Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'исуса'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 25 results

  1. (ВИДЕО) прота Александар Михаиловић: Дијалог Бога и човека кроз Господа Исуса Христа, предавање одржано у парохијском дому цркве светог Александра Невског у Београду. Продукција ТВ ХРАМ View full Странице
  2. Царство Твоје, Христе Боже, царство је свих векова и власт Твоја над сваким је нараштајем. Оваплотивши се од Духа Светога и очовечивши се од Марије, увек Дјеве, светлошћу нас обасја када дође Христе Боже, Светлости од Светлости, Сјају Очев који сву творевину озари. Све што дише хвали Тебе, одраз славе Очеве. Боже који си онакав какав си био, какав си из Дјеве засијао, помилуј нас! (Трећа стихира на вечерњем Рождества Христовог) Рождество Господа нашег Исуса Христа највеће је чудо Неба и Земље, историје и вечности. Своју љубав према нама Бог је показао пославши Сина свог Јединородног у овај свет, те тако предвечни Син Божији постао је историјски Син Човечији, да нâс људе, који смо до Његовог доласка седели у тами и сенци смртној, учини синовима Божијим. У 16. беседи на Рождество Христово велики свети и богоносни Григорије Палама вели:„Оваплоћење Бога Логоса донело је нама људима неисказана блага, па и сâмо Царство Небеско. Колико је до оваплоћења и очовечења Бога Логоса небо било далеко од земље, толико је далеко било од нас Царство Небескоˮ. Друга пак литијска стихира празника јасно и сликовито описује да се рођењем Христовим небо и земља сједињују и постају једно: Небо и земља данас су сједињени јер се Христос родио. Данас се Бог на земљи јавио, а човек се до небеса уздигао. Данас је, због човека, видљив у телу Онај који је по природи невидљив. Стога Му и ми одајмо славу Ангелским ускликом: „Слава на висини Богу, а на земљи мир!“ Између дванаест великих Господњих празника посебно и значајно место заузима празник Рођења Господа нашег Исуса Христа као извор и темељ свих празникâ. У првим вековима празник Рождества Христовог прослављан је заједно са празником Богојављења те су тако чинили један празник под називом епифанија (грч.επιφάνεια) или теофанија (грч. Θεοφάνια) који је прослављан 6/19. јануара. У оквиру овог јединственог заједничког празника прослављана су и величана сва Божија јављања и знамења која је чинио: Његово Рођење, Крштење, поклоњење три мудраца, чудесно умножење хлебова, претварање воде у вино у Кани Галилејској итд. Из празника епифаније као колективног празника издвојен је празник Рождества Христовог и премештен је на 25. децембар/7. јануар. По сведочанству уваженог професора Лазара Мирковића, празник Рождества Христовог засебно је почео да се прославља најраније на западу у Риму. На истоку најраније засебно прослављање увео је Свети Григорије Богослов у Цариграду. Празновање Рождества Христовог у Кападокији увео је Свети Василије Велики, а у Антиохији Свети Јован Златости, који је празник Рождества Христовог назвао мајком свих празника: „Долази празник који код свих изазива велико страхопоштовање и свети страх, који се са слободом може назвати: мајком свих празника. Који је то празник? Телесно рођење Христово. Јер из њега су произашли празници Богојављења, Васкрсења, Вазнесења, Духова. Да се Христос није родио телом, Он не би био крштен, не би страдао и васкрсао, не би послао Духа утешитеља. Из овог празника телесног рођења Христовог као реке теку сви остали празници“. Величање и прослављање сваког празника садржано је у светом богослужењу цркве које и јесте центар нашег општења са Богом и свима светима. Богослужење празника Рождества Христовог богато је дивном химнографијом кроз коју прослављамо Име Божје и Његову неизмерну љубав коју је изобилно показао према роду човечјем пославши у овај свет Сина свог Јединородног. Претпразништво Рождества Припреми се Витлејеме, отвори се свима Едеме, радуј се Еуфрате, јер Дрво Живота у пећини процвета од Дјеве: Мислени Рај се показа у њеној утроби, и у њему божански Плод. Од Њега једући живи ћемо бити и нећемо умрети као Адам: Христос се рађа, да обнови пали људски лик. (Тропар претпразништва) Светли празник Рождества Христовог има пет дана претпразништва које одликују неке богослужбене особености. Једна од главних карактеристика божићног претпразништва јесте сличност са богослужењем страсне седмице. Наиме, канони на повечерју састављени су по образцу канонâ страсне седмице. Тако нпр. 20. децембра на повечерју имамо два канона (трипеснеца) који су настали по угледу на каноне (трипеснеце) Великог понедељка и Великог уторка, 21. децембра по угледу на канон Велике среде, 22. децембра по угледу на канон Великог четвртка, 23. децембра по угледу на канон Великог петка, као и 24. децембра по угледу на канон Велике суботе. Занимљиво је истаћи да је чак и припев канона исти као у данима страсне седмице (Слава теби Боже наш, слава теби!) Ова богослужбена повезаност страдалне седмице и Рождества Христовог свакако није случајна. Ова богослужбена веза наглашава Христово предавање вољи Очевој, које у исто време представља почетак ношења Крста који свој врхунац добија управо у данима страдалне недеље и у трагици Светог и Великог петка. Дјева данас иде да неизречено роди превечно Слово у пећини: Весели се Васељено, слушајући, и прослави са Ангелима и пастирима, превечнога Бога, који је желео да нам се јави као мало Дете. (кондак претпразништва) Богослужбене особености навечерја празника Рождества Главне богослужбене особености навечерја Рождества јесу служење царских часова, изобразитељне, као и служење Литургије Светог Василија Великог која почиње вечерњим богослужењем. Царски часови: Грчки минеји не познају титулу „царски“, како се ови часови код нас називају, већ их називају „велики“, док им црквенословенски минеји не дају никакав епитет, мада је извесно да је назив царски код нас, као и цела богослужбена терминологија, руског порекла. Схватање које порекло оваквог титулисања овог богослужења доводи у везу са присуствовањем византијских царева, па по угледу на њих руских, изузетно на овим часовима (само на навечерје Божића и Богојављења те на Велики Петак) нема потврде у Порфирогенитовом делу о дворским церемонијама. Штавише, у грчком богослужењу на овим часовима није предвиђено многољетствије, док у црквенословенском јесте. То се може узети као знак да је порекло назива царски за ове часове руско, а да је присуство царева на њему руска пракса која је по идеолошком концепту „трећег Рима“ довођена у везу са византијским двором. Поуздан одговор, међутим, тражи испитивање литургијских рукописа. [1] У току једне богослужбене године царски (велики) часови служе се само три пута: у навечерје Рождества, у навечерје Богојављења, као и на Свети и Велики петак. Поредак Царских часова навечерја Рождества Христовог прилагођен је тематици празника. Тропар и кондак навечерја празника заједнички су за све часове: Беше некад у Витлејему на попису Марија заједно са старцем Јосифом – јер он беше из Давидова потомства – а била је у трудноћи без семена зачетој. Утом јој дође време да се породи, но нигде не беше места да одседне. Али, као удобна палата, указа се царици пећина. Христос се рађа да палог човека опет уздигне у свој лик. (тропар навечерја) Дјева данас иде да превечну Реч у пећини неизрециво роди. Играј васељено чувши за ово, прослави са Ангелима и пастирима Онога који изволе да се јави као млађано детенце, а превечни је Бог. (кондак навечерја) Светописамска читања како Старог, тако и Новог Завета чине темељ последовања Царских (великих) часова. Из Старог Завета читамо такозване паримеје, док из Новог Завета читамо одељке из посланица Светог Апостола Павла, као и одређене Еванђелске перикопе. Редослед Светописамских читањâ на Царским часовима у навечерју Рождества: На првом часу: Из књиге Пророка Михеја (гл. 5,2‐5,3) Из посланице Јеврејима Светог апостола Павла (гл. 1,1‐1,12; зач. 303) Из Еванђеља по Матеју (гл.1,18‐1,25;зач.2) На трећем часу: Из књиге Пророка Варуха (гл. 3,36‐4,4) Из посланице галатима Светог апостола Павла (3,23‐29; зач. 208) Из Еванђеља по Луки (гл. 2,1‐20; зач. 5) На шестом часу: Из књиге Пророка Исаије (гл. 7,10‐16; 8,1‐4; 9‐10) Из посланице Јеврејима Светог апостола Павла (1,10‐2,3; зач. 304) Из Еванђеља по Матеју (2,1‐12; зач. 3) На деветом часу: Из књиге Пророка Исаије (гл. 9, 6‐7) Из посланице Јеврејима Светог апостола Павла (2,11‐18; зач. 306) Из Еванђеља по Матеју (2,13‐23; зач. 4) Литургија Светог Василија Великог: Света Литургија Василија Великог у навечерје Рождества почиње вечерњим богослужењем, које је богато дивном химнографијом особито у стихирама на Господи возвах. У случају да навечерје Рождества падне у суботу или недељу уместо Василијеве служи се Литургија Св. Јована Златоустог. Ходите, обрадујмо се Господу, разматрајући тајанство које је пред нама! - Преградни је зид порушен, пламени се мачеви дају у бег и од дрвета живота уклања се херувим, а ја рајском храном се частим, које бејах лишен због непослушности. Јер непроменљив лик Оца, одраз његове вечности, узима обличје слуге излазећи из Мајке која не окуси брака, а не подлеже промени. Јер какав је био, такав је и остао, будући истински Бог, а какав није био прихвата да буде, да постане човек из љубави према човеку. Њему ускликнимо: „Боже, који си се родио од Дјеве, помилуј нас! (прва стихира на Господи возвах). Након входа са Еванђељем и појања химне Свете тихиј и појања прокимена читају се Старозаветни одељци (из књиге постања, бројева, Пророка Михеја, Пророка Исаије, Пророка Варуха, Пророка Данила). Након ових чтенија поје се Трисвето после чега се читају Апостол (Јев. 1,1‐9; 1,10‐2,3; зач. 303 и 304) и Еванђеље (Лк. 2,1‐20; зач. 5). Богослужбене особености на сâм дан празника Рождества Господа нашег Исуса Христа Твојим Рођењем Христе Боже наш, засија свету светлост Богопознања, јер се у тој светлости звездом учаху они који звездама служе, да се клањају Теби, Сунцу Правде, и да познају Тебе са висине Истока, Господе, слава Ти! (тропар празника) Према богослужбеном уставу, на празник Рождества Христовог предвиђено је служење великог повечерја и јутарњег, а као круна и врхунац богослужбеног прослављања служи се света Литургија. Грчки богослужбени устав предвиђа почетак свеноћног бденија великим повечерјем када навечерје празника рођења Христовог није у суботу или недељу, тј. сâм празник у недељу или понедељак. Према типику проте Василија Николајевића када навечерје празника падне у суботу или недељу - Бденије се служи почев са Вечерњим богослужењем без Литије (како је изложено у служби празника), а затим се служи Велико повечерје, а потом празнично Јутрење.. На великом повечерју након уобичајеног уводног дела поје се химна С нами Бог…после које следи читање малог славословља и појање литијских стихира празника. За време појања ових стихира сабрани народ предвођен свештенослужитељима одлази у припрату храма. Небо и земља данас, као што је пророковано, нека се обрадују! Ангели и људи нека духовно светкују! Јер Бог се јави у телу онима који седе у мраку и сенци, родивши се од жене. Пећина и јасле Га прихватају, пастири чудо разглашавају, мудраци са Истока у Витлејем дарове доносе, а ми, недостојним устима, угледајући се на Ангеле, хвалу му одајмо: „Слава на висини Богу, а на земљи мир!“ Дође очекивање многобожаца, дође, и спасе нас од робовања ђаволу. (прва литијска стихира) Потом као и на великом вечерњем следи појање стихира на стиховње. Међу овим стихирама по свом садржају посебно треба истаћи стихиру коју појемо на славу: Весели се, Јерусалиме! Светкујте сви који љубите Сион! Данас је раскинута привремена уза Адамове осуде, отворен је рај, обеснажена је змија – јер ону коју превари некад спази да је сад Мајка Створитеља. О силнога богатства мудрости и познања Бога! Она преко које се, као оруђа греха, у сваком телу удомила смрт поста зачетак спасења свему свету преко Богородице. Из ње се рађа детенце a свесавршени Бог. Својим рођењем Он њено девичанство запечаћује, Својим пеленама узе греховне дреши, а Својом детињом слабошћу порођајне болове ожалошћене Еве лечи. Да игра и плеше сва творевина! Христос је дошао да је Себи дозове и да спасе душе наше. На празничном јутарњем богослужењу након катизми и сједалних, поје се полијелеј након чега презвитер поје величаније празника: Величам Те, Христе, Даваоче живота, ради нас сада рођени од безневесне и пречисте Дјеве Марије! Пре читања јутарњег еванђеља празника (Мт. гл.1,18‐1,25; зач.2) поје се празнични прокимен: Пре Данице родила Те утроба моја, заклео се Господ и неће се покајати. (Пс. 109, 3‐4). Празник Рождества Христовог има два канона, први канон саставио је Свети Козма Мајумски, док је други канон празника дело Светог Јована Дамаскина. Након појања канона и мале јектеније са возгласом, поје се сјетилен празника: Посетио нас је са висина Спаситељ наш, Исток истока, и ми који смо у тами и сенци смртној нађосмо истину. Јер од Дјеве родио се Господ. Уколико је празник рођења Христовог у недељу или понедељак, онда се на сâм дан празника служи литургија Светог Василија Великог, док дан уочи празника бива Литургија Светог Јована Златоустог. Особености Свете Литургије на Божић јесу празнични антифони, затим празнично входноје (Пре Данице родила Те утроба моја, заклео се Господ и неће се покајати, Ти си свештеник до века по чину Мелхиседековом. (Пс. 109,3‐4)) Уместо трисвете песме поје се „Ви који се у Христа крстистеˮ након чега следе Светописамска чтенијâ из посланице Светог апостола Павла галатима (4,4-7; зач. 209) и јеванђеља по Матеју (2,1-12; зач. 3). Уместо достојно поје се ирмос празника, док се као причастен поје псаламски стихИзбављење посла Господ народу свом. (Пс. 110,9). Међу писцима химнографије празника Рождества значајно је истакнути пре свега Светог Романа Мелода који је написао чувени велики кондак Рождества, који нажалост данас није у потпуности сачуван. Свети Герман патријарх цариградски написао је прву стихиру на Господи возвах, и ниње на литијским стихирама, прву и другу стихиру на стиховње, као и славу на хвалитним стихирама. Анатолије је саставио три стихире на Господи возвах и трећу стихиру на стиховње. Славу на Господи возвах написала је монахиња Касија. Свети Јован Дамаскин саставио је: прве три литијске стихире, као и славу на стиховњим стихирама. Затим други канон и и ниње на хвалитним стихирама. Свети Козма Мајмски саставио је први канон, док је Свети Андреј Критски четири стихире на хвалитне. Празник Рождества Христовог има шест дана попразништва. Дјева данас Превечнога рађа и земља пећину Неприступном приноси. Ангели са пастирима славослове, а мудраци са звездом путују. Јер се нас ради роди као дете Превечни Бог. (кондак празника) катихета Бранислав Илић [1] Служба празника телесног рођења Господа нашег Исуса Христа, стр. 4, Крагујевац 2000. године. Извор: Српска Православна Црква
  3. Царство Твоје, Христе Боже, царство је свих векова и власт Твоја над сваким је нараштајем. Оваплотивши се од Духа Светога и очовечивши се од Марије, увек Дјеве, светлошћу нас обасја када дође Христе Боже, Светлости од Светлости, Сјају Очев који сву творевину озари. Све што дише хвали Тебе, одраз славе Очеве. Боже који си онакав какав си био, какав си из Дјеве засијао, помилуј нас! (Трећа стихира на вечерњем Рождества Христовог) Рождество Господа нашег Исуса Христа највеће је чудо Неба и Земље, историје и вечности. Своју љубав према нама Бог је показао пославши Сина свог Јединородног у овај свет, те тако предвечни Син Божији постао је историјски Син Човечији, да нâс људе, који смо до Његовог доласка седели у тами и сенци смртној, учини синовима Божијим. У 16. беседи на Рождество Христово велики свети и богоносни Григорије Палама вели:„Оваплоћење Бога Логоса донело је нама људима неисказана блага, па и сâмо Царство Небеско. Колико је до оваплоћења и очовечења Бога Логоса небо било далеко од земље, толико је далеко било од нас Царство Небескоˮ. Друга пак литијска стихира празника јасно и сликовито описује да се рођењем Христовим небо и земља сједињују и постају једно: Небо и земља данас су сједињени јер се Христос родио. Данас се Бог на земљи јавио, а човек се до небеса уздигао. Данас је, због човека, видљив у телу Онај који је по природи невидљив. Стога Му и ми одајмо славу Ангелским ускликом: „Слава на висини Богу, а на земљи мир!“ Између дванаест великих Господњих празника посебно и значајно место заузима празник Рођења Господа нашег Исуса Христа као извор и темељ свих празникâ. У првим вековима празник Рождества Христовог прослављан је заједно са празником Богојављења те су тако чинили један празник под називом епифанија (грч.επιφάνεια) или теофанија (грч. Θεοφάνια) који је прослављан 6/19. јануара. У оквиру овог јединственог заједничког празника прослављана су и величана сва Божија јављања и знамења која је чинио: Његово Рођење, Крштење, поклоњење три мудраца, чудесно умножење хлебова, претварање воде у вино у Кани Галилејској итд. Из празника епифаније као колективног празника издвојен је празник Рождества Христовог и премештен је на 25. децембар/7. јануар. По сведочанству уваженог професора Лазара Мирковића, празник Рождества Христовог засебно је почео да се прославља најраније на западу у Риму. На истоку најраније засебно прослављање увео је Свети Григорије Богослов у Цариграду. Празновање Рождества Христовог у Кападокији увео је Свети Василије Велики, а у Антиохији Свети Јован Златости, који је празник Рождества Христовог назвао мајком свих празника: „Долази празник који код свих изазива велико страхопоштовање и свети страх, који се са слободом може назвати: мајком свих празника. Који је то празник? Телесно рођење Христово. Јер из њега су произашли празници Богојављења, Васкрсења, Вазнесења, Духова. Да се Христос није родио телом, Он не би био крштен, не би страдао и васкрсао, не би послао Духа утешитеља. Из овог празника телесног рођења Христовог као реке теку сви остали празници“. Величање и прослављање сваког празника садржано је у светом богослужењу цркве које и јесте центар нашег општења са Богом и свима светима. Богослужење празника Рождества Христовог богато је дивном химнографијом кроз коју прослављамо Име Божје и Његову неизмерну љубав коју је изобилно показао према роду човечјем пославши у овај свет Сина свог Јединородног. Претпразништво Рождества Припреми се Витлејеме, отвори се свима Едеме, радуј се Еуфрате, јер Дрво Живота у пећини процвета од Дјеве: Мислени Рај се показа у њеној утроби, и у њему божански Плод. Од Њега једући живи ћемо бити и нећемо умрети као Адам: Христос се рађа, да обнови пали људски лик. (Тропар претпразништва) Светли празник Рождества Христовог има пет дана претпразништва које одликују неке богослужбене особености. Једна од главних карактеристика божићног претпразништва јесте сличност са богослужењем страсне седмице. Наиме, канони на повечерју састављени су по образцу канонâ страсне седмице. Тако нпр. 20. децембра на повечерју имамо два канона (трипеснеца) који су настали по угледу на каноне (трипеснеце) Великог понедељка и Великог уторка, 21. децембра по угледу на канон Велике среде, 22. децембра по угледу на канон Великог четвртка, 23. децембра по угледу на канон Великог петка, као и 24. децембра по угледу на канон Велике суботе. Занимљиво је истаћи да је чак и припев канона исти као у данима страсне седмице (Слава теби Боже наш, слава теби!) Ова богослужбена повезаност страдалне седмице и Рождества Христовог свакако није случајна. Ова богослужбена веза наглашава Христово предавање вољи Очевој, које у исто време представља почетак ношења Крста који свој врхунац добија управо у данима страдалне недеље и у трагици Светог и Великог петка. Дјева данас иде да неизречено роди превечно Слово у пећини: Весели се Васељено, слушајући, и прослави са Ангелима и пастирима, превечнога Бога, који је желео да нам се јави као мало Дете. (кондак претпразништва) Богослужбене особености навечерја празника Рождества Главне богослужбене особености навечерја Рождества јесу служење царских часова, изобразитељне, као и служење Литургије Светог Василија Великог која почиње вечерњим богослужењем. Царски часови: Грчки минеји не познају титулу „царски“, како се ови часови код нас називају, већ их називају „велики“, док им црквенословенски минеји не дају никакав епитет, мада је извесно да је назив царски код нас, као и цела богослужбена терминологија, руског порекла. Схватање које порекло оваквог титулисања овог богослужења доводи у везу са присуствовањем византијских царева, па по угледу на њих руских, изузетно на овим часовима (само на навечерје Божића и Богојављења те на Велики Петак) нема потврде у Порфирогенитовом делу о дворским церемонијама. Штавише, у грчком богослужењу на овим часовима није предвиђено многољетствије, док у црквенословенском јесте. То се може узети као знак да је порекло назива царски за ове часове руско, а да је присуство царева на њему руска пракса која је по идеолошком концепту „трећег Рима“ довођена у везу са византијским двором. Поуздан одговор, међутим, тражи испитивање литургијских рукописа. [1] У току једне богослужбене године царски (велики) часови служе се само три пута: у навечерје Рождества, у навечерје Богојављења, као и на Свети и Велики петак. Поредак Царских часова навечерја Рождества Христовог прилагођен је тематици празника. Тропар и кондак навечерја празника заједнички су за све часове: Беше некад у Витлејему на попису Марија заједно са старцем Јосифом – јер он беше из Давидова потомства – а била је у трудноћи без семена зачетој. Утом јој дође време да се породи, но нигде не беше места да одседне. Али, као удобна палата, указа се царици пећина. Христос се рађа да палог човека опет уздигне у свој лик. (тропар навечерја) Дјева данас иде да превечну Реч у пећини неизрециво роди. Играј васељено чувши за ово, прослави са Ангелима и пастирима Онога који изволе да се јави као млађано детенце, а превечни је Бог. (кондак навечерја) Светописамска читања како Старог, тако и Новог Завета чине темељ последовања Царских (великих) часова. Из Старог Завета читамо такозване паримеје, док из Новог Завета читамо одељке из посланица Светог Апостола Павла, као и одређене Еванђелске перикопе. Редослед Светописамских читањâ на Царским часовима у навечерју Рождества: На првом часу: Из књиге Пророка Михеја (гл. 5,2‐5,3) Из посланице Јеврејима Светог апостола Павла (гл. 1,1‐1,12; зач. 303) Из Еванђеља по Матеју (гл.1,18‐1,25;зач.2) На трећем часу: Из књиге Пророка Варуха (гл. 3,36‐4,4) Из посланице галатима Светог апостола Павла (3,23‐29; зач. 208) Из Еванђеља по Луки (гл. 2,1‐20; зач. 5) На шестом часу: Из књиге Пророка Исаије (гл. 7,10‐16; 8,1‐4; 9‐10) Из посланице Јеврејима Светог апостола Павла (1,10‐2,3; зач. 304) Из Еванђеља по Матеју (2,1‐12; зач. 3) На деветом часу: Из књиге Пророка Исаије (гл. 9, 6‐7) Из посланице Јеврејима Светог апостола Павла (2,11‐18; зач. 306) Из Еванђеља по Матеју (2,13‐23; зач. 4) Литургија Светог Василија Великог: Света Литургија Василија Великог у навечерје Рождества почиње вечерњим богослужењем, које је богато дивном химнографијом особито у стихирама на Господи возвах. У случају да навечерје Рождества падне у суботу или недељу уместо Василијеве служи се Литургија Св. Јована Златоустог. Ходите, обрадујмо се Господу, разматрајући тајанство које је пред нама! - Преградни је зид порушен, пламени се мачеви дају у бег и од дрвета живота уклања се херувим, а ја рајском храном се частим, које бејах лишен због непослушности. Јер непроменљив лик Оца, одраз његове вечности, узима обличје слуге излазећи из Мајке која не окуси брака, а не подлеже промени. Јер какав је био, такав је и остао, будући истински Бог, а какав није био прихвата да буде, да постане човек из љубави према човеку. Њему ускликнимо: „Боже, који си се родио од Дјеве, помилуј нас! (прва стихира на Господи возвах). Након входа са Еванђељем и појања химне Свете тихиј и појања прокимена читају се Старозаветни одељци (из књиге постања, бројева, Пророка Михеја, Пророка Исаије, Пророка Варуха, Пророка Данила). Након ових чтенија поје се Трисвето после чега се читају Апостол (Јев. 1,1‐9; 1,10‐2,3; зач. 303 и 304) и Еванђеље (Лк. 2,1‐20; зач. 5). Богослужбене особености на сâм дан празника Рождества Господа нашег Исуса Христа Твојим Рођењем Христе Боже наш, засија свету светлост Богопознања, јер се у тој светлости звездом учаху они који звездама служе, да се клањају Теби, Сунцу Правде, и да познају Тебе са висине Истока, Господе, слава Ти! (тропар празника) Према богослужбеном уставу, на празник Рождества Христовог предвиђено је служење великог повечерја и јутарњег, а као круна и врхунац богослужбеног прослављања служи се света Литургија. Грчки богослужбени устав предвиђа почетак свеноћног бденија великим повечерјем када навечерје празника рођења Христовог није у суботу или недељу, тј. сâм празник у недељу или понедељак. Према типику проте Василија Николајевића када навечерје празника падне у суботу или недељу - Бденије се служи почев са Вечерњим богослужењем без Литије (како је изложено у служби празника), а затим се служи Велико повечерје, а потом празнично Јутрење.. На великом повечерју након уобичајеног уводног дела поје се химна С нами Бог…после које следи читање малог славословља и појање литијских стихира празника. За време појања ових стихира сабрани народ предвођен свештенослужитељима одлази у припрату храма. Небо и земља данас, као што је пророковано, нека се обрадују! Ангели и људи нека духовно светкују! Јер Бог се јави у телу онима који седе у мраку и сенци, родивши се од жене. Пећина и јасле Га прихватају, пастири чудо разглашавају, мудраци са Истока у Витлејем дарове доносе, а ми, недостојним устима, угледајући се на Ангеле, хвалу му одајмо: „Слава на висини Богу, а на земљи мир!“ Дође очекивање многобожаца, дође, и спасе нас од робовања ђаволу. (прва литијска стихира) Потом као и на великом вечерњем следи појање стихира на стиховње. Међу овим стихирама по свом садржају посебно треба истаћи стихиру коју појемо на славу: Весели се, Јерусалиме! Светкујте сви који љубите Сион! Данас је раскинута привремена уза Адамове осуде, отворен је рај, обеснажена је змија – јер ону коју превари некад спази да је сад Мајка Створитеља. О силнога богатства мудрости и познања Бога! Она преко које се, као оруђа греха, у сваком телу удомила смрт поста зачетак спасења свему свету преко Богородице. Из ње се рађа детенце a свесавршени Бог. Својим рођењем Он њено девичанство запечаћује, Својим пеленама узе греховне дреши, а Својом детињом слабошћу порођајне болове ожалошћене Еве лечи. Да игра и плеше сва творевина! Христос је дошао да је Себи дозове и да спасе душе наше. На празничном јутарњем богослужењу након катизми и сједалних, поје се полијелеј након чега презвитер поје величаније празника: Величам Те, Христе, Даваоче живота, ради нас сада рођени од безневесне и пречисте Дјеве Марије! Пре читања јутарњег еванђеља празника (Мт. гл.1,18‐1,25; зач.2) поје се празнични прокимен: Пре Данице родила Те утроба моја, заклео се Господ и неће се покајати. (Пс. 109, 3‐4). Празник Рождества Христовог има два канона, први канон саставио је Свети Козма Мајумски, док је други канон празника дело Светог Јована Дамаскина. Након појања канона и мале јектеније са возгласом, поје се сјетилен празника: Посетио нас је са висина Спаситељ наш, Исток истока, и ми који смо у тами и сенци смртној нађосмо истину. Јер од Дјеве родио се Господ. Уколико је празник рођења Христовог у недељу или понедељак, онда се на сâм дан празника служи литургија Светог Василија Великог, док дан уочи празника бива Литургија Светог Јована Златоустог. Особености Свете Литургије на Божић јесу празнични антифони, затим празнично входноје (Пре Данице родила Те утроба моја, заклео се Господ и неће се покајати, Ти си свештеник до века по чину Мелхиседековом. (Пс. 109,3‐4)) Уместо трисвете песме поје се „Ви који се у Христа крстистеˮ након чега следе Светописамска чтенијâ из посланице Светог апостола Павла галатима (4,4-7; зач. 209) и јеванђеља по Матеју (2,1-12; зач. 3). Уместо достојно поје се ирмос празника, док се као причастен поје псаламски стихИзбављење посла Господ народу свом. (Пс. 110,9). Међу писцима химнографије празника Рождества значајно је истакнути пре свега Светог Романа Мелода који је написао чувени велики кондак Рождества, који нажалост данас није у потпуности сачуван. Свети Герман патријарх цариградски написао је прву стихиру на Господи возвах, и ниње на литијским стихирама, прву и другу стихиру на стиховње, као и славу на хвалитним стихирама. Анатолије је саставио три стихире на Господи возвах и трећу стихиру на стиховње. Славу на Господи возвах написала је монахиња Касија. Свети Јован Дамаскин саставио је: прве три литијске стихире, као и славу на стиховњим стихирама. Затим други канон и и ниње на хвалитним стихирама. Свети Козма Мајмски саставио је први канон, док је Свети Андреј Критски четири стихире на хвалитне. Празник Рождества Христовог има шест дана попразништва. Дјева данас Превечнога рађа и земља пећину Неприступном приноси. Ангели са пастирима славослове, а мудраци са звездом путују. Јер се нас ради роди као дете Превечни Бог. (кондак празника) катихета Бранислав Илић [1] Служба празника телесног рођења Господа нашег Исуса Христа, стр. 4, Крагујевац 2000. године. Извор: Српска Православна Црква
  4. Оваплоћење Господа Исуса Христа један је од најзначајнијих догађаја у Божјем домостроју спасења. Према светоотачком Предању Цркве, Бог је постао човек како би човек постао Бог по благодати. У том смислу, Оваплоћење Сина Божјег јесте догађај у којем је остварен почетак спасења рода људскога. О Оваплоћењу Господа Исуса Христа разговарали смо са презвитером Браниславом Ђурагићем. Извор: Радио Беседа
  5. Зоран Ђуровић: Преегзистенција Исуса Христа Пошто су се неки узбудили око Исусове преегзистенције препричаћу укратко шта износи велики Ладарија. Извор: Documenti 1969-2004, Volume 13 di Documenti: 1969-2004, Commissione teologica internazionale, (cura: Commissione teologica internazionale), Collaboratore, Luis F. Ladaria. Editore, Edizioni Studio Domenicano, 2006, 207-201.[1] 1. 1. Све док се класична христологија ослањала на тријадологију, проблем предпостојања Ис божанске природе није био претежак. Ново критичко преиспитивање Ис земаљског живота је донело проблеме. Види се у овом предпостојању један грчки мит, спекулацију која би обесмишљавала Ис људску природу. Дакле, радило би се о симболу. Ис би био неко трансцендентално биће, ишчупано из света и не би имао никакво предпостојање. 2. Испразним су се показале тезе да је извор о ПИ (преегзистенција Исусова) митолошког, јелинског или гностичког порекла. Више се базира на унутар писамским разлозима и мудросној литератури СЗ. Наглашавају се мотиви који су довели до развоја библијске хр: Специфична веза који је земаљски Ис имао са Оцем, јединствена мисија и славно васкрсење. Кроз прослављење се разуме своје порекло: севши са десне Оцу из те постегзистенције се разуме да је преегзистирао. Иде се од есхатологије ИС ка протологији и обратно. Послање Сина је неодвојиво од личности ИСХС, и оно није привремено него је све примио од Оца од вечности. Имамо есхатолошко-сотириолошку перспективу: ИСХС нас не може увести у вечни живот ако сам није вечан. Да је ИСХС од Оца, није нека накнадна измишљотина хр. Његове речи, молитва, став показују да ни најмање није сумњао да га је Отац послао. Тако се имплицитно манифестује свест коју је ИСХС имао о својој вечности. Као Син Очев треба да повеже свет са Богом (у том смислу обратити пажњу на «Ја» у синоптика и «Ја јесам» у Јн). 3. Библијско истраживање у корист ПИ износи: - Изабрање и вечно предодређење ИСХС. - Послање Сина Божијег у свет у телу. - Кеносис, Оваплоћење, смрт и славно величање ИСХС, схваћени као етапе у силаску од Оца, што сведочи о сотириолошкој вредности дела ИСХС. - ИСХС је већ био на скривен начин присутан у историји Израиља (1Кор 10, 14; Јн 1, 30; 8, 14. 58); посредник је у стварању и одржава свет у постојању; глава је тела Цркве и спаја све ствари; сви пророци и посредници који би били пре ИСХС само у субординацијском смислу у односу на њега се могу замислити: он делом и личношћу конституише есхатолошки догађај. - ИСХС има примат над космосом и саопштава Искупљење свима; то Искупљење се разуме као ново стварање. - Са прослављењем ИСХС почиње крај злим силама. 4. ПИ је концепт који није изоловано дат, него представља неку врсту бекграунда, претпоставку и разлоге осталих идеја. Стога се не треба употребљавати једнозначно. ПИ није само једна субјективна «интерпретација», него говори о стварном пореклу бића ИСХС. Не означава само да је савечан Оцу него укључује кеносис, оваплоћење, смрт на крсти, васкрсење и славно вазнесење. Потврђује Искупљење свих људи, примат над Црквом, универзално и космичко помирење. То све се представља у сотириолошкој и ставролошкој перспективи. Скоро све изјаве о ПИ су у химнама, тако да представљају исповедање и прослављање Цркве. Доксолошки карактер ПИ не искључује онај стварни, онтолошки. Не ради се о песничком заносу. 5. Префикс «пре» (пре сваке ствари, пре Аврама...) има темпоралну конотацију, због историјског карактера хр спасења, али у крајњој анализи означава апсолутни и атемпорални примат над свом тварју. Никејски симбол говори о вечности ИСХС. Тако ПИ постаје спона између христологије и тријадологије. Истинска христологија је нужно тринитарна. Најужа је веза између Сина Божијег и живота Сина на земљи. Идентитет је стваран и произилази из синовског општења ИСХС са Оцем. Све се врхуни у пасхалном догађају, јер се Син даје за живот света, чему је корен у вечном синовству, јер се Син рађа од Оца, што се у библијској историји дефинише као послање, а тај спасењски дар је могућ само ако ИСХС је рођен у Оцу, односно, остварује се у преегзистентном Сину Очевом. [1] https://books.google.it/books?id=TLKVdaW3g6EC&pg=PA207&lpg=PA207&dq=il+problema+della+preesistenza+di+Gesù+Cristo&source=bl&ots=gFGuUSK0w2&sig=dmmMauPF7tEakrt1bgfBZLkW08g&hl=it&sa=X&ved=0ahUKEwiRsey0hJbXAhWGVBQKHePfAvMQ6AEIPjAE#v=onepage&q=il problema della preesistenza di Gesù Cristo&f=false
  6. Да ли је потребно да свештеник умије да разликује духовну болест од психичког поремећаја? Да ли духовник може да забрани медикаментозну терапију? –питање је нашег слушаоца, на које је одговарајући, отац Велимир пренио искуства из своје свештеничке праксе. Како да препознамо разлику између унинија и депресије објашњава отац Велимир и каже да нема боље терапије за нас православне хришћане од молитвотерапије и помињања имена Господа нашег Исуса Христа. Емисију са оцем Велимиром топло препоручујемо за слушање. Извор: Радио Светигора
  7. На почетку емисије отац Велимир је тумачио Свето Јеванђеље на једанаесту недјељу по Духовима о опраштању гријехова дужницима. С обзиром да 14. августа почиње Успењски пост, отац Велимир нас подсјећа на духовни значај поста, објашњавајући како постити Богородичин пост, како се исповиједати и причешћивати у то вријеме. Звучни запис емисије Да ли је потребно да свештеник умије да разликује духовну болест од психичког поремећаја? Да ли духовник може да забрани медикаментозну терапију? –питање је нашег слушаоца, на које је одговарајући, отац Велимир пренио искуства из своје свештеничке праксе. Како да препознамо разлику између унинија и депресије објашњава отац Велимир и каже да нема боље терапије за нас православне хришћане од молитвотерапије и помињања имена Господа нашег Исуса Христа. Емисију са оцем Велимиром топло препоручујемо за слушање. Извор: Радио Светигора View full Странице
  8. Царство Твоје, Христе Боже, царство је свих векова и власт Твоја над сваким је нараштајем. Оваплотивши се од Духа Светога и очовечивши се од Марије, увек Дјеве, светлошћу нас обасја када дође Христе Боже, Светлости од Светлости, Сјају Очев који сву творевину озари. Све што дише хвали Тебе, одраз славе Очеве. Боже који си онакав какав си био, какав си из Дјеве засијао, помилуј нас! (Трећа стихира на вечерњем Рождества Христовог) Рождество Господа нашег Исуса Христа највеће је чудо Неба и Земље, историје и вечности. Своју љубав према нама Бог је показао пославши Сина свог Јединородног у овај свет, те тако предвечни Син Божији постао је историјски Син Човечији, да нâс људе, који смо до Његовог доласка седели у тами и сенци смртној, учини синовима Божијим. У 16. беседи на Рождество Христово велики свети и богоносни Григорије Палама вели: „Оваплоћење Бога Логоса донело је нама људима неисказана блага, па и сâмо Царство Небеско. Колико је до оваплоћења и очовечења Бога Логоса небо било далеко од земље, толико је далеко било од нас Царство Небескоˮ. Друга пак литијска стихира празника јасно и сликовито описује да се рођењем Христовим небо и земља сједињују и постају једно: Небо и земља данас су сједињени јер се Христос родио. Данас се Бог на земљи јавио, а човек се до небеса уздигао. Данас је, због човека, видљив у телу Онај који је по природи невидљив. Стога Му и ми одајмо славу Ангелским ускликом: „Слава на висини Богу, а на земљи мир!“ Између дванаест великих Господњих празника посебно и значајно место заузима празник Рођења Господа нашег Исуса Христа као извор и темељ свих празникâ. У првим вековима празник Рождества Христовог прослављан је заједно са празником Богојављења те су тако чинили један празник под називом епифанија (грч. επιφάνεια) или теофанија (грч. Θεοφάνια) који је прослављан 6/19. јануара. У оквиру овог јединственог заједничког празника прослављана су и величана сва Божија јављања и знамења која је чинио: Његово Рођење, Крштење, поклоњење три мудраца, чудесно умножење хлебова, претварање воде у вино у Кани Галилејској итд. Из празника епифаније као колективног празника издвојен је празник Рождества Христовог и премештен је на 25. децембар/7. јануар. По сведочанству уваженог професора Лазара Мирковића, празник Рождества Христовог засебно је почео да се прославља најраније на западу у Риму. На истоку најраније засебно прослављање увео је Свети Григорије Богослов у Цариграду. Празновање Рождества Христовог у Кападокији увео је Свети Василије Велики, а у Антиохији Свети Јован Златости, који је празник Рождества Христовог назвао мајком свих празника: „Долази празник који код свих изазива велико страхопоштовање и свети страх, који се са слободом може назвати: мајком свих празника. Који је то празник? Телесно рођење Христово. Јер из њега су произашли празници Богојављења, Васкрсења, Вазнесења, Духова. Да се Христос није родио телом, Он не би био крштен, не би страдао и васкрсао, не би послао Духа утешитеља. Из овог празника телесног рођења Христовог као реке теку сви остали празници“. Величање и прослављање сваког празника садржано је у светом богослужењу цркве које и јесте центар нашег општења са Богом и свима светима. Богослужење празника Рождества Христовог богато је дивном химнографијом кроз коју прослављамо Име Божје и Његову неизмерну љубав коју је изобилно показао према роду човечјем пославши у овај свет Сина свог Јединородног. Претпразништво Рождества Припреми се Витлејеме, отвори се свима Едеме, радуј се Еуфрате, јер Дрво Живота у пећини процвета од Дјеве: Мислени Рај се показа у њеној утроби, и у њему божански Плод. Од Њега једући живи ћемо бити и нећемо умрети као Адам: Христос се рађа, да обнови пали људски лик. (Тропар претпразништва) Светли празник Рождества Христовог има пет дана претпразништва које одликују неке богослужбене особености. Једна од главних карактеристика божићног претпразништва јесте сличност са богослужењем страсне седмице. Наиме, канони на повечерју састављени су по образцу канонâ страсне седмице. Тако нпр. 20. децембра на повечерју имамо два канона (трипеснеца) који су настали по угледу на каноне (трипеснеце) Великог понедељка и Великог уторка, 21. децембра по угледу на канон Велике среде, 22. децембра по угледу на канон Великог четвртка, 23. децембра по угледу на канон Великог петка, као и 24. децембра по угледу на канон Велике суботе. Занимљиво је истаћи да је чак и припев канона исти као у данима страсне седмице (Слава теби Боже наш, слава теби!) Ова богослужбена повезаност страдалне седмице и Рождества Христовог свакако није случајна. Ова богослужбена веза наглашава Христово предавање вољи Очевој, које у исто време представља почетак ношења Крста који свој врхунац добија управо у данима страдалне недеље и у трагици Светог и Великог петка. Дјева данас иде да неизречено роди превечно Слово у пећини: Весели се Васељено, слушајући, и прослави са Ангелима и пастирима, превечнога Бога, који је желео да нам се јави као мало Дете. (кондак претпразништва) Богослужбене особености навечерја празника Рождества Главне богослужбене особености навечерја Рождества јесу служење царских часова, изобразитељне, као и служење Литургије Светог Василија Великог која почиње вечерњим богослужењем. Царски часови: Грчки минеји не познају титулу „царски“, како се ови часови код нас називају, већ их називају „велики“, док им црквенословенски минеји не дају никакав епитет, мада је извесно да је назив царски код нас, као и цела богослужбена терминологија, руског порекла. Схватање које порекло оваквог титулисања овог богослужења доводи у везу са присуствовањем византијских царева, па по угледу на њих руских, изузетно на овим часовима (само на навечерје Божића и Богојављења те на Велики Петак) нема потврде у Порфирогенитовом делу о дворским церемонијама. Штавише, у грчком богослужењу на овим часовима није предвиђено многољетствије, док у црквенословенском јесте. То се може узети као знак да је порекло назива царски за ове часове руско, а да је присуство царева на њему руска пракса која је по идеолошком концепту „трећег Рима“ довођена у везу са византијским двором. Поуздан одговор, међутим, тражи испитивање литургијских рукописа. [1] У току једне богослужбене године царски (велики) часови служе се само три пута: у навечерје Рождества, у навечерје Богојављења, као и на Свети и Велики петак. Поредак Царских часова навечерја Рождества Христовог прилагођен је тематици празника. Тропар и кондак навечерја празника заједнички су за све часове: Беше некад у Витлејему на попису Марија заједно са старцем Јосифом – јер он беше из Давидова потомства – а била је у трудноћи без семена зачетој. Утом јој дође време да се породи, но нигде не беше места да одседне. Али, као удобна палата, указа се царици пећина. Христос се рађа да палог човека опет уздигне у свој лик. (тропар навечерја) Дјева данас иде да превечну Реч у пећини неизрециво роди. Играј васељено чувши за ово, прослави са Ангелима и пастирима Онога који изволе да се јави као млађано детенце, а превечни је Бог. (кондак навечерја) Светописамска читања како Старог, тако и Новог Завета чине темељ последовања Царских (великих) часова. Из Старог Завета читамо такозване паримеје, док из Новог Завета читамо одељке из посланица Светог Апостола Павла, као и одређене Еванђелске перикопе. Редослед Светописамских читањâ на Царским часовима у навечерју Рождества: На првом часу: Из књиге Пророка Михеја (гл. 5,2‐5,3) Из посланице Јеврејима Светог апостола Павла (гл. 1,1‐1,12; зач. 303) Из Еванђеља по Матеју (гл.1,18‐1,25;зач.2) На трећем часу: Из књиге Пророка Варуха (гл. 3,36‐4,4) Из посланице галатима Светог апостола Павла (3,23‐29; зач. 208) Из Еванђеља по Луки (гл. 2,1‐20; зач. 5) На шестом часу: Из књиге Пророка Исаије (гл. 7,10‐16; 8,1‐4; 9‐10) Из посланице Јеврејима Светог апостола Павла (1,10‐2,3; зач. 304) Из Еванђеља по Матеју (2,1‐12; зач. 3) На деветом часу: Из књиге Пророка Исаије (гл. 9, 6‐7) Из посланице Јеврејима Светог апостола Павла (2,11‐18; зач. 306) Из Еванђеља по Матеју (2,13‐23; зач. 4) Литургија Светог Василија Великог: Света Литургија Василија Великог у навечерје Рождества почиње вечерњим богослужењем, које је богато дивном химнографијом особито у стихирама на Господи возвах. У случају да навечерје Рождества падне у суботу или недељу уместо Василијеве служи се Литургија Св. Јована Златоустог. Ходите, обрадујмо се Господу, разматрајући тајанство које је пред нама! - Преградни је зид порушен, пламени се мачеви дају у бег и од дрвета живота уклања се херувим, а ја рајском храном се частим, које бејах лишен због непослушности. Јер непроменљив лик Оца, одраз његове вечности, узима обличје слуге излазећи из Мајке која не окуси брака, а не подлеже промени. Јер какав је био, такав је и остао, будући истински Бог, а какав није био прихвата да буде, да постане човек из љубави према човеку. Њему ускликнимо: „Боже, који си се родио од Дјеве, помилуј нас! (прва стихира на Господи возвах). Након входа са Еванђељем и појања химне Свете тихиј и појања прокимена читају се Старозаветни одељци (из књиге постања, бројева, Пророка Михеја, Пророка Исаије, Пророка Варуха, Пророка Данила). Након ових чтенија поје се Трисвето после чега се читају Апостол (Јев. 1,1‐9; 1,10‐2,3; зач. 303 и 304) и Еванђеље (Лк. 2,1‐20; зач. 5). Богослужбене особености на сâм дан празника Рождества Господа нашег Исуса Христа Твојим Рођењем Христе Боже наш, засија свету светлост Богопознања, јер се у тој светлости звездом учаху они који звездама служе, да се клањају Теби, Сунцу Правде, и да познају Тебе са висине Истока, Господе, слава Ти! (тропар празника) Према богослужбеном уставу, на празник Рождества Христовог предвиђено је служење великог повечерја и јутарњег, а као круна и врхунац богослужбеног прослављања служи се света Литургија. Грчки богослужбени устав предвиђа почетак свеноћног бденија великим повечерјем када навечерје празника рођења Христовог није у суботу или недељу, тј. сâм празник у недељу или понедељак. Према типику проте Василија Николајевића када навечерје празника падне у суботу или недељу - Бденије се служи почев са Вечерњим богослужењем без Литије (како је изложено у служби празника), а затим се служи Велико повечерје, а потом празнично Јутрење.. На великом повечерју након уобичајеног уводног дела поје се химна С нами Бог… после које следи читање малог славословља и појање литијских стихира празника. За време појања ових стихира сабрани народ предвођен свештенослужитељима одлази у припрату храма. Небо и земља данас, као што је пророковано, нека се обрадују! Ангели и људи нека духовно светкују! Јер Бог се јави у телу онима који седе у мраку и сенци, родивши се од жене. Пећина и јасле Га прихватају, пастири чудо разглашавају, мудраци са Истока у Витлејем дарове доносе, а ми, недостојним устима, угледајући се на Ангеле, хвалу му одајмо: „Слава на висини Богу, а на земљи мир!“ Дође очекивање многобожаца, дође, и спасе нас од робовања ђаволу. (прва литијска стихира) Потом као и на великом вечерњем следи појање стихира на стиховње. Међу овим стихирама по свом садржају посебно треба истаћи стихиру коју појемо на славу: Весели се, Јерусалиме! Светкујте сви који љубите Сион! Данас је раскинута привремена уза Адамове осуде, отворен је рај, обеснажена је змија – јер ону коју превари некад спази да је сад Мајка Створитеља. О силнога богатства мудрости и познања Бога! Она преко које се, као оруђа греха, у сваком телу удомила смрт поста зачетак спасења свему свету преко Богородице. Из ње се рађа детенце a свесавршени Бог. Својим рођењем Он њено девичанство запечаћује, Својим пеленама узе греховне дреши, а Својом детињом слабошћу порођајне болове ожалошћене Еве лечи. Да игра и плеше сва творевина! Христос је дошао да је Себи дозове и да спасе душе наше. На празничном јутарњем богослужењу након катизми и сједалних, поје се полијелеј након чега презвитер поје величаније празника: Величам Те, Христе, Даваоче живота, ради нас сада рођени од безневесне и пречисте Дјеве Марије! Пре читања јутарњег еванђеља празника (Мт. гл.1,18‐1,25; зач.2) поје се празнични прокимен: Пре Данице родила Те утроба моја, заклео се Господ и неће се покајати. (Пс. 109, 3‐4). Празник Рождества Христовог има два канона, први канон саставио је Свети Козма Мајумски, док је други канон празника дело Светог Јована Дамаскина. Након појања канона и мале јектеније са возгласом, поје се сјетилен празника: Посетио нас је са висина Спаситељ наш, Исток истока, и ми који смо у тами и сенци смртној нађосмо истину. Јер од Дјеве родио се Господ. Уколико је празник рођења Христовог у недељу или понедељак, онда се на сâм дан празника служи литургија Светог Василија Великог, док дан уочи празника бива Литургија Светог Јована Златоустог. Особености Свете Литургије на Божић јесу празнични антифони, затим празнично входноје (Пре Данице родила Те утроба моја, заклео се Господ и неће се покајати, Ти си свештеник до века по чину Мелхиседековом. (Пс. 109,3‐4)) Уместо трисвете песме поје се „Ви који се у Христа крстистеˮ након чега следе Светописамска чтенијâ из посланице Светог апостола Павла галатима (4,4-7; зач. 209) и јеванђеља по Матеју (2,1-12; зач. 3). Уместо достојно поје се ирмос празника, док се као причастен поје псаламски стих Избављење посла Господ народу свом. (Пс. 110,9).. Међу писцима химнографије празника Рождества значајно је истакнути пре свега Светог Романа Мелода који је написао чувени велики кондак Рождества, који нажалост данас није у потпуности сачуван. Свети Герман патријарх цариградски написао је прву стихиру на Господи возвах, и ниње на литијским стихирама, прву и другу стихиру на стиховње, као и славу на хвалитним стихирама. Анатолије је саставио три стихире на Господи возвах и трећу стихиру на стиховње. Славу на Господи возвах написала је монахиња Касија. Свети Јован Дамаскин саставио је: прве три литијске стихире, као и славу на стиховњим стихирама. Затим други канон и и ниње на хвалитним стихирама. Свети Козма Мајмски саставио је први канон, док је Свети Андреј Критски четири стихире на хвалитне. Празник Рождества Христовог има шест дана попразништва. Дјева данас Превечнога рађа и земља пећину Неприступном приноси. Ангели са пастирима славослове, а мудраци са звездом путују. Јер се нас ради роди као дете Превечни Бог. (кондак празника) катихета Бранислав Илић [1] Служба празника телесног рођења Господа нашег Исуса Христа, стр. 4, Крагујевац 2000. године.
  9. Поводом празника Рођења Господа нашег Исуса Христа доносимо текст катихете Бранислава Илића о богослужбеним особеностима овог величанственог Господњег празника. Аутор читалаштву на један опитан начин преноси значај празничних богослужења почевши од предпразништва, затим навечерја празника, као и богослужбене особености на сам дан празника и у његово попразништво. Катихета Бранислав Илић посебну пажњу посвећује химнографији празника која и представља центар овог занимљивог текста. Царство Твоје, Христе Боже, царство је свих векова и власт Твоја над сваким је нараштајем. Оваплотивши се од Духа Светога и очовечивши се од Марије, увек Дјеве, светлошћу нас обасја када дође Христе Боже, Светлости од Светлости, Сјају Очев који сву творевину озари. Све што дише хвали Тебе, одраз славе Очеве. Боже који си онакав какав си био, какав си из Дјеве засијао, помилуј нас! (Трећа стихира на вечерњем Рождества Христовог) Рождество Господа нашег Исуса Христа највеће је чудо Неба и Земље, историје и вечности. Своју љубав према нама Бог је показао пославши Сина свог Јединородног у овај свет, те тако предвечни Син Божији постао је историјски Син Човечији, да нâс људе, који смо до Његовог доласка седели у тами и сенци смртној, учини синовима Божијим. У 16. беседи на Рождество Христово велики свети и богоносни Григорије Палама вели: „Оваплоћење Бога Логоса донело је нама људима неисказана блага, па и сâмо Царство Небеско. Колико је до оваплоћења и очовечења Бога Логоса небо било далеко од земље, толико је далеко било од нас Царство Небескоˮ. Друга пак литијска стихира празника јасно и сликовито описује да се рођењем Христовим небо и земља сједињују и постају једно: Небо и земља данас су сједињени јер се Христос родио. Данас се Бог на земљи јавио, а човек се до небеса уздигао. Данас је, због човека, видљив у телу Онај који је по природи невидљив. Стога Му и ми одајмо славу Ангелским ускликом: „Слава на висини Богу, а на земљи мир!“ Између дванаест великих Господњих празника посебно и значајно место заузима празник Рођења Господа нашег Исуса Христа као извор и темељ свих празникâ. У првим вековима празник Рождества Христовог прослављан је заједно са празником Богојављења те су тако чинили један празник под називом епифанија (грч. επιφάνεια) или теофанија (грч. Θεοφάνια) који је прослављан 6/19. јануара. У оквиру овог јединственог заједничког празника прослављана су и величана сва Божија јављања и знамења која је чинио: Његово Рођење, Крштење, поклоњење три мудраца, чудесно умножење хлебова, претварање воде у вино у Кани Галилејској итд. Из празника епифаније као колективног празника издвојен је празник Рождества Христовог и премештен је на 25. децембар/7. јануар. По сведочанству уваженог професора Лазара Мирковића, празник Рождества Христовог засебно је почео да се прославља најраније на западу у Риму. На истоку најраније засебно прослављање увео је Свети Григорије Богослов у Цариграду. Празновање Рождества Христовог у Кападокији увео је Свети Василије Велики, а у Антиохији Свети Јован Златости, који је празник Рождества Христовог назвао мајком свих празника: „Долази празник који код свих изазива велико страхопоштовање и свети страх, који се са слободом може назвати: мајком свих празника. Који је то празник? Телесно рођење Христово. Јер из њега су произашли празници Богојављења, Васкрсења, Вазнесења, Духова. Да се Христос није родио телом, Он не би био крштен, не би страдао и васкрсао, не би послао Духа утешитеља. Из овог празника телесног рођења Христовог као реке теку сви остали празници“. Величање и прослављање сваког празника садржано је у светом богослужењу цркве које и јесте центар нашег општења са Богом и свима светима. Богослужење празника Рождества Христовог богато је дивном химнографијом кроз коју прослављамо Име Божје и Његову неизмерну љубав коју је изобилно показао према роду човечјем пославши у овај свет Сина свог Јединородног. Претпразништво Рождества Припреми се Витлејеме, отвори се свима Едеме, радуј се Еуфрате, јер Дрво Живота у пећини процвета од Дјеве: Мислени Рај се показа у њеној утроби, и у њему божански Плод. Од Њега једући живи ћемо бити и нећемо умрети као Адам: Христос се рађа, да обнови пали људски лик. (Тропар претпразништва) Светли празник Рождества Христовог има пет дана претпразништва које одликују неке богослужбене особености. Једна од главних карактеристика божићног претпразништва јесте сличност са богослужењем страсне седмице. Наиме, канони на повечерју састављени су по образцу канонâ страсне седмице. Тако нпр. 20. децембра на повечерју имамо два канона (трипеснеца) који су настали по угледу на каноне (трипеснеце) Великог понедељка и Великог уторка, 21. децембра по угледу на канон Велике среде, 22. децембра по угледу на канон Великог четвртка, 23. децембра по угледу на канон Великог петка, као и 24. децембра по угледу на канон Велике суботе. Занимљиво је истаћи да је чак и припев канона исти као у данима страсне седмице (Слава теби Боже наш, слава теби!) Ова богослужбена повезаност страдалне седмице и Рождества Христовог свакако није случајна. Ова богослужбена веза наглашава Христово предавање вољи Очевој, које у исто време представља почетак ношења Крста који свој врхунац добија управо у данима страдалне недеље и у трагици Светог и Великог петка. Дјева данас иде да неизречено роди превечно Слово у пећини: Весели се Васељено, слушајући, и прослави са Ангелима и пастирима, превечнога Бога, који је желео да нам се јави као мало Дете. (кондак претпразништва) Богослужбене особености навечерја празника Рождества Главне богослужбене особености навечерја Рождества јесу служење царских часова, изобразитељне, као и служење Литургије Светог Василија Великог која почиње вечерњим богослужењем. Царски часови: Грчки минеји не познају титулу „царски“, како се ови часови код нас називају, већ их називају „велики“, док им црквенословенски минеји не дају никакав епитет, мада је извесно да је назив царски код нас, као и цела богослужбена терминологија, руског порекла. Схватање које порекло оваквог титулисања овог богослужења доводи у везу са присуствовањем византијских царева, па по угледу на њих руских, изузетно на овим часовима (само на навечерје Божића и Богојављења те на Велики Петак) нема потврде у Порфирогенитовом делу о дворским церемонијама. Штавише, у грчком богослужењу на овим часовима није предвиђено многољетствије, док у црквенословенском јесте. То се може узети као знак да је порекло назива царски за ове часове руско, а да је присуство царева на њему руска пракса која је по идеолошком концепту „трећег Рима“ довођена у везу са византијским двором. Поуздан одговор, међутим, тражи испитивање литургијских рукописа. [1] У току једне богослужбене године царски (велики) часови служе се само три пута: у навечерје Рождества, у навечерје Богојављења, као и на Свети и Велики петак. Поредак Царских часова навечерја Рождества Христовог прилагођен је тематици празника. Тропар и кондак навечерја празника заједнички су за све часове: Беше некад у Витлејему на попису Марија заједно са старцем Јосифом – јер он беше из Давидова потомства – а била је у трудноћи без семена зачетој. Утом јој дође време да се породи, но нигде не беше места да одседне. Али, као удобна палата, указа се царици пећина. Христос се рађа да палог човека опет уздигне у свој лик. (тропар навечерја) Дјева данас иде да превечну Реч у пећини неизрециво роди. Играј васељено чувши за ово, прослави са Ангелима и пастирима Онога који изволе да се јави као млађано детенце, а превечни је Бог. (кондак навечерја) Светописамска читања како Старог, тако и Новог Завета чине темељ последовања Царских (великих) часова. Из Старог Завета читамо такозване паримеје, док из Новог Завета читамо одељке из посланица Светог Апостола Павла, као и одређене Еванђелске перикопе. Редослед Светописамских читањâ на Царским часовима у навечерју Рождества: На првом часу: Из књиге Пророка Михеја (гл. 5,2‐5,3) Из посланице Јеврејима Светог апостола Павла (гл. 1,1‐1,12; зач. 303) Из Еванђеља по Матеју (гл.1,18‐1,25;зач.2) На трећем часу: Из књиге Пророка Варуха (гл. 3,36‐4,4) Из посланице галатима Светог апостола Павла (3,23‐29; зач. 208) Из Еванђеља по Луки (гл. 2,1‐20; зач. 5) На шестом часу: Из књиге Пророка Исаије (гл. 7,10‐16; 8,1‐4; 9‐10) Из посланице Јеврејима Светог апостола Павла (1,10‐2,3; зач. 304) Из Еванђеља по Матеју (2,1‐12; зач. 3) На деветом часу: Из књиге Пророка Исаије (гл. 9, 6‐7) Из посланице Јеврејима Светог апостола Павла (2,11‐18; зач. 306) Из Еванђеља по Матеју (2,13‐23; зач. 4) Литургија Светог Василија Великог: Света Литургија Василија Великог у навечерје Рождества почиње вечерњим богослужењем, које је богато дивном химнографијом особито у стихирама на Господи возвах. У случају да навечерје Рождества падне у суботу или недељу уместо Василијеве служи се Литургија Св. Јована Златоустог. Ходите, обрадујмо се Господу, разматрајући тајанство које је пред нама! - Преградни је зид порушен, пламени се мачеви дају у бег и од дрвета живота уклања се херувим, а ја рајском храном се частим, које бејах лишен због непослушности. Јер непроменљив лик Оца, одраз његове вечности, узима обличје слуге излазећи из Мајке која не окуси брака, а не подлеже промени. Јер какав је био, такав је и остао, будући истински Бог, а какав није био прихвата да буде, да постане човек из љубави према човеку. Њему ускликнимо: „Боже, који си се родио од Дјеве, помилуј нас! (прва стихира на Господи возвах). Након входа са Еванђељем и појања химне Свете тихиј и појања прокимена читају се Старозаветни одељци (из књиге постања, бројева, Пророка Михеја, Пророка Исаије, Пророка Варуха, Пророка Данила). Након ових чтенија поје се Трисвето после чега се читају Апостол (Јев. 1,1‐9; 1,10‐2,3; зач. 303 и 304) и Еванђеље (Лк. 2,1‐20; зач. 5). Богослужбене особености на сâм дан празника Рождества Господа нашег Исуса Христа Твојим Рођењем Христе Боже наш, засија свету светлост Богопознања, јер се у тој светлости звездом учаху они који звездама служе, да се клањају Теби, Сунцу Правде, и да познају Тебе са висине Истока, Господе, слава Ти! (тропар празника) Према богослужбеном уставу, на празник Рождества Христовог предвиђено је служење великог повечерја и јутарњег, а као круна и врхунац богослужбеног прослављања служи се света Литургија. Грчки богослужбени устав предвиђа почетак свеноћног бденија великим повечерјем када навечерје празника рођења Христовог није у суботу или недељу, тј. сâм празник у недељу или понедељак. Према типику проте Василија Николајевића када навечерје празника падне у суботу или недељу - Бденије се служи почев са Вечерњим богослужењем без Литије (како је изложено у служби празника), а затим се служи Велико повечерје, а потом празнично Јутрење.. На великом повечерју након уобичајеног уводног дела поје се химна С нами Бог… после које следи читање малог славословља и појање литијских стихира празника. За време појања ових стихира сабрани народ предвођен свештенослужитељима одлази у припрату храма. Небо и земља данас, као што је пророковано, нека се обрадују! Ангели и људи нека духовно светкују! Јер Бог се јави у телу онима који седе у мраку и сенци, родивши се од жене. Пећина и јасле Га прихватају, пастири чудо разглашавају, мудраци са Истока у Витлејем дарове доносе, а ми, недостојним устима, угледајући се на Ангеле, хвалу му одајмо: „Слава на висини Богу, а на земљи мир!“ Дође очекивање многобожаца, дође, и спасе нас од робовања ђаволу. (прва литијска стихира) Потом као и на великом вечерњем следи појање стихира на стиховње. Међу овим стихирама по свом садржају посебно треба истаћи стихиру коју појемо на славу: Весели се, Јерусалиме! Светкујте сви који љубите Сион! Данас је раскинута привремена уза Адамове осуде, отворен је рај, обеснажена је змија – јер ону коју превари некад спази да је сад Мајка Створитеља. О силнога богатства мудрости и познања Бога! Она преко које се, као оруђа греха, у сваком телу удомила смрт поста зачетак спасења свему свету преко Богородице. Из ње се рађа детенце a свесавршени Бог. Својим рођењем Он њено девичанство запечаћује, Својим пеленама узе греховне дреши, а Својом детињом слабошћу порођајне болове ожалошћене Еве лечи. Да игра и плеше сва творевина! Христос је дошао да је Себи дозове и да спасе душе наше. На празничном јутарњем богослужењу након катизми и сједалних, поје се полијелеј након чега презвитер поје величаније празника: Величам Те, Христе, Даваоче живота, ради нас сада рођени од безневесне и пречисте Дјеве Марије! Пре читања јутарњег еванђеља празника (Мт. гл.1,18‐1,25; зач.2) поје се празнични прокимен: Пре Данице родила Те утроба моја, заклео се Господ и неће се покајати. (Пс. 109, 3‐4). Празник Рождества Христовог има два канона, први канон саставио је Свети Козма Мајумски, док је други канон празника дело Светог Јована Дамаскина. Након појања канона и мале јектеније са возгласом, поје се сјетилен празника: Посетио нас је са висина Спаситељ наш, Исток истока, и ми који смо у тами и сенци смртној нађосмо истину. Јер од Дјеве родио се Господ. Уколико је празник рођења Христовог у недељу или понедељак, онда се на сâм дан празника служи литургија Светог Василија Великог, док дан уочи празника бива Литургија Светог Јована Златоустог. Особености Свете Литургије на Божић јесу празнични антифони, затим празнично входноје (Пре Данице родила Те утроба моја, заклео се Господ и неће се покајати, Ти си свештеник до века по чину Мелхиседековом. (Пс. 109,3‐4)) Уместо трисвете песме поје се „Ви који се у Христа крстистеˮ након чега следе Светописамска чтенијâ из посланице Светог апостола Павла галатима (4,4-7; зач. 209) и јеванђеља по Матеју (2,1-12; зач. 3). Уместо достојно поје се ирмос празника, док се као причастен поје псаламски стих Избављење посла Господ народу свом. (Пс. 110,9).. Међу писцима химнографије празника Рождества значајно је истакнути пре свега Светог Романа Мелода који је написао чувени велики кондак Рождества, који нажалост данас није у потпуности сачуван. Свети Герман патријарх цариградски написао је прву стихиру на Господи возвах, и ниње на литијским стихирама, прву и другу стихиру на стиховње, као и славу на хвалитним стихирама. Анатолије је саставио три стихире на Господи возвах и трећу стихиру на стиховње. Славу на Господи возвах написала је монахиња Касија. Свети Јован Дамаскин саставио је: прве три литијске стихире, као и славу на стиховњим стихирама. Затим други канон и и ниње на хвалитним стихирама. Свети Козма Мајмски саставио је први канон, док је Свети Андреј Критски четири стихире на хвалитне. Празник Рождества Христовог има шест дана попразништва. Дјева данас Превечнога рађа и земља пећину Неприступном приноси. Ангели са пастирима славослове, а мудраци са звездом путују. Јер се нас ради роди као дете Превечни Бог. (кондак празника) катихета Бранислав Илић [1] Служба празника телесног рођења Господа нашег Исуса Христа, стр. 4, Крагујевац 2000. године. View full Странице
  10. Радујмо се, дакле, љубљени, веселимо се! Ако је Јован у утроби матерњој заиграо, кад је Марија к Јелисавети дошла, онда ми, који не Марију, но самог нашег Спаситеља рођеног гледамо, треба и да заиграмо и да се зарадујемо а исто тако и да се задивимо оној великој Божијој наредби која сваки ум превазилази. Размисли само какав би то призор био кад би сунце с неба сишло, и кад би по земљи ишло и кад би зрацима својим са земље све обасјало. А кад би такав догађај ужаснуо све оне који би тварну светлост тако гледали, замисли како је гледати да Сунце Правде из нашег тела зраке испушта и душу нам просвећује? Одавно сам желео видети овај дан, и не само видети него сам желео да то буде са мноштвом народа баш као што данас видимо. Жеља се моја испунила и остварила делом. Па иако је тек једва десет година прошло од како нам је овај празник познат и стваран постао он сада ревношћу вашом тако цвета, као да нам је од самог искона и од најстаријих времена предан био. Зато неће погрешити онај ко га не зове новим и старим истовремено. Новим зато што нам је недавно постао познат, а старим или пређашњим, зато што се је с пређашњима равнолетан учинио и узрастао до такве мере да их је достигао. И као што изузетна и плодоносна стабла одмах, пошто се у земљу посаде, увис расту и плодовима изобилују. Тако је и празник овај испрва само био знан онима што на западу живе, а до нас је тек сад и тек пре неколико година, пренесен, а тако је брзо узрастао и велики плод донео да су, као што сви виде, сва црквена дворишта препуна и мноштво народа који се ту скупио црква једва може да прими. За такво ваше усрђе достојну награду од Христа, у телу на данашњи дан рођеног, очекујте и да ће вам он за сав тај труд платити. Јер љубав и ревност која се према овом дану показује управо је знак велике љубави према рођеном. А ако је потребно да и ја као саслужитељ ваш томе допринесем ту ћу се свим силама потрудити, или боље, оно што ми благост Божија дозволи, на вашу корист ћу проговорити. А шта желите данас да чујете, шта друго осим оно на шта се данашњи дан односи. Знам врло добро да се и сада међу вама многи препиру и једни оспоравају а други оправдавају и свуда се велика распра води због овога дана. Они што оспоравају тврде да је овај празник новоуведен и тек сад унесен, док они што оправдавају кажу да је он стари и пређашњи самим тим што су пророци од давнина о рођењу Христовом предсказивали и што је и становницима од Тракије па до Гадира већ одавно овај празник и познат и признат. Допустите дакле да о томе данас беседимо. Јер када ми и сумњајући толику љубав према овом дану показујемо очигледно је да ћемо, пошто га и боље упознамо, и више ревновати и ове поуке ће покренути објашњење у нама и већи труд због њега. Ја имам три доказа да је баш ово време оно у којем се Бог Реч, Господ наш Исус Христос родио. Од та три доказа први је онај што је празник овај веома брзо посвуда постао прослављен и што је до толике висине узрастао и процветао. Па ћу се и ја усудити да тврдим оно што је тврдио Гамамило о јеванђелској проповеди када је рекао: “јер ако буде од људи ова намисао или ово дјело, пропашће; Но ако је од Бога, не можете га уништити, да се како и богоборци не нађете” (Д.Ап. 5, 38-39) и применићу је на светковање овог дана, јер тврдо верујем да се светковина ова баш зато изгубила није, него је сваке године све већа и знаменитија постајала зато што је Бог Реч од самога Бога, као што је и проповед за мало година сву васељену обухватила. Па ако су је шаторари, рибари, неуки и прости свуда разносили, ипак простота служилаца ништа јој не сметаше, јер моћ онога што је проповедано, свему одољеваше и препреке уништаваше показујући своје дејство. А ако се они, што се препиру, не задовољавају овим што је речено, можемо и други доказ да изнесемо. А који је то доказ? Попис народа о којем говори јеванђеље. “А у дане оне изиђе заповијест од ћесара Августа да се попише сва васељена. Ово је био први попис за вријеме Киринијеве управе Сиријом. И иђаху сви да се попишу, свако у свој град. А тада пође и Јосиф из Галилеје из града Назарета у Јудеју у град Давидов који се зове Витлејем, јер он бијаше из дома и племена Давидова, Да се запише с Маријом, зарученом за њега женом, која беше трудна. И кад онде бијаху, испунише се дани да она роди. И роди сина својега Првенца, и пови га, и положи га у јасле; јер им не бијаше мјеста у гостионици” (Лк. 2, 1-7). По овоме је извесно да се Христос родио у време првог пописа народа. А и време пописа могао би свако ко би се потрудио најтачније из старих општенародних римских архива да добије. Но приметиће ко: “ми то да чинимо, који тамо нити живимо нити станујемо?” А ти послушај и поверуј да смо ми светковину ову примили од оних који се налазе у Риму и о томе најтачније знају и да су они који живе тамо, по древном предању одавно исти тај дан светкују па су и нас на то упутили. А јеванђелист није без повода време ово прецизно одредио него да би нам дан открио и познатим учинио и да би нам наређење Божије предочио. Јер заповест о попису није Август произвољно наметнуо народу, него му је Бог срце покренуо да невољом доласку Јединородног послужи. А како то користи – рећи ћеш – овом наређењу? Не малу и обичну корист то пружа, љубљени, но врло велику и једну од нужних и потребних. Па каква је она? Галилеја је предео палестински, а Назарет град галилејски; исто тако, њен део је и Јудеја али тако названа од њених житеља, док је Витлејем град јудејски. О Христу су сви пророци предсказали да ће не из Назарета, но из Витлејема доћи и да ће се тамо родити. Јер је тако и пророк написао: “И ти Витлејеме, земљо Јудина, ни по чем ниси најмањи међу кнежевима Јудиним; јер ће из тебе изаћи Вођа који ће напасати народ мој Израиља” (Мат. 2, 6). На исти су начин у оно време Јудеји од Ирода упитани “где ће се Христос родити” одговорили; а и Христос је Натанаилу, кад је овај на Филипово казивање: “нађосмо Исуса из Назарета” одговорио: “из Назарета може ли бити што добро?”, рекао: “Ево правог Израиљца у коме нема лукавства” (Јн. 1, 45-47). А зашто га је тако похвалио? Зато што није поверовао Филипу, јер је добро знао да је Христос не у Назарету, нити у Галилеји, но у Јудеји и Витлејему да се роди као што се и догодило. Па зато што је као искусан познавалац закона знао да Христос неће из Назарета доћи, а о томе Филип није знао, онако је како је у наведеном пророштву речено и одговорио, а зато му је Христос и рекао: “Ево правог Израиљца у коме нема лукавства”. Због тога су и неки Јудеји Никодиму говорили: “Испитај и види да пророк из Галилеје не долази” (Јн. 7, 52), и на другом месту: “Зар не рече Писмо да ће Христос доћи од сјемена Давидова и из села Витлејема гдје бјеше Давид?” (Јн. 7, 42), а зато што су сви знали да ће Христос доиста отуд, а не из Галилеје доћи. Јосиф и Марија дакле, иако беху Витлејемски староседеоци опет се решише, пошто Витлејем беху напустили, да у Назарету живе и да се ту настане, као што се то често догађа, да многи напуштају оне градове у којима су се родили и да у онима у којима им није порекло живот свој проводе. Пошто се Христос требао у Витлејему родити, то је и наређење дато које их је и без воље том граду, по Божијој наредби, одвело. Јер указ који је налагао да се свако у својој постојбини упише, принудио је и њих да из Назарета у Витлејем ради пописа дођу. А то откривајући и Јеванђелист је рекао: “А тада пође и Јосиф из Галилеје из града Назарета у Јудеју у град Давидов који се зове Витлејем, јер он бијаше из дома и племена Давидова, Да се запише с Маријом, зарученом за њега женом, која беше трудна. И кад онде бијаху, испунише се дани да она роди. И роди сина својега Првенца” (Лк. 2, 4-7). Видиш ли љубљени, како промисао Божији дела своја и кроз верне и кроз неверне руководи тако да и они, што су од благочасти отуђени, познају силу и моћ Божију. И звезда привођаше мудраце с истока, а указ Марију принуђаваше да дође у постојбину о којој су пророци предсказали. Одакле знамо да је Дјева Марија од рода Давидова произашла пошто је она из Витлејема, извесно је да је и из дома и племена Давидова потекла а то је и јеванђелист потврдио када је рекао: “А тада пође и Јосиф из Галилеје из града Назарета у Јудеју у град Давидов који се зове Витлејем, јер он бијаше из дома и племена Давидова”. Али пошто је родбина Јосифова набројана, а Маријине прародитеље нико није на исти начин набројао, зато, да не би сумњао и рекао како да знамо да је и она из дома Давидова, послушај: “А у шести мјесец послан би од Бога анђео Гаврило у град галилејски по имену Назарет, Дјевојци зарученој за мужа, по имену Јосиф, из дома Давидова” (Лук. 1, 26-27). Ово “из дома Давидова” треба разумети да је о девојци речено, као што је овде доста јасно и изложено. А зато је и заповест и налог овај издат због којег смо морали и ићи у Витлејем. И чим су они у град ступили оног часа се и Исус роди и положен је у јасле јер сва слободна места беху заузета од оних који су се са свих страна стекли, те је велика гужва настала. И због тога су се мудраци Исусу баш ту и поклонили. Но да би вам још јаснији и тачнији доказ дао молим вас да се сад ободрите, јер вам дугу приповест требам изнети и старе законе прочитати, како би вам у потпуности моју беседу јасном учинио. Стари је закон код Јевреја био; али да почнем моју беседу од догађаја који су се још и раније догодили. . . Када је Бог избавио јеврејски народ од узнемиравања и мучења, а када је видео да они још остатке злочасти у себи имају и траже оно што је чулно, јер се великим и красним храмовима дивљаху, а онда им заповеди да храм подигну који би не само богатством материјала и искуством вештине, него је својим изгледом све постојеће храмове на земљи превазишао. И као што чедољубиви отац, кад сина свога који се дуго са развратним беспримерним и раскалашним људима дружио, прими гледајући на покајање његово, са опрезношћу и поштовањем још га у веће изобиље уводи да не би због оскудевања пређашња уживања помињао или пожелео, тако је и Бог, када је приметио да Јудеји чулне ствари желе, поступио, па их је и у томе преузвишено узвисио, тако да мисирских ствари никад пожелели не би, јер им беше заповедио да храм у складу са овим светом тј. чулног и мисленог назидају. Па као што небо и земља, свако за се, свој положај имају, док се у средини између њих наместо преграде овај свет налази, тако је и Бог заповедио да се храм подигне. И када га је на два дела поделио и на средини завесу поставио, допустио је да с ову страну завесе сви улазе, а са оне друге стране да је улазак и поглед свима забрањен, осим једном првосвештенику. А да и ово није моја измишљотина и да је храм о коме говоримо заиста у складу са овим светом устројен, чуј шта Павле говори о узласку Христовом на небо: “Јер Христос не уђе у рукотворену светињу, која је предобразац истински” (Јев. 9, 24), а овим хоће да каже да је оно што је рукотворено тј. овдашње, само прилика оног што је права светиња. А да је завеса делила светињу над светињама од спољашњих светиња онако исто као што ово небо, оно што је над њим, од онога што је под њим и онога што се налази код нас, дели, послушај како је Павле то разјаснио и како је небо завесом назвао. Саветујући “Да би смо у двјема непоколебивим стварима, у којима је немогуће да Бог превари, имали моћну утјеху ми који смо прибјегли да се држимо наде која је пред нама; Њу имамо као котву душе, чврсту и поуздану, која улази унутар иза завјесе, Гдје као претеча за нас уђе Исус” (Јев. 6, 18-19), тј. изнад неба. Видиш ли како је небо завесом назвао? Ван завесе налазио се свећњак и трпеза и мједени жртвеник на који се жртве паљенице полагаху, а унутра беше ковчег златом окован, у који су плоче завета похрањене, златан суд и Аронова пролистала палица као и златни жртвеник али не за жртве и спаљивање но због једног кађења у години. У спољни део беше слободно свима улазити, у унутрашњи пак, само једном првосвештенику. А то ћу вам Павловим речима доказати, који о томе овако говори: “Имала је, додуше, и прва скинија правила за богослужење, а и Светињу земаљску”. (Под овим: “светиња земаљска подразумева он спољашњу скинију – шатор пошто је било дозвољено свим људима да тамо улазе). “Јер беше уређен први дио скиније, у њему свијетњак и трпеза и постављени хљебови, и то се зове Светиња. А иза друге завјесе дио скиније, назван Светиња над светињама, Која имаше златну кадионицу, и ковчег обложен свуда златом, у коме бјеше златни сасуд са маном, и процвјетали штап Аронов, и плоче завјета, А над њим херувими славе, који осјењаваху очистилиште; о чему сада не треба говорити подробно. А пошто ово бијаше тако уређено, улажаху свештеници свагда у први дио скиније да врше службу Божију; А у други једном у години сâм првосвештеник, не без крви, коју приноси за себе и за народне гријехе из незнања” (Јевр. 9, 2-7). Видиш ли да само један првосвештеник улази и то једном у току целе године? Но рећи ће ко: Па у каквој је вези данашњи дан са тим што говориш? Причекајте мало, немојте се бунити. Од самог дна копамо бунар и трудимо се да на површину дођемо, како би вам све замисливо било. Или боље, да вам се не би и даље и онако нејасна беседа моја неразумљивом чинила, и да не би са наставком приче тешка постала; казаћу вам зашто сам све ово говорио. Па зашто, одговори? Марија је тек онда почела зачињати кад је Јелисавета са Јованом већ шест месеци била трудна. Ако пронађемо дакле, који је тај шести месец био, наћи ћемо и то у ком је месецу Марија зачела. А кад се о времену зачећа уверимо, сазнаћемо и време рођења Христовог, бројећи девет месеци од самог зачећа. А како можемо сазнати који је то шести месец био од кад је Јелисавета затруднела? Тако, одговарам ја, ако пронађемо у ком је месецу зачела. А како ћемо то сазнати? Ако пронађемо у које је време њеном мужу Захарији то зачеће наговештено. Али баш ово, одакле ћемо сазнати? Из Светог Писма, и то по томе што Свето Јеванђеље говори да је анђео онда кад је Захарије у “светињу над светињама” ступио, благовестио и о рођењу Јованавом говорио. Ако се дакле Светим Писмом јасно докаже да је првосвештеник у светињу над светињама улазио и то једном, да је један и када и у ком месецу улазио, онда ће нам и време, у ком се то догодило, бити познато. Да је једном у току године првосвештеник у светињу над светињама улазио, то знамо од Павла, али то исто и Мојсије потврђује кад говори: “И каза Господ Мојсију: реци Арону брату својему да не улази у свако доба у светињу за завјес пред заклопац који је на ковчегу, да не погине”. И даље: “А нико да не буде у шатору од састанка кад он уђе да чини очишћење у светињи, докле не изађе и сврши очишћење за се и за дом свој и за сав збор Израиљски. А нека изађе к олтару који је пред Господом” (3. Мој. 2-17). Дакле, да није увек у светињу над светињама улазио, и да док је он улазио унутра нико није смео за њим ићи но споља иза завесе стајати, то сад добро знамо. Но добро то упамтите. Сада нам остаје да докажемо у ком је времену улазио и да је смео то чинити једанпут у години и то само он. А како ћемо то пронаћи? Опет помоћу Светог Писма јер тамо стоји написано: “Десети дан седмога мјесеца мучите душе своје, и не радите никакога посла, ни домородац ни дошљак који се бави међу вама. Јер у тај дан бива очишћење за вас, да се очистите; бићете очишћени од свијех гријеха својих пред Господом. То нека вам је почивање суботно, и мучите душе своје по уредби вјечној. А свештеник који буде помазан и који буде освећен да врши службу свештеничку намјесто оца својега, он нека очишћа обукавши се у хаљине ланене, хаљине свете. И нека очисти светињу свету и шатор од састанка; и олтар нека очисти; и свештенике и сав народ сабрани нека очисти. И ово нека вам је вјечна уредба да очишћате синове Израиљеве од свијех гријеха њиховијех једанпут у години. И учини Мојсије како му заповједи Господ” (3. Мој. 16, 29-34). Све ово што сам навео односи се на јеврејски празник који се зове сеница, јер тада је једанпут у години првосвештеник улазио, што је и Мојсије потврдио рекавши: “Да се очишћате једанпут у години”. Ако је дакле, само у време празника сенице један првосвештеник у светињу над светињама улазио, може се рећи да се онда и анђео Захарији јавио, кад је Захарија био на месту које се зове светиња над светињама, јер сем тада тамо није улазио нико па ни првосвештеник. А треба послушати и речи из Светог Писма: “У вријеме Ирода, цара јудејскога, бијаше неки свештеник од реда Авијина, по имену Захарија, и жена његова од кћери Аронових, по имену Јелисавета. И догоди се, кад он служаше по своме реду пред Богом, да по обичају свештенства паде му у део да уђе у храм Господњи и кади. И све мноштво марода мољаше се напољу за вријеме кађења”. (Сети се, молим те, овде оног навода: “А нико да не буде у шатору од састанка кад он уђе (првосвештеник) да чини очишћење у светињи, докле не изађе”). “А њему се јави анђео Господњи ставши са десне стране кадионог шртвеника” (Лк. 1, 5-11) Ето. Не говори олтара жртвеног, но олтара кадионог јер спољашњи олтар беше за жртвовање и паљеница постављен, а унутрашњи због кађења. И зато дакле што се анђео само њему јавио и што се потврђује да су га људи напоље чекали, извесно је да је он у светињу над светињама ушао. “И збуни се Захарија (наставља се ) видјевши га и спопаде га страх. А анђео му рече: Не бој се, Захарија, јер је услишена молитва твоја; и жена твоја Јелисавета родиће ти сина, и надјенућеш му име Јован. И биће ти радост и весеље, и многи ће се обрадовати рођењу његову. Јер ће бити велик пред Господом, и неће пити вина и сикера; и испуниће се Духа Светога још у утроби матере своје; И многе ће синове Израиљеве обратити Господу Богу њиховоме; И он ће напријед ићи пред њим у духу и сили Илијиној да обрати срца отаца ка дјеци, и непокорне ка мудрости праведника, и да приправи Господу народ спреман. И рече Захарија анђелу: По чему ћу ја то познати? Јер ја сам стар и жена је моја у годинама. И одговарајући анђео рече му: Ја сам Гаврило који стојим пред Богом, и послан сам да ти говорим и да ти ово благовијестим. И ево, бићеш нијем и нећеш моћи говорити до онога дана док се то не збуде, зато што ниси вјеровао мојим ријечима које ће се испунити у своје вријеме. И народ чекаше Захарију, и чуђаху се што се забави у храму. А изишавши не могаше да им говори; и разумјеше да је имао виђење у храму; и он им даваше знакове, и оста нијем.” (Лк. 1, 13-21) Видиш ли да му је благовештено онда када је био иза завесе, што значи да је благовештено у време празника сеница и поста, јер речи: “Покорите душе ваше” пост значе. Празник сеница пак код Јудеја пада, као што и ви сами сведочите и као што смо и ми у своје време и дуге беседе против Јудеја, безвремени њихов пост изобличавајући, држали, при крају месеца септембра. И онда је и Јелисавета жена Захаријина зачела и “кријаше се пет мјесеци говорећи: Тако ми је учинио Господ у дане ове у које погледа на ме да ме избави од срамоте међу људима.” (Лк. 1, 24-25) Дакле врло лако можемо доказати да је Марији о зачећу Христовом благовештено, кад је Јелисавета већ шест месеци са Јованом трудна била, јер управо је тада тј. у “шести месец” по њеном зачећу послао Бог анђела Гаврила к њој, који јој рече: “Не бој се, Марија, јер си нашла благодат у Бога! И ево зачећеш и родићеш сина, и надјенућеш му име Исус” (Лк. 1, 30-31) не пропуштајући да јој уплашеној од речи његових и њене помисли: “како то може бити?” одговори: “Дух Свети доћи ће на тебе, и сила вишњега осјениће те; зато и оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божији”, а додао је и ово: “И ето, Јелисавета рођака твоја, и она заче сина у старости својој, и ово је шести мјесец њој, коју зову нероткињом. Јер у Бога је све могуће што каже”. Ако је дакле при крају месеца септембра Јелисавета затруднела као што је већ објашњено, онда не остаје ништа друго него набројати наредних шест месеци и то: октобар, новембар, децембар, јануар, фебруар и март и утврдићемо да је при крају овог месеца Марија зачела и ако од њега девет месеци набројимо, доћи ћемо до онога што смо тражили. Јер по зачећу Господњем први месец који наступа је април, а после: мај, јун, јул, август, септембар, октобар, новембар и децембар који сада тече и у којем ми дан Рођења Христовог празнујемо. Да бих вам све ово што сам до сад навео још јаснијим учинио, све ћу кратко вашој љубави представити. Једном је – рекли смо – годишње и то један првосвештеник у светињу над светињама улазио. А када се то чинило? У септембру месецу. Тада је Захарија ушао у светињу над светињама; тада и благу вест о зачећу Јовановом чуо, и кад је отуд изашао жена му је зачела. Од септембра тј. од зачећа Јелисаветина са Јованом одбројавајући шест месеци, дакле у марту је зачела Марија. А кад поново од априла девет месеци набројимо доћи ћемо до месеца у ком се Господ наш Исус Христос родио. Пошто сам вам све у вези овога дана јасно изложио говорићу још о једној ствари, најважнија места препустићу општем Учитељу свих, па ћу беседу завршити. Будући да се многи међу незнабошцима, чувши да се Бог телесно родио, подсмевају и то поричу чиме многе просте људе узнемиравају и збуњују, нужно је да и против њих свој глас подигнемо, и онима који се збуњују не дозволимо да се изнемиравају препиркама тих безумних људи, нити пак подсмехом неверних да се збуњују. Јер често се и мала деца смеју кад ми о нечем важном разговарамо и, када радимо нешто што је нужно, па и опет смех тај не доказује подлост исмејаваних ствари, но безумље оних који се смеју. А то се исто и о незнабошцима може рећи када они готово безумније од деце поступају и дела која су страха и великог удивљења достојна оповргавају, док насупрот томе дела уистину подсмеха достојна поштују и одобравају. Но и поред свега, наука наша, иако од њих и исмевана, достојна поштовања остаје и њиховим исмевањем баш никакву штету не трпи, њихова пак наука, ма и како оправдавана, безобразлук свој не може сакрити. Та зар није већ крајње безумље и то што они идући к своме паду, своје богове у камење, дрвеће и подле кумире претворише и пошто их у те предмете као у какав затвор закључаше, тога се не стиде, но и даље то раде и бране своје поступке, кривећи нас зато што говоримо да је Бог пошто је за себи Духом Светим живи храм саградио и њиме васељени добро чини. А да ли се може оваква наша вера оспоравати? Јер ако је неприлично да Бог у човечје тело уђе, много је неприличније да у камен и дрво уђе, утолико више што је дрво далеко мање бредно од човека, осим ако они не верују да је наша, људска природа од тих ствари, које ни осећања немају, гора. Они се осмељују да суштину Божију и у животиње и у псе, а многи јеретици и у нешто што је и од ових бешчасније, ставе. Ми пак ништа слично не проповедамо, а тако нешто нећемо ни да слушамо, већ учимо да је Христос тело чисто, свето и непорочно и ни једном греху подложно из девојачке утробе примио и тиме своју творевину спасао. И не ужасавају се нити се стиде незнабошци а са њима ни они који се у злочасти манихејској налазе, кад суштину Божију у псе и мајмуне и у друге звери уводе, јер мудрују да душе животиња од суштине Божанске произилазе, већ тврде да ми проповедамо нешто што је за Бога неприлично иако ми о тако нечему и не помишљамо, већ тврдимо да је за Божанство прилично да дошавши рођењем творевину своју спасе. Шта чиниш ти, човече! Кажи ми, кад мудрујеш да су душе и човекоубица и врачара од суштине Божије, а с друге стране се осмељујеш да осушујеш нас који ништа томе слично не прихватамо, нити слушамо кад неко тако нешто говори, већ нешто тако осуђујемо тврдећи да је Бог пошто је свети храм за себе саградио, кроз њега небесни живот у наш пренео. Та како нисте онда и безбројних смрти достојни за оно чиме нас прекоревате и за ваше бешчашће којим не прекидате обешчашћивање? Јер ако је по вашем мишљењу неприлично да Бог у чистом и непорочном телу живи, много је неприличније да се Он у телу врачара, онога који гробове раскопава, разбојника па и мајмуна и пса усели, него у ово свето и пречисто тело које је сада са десне стране Оца. А каква увреда нашем Богу може бити нанесена оваквим мишљењем и какво оскрнављење? Ако сунце ово које има тело чулно, трулежно, па и промени подложно (па нека се и по хиљаду пута незнабошци и манихејци кад ово чују у јарости својој гуше) а и не само сунце, но и земља и море и све видљиве ствари пропадљивости су подложне као што Павле то потврђује говорећи: “Јер се твар покори таштини, не од своје воље, него због онога који је покори, са надом” (Рим. 8, 20). А да и разјасни шта је то “покорити се таштини” додаде и ово: “Да ће се и сама твар ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе деце Божије” (Рим. 8, 21) а овим није речено ништа друго него да је свака твар пролазна и пропадљива, јер пропадљивости служити није ништа друго него пропадљив бити. Ако, кажем, сунце као пропадљиво тело своје зраке свуда расипа, па када се и ђубрета и блата и сличних ствари дотакне, ни мало се не каља, но чисте своје зраке у себе, пошто је светлошћу својом сва тела, која су је примила, озарила, натраг скупља, и то тако да се ништа од смрада и бешчашћа тих ствари за њих није прилепила, толико је мање Сунце Правде, бесплатних сила Господ, оскрнављен, зато што је плот нашу на себе примио, а њу саму нaјчистијом и најсветијом учинио! О свему овоме размишљајући и сећајући се речи: “И ходићу међу вама, и бићу вам Бог” (3. Мој. 26, 12) као и онога што је Павле рекао: “Не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама?” (1. Кор. 3, 16), злочестивцима бестидна уста затварамо када с њима разговарамо, па веселећи се толиком богатству, прослављајмо оваплоћеног Бога за тако велику снисходљивост његову приносећи му по могућностима својим достојну част и благодарност. И пошто Он никакву другу благодарност од нас не очекује осим спасења наших душа а то значи да добродетељно живимо, а то треба да чинимо да не би неблагодарни према Благодатељу нашем остали, по силама приносимо му веру, љубав, наду, целомудрије, давање милостиње и гостољубље. А сада ћу вам напоменути оно за шта сам вас раније молио. А шта је то? Кад страшној и Божанственој Трпези и тајанственој Жртви приступате, онда то са страхом и трепетом чините, са чистом савешћу, постом и молитвом без гунђања и без да један другога гурамо или да ногама с нестрпљењем тупкате, јер је то знак крајњег безумља и не малог презрења, јер такве, који тако поступају, велика мука и казна очекују. Та помисли човече! Каквој се жртви приближаваш и каквој трпези приступаш, а опомени се и тога да се ти, као земља и пепео, крвљу и телом Христовим причешћујеш. Ти би, када би те један земаљски цар на гозбу звао с поштовањем за столом седео и постављена јела часно и тихо јео, а кад те Бог својој трпези позива и свога Сина поставља, око које анђелске силе са страхом и трепетом стоје, херувими лица своја покривају а серафими с величанственим: “свет, свет, свет Господ” узвикују, ти вичеш и гунђаш? Зар не знаш да је нужно да се у то време при духовној чистоти и душевна тишина тражи? Највећи мир и тишина овде су потребни, а не гунђање, гнев и гурање, јер све ово каља душу која приступа Светињи. А како би нам се могло опростити, када осим многих греха и у време самог приступања Светом Причешћу нећемо да се ослободимо таквих животињских навика. Од ових тајни ништа корисније не може бити за нас, па шта нас онда тако поробљава да једва чекамо да оно што је духовно оставимо и за телесним пожуримо. Немојмо нипошто, молим вас, гнев Божији на себе навлачити, јер ово што је на Трпезу постављено, то је целебни лек за све наше изопачености, неоскудевајуће богатство и путеводитељ к Царству Небеском. Зато са страхом, благодарношћу, скрушеношћу и са признавањем својих грехова, са сузама и плачем над својим пороцима, усрдну молитву Богу приносећи, приступајмо. И пошто би се тиме очистили Небеском Царству би се приближили, зато приступајмо тихо и са пристојношћу. Када непорочну и свету жртву примамо, љубимо је, очима грлимо и срцем успламтимо да нам скуп наш не би на суд и осуду, но на душевно умудрење, на љубав, добродетељ, и на помирење с Богом као и темељ ненарушивог мира и других безбројних блага био, а тако ћемо и себи самима светост прибавити и ближњима на спасење бити. Ја често о овоме говорим, али нећу престати да и у будуће о томе говорим. Јер каква вам је корист, ако се узалуд окупљамо а ничему корисноме не привикавамо. А и нама каква би корист била, ако би вам увек беседом нашом угађали? Кратко је ово време, љубљени! Отрезнимо се и будимо бодри! Пробудимо се и марљиву ревност према свему показујмо и у свему будимо благочестиви. Па било да треба реч Божију да слушамо, било да тајнама треба да приступимо, или нешто друго да учинимо, свагда то са страхом и трепетом чинимо да не би за нерад наш клетву на себе навукли оним што је речено: “Проклет био ко немарно ради дјело Господње” (Јерем. ????), пошто гунђање и гнев овој жртви сметају а занемаривање њено, Богу је мрско по оној апостолској речи: “Ако ко разара храм Божији, разориће њега Бог” (1. Кор. 3, 17). Немојмо дакле уместо опроштаја, Бога срдити, но марљивост и поредак чувајући и безметежну душу имајући, с молитвом и са скрушеним срцем приступајмо, да бисмо владику нашег Исуса Христа умилостивили и да нам да обећана блага ради благодати и човекољубља самога Господа нашега Исуса Христа с којим Оцу заједно са Светим Духом слава, држава, част, сада и свагда и у веке векова, Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  11. Што су праоци још давно са болом очекивали, што су пророци предсказивали a праведници желели да виде, то се на данaшњи дан збило и стварно испунило. “И Бог се на земљи јави и с људима поживје” (Вар. 3, 38). Радујмо се, дакле, љубљени, веселимо се! Ако је Јован у утроби матерњој заиграо, кад је Марија к Јелисавети дошла, онда ми, који не Марију, но самог нашег Спаситеља рођеног гледамо, треба и да заиграмо и да се зарадујемо а исто тако и да се задивимо оној великој Божијој наредби која сваки ум превазилази. Размисли само какав би то призор био кад би сунце с неба сишло, и кад би по земљи ишло и кад би зрацима својим са земље све обасјало. А кад би такав догађај ужаснуо све оне који би тварну светлост тако гледали, замисли како је гледати да Сунце Правде из нашег тела зраке испушта и душу нам просвећује? Одавно сам желео видети овај дан, и не само видети него сам желео да то буде са мноштвом народа баш као што данас видимо. Жеља се моја испунила и остварила делом. Па иако је тек једва десет година прошло од како нам је овај празник познат и стваран постао он сада ревношћу вашом тако цвета, као да нам је од самог искона и од најстаријих времена предан био. Зато неће погрешити онај ко га не зове новим и старим истовремено. Новим зато што нам је недавно постао познат, а старим или пређашњим, зато што се је с пређашњима равнолетан учинио и узрастао до такве мере да их је достигао. И као што изузетна и плодоносна стабла одмах, пошто се у земљу посаде, увис расту и плодовима изобилују. Тако је и празник овај испрва само био знан онима што на западу живе, а до нас је тек сад и тек пре неколико година, пренесен, а тако је брзо узрастао и велики плод донео да су, као што сви виде, сва црквена дворишта препуна и мноштво народа који се ту скупио црква једва може да прими. За такво ваше усрђе достојну награду од Христа, у телу на данашњи дан рођеног, очекујте и да ће вам он за сав тај труд платити. Јер љубав и ревност која се према овом дану показује управо је знак велике љубави према рођеном. А ако је потребно да и ја као саслужитељ ваш томе допринесем ту ћу се свим силама потрудити, или боље, оно што ми благост Божија дозволи, на вашу корист ћу проговорити. А шта желите данас да чујете, шта друго осим оно на шта се данашњи дан односи. Знам врло добро да се и сада међу вама многи препиру и једни оспоравају а други оправдавају и свуда се велика распра води због овога дана. Они што оспоравају тврде да је овај празник новоуведен и тек сад унесен, док они што оправдавају кажу да је он стари и пређашњи самим тим што су пророци од давнина о рођењу Христовом предсказивали и што је и становницима од Тракије па до Гадира већ одавно овај празник и познат и признат. Допустите дакле да о томе данас беседимо. Јер када ми и сумњајући толику љубав према овом дану показујемо очигледно је да ћемо, пошто га и боље упознамо, и више ревновати и ове поуке ће покренути објашњење у нама и већи труд због њега. Ја имам три доказа да је баш ово време оно у којем се Бог Реч, Господ наш Исус Христос родио. Од та три доказа први је онај што је празник овај веома брзо посвуда постао прослављен и што је до толике висине узрастао и процветао. Па ћу се и ја усудити да тврдим оно што је тврдио Гамамило о јеванђелској проповеди када је рекао: “јер ако буде од људи ова намисао или ово дјело, пропашће; Но ако је од Бога, не можете га уништити, да се како и богоборци не нађете” (Д.Ап. 5, 38-39) и применићу је на светковање овог дана, јер тврдо верујем да се светковина ова баш зато изгубила није, него је сваке године све већа и знаменитија постајала зато што је Бог Реч од самога Бога, као што је и проповед за мало година сву васељену обухватила. Па ако су је шаторари, рибари, неуки и прости свуда разносили, ипак простота служилаца ништа јој не сметаше, јер моћ онога што је проповедано, свему одољеваше и препреке уништаваше показујући своје дејство. А ако се они, што се препиру, не задовољавају овим што је речено, можемо и други доказ да изнесемо. А који је то доказ? Попис народа о којем говори јеванђеље. “А у дане оне изиђе заповијест од ћесара Августа да се попише сва васељена. Ово је био први попис за вријеме Киринијеве управе Сиријом. И иђаху сви да се попишу, свако у свој град. А тада пође и Јосиф из Галилеје из града Назарета у Јудеју у град Давидов који се зове Витлејем, јер он бијаше из дома и племена Давидова, Да се запише с Маријом, зарученом за њега женом, која беше трудна. И кад онде бијаху, испунише се дани да она роди. И роди сина својега Првенца, и пови га, и положи га у јасле; јер им не бијаше мјеста у гостионици” (Лк. 2, 1-7). По овоме је извесно да се Христос родио у време првог пописа народа. А и време пописа могао би свако ко би се потрудио најтачније из старих општенародних римских архива да добије. Но приметиће ко: “ми то да чинимо, који тамо нити живимо нити станујемо?” А ти послушај и поверуј да смо ми светковину ову примили од оних који се налазе у Риму и о томе најтачније знају и да су они који живе тамо, по древном предању одавно исти тај дан светкују па су и нас на то упутили. А јеванђелист није без повода време ово прецизно одредио него да би нам дан открио и познатим учинио и да би нам наређење Божије предочио. Јер заповест о попису није Август произвољно наметнуо народу, него му је Бог срце покренуо да невољом доласку Јединородног послужи. А како то користи – рећи ћеш – овом наређењу? Не малу и обичну корист то пружа, љубљени, но врло велику и једну од нужних и потребних. Па каква је она? Галилеја је предео палестински, а Назарет град галилејски; исто тако, њен део је и Јудеја али тако названа од њених житеља, док је Витлејем град јудејски. О Христу су сви пророци предсказали да ће не из Назарета, но из Витлејема доћи и да ће се тамо родити. Јер је тако и пророк написао: “И ти Витлејеме, земљо Јудина, ни по чем ниси најмањи међу кнежевима Јудиним; јер ће из тебе изаћи Вођа који ће напасати народ мој Израиља” (Мат. 2, 6). На исти су начин у оно време Јудеји од Ирода упитани “где ће се Христос родити” одговорили; а и Христос је Натанаилу, кад је овај на Филипово казивање: “нађосмо Исуса из Назарета” одговорио: “из Назарета може ли бити што добро?”, рекао: “Ево правог Израиљца у коме нема лукавства” (Јн. 1, 45-47). А зашто га је тако похвалио? Зато што није поверовао Филипу, јер је добро знао да је Христос не у Назарету, нити у Галилеји, но у Јудеји и Витлејему да се роди као што се и догодило. Па зато што је као искусан познавалац закона знао да Христос неће из Назарета доћи, а о томе Филип није знао, онако је како је у наведеном пророштву речено и одговорио, а зато му је Христос и рекао: “Ево правог Израиљца у коме нема лукавства”. Због тога су и неки Јудеји Никодиму говорили: “Испитај и види да пророк из Галилеје не долази” (Јн. 7, 52), и на другом месту: “Зар не рече Писмо да ће Христос доћи од сјемена Давидова и из села Витлејема гдје бјеше Давид?” (Јн. 7, 42), а зато што су сви знали да ће Христос доиста отуд, а не из Галилеје доћи. Јосиф и Марија дакле, иако беху Витлејемски староседеоци опет се решише, пошто Витлејем беху напустили, да у Назарету живе и да се ту настане, као што се то често догађа, да многи напуштају оне градове у којима су се родили и да у онима у којима им није порекло живот свој проводе. Пошто се Христос требао у Витлејему родити, то је и наређење дато које их је и без воље том граду, по Божијој наредби, одвело. Јер указ који је налагао да се свако у својој постојбини упише, принудио је и њих да из Назарета у Витлејем ради пописа дођу. А то откривајући и Јеванђелист је рекао: “А тада пође и Јосиф из Галилеје из града Назарета у Јудеју у град Давидов који се зове Витлејем, јер он бијаше из дома и племена Давидова, Да се запише с Маријом, зарученом за њега женом, која беше трудна. И кад онде бијаху, испунише се дани да она роди. И роди сина својега Првенца” (Лк. 2, 4-7). Видиш ли љубљени, како промисао Божији дела своја и кроз верне и кроз неверне руководи тако да и они, што су од благочасти отуђени, познају силу и моћ Божију. И звезда привођаше мудраце с истока, а указ Марију принуђаваше да дође у постојбину о којој су пророци предсказали. Одакле знамо да је Дјева Марија од рода Давидова произашла пошто је она из Витлејема, извесно је да је и из дома и племена Давидова потекла а то је и јеванђелист потврдио када је рекао: “А тада пође и Јосиф из Галилеје из града Назарета у Јудеју у град Давидов који се зове Витлејем, јер он бијаше из дома и племена Давидова”. Али пошто је родбина Јосифова набројана, а Маријине прародитеље нико није на исти начин набројао, зато, да не би сумњао и рекао како да знамо да је и она из дома Давидова, послушај: “А у шести мјесец послан би од Бога анђео Гаврило у град галилејски по имену Назарет, Дјевојци зарученој за мужа, по имену Јосиф, из дома Давидова” (Лук. 1, 26-27). Ово “из дома Давидова” треба разумети да је о девојци речено, као што је овде доста јасно и изложено. А зато је и заповест и налог овај издат због којег смо морали и ићи у Витлејем. И чим су они у град ступили оног часа се и Исус роди и положен је у јасле јер сва слободна места беху заузета од оних који су се са свих страна стекли, те је велика гужва настала. И због тога су се мудраци Исусу баш ту и поклонили. Но да би вам још јаснији и тачнији доказ дао молим вас да се сад ободрите, јер вам дугу приповест требам изнети и старе законе прочитати, како би вам у потпуности моју беседу јасном учинио. Стари је закон код Јевреја био; али да почнем моју беседу од догађаја који су се још и раније догодили. . . Када је Бог избавио јеврејски народ од узнемиравања и мучења, а када је видео да они још остатке злочасти у себи имају и траже оно што је чулно, јер се великим и красним храмовима дивљаху, а онда им заповеди да храм подигну који би не само богатством материјала и искуством вештине, него је својим изгледом све постојеће храмове на земљи превазишао. И као што чедољубиви отац, кад сина свога који се дуго са развратним беспримерним и раскалашним људима дружио, прими гледајући на покајање његово, са опрезношћу и поштовањем још га у веће изобиље уводи да не би због оскудевања пређашња уживања помињао или пожелео, тако је и Бог, када је приметио да Јудеји чулне ствари желе, поступио, па их је и у томе преузвишено узвисио, тако да мисирских ствари никад пожелели не би, јер им беше заповедио да храм у складу са овим светом тј. чулног и мисленог назидају. Па као што небо и земља, свако за се, свој положај имају, док се у средини између њих наместо преграде овај свет налази, тако је и Бог заповедио да се храм подигне. И када га је на два дела поделио и на средини завесу поставио, допустио је да с ову страну завесе сви улазе, а са оне друге стране да је улазак и поглед свима забрањен, осим једном првосвештенику. А да и ово није моја измишљотина и да је храм о коме говоримо заиста у складу са овим светом устројен, чуј шта Павле говори о узласку Христовом на небо: “Јер Христос не уђе у рукотворену светињу, која је предобразац истински” (Јев. 9, 24), а овим хоће да каже да је оно што је рукотворено тј. овдашње, само прилика оног што је права светиња. А да је завеса делила светињу над светињама од спољашњих светиња онако исто као што ово небо, оно што је над њим, од онога што је под њим и онога што се налази код нас, дели, послушај како је Павле то разјаснио и како је небо завесом назвао. Саветујући “Да би смо у двјема непоколебивим стварима, у којима је немогуће да Бог превари, имали моћну утјеху ми који смо прибјегли да се држимо наде која је пред нама; Њу имамо као котву душе, чврсту и поуздану, која улази унутар иза завјесе, Гдје као претеча за нас уђе Исус” (Јев. 6, 18-19), тј. изнад неба. Видиш ли како је небо завесом назвао? Ван завесе налазио се свећњак и трпеза и мједени жртвеник на који се жртве паљенице полагаху, а унутра беше ковчег златом окован, у који су плоче завета похрањене, златан суд и Аронова пролистала палица као и златни жртвеник али не за жртве и спаљивање но због једног кађења у години. У спољни део беше слободно свима улазити, у унутрашњи пак, само једном првосвештенику. А то ћу вам Павловим речима доказати, који о томе овако говори: “Имала је, додуше, и прва скинија правила за богослужење, а и Светињу земаљску”. (Под овим: “светиња земаљска подразумева он спољашњу скинију – шатор пошто је било дозвољено свим људима да тамо улазе). “Јер беше уређен први дио скиније, у њему свијетњак и трпеза и постављени хљебови, и то се зове Светиња. А иза друге завјесе дио скиније, назван Светиња над светињама, Која имаше златну кадионицу, и ковчег обложен свуда златом, у коме бјеше златни сасуд са маном, и процвјетали штап Аронов, и плоче завјета, А над њим херувими славе, који осјењаваху очистилиште; о чему сада не треба говорити подробно. А пошто ово бијаше тако уређено, улажаху свештеници свагда у први дио скиније да врше службу Божију; А у други једном у години сâм првосвештеник, не без крви, коју приноси за себе и за народне гријехе из незнања” (Јевр. 9, 2-7). Видиш ли да само један првосвештеник улази и то једном у току целе године? Но рећи ће ко: Па у каквој је вези данашњи дан са тим што говориш? Причекајте мало, немојте се бунити. Од самог дна копамо бунар и трудимо се да на површину дођемо, како би вам све замисливо било. Или боље, да вам се не би и даље и онако нејасна беседа моја неразумљивом чинила, и да не би са наставком приче тешка постала; казаћу вам зашто сам све ово говорио. Па зашто, одговори? Марија је тек онда почела зачињати кад је Јелисавета са Јованом већ шест месеци била трудна. Ако пронађемо дакле, који је тај шести месец био, наћи ћемо и то у ком је месецу Марија зачела. А кад се о времену зачећа уверимо, сазнаћемо и време рођења Христовог, бројећи девет месеци од самог зачећа. А како можемо сазнати који је то шести месец био од кад је Јелисавета затруднела? Тако, одговарам ја, ако пронађемо у ком је месецу зачела. А како ћемо то сазнати? Ако пронађемо у које је време њеном мужу Захарији то зачеће наговештено. Али баш ово, одакле ћемо сазнати? Из Светог Писма, и то по томе што Свето Јеванђеље говори да је анђео онда кад је Захарије у “светињу над светињама” ступио, благовестио и о рођењу Јованавом говорио. Ако се дакле Светим Писмом јасно докаже да је првосвештеник у светињу над светињама улазио и то једном, да је један и када и у ком месецу улазио, онда ће нам и време, у ком се то догодило, бити познато. Да је једном у току године првосвештеник у светињу над светињама улазио, то знамо од Павла, али то исто и Мојсије потврђује кад говори: “И каза Господ Мојсију: реци Арону брату својему да не улази у свако доба у светињу за завјес пред заклопац који је на ковчегу, да не погине”. И даље: “А нико да не буде у шатору од састанка кад он уђе да чини очишћење у светињи, докле не изађе и сврши очишћење за се и за дом свој и за сав збор Израиљски. А нека изађе к олтару који је пред Господом” (3. Мој. 2-17). Дакле, да није увек у светињу над светињама улазио, и да док је он улазио унутра нико није смео за њим ићи но споља иза завесе стајати, то сад добро знамо. Но добро то упамтите. Сада нам остаје да докажемо у ком је времену улазио и да је смео то чинити једанпут у години и то само он. А како ћемо то пронаћи? Опет помоћу Светог Писма јер тамо стоји написано: “Десети дан седмога мјесеца мучите душе своје, и не радите никакога посла, ни домородац ни дошљак који се бави међу вама. Јер у тај дан бива очишћење за вас, да се очистите; бићете очишћени од свијех гријеха својих пред Господом. То нека вам је почивање суботно, и мучите душе своје по уредби вјечној. А свештеник који буде помазан и који буде освећен да врши службу свештеничку намјесто оца својега, он нека очишћа обукавши се у хаљине ланене, хаљине свете. И нека очисти светињу свету и шатор од састанка; и олтар нека очисти; и свештенике и сав народ сабрани нека очисти. И ово нека вам је вјечна уредба да очишћате синове Израиљеве од свијех гријеха њиховијех једанпут у години. И учини Мојсије како му заповједи Господ” (3. Мој. 16, 29-34). Све ово што сам навео односи се на јеврејски празник који се зове сеница, јер тада је једанпут у години првосвештеник улазио, што је и Мојсије потврдио рекавши: “Да се очишћате једанпут у години”. Ако је дакле, само у време празника сенице један првосвештеник у светињу над светињама улазио, може се рећи да се онда и анђео Захарији јавио, кад је Захарија био на месту које се зове светиња над светињама, јер сем тада тамо није улазио нико па ни првосвештеник. А треба послушати и речи из Светог Писма: “У вријеме Ирода, цара јудејскога, бијаше неки свештеник од реда Авијина, по имену Захарија, и жена његова од кћери Аронових, по имену Јелисавета. И догоди се, кад он служаше по своме реду пред Богом, да по обичају свештенства паде му у део да уђе у храм Господњи и кади. И све мноштво марода мољаше се напољу за вријеме кађења”. (Сети се, молим те, овде оног навода: “А нико да не буде у шатору од састанка кад он уђе (првосвештеник) да чини очишћење у светињи, докле не изађе”). “А њему се јави анђео Господњи ставши са десне стране кадионог шртвеника” (Лк. 1, 5-11) Ето. Не говори олтара жртвеног, но олтара кадионог јер спољашњи олтар беше за жртвовање и паљеница постављен, а унутрашњи због кађења. И зато дакле што се анђео само њему јавио и што се потврђује да су га људи напоље чекали, извесно је да је он у светињу над светињама ушао. “И збуни се Захарија (наставља се ) видјевши га и спопаде га страх. А анђео му рече: Не бој се, Захарија, јер је услишена молитва твоја; и жена твоја Јелисавета родиће ти сина, и надјенућеш му име Јован. И биће ти радост и весеље, и многи ће се обрадовати рођењу његову. Јер ће бити велик пред Господом, и неће пити вина и сикера; и испуниће се Духа Светога још у утроби матере своје; И многе ће синове Израиљеве обратити Господу Богу њиховоме; И он ће напријед ићи пред њим у духу и сили Илијиној да обрати срца отаца ка дјеци, и непокорне ка мудрости праведника, и да приправи Господу народ спреман. И рече Захарија анђелу: По чему ћу ја то познати? Јер ја сам стар и жена је моја у годинама. И одговарајући анђео рече му: Ја сам Гаврило који стојим пред Богом, и послан сам да ти говорим и да ти ово благовијестим. И ево, бићеш нијем и нећеш моћи говорити до онога дана док се то не збуде, зато што ниси вјеровао мојим ријечима које ће се испунити у своје вријеме. И народ чекаше Захарију, и чуђаху се што се забави у храму. А изишавши не могаше да им говори; и разумјеше да је имао виђење у храму; и он им даваше знакове, и оста нијем.” (Лк. 1, 13-21) Видиш ли да му је благовештено онда када је био иза завесе, што значи да је благовештено у време празника сеница и поста, јер речи: “Покорите душе ваше” пост значе. Празник сеница пак код Јудеја пада, као што и ви сами сведочите и као што смо и ми у своје време и дуге беседе против Јудеја, безвремени њихов пост изобличавајући, држали, при крају месеца септембра. И онда је и Јелисавета жена Захаријина зачела и “кријаше се пет мјесеци говорећи: Тако ми је учинио Господ у дане ове у које погледа на ме да ме избави од срамоте међу људима.” (Лк. 1, 24-25) Дакле врло лако можемо доказати да је Марији о зачећу Христовом благовештено, кад је Јелисавета већ шест месеци са Јованом трудна била, јер управо је тада тј. у “шести месец” по њеном зачећу послао Бог анђела Гаврила к њој, који јој рече: “Не бој се, Марија, јер си нашла благодат у Бога! И ево зачећеш и родићеш сина, и надјенућеш му име Исус” (Лк. 1, 30-31) не пропуштајући да јој уплашеној од речи његових и њене помисли: “како то може бити?” одговори: “Дух Свети доћи ће на тебе, и сила вишњега осјениће те; зато и оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божији”, а додао је и ово: “И ето, Јелисавета рођака твоја, и она заче сина у старости својој, и ово је шести мјесец њој, коју зову нероткињом. Јер у Бога је све могуће што каже”. Ако је дакле при крају месеца септембра Јелисавета затруднела као што је већ објашњено, онда не остаје ништа друго него набројати наредних шест месеци и то: октобар, новембар, децембар, јануар, фебруар и март и утврдићемо да је при крају овог месеца Марија зачела и ако од њега девет месеци набројимо, доћи ћемо до онога што смо тражили. Јер по зачећу Господњем први месец који наступа је април, а после: мај, јун, јул, август, септембар, октобар, новембар и децембар који сада тече и у којем ми дан Рођења Христовог празнујемо. Да бих вам све ово што сам до сад навео још јаснијим учинио, све ћу кратко вашој љубави представити. Једном је – рекли смо – годишње и то један првосвештеник у светињу над светињама улазио. А када се то чинило? У септембру месецу. Тада је Захарија ушао у светињу над светињама; тада и благу вест о зачећу Јовановом чуо, и кад је отуд изашао жена му је зачела. Од септембра тј. од зачећа Јелисаветина са Јованом одбројавајући шест месеци, дакле у марту је зачела Марија. А кад поново од априла девет месеци набројимо доћи ћемо до месеца у ком се Господ наш Исус Христос родио. Пошто сам вам све у вези овога дана јасно изложио говорићу још о једној ствари, најважнија места препустићу општем Учитељу свих, па ћу беседу завршити. Будући да се многи међу незнабошцима, чувши да се Бог телесно родио, подсмевају и то поричу чиме многе просте људе узнемиравају и збуњују, нужно је да и против њих свој глас подигнемо, и онима који се збуњују не дозволимо да се изнемиравају препиркама тих безумних људи, нити пак подсмехом неверних да се збуњују. Јер често се и мала деца смеју кад ми о нечем важном разговарамо и, када радимо нешто што је нужно, па и опет смех тај не доказује подлост исмејаваних ствари, но безумље оних који се смеју. А то се исто и о незнабошцима може рећи када они готово безумније од деце поступају и дела која су страха и великог удивљења достојна оповргавају, док насупрот томе дела уистину подсмеха достојна поштују и одобравају. Но и поред свега, наука наша, иако од њих и исмевана, достојна поштовања остаје и њиховим исмевањем баш никакву штету не трпи, њихова пак наука, ма и како оправдавана, безобразлук свој не може сакрити. Та зар није већ крајње безумље и то што они идући к своме паду, своје богове у камење, дрвеће и подле кумире претворише и пошто их у те предмете као у какав затвор закључаше, тога се не стиде, но и даље то раде и бране своје поступке, кривећи нас зато што говоримо да је Бог пошто је за себи Духом Светим живи храм саградио и њиме васељени добро чини. А да ли се може оваква наша вера оспоравати? Јер ако је неприлично да Бог у човечје тело уђе, много је неприличније да у камен и дрво уђе, утолико више што је дрво далеко мање бредно од човека, осим ако они не верују да је наша, људска природа од тих ствари, које ни осећања немају, гора. Они се осмељују да суштину Божију и у животиње и у псе, а многи јеретици и у нешто што је и од ових бешчасније, ставе. Ми пак ништа слично не проповедамо, а тако нешто нећемо ни да слушамо, већ учимо да је Христос тело чисто, свето и непорочно и ни једном греху подложно из девојачке утробе примио и тиме своју творевину спасао. И не ужасавају се нити се стиде незнабошци а са њима ни они који се у злочасти манихејској налазе, кад суштину Божију у псе и мајмуне и у друге звери уводе, јер мудрују да душе животиња од суштине Божанске произилазе, већ тврде да ми проповедамо нешто што је за Бога неприлично иако ми о тако нечему и не помишљамо, већ тврдимо да је за Божанство прилично да дошавши рођењем творевину своју спасе. Шта чиниш ти, човече! Кажи ми, кад мудрујеш да су душе и човекоубица и врачара од суштине Божије, а с друге стране се осмељујеш да осушујеш нас који ништа томе слично не прихватамо, нити слушамо кад неко тако нешто говори, већ нешто тако осуђујемо тврдећи да је Бог пошто је свети храм за себе саградио, кроз њега небесни живот у наш пренео. Та како нисте онда и безбројних смрти достојни за оно чиме нас прекоревате и за ваше бешчашће којим не прекидате обешчашћивање? Јер ако је по вашем мишљењу неприлично да Бог у чистом и непорочном телу живи, много је неприличније да се Он у телу врачара, онога који гробове раскопава, разбојника па и мајмуна и пса усели, него у ово свето и пречисто тело које је сада са десне стране Оца. А каква увреда нашем Богу може бити нанесена оваквим мишљењем и какво оскрнављење? Ако сунце ово које има тело чулно, трулежно, па и промени подложно (па нека се и по хиљаду пута незнабошци и манихејци кад ово чују у јарости својој гуше) а и не само сунце, но и земља и море и све видљиве ствари пропадљивости су подложне као што Павле то потврђује говорећи: “Јер се твар покори таштини, не од своје воље, него због онога који је покори, са надом” (Рим. 8, 20). А да и разјасни шта је то “покорити се таштини” додаде и ово: “Да ће се и сама твар ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе деце Божије” (Рим. 8, 21) а овим није речено ништа друго него да је свака твар пролазна и пропадљива, јер пропадљивости служити није ништа друго него пропадљив бити. Ако, кажем, сунце као пропадљиво тело своје зраке свуда расипа, па када се и ђубрета и блата и сличних ствари дотакне, ни мало се не каља, но чисте своје зраке у себе, пошто је светлошћу својом сва тела, која су је примила, озарила, натраг скупља, и то тако да се ништа од смрада и бешчашћа тих ствари за њих није прилепила, толико је мање Сунце Правде, бесплатних сила Господ, оскрнављен, зато што је плот нашу на себе примио, а њу саму нaјчистијом и најсветијом учинио! О свему овоме размишљајући и сећајући се речи: “И ходићу међу вама, и бићу вам Бог” (3. Мој. 26, 12) као и онога што је Павле рекао: “Не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама?” (1. Кор. 3, 16), злочестивцима бестидна уста затварамо када с њима разговарамо, па веселећи се толиком богатству, прослављајмо оваплоћеног Бога за тако велику снисходљивост његову приносећи му по могућностима својим достојну част и благодарност. И пошто Он никакву другу благодарност од нас не очекује осим спасења наших душа а то значи да добродетељно живимо, а то треба да чинимо да не би неблагодарни према Благодатељу нашем остали, по силама приносимо му веру, љубав, наду, целомудрије, давање милостиње и гостољубље. А сада ћу вам напоменути оно за шта сам вас раније молио. А шта је то? Кад страшној и Божанственој Трпези и тајанственој Жртви приступате, онда то са страхом и трепетом чините, са чистом савешћу, постом и молитвом без гунђања и без да један другога гурамо или да ногама с нестрпљењем тупкате, јер је то знак крајњег безумља и не малог презрења, јер такве, који тако поступају, велика мука и казна очекују. Та помисли човече! Каквој се жртви приближаваш и каквој трпези приступаш, а опомени се и тога да се ти, као земља и пепео, крвљу и телом Христовим причешћујеш. Ти би, када би те један земаљски цар на гозбу звао с поштовањем за столом седео и постављена јела часно и тихо јео, а кад те Бог својој трпези позива и свога Сина поставља, око које анђелске силе са страхом и трепетом стоје, херувими лица своја покривају а серафими с величанственим: “свет, свет, свет Господ” узвикују, ти вичеш и гунђаш? Зар не знаш да је нужно да се у то време при духовној чистоти и душевна тишина тражи? Највећи мир и тишина овде су потребни, а не гунђање, гнев и гурање, јер све ово каља душу која приступа Светињи. А како би нам се могло опростити, када осим многих греха и у време самог приступања Светом Причешћу нећемо да се ослободимо таквих животињских навика. Од ових тајни ништа корисније не може бити за нас, па шта нас онда тако поробљава да једва чекамо да оно што је духовно оставимо и за телесним пожуримо. Немојмо нипошто, молим вас, гнев Божији на себе навлачити, јер ово што је на Трпезу постављено, то је целебни лек за све наше изопачености, неоскудевајуће богатство и путеводитељ к Царству Небеском. Зато са страхом, благодарношћу, скрушеношћу и са признавањем својих грехова, са сузама и плачем над својим пороцима, усрдну молитву Богу приносећи, приступајмо. И пошто би се тиме очистили Небеском Царству би се приближили, зато приступајмо тихо и са пристојношћу. Када непорочну и свету жртву примамо, љубимо је, очима грлимо и срцем успламтимо да нам скуп наш не би на суд и осуду, но на душевно умудрење, на љубав, добродетељ, и на помирење с Богом као и темељ ненарушивог мира и других безбројних блага био, а тако ћемо и себи самима светост прибавити и ближњима на спасење бити. Ја често о овоме говорим, али нећу престати да и у будуће о томе говорим. Јер каква вам је корист, ако се узалуд окупљамо а ничему корисноме не привикавамо. А и нама каква би корист била, ако би вам увек беседом нашом угађали? Кратко је ово време, љубљени! Отрезнимо се и будимо бодри! Пробудимо се и марљиву ревност према свему показујмо и у свему будимо благочестиви. Па било да треба реч Божију да слушамо, било да тајнама треба да приступимо, или нешто друго да учинимо, свагда то са страхом и трепетом чинимо да не би за нерад наш клетву на себе навукли оним што је речено: “Проклет био ко немарно ради дјело Господње” (Јерем. ????), пошто гунђање и гнев овој жртви сметају а занемаривање њено, Богу је мрско по оној апостолској речи: “Ако ко разара храм Божији, разориће њега Бог” (1. Кор. 3, 17). Немојмо дакле уместо опроштаја, Бога срдити, но марљивост и поредак чувајући и безметежну душу имајући, с молитвом и са скрушеним срцем приступајмо, да бисмо владику нашег Исуса Христа умилостивили и да нам да обећана блага ради благодати и човекољубља самога Господа нашега Исуса Христа с којим Оцу заједно са Светим Духом слава, држава, част, сада и свагда и у веке векова, Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  12. Онај заиста верује да нам је јеванђелске заповести дао Једини Истинити Бог, већ у самој вери црпи снагу за живот по образу Христовом. Онај ко верује, себи не дозвољава критички приступ речи Господњој, него себе поставља пред суд те речи. На тај начин он себе види као грешника и тугује због свог неславног стања. Одсуство туге због грехова знак је да му се још није открио онај образ по коме је замишљен човек пре стварања света. Свако ко се заиста каје више не тражи сагледавање: он је потпуно заузет борбом против греха, против страсти. Тек када се очисти од страсти, макар и не савршено, њему на природан и ненасилан начин пред очи излазе обасјани Светлошћу духовни хоризонти о којима до тог тренутка није ни слутио, а ум и срце се усхићују Божијом љубављу. Тада се обнавља наша природа, разбијена падом, и отшкрињују се двери у област бесмртности. Пут ка светим сагледавањима води кроз покајање. Док над нама влада мрачна гордост, несвојствена Богу, тј. Светлости у којој нема никакве таме, дотле не можемо бити примљени у Његову вечност. Али, ова страст је изузетно истанчана, и ми нисмо у стању да сами и до краја распознамо њено присуство у нама. Отуда и наша усрдна молитва: Од тајни мојих очисти ме и од туђих сачувај слугу свога, да не овладају мноме. Тада ћу бити савршен и чист од великог преступа. Нека су ти речи уста мојих угодне, и помисао срца мог пред Тобом, Господе, крепости моја и избавитељу мој (Пс. 18, 13-15). Нико од нас, синова Адама, не види јасно сопствене грехове. Само у тренуцима обасјаности Божанственом Светлошћу ми се ослобађамо тих страшних окова. Ако тога нема, онда је добро узвикивати са сузама: "Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога". Ревносно поштовање Христових заповести доводи човека до познавања свих могућих догађања у духовној козмичкој сфери; шта га упропашћује, а шта спасава. Због тога ће у очајању призвати Име Бога Живога. И биће блаженако га посети зрак Светлости из неприступне области Божанства, која ће пројавити истинску природу сваке појаве. Али, не треба се плашити ако Светлост још није дошла, него се треба упорно молити "Господе Исусе Христе, Сине Бога Живога, помилуј ме" - и сигурно ће нас посетити спасоносна сила. У почетку подвига нису нам јасни путеви које нам Бог показује; ми покушавамо да се измакнемо од тешке борбе против "врелих искушења" (1 Пт.4,12). Можемо се дуго налазити у мучном стању несхватања: зашто Бог, свесавршена љубав, дозвољава да пут ка Њему на тренутке изгледа заиста страшан. Ми Га умољавамо да нам откријетајну путева спасења. Наш ум се постепено просвећује, а срце сакупља снагу да крене за Христа и да се преко наших малих страдања приближи Његовим страдањима. Неопходно је да прођемо кроз бол и ужасе како би се пред нама отворила дубина постојања и како би смо постали способни за љубав која нам је заповеђена: без страдања човек остаје духовно лењ, дремљив, туђ Христовој љубави. Знајући то, ми, када наше срце постаје слично угашеном вулкану, призивамо Име Исуса Христа како бисмо га загрејали: "Господе, Исусе Христе, Сине Бога живога, помилуј ме." И пламен Божије љубави заиста додирује наше срце. Стећи молитву Именом Исуса - значи стећи вечност. У најтежим тренуцимараспадања нашег фисичког организма, молитва "Исусе Христе" постаје одећа душе; када престане деловање нашег мозга и кад све остале молитве постају претешке и да их изговарамо и да их се сетимо, једино светлост богопознања која происходи из Имена и која нам је постала блиско позната - остаје неотуђиво са нама. Пошто смо видели крај наших отаца, који су умрли у молитви, јака је наша нада да ће небески мир, који превазилази сваки разум, и нас заувек обујмити. "Исусе, спаси ме...Исусе Христе, помилуј спаси...Исусе, спаси ме...Исусе, Боже мој." Тихо и свето славље у спознаји Бога љубави рађа наше дубоко учешће у патњама целог човечанства. Овај све-човек је моја природа, моје тело, мој живот и љубав. Ја не могу да се одрекнем своје "природе", не могу се одвојити од свог "тела", непрестано раздираног непријатељством једних "ћелија" против других, које у суштини чине јединствени организам. Ово велико тело "све-човека" се непрестано налази у стању болног цепања на делове којима ми не можемо управљати. Болест изгледа неизлечива. То и јесте наша судбина на планети земљи. Душа до изнемоглости плаче у молитви, али спасење не долази друкчије до кад људи сами, у пуној својој слободи, зажеле и изаберу то спасење. Љубите непријатеље своје - ето у чему је лек историјског живота и спасење у вечности. Онај ко је упознао силу љубави према непријатељима, упознао је Господа Исуса који је распет за непријатеље; такав човек је унапред осетио своје васкрсење, и Царство Христа Победника (уп. Јн.17,21-23;11,51-52; Еф.2,14; 1.Кор. 3,22 и друго). "Господе Сведржитељу, Христе Исусе, помилуј нас, и Твој свет". У свету људског духовног постојања само хришћанство дарује искуство и нетварне Светлости Божанства, и најцрње таме пакла. Таква пунота спознаје даје се искључиво кроз Христа-Бога и Светог Духа. Из историје аскетског деловања наших отаца видимо да је њима било дато животно сагледавање адског мрака. И то у таквој мери, да су ти људи изузетне храбрости касније деценијама ридали у својим молитвама. Али, ко је у стању да говори о томе? Ова тајна је скривена од људи који немају животно искуство, и остаће скривена све док не наступи свеопшти и последњи Суд (уп.Мт,25,31 и даље). "Господе, Исусе Христе, спаси нас". Велики је дар - видети вечност у недостижној Светлости Божанства. Онај ко је окусио ово блаженство више не тежи стицању привремених вредности. Благодат ове силе не остаје заувек са човеком, и Светлост у души се смањује. Лишавање ТАКВОГ Бога изазива патњу читавог нашег бића, али су такви периоди богостављености неопходни свима нама, како се нико не би успавао на ловорикама, него продужио да прати Господа који се успиње на Голготу, у духовном плану највишу од свих планина. Ма колико да је безизгледан такав покушај, он ипак препорађа човека, дајући му нову снагу како би примио подобије Христово. "Исусе, Спасе наш, спаси и мене грешног". Када се налазимо на тихом и усамљеном месту, често се свакакве непотребне мисли упорно врте око нашег ума, одвлачећи му пажњу од срца. Молитва нам изгледна бесплодна, јер наш ум не учествује у призивању Имена Исуса, и само још уста механички понављају речи. А када завршимо молитву, помисли се обично удаље остављајући нас на миру. Ова непријатна појава ипак у себи носи некакав смисао: призивањем Божијег Имена ми доводимо у покрет све оно тајно, што се крије у нама; молитва је као сноп светлосних зрака бачен на тамно место нашег унутрашњег живота, па нам открива какве се све страсти или склоности гнезде у нама. У таквим случајевима треба ревносно изговарати Свето Име, како би осећање кајања ојачало у души. "Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога".
  13. Читаоци Поука показали су ових дана велики интерес за тему Исусове молитве у пракси мирјана. Тим поводом, преносимо одломак из књиге Архимандрит Софроније: О молитви, збирка чланака објављена као 15. књига знамените библиотеке Хиландарски преводи, 1995. године. Преносимо део завршног поглавља "Молитва Именом Исуса је примењива у свим околностима", стр 123 - 126. Илустрација: Икона Старца Софронија, рад Зорана Маслића за монахе манастира Валам. Онај заиста верује да нам је јеванђелске заповести дао Једини Истинити Бог, већ у самој вери црпи снагу за живот по образу Христовом. Онај ко верује, себи не дозвољава критички приступ речи Господњој, него себе поставља пред суд те речи. На тај начин он себе види као грешника и тугује због свог неславног стања. Одсуство туге због грехова знак је да му се још није открио онај образ по коме је замишљен човек пре стварања света. Свако ко се заиста каје више не тражи сагледавање: он је потпуно заузет борбом против греха, против страсти. Тек када се очисти од страсти, макар и не савршено, њему на природан и ненасилан начин пред очи излазе обасјани Светлошћу духовни хоризонти о којима до тог тренутка није ни слутио, а ум и срце се усхићују Божијом љубављу. Тада се обнавља наша природа, разбијена падом, и отшкрињују се двери у област бесмртности. Пут ка светим сагледавањима води кроз покајање. Док над нама влада мрачна гордост, несвојствена Богу, тј. Светлости у којој нема никакве таме, дотле не можемо бити примљени у Његову вечност. Али, ова страст је изузетно истанчана, и ми нисмо у стању да сами и до краја распознамо њено присуство у нама. Отуда и наша усрдна молитва: Од тајни мојих очисти ме и од туђих сачувај слугу свога, да не овладају мноме. Тада ћу бити савршен и чист од великог преступа. Нека су ти речи уста мојих угодне, и помисао срца мог пред Тобом, Господе, крепости моја и избавитељу мој (Пс. 18, 13-15). Нико од нас, синова Адама, не види јасно сопствене грехове. Само у тренуцима обасјаности Божанственом Светлошћу ми се ослобађамо тих страшних окова. Ако тога нема, онда је добро узвикивати са сузама: "Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога". Ревносно поштовање Христових заповести доводи човека до познавања свих могућих догађања у духовној козмичкој сфери; шта га упропашћује, а шта спасава. Због тога ће у очајању призвати Име Бога Живога. И биће блаженако га посети зрак Светлости из неприступне области Божанства, која ће пројавити истинску природу сваке појаве. Али, не треба се плашити ако Светлост још није дошла, него се треба упорно молити "Господе Исусе Христе, Сине Бога Живога, помилуј ме" - и сигурно ће нас посетити спасоносна сила. У почетку подвига нису нам јасни путеви које нам Бог показује; ми покушавамо да се измакнемо од тешке борбе против "врелих искушења" (1 Пт.4,12). Можемо се дуго налазити у мучном стању несхватања: зашто Бог, свесавршена љубав, дозвољава да пут ка Њему на тренутке изгледа заиста страшан. Ми Га умољавамо да нам откријетајну путева спасења. Наш ум се постепено просвећује, а срце сакупља снагу да крене за Христа и да се преко наших малих страдања приближи Његовим страдањима. Неопходно је да прођемо кроз бол и ужасе како би се пред нама отворила дубина постојања и како би смо постали способни за љубав која нам је заповеђена: без страдања човек остаје духовно лењ, дремљив, туђ Христовој љубави. Знајући то, ми, када наше срце постаје слично угашеном вулкану, призивамо Име Исуса Христа како бисмо га загрејали: "Господе, Исусе Христе, Сине Бога живога, помилуј ме." И пламен Божије љубави заиста додирује наше срце. Стећи молитву Именом Исуса - значи стећи вечност. У најтежим тренуцимараспадања нашег фисичког организма, молитва "Исусе Христе" постаје одећа душе; када престане деловање нашег мозга и кад све остале молитве постају претешке и да их изговарамо и да их се сетимо, једино светлост богопознања која происходи из Имена и која нам је постала блиско позната - остаје неотуђиво са нама. Пошто смо видели крај наших отаца, који су умрли у молитви, јака је наша нада да ће небески мир, који превазилази сваки разум, и нас заувек обујмити. "Исусе, спаси ме...Исусе Христе, помилуј спаси...Исусе, спаси ме...Исусе, Боже мој." Тихо и свето славље у спознаји Бога љубави рађа наше дубоко учешће у патњама целог човечанства. Овај све-човек је моја природа, моје тело, мој живот и љубав. Ја не могу да се одрекнем своје "природе", не могу се одвојити од свог "тела", непрестано раздираног непријатељством једних "ћелија" против других, које у суштини чине јединствени организам. Ово велико тело "све-човека" се непрестано налази у стању болног цепања на делове којима ми не можемо управљати. Болест изгледа неизлечива. То и јесте наша судбина на планети земљи. Душа до изнемоглости плаче у молитви, али спасење не долази друкчије до кад људи сами, у пуној својој слободи, зажеле и изаберу то спасење. Љубите непријатеље своје - ето у чему је лек историјског живота и спасење у вечности. Онај ко је упознао силу љубави према непријатељима, упознао је Господа Исуса који је распет за непријатеље; такав човек је унапред осетио своје васкрсење, и Царство Христа Победника (уп. Јн.17,21-23;11,51-52; Еф.2,14; 1.Кор. 3,22 и друго). "Господе Сведржитељу, Христе Исусе, помилуј нас, и Твој свет". У свету људског духовног постојања само хришћанство дарује искуство и нетварне Светлости Божанства, и најцрње таме пакла. Таква пунота спознаје даје се искључиво кроз Христа-Бога и Светог Духа. Из историје аскетског деловања наших отаца видимо да је њима било дато животно сагледавање адског мрака. И то у таквој мери, да су ти људи изузетне храбрости касније деценијама ридали у својим молитвама. Али, ко је у стању да говори о томе? Ова тајна је скривена од људи који немају животно искуство, и остаће скривена све док не наступи свеопшти и последњи Суд (уп.Мт,25,31 и даље). "Господе, Исусе Христе, спаси нас". Велики је дар - видети вечност у недостижној Светлости Божанства. Онај ко је окусио ово блаженство више не тежи стицању привремених вредности. Благодат ове силе не остаје заувек са човеком, и Светлост у души се смањује. Лишавање ТАКВОГ Бога изазива патњу читавог нашег бића, али су такви периоди богостављености неопходни свима нама, како се нико не би успавао на ловорикама, него продужио да прати Господа који се успиње на Голготу, у духовном плану највишу од свих планина. Ма колико да је безизгледан такав покушај, он ипак препорађа човека, дајући му нову снагу како би примио подобије Христово. "Исусе, Спасе наш, спаси и мене грешног". Када се налазимо на тихом и усамљеном месту, често се свакакве непотребне мисли упорно врте око нашег ума, одвлачећи му пажњу од срца. Молитва нам изгледна бесплодна, јер наш ум не учествује у призивању Имена Исуса, и само још уста механички понављају речи. А када завршимо молитву, помисли се обично удаље остављајући нас на миру. Ова непријатна појава ипак у себи носи некакав смисао: призивањем Божијег Имена ми доводимо у покрет све оно тајно, што се крије у нама; молитва је као сноп светлосних зрака бачен на тамно место нашег унутрашњег живота, па нам открива какве се све страсти или склоности гнезде у нама. У таквим случајевима треба ревносно изговарати Свето Име, како би осећање кајања ојачало у души. "Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога". View full Странице
  14. Након достизања зрелости, кренувши да проповједа, Исус је много говорио о Свом Небеском Оцу. Међутим, Он је већ у дванаестој години знао да Његов Отац јесте Бог, а да Јерусалимски Храм припада Његовом Оцу. Тешко је претпоставити да је Марија могла рећи дванаестогодишњем дјечаку како Јосиф није Његов отац. Још много мање се може претпоставити да му је то говорио Јосиф. Исусове ријечи са дванааест година својим родитељима које они нијесу разумјели, али их је сачувала у срцу Његова мати, сугеришу да је Он у раној младости знао тајну синовства. Дирљива епизода у исказу Луке – једина је у Јеванђељима која се односи на Исусово дјетињство. Слиједећи пут Исус се појављује у Јеванђељу по Луки када има три деценије. Између ове сцене и појаве Исуса на обалама Јордана прошло је скоро двадесет година које Лука даје у једној реченици: „И Исус напредоваше у премудрости и у расту и у милости код Бога и код људи." (Лк 2, 52.). Не знамо ништа о том периоду Исусовог живота и можемо само да претпостављамо да се споља Његов живот није битно разликовао од живота обичних људи, његових савременика и сународника. Очигледно, пре тридесете године живео је у послушности родитељима, столарском занимању и проучавању Светог Писма. Да ли је Исус као младић могао да добије образовање у неком другом мјесту, ван Израела? Могуће је да прије тридесете године путовао различитим земљама. Међутим, ако је то случај, зашто јеванђелисти једногласно ћуте о томе? Ако је Исус стекао филозофско образовање, зашто се није нашао никакав одраз било у Његовом говору или у наративима о њему? Ниједно од Јеванђеља чак и не наговјештава да је Исус могао да добије образовање изван земље. Његов једини пут изван Палестине, који се помиње у јеванђељима, је краћи боравак у Египту, док је још био беба. Може ли тај боравак да остави утицај на формирање личности Исуса? Према Матеју, Света породица се вратила у Јудеју у вријеме, када је краљ био Архелај, син Ирода. Његова владавина је почела након смрти Ирода Великог у 4. години прије нове ере, а завршена је у 6. години нове ере, када га је цар Август послао у изгнанство. Повратак Марије и Јосифа из Египта, тако, није могао да се касније догоди од 6. године, али је вјероватно да се догодио ближе почетку владавине Архелаја. На то указују ријечи о смрти Ирода (Матеј 2, 19). И када је чуо да Архелај је влада у Јудеји уместо свог оца Ирода (Матеј 2, 22) . Ова два запажања указују да су смрт Ирода и владавина Архелаја одвијају непосредно један за другим. Тако, у вријеме повратка из Египта, Исус није могао бити старији од три до четири године. Због тога, мало је вјероватно да је боравак у Египту могао значајно да утиче на васпитање и образовање Дјетета. Напомене: [1] Puig i Tàrrech A. Jesus. P. 180. [2] Иустин Философ. Диалог с Трифоном. 88 (PG 6, 688). Рус. пер.: С. 280. [3] Филон Александрийский. O соитии ради обучения. 15–18 (Opera. Vol. 3. P. 75). [4] Meier J.P. A Marginal Jew. Vol. I. P. 272. [5] Филон Александрийский. Об особых законах. 2, 62 (Opera. Vol. 5. P. 102).
  15. Наставак и завршетак текста: Након достизања зрелости, кренувши да проповједа, Исус је много говорио о Свом Небеском Оцу. Међутим, Он је већ у дванаестој години знао да Његов Отац јесте Бог, а да Јерусалимски Храм припада Његовом Оцу. Тешко је претпоставити да је Марија могла рећи дванаестогодишњем дјечаку како Јосиф није Његов отац. Још много мање се може претпоставити да му је то говорио Јосиф. Исусове ријечи са дванааест година својим родитељима које они нијесу разумјели, али их је сачувала у срцу Његова мати, сугеришу да је Он у раној младости знао тајну синовства. Дирљива епизода у исказу Луке – једина је у Јеванђељима која се односи на Исусово дјетињство. Слиједећи пут Исус се појављује у Јеванђељу по Луки када има три деценије. Између ове сцене и појаве Исуса на обалама Јордана прошло је скоро двадесет година које Лука даје у једној реченици: „И Исус напредоваше у премудрости и у расту и у милости код Бога и код људи." (Лк 2, 52.). Не знамо ништа о том периоду Исусовог живота и можемо само да претпостављамо да се споља Његов живот није битно разликовао од живота обичних људи, његових савременика и сународника. Очигледно, пре тридесете године живео је у послушности родитељима, столарском занимању и проучавању Светог Писма. Да ли је Исус као младић могао да добије образовање у неком другом мјесту, ван Израела? Могуће је да прије тридесете године путовао различитим земљама. Међутим, ако је то случај, зашто јеванђелисти једногласно ћуте о томе? Ако је Исус стекао филозофско образовање, зашто се није нашао никакав одраз било у Његовом говору или у наративима о њему? Ниједно од Јеванђеља чак и не наговјештава да је Исус могао да добије образовање изван земље. Његов једини пут изван Палестине, који се помиње у јеванђељима, је краћи боравак у Египту, док је још био беба. Може ли тај боравак да остави утицај на формирање личности Исуса? Према Матеју, Света породица се вратила у Јудеју у вријеме, када је краљ био Архелај, син Ирода. Његова владавина је почела након смрти Ирода Великог у 4. години прије нове ере, а завршена је у 6. години нове ере, када га је цар Август послао у изгнанство. Повратак Марије и Јосифа из Египта, тако, није могао да се касније догоди од 6. године, али је вјероватно да се догодио ближе почетку владавине Архелаја. На то указују ријечи о смрти Ирода (Матеј 2, 19). И када је чуо да Архелај је влада у Јудеји уместо свог оца Ирода (Матеј 2, 22) . Ова два запажања указују да су смрт Ирода и владавина Архелаја одвијају непосредно један за другим. Тако, у вријеме повратка из Египта, Исус није могао бити старији од три до четири године. Због тога, мало је вјероватно да је боравак у Египту могао значајно да утиче на васпитање и образовање Дјетета. Напомене: [1] Puig i Tàrrech A. Jesus. P. 180. [2] Иустин Философ. Диалог с Трифоном. 88 (PG 6, 688). Рус. пер.: С. 280. [3] Филон Александрийский. O соитии ради обучения. 15–18 (Opera. Vol. 3. P. 75). [4] Meier J.P. A Marginal Jew. Vol. I. P. 272. [5] Филон Александрийский. Об особых законах. 2, 62 (Opera. Vol. 5. P. 102). View full Странице
  16. У оквиру пролећног семестра предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, у недељу 5. марта 2017. године, у Гимназији Јован Јовановић Змај у Новом Саду, презвитер Велимир Врућинић, настојатељ храма Светих Кирила и Методија на Телепу је одржао предавање на тему: „Јединство двеју воља у Личности Исуса Христа”. http://beseda.rs/prezviter-velimir-vrucinic-jedinstvo-dveju-volja-u-licnosti-isusa-hrista/ View full Странице
  17. Какво образовање је добио Исус? Његов старији савременик, јеврејски филозоф из Александрије, Филон, говори о томе шта је тадашње опште, пореклом хеленско, образовање обухватало: Граматику, која поучава о дјелима пјесника и прозних писаца, пружајући много знања и стварајући презир према ономе што привлачи пажњу ка испразним мислима ... Музику, која очарава оне који немају ритам - ритмом, лишене хармоније - хармонијом, немилозвучне и дисонантне - мелодијом, нескладне чинећи складним. Геометрију, којом се усађивао осјећај за једнакости и сличности у науци, али и љубав за исправне теорије складно повезане. Реторику, којом је ум увјежбаван за посматрање и редовна и лијепо и прикладно вербално изражавање, чинећи човјека истински мудрим ... Дијалектику - сестру близњакињу реторике, која учећи да правмо разлику између правих и лажних изјава, не будемо убијеђени у опсјене мудролијаме, те тако лијечимо највећу болест душе - заблуду. Стога је корисно да упознати ове и блиске науке и усавршавати се у њима [3]. Овај описан циклус наука представљао је средње образовање у јелинским школама Исусовог времена, међутим, није имао никакве везе са образовањем, које је Исус могао да у добије у свом родном граду. Ту није поучавао ниједан граматик, музичар, није било геометрију, ни било какве реторике или дијалектике. Од онога што знамо о Галилеји Исусовог времена, не можемо чак ни са сигурношћу рећи да је у граду у коме је одрастао постојала школа. У сваком случају, не можемо сумњати да су Исусови први учитељи били Јосиф и Марија, којима је био послушан (Лк. 2, 51). Можда су Исусова браћа, као старија од Њега, такође учествовала у Његовом васпитању и образовању. Шта је обука у породицама Галилеје у Исусово вријеме? Прије свега, у истраживању Торе - пет књига Мојсијевих, која је била Свето писмо за Јевреје и уживала неупитан ауторитет. Тора није био само збирка прича о историји народа Израела: у њу су укључени и закони, по којима је јеврејски народ друштвено-економски живио, и морални закони сматрани неприкосновеним и обавезујућим. Свако дијете одрасло у у јеврејској породици, морало је да зна Тору. Како су проучавали Писмо? Предавање није нужно било из писаног текста. Већина Исусових савременика није знала да чита и библијски текстови су прихватани слушањем и запамћивањем напамет. Из Јеванђеља знамо да је Исус био у стању да чита, то показује његова проповјед у Назаретској синагоги. Ова прича је позната свим јевађелистима, али Лука наводи да ушавши у синагогу, Исус почео да чита књигу: " И дође у Назарет гдје бјеше одгајен, и уђе по обичају своме у дан суботни у синагогу, и устаде да чита. И дадоше му књигу пророка Исаије, и отворивши књигу нађе мјесто гдје бјеше написано: Дух Господњи је на мени; зато ме помаза да благовијестим сиромасима; посла ме да исцијелим скрушене у срцу; да проповиједим заробљенима да ће бити пуштени, и слијепима да ће прогледати; да ослободим потлачене; И да проповиједам пријатну годину Господњу.И затворивши књигу, врати је служитељу па сједе; и очи свију у синагоги бијаху упрте у њега. А поче им говорити: Данас се испуни ово Писмо у ушима вашим. И сви му свједочаху, и дивљаху се ријечима благодати које излажаху из уста његових, и говораху: Није ли ово син Јосифов. И рече им: Свакако ћете ми рећи ову пословицу: Љекару, излијечи се сам; што чусмо да је било у Капернауму учини и овдје у постојбини својој. Рече пак: Заиста вам кажем да ниједан пророк није признат у постојбини својој."(Лк 4, 16-24.). Прича по Луки потврђује да је Исус знао да чита хебрејски. Али зашто су на чињеницу да је узео књигу (у ствари, свитак), отворио и почео да чита, прави његови земљаци били запањени, а још више тиме да је Он пошто је затворио књигу (тј, окренуо свитак) почео да тумачи Писмо? И зашто се када су чули Његову поуку, питају: Није ли ово син Јосифов? Очигледно, то је зато што у кући Јосифовој, Исус, према њиховом мишљењу, није могао добити образовање које ће омогућити да се слободно чита на хебрејском и тумаче речи пророка. Његови слушаоци добро су знали услове у којима је одрастао, и нијесу могли да замисле да син дрводељин постане учитељ, може да прочита Писмо и да га тумачи. Могуће је да, је поред кућног образовања, Исус школован у основној школи (да ли у Назарету?), а затим у локалној синагоги у коју је ишла Његова породица. Према каснијим јеврејским изворима, најнадаренији дјечаци су послије завршене основне школе са дванаест или тринаест година, ишли на студије у הםדרש בת БЕТ Хам-мидраш ( «кућа учења"), гдје су студирали Тору под вођством искусног ментора. Таква обука, међутим, била је доступна само неколицини дјечака. У Исусово време није у Израелу било организованог средњег и високог образовања, тако, да он није ни могао да га стекне институционално. [4]. Наставиће се. Фусноте при свршетку комплетног текста.
  18. Наставак текста из књиге митрополита волокаламског Илариона, "Исус Христос: Живот и учење", први том - Почетак Јеванђеља (Сретењски манастир, Москва 2016), објављеног на поуке.орг: Какво образовање је добио Исус? Његов старији савременик, јеврејски филозоф из Александрије, Филон, говори о томе шта је тадашње опште, пореклом хеленско, образовање обухватало: Граматику, која поучава о дјелима пјесника и прозних писаца, пружајући много знања и стварајући презир према ономе што привлачи пажњу ка испразним мислима ... Музику, која очарава оне који немају ритам - ритмом, лишене хармоније - хармонијом, немилозвучне и дисонантне - мелодијом, нескладне чинећи складним. Геометрију, којом се усађивао осјећај за једнакости и сличности у науци, али и љубав за исправне теорије складно повезане. Реторику, којом је ум увјежбаван за посматрање и редовна и лијепо и прикладно вербално изражавање, чинећи човјека истински мудрим ... Дијалектику - сестру близњакињу реторике, која учећи да правмо разлику између правих и лажних изјава, не будемо убијеђени у опсјене мудролијаме, те тако лијечимо највећу болест душе - заблуду. Стога је корисно да упознати ове и блиске науке и усавршавати се у њима [3]. Овај описан циклус наука представљао је средње образовање у јелинским школама Исусовог времена, међутим, није имао никакве везе са образовањем, које је Исус могао да у добије у свом родном граду. Ту није поучавао ниједан граматик, музичар, није било геометрију, ни било какве реторике или дијалектике. Од онога што знамо о Галилеји Исусовог времена, не можемо чак ни са сигурношћу рећи да је у граду у коме је одрастао постојала школа. У сваком случају, не можемо сумњати да су Исусови први учитељи били Јосиф и Марија, којима је био послушан (Лк. 2, 51). Можда су Исусова браћа, као старија од Њега, такође учествовала у Његовом васпитању и образовању. Шта је обука у породицама Галилеје у Исусово вријеме? Прије свега, у истраживању Торе - пет књига Мојсијевих, која је била Свето писмо за Јевреје и уживала неупитан ауторитет. Тора није био само збирка прича о историји народа Израела: у њу су укључени и закони, по којима је јеврејски народ друштвено-економски живио, и морални закони сматрани неприкосновеним и обавезујућим. Свако дијете одрасло у у јеврејској породици, морало је да зна Тору. Како су проучавали Писмо? Предавање није нужно било из писаног текста. Већина Исусових савременика није знала да чита и библијски текстови су прихватани слушањем и запамћивањем напамет. Из Јеванђеља знамо да је Исус био у стању да чита, то показује његова проповјед у Назаретској синагоги. Ова прича је позната свим јевађелистима, али Лука наводи да ушавши у синагогу, Исус почео да чита књигу: " И дође у Назарет гдје бјеше одгајен, и уђе по обичају своме у дан суботни у синагогу, и устаде да чита. И дадоше му књигу пророка Исаије, и отворивши књигу нађе мјесто гдје бјеше написано: Дух Господњи је на мени; зато ме помаза да благовијестим сиромасима; посла ме да исцијелим скрушене у срцу; да проповиједим заробљенима да ће бити пуштени, и слијепима да ће прогледати; да ослободим потлачене; И да проповиједам пријатну годину Господњу.И затворивши књигу, врати је служитељу па сједе; и очи свију у синагоги бијаху упрте у њега. А поче им говорити: Данас се испуни ово Писмо у ушима вашим. И сви му свједочаху, и дивљаху се ријечима благодати које излажаху из уста његових, и говораху: Није ли ово син Јосифов. И рече им: Свакако ћете ми рећи ову пословицу: Љекару, излијечи се сам; што чусмо да је било у Капернауму учини и овдје у постојбини својој. Рече пак: Заиста вам кажем да ниједан пророк није признат у постојбини својој."(Лк 4, 16-24.). Прича по Луки потврђује да је Исус знао да чита хебрејски. Али зашто су на чињеницу да је узео књигу (у ствари, свитак), отворио и почео да чита, прави његови земљаци били запањени, а још више тиме да је Он пошто је затворио књигу (тј, окренуо свитак) почео да тумачи Писмо? И зашто се када су чули Његову поуку, питају: Није ли ово син Јосифов? Очигледно, то је зато што у кући Јосифовој, Исус, према њиховом мишљењу, није могао добити образовање које ће омогућити да се слободно чита на хебрејском и тумаче речи пророка. Његови слушаоци добро су знали услове у којима је одрастао, и нијесу могли да замисле да син дрводељин постане учитељ, може да прочита Писмо и да га тумачи. Могуће је да, је поред кућног образовања, Исус школован у основној школи (да ли у Назарету?), а затим у локалној синагоги у коју је ишла Његова породица. Према каснијим јеврејским изворима, најнадаренији дјечаци су послије завршене основне школе са дванаест или тринаест година, ишли на студије у הםדרש בת БЕТ Хам-мидраш ( «кућа учења"), гдје су студирали Тору под вођством искусног ментора. Таква обука, међутим, била је доступна само неколицини дјечака. У Исусово време није у Израелу било организованог средњег и високог образовања, тако, да он није ни могао да га стекне институционално. [4]. Наставиће се. Фусноте при свршетку комплетног текста. View full Странице
  19. Дјетињство Исусово одвијало се претежно у Назарету. Но, о овим годинама, врло мало знамо. Матеј не говори о њима, а Лука цио период Исусовог живота док није напунио дванаест година је описао једном реченицом: Дијете расте и укрепљава се духом, испуњен мудрошћу: и милост Божија је на Њему (Лука 2, 40.). Шта се крије иза овог израза? Да бисмо разумјели како је васпитан Исус, Син Човјечији, морамо да замислимо живот побожне породице средње класе из скромног галилејског града. Према претпоставци да је Јосиф имао шесторо дјеце из првог брака, врло је вјероватно да су сви живјели у истој кући, и да је Исус одрастао са својом полу-браћом и сестарама који су били много старији од Њега. У Назарету, у то доба, вјерује се да је живјело више од пет стотина људи [1]. Сви су познавали једни друге и међусобне рођачке односе, што се јасно потврђује причом о Исусовој посјети Назарету као одраслог проповједника: И дошавши у своју земљи, он их је поучавао у њиховој синагоги, толико да су се узбунили и говорили „Одакле овоме човјеку та сила премудрости? Није ли он син тесара? Не зове ли се Његова мајка Марија, и нијесу ли Његова браћа, Јаков, и Јосија, и Симон и Јуда? Његове сестре не живе ли код нас? Одакле онда овом човјеку све те ствари?“ (Мат. 13, 54-56). У овој причи, Исус се зове син тесарев. У паралелној причи по Марку, Исус се зове син столара (види Мк 6:.. 3). То указује на професију Јосифа, којом је, можемо оправдано да претпоставимо, и Исус овладао. Може бити да је Јосифова породица била једина породица у малом граду која се бавила столарском трговином. Већина становника су били укључени у пољопривредне радове, а вјероватно је да је Јосиф израђивао за њих средства за производњу. Схватао је тако и у II вијеку Јустин Филозоф, који је писао о Исусу: "Сматрало се да јесин Јосифа, и припремљен је за столара, живећи међу људима, израђивао је алате као што су плугови и јармови" [2]. Исусова употреба термина "јарам" у Мат. 11, 30 (грчки. Ζυγоς, руски превод "иго") може да послужи као индиректна потврда ове хипотезе. Истовремено треба напоменути да је грчка ријеч τεκτων, којом је означена Јосифова професија, не значи само "столар", већ и "градитељ": термин који се примјењивао не само на оне који су дрводеље, већ на све који су израђивали предмете од дрвета или камена. Грађевинске метафоре су честе у ријечима Исуса, и можемо да претпоставимо да је био добро упознат са грађевинском вјештином. Примјери укључују Његове ријечи о објекту изграђеном на стијени и кући изграђеној на пијеску (видјети. Мат. 7, 24-27). Занимање столара или градитеља изискује учешће у комерцијалним активностима, столари продају своје производе, а градитељи су плаћени за свој рад. Исус је био добро упознат са законима трговине, са системом уговорних односа између купаца и продаваца, кредитора и дужника. У Његовом учењу у више наврата се користе слике из ове области, посебно, у причи о два дужника (види Мт 18, 23-35 ..), о талантима (види Мт 25: 14-30; .. Лука 19, 12. 27) и многе друге. Пољопривредне слике у Исусовим проповједима показују да је упознат са радом других земљака: ту видимо и сјетву и жетву, и виноградари. С неки занимањима Исус је могао да упозна још у раном дјетињству, посматрајући како његови сусједи раде. Какво образовање је добио Исус? Наставиће се. Фусноте при свршетку комплетног текста.
  20. У издању Сретењског манастира изашла је прва у низу од шест књига под називом "Исус Христос. Живот и учење " митрополита волокаламског Илариона (Алфејева). Главни фокус овог јединственог рада представља лик Исуса Христа. Аутор се не слаже са различитим струјама западне новозавјетне науке, већ нас враћа назад тексту Јеванђеља - једином поузданом извору, свејдочењу о Господу Исусу Христу. У књига митрополита Илариона дат је и историјски контекст који помаже да се боље разумију догађаји и параболе из Јеванђеља. Први том је књиге посвећен је раздобљу од предисторије Рођења Спаситеља до почетка Његове проповједи. Превео за портал поуке.орг:А.Ж. Извор:http://www.pravoslavie.ru/100450.html Дјетињство Исусово одвијало се претежно у Назарету. Но, о овим годинама, врло мало знамо. Матеј не говори о њима, а Лука цио период Исусовог живота док није напунио дванаест година је описао једном реченицом: Дијете расте и укрепљава се духом, испуњен мудрошћу: и милост Божија је на Њему (Лука 2, 40.). Шта се крије иза овог израза? Да бисмо разумјели како је васпитан Исус, Син Човјечији, морамо да замислимо живот побожне породице средње класе из скромног галилејског града. Према претпоставци да је Јосиф имао шесторо дјеце из првог брака, врло је вјероватно да су сви живјели у истој кући, и да је Исус одрастао са својом полу-браћом и сестарама који су били много старији од Њега. У Назарету, у то доба, вјерује се да је живјело више од пет стотина људи [1]. Сви су познавали једни друге и међусобне рођачке односе, што се јасно потврђује причом о Исусовој посјети Назарету као одраслог проповједника: И дошавши у своју земљи, он их је поучавао у њиховој синагоги, толико да су се узбунили и говорили „Одакле овоме човјеку та сила премудрости? Није ли он син тесара? Не зове ли се Његова мајка Марија, и нијесу ли Његова браћа, Јаков, и Јосија, и Симон и Јуда? Његове сестре не живе ли код нас? Одакле онда овом човјеку све те ствари?“ (Мат. 13, 54-56). У овој причи, Исус се зове син тесарев. У паралелној причи по Марку, Исус се зове син столара (види Мк 6:.. 3). То указује на професију Јосифа, којом је, можемо оправдано да претпоставимо, и Исус овладао. Може бити да је Јосифова породица била једина породица у малом граду која се бавила столарском трговином. Већина становника су били укључени у пољопривредне радове, а вјероватно је да је Јосиф израђивао за њих средства за производњу. Схватао је тако и у II вијеку Јустин Филозоф, који је писао о Исусу: "Сматрало се да јесин Јосифа, и припремљен је за столара, живећи међу људима, израђивао је алате као што су плугови и јармови" [2]. Исусова употреба термина "јарам" у Мат. 11, 30 (грчки. Ζυγоς, руски превод "иго") може да послужи као индиректна потврда ове хипотезе. Истовремено треба напоменути да је грчка ријеч τεκτων, којом је означена Јосифова професија, не значи само "столар", већ и "градитељ": термин који се примјењивао не само на оне који су дрводеље, већ на све који су израђивали предмете од дрвета или камена. Грађевинске метафоре су честе у ријечима Исуса, и можемо да претпоставимо да је био добро упознат са грађевинском вјештином. Примјери укључују Његове ријечи о објекту изграђеном на стијени и кући изграђеној на пијеску (видјети. Мат. 7, 24-27). Занимање столара или градитеља изискује учешће у комерцијалним активностима, столари продају своје производе, а градитељи су плаћени за свој рад. Исус је био добро упознат са законима трговине, са системом уговорних односа између купаца и продаваца, кредитора и дужника. У Његовом учењу у више наврата се користе слике из ове области, посебно, у причи о два дужника (види Мт 18, 23-35 ..), о талантима (види Мт 25: 14-30; .. Лука 19, 12. 27) и многе друге. Пољопривредне слике у Исусовим проповједима показују да је упознат са радом других земљака: ту видимо и сјетву и жетву, и виноградари. С неки занимањима Исус је могао да упозна још у раном дјетињству, посматрајући како његови сусједи раде. Какво образовање је добио Исус? Наставиће се. Фусноте при свршетку комплетног текста. View full Странице
  21. У осми дан по рођењу би Младенац божански донесен у храм и обрезан сходно закону постојећем у Израиљу још од времена Аврамова. Том приликом надедоше му име Исус како је и благовестио архангел Гаврил Пресветој Деви. Старозаветно обрезање предображава новозаветно крштење. Обрезање Господа показује, да је Он примио на себе истинско тело људско а не привидно, како су доцније учили о Њему јеретици. Још је Господ обрезан и за то што је хтео да испуни сав закон, који је Он сам дао кроз пророке и праоце. Испунивши тај пропис законски Он га је заменио крштењем у цркви Својој. "Јер у Христу Исусу нити што помаже обрезање ни необрезање, него нова твар" (Гал. 6, 15), објављује апостол. (У црквеној служби овај Господњи празник нема ни предпразниства ни попразниства). Свети Василије Велики архиепископ Кесаријски Рођен у време цара Константина. Још као некрштен учио се 15 година у Атини философији, реторици, астрономији и свима осталим светским наукама тога времена. Школски другови су му били: Григорије Богослов и Јулијан, доцнији цар одступник. У зрелим годинама крстио се на реци Јордану заједно са својим бившим учитељем Евулом. Био епископ Кесарије Кападокијске близу 10 година, а завршио свој земни живот напунив 50 година од рођења. Велики поборник Православља, велика луча моралне чистоте и ревности верске, велики богословски ум, велики стројитељ и стуб цркве Божје - Василије се пунозаслужно назива Великим. У црквеној служби назива се пчелом цркве Христове, која носи мед вернима и жаоком својом боде јеретике. Сачувана су многобројна дела овога Оца Цркве, богословска, апологетска, подвижничка и канонска; исто тако и служба, названа по његовом имену. Ова служба служи се 10 пута у години, и то: 1. јануара, уочи Божића, уочи Богојављења, у све недеље Часног поста осим Цветне, на Велики Четвртак и на Велику Суботу. Мирно се упокоји св. Василије 1. јануара 379. год. и пресели у царство Христово. Срећна Вам Нова 2017. година Господња!
  22. У осми дан по рођењу би Младенац божански донесен у храм и обрезан сходно закону постојећем у Израиљу још од времена Аврамова. Том приликом надедоше му име Исус како је и благовестио архангел Гаврил Пресветој Деви. Старозаветно обрезање предображава новозаветно крштење. Обрезање Господа показује, да је Он примио на себе истинско тело људско а не привидно, како су доцније учили о Њему јеретици. Још је Господ обрезан и за то што је хтео да испуни сав закон, који је Он сам дао кроз пророке и праоце. Испунивши тај пропис законски Он га је заменио крштењем у цркви Својој. "Јер у Христу Исусу нити што помаже обрезање ни необрезање, него нова твар" (Гал. 6, 15), објављује апостол. (У црквеној служби овај Господњи празник нема ни предпразниства ни попразниства). Свети Василије Велики архиепископ Кесаријски Рођен у време цара Константина. Још као некрштен учио се 15 година у Атини философији, реторици, астрономији и свима осталим светским наукама тога времена. Школски другови су му били: Григорије Богослов и Јулијан, доцнији цар одступник. У зрелим годинама крстио се на реци Јордану заједно са својим бившим учитељем Евулом. Био епископ Кесарије Кападокијске близу 10 година, а завршио свој земни живот напунив 50 година од рођења. Велики поборник Православља, велика луча моралне чистоте и ревности верске, велики богословски ум, велики стројитељ и стуб цркве Божје - Василије се пунозаслужно назива Великим. У црквеној служби назива се пчелом цркве Христове, која носи мед вернима и жаоком својом боде јеретике. Сачувана су многобројна дела овога Оца Цркве, богословска, апологетска, подвижничка и канонска; исто тако и служба, названа по његовом имену. Ова служба служи се 10 пута у години, и то: 1. јануара, уочи Божића, уочи Богојављења, у све недеље Часног поста осим Цветне, на Велики Четвртак и на Велику Суботу. Мирно се упокоји св. Василије 1. јануара 379. год. и пресели у царство Христово. Срећна Вам Нова 2017. година Господња! View full Странице
  23. МОРМОНИ Просечна особа мисли да су мормони уредни млади мисионари на бициклама, вредни људи који не пију и не пуше, оријентисани на породицу, добростојећи и који имају интересовање за генеалошка истраживања. Оваква прилично нејасна и ружичаста представа замагљена је последњих година због учешћа у убиствима из крвне освете различитих мормонских полигамних група; а 1958. привукли су пажњу јавности због учешћа у бомбашким убиствима. Али у основи, остаје слика угледних грађана који су изразито привржени својој “цркви”, тзв. “Цркви Исуса Христа Светаца Последњих Дана”, која има преко 5 милиона чланова по читавом свету. Ово је једна од религија које се најбрже шире, са скоро 30.000 мисионара, нарочито у Америци где у просеку две нове цркве или локалне “парохије” ничу сваког дана. Све ово, међутим, не даје одговор на питање о мормонима. У шта, конкретно, мормони верују? Они изјављују да су Хришћани. Они тврде да Библија и Књига Мормона “допуњују једна другу. Обе садрже Божију реч. Постале су једна књига”. У уводу Књиге Мормона изјављује се да је написана “на уверење Јевреја и немормона (пагана) да Исус јесте Христос, Вечни Бог”. У ствари, мормонизам је “један од најефектнијих фалсификата библијског Хришћанства икад измишљен”. ОСНОВЕ Оснивач мормонизма, Џозеф Смит, рођен је у Вермонту 1805. Када је био младић мормони описују Смита као “часног и искреног, оданог и интелигентног... који смерно трага за истином”. Према другим изворима, међутим, био је “слабо образован, сујеверан младић” који је користио “вилине рашље” и “чаробне камичке” док је пратио свог оца у потрази за закопаним благом. Као младић био је укључен у многе окултне активности. Објективни истраживачи су закључили да је вероватно био тинејџер – психопата: “У његовим само – хипнозама, идеје из подсвести замениле су критичко мишљење. Његов абнормалан темперамент открио се кроз способност за видовитост. Његово јасно, свесно мишљење све више је било потискивано и линија између стварног света чула и света снова ишчезла је скоро у потпуности”. Смитово младалачко доба подударило се са оживљавањем протестантизма међу многобројним сектама. Као одговор на његову молитву да буде вођен ка правој религији, Смит изјављује да је имао серију виђења, почев од 1820. Две “угледне личности” у његовој првој визији биле су интерпретиране као Бог Отац и Бог Син, а порука је била да не треба да приђе ниједној постојећој цркви, јер ни једна није права, “већ да ће му се у будућности открити пунота еванђеља”. Четири године касније поново се молио. “Небеско биће”, назвао га је Морони, објавило му се и рекло му за неке златне плоче на којима је урезана “пунота вечног еванђеља”, а које су закопане у оближњем брду. Исписане су на древном језику, а Џозеф Смит ће имати “ту привилегију да преведе записе са плоча и да постане иструмент у Божијим рукама за обнављање еванђеља и поновно успостављање Цркве”. Мормони му је рекао да поред плоча “леже два кристала спојена сребрним оквиром и причвршћена... То су древни Урим и Туммим јеврејског првосвештеника, нека врста божанских наочара са којима ће да дешифрује записе на плочама”. Смитов превод први пут је објављен 1830. године под насловом “Књига Мормона”. Убрзо после објављивања своје “библије”, Џозеф Смит проглашава себе “модерним” пророком, равним пророцима Старог завета и почиње да окупља следбенике којих се, до времена његовог убиства (“мучеништва”, у мормонској историји) које је починила разјарена гомила 1844, накупило бар десет хиљада. То је веома компромитовало њихову репутацију; онда је већина чланова одабрала да следи Бригама Јанга – Смитовог наследника, као “пророка, видовњака и визионара”. После напорних путовања мормони су се населили на територији Јуте, а Солт Лејк Сити им је постао главни град (религиозни центар). Данас 75% становништва Солт Лејк Ситија су мормони. Када посетиоци дођу на трг градског храма - “Ватикан” мормонизма – могу видети филмове и слушати предавања о теологији и историји мормона, која се базирају на Књизи Мормона и новијим “пророцима”. ПОРЕКЛО Читајући “Књигу Мормона” имате утисак да читате Библију у тзв. “верзији краља Џејмса” (заиста, постоје читави одломци из “верзије краља Џејмса”); књига је тобоже написана у раздобљу од 600 пре Христа до 421. Писали су је разни “пророци - историчари”. Казује прилично фантастичну причу о јеврејском пророку Лехи, који живи за време владавине цара Седекија (2. Дневника, 36, 10) кога је упутио Господ да поведе свој народ и оде из Јерусалима. Отпловили су до обала Централне и Јужне Америке где су основали велику цивилизацију. Лехијев најстарији син Ламан био је бунтован, и он се са групом следбеника одвојио од најмлађег сина Нефиа, кога је Бог изабрао да влада над својом браћом. Нефи је подстицао свој народ да поштују Мојсијев закон и такође прорицао долазак Христа. Остали пророци су следили Нефиа, и њихова учења и пророчанства додата су збирци гравираних металних плоча који су садржавали Мојсијев закон и списе ранијих пророка – који су донесени из Јерусалима. После Христовог вазнесења, према овој мормонској историји, Он се такође јавио овим људима Новог Света. Такође, Он је овде одредио ученике и овластио их да наставе Његово дело. Његова појава увела је два века склада између Нефита и Ламанита, али онда су опет почели да се сукобљавају. Последњи пророк Нефита, Мормон видевши да је његов народ уништаван, узео је све изгравиране плоче и назвао из “Плоче Мормона”. После његове смрти у једној борби, његов син Морони, једини преживели Нефит, додао је неке своје списе и закопао плоче у једно брдо, “тако да се сачувају до часа кад Господ буде спреман да их изнесе на видело последњих дана”. Историјски, Књигу Мормона не поткрепљује ниједан археолошки доказ и не одговара ономе што се зна о преколумбијским цивилизацијама. Припаднике мормона не забрињава ова чињеница. Верују да је “само ствар времена” када ће се такав доказ открити. Њихова тврдња да су амерички Индијанци потомци Ламанита је исто тако неоснована; они су монголске расе, не семитске. ВЕРОВАЊА Теолошки, мормонско “јеванђеље” је подједнако лажно. Ближе проучавање мормонског система веровања показује да је мешавина многих јереси, мада доктрина о Тројици изгледа “самосвојно”. Они уче да Отац, Син и Свети Дух немају у бити једну божанску природу, већ су у ствари три “бога”, који имају веома развијену, савршену људску природу. Бог Отац је “Елохим”, који има “тело од меса и костију додирљиво као и људско” (Смит: Доктрине и Завет 130, 22). Бригам Јанг идентификује Бога Оца као Адама, а мормони уче да Христос није рођен силаском Духа Светога већ путем физичког сједињења овог бесмртног Адама – Бога и смртне Дјеве Марије; на тај начин Бог Син, “Јехова” (“Јахве”) или Исус Христос је рођен у телу. Он је раније био рођен од Оца као дух, заједно са мноштвом духовних бића која сва чекају да буду рођена од земаљских људи са циљем да би и они могли коначно да постану богови као њихов “старији брат” Исус Христос. Да постану богови. Овај основни циљ свих верних мормона био је јасно изречен када је Бригам Јанг написао: “Богови постоје, и зато нам је најбоље да тежимо да будемо спремни да постанемо један од њих” (Journal of Discourse); или опет, по речима бившег председника мормонске цркве, Лоренца Сноуа: “Оно што је човек, Бог је једном био; оно што је Бог, човек може постати”. Ове реченице много говоре: показују да је мормонизам политеистичан, и одржавају мормонско веровање у вечну прогресију и преегзистенцију, а ништа од тога не налази места у хришћанској теологији. Према овим јеретичким доктринама, “Елохим” је врховни Бог овог света, али такође постоје богови других светова. Пре него што смо се родили у телу живели смо као духови у присуству овог Оца Духова, и “оно што смо чинили тамо има утицај на наш живот овде, као што ће нас оно што чинимо овде унапредити и уназадити у животу после смрти”. Мормони придају велики значај браку. Једино кроз брак запечаћен у Храму (“небески” брак “за време и вечност”) човек је подесан за постизање највише славе. Такође је дужност добрих мормона да рађају децу, тако да обезбеђују тела за постојеће духове, јер је овај кратак боравак на земљи неопходна фаза у кретању ка божанству. Грешка проузрокује грешку, и на основу ових учења, мормони рационално изводе закључак да је Христос највероватније био жењен (са двема Маријама и Мартом!) и имао децу, иначе Он не би могао да достигне божанство. Човек се пита како може једна религија која за себе тврди да је проистекла од самог Исуса Христа да буде толико далеко од главног тока Хришћанства. Заснована на првом откровењу Џозефа Смита да су “све религије на погрешном путу”, мормони верују да се велика “отпадија” предсказана у Светом Писму (2. Сол. 2, 3) догодила убрзо после смрти дванаест апостола, и изузев једног огранка у Новом Свету, који је остао веран још 200 година, Црква је буквално ишчезла и тек је оживела појавом Џозефа Смита. Овај поглед на историју Цркве потпуно је супротан Христовом обећању: “Сазидаћу Цркву Своју; и неће је надвладати врата пакла” (Мт. 16, 18), и дозвољава мормонима да порекну ваљаност васељенских сабора којима су се протумачила темељна хришћанска учења. Када је у питању Библија, мормони јој верују “уколико је тачно преведена”. Због својих далекосежних учења, мормонизам је у неком погледу веома рационалан (што је можда знак да је људског порекла). Чињеница да свет лежи у тами тако много векова, не пружајући прилику за спасење, инспирисало је мормоне да обављају индиректно крштење за мртве. Ово омогућује особи да буде крштена и пренесе “милост” преминулом рођаку, тиме омогућујући рођаку улаз у “спасење” (тј. прогрес ка постизању божанствености). И ово објашњава похлепно родословље, којим покушавају да “спасу” што је могуће више рођака. Озбиљност њиховог истраживања потврђује библиотека за породичну историју на пет спратова у Салт Лејк Ситију која има више од 1200 огранака у 44 земље. Једна од највећих слабости мормонизма лежи у погрешивости и контрадикторности њихових еванђеља. Књига Мормона, на пример, садржи одломак из Посланице Јеврејима - “Бог је исти јуче, данас и вавијек, и у Њему нема никакве промене нити сенке измене” (Мормон, 9, 9 ), али многи делови Светог Писма су “доведени у питање” откривењима Џозефа Смита, Бригама Јанга и каснијих “пророка”. Нова откровења могу “заменити” старија. За Јанга се каже да је тврдио да може великом брзином да пише откровења. У зиму 1841 – 42. “пророк” Смит је увео ништа мање него четири нове доктрине и обреда. Најрадикалнија је била полигамија или “велики и славни принцип вишечланиг брака”. У почетку је постојао такав отпор да је доктрина тајно спровођена у пракси неколико година. Смит је отишао тако далеко да је рекао свом пријатељу Хеберу Кимбалу да, када не би имао више жена, изгубио би своје апостолство и био би проклет. (Током последњих пет година свог живота, Смит је живео у полигамији са неких двадесет жена). Савезни закон је приморао мормоне 1890. да напусте полигамију и уместо тога почели су да спроводе у праксу “небеске бракове”. Мормонска доктрина која се односи на Црнце претрпела је ревизију. Они су одувек сматрали да су Црнци потомци убице Каина. Стога су били инфериорни у односу на белце и никад им није био дозвољен приступ у мормонско свештенство. Међутим 1978, председник мормонске цркве Спенсер Кимбал најавио је да је примио ново откровење и да је сада мормонска црква слободна да “рукополаже” Црнце. Такође би се могло истаћи да су Џозеф Смит, Јанг и многе друге истакнуте фигуре у раној мормонској историји били слободни зидари (масони). Изгледа да је већина масона гледала са подозрењем на мормонске ложе. Научници су показали да постоји сличност између извесних аспеката масонског ритуала и “храмовних обреда” мормонизма. Ово нису чињенице и доктрине које ће мормони изнети пред могућег обраћеника. Мисионари који иду од врата до врата радије ће играти на карту “породични оријентисаних” аспеката мормонизма, нудећи дубоку али световњачку психолошку сигурност у контексту лажне верзије ране хришћанске историје и егзотичне теологије. Са јаснијим разумевањем онога што мормонизам учи, можемо бити боље припремљени када мормон – мисионар дође на наша врата, не само да се бранимо од његовог схватања Светог Писма, историје Цркве и природе Бога него и да га позовемо да испита вечне истине православне вере, вере која – као и њена Глава, Исус Христос – јесте јуче, данас и заувек иста вера. Свештеник Алексеј Јанг Са енглеског: Слободанка Зарић ГРУПА АУТОРА БИБЛИЈА БЕЗ БОГА ХРИШЋАНСТВО БЕЗ ЦРКВЕ ИЗДАЈЕ: СВЕТИГОРА,
×
×
  • Create New...