Словенцу, који је заклетву завршио речима: "У славу спорта и част своје домовине!" Бојан Крижај и Драган Перовић полажу заклетву у име спортиста и судија, Драган Перовић, међународни судија је положио заклетву у име судија, а клизачица Санда Дубравчић је упалила олимпијски пламен... XIV ЗОИ су на данашњи дан пре 34 годинe и званично почеле... Што се тиче спортских такмичења, за она у затвореном простору није било проблема, док су она на отвореном, задала много муке организацији, која је до пре дан пред отварање имала проблем са дефицитом снега, а сада је падао и није имао намеру да стане... Ипак, након неких одлагања, а уз већ пословичну сналажљивост људи са ових простора, сва такмичења су ипак одржана. Проблем је нпр. настао на Бјелашници, на стази за мушки спуст, где висинска разлика између стартне и циљне равнине, није прелазила 800 метара, како правила ФИС-а налажу. Али су се организатори сетили, па су старт трке, преместили на кров објекта предвиђеног за старт, који је ионако био завејан. Само је на постојећу конструкцију додат "нов" кров, а пребацивањем на виши ниво, "добијено" је оних 800 метара. У трци је победио Амер Бил Џонсон, оставивши иза себе и Пирмина Цурбригена, додуше тада скијаша у успону... Наши се у спусту и нису баш прославили. Јанез Плетершек је био 27, а још један Словенац је био на 30-ом месту... Бил Џонсон на Бјелашници Иначе, треба рећи, да је МОК уочи ове олимпијаде због неговања аматеризма и "бла-бла" разлога, иако су сви скијаши који су се такмичили за бодове ФИС-а добијали новац на тим турнејама, дакле МОК је онемогућио такмичење тада најбољим скијашима-Ингемару Стенмарку, Марку Ђирарделију, Хани Венцел... Ипак, појавили су се неки нови... Нпр., један који је "запалио" Сарајево До тада се није десило да земља домаћин не освоји барем једно одличје. СФРЈ је била први кандидат за такво што. У нордијским дисциплинама и клизањима смо били аматери, као и у санкашким спортовима. О хокеју поред Совјета, Чеха, Амера, Канаде, није било места за нас. Једине наде су се полагале у неколико алпских скијаша и скијашица, те скакача. Највише у Бојана Крижаја. Али... Јуре Франко Прву вожњу велеслалома на Бјелашници, Јурек је завршио на четвртом месту, док је у другој био први, што му је донело сребрну медаљу, прву и једину за Југославију до тада и од тада на ЗОИ. Оставио је Франко тада иза себе и много познатијег Хуберта Штролца и Андреаса Венцела. А још двојица наших су били међу првих десет, Борис Стрел пети, док је Крижај био девети. Грега Бенедик није завршио трку. А то вече, на платоу испред "Скендерије", (!4. фебруар је био), преко 30000 Сарајлија је дошло да поздрави нашег спортског хероја. Остао је тада чувен и транспарент који је направио неки од, вазда на шегу спремних Сарајлија: "Волимо Јурека, више нег` бурека!" Јуре Франко са сребрном медаљом, Извор Јавност је прижељкивала још једну медаљу, сећам се и ја да сам к`о клинац био уверен да ће Бојан Крижај у слалому освојити злато... Ипак, није тако било. Слалом је добио нове хероје, два брата Амера, Фила и Стива Мера, који су били први и други, док је Дидије Буве био трећи... Фил и Стив Мер, златни и сребрни у слалому, Извор Наши су нажалост подбацили. Јуре Франко није завршио трку, Крижај је био седми, Томаж Церковник 11, док је Куралт освојио 13 место. На Јахорини, у женској конкуренцији и нисмо могли ништа да тражимо. У спусту нисмо ни имали такмичарку, док су у велеслалому, Андреја Лесковшек, Вероника Шарец и тада јуниорка у успону Матеја Свет, достигле пласман до 20-ог места. Слично је било и у слалому... Нордијске дисциплине су биле други "адут" и нада која је полагана у неколико словеначких скакача... 70 и 90 метарска скакаоница на Игману Нажалост, транспарент: "ус.а га (Ж)улага", који је раширио на Малом пољу један од 50000 Сарајлија који су пратили ова такмичења на Игману, одлично говори како су прошли наши скакачи. Улага, Бајц, Тепеш су се пласирали преко 20-ог места, Улага је био 57-ми на 70 метара... Али су зато ове игре "крунисале" два нова краља скокова. Мати Никенена и Јенса Вајсфлога, који су "владали" овим спортом наредних неколико година. У крос кантрију и биатлону у обе конкуренције нисмо такође имали неких вртеднијих резултата, али је Сарајево "добило" и једну даму-хероја. Марију Лизу Хермалаинен... Марија Лиза Хермалаинен Она је освојила укупно четири медаље у крос кантрију, и то три златне у трчању на 5, 10 и 20 километара, те бронзу за Финску у штафети 4 пута 5 километара. Фантастичан успех за спортисту. Такмичења у бобу и санкању су такође била занимљива, не толико што се од наших нешто очекивало, већ због саме атрактивности тих дисциплина, где су лидери били Источни Немци у четверцу... Наше две посаде су заузеле 19 и 23 место... А слична ситуација је била у свим поддисциплинама боба и санкања (2-седи, 4-седи,...)... А уметничко клизање у "Зетри" је било посластица. Прво је "лансирало" тада тек пунолетну Катарину Вит. Катарина Вит А затим и британски клизачки пар Џејн Торвил и Кристофера Дина, који су у "Зетри" по многима, извели најбољи клизачки перформанс свих времена, клижући уз "Болеро". Освојили су злато и максималне оцене од свих судија... А (тада) Источна Немица, Карин Енке је са 4 медаље као и горе поменута Финкиња (2 сребра на 500 и 3000 метара и 2 злата на 1000 и 1500 метара), потврдила своју "доминацију" у брзом клизању, коју је започела 4 године раније у Лејк Плесиду. Наши и наше се у клизањима (уметничко, спортско, брзо) нису баш прославили. Миљан Беговић је у мушкој конкуренцији био 21., док је Санда Дубравчић у женској заузела 9-то место. Карин Енке И на крају хокеј, који је био "атомски". Какве су то утакмице биле између Совјета, Амера, Чеха, Канађана. И наша репрезентација је успела да забележи једну победу, и то против Италијана 5:1, док су нас Совјети "напунили" са 9:1 у групи... Олимпијски шампион СССР, Извор Совјети су тада имали најајчи репрезентацију свих времена, Фетисов (носио јуче олимпијску заставу у Сочију) и Касатонов као бекови, а у нападу, чувени КЛМ тројац: Крутов-Ларионов-Макаров... Њихова имена смо ми клинци изговарали са страхопоштовањем као имена фудбалера Партизана ил` Звезде, ко је већ за кога навијао... И на крају још неколико занимљивости са ЗОИ Сарајево `84. Пиктограми дисциплина сарајевских ОИ Према успеху, најбољи су били Источни Немци (9 злата, 9 сребра и 6 бронзи), иза њих Совјети (6 злата, 10 сребра и 9 бронзи) И Америса по 4 златне и сребрне медаље. Ми смо делили 14. место са Јапаном, који је такође освојио 1 сребрну медаљу. Иначе, медаље су исковане у златари у Мајданпеку и укупно је додељено 222 одличја... Овако је изгледала медаља ЗОИ `84 Сенегалац Ламине Гај је био први скијаш црне коже учесник зимских ОИ са "црног континента". Такмичио се у спусту и велеслалому. Ламине Гај Египћанин који се такмичио у слалому и велеслалому имао је најдуже име у историји ЗОИ. Звао се Џамал Џамал Омар Мату Абдул-Алем Абдумалек Омае Мохамед Ел-Реди. А било је још егзотике, типа скакач из Шапаније, санкаш из Португала, или пак скијаш из Аргентине.... Детаљ са затварања са маскотом из Калгарија, домаћина ЗОИ `88 14. ЗОИ су затворене 19. фебруара свечаношћу у СЦ "Зетра". Од стране председника МОК-а , Сарајево и Југославија су добили сва признања за организацију и домаћинство...
  3. У уторак, 29. јануара 2019. године, када наша света Црква прославља и празнује Часне вериге светог апостола Петра и преподобног Ромила Раваничког, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у крагујевачком насељу Сушица. Епископу су саслуживали протојереј Небојша Ракић, протонамесник Александар Сенић и ђакон Александар Ђорђевић. Звучни запис беседе У беседи којом се Епископ Јован обратио верницима речено је да се сила Божија пројављује и у разним предметима, одећи и свему чега се Господ дотакне, с циљем да се вера утврди у човеку. Апостол Петар, кога је анђео Божији ослободио гвоздених верига, пример је човека који је у исто време и верујући и колебљив. “Петар је у кратком временском периоду рекао да се никада неће одрећи Христа, а потом га се и одрекао. Човек слабе природе за час падне”, нагласио је Епископ Јован у наставку рекавши: “у човека кад уђе страх он је збуњен и уплашен, а тамо где има вере тамо страха нема јер вера и љубав изгоне страх. Петар се истински покајао, а покајање је онде где има вере. Петрово покајање нам говори да је покајање изнад сваког греха. Покајање је када постанемо свесни огреховљеног стања у коме се налазимо и када пожелимо да из тог стања изађемо као бољи људи. Зато не би требало никада ослањати се на себе и људску природу јер човек без Бога не може ништа добро учинити. Нама је потребно да стојимо у вери, и када паднемо да не губимо веру, а вера је поверење. Нека нам Господ помогне да стојимо чврсто у вери. Бог вас благословио”. У наставку свете Литургије Владика је причестио ђаке ОШ “Јован Поповић” који су се одазвали позиву свог вероучитеља г. Милоша Тодоровића и дошли на свету службу како би крунисали заједнички рад остварен током првог полугодишта, заснован и утемељен у вери и љубави према Светој Тројици. Извор: Епархија шумадијска
  4. Приликом паљења свеће за живе (односно упокојене) људи у себи кажу молитву (или молитве). Којом молитвом се треба молити у том тренутку паљења свеће, или непосредно након тога ?
  5. У недјељу по Богојављењу, 34. по Духовима, 20/7. јануара 2019. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Сабор Светог Јована Крститеља – Јовањдан, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Свету Литургију у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу служили су сабраћа острошке обитељи архимандрит Мирон, јеромонаси Јеротеј и Владимир и јерођакон Роман, као и црмнички парох јереј Слободан Лукић, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- Након читања зачала из Светог Јеванђеља сабране је бесједећи о празницима Крстовдану, Богојављењу и Јовањдану поучавао о. Владимир, који је подсјетио да се у ове свете дане поздрављамо радосним поздравом ”Бог се јави, ваистину се јави”, што је својствено за новозавјетне хришћане. – Старозавјетни хришћани нису могли да виде лице Божије и сви старозавјетни људи нису могли да виде Бога лицем у лице, не зато што нису били довољно духовни и морално савршени, него зато што Бог није био довољно открио себе. Ово откривање Бога дешава се у богооваплоћењу Господа Исуса Христа, а у Богојављењу нам се јавља Бог наш и ми њега познајемо као Оца, Сина и Светог Духа – казао је о. Владимир и додао да је Господ наш Исус Хритос својим крштењем на Јорадну када је изашао из воде отворио небо и ми смо чули Бога и препознали глас који говори ”Ово је Син мој љубљени који је по мојој вољи, Њега слушајте”. У тој тајни богооткривења када силази Дух Свети са неба, видимо да имамо потпуни приступ Богу, истакао је о. Владимир. – Имамо директан однос са Богом лицем у лице, али једино када се крстимо у име Господа Исуса Христа. Дакле, када се крштавамо ми се рађамо за живот вјечни и тек тада нам се отвара небо и ми чујемо Оца небеског који тек тада говори за нас јер смо се уподобили Исусу, да смо ми дјеца Његова и да смо по вољи Његовој. Тек тада силази Дух Свети на нас и тек тада постајемо спремни за велика божанска дјела – казао је о. Владимир. Подјетио је да се данас прославља највећи рођени од жене, Свети Јован Крститељ. – Свети Јован, дивни Јован. Његов примјер за нас је примјер истинског служења Богу. Његовим примјером је ишао и Свети Василије Острошки који је ради смирења оставио свијет, дошао у острошку пустињу и пећиницу, али га Бог прослави и даде за светитеља читаве васељене – казао је о.Владимир и додао да је пут Светог Јована треба да буде и пут свих православних хришћана. Извор: Манастир Острог
  6. У недјељу 6. јануара, када наша Света црква молитвено прославља Бадњи дан и Оце, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Испред цркве Свете Тројице постављени су бадњаци, а Светом Литургијом началствовао је јеромонах Владимир, а саслуживали су му архимандрит Мирон, протосинђел Сергије и јерођакон Зосима сабраћа острошке обитељи и јереј Бојан Радуновић, парох горњеполимско-гусињски, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- Након читања зачала из Светог Јеванђеља о Рођењу Богомладенца Христа, сабранима је бесједио о. Владимир. – Ово је дан када се Бог полако открива свијету као свесавршена љубав, зато што се Бог открио не као властелин, као страшни свемоћни судија и разарач, него као Дијете. Ево дивног дана када се Бог јавља и постаје човјек, један од нас, као немоћан, смртан човјек, али да би нам својом смрћу на крају прибавио спасење – казао је о. Владимир. Он је казао да смо призвани да имамо љубав по лику Божије љубави, да будемо спремни да се жртвујемо за ближње своје, као што је Отац дао Сина да буде жртвован на крсту. – Ми смо призвани због Христа и због ближњих својих да дајемо живот свој, јер је Христос сам рекао данема веће љубави од оне када живот свој дајемо за ближње своје. Треба да имамо непоколебљиву вјеру у промисао Божији и када нам се чини да смо притијешњени са свих страна, не треба да тражимо разумијевање, помоћ и оправдање од људи, него да се надамо на свесилну руку Божију, која ће нас у посљедњи час избавити и спасити – казао је о. Владимир и додао да данас треба да се радујемо, јер је ово дан када Дјева Марија иде из Назарета у Витлејем гдје ће родити Спаситеља свијета. Сабрани који се постом, молитвом и исповијешћу припремају за празник Рођења Исуса Христа примили су Свето Причешће. Потом су саслужитељи служили Вечерњу службу. Велико повечерје са литијом служиће се у 16 часова, а у наставку ће острошка обитељ са вјерним народом налагати бадњаке. Извор: Манастир Острог
  7. Овог лета током месец дана сам имала прилику да се упознам с духовним животом тулске земље како путујући по својој историјској домовини, тако и изучавајући главне вести тулске митрополије по епархијским установама. У једном од последњих издања са задовољством сам прочитала интервју с митрополитом Тулским и Јевремовским Алексејем (Кутеновим). Одушевила ме је необичност владичине судбине, јер су најважније етапе његовог живота биле од историјске важности. Био је изабран за намесника Тројице - Сергејеве Лавре у време припрема за празник 1000 – годишњице крштења Руси, у јубиларној 1988. години рукоположен је у чин архиепископа. Од 1990. владика Алексеј је 12 година био управник Алма – Атинске Катедре и подржавао је своје стадо у тешко време распада Совјетског Савеза. И већ 16 година митрополит Алексеј је везан за тулску земљу – домовину блажене Матроне Московске, чију ће 20-то годишњицу од канонизације свет прославити следеће године. О томе каква је била та дугогодишња служба говори нам беседа с митрополитом Алексејем. У родној Москви - Владико, честитам Вам недавни 65-то годишњи јубилеј! Колики значај за Вас има то што сте нову етапу Вашег живота дочекали на Тулској земљи? - То је милост Божија! Јер су у Тулској области живели родитељи мог оца Николаја Андрејевича Кутепова и мајке Галине Васиљевне. Због тога се у Тули осећам као код куће, што ми веома помаже у раду, у славу Божију! - Молим Вас испричајте нам нешто о Вашем детињству. - Родио сам се у Москви где сам и провео своје детињство. Управо у детињству су се десили догађаји који су утицали на мој цео каснији живот који је постао усмерен ка Богу. Један од таквих преломних момената десио се 1961. године за време мог школовања у школи № 202 у Тимирјазевској области у Москви када је донешета одлука о промени школске униформе: у почетку смо носили војничке блузе, које су замењене сакоима. Кренуо сам с мајком у продавницу „Смена“ која се налазила недалеко од метро станице „Сокол“ да купим нову униформу. Поред продавнице се налазила црква посвећена Свим Светима у којој су ме крстили када сам био дете. И пошто је у продавници био велики ред мама ме је одвела у ту цркву. Служба је већ била завршена и бакице су се усрдно молиле и брисале подове. Сећам се те слике која ме је задивила: однекуд са врха, необично топлим потоцима, спуштала се сунчева светлост и у тим зрацима сијао је Казањски лик Мајке Божије. А ја сам имао осећај да се налазим у рођеној кући. Мама је покушавала да ме одведе, али ја нисам могао да се померим са места. Та посета храму у детињству ми се урезала у памћење за цео живот. - Читала сам да је други преломан моменат био повезан са посетом Кијево– Печерској Лаври. - Током школских година био сам и члан пионирског штаба Тимирјазевске области „Алиј парус“ који је сарађивао с истим таквим штабом града Кијева. За време летњег распуста ишли смо у госте код украјинских ученика, а они су нас једном позвали у Кијево – Печерску Лавру. Али у то време Лавра није функционисала као манастир, већ је била музејски градић. Тада сам по први пут боравио у пештарама манастира и сећам се да сам се у почетку много плашио да идем тамо, и било ме је срамота да то признам другарима. Али онда када сам кренуо даље и видео ковчеге с моштима преподобних отаца Печерских и прочитавши њихова имена: „Преподобни Нестор Летописац, преподобни Илија из града Мурома, преподобни Марк Пештерник“ осетио сам велико узбуђење! А идући даље кроз тунеле пештаре схватио сам да је овде ваздух необичан и да су пештаре испуњене блиставом, топлом светлошћу. И баш као и у московским храмовима и у пештарама Лавре сам се осећао као код куће. Нисам желео да одем. Током 6 година сваког пролећа смо одлазили у Кијев, а ја сам сада већ по својој жељи посећивао Кијево – Печерску Лавру. - Али након завршетка школе Ви сте уписали светски факултет... - Да, уписао сам Хемијски факултет на Московском државном Педагошком институту В. И. Лењина. Занимале су ме природне науке. И родитељи су ме видели као будућег наставника у школи. - Следеће догађаје у Вашем животу је сасвим тешко објасити: били сте одликаш, члан одбора бироа на ВЛКСМ институту, одустајете од факултета на другој години! - Зато што сам већ на другој години Педагошког института схватио да желим да се посветим служби Богу. Избор таквог пута повезан је са саветом старца Тројице – Сергејеве Лавре Серафимом (Шинкаревим). Отац Серафим је чак и по спољашњем изгледу личио на преподобног Серафима Саровског. Иако није много говорио ипак је привлачио народ к себи. Зато сам отишао код њега и питао га о путу који би требало да одаберем, а старац ми је рекао да треба да упишем богословију. - Али раније сте још радили и у фабрици „Наука“ која се бавила производњом свемирских бродова. Шта сте тамо радили? - Ви мислите да су ми нешто озбиљно поверавали? У фабрици сам радио као помоћник. Давали су ми мале задатке као на пример да нешто спојим. Али то је кратко трајало– осам месеци. А након смене сам спремао пријемни за богословију. Духовни наставник - Испричајте молим Вас како се у Вашем животу појавио духовни наставник – митрополит Серапион (Федејев)? - Када сам уписао богословију прво послушање које сам добио било је ипођаконство код епископа Подољског, викара Московске епархије владике Серапиона (Фадејева). У то време он је био представник Најсветијег Петријарха Московског Пимена код Патријарха Антиохијског. У почетку сам помагао владици Серапиону када је долазио у Москву. А након тога, када се владика Серапион решио дужности представника Московског Патријарха код Патријарха Антиохијског, ја сам већ стално ишао уз њега. - Да ли је било нечег необичног у разговору с владиком Серапионом? - Ћутање. Некад сам са владиком сатима ћутао. Када је долазио у Тројице – Сергејеву Лавру, после оброка је као и обично примао извештаје, након чега ме је замолио да останем и ми смо ћутали. Тада сам гледао тог старца и полако сам схватао све што је њиме речено. „Са Крста не силазиш, са Крста те скидају“, - говорио је владика и то је била не само лепа, величанствена, достојна фраза, него одраз огромног напаћеног живота мог духовног наставника. Он је сваком својом фразом умео да ме заустави и натера на размишљање. Ја сам му пак често говорио о томе шта се дешава у животу Цркве и једном је ставио своју руку на моју и рекао: „Запамти: Бог управља Црквом“. А ми у сујети заборављамо на то: успели смо да урадимо оно што смо испланирали и као квасац у тесту растемо у сопственим очима. И Бог ти ту није потребан. А у тој сујети Њега никако не осећаш. Ето владка Серапион ми је напомињао: „Запамти: Бог управља Црквом“. - Да ли је тај разговор с духовним наставником утицао на Ваш избор монашког пута? - Да. Јер као будући помоћник викарног епископа често сам се налазио поред патријарха. За време једне службе Његова Светост Патријарх Пимен је обратио пажњу на мене, тачније на мој карактер читања Шестопсалмија и рекао је: „Манастирско читање“. А након службе Патријарх је питао владику Серапиона који су ми планови за будућност? „Он још није одлучио да ли ће бити породични човек или монах, али има склоност ка монаштву“. – одговорио је мој наставник. Било ми је рано да постанем монах, а недавно се одржало заседање Свештеног Синода, на коме је целибат забрањен. И ту је на моје изненађење Патријарх предложио да за мене направе... изузетак. На празник Сретења рукоположен сам у чин ђакона у Елоховском храму. Значајно је то што су на тај за мене битан дан сви представници Светог Синода служили Литургију. Када је дошло време мог рукоположења у чин ђакона Патријарх се обратио владикама и рекао им да могу да се одморе, а Преосвећени Серапион епископ Подолски ће вршити чин рукоположења. И тако ме је викарни епископ и мој духовни наставник рукоположио у чин ђакона. У Сибир - Владико, како сте се након боравка у престоници нашли у Сибиру? - Након завршетка богословије ректор ми је дао благослов да наставим школовање на Богословском факултету и да се бавим научним радом. Али на матури Патријарх Пимен ми је уручио диплому и благословио је да идем у тадашњу Иркутску и Читинску епархију и да помажем владици Серапиону који је постао њен управник. Чекао ме је посао секретара епархије. Али пре тога владика Серапион ме је замонашио у Тројице – Сергејевој Лаври и дао ми је име Алексеј у част светитеља Алексеја Московског. - Шта Вас је посебно изненадило након доласка у ново место? - Величина Иркутске и Читинске епархије која се простирала од Јенисеја до Тихог океана и до Јапана. Неколико дана је требало ићи возом од Москве до Иркутска и исто толико од Иркутска до Владивостока. А ако свраћате и у друге парохије – колико је времена било потребно! Када је владика Серапион постао управник те епархије у њој је било 29 парохија. Можете замислити какву су духовну жеђ имали наши парохијани. Највећи проблем је био у кадру – дуго времена нисмо могли да нађемо особе међу локалним становништвом, које бисмо могли да упутимо у свештеничку службу. - Како се у тим годинама решавао тај проблем? - Помогла су нам браћа из Украјине посебно они који су дошли у нашу епархију из Закарпатске области. Они су имали чврст, православни дух, нису се бојали искушења и брзо су почели да стварају парохије. А видите колико овде данас има основаних епархија и митрополија! А ми смо морали да подижемо све као нетакнуто земљиште. - Ипак у том тешком периоду Вашег живота, поред захтевног посла секретара Иркутске епархије успели сте да одбраните дисертацију. Испричајте, молим Вас, о Вашем научном раду. - Да, заиста ћемо све савладати када је Господ са нама! Уписавши Богословски факултет као ванредан студент, у регионалној библиотеци Иркутска сам проучавао предреволуционарни фонд научне и духовне литературе, који је припадао Иркутској богословији. Заступник за верска питања Иркутског регионалног извршног одбора помогао ми је да добијем приступ овом фонду. Извори су били руски преводи. Сакупљао сам доказе, мишљења, плодове научних истраживања светих отаца хришћанског света, сумирао их и изградио сопствени закључак. Године 1979. сам одбранио дисертацију „Светоотачко учење о Мајци Божијој“ и стекао звање кандидата богословља. И опет Лавра - Владико, како сте из Сибира поново доспели у Тријоце – Сергејеву Лавру и то још у функцији намесника? - Сасвим неочекивано. Године 1980. владика Серапион је постао управник Владимирске епархије, а са њим сам пошао и ја. За време Великог поста 1984. године поставили су ме за намесника Тројице – Сергејеве Лавре. Био сам на челу Лавре у веома важном периоду: у току је била припрема за прославу 1000 – годишњице Крштења Руси. Лавра је постала духовни центар који је помагао остварењу тих припрема. Може се рећи да је тих година наступио период прецењивања вредности, када је поштовање православне вере постало јаче од ширења атеизма од стране совјетске власти. Граница између „пре“ и „после“ постала је 1000 – годишњица Крштења Руси 1988. године. - По чему се памти Тројице – Сергејева Лавра из тих година? - Пре свега по братству Лавре међу којим су били архимандрити Кирил (Павлов), Наум (Вајбородин), Стефан (Смичников), Сергеј (Петин) – то је та основица која је имала велико животно искуство. - Из Лавре сте се још вратили и у родну Москву да бисте радили за њену добробит... - Да, у кратком периоду сам био именован за председника Економског сектора Патријаршије и био сам рукоположен у чин архиепископа – постао сам викарни епископ са титулом Зарајски. Али нисам дуго имао то послушање: у мају 1990. године се упокојио Патријарх Пимен. А Његова Светост Патријарх Алексеј II и Синод су ме поставили на Алма – Атинску и Казахстанску проповедаоницу, где сам служио више од 12 година. Време је и радостно и тешко - Владико, говорили сте присећајући се времена када сте управљали Алма – Атинском и Казахтанском епархијом да је то био најрадоснији и најтужнији период Вашег живота. Зашто? - То време је замене било радосно зато што сам практички стекао искуство управљања епархијом. У почетку чак нисам могао ни да предпоставим каква је то земља. А када сам дошао, видео сам да је то вишенационална земља, али ипак са совјетским духом у којој је живео словенски и турски народ. Наравно, та територија је историјски припадала турском народу. А Словени су били као „ уграђени“ у ту или другу животну судбину искушења XX века, јер је Казахстан био место заточеништва. Овде сам видео богат духовни живот и упознао сам сестринство Карагандинског женског манастира посвећеног Рођењу Пресвете Богородице и Сабору Архангела Михајла, упознао сам карагандинске рударе чија је вера у тим временима била чврста и испуњена још живом везом с новомученицима и исповедницима који су засијали на земљи Казахстана. И све то ме је веома радовало. А тужан - зато што сам овде морао са својим парохијанима да преживим распад СССР-а. - Како су ови догађаји остали у Вашем сећању? - Имао сам осећај да се Совјетски Савез распадао као кућа од карата, а људи који су своје наде и своје сутра повезивали са том територијом, овде нису били потребни. Русија је историјска домовина, али се своја, реална налазила овде на Казахстанској земљи где су сахрањени њихови преци. Све их је мучило једно питање: „Како ћемо у тој ситуацији почети да живимо међу староседеоцима?“ Збуњени, избачени из нормалног тока живота, људи су одлазили у православне храмове и било је потребно да се што опрезније обаћам парохијанима и да их смирим да не би журили да напусте ту земљу која им је домовина и како би од стране казахстанаца имали поштовање према себи и својим претходним генерацијама. У том тешком времену, када се чинило да су снажни тектонски преокрети потресли друштво, ми смо активно оснивали парохије, зидали манастире и таквим активностима чували јединство у вишенационалној држави. На Тулској катедри - Владико, симболично је то што сте успели мало да поновити судбину Ваших духовних наставника – Патријарха Пимена и митрополита Серапиона (Фадејева), који су у различитим годинама своје службе били на челу Тулске и Бељевске епархије. Чак се и Ваша данашња канцеларија налази у том тулском дому у ком је живео Патријарх Пимен. После 12 година службе у огромној Казахстанској епархији вероватно Вам је било лакше да управљате тадашњом Тулском и Белевском епархијом? - У почетку ми се после огромних пространстава Казахстана Тулска епархија чинила маљушном. Наравно мислио сам да су овде сви храмови већ били саграђени. И ситуација је овде другачија него у Казахстану где су бивше фирме, продавнице или клубови претворени у цркве. Али овде је била иста прича: храмови су се налазили у бившим биоскопима, ватрогасним станицама, складиштима, многе цркве су биле порушене. Епархијама су били потребни свештеници. Само мојим доласком 2002. године су обновили рад Тулске богословије. Предали су нам цео предреволуционарни комплекс, у коме се након револуције и до последњег дана налазила наша Тулско-суворска школа. - Какво значење за Вас је имала подела Тулске и Бељевске епархије на две – Тулску и Бељевску? - Неоспорно то ми је помогло. У том смислу област се јасно делила на западну – Бељевска епархија и на источну – Тулска епархија. Својим обавезним дугом сматрам да треба једном годишње да боравим у свим парохијама да људи не би само на портрету видели свог надлежног архијереја, већ да би се заједно с њим помолили и чули речи његове проповеди. - Прича се да у својим проповедима поред богосовског аспекта користите знање које сте стекли на Хемијском факултету Московског универзитета, цитирајући дела стране и руске класике. Како успевате да одржите та знања? - У животу то долази са искуством као Божији дар, као дар Божанске благодати. А још временом учиш да не губиш и не трошиш време узалуд, а на многобројним путовањима по митрополији да се не дивиш само лепоти Тулске земље, већ да слушаш аудио књиге. Иначе, једна од последњих је било приповедање Бориса Зајцева „Атон“ у коме се тако опширно открива суштина мучеништва за Христа. - А како се у епархији чува сећање на новомученике? - Новомученици су духовно видљиви у невидљивом. И такав дар нам је од Бога да Тулска земља има своју Голготу – Тесницку шуму. Овде је 1930. године стрељано и сахрањено у заједничком братском гробу око 3000 људи. Успели смо установити да је то место постало последње склониште свештеномученика: Никите (Прибиткова), епископа Белевског; последњег игумана Оптињске пустиње архимандрита Исаакија (Бобракова); ректора Тулске богословије пре револуције протојереја Петра Павлушкова; преподних мученика: Анфисе (Сисојевске), Макарије (Саприкине), Августе (Зашћук), Марије Лактионове, Африпине Лесине. На том месту су волонтери саградили циглену капелу, поставили целивајуће крстове, спомен – плоче и овде се 16-ог септембра већ 15 година служи Литургија, молебан и панихида. Временом овај споменик ће имати другачији изглед. С радошћу и захвалношћу смо примили одлуку губернатора нашег региона Алексеја Дјумина о покровитељству у вези реконструкције и уређења територије која припада меморијалном комплексу „Тулска Голгота“ током 2 године. - Долази још један важан догађај за православни свет – 20-о годишњица од канонизације блажене Матроне Московске. Како се у домовини старице припремају за тај догађај у селу Себино Комовског округа Тулске регије? - У селу Себино је активна изградња туристичког комплекса културно–историјског и поклоничког карактера. Захваљујући подршци губернатора владе Тулског региона, целог нашег тулског народа Себино се данас мења и постаје место националног ходочашћа заступници наше земље блаженој старици Матрони Себинској и Московској. Уређује се територија храма који је посећивала старица. Подигнуто је неколико споменика матушке Матроне. Један од њих је подигнут на месту на ком је по предању живела породица блажене старице. Ходочасници са задовољством посећују музеј Матронушке који је отворен у њеном родном селу. Опремљени су извори и у плану је изградња куће за ходочаснике. Искрено сам захвалан свима онима који долазе у малу домовину Матронушке да се овде нахране њеним благословом и утешним удисајима милости Свете Животворне Тројојице. Извор: Православие.ру
  8. „Оци наше Цркве који су својим испосничким животом поручивали су нам својим примером да се у својим срцима и душама требамо образовати. Да се образујемо не на овоземаљски начин, него на небески начин примајући Христа у себе како би Он био део нашег бића. Када наше биће буде обожено бићемо на путу Небеског Царства, на путу богооткривених истина које су се испуниле у Оваплоћењу Господа нашега Исуса Христа“ – наглашава Епископ Херувим. У недељу, дана 30.12.2018., када наша Црква прославља празник Материце и сећа се Светих Праотаца, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим началствовао је Светом Литургијом у Винковцима. Преосвештеном Епископу саслуживали су протојереј-ставрофор Предраг Азап, парох винковачки, протонамесник Немања Клајић, парох мирковачки и ђакон Бранимир Михајловић из Маркушице. Богослужењу је присуствовала гђа Људмила Остојић, конзул Републике Србије у Вуковару. По отпусту Епископ Херувим се у беседи обратио сабранима: - У Име Оца и Сина и Светога Духа. Часни Оци, драги народе Божји, нека је благословен данашњи дан љубави и милости Божије која се излила на нашу заједницу у Винковцима. Принели смо Господу жртву од свих и за све. Велики је благослов што смо данас овде сабрани око вечне истине – Свете Евхаристије, око Тела и Крви Христове. Најлепши дар који је Господ оставио човеку је могућност да се причешћујемо Телом и Крвљу Христовом. Празник посвећен Светим праоцима који данас прослављамо упућује нас на Тајну Оваплоћења Господа нашега Исуса Христа. Његово Оваплоћење је темељ и рађање наше наде. У нашим срцима треба да завлада мир и љубав чији је печат у Цркви Божијој, а испуњење у Телу и Крви Христовој. То је обоготворена истина која нам се даје када се служи Света Литургија. Ова недеља посвећена праоцима једна је од припремних недеља пред празник Рођења Господа нашег Исуса Христа. Сећамо се свих старозаветних личности, праотаца, отаца, пророка, свих оних који су у лику Христа очекивали Месију – Спаситеља света. Следеће недеље ће бити Оци за којим следи прослављање празника Оваплоћења. Тајна Оваплоћења је најелпша тајна у историји Спасења. Бог постаје човек и отвара људима могућност уласка у Царство Небеско. На то нас упућује Свети апостол Павле у посланици Колошанима. Првоврховни апостол нам говори да бисмо се требали ослободити гордељивости, властољубља, сластољубља и осталих слабости, како бисмо задобили небеске врлине. Труд у врлинском начину живота нас узводи у наручје Божје, у наручје праотаца Авраама, Исака и Јакова. Праоци су проповедали Истину израиљском народу, међутим њихово окорело срце није могло да прихвати Исуса Христа као Спаситеља света. Народ смо Божији и требамо да примимо Истину како би она била део нашег живота. Оци наше Цркве који су својим испосничким животом поручивали су нам својим примером да се у својим срцима и душама требамо образовати. Да се образујемо не на овоземаљски начин, него на небески начин примајући Христа у себе како би Он био део нашег бића. Када наше биће буде обожено бићемо на путу Небеског Царства, на путу богооткривених истина које су се испуниле у Оваплоћењу Господа нашега Исуса Христа. То је Тајна над тајнама – како кажу Свети оци наше Цркве. Данашње Јеванђеље по Светом апостолу Луки нас на крају свог одељка позива речима: „Много је званих али је мало изабраних“. Требамо као народ Божји увек бити у реду оних „изабраних“, да се у животу припремамо за Долазак Христов како бисмо били са десне стране Бога и Оца. Видимо како се овај дивни храм иконопише изображавајући тако икону Царства Небескога. Композиције светитеља нам на тајновит начин говоре да је храм место молитве – место Царства Божијег. Нека сте благословени, нека је благословен данашњи дан и данашње Свето Сабрање у Винковцима, од сада и кроз сву вечност. Амин. Трпеза љубави је уприличена у парохијском дому у Винковцима. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  9. У недељу, 31. по Духовима Његово Преосвештенство Епископ нишки Г.Г. Арсеније началствовао је Светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Силаска Светог Духа на апостоле, на дан када молитвено славимо Светог пророка Данила и Свете Преподобномученике ђакона Авакума и игумана Пајсија. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор Бранислав Цинцаревић, старешина Саборног храма, протојереј-ставрофор Ненад Микић, протојереј Борислав Стаменковић, протојереј Миодраг Павловић, протојереј Владица Савић, јереј Никола Миљковић, протођакон Стеван Кричка и ђакон Ђорђе Филиповић, а Свету Литургију пратило је појање црквеног хора "Бранко", који је предводила госпођа Сара Цинцаревић. На Светој Литургији данас јечитан одељак Јеванђеља по Луки, који је познат као „Прича о великој вечери“. Након тога је Владика Арсеније одржао надахнуту беседу у којој нас је подсетио да се морамо одазвати када нас Бог позива за своју трпезу, а не, као што су то чинили позвани из прочитане „Приче о великој вечери“,стављајући испред Створитеља свега материјалног и нематеријалног, стечено богатсво, посао или породицу. У својој беседи Владика нас је позвао и да на данашњи празник Материце славимо све мајке, али и све славне жене које су свој живот посветиле Богу, па нас је тако подсетио и на Свету царицу Јелену, мајку Светог цара Константина, Анастасију (Немањић), мајку Светог Саве и Кнегињу Милицу Хребељановић (преподобну Евгенију) супругу кнеза Лазара и мајку деспота Стефана Лазаревића. Извор: Епархија нишка
  10. На Детињце, 23. децембра 2018. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Свету архијерејску Литургију у храму Свете Петке у Пљевљима. Саслуживали су протојереј-ставрофор Дарко Јовић, протојереј Никола Олић и ђакон Горан Крстић. Мноштво деце сабрало се у храму за свој празник да својим прелепим гласовима улепшају Свету службу, да Богу захвале и да буду причасници Пречасног Тела и Крви Господа и Спаситеља нашега Исуса Христа. Звучни запис беседе У проповеди, Владика је нагласио да је храм место намењено за наше сабирање, за наше састајање са Богом и свим Његовим светима, за састајање нас међусобно, једних са другима, и са прецима нашим: – Није случајно што на неким просторима где живе православни, свако недељно окупљање зове се сабирање, сабор. Када смо и где смо најјачи? Најјачи смо онда када се саберемо у храму Божијем, у храму православном. А где и када смо најслабији? Када се осамимо, када останемо сами са собом. Ако се затворимо у себе, ако нам се и видици затворе, ако нам из сећања и свести нестану светитељи, учитељи, ако се сузимо, онда смо најслабији. Има људи који себи дозволе да се толико сузе и да се угасе, сами у себи. Човек може да се угаси као лампа, нестане уља у њој и угаси се. Нема на чему да гори, светли. А ми се не можемо угасити зато што имамо Бога у себи, светитеље Његове, имамо искуство предака, имамо векове у себи. Након Божанске Литургије братство храма уприличило је трпезу љубави. Извор: Епархија милешевска
  11. У тридесету недељу по Духовима, а у дан када наша Света Црква слави празник Детињци, Свету Литургију у Храму Светог Јована Владимира служио је презвитер др Оливер Суботић управник Центра за проучавање и употребу савремених технологија Српске православне цркве. Саслуживали су протојереј-ставрофор Слободан Зековић и протојереј Љубомир Јовановић. Након прочитаног Јеванђеља, отац Оливер обратио се бесједом присутним вјерницима. Велики број дјеце и вјерног народа приступио је Светим Тајнама и причестио се тијелом и крвљу Господњим. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Поводом храмовне славе, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим принео је 24. новембра 2018. године бескрвну жртву од свих и за све у храму Светог Стефана Дечанског у Борову Насељу. Саслуживали су протојереји-ставрофори Јован Клајић, умировљени парох, и Чедо Лукић, парох боровски, протонамесник Ненад Лазић, парох тењски, јереј Драган Сердар, парох боровски, и ђакон Срђан Лукић. После заамвоне молитве Епископ је освештао славски колач и кољиво и принео их Господу у част и славу Светог Стефана Дечанског. О храмовној слави кумовала је гђа Боса Манов из Борова, а кумство су преузели г. Радован и гђа Ката Јазић из Борова Насеља. Епископ је по отпусту поучио верни народ: -Драги народе Божји, децо Божја, нека је благословен данашњи дан. Нека се увек сећамо речи Светог Давида Псалмопојца: „Диван је Бог у светима својим, Бог Израиљев“. Велики је данас дан, превасходно што смо се сабрали и испуњени Божјом љубављу и милошћу што смо могли да принесемо бескрвну Жртву од свих и за све. -Данас се у молитвама сећамо Светога Стефана Дечанског, једног дивнога светитеља из рода нашега који је свакако својим земаљским подвигом задобио венац вечне славе. Данас га се сећамо као што га се наш народ и сећа и молитвено прославља кроз све ове векове. Његова дивна задужбина манастир Високи Дечани су светлост свету и целој васељени, јер непрестано сведоче о једном трајању и континуитету у животу Срба који је увек био омеђен венцем небеске славе и венцем вечнога живота. Велики је број наших дивних светитеља у Небеској Србији, који се непрестано моле пред престолом Свевишњега и бдију над нашим народом да би наш народ ходио путем Светог Саве, да би ходио путем наших дивних отаца који су увек знали какав је пут и како ми као народ ми треба идемо и којим путем треба да ходимо. -И управо је Стефан Дечански као Добри Виноградар сабирао многе плодове и дарове у овоземаљскоме животу без обзира што је носио царску круну и имао сва овоземаљска блага. Њега то засигурно није дотицало него је својим животом увек стремио ка вечним небеским добрима и у овоземаљском животу, ходио је трновитим путем, путем подвига и вечнога живота. У његовом житију се каже да је био кротак, смирен, братољубив, христољубив, богоносан човек. И заиста је целокупан његов живот био омеђен врлинским начином живота, који је његово срце неговало. Засигурно је његово срце од самога рођења сијало светлошћу Васкрсења, да би онда током целог овоземаљског живота стицао небеска блага. -Велики је благослов што смо се данас сабрали и прославили нашег дивног светитеља. Мука и страдање су обележиле његов живот, па је то и нама нада да тим путем треба да ходимо у овоземаљском животу. Пут подвига је пут вечнога живота. Никако другачије ми не можемо да задобијамо небеска блага, него идући трновитим путем страдања којим је ходио и Свети Стефан Дечански. Јер се ми сећајући њега, не гледамо само на његове муке, него гледамо пре свега на дарове које је он задобио. Мучеништво је вечни венац у историји хришћанства, а оно траје и у нашем времену. То је сведок да смо ми на томе уском путу које води до Царства Божјег, води ка Васкрсењу, до небеског блага које нам је Господ Исус Христос оставио. -Деца која су се данас причестила сведоци су и Страдања и Живота вечнога. Сви ми који смо данас приступили Светој Чаши сјединили смо се у Телу и Крви Христовој, ставили смо на себе печат Васкрсења и Страдања, печат Распећа и печат врлинског живота. Тако су радили наши дивни светитељи, непрестано су живели у Цркви и за Цркву Божју. Нама су оставили тај пут као народу небескоме, народу светога Саве, да морамо непрестано ходити путем врлине, путем Јеванђеља, путем који проповеда наша Света Црква. Никако другачије ми не можемо изнети сво бреме овога времена, него једино ако живимо у Цркви Божјој, ако смо народ Божји, ако смо деца Божја која истински примају све врлине у свом духовном животу. Нека би Господ дао да се сви ми обожимо и умножимо, да наш народ увек буде на врлинском путу, на путу светога Саве који води у живот вечни! Нека сте благословени од сада и кроз сву вечност! Амин! После богонадахнуте беседе, протојереј-ставрофор Слободан Блажић је захвалио Епископу и свима присутнима што су увеличали празнично сабрање. Трпеза љубави и радост заједничарења трудом надлежног свештеника је настављена у Парохијском дому у Борову Насељу. Извор: Српска Православна Црква
  13. У недјељу, 18. новембра, 25. седмице по Педесетници, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици одслужена је Света литургија којом је началствовао протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, уз саслужење протојереја-ставрофора Драгана Митровића и протојереја Мирчете Шљиванчанина и Бранка Вујачића, као и протођакона Владимира Јарамаза. Тумачећи прочитану јеванђељску причу, началствујући свештенослужитељ Далибор Милаковић се осврнуо на важност љубави према Богу и ближњима. Звучни запис беседе „Ако желиш задобити живот бесмртни – Царство Божије, љуби Бога свога, свим срцем својим, свом душом и свим умом својим и љуби ближњега свога као себе самога. Ово су двије највеће заповјести које је Господ Бог дао нама људима и које ће од нас тражити до краја свијета и вијека“, казао је отац Далибор, објашњавајући да о те двије заповјести виси сав закон и пророци и да је у њима садржано да волимо Бога и ближње своје. Подсјетио је и на то за шта смо створени и које је наше стварно призвање и назначење у овоме свијету: „Створени смо по образу и подобију Божијем, створени смо да узрастамо у пуноћу мјере раста Христовог. Дакле, када гледамо лице брата свога, ми гледамо лице Бога свога“, нагласио је протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. На крају свог пастирског обраћања, нагласио је да смо створени за заједницу у којој је љубав главна, јер нас том љубављу и Господ призива и позива на истинско заједништво и духовно обновљење: „Сви ми смо овдје у заједници призвани да волимо једни друге, зато Господ и говори да ондје гдје обитава љубав међу браћом ту обитава и Он. Зато Господ призива цијели свијет, сви су призвани да пред Богом једни друге познамо као браћу“, закључио је отац Далибор. Током Свете Литургије појали су и одговарали хорови из Подгорице и Бара. Наиме, уз хор Саборног храма Васкрсења Христовог – „Свети апостол и Јеванђелист Марко“ из Подгорице, почасни гости ове недјеље били су чланови хора „Свети Јован Владимир“ из барског Храма. Уважене госте је поздравио и заблагодарио на доласку, протојереј Мирчета Шљиванчанин . Светим Тајнама Тијела и Крви Христове је приступио и присајединио се велики број вјерног народа, а евхаристијско сабрање благодарности је настављено за трпезом љубави и просторијама Саборног храма у Подгорици. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Učesnik "Parova" dobio panični napad! Pokušao da pobegne preko krova, tvrdeći da ga opsedaju demoni! Posle svega dva dana Milorad Simić, poznatiji kao Seksi Rok, shvatio je da će u rijalitiju “Parovi” za njega biti mnogo posla. Zaljubio se u Voljenku Ilić, damu koja je žarila I palila devedesetih i bila ljubimica žestokih momaka, ljubavnica vlasnika kazina u centru Beograda. - Mislim da su ušli demoni u mene, imao sam pet žena, osećam da će me naterati da se oženim šesti put. Moram da idem u manastir po blagoslov za ovaj korak - rekao je Seksi i skočio je na krov i uputio se u manastir! Skočili su radnici obezbeđenja, učesnici, ali gorštaka nisu mogli da zaustave. - Moram po blagoslov, do oca Joila. Ja jesam drvoseča, ali znam šta je pošteno". vikao je sa krova Roki. - Voljenka mi se dopala, nije ona kriva, ali ne smem da budem sa njom u krevetu, dok se to ne odobri. Sedam meseci nisam bio sa ženom. Oprostio sam svim ženama koje su me prevarile, šta ću. Imam petoro dece. Kod kuće sam ostavio oca, on je bolestan, sestra će doći da ga obiđe… - rekao je on. Simić je dugo bio na krovu, dok mu se nije obratila produkcija, sa molbom:" Seksi, večeras ulazi takmičar, oko kojeg nam je potrebna tvoja pomoć. Zaposednut je demonima. Pomozi i idi u manastir". U međuvremenu je u studio stigao bivši takmičar Marko Perović, tvrdeći da donosi blagoslov duhovnika kojeg poštuje Seksi Rok. Sve se promenilo kad je ušla Ružica Veljković. Seksi Rok je prihvatio da mu Ružica Veljković bude pomoćnik u stvaranju balansa energije u sedmoj sezoni “Parovi”. Kurir.rs Извор
  15. Је ли ово исто као када неко истетовира св. Николу на леђима или има ту неких разлика? https://www.facebook.com/OrthodoxYouth/photos/a.10151903061416548.1073741825.20855756547/10155192752681548/?type=3 Ако неко нађе неку јасну фотку тетоваже св. Николе може да постави...
  16. “Христос је говорио кроз ријечи, а те ријечи, те параболе односе се на свакодневни живот човјеков. А зашто нам је Господ тако говорио (у причама) ? Говорио је тако да би нам кроз то показао да је ријеч Божија животна. Да се увијек може посматрати у контексту живота свакога човјека у овом свијету. Што значи да та ријеч Божија није са неког другог свијета или да је намијењена за неки други свијет, него то значи да је то ријеч спасења намијењена нама, у овоме свијету, намијењена је свима нама који желимо спасење”, закључио је протојереј Мирчета Шљиванчанин. Отац Мирчета се осврнуо и на сами смисао прочитане јеванђелске приче. “Наш живот је свакако виноград који нам је Господ дао као слугама да га обрађујемо и да га уређујемо, али тако, на такав начин, да никад не заборавимо на онога Домаћина чији је виноград и да никада не помислимо да сами можемо обрађивати тај виноград а да заборавимо на Онога који нам га је и дао. Ми људи управо често то заборављамо. Мислимо да оно што имамо и да је овај наш живот који нам је Господ дао да живимо – само наш. Заборављамо и Домаћина, али заборављамо и оне друге слуге које је Господ такође поставио у овај свијет, а то су наши ближњи. И често се дешава да у животу као да говоримо : “Не требаш ми Господе, не требаш ми, сам ћу ја уређивати мој живот, мој свијет.” Као да говоримо често и ближњем : “Не требаш ми могу ја сам да уређујем мој свијет.” А тако се у ствари показујемо и постајемо као и ови зли виноградари. Јер они су заборавили да је виноград који им је повјерен виноград Домаћинов и заборавили су на ближње своје. А како да уређујемо тај виноград Божији, односно наш живот и свој свијет, поучава нас Господ на разне начине, а поучава нас и кроз Свето Јеванђеље“, казао је он. Отац Мирчета се на крају свог пастирског обраћања осврнуо и на велику дјелатну мисију, на жртву, на подвиг и на труд једног таквог човјека на кога се можемо и требамо угледати, на човјека који свим својим животом свједочи љубав према Богу и према ближњем, подсјећајући и напомињући да је нама предање Православно велико даривање и благослов, али и велика одговорност па га утолико више требамо чувати, нашим животом и нашим примјером. “Један такав човјек јесте наш Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, који је истински виноградар винограда Господњег, а тај виноград који он обрађује није ограничен на уске географске просторе, је он је човјек пун љубави. Наш Митрополит сада проповједа Јеванђеље Христово на Андима, тамо крштава људе, тамо доводи Христа, тамо доноси Христа, тамо доноси Ријеч јеванђеља. И видите, када човјек живи јеванђељем онда му ништа није немогуће. Људи примају истину Светог Јеванђеља много далеко од ових земаља које су историјски православне, који историјски примају и држе и имају предање православно. А шта нам то говори ? Да ми који имамо такво предање имамо и велику одговорност. Да се не деси нама да који имамо такве претке, светитеље, такве учитеље савремене, да нам се не деси као овим људима из јеванђелске приче, онима који су имали историју и традицију Божијег народа да нам Господ не каже да ће тај виноград повјерени – дати другима. Јер нама којима је више дато, више се од нас тражи, више смо одговорни. Зато, да нам Господ да да истински уређујемо виноград Господњи и да истински живимо свој живот и да из тог свог винограда који нам је Господ дао да обрађујемо – имамо истинске плодове, да из грожђа тог винограда источимо право вино и да га принесемо у Евхаристију као благодарење Домаћину за све и свја“, закључио је своје обраћање отац Мирчета Шљиванчанин. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. У недјељу, 26. августа, 13. седмице по Педесетници, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици одслужена је Света Литургија. Началствовао је протојереј Мирчета Шљиванчанин, уз саслужење протојереја Бранка Вујачића и ђакона Александра Лекића. Након читања из Светога Јеванђеља, вјерном народу се пастирским словом обратио протојереј Мирчета Шљиванчанин. Звучни запис беседе “Христос је говорио кроз ријечи, а те ријечи, те параболе односе се на свакодневни живот човјеков. А зашто нам је Господ тако говорио (у причама) ? Говорио је тако да би нам кроз то показао да је ријеч Божија животна. Да се увијек може посматрати у контексту живота свакога човјека у овом свијету. Што значи да та ријеч Божија није са неког другог свијета или да је намијењена за неки други свијет, него то значи да је то ријеч спасења намијењена нама, у овоме свијету, намијењена је свима нама који желимо спасење”, закључио је протојереј Мирчета Шљиванчанин. Отац Мирчета се осврнуо и на сами смисао прочитане јеванђелске приче. “Наш живот је свакако виноград који нам је Господ дао као слугама да га обрађујемо и да га уређујемо, али тако, на такав начин, да никад не заборавимо на онога Домаћина чији је виноград и да никада не помислимо да сами можемо обрађивати тај виноград а да заборавимо на Онога који нам га је и дао. Ми људи управо често то заборављамо. Мислимо да оно што имамо и да је овај наш живот који нам је Господ дао да живимо – само наш. Заборављамо и Домаћина, али заборављамо и оне друге слуге које је Господ такође поставио у овај свијет, а то су наши ближњи. И често се дешава да у животу као да говоримо : “Не требаш ми Господе, не требаш ми, сам ћу ја уређивати мој живот, мој свијет.” Као да говоримо често и ближњем : “Не требаш ми могу ја сам да уређујем мој свијет.” А тако се у ствари показујемо и постајемо као и ови зли виноградари. Јер они су заборавили да је виноград који им је повјерен виноград Домаћинов и заборавили су на ближње своје. А како да уређујемо тај виноград Божији, односно наш живот и свој свијет, поучава нас Господ на разне начине, а поучава нас и кроз Свето Јеванђеље“, казао је он. Отац Мирчета се на крају свог пастирског обраћања осврнуо и на велику дјелатну мисију, на жртву, на подвиг и на труд једног таквог човјека на кога се можемо и требамо угледати, на човјека који свим својим животом свједочи љубав према Богу и према ближњем, подсјећајући и напомињући да је нама предање Православно велико даривање и благослов, али и велика одговорност па га утолико више требамо чувати, нашим животом и нашим примјером. “Један такав човјек јесте наш Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, који је истински виноградар винограда Господњег, а тај виноград који он обрађује није ограничен на уске географске просторе, је он је човјек пун љубави. Наш Митрополит сада проповједа Јеванђеље Христово на Андима, тамо крштава људе, тамо доводи Христа, тамо доноси Христа, тамо доноси Ријеч јеванђеља. И видите, када човјек живи јеванђељем онда му ништа није немогуће. Људи примају истину Светог Јеванђеља много далеко од ових земаља које су историјски православне, који историјски примају и држе и имају предање православно. А шта нам то говори ? Да ми који имамо такво предање имамо и велику одговорност. Да се не деси нама да који имамо такве претке, светитеље, такве учитеље савремене, да нам се не деси као овим људима из јеванђелске приче, онима који су имали историју и традицију Божијег народа да нам Господ не каже да ће тај виноград повјерени – дати другима. Јер нама којима је више дато, више се од нас тражи, више смо одговорни. Зато, да нам Господ да да истински уређујемо виноград Господњи и да истински живимо свој живот и да из тог свог винограда који нам је Господ дао да обрађујемо – имамо истинске плодове, да из грожђа тог винограда источимо право вино и да га принесемо у Евхаристију као благодарење Домаћину за све и свја“, закључио је своје обраћање отац Мирчета Шљиванчанин. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  18. Главни слоган моје владавине, исписан на свим заставама би гласио: Ми смо нико и ништа. То би била српска стајна тачка и полазна позиција. Тако бисмо бар будућим нараштајима отворили очи и обезбедили светлију будућност. Да знају ко су и шта су и да се не изненађују кад се нађу било где на земаљској кугли и буду третирани као нулине нуле Матија Бећковић; Фото: НСПМ Кад бих владао Србијом, почео бих од нуле. А то значи — био бих реалан. И да бих изабрао и кренуо најсигурнијим путем. Главни слоган моје владавине, исписан на свим заставама би гласио: Ми смо нико и ништа. То би била српска стајна тачка и полазна позиција. Тако бисмо бар будућим нараштајима отворили очи и обезбедили светлију будућност. Да знају ко су и шта су и да се не изненађују кад се нађу било где на земаљској кугли и буду третирани као нулине нуле. Ако се неким случајем негде у неком кутку Земљиног шара испостави да није тако, то ће бити чист ћар и пријатно изненађење које не може никоме да шкоди.
  19. Из манастира посвећеног Икони Пресвете Богородице Тројеручици, стиже нам Мати Злата (Пантелић) настојатељица ове светиње, а емисију смо посветили мученицима Христовим. Питали смо Мати Злату зашто је важно молитвено их се сећати, говорити младим генерацијама о њиховом страдању и жртви коју су за Христа Бога и поднели, али не ширити мржњу већ ? Чућете више о матушки схи-игуманији Марији-Диодори, св. Нестору, мученицима ливањским, пребиловачким, косовско-метохијским... „Нема васкрсења док се не изађе на крст и страдање“ подсећа Мати Злата, даје конкретне, страшне и истините примере страдања нашег народа али и упућује на књигу Буда Симоновића о страдању ливањских Срба и сведочењу преживелих. „Зло се никако другачије не може победити него љубављу и смирењем“, подвлачи наша гошћа. Звучни запис емисије View full Странице
  20. Повезаност овог одељка са претходним текстом је евидентна: најпре, питање које се намеће из излагања есхатолошких догађаја у 4, 13–18 гласи: када ће се све то збити? У 5, 1–3 следи одговор на то имплицитно питање: не знамо, али збиће се извесно и збиће се изненада, те је, стога, потребно да живимо у будности и приправности (5, 4–8). Друго, формулацијом „јер ви сами добро знате“ апостол, између осталог, рекурира на претходни текст 4, 9 („А о братољубљу не треба да вам се пише, јер сте сами од Бога научени да се љубите међу собом.“). Ради се, дакле, о једној ствари која је Солуњанима позната, али апостол жели изнова да је изложи. Њему је стало да подсети хришћане да одговорно чекају дан Господњи, при чему се више пасивном призвуку „чекања“ придодаје будност, спремност, активност: „зато немојмо спавати“ (5, 6). Времена и рокови Формулација „времена и рокови“ присутна је у библијској и јудејској традицији и примењује се да изрази убеђење да је Бог већ одредио када ће настати последњи дани овога света, тј. када ће наступити крај света (Дан 7, 12; Прем 8, 8; Дап 1, 7; 3, 20). „Времена и рокови“ стоји за низ догађаја који ће се одвијати у времену пре него што наступи дан Господњи. Ова тема заокупљала је многе познојудјске и ранохришћанске мислиоце и њихове заједнице, о чему сведочи распрострањеност апокалиптичке литературе. Свакако да су препознавање знакова времена и покушај да се „погоди“ када почиње одвијање догађаја који воде ка дану Господњем биле преокупације верујућих људи. Међутим, апостол Павле овде ништа не говори о томе када, већ како ће се то збити. Чак се множина „времена и рокови“ сажима у једнину једнократног упада лопова усред ноћи (ὡς κλέπτης ἐν νυκτί οὕτως ἔρχεται), као и једнину једног оштрог бола (ἡ ὠδίν) који наилази на трудну жену. Дан Господњи Да ће пак „времена и рокови“ резултирати даном Господњим који ће доћи као лопов у ноћи, изненада и неочекивано дакле, Солуњани добро знају. Одакле они то знају, Павле не каже директно. Могуће је да они то знају из његове усмене проповеди или из библијске традиције (Ам 5, 18–20; Јоил 2, 1; Ис 13, 6.9; Ез 7, 10; 13, 5), или пак из општег хришћанског предања (уп. Лк 12, 39; Мт 24, 43; 2Пет 3, 10; Отк 3, 3; 16, 15). Ноћ која је време мира, сигурности и спокоја бива време када се појављује лопов који угрожава идилу породичног дома. Једино што се хришћанима може препоручити је будност: „зато немојмо спавати“ (5, 6). Не треба дозволити да спокој ноћи деактивира потребну пажњу: пошто дан Господњи долази као лопов у ноћи. Ова метафора је веома слојевита. Не ради се о томе да је човек у ноћи беспомоћан пред лоповом, већ о томе да треба да буде спреман да он долази, да његов долазак не треба да га изненади. С друге стране, долазак дана Господњег је у мисаоном свету хришћана један крајње позитиван догађај, а за њега се користи метафора лопова, нешто, дакле, вредносно посматрано, веома негативно. Поређење је, међутим, у оној тачки у којој треба нагласти сву препреденост, обученост и способност лопова да изненади, односно, да се, користећи спокојство, тишину, мир и безбрижност – за шта је метафора ноћ – појави ниоткуда и наруши мир и сигурност дома. Мир и сигурност Реч εἰρήνη Павле иначе не користи за илузију мира, мада је овде таква употреба вероватнија. Могуће је да се εἰρήνη καί ἀσφάλεια смешта у старозаветне спорове о лажним пророцима (Јер 6, 14; 8, 11; 14, 13; Ез 13, 10; Мих 3, 5). Могуће је да апостол повезује лажне пророке и римску политичку пропаганду свеопштег мира pax et securitas, желећи тиме да поручи да је политичка стабилност римског царства и мир који она гарантује само привид, слично као што је ноћ привид сигурности. У оба случаја ради се о привиду пошто политичком миру прети погибија, као што тишина ноћи бива нарушена упадом лопова. Погибија наилази „на њих“: на оне који су изван Цркве, нису хришћани или на оне који нису будни и које лопов изненађује? Могуће је да се Павле овде дистанцира од свих оних, незнабожаца и хришћана, који су уљуљкани у pax romana и свој идентитет везују за једно пролазно политичко стање. Наравно, хришћани из Солуна којима пише ту не спадају. Метафора трудне жене коју спопада бол додатно појачава Павлово библијско убеђење о извесности и неизбежности краја света, као и болу који ће га пратити. То је снажан, вишетруко посведочен библијски мотив (Ис 13, 6–8; 26, 16–19; Јер 6, 22–26; 22, 20–23; 50, 41–43; Мих 4, 9; Рим 8, 22; Мк 13, 8; Мт 24, 8). Солуњани не треба да посустану у будности и спремности јер дан Господњи сигурно долази и то онда када му се најмање надамо. Будност се пак практикује вером у Христово спаситељско дело (5, 9–10) која се очитава у реалности црквеног живота, у грађењу нових међуљудских односа у љубави и радости (5, 11–22), на које нас је позвао Бог истинског мира (ὁ θεός τῆς εἰρήνης – 5, 23). Знакови рата или знакови мира? Одељак који смо анализирали показује да мирнодопска времена могу бити замка за оне који се у њима уљуљкају и препусте безбрижном сну. У синоптичкој апокалипски (Мк 13), напротив, дану Господњем претходе ратови, страдања, насиље, једно опште ратно стање: „А кад чујете ратове и гласове о ратовима, не плашите се јер треба тако да буде; али то још није крај… али у те дане сунце ће се помрачити и месец ће изгубити своју светлост и звезде ће падати с неба и силе небеске покренуће се… тако и ви када видите да се ово збива знајте да је близу код врата“ (Мк 13, 7.24–25.29). Ту метафора лопова у ноћи не игра никакаву улогу, пошто дан Господњи не долази изненада, већ се полако приближава што се може пратити кроз догађаје из окружења. Како, дакле, разумети ове противречности у библијским текстовима? Хоће ли дан Господњи доћи изненада када је мир и сигурност или ће долазити постепено, тако што ће му претходити многа видљива страдања? Историјска потка људске егзистенције је непостојана, променљива; искуство разарања Јерусалима у Мк 13 и искуство pax romana у 1Сол 1, 2 осликавају се у представама о томе како ће доћи крај света. Како год он да долази људи ће увек бити у незнању је ли то тај дан или није: „Пазите, бдите и молите се; јер не знате када ће време настати“ (Мк 13, 33). У каквим год околностима живеле генерације верујућих хришћана библијска порука је недвосмислена: „зато немојмо спавати“ (1Сол 5, 6). Извор: Теологија.нет
  21. Период ране Цркве је период интензивног очекивања Другог доласка Христовог. Вера да је Господ „близу“ изражена је на различите начине и код различитих аутора новозаветних списа. Једна од најупечатљивијих рефлексија на ту тему налази се у најстаријем спису Новог Завета, у посланици 1. Солуњанима ап. Павла. Наиме, на упит Солуњана шта ће се догодити са оним хришћанима који су умрли не дочекавши Други долазак Христов, апостол даје одговор у 1Сол 4, 13–18. Пошто је црквеној заједници у Солуну изложио своје виђење другог доласка Господњег, посебно се осврнувши на судбину оних који су уснули у Господу, ап. Павле се враћа на још једно питање везано за последње дане овога света: „А о временима и роковима, браћо (и сестре), није потребно да вам се пише, јер ви сами добро знате да ће дан Господњи доћи као лопов у ноћи, јер када кажу: мир је и сигурност, тада ће наићи на њих изненадна погибија, као бол на трудну жену, и неће (то) избећи“ (5, 1–3). Повезаност овог одељка са претходним текстом је евидентна: најпре, питање које се намеће из излагања есхатолошких догађаја у 4, 13–18 гласи: када ће се све то збити? У 5, 1–3 следи одговор на то имплицитно питање: не знамо, али збиће се извесно и збиће се изненада, те је, стога, потребно да живимо у будности и приправности (5, 4–8). Друго, формулацијом „јер ви сами добро знате“ апостол, између осталог, рекурира на претходни текст 4, 9 („А о братољубљу не треба да вам се пише, јер сте сами од Бога научени да се љубите међу собом.“). Ради се, дакле, о једној ствари која је Солуњанима позната, али апостол жели изнова да је изложи. Њему је стало да подсети хришћане да одговорно чекају дан Господњи, при чему се више пасивном призвуку „чекања“ придодаје будност, спремност, активност: „зато немојмо спавати“ (5, 6). Времена и рокови Формулација „времена и рокови“ присутна је у библијској и јудејској традицији и примењује се да изрази убеђење да је Бог већ одредио када ће настати последњи дани овога света, тј. када ће наступити крај света (Дан 7, 12; Прем 8, 8; Дап 1, 7; 3, 20). „Времена и рокови“ стоји за низ догађаја који ће се одвијати у времену пре него што наступи дан Господњи. Ова тема заокупљала је многе познојудјске и ранохришћанске мислиоце и њихове заједнице, о чему сведочи распрострањеност апокалиптичке литературе. Свакако да су препознавање знакова времена и покушај да се „погоди“ када почиње одвијање догађаја који воде ка дану Господњем биле преокупације верујућих људи. Међутим, апостол Павле овде ништа не говори о томе када, већ како ће се то збити. Чак се множина „времена и рокови“ сажима у једнину једнократног упада лопова усред ноћи (ὡς κλέπτης ἐν νυκτί οὕτως ἔρχεται), као и једнину једног оштрог бола (ἡ ὠδίν) који наилази на трудну жену. Дан Господњи Да ће пак „времена и рокови“ резултирати даном Господњим који ће доћи као лопов у ноћи, изненада и неочекивано дакле, Солуњани добро знају. Одакле они то знају, Павле не каже директно. Могуће је да они то знају из његове усмене проповеди или из библијске традиције (Ам 5, 18–20; Јоил 2, 1; Ис 13, 6.9; Ез 7, 10; 13, 5), или пак из општег хришћанског предања (уп. Лк 12, 39; Мт 24, 43; 2Пет 3, 10; Отк 3, 3; 16, 15). Ноћ која је време мира, сигурности и спокоја бива време када се појављује лопов који угрожава идилу породичног дома. Једино што се хришћанима може препоручити је будност: „зато немојмо спавати“ (5, 6). Не треба дозволити да спокој ноћи деактивира потребну пажњу: пошто дан Господњи долази као лопов у ноћи. Ова метафора је веома слојевита. Не ради се о томе да је човек у ноћи беспомоћан пред лоповом, већ о томе да треба да буде спреман да он долази, да његов долазак не треба да га изненади. С друге стране, долазак дана Господњег је у мисаоном свету хришћана један крајње позитиван догађај, а за њега се користи метафора лопова, нешто, дакле, вредносно посматрано, веома негативно. Поређење је, међутим, у оној тачки у којој треба нагласти сву препреденост, обученост и способност лопова да изненади, односно, да се, користећи спокојство, тишину, мир и безбрижност – за шта је метафора ноћ – појави ниоткуда и наруши мир и сигурност дома. Мир и сигурност Реч εἰρήνη Павле иначе не користи за илузију мира, мада је овде таква употреба вероватнија. Могуће је да се εἰρήνη καί ἀσφάλεια смешта у старозаветне спорове о лажним пророцима (Јер 6, 14; 8, 11; 14, 13; Ез 13, 10; Мих 3, 5). Могуће је да апостол повезује лажне пророке и римску политичку пропаганду свеопштег мира pax et securitas, желећи тиме да поручи да је политичка стабилност римског царства и мир који она гарантује само привид, слично као што је ноћ привид сигурности. У оба случаја ради се о привиду пошто политичком миру прети погибија, као што тишина ноћи бива нарушена упадом лопова. Погибија наилази „на њих“: на оне који су изван Цркве, нису хришћани или на оне који нису будни и које лопов изненађује? Могуће је да се Павле овде дистанцира од свих оних, незнабожаца и хришћана, који су уљуљкани у pax romana и свој идентитет везују за једно пролазно политичко стање. Наравно, хришћани из Солуна којима пише ту не спадају. Метафора трудне жене коју спопада бол додатно појачава Павлово библијско убеђење о извесности и неизбежности краја света, као и болу који ће га пратити. То је снажан, вишетруко посведочен библијски мотив (Ис 13, 6–8; 26, 16–19; Јер 6, 22–26; 22, 20–23; 50, 41–43; Мих 4, 9; Рим 8, 22; Мк 13, 8; Мт 24, 8). Солуњани не треба да посустану у будности и спремности јер дан Господњи сигурно долази и то онда када му се најмање надамо. Будност се пак практикује вером у Христово спаситељско дело (5, 9–10) која се очитава у реалности црквеног живота, у грађењу нових међуљудских односа у љубави и радости (5, 11–22), на које нас је позвао Бог истинског мира (ὁ θεός τῆς εἰρήνης – 5, 23). Знакови рата или знакови мира? Одељак који смо анализирали показује да мирнодопска времена могу бити замка за оне који се у њима уљуљкају и препусте безбрижном сну. У синоптичкој апокалипски (Мк 13), напротив, дану Господњем претходе ратови, страдања, насиље, једно опште ратно стање: „А кад чујете ратове и гласове о ратовима, не плашите се јер треба тако да буде; али то још није крај… али у те дане сунце ће се помрачити и месец ће изгубити своју светлост и звезде ће падати с неба и силе небеске покренуће се… тако и ви када видите да се ово збива знајте да је близу код врата“ (Мк 13, 7.24–25.29). Ту метафора лопова у ноћи не игра никакаву улогу, пошто дан Господњи не долази изненада, већ се полако приближава што се може пратити кроз догађаје из окружења. Како, дакле, разумети ове противречности у библијским текстовима? Хоће ли дан Господњи доћи изненада када је мир и сигурност или ће долазити постепено, тако што ће му претходити многа видљива страдања? Историјска потка људске егзистенције је непостојана, променљива; искуство разарања Јерусалима у Мк 13 и искуство pax romana у 1Сол 1, 2 осликавају се у представама о томе како ће доћи крај света. Како год он да долази људи ће увек бити у незнању је ли то тај дан или није: „Пазите, бдите и молите се; јер не знате када ће време настати“ (Мк 13, 33). У каквим год околностима живеле генерације верујућих хришћана библијска порука је недвосмислена: „зато немојмо спавати“ (1Сол 5, 6). Извор: Теологија.нет View full Странице
  22. Питање студента са предавања – Ако Црква, као што сте рекли, представља икону (-слику) будућега Царства, да ли би се унутар историје могла тражити и икона будућег пакла? Одговор митр. Јована Зизјуласа- Свакако. Имамо много икона будућег пакла, али, природно, не можемо их поистоветити са Црквом. Предукус пакла човек периодично и трајно задобија у историји, као што и предукус Царства Божијег задобија у одређеним тренуцима, а пре свега у светој Евхаристији. Света Евхаристија представља тренутак када стичемо предукус Раја, предукус Царства Божијег. Наравно, унутар стварности Цркве не можемо створити икону пакла, чак ни делимичну, а да при том – врло је значајно ово ваше питање – не изопачимо природу Цркве. Рећи ћу то и обратним редоследом: често постоји опасност (а та опасност је стварна) да Цркву толико изопачимо да она од иконе Есхатона, иконе Царства Божијег, постане икона пакла. То чине јеретици. Ако је јерес озбиљна и смртоносна ствар, то је управо зато што изопачује икону Есхатона, чини је другачијом и уводи некакво иконично изображавање које не потиче од Царства Божијег, него од онога што није Царство Божије; а то је пакао. Навешћу вам неколико конкретних примера: ако свету Литургију савршавамо, претпоставимо, само за белце а искључимо црнце, само за мушкарце а искључимо жене, само за образоване а исључимо неписмене, само за богате а искључимо сиромахе, само за студенте, само за адвокате или само за лекаре, онда је то икона пакла. Јер, то ће се збивати у паклу. А то је предукус пакла, који задобијамо сваки пут када, по критеријумима овакве врсте, себе одвајамо од ближњега. Овим сам хтео да кажем, а то је веома озбиљно, да Црква врло лако може да буде изопачена у икону пакла, а да тога и не буде свесна. Врло сам Вам захвалан што сте поставили ово питање; можда Ви и нисте имали на уму ово што сада говорим, али то је веома озбиљан проблем. Црква би, дакле, по сваку цену требала да задржи такву своју структуру да представља икону Царства Божијег. Због тога треба да негодујемо сваки пут када се она изопачује, а нарочито када се изопачује света Евхаристија. Јер, на тај начин у њу могу ступити елементи овога света. А овај свет је икона пакла; али овај свет у смислу палога света, у смислу греха, са свим својим тежњама ка деобама, као што су ове које сам вам навео, али и на многе дуге начине. Због тога ми се често дешава да доспевам чак до типолатријских агонија. Када, на пример, видим да се сечење артоса (= хлеба) врши после светог Причешћа, или када видим да поједини свештеници не причешћују вернике, него их остављају да се причесте после отпуста, или после преклоњења колена на дан свете Педесетнице, када се савршава Вечерње следећега дана, или после освећења воде на Богојављење, тада ми је веома тешко; чини ми се, наиме, да се тамо дешава нешто веома озбиљно и да се извргава икона Царства Божијег. Коначни циљ, а то је учествовање у Трпези Царства Божијег, заједничарење у животу Божијем – а ка њему нас води целокупна света Евхаристија – претвара се у нешто друго, у некакво другачије искуство коме, како се чини, није циљ ово учествовање у Трпези Царства, у животу Божијем, у животу Свете Тројице, него му је циљ нешто друго. Дакле, свему овоме треба да приступамо са страхом и трепетом. Јер, као што сте рекли, постоји опасност да Црква престане да буде икона Царства Божијег. митр. Јован Зизјулас, Еклисиолошке теме, Беседа, Нови Сад 2001, 85 -87. Живим за Есхатон
  23. Овај текст је коментар и одговор на жељу више православних хришћана који су се јавили, саблажњени чињеницом да је некада православни епископ Андреј Вујисић прешао у римокатолицизам. Шта се заиста догодило? http://www.svedokverni.org/kako-je-i-kada-bivsi-ep-andrej-presao-u-rimokatolicizam-komentar-na-vest-o-tome/
  24. Црква слави спомен на светог Григорија Паламу, великог богослова XIV века, “проповедника благодати”, како му појемо у тропару. Свети Григорије је учио о Нетварној, Таворској, Божанској светлости Преображења, која никада не почиње и никада се не завршава, већ свагда пребива тамо где и Господ, у Цркви Његовој, и ми смо призвани да будемо сведоци ове светлости, ми можемо видети ову светлост, присаједињујући јој се по дару Христовом, по мери очишћења наших срдаца. Када хришћанство изгуби своје назначење, тако да не буде више никоме опасно, тада ће његови непријатељи, јавни или тајни, са усхићењем фокусирати поглед ка временима његове минуле славе. Без страха од благодати која љубављу сагорева срца, они неће штедети на похвалама монашког делања, ни са чим упоредиве лепоте богослужења, црквене речи, савршенства његове философије. Био је то, рећи ће они, велики тренутак наше цивилизације. Они ће признати способност хришћанства да продре у дубине људског духа. О његовим моралним и културним вредностима говориће са уважавањем, помешаним са жалошћу. Подвући ће да без обзира на неке непожељне карактеристике, на сувишни догматизам и елементе фанатизма, оно је помогло људском роду у његовм формирању и развоју. Постепено изгубивши своју бескорисну устремљеност ка небесима, оно је успело да се оваплоти у земаљском. Али, додаће они, на крају крајева, као и све на свету, оно је исцрпљено, превазиђено. У то време у предивним храмовима са иконама ремек-делима, чуће се древни знамени распеви и на очиглед радозналаца биће демонстрирани евхаристијски сасуди – драгоцени музејски експонати. Када хришћанство не буде више никоме сметало, како је рекао један богослов, одаће му хвалу, на крају, по правди, и она ће бити нешто попут посмртне похвале. И тада ће наступити потпуна надмоћ греха и смрти. Због умножења безакоња охладнеће љубав; со ће престати да буде слана, сунце ће се помрачити и месец неће сијати својом светлошћу. Ми видимо да су намере непријатеља озбиљне, и зато у време Великог Поста не иштемо једноставно утеху у неиздрживим невољама, већ Самог Утешитеља, Духа Истине. Свети Игњатије Брјанчанинов се молио за свога пријатеља: “Господе, дај Леониду духовну утеху, да би његова вера постала жива, срдачна, а не једноставно слушање речи!” Преподобни Силуан Атонски се на тај начин молио за сав народ. А оптински старац Нектарије, који је често говорио: “Како ја могу да будем наследник претходних стараца! У њима је благодат била читав хлеб, а у мени кришка”, одговорио је једној својој поштоватељки, на питање да ли је тачно да су се испунили сви знаци Другог Доласка: “Не, не сви. Али свакако да је и телесном виду јасно, а духовном откривено, да је раније Црква обухватала широк опсег читавог хоризонта, а сада је као мали кружић; а у последње дане, сачуваће се у оваквом облику: један православни епископ, један православни јереј и један православни мирјанин. Не кажем ти да неће бити Цркве, биће је, али ће се Православље сачувати само у таквом облику” “Обрати пажњу на ове речи”, додао је, “схвати. Ето то је у читавом свету.” Наравно, старац Нектарије није говорио буквално да ће остати један епископ, један свештеник и један мирјанин, већ у смислу да док у Цркви постоји макар један човек који истински иште спасење, ради тог једног човека Господ неће одузети благодат од ње. И наилазе таква искушења да без двоструке благодати нико, ниједан човек, не може се одржати у истини и љубави. Ето о чему нам говори данашњи празник. У простору у коме влада лаж сваки хришћанин треба да буде богослов, онај који може рећи реч, слово, о Богу, не зато што зна све о Христу, већ зато што познаје Христа. Као што и сам Христос говори: “И Ја знам моје и моји знају Мене” (Јн. 10, 14). На овај начин треба да идемо кроз пост, да би на његовом крају, заједно са Црквом многим устима појали: “Васкрсење Христово видевши”. Слично апостолима о којима смо слушали у Јеванђељу које се читало на бдењу, требамо да сами додирнемо ране Његове и Васкрсење Његово, јер је без тога немогуће живети даље. Да би смо могли говорити другима, не само оно што смо слушали, већ и оно што смо својим очима видели, оно што су дотакле наше руке. Реч Живота, јер Живот нам се јави. Богослов се постаје молитвом и постом. Богословље је продужетак молитве (треба бити на једном и истом језику, на оном на ком се говори са Богом) и продужетак поста, као одговорно давање себе, душом и телом, Христу Богу. Сви памтимо ове речи: “Ако си богослов онда се чисто молиш, и ако се чисто молиш, онда си богослов” Ето, у каквим се опасностима налазимо. У почетку, чисто људска мудрост, за коју неопходност живота у духу изгледа као лудост, а након ње, колапс свести и погибао. Не иде одмах, како је говорио свети Теофан Затворник, богоборни атеизам, већ у почетку једноставно, прихватање “врховног ума”. Али наш Бог је више него “врховни ум”, Он је Отац Који воли, Син Који је био распет и победио свет, и Дух Свети – Светлост Која просвећује свакога човека који долази у свет. Време је поста и молитве. Буди спреман, хришћанине, да свом својом крвљу исплатиш једну кап благодати, купљену бесценом ценом! Ми морамо да им засметамо, да задржимо зло, да будемо “они који задржавају”, они који су на самом делу причасни сили Божјој, благодати Светог Духа, да запушимо уста корупције и лажи, већ отворена за изрицање последње пресуде Цркви. http://manastirpodmaine.org/protojerej-aleksandar-sargunov-kada-hriscanstvo-izgubi-svoje-naznacenje/
×
×
  • Create New...