Претражи Живе Речи Утехе

Ече теме. ДаклеМ, да ли ће или неће бити, углавном, постоји могуЧност да новоорденисани Председник Србије пристане на поделу Космета, популарну замену територија и проче. Да ли ће бити тако или не, време ће показати... Но, сем што ће Сунце (ваљда) опет изаћ` и заћи, да видимо шта би се још нешта могло десити, ако и када дође до тога!? Дела!

Зоран Ђуровић: Када се удруже млади и стари лавови: владике Максим и Амфилохије Не знам која би ме Муза могла надахнути да достојно захвалим на јавној похвали епископа у Западној Америци Максима, и приватној од митрополита черногорско-приморског Амфилохија! Најнедостојнији какав јесам, ипак бих хтео да заблагодарим. Да почнем са Максимом. Човек ме похвали за нови ваздух који донесох у иконографији и у свештеничкој служби. Написа: „Зашто су данас у нашим црквеним срединама 'друго', 'другачије' и 'ново' на тапету као некаква претња? Зашто су 'просечност' и копирање постали мера? И откуд то да медиокритети кроје будућност наше еклисијалности? Иновативна вероучитељица, креативни иконописац, одушевљени свештеник... често морају да поклекну пред осредношћу. Зашто њихов необичан стил (плод занетости жудњом за Христом и измењености његовом љубављу) мора да буде супарник институционалној норми која не мари за личну харизму? Наша трагичност лежи у томе што прихватамо такво стање медиокритета и ниподаштавамо аутентичност“. Хвала, владико! Наиме, управо сам ја тај који уноси нови дух у сликарству и теологији и служим као бесребреник у својству свештеника. Ништа што и ти радиш. Што је најлуђе, Максим овде мисли на себе! Самообмана је достигла галактичке размере па замишља да је неки уметник. Лепо пева али то није уметност. У теологији нема никакве оригиналности, осим ако се свако мало лупање не узме за оригиналност, а онда мора да за те исте пише покајничка писма сабору. Млади лавови, Максим и Григорије немачки, а из потаје старији Теодосије рашко-призренски, праве препознатљиви стајлинг: они су људи модерног доба, способни, вредни, иновативни, док су ови други матори, затуцани и неспособни. Максим ће отворено рећи да се матори повуку. Зато је Григорије био предлаган за патријарха. Егзекутор те идеје је био Богољуб Шијаковић, а здушну подршку су имали од ДС, тј. Бориса Тадића, а данас од Јеремића. То је била крајње бизарна идеја, јер постављање младе особе, која би се показала недораслом (упоредите у уму на моменат папу Бенедикта или Франциска са Григоријем), довела би до катастрофе. 3-4 деценије његове владавине би биле непоправљиве за СПЦ. Дакле, приче о модерности, па дарвинизам и сл. су само маска иза које се ови људи крију и користе то пропаганде сврхе, а не да и заиста нешто знају о савременим научним теоријама, и да су им оне на срцу, него их користе за своје себичне сврхе. Никада нисмо видели неки научни рад од Максима или Григорија. Ти људи су само пародија на Ханса Кинга, а онда потежу питања из биоетичке области, без да ишта и о томе знају, и тиме бацају прашину у очи наивнима. Но, иако отворено презиру „маторе“ лавове, млади им се додворавају и бивају чувани од њих. На последњем сабору Амфилохије је заштитио Максима и са смешним разлозима: Добар је човек, није педер! Све је урадио супротно мојим препорукама, а то је било да се Максим пензионише и тиме јасно стави до знања Фанару да не могу да се мешају у наша посла, а истовремено се показује Москви да смо уз њих не на речима него и на делу. Целокупна гласачка машинерија је урадила оно што је Амфилохије хтео: да Максим само напише једно (љигаво) „покајничко“ писмо, и да се на томе заврши ствар. За то је пилотирао Јустина. Гле, чуда, Атанасије Јевтић, који је произвео Максима и Григорија, издржао је јавне прозивке за ћутологију, био затрпаван разним увредама због тога, узе тек да се после сабора огради од политике Фанара, јер би Максим био свргнут на сабору да је овај текст раније изашао. Но, Таса (како се популарно зове Атанасије), као и Амфилохије (неко га зове и Лохи, по Локију из нордијске митологије) су јасно подржали промотере фанарске политике у српским земљама (не знам како да се изразим). Амфилохије је потегао један пуч против Синода, тако што су направили представку око званичног саопштења са мајског сабора. Алтернативно саопштење су потписале све владике из Америке. Чак и неми као риба, Митрофан. Американци су у проблему због разноразних финансијских рупа и малверзација, ујединили су се око Амфилохија и као неки „синод“ би се потчинили добровољно Фанару. Тиме Амфилохије прети СПЦ. Јер сменити 4-5 владика није лако. У сваком случају би се направио неки раскол, односно двострука хијерархија. Митрополит Амфилохије је био стипендиста Блажа Јовановића. За оне који не знају, то је био бог у Црној Гори. Приче да је непријатељ Мила Ђукановића су за унутрашњу употребу. Мило је његов интимус. Тако је Митрополит помогао и поздравио отцепљење ЦГ, као што је хвалио Мила када су признали независност Косова и када је ЦГ ушла у Нато. Сада је имао, како ми кажу извори, сусрете на броду са Милом (да не би могли бити прислушкивани, али нису били заштићени) и договорио се око даљег поступка око одвајања ЦПЦ. Нехумано у целој причи је то што Амфилохије ложи људе да као бране нешто, старе српске светиње у ЦГ, и ту ће неки изгубити главу узалуд, а цела прича је направљена да би се спасио образ Амфилохију за то отцепљење. Сасвим је јасно да одузимање светиња од легитимних власника је немогуће у модерном свету, и на сваком суду би силеџије биле поражене, и платили слане казне, али је то тактика која се против нас и из Приштине спроводи, па као 100% пореза ћемо скинути кад нас признате, а овде ће се дати имовина СПЦ Амфилохију. Митрополит черногорски је случајно сишао из авиона у Истамбул и посетио патријарха Вартоломеја, јер је путовао за Молдавију. Синод је о томе сазнао из медија. Био је само са једном особом од поверења. Нико га није делегирао. Можемо само да наслутимо о чему се причало. Не какав је дан. Независност ЦПЦ је готово немогуће дати Мирашу, јер је њега Фанар рашчинио, мада се тамо не пита много о доследности, а Лав Лајовић није баш у винклу, тако да без обзира на његово обучавање у Украјини не иде баш. Фанар има сада проблем и са Филаретом који се попишманио и само се моле да овај умре, али не виде да тиме проблем неће бити решен јер би смрт Филаретову држава могла одмах да изазове. Тамо то бар није проблем. Ствари нису како би желели. Зато се Амфилохију нуди широкогруда помоћ за аутокефалност, коју ће он представити СПЦ као неопходност, као најбољу могућу опцију. Мило је ту да прискочи. А попови и Јанићије ђе ће? Њима ће бити речено да је то једина опција. Мираш и компанија ће бити пуштени низ воду, јер свештенство има СПЦ у ЦГ, а ови су шака јада, вештачки направљени не би ли тиме узнемиравали СПЦ. Тако ће сутра Јанићије певати и тропар и кондак Милу! Као и сви попови у ЦГ. Лохи је то све мајсторски одиграо. Он је наш Филарет, који није постао патријарх, али је сневајући белу пану, сам је себи ставио. Јанићије је добар човек, али хипнотисан Амфилохијем. Зато ће платити скупу цену. У СПЦ су били наивни и неспособни, тако да су их сада Амфилохије, Максим, Григорије довели до свршеног чина. View full Странице

Моја прва реакција када је Горан Весић објавио да има наш мејл била је да нам службе пресрећу комуникацију, каже за Цензоловку Југослав Ћосић, директор програма ТВ Н1. Он подсећа да је новинарима у Србији најтеже било када је Александар Вучић био министар информисања, а одмах после тога – данас, када је Вучић постао председник. Откако је Телевизија Н1 почела да ради 2014. године, новинари те медијске куће готово непрестану су етикетирани од стране највиших државних функционера, укључујући и председника државе. Корак даље отишао је заменик градоначелника Београда Горан Весић који је прошле недеље изнео у јавност информацију о томе да има интерни мејл Н1 у коме је новинарима дат план рада у вези са извештавањем о радовима у Улици 27. марта, оптужујући их да врше кампању против власти у Београду. На то је Телевизија Н1 одговорила да никада није било ни усмене ни писмене директиве за кампању против градских власти, већ да Весић смишљено обмањује јавност и наставља кампању против Н1, док је Југослав Ћосић изјавио да Весић прогони новинаре те телевизије и прети им. Посебно тужилаштво за високотехнолошки криминал ипак неће покренути истрагу против Весића због објаве мејла – јер за то "нису испуњени услови". С друге стране, адвокатски тим Н1 ради на кривичној пријави против заменика градоначелника због објављивања интерне преписке. Претње физичким насиљем, као и обележавање новинара Н1 да су издајници и страни плаћеници, готово да су свакодневица. То нас неће обесхрабрити, каже за Цензоловку директор програма Н1 Југослав Ћосић. Које бисте претње и нападе на новинаре и уреднике Н1 издвојили као најтеже од када сте почели да радите 2014. године? Било их је доста, али увек је најтеже када нападе и кампање од стране власти прати талас различитих претњи. У таквим ситуацијама стрепите да ли ће нека од тих претњи бити реализована. Ми имамо дугу и фрустрирајућу историју убистава новинара и напада на новинаре. Ти напади су циклични и смишљени како би нас на дуге стазе застрашили и обесхрабрили да свој посао радимо професионално. Заменик градоначелника управо лично води кампању против Н1. Све што говори је неистина. Која је била ваша прва реакција када је заменик градоначелника Београда Горан Весић рекао да има ваш мејл? Да нам службе пресрећу комуникацију. Како бисте назвали ситуацију у којој морате да објашњавате како је најнормалнија ствар да уредник и новинар имају комуникацију и да се заједно договарају како ће урадити одређену тему? Као апсурдну. Али и опасну. Могу тако и метеорологе који најављују кишу и олују, само ако раде за независне медије, оптуживати да су заправо мрачњаци иза чијих се прогноза крију напади на Александра Вучића. Ослањају се на то да највећи део публике нема могућност да било шта провери, јер власт контролише огромну већину медија и проток лажних информација и спинова. Да ли су притисци и претње најтежи део новинарског посла? Јесу. У Србији свакако. У нормалним земљама не постоје тако патолошки и опасни притисци на медије и претње новинарима. Шта вам кажу новинари кад добију задатак да извештавају са догађаја којима присуствују функционери из СНС-а? Да ли су, после свега, унапред припремљени на етикетирање? Колико је тешко да у таквим околностима раде свој посао и да ли осећају страх, мучнину или зебњу када, на пример, одлазе на конференцију код Александра Вучића? Наравно да се не осећате нормално и безбедно када сте предмет константног етикетирања. Осећају све што сте набројали. И то је оно што видите. А оно што се не види јесте да им, охрабрени тим трендом, прете чак и ПР сарадници политичара попут ПР сарадника Горана Весића који новинарима Н1 прете да никада више неће моћи да му поставе ниједно питање које унапред нису послали. Али новинари Н1 исто тако знају да не раде ништа погрешно, напротив, и да та перманентна кампања има за циљ да нас обесхрабри да идемо тим правцем. Новинаре Н1 неће обесхрабрити, а као што сте могли да видите из последњег саопштења нашег инвеститора, Н1 за своју уређивачку политику има јаку и веома јасну подршку. Како се осећате ви као директор програма такве телевизије? Дуго сте у послу, у Србији никада није било лако бавити се новинарством. Кажете ли некад себи да вам је свега доста? Никада то себи баш тако драматично нисам рекао. Али увек има криза и дилема… Заморно је и стресно бавити се константним притисцима и претњама. Томе никад краја. И кад крену ти таласи напада. Трагедија Србије, барем из мог новинарског угла, јесте то што је наталитет медијских полтрона далеко већи од природног наталитета. Тешко ми је да то разумем. Србија неће мрднути даље док број нормалних медија не буде већи од броја ових других. Нигде се то није десило, па неће ни у Србији. У праву сте, иначе, сасвим, у Србији никад није било лако бавити се професионално новинарством. Има ипак неких разлика. Најтеже је било када је Александар Вучић био министар информисања. Најгоре иза тога је сада када је Александар Вучић председник Србије. Опште је познато да представници власти избегавају да гостују на Телевизији Н1. Да ли их и даље упорно зовете иако знате да је мали број оних који ће пристати да дођу? Наравно да их зовемо. И нећемо престати. Водимо и евиденцију о свим позивима. Али да разјаснимо ово: на конференцијама за медије не могу да нас избегну. И наше вести су објективне и професионалне. Фокусирани смо на ставове председника и Владе, и преносимо их редовно. А то што се властима не допада критички приступ, то је универзални проблем аутократских режима. Не можемо их присилити да долазе, али нећемо због тога мењати нашу новинарску етику и уређивачку политику. Како гледате на напуштање студија ТВ Н1 министра Младена Шарчевића? Да ли је и његова реакција вид притиска на ваш медиј? Па наравно да је то облик директног притиска. За мене као новинара је феноменолошки занимљиво и запањујуће да господин Шарчевић, као министар образовања, перманентно демонстрира трагичан ниво способности да нормално комуницира са медијима. Да цитирам нашу новинарку из емисије "7 на Н1", министар је напустио емисију "када је схватио да ће у њој бити и питања". Кад је вама било најтеже да радите свој посао? За време агресије НАТО и бомбардовања. Тада сам радио као извештач Радија Слободна Европа из Србије. Са једне стране били смо, као професија, суочени са једним тиранским режимом и државним убиствима новинара, а са друге са бомбардовањем и разарањем Србије чији су грађани у историју Европе ушли као једини грађани неке земље који су пуних девет година демонстрирали и борили се да сруше тај мафијашки и злочиначки режим. Није га на крају срушио НАТО, срушили су га грађани Србије. Никада у историји новијих ратова, па ни у Ираку, нису бомбардовани и разарани енергетски системи, медији и снабдевање водом. Ти ресурси се и данас сматрају традиционално цивилним добрима а не ратним циљевима. Они су бомбардовали и енергетску инфраструктуру и РТС. А да Милошевић није признао пораз, верујем да би бомбардовали и системе за снабдевање водом. Тада бисмо вероватно имали кугу и колеру. Данас је главни ратни хушкач, без кога, по мојој процени из тог времена, вероватно не би ни било бомбардовања, саветник председника Србије. На кога тачно мислите? На Тонија Блера. Крајем прошле године запаљена је кућа новинара Милана Јовановића. Претње и напади на новинаре веома су чести. Шта вам то говори, где се Србија налази по питању безбедности новинара? Не тако далеко од Турске, у којој је тренутно више од 100 новинара у затворима. Замислите ту осионост и осећај сигурности са којим један високи функционер владајуће партије и председник општине и помисли да без последица може да организује или инспирише паљење куће једног новинара. Потом да на друштвеним мрежама он и његови симпатизери организују кампању напада на жртву. А на крају, ево за Цензоловку мале ексклузиве, његов адвокат нам је послао писмо у ком наводи да је Телевизија Н1 била необјективна у извештавању о том случају и о њему створила негативну слику, и прети судским процесом уколико у програму не отворимо простор и за његову страну приче. Оптужен је, био је у притвору, сведоци – учесници су се нагодили са тужилаштвом, признали кривицу, њега означили као налогодавца… Коју другу страну? Ко је одговоран за пад медијских слобода у Србији? Најодговорнији је лично Александар Вучић. Да ли вас зову људи из председниковог окружења? Рекли сте да су од вас тражили да не објављујете снимак са Параде поноса? Не. Не зову. Звали су наше инвеститоре. Последњи пример је када је недавно саветник за медије премијерке Србије звао једну од потпредседница Јунајтед групе. Јасно их је упутила на мене и рекла им је да ће ме обавестити о садржају тог разговора. Ја сам то јавно већ саопштио. Сада стрепим да ће предузети кампању и против ње лично. (Цензоловка)

Освета краљевског ваздухопловства за бомбардовање Београда и скривене историјске чињенице о контраудару бомбардера краљевског ваздухопловства Већина наших читалаца зна да је 6.4.1941. године без објаве рата бомбардован Београд. Да ли су због дискредитације Југословенске Краљевске Војске скриване херојске акције Краљевског ваздухопловства? Шестог априла, у 6:30 ујутру, без објаве рата, силе Трећег рајха су напале Краљевину Југославију. Њихове ваздушне снаге су бомбардовале Београд користећи 234 бомбардера и 120 ловаца. Авиони су полетели из Беча (Цволфашинг, Винер Нојштат, Аспанг), Граца и Арада. Београд је бомбардован у четири налета 6. априла, и поново 7, 11. и 12. априла 1941. Употребљено је око 440 тона запаљивих бомби. Већина наших читалаца такође никада није чула за осветничку акцију бомбардовања циљева у Аустрији, Мађарској, Албанији… Покушаћемо да бацимо више свјетла на дуго скривану историјску (и одважну) епизоду о контраудару пилота краљевског ваздухопловства на циљеве у Трећем Рајху. Ти догађаји заслужују да се чују, разматрају и анализирају. 8. бомбардерски пук (8. БП) који је био стациониран на војном аеродрому Ровине (Нова Топола, Бањалука) је покривао зону дејства у западном дијелу Краљевине Југославије. фото: Поуке Командант 8. Бомбардерског пука Станко Диклић је у складу са планом Р41, 6. априла 1941. у подне, наредио да два бомбардера Бристол Бленхајм полете са аеродрома Ровине, а за пратњу су им одређена 2 ловца типа Харикен са оближњег аеродрома Александровац (који је у рату 1991-1995 био такође војни аеродром). План Р41 је предвиђао задатке авијације у случају прекида комуникација са командом у Земуну. Први задатак је изведен како би се успорила концентрација трупа немачке Друге армије. 8.бомбардерски пук није имао везу са Београдом јер су комуникације биле пресјечене у војном центру везе који се налазио у Загребу. Официри су за бомбардовање Београда сазнали путем радио програма. За командире-навигаторе бомбардера су одређени поручник Иван Салевић и поручник Иван Панџа.Бомбардер Бристол БленхајмВојно ваздухопловство Краљевине Југославије је имало у наоружању 62 авиона Бристол Бленхајм Mk I, и њима су били опремљени 1. и 8. бомбардерски пук и 11. ваздухопловна група за даљинско извиђање. Фото: Огњан М. Петровић фото: Макетарски кутак Два Ивана полећу да освете Београд У 14:40, су упаљени мотори 2 бомбардера на аеродрому Ровине (Нова Топола) код Бањалуке. Посаде су спремне да полете на први задатак којим ће ући у историју. Бомбардоваће 3. Рајх, осветиће Београд, показаће Нијемцима своје борбено расположење. Од тада ће Нијемци знати да ће за сваку акцију са њихове стране слиједити наша одмазда. фото: Поуке Бомбардери су полетили, а убрзо затим им се прикључују два ловца типа Харикен као заштита. Харикене су летили капетан 1. Класе Јанко Добникар и још један непознати официр ВВКЈ.Панџин бомбардер Иван Панџа је дао наређење свом пилоту Карлу Мурку да лети према Мурској Соботи. Изнад градића Горичко, одакле рута лета улази у ваздушни простор 3. Рајха (данашње Аустрије), по наређењу командира бомбардера Ивана Панџе, пилот Мурко нагло смањује висину, како би покушао да непримјећен досегне циљ у Грацу и изврши задатак. Поручник Иван Панџа „Нагло сам почео снижавање висине. Прешли смо границу у висини крошњи дрвећа, како би нас осматрачи теже уочили. Правим нагли леви заокрет и снижавам авион у долину реке Рааб, чије обале ће нас заклањати скоро до тренутка када дођемо до циља. Летимо и даље изнад крошњи, док врхови крошњи нестају испод мојих стопала. Са леве стране на путу који је изнад нас видим огромну војну колону… Видим много тенкова. Испод нас сам угледао пругу изнад које бришем 380 км/х…Предграђе… Теретна железничка станица је испред нас. Пењем авион на 300 метара и дајем знак командиру Ивану Панџи. Он ће за коју секунду избацити бомбе. Прва бомба(од 4, прим. аут.) је пала међу возила, друга на мрежу железничких скретница, гдје се појавио велики кратер. Трећа бомба је погодила двоспратно складиште. Четврта бомба је прелетела кров складишта, те сам почео нагло да идем у нагли пењући заокрет нашим бомбардером, тако да нисам видио гдје је пала.Ван себе смо од узбуђења и задовољства. Учинили смо то. Бомбардовали смо Трећи Рајх! Ово вам је за Београд! Фото: Земаљски музеј Штајерске, фото: Клајнезајтунг Кренули смо према Марибору, спустио сам авион изнад кровова кућа. Летели смо изнад путева са којих су нам људи махали. Помешали су југословенску кокарду са немачким крстом. Док смо летели изнад пута уочили смо колону војних возила. Пуцали смо на њих из митраљеза. Направили смо заокрет и испалили још један рафал по колони. Летећи поред Лајбница уочили смо непријатељски аеродром са слабо маскираним бомбардерима Ју87. Уочили су и они нас такође. Спустио сам авион колико год сам могао до земље и узео правац према Марибору. На крају смо схватили да нам је тај маневар ниског лета и спасио животе, јер су два Месершминта Бф 109, узлетела са тог аеродрома и покушали да нас оборе. Нестали смо им пред очима. Kада смо слетели у базу у Ровинама (Нова Топола, Бањалука), митраљезац нам је рекао да су нас Месершмити пратили од Граца до Марибора. На репу смо нашли рупу од метка. Одмах смо обавестили команданта Ваздухопловне групе о локацији аеродрома и захтевали да се одмах пошаље читава наша ескадрила у напад на тај циљ. Никада нисмо добили одговор на овај захтев.“, написао је Карло Мурко у својој исповијести која је објављена у књизи Bristol Blenheim, Yugoslav Story, aутора Александра Огњевића, историчара ваздухопловства. Пилот Карло Мурко, први са лијева, поред бомбардера Бристол Бленхајм. Салевићев бомбардер У исто вријеме када је полетио бомбардер под командом Панџе, полетио је и бомбардер са посадом под командом Ивана Салевића, са пилотом Ђођем Путицом и непознатим митраљесцем. Не постоји званичан опис извршења задатка тог бомбардера, али је из аустријских извора сигурно да је та посада извршила тај задатак. Поручник Иван Салевић (колекција Александар Огњевић) „У исто време када је први југословенски бомбардер извршио напад на главну жељезничку станицу у 16:02 часова, други бомбардер је долетио према станици са истока гдје је било паркирано много транспортних возила са нашим трупама. Бомбардер је испустио 3 бомбе. Један део великог складишта је изгорио у кратком времену са 60 возила и великом количином потрпепштина“, пише у извјештају о првом бомбардовању Граца, државног архива Аустријске Штајерске. После тога је Грац бомбардован послије 4 године 56 пута. 49 пута од стране америчког ратног ваздухопловства и 7 пута од стране ваздухопловства Црвене Армије. Видео: Бристол Бленхајм Олдтајмер у летном стању „Метео услови, не само тај дан, него целог тока априлског рата, били су катастрофални, тако да је сам долазак на циљ у ратним условима сматран малим чудом навигације обзиром на технику коју им је тада била на располагању. Дакле, Иван као навигатор и заповедник бомбардера, тај је посао обавио на најбољи могући начин. Вратили су се бришући преко врхова шума. Без обзира што је напад био шок изненађења, вратили су се у базу доста избушени јер је напад морао бити извршен са мале висине. Фото: Политикин Забавник Наиме, након испуштања бомби на пошту и на железничку станицу угледали су велики логор војске за коју нису имали обавештајне информације, па су извршили ризичан маневар повратка ради доласка у позицију за митраљирање пешадије. У том повратку дали су одбрани прилику да се среди и отвори противавионску ватру. Све је ипак завршило без тежих последица и захваљујући великој брзини Бленхајма докопали су се територије Југославије без већих проблема“ , каже нам један од потомака пилота Ивана Салевића. Њемачки војници гасе пожар послије бомбардовања жељезничког чвора у Грацу, 6.4.1941. фото: Клајнезајтунгфото: Клајнезајтунгфото: Клајнезајтунг Трећи бомбардер По аустријском полицијском записнику, напад на Грац је у истом моменту извршио и трећи бомбардер из правца Ријеса (Ries), али о томе у jугословенским архивима нема записа.(Александар Огњевић, Bristol Blenheim, Yugoslav story, 2014). Војници 10. Панцер дивизије поред неексплодираних бомби бачених при нападу југословенског краљевског ваздухопловства, фото: Клајнезајтунг Аустријски извор наводи да је група војника 10. Панцер дивизије које се налазила у Грацу, њих 500, имала много среће јер су 4 бомбе пале међу њих и нису експлодирале. Узимајући у обзир да је на аеродрому Ровине било неколико случајева саботажа на авионима, могуће је да је потенцијални саботер онеспособио упаљаче на бомбама прије полетања бомбардера на задатак. У селима поред Бањалуке гдје су била стационирана два војна аеродрома, живјело је много Фолксдојчера, који су у априлском рату вршили саботаже и дојављивали покрете трупа Ваздухопловства Краљевине Југославије. Сви бомбардери су се вратили у базу Ровине код Бањалуке и 8. Бомбардерски пук није имао губитака у људству и техници. Исти дан, по добијању информација кренуло се са планирањем другог удара на циљеве у Аустрији: Фелдбах, Вилах, Фирстенфелд, Пинкафелд, Глајхенберг и Вилдон, а све у складу са планом Р 41. Сљедећих неколико дана, 8. Бомбардесрски пук ће у неколико наврата нападати циљеве у Трећем Рајху и аеродроме у Мађарској, са којих је бомбардован Београд. У тим нападима ће претрпјети велике губитке у људству и техници. Њихови саборци из 1. Бомбардерског пука ће у то вријеме бомбардовати и успоравати надирање њемачких оклопних колона које су надирале у Србију из Бугарске.Историјски и војни значај На суђењу у Београду 1947 године тадашњи Фелдмаршал Александар Лер, је изјавио: „…напади југословенске авијације на Грац, Брук на Мури, Брук на Лајти и Мистелбах, у групама од два до три двомоторна авиона, значајно су успориле наше активности, иако су штете и губици били мали.“ Да подсјетимо читаоце, да је Лер био задужен да спроведе Хитлерову наредбу о варварском бомбардовању Београда. Ипак, можда је од свега важнији психолошки моменат, а то је да је ваздухопловство Краљевине Југославије, пружило отпор и успјело да нанесе ударе на територији непријатеља. Размишљам како би било да смо 1999, могли да имамо овакве акције. И да ли смо могли да их изведемо? Освета, реванш, самопоуздање и самопоштовање народа, земље и државе? Послије тачно 76 година од првог бомбардовања Трећег Рајха, могу само да кажем учесницима те акције(који су тада имало од 22 до 30 година): „Момци, свака вам част!“ У сваком случају, пуштам историји да суди, а ја дајем мој мали допринос томе да се ова прича шири уз велику захвалност Александру Огњевићу и Милану Ракићу за истраживање и објављивање овог за многе непознатог, али веома значајног тренутка наше историје.Восток, Саша Савићевић (синовац пилота Ивана Салевића)Иван Салевић, Србин који је бомбардовао Трећи Рајх Иван Салевић је рођен у селу Добри До на планини Голији, општина Ивањица од оца Чедомира и мајке Савете Савићевић. У дјетињству сели у Трнаву код Чачка. Као припадник 8. бомбардерског пука учествовао је у неколико акција у Априлском рату 1941. При једном од летова, када је вршен прелет са матичног аеродрома Боронгај код Загреба, пилот бомбардера врши принудно слетање поред Карловца због наводног нестанка горива. . Ивана заробљава тада већ НДХ жандармерија, која чека њемачку војну патролу да га зароби. Командант жандармеријске станице уписује у забиљежбу да је Иван хрватски пилот и пушта га. Иван одлази у Ријеку на тадашњу територију Италије, гдје живи илегално. На позив партизанског покрета прикључује се истом и постаје један од оснивача чувене Партизанске ескадриле, у којој је био наставник и организатор летења. Иванова јединица послије напада њемачке војске на исту у Ливну, одлази преко Хвара за Италију, па за Египат, на преобуку у РАФ (Краљевско ратно ваздухопловство Велике Британије). На свом путу према Египту, био је свједок погибије Иве Лоле Рибара на партизанском аеродрому у Гламочу. У међувремену послије договора између Тита и Стаљина, сви пилоти копненим путем одлазе из Египта у Русију, гдје су имали обуку на авионима Штурмовик. 1944. године Иван се враћа као комадант 2. Југословенског ваздухопловног јуришног пука, сачињеног од Штурмовика (IL2) у Југославију и учествује у борбама за њено коначно ослобођење. Током службе у РВ обављао је веома деликатне и одговорне послове као руководилац оперативног сектора. Службу је завршио као начелник кабинета команданта РВ и ПВО Југославије. Умро је 1974. https://www.vostok.rs/index.php?option=btg_novosti&idnovost=118618&fbclid=IwAR2UzY29fVZFtr1BWsyIQBmnColIxdGnRBCGqz3asLxtfLcALQMAIMQPHlI http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/drustvo/2700901/dan-kada-smo-bombardovali-rajh.html

Паљењем олимпијског пламена испред СЦ "Скендерија", на месту које је предвиђено за доделу медаља спортистима и хокејашким утакмицама између тимова Шведске и Италије у СЦ "Зетра", односно САД и Канаде у СЦ "Скендерија", на данашњи дан пре 30 година су практично започеле 14. зимске олимпијске игре у Сарајеву. Званични постер ЗОИ `84 (аутор, Мирослав Антонић) Сарајевска регија, са свих страна окружена планинама са више од 100 снежних дана годишње, чинила се као идеално место за организацију зимских спортских такмичења. Надомак Сарајева су постојали терени за скијашке спортове који су имали вишедеценијску традицију. Пале и Јахорина су рецимо између два светска рата били познати скијашки центар, са смучарским теренима, скакаоницама и крос-кантри стазама. Први југословенски смучарски слет је тако одржан на Палама и оближњој Јахорини 1937. године, а почетком седамдесетих, Јахорина добија и сертификат ФИС-а, за одржавање међународних смучарских такмичења. Управо тада се и "јавља" идеја да се у Сарајеву организују ЗОИ. Међутим, град тада није био спреман ни инфраструктурно у смислу објеката и олимпијских борилишта, а није се имало ни новаца. Ипак, припремало се, радило се, израђивали су се пројекти (а у ходу се и зидало и подизало, ако не за Олимпијаду, а за грађане-свеједно) и углавном, сви приступни услови за кандидатуру су испуњени 1976. године, да би 1978. године, Међународни олимпијски комитет (МОК), између Гетеборга, Сапороа и Сарајева, изабрао за домаћина XIV Зимских Олимпијских игара град Сарајево. Званична маскота ЗОИ `84 "Вучко" (аутор, Јоже Тробец) Тадашњи председник МОК-а, лорд Мајкл Киланин је отворено лобирао да Сарајево добије организацију из више разлога, од којих је неколико било пресудно. Сапоро и Јапан су већ раније били домаћини, Гетеборг је само у начелу био кандидат, иначе су борилишта била диљем Шведске, док је Сарајево била "чиста егзотика" и својеврсан изазов и за МОК, а и за саму организацију у СФРЈ. То би биле (и остале су) једине Олимпијске игре у једној комунистичкој земљи, а домаћини Сарајево и СФРЈ као несврстана земља, "обећавали" су превазилажење хладноратовских трвења и бојкота, са којима се олимпијски покрет суочио 4 године раније на ЛОИ у Москви, однозно ЗОИ у Лејк Плесиду. Плато испред СЦ "Скендерија" где су додељиване медаље и на којем је паљењем олимпијског пламена на данашњи дан извршено "праотварање" 14. ЗОИ, а што је наведено у уводу текста, Добијањем организације, приступило се реализацији предвиђених и од стране МОК-а усвојених планова. На почетку, дефинисана су места олимпијских такмичења према спортовима. Бјелашница је била место за одржавање мушких алпских дисциплина, док је Јахоринаслужила истој намени, али само за жене. На планини Игман, на локацији Велико поље су предвиђена борилишта за крос кантри и бијатлон, док је Мало поље предвиђено за скијашке скокове. Планина Требевић је била "резервисана" за боб и санкање, док су у самом граду, на две локације требала да се одрже такмичења у хокеју и уметничком клизању у СЦ "Скендерија", док је СЦ "Зетра", био такође "хокејашки стадион" и простор за такмичење у уметничком клизању, а требало је направити писту за брзо клизање. Речено-учињено. Уз новац од унапред продатих телевизијских преноса, новац добијен од спонзора из земље и иностранства, средства од самодоприноса, започела је изградња олимпијских борилишта и пратећих објеката. Подигнут је СЦ "Зетра" са олимпијском двораном и пистом за брзо клизање. Надомак "Зетре" је комплетно реконструисан стадион "Кошево" за потребе церемоније отварања и затварања ЗОИ. Уз постојећи центар "Скендерија" дозидана је нова дворана. На Требевићу је подигнута боб/санкашка стаза. На Игману уређене стазе за крос кантри и биатлон са стрелиштем, као и скакаонице. Извршена реконструкција постојећих и изградња нових стаза на Јахорини. На Бјелашници комплетно подигнута борилишта за алпску комбинацију. Све поменуто подразумева и пратећу инфраструктуру, плус жичаре (реконструисане и изграђене) на Игамну, Бјелашници и Јахорини, укупног капацитета 16000 скијаша на сат. Поред борилишта радило се и на инфраструктури. Реконструисана је Главна пошта на Обали војводе Степе, а подигнута је и нова и модерна зграда поште у Новом Сарајеву. Дограђени су нови објекти поред зграде телевизије са студијима и интерном сателитском станицом као испомоћ сателитској станици "Југославија" у Приликама код Ивањице, са два линка за Америку, и по једним за Европу, Азију и Аустралију, тако да је преко 200 сати реализованих преноса гледало 2 милијарде људи. Југословенска радио телевизија је преносе радила са амиричким "Еј-Би-Сијем". Такође је реконструисано и Народно позориште, Главна Железничка станица, аеродром "Бутмир", студентски дом у Неџарићима и хотели "Европа", "Босна" и "Стојчевац" у Сарајеву, односно на Илиџи, те хотели "Мразиште" на Игману, "Турист" на Палама и "Јахорина" на Јахорини. Оно што је битно, изграђени су хотели у граду - "Холидеј Ин" и "ЖТО", на Јахорини и Палама чак 5 нових хотела (Бистрица, Кошута, Коран, Фероелектро и Панорама), на Игману и Бјелашници по један (Игман и Фамос), и на Игману Олимпијско село (помоћно) са смештајним и инфраструктурним објектима (менза, амбуланта, собе за спортисте, трим сале, и сл. за 550 спортиста)... А оно што је најбитније и што је остало сарајлијама и имало практичну вредност од ширег значаја (за једно 3000 породица ), то је изградња Олимпијског села на Мојмилу и Новинарског села на Добрињи, односно доградња још једног блока студентског дома у Неџарићима (1000 кревета). Прво се мислило да ће постојећи и овај дограђени део "студењака" бити довољни за прихват спортиста. Али, како су пријаве долазиле и олимпијски комитети држава потврђивали број учесника и делегација, одлучило се на (већ припремљену варијанту Б). Тако је настало Олимпијско село Мојмило са 639 станова (за потребе такмичара "напуњених" са 2250 кревета) и Новинарско село на Добрињи са 2154 стана и 8500 кревета. Сви ови станови су касније предати на коришћење грађанима Сарајева и радним организацијама, а пратећи објекти су пренамењени (нпр. Главна спортска менза на Мојмилу је касније постала Робна кућа-чини ми се) Олимпијско село, Извор Око организационих факта, поменуо бих још да је у организацији Игара било 35000 волонтера, који су "опслуживали" око 1300 спортиста и исто толико делегата и тренера и преко 7500 новинара, све у свему више од 10000 људи са свих меридијана. Сарајевски аеродром је за тих 15 дана "опслужио" преко 300 летелица на редовним и чартер линијама, док је за превоз такмичара и гостију било ангажовано преко 600 путничких аутомобила и око 1000 аутобуса и минибусева. Преноси су реализовани са преко 100 камера, итд, итд... Морам да додам још и да је војска била ангажована на више фронтова Питомци Центра војних школа КОВ-а и Школског центра РВ и ПВО са оближњег аеродрома у Рајловцу су били укључени у оне слетове током церемоније отварања и затварања. Око 1000 војникаје било распоређено на Јахорини, Бјелашници и Игману да притекну у помоћ грејдерима. (То се заиста и десило, када је око 100 војника подигнуто на "жицом" на врх стазе на Пољицама и онда ухвативши се за опасаче и са крпљама на ногама, утабаваху стазу спуштајући се ка Рајској долини). Преко 100 лекара и техничара из Санитетске службе ЈНА је било укључено у здравствено обезбеђење, док је више од 300 официра, подофицира и војника водило рачуна о радио релејним уређајима... И на крају на аеродрому Рајловац је све време злу не требало била приправна једна мешовита хеликоптерска ескадрила са 4 Ми-8 санитетске варијанте те 4 Ми-8 и 4 Газеле за потребе тарнспорта, превожења и снимања из ваздуха. Иначе ЗОИ Сарајево су коштале када се све сабрало и одузело, значи сви трошкови су износили око 130 милиона долара, док су укупни приходи били 10 милиона већи, тако да је ова Олимпијада била једна од ретких ствари које су у оној бившој нам држави била у плусу. А да не би било све ово горе поменуто као у Швајцарској , "побринули" су се тадашњи републички и покрајински "лидери". Обичај ношења олимпијског пламена из Грчке до државе домаћина, те његово ношење кроз разна места, постало је камен спотицања тадашњих републичких врхушки. Никако нису могли да се договоре где када и како да се бакља прими, којим путевима да прође, а ситуација је доведена готово до "пуцања" у тадашњој СР Србији.... Наиме, из разноразних комитета и СИЗ-ова је предложено да свака република добије по једну бакљу, БиХ две, а Србија да има три бакље (укупно 9), које ће све "кружити" по републикама, па када дође време пред отварање, да се скупе на једном месту и предају "босанцима". Међитим, комунари у Србији нису могли да се договоре где ће бити то место сусрета и предаје бакље са Космета и Србије, тј. Војводине, тако да умало да дође до укидања Олиммпијаде Шалим се наравно, али су заиста биле свађе, тако да је сам МОК предложио две бакље, које би обилазиле СФРЈ, једна западном, друга источном трасом и на крају да се на данашњи дан састану у Сарајеву... Траса којом је олмпијски пламен пронешен кроз СФРЈ Олимпијски пламен је 29. јануара запаљен у древној Олимпији и предат југословенској делегацији у Атини. Ова га је авионом пребацила у Дубровник, одакле је пламен "подељен" на две бакље, кренуо у једнонедељни обилазак бивше нам државе... Иначе, бакљу је радио јапански "Мизуно" и током тих неколико дана преко 5000 учесника је носило кроз места као на мапи горе, а 7. фебруара су се те две бакље, једна од Вогошће, друга од Пала, "сусреле" испред СЦ "Скендерија", где је запаљен пламен запаљен на горионику испред места где ће бити додела медаља... Олимпијска бакља ЗОИ `84, Извор Ноћ уочи отварања Олимпијаде, грађани Сарајева и организатори су провели у зебњи и стрепњи. Као и неколико дана пре тога, готово читав јануар, а ево и сад фебруар, Сарајево и околне планине су биле без снега. На планинама помало, а у граду нимало. Добро, граду није ни требало, на планинама су већ биле спремне машине за вештачки снег, све је спремно за церемонију отварања на стадиону "Кошево", спортисти и делегације су стигли, олимпијски пламен је већ на Скендерији, али снега ниоткуда-ни за лек... Све до првих сати после поноћи, у рано јутро 8. фебруара те 1984. године... А тог јутра, 8. фебруара 1984. године, када је требала да се одржи званична церемонија отварања, на Сарајево и околину је нападало готово пола метра снега. Организатори су могли да буду задовољни, док је један део малициозних новинара, без разлике и са западних и источних страна (па и понеки наши из најсеверније Републике СФРЈ), пробудивши се то јутро у топлим собама Новинарског села на Добрињи, очекивао колапс једне босанске касабе у некој тамо несврстаној земљи. Свако је користио епитете примерене својој читалачкој публици... Сарајево пд снежним покривачем Али су их организатори, а још више саме Сарајлије изненадиле. Механизација за чишћење главних путних праваца је савршено радила, а народ се сам побринуо за чишћење споредних улица, тако да никаквих проблема нити колапса није било, у инат извештачима светских и неких наших медија. А у раним поподневним сатима, пажња јавности и љубитеља спорта и Олимпијаде, пребацила се на стадион "Кошево", где је започео церемонијал отварања 14-их ЗОИ. Само неколико сати раније, сарајевски гимназијалци и ЈНА су очистили стадион од велике количине снега нападале тог јутра. А онда је започео програм, у којем је учествовало преко 1000 младих, студената и питомаца војних школа из Сарајева. Након тога је уследио дефиле репрезентација, а потом оне формалности око пријема олимпијксе заставе, полагања заклетви и паљења олимписјког пламена... У свечаном дефилеу, представило се 49 држава, што је био рекорд до тада за ЗОИ. По први пут, на зимске игре су дошли спортисти изМонака, Порторика, Египта, Девичанских острва, Сенегала. Након бојкота претходих игра у Лејк Плесиду, на ЗОИ су се вратилеСеверна Кореја и Кинески Тајпеј, све у свему 1437 момака и девојака који су разним спортским дисциплинама, представљали своју земљу. Заставу за нашу бившу нам државу је носио Јуре Франко, који је касније постао познат по нечем другом... Тренутак када Угљеша Узелац преузима олимпијску заставу... Након дефилеа, тадашњи Председник председништва СФРЈ Мика Шпиљак је прогласио игре отвореним, а онда се "приступило" оним формалностима око полагања заклетве(и)... Али пре тога је олимпијску заставу из руку председника МОК-а Хуана Антониа Самарана, преузео градоначелник Сарајева Угљеша Узелац, човек који је, уз свог претходника Данета Маљковића, професора Љубишу Зечевића и Драгутина Косовца, био међу онима који су досањали вишегодишњи сан и успели да "направе" олимпијаду у Сарајеву, почев од идеје настале у њиховим главама почетком 70-их, па до реализације... Свечану олимпијску заклетву у име спортиста је положио легендарни Бојан Крижај, који је к`о што Драшко рече био збуњен. Отприлике је рекао: "Заклињем се да ћемо на Олимпијским играма наступати у правом спортском духу, да ћемо поштовати правила и према њима се равнати…" Онда је овде стао, туц-муц, али је онда 50000 пари руку аплаузом дало подршку овом Словенцу, који је заклетву завршио речима: "У славу спорта и част своје домовине!" Бојан Крижај и Драган Перовић полажу заклетву у име спортиста и судија, Драган Перовић, међународни судија је положио заклетву у име судија, а клизачица Санда Дубравчић је упалила олимпијски пламен... XIV ЗОИ су на данашњи дан пре 34 годинe и званично почеле... Што се тиче спортских такмичења, за она у затвореном простору није било проблема, док су она на отвореном, задала много муке организацији, која је до пре дан пред отварање имала проблем са дефицитом снега, а сада је падао и није имао намеру да стане... Ипак, након неких одлагања, а уз већ пословичну сналажљивост људи са ових простора, сва такмичења су ипак одржана. Проблем је нпр. настао на Бјелашници, на стази за мушки спуст, где висинска разлика између стартне и циљне равнине, није прелазила 800 метара, како правила ФИС-а налажу. Али су се организатори сетили, па су старт трке, преместили на кров објекта предвиђеног за старт, који је ионако био завејан. Само је на постојећу конструкцију додат "нов" кров, а пребацивањем на виши ниво, "добијено" је оних 800 метара. У трци је победио Амер Бил Џонсон, оставивши иза себе и Пирмина Цурбригена, додуше тада скијаша у успону... Наши се у спусту и нису баш прославили. Јанез Плетершек је био 27, а још један Словенац је био на 30-ом месту... Бил Џонсон на Бјелашници Иначе, треба рећи, да је МОК уочи ове олимпијаде због неговања аматеризма и "бла-бла" разлога, иако су сви скијаши који су се такмичили за бодове ФИС-а добијали новац на тим турнејама, дакле МОК је онемогућио такмичење тада најбољим скијашима-Ингемару Стенмарку, Марку Ђирарделију, Хани Венцел... Ипак, појавили су се неки нови... Нпр., један који је "запалио" Сарајево До тада се није десило да земља домаћин не освоји барем једно одличје. СФРЈ је била први кандидат за такво што. У нордијским дисциплинама и клизањима смо били аматери, као и у санкашким спортовима. О хокеју поред Совјета, Чеха, Амера, Канаде, није било места за нас. Једине наде су се полагале у неколико алпских скијаша и скијашица, те скакача. Највише у Бојана Крижаја. Али... Јуре Франко Прву вожњу велеслалома на Бјелашници, Јурек је завршио на четвртом месту, док је у другој био први, што му је донело сребрну медаљу, прву и једину за Југославију до тада и од тада на ЗОИ. Оставио је Франко тада иза себе и много познатијег Хуберта Штролца и Андреаса Венцела. А још двојица наших су били међу првих десет, Борис Стрел пети, док је Крижај био девети. Грега Бенедик није завршио трку. А то вече, на платоу испред "Скендерије", (!4. фебруар је био), преко 30000 Сарајлија је дошло да поздрави нашег спортског хероја. Остао је тада чувен и транспарент који је направио неки од, вазда на шегу спремних Сарајлија: "Волимо Јурека, више нег` бурека!" Јуре Франко са сребрном медаљом, Извор Јавност је прижељкивала још једну медаљу, сећам се и ја да сам к`о клинац био уверен да ће Бојан Крижај у слалому освојити злато... Ипак, није тако било. Слалом је добио нове хероје, два брата Амера, Фила и Стива Мера, који су били први и други, док је Дидије Буве био трећи... Фил и Стив Мер, златни и сребрни у слалому, Извор Наши су нажалост подбацили. Јуре Франко није завршио трку, Крижај је био седми, Томаж Церковник 11, док је Куралт освојио 13 место. На Јахорини, у женској конкуренцији и нисмо могли ништа да тражимо. У спусту нисмо ни имали такмичарку, док су у велеслалому, Андреја Лесковшек, Вероника Шарец и тада јуниорка у успону Матеја Свет, достигле пласман до 20-ог места. Слично је било и у слалому... Нордијске дисциплине су биле други "адут" и нада која је полагана у неколико словеначких скакача... 70 и 90 метарска скакаоница на Игману Нажалост, транспарент: "ус.а га (Ж)улага", који је раширио на Малом пољу један од 50000 Сарајлија који су пратили ова такмичења на Игману, одлично говори како су прошли наши скакачи. Улага, Бајц, Тепеш су се пласирали преко 20-ог места, Улага је био 57-ми на 70 метара... Али су зато ове игре "крунисале" два нова краља скокова. Мати Никенена и Јенса Вајсфлога, који су "владали" овим спортом наредних неколико година. У крос кантрију и биатлону у обе конкуренције нисмо такође имали неких вртеднијих резултата, али је Сарајево "добило" и једну даму-хероја. Марију Лизу Хермалаинен... Марија Лиза Хермалаинен Она је освојила укупно четири медаље у крос кантрију, и то три златне у трчању на 5, 10 и 20 километара, те бронзу за Финску у штафети 4 пута 5 километара. Фантастичан успех за спортисту. Такмичења у бобу и санкању су такође била занимљива, не толико што се од наших нешто очекивало, већ због саме атрактивности тих дисциплина, где су лидери били Источни Немци у четверцу... Наше две посаде су заузеле 19 и 23 место... А слична ситуација је била у свим поддисциплинама боба и санкања (2-седи, 4-седи,...)... А уметничко клизање у "Зетри" је било посластица. Прво је "лансирало" тада тек пунолетну Катарину Вит. Катарина Вит А затим и британски клизачки пар Џејн Торвил и Кристофера Дина, који су у "Зетри" по многима, извели најбољи клизачки перформанс свих времена, клижући уз "Болеро". Освојили су злато и максималне оцене од свих судија... А (тада) Источна Немица, Карин Енке је са 4 медаље као и горе поменута Финкиња (2 сребра на 500 и 3000 метара и 2 злата на 1000 и 1500 метара), потврдила своју "доминацију" у брзом клизању, коју је започела 4 године раније у Лејк Плесиду. Наши и наше се у клизањима (уметничко, спортско, брзо) нису баш прославили. Миљан Беговић је у мушкој конкуренцији био 21., док је Санда Дубравчић у женској заузела 9-то место. Карин Енке И на крају хокеј, који је био "атомски". Какве су то утакмице биле између Совјета, Амера, Чеха, Канађана. И наша репрезентација је успела да забележи једну победу, и то против Италијана 5:1, док су нас Совјети "напунили" са 9:1 у групи... Олимпијски шампион СССР, Извор Совјети су тада имали најајчи репрезентацију свих времена, Фетисов (носио јуче олимпијску заставу у Сочију) и Касатонов као бекови, а у нападу, чувени КЛМ тројац: Крутов-Ларионов-Макаров... Њихова имена смо ми клинци изговарали са страхопоштовањем као имена фудбалера Партизана ил` Звезде, ко је већ за кога навијао... И на крају још неколико занимљивости са ЗОИ Сарајево `84. Пиктограми дисциплина сарајевских ОИ Према успеху, најбољи су били Источни Немци (9 злата, 9 сребра и 6 бронзи), иза њих Совјети (6 злата, 10 сребра и 9 бронзи) И Америса по 4 златне и сребрне медаље. Ми смо делили 14. место са Јапаном, који је такође освојио 1 сребрну медаљу. Иначе, медаље су исковане у златари у Мајданпеку и укупно је додељено 222 одличја... Овако је изгледала медаља ЗОИ `84 Сенегалац Ламине Гај је био први скијаш црне коже учесник зимских ОИ са "црног континента". Такмичио се у спусту и велеслалому. Ламине Гај Египћанин који се такмичио у слалому и велеслалому имао је најдуже име у историји ЗОИ. Звао се Џамал Џамал Омар Мату Абдул-Алем Абдумалек Омае Мохамед Ел-Реди. А било је још егзотике, типа скакач из Шапаније, санкаш из Португала, или пак скијаш из Аргентине.... Детаљ са затварања са маскотом из Калгарија, домаћина ЗОИ `88 14. ЗОИ су затворене 19. фебруара свечаношћу у СЦ "Зетра". Од стране председника МОК-а , Сарајево и Југославија су добили сва признања за организацију и домаћинство...