Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'историји'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 15 results

  1. четвртак, 28. сеп 2017 Извор: РТС, BBC Прецизна „хемијска операција“ обављена је на људским ембрионима како би се отклониле болести, рекли су кинески хирурзи за Би-Би-Си. Тим са Универзитета Сун Јатсен користио је технику базног уређивања ДНК како би исправили појединачну грешку у три милијарде „слова“ људској генетског кода. Они су изменили лабораторијски узгојене ембрионе како би отклонили бета-таласемију, болест крвних судова. Кинески стручњаци су објаснили да би таквом методом једног дана могле да се третирају наслеђене болести. Базно уређивање мења фундаменталне градивне делове ДНК, односно његове четири базе: аденин, цитозин, гуанин и тимин, који се означавају са њиховим почетним словима - А, Ц, Г и Т. Све инструкције за развој и функционисање људског тела записане су у комбинацијама ове четири нуклеобазе. Потенцијално по живот опасно обољење бета-таласемија изазвана је једном променом на једној нуклеобази у генетском коду - што је познатије као генетска мутација. Кинески тим је преуредио генетски код и исправио мутацију. Пре захвата, скенирали су ДНК и пронашли грешку и исправили Г у А. Ђунђију Хуанг, један од истраживача, рекао је за Би-Би-Си да је ово први пут да је демонстрирана могућност излечења генетских болести код људских ембриона помоћу базног уређивања. Објаснио је да њихова студија отвара потпуно нове путеве за лечење пацијената и спречавање да ссе бебе роде са бета-таласемијом или неком другом наслеђеном болешћу. Уређивање нуклеобаза је напредни облик генетског уређивања, познатог као "Crispr", којим је већ начињена револуција у науци. Генетско уређивање разбија структуру ДНК, а када тело покуша да је поправи „квар“, оно деактивира један део инструкција, познатих као ген. Тада се јавља прилика да се убаци нова генетска информација.
  2. Кликом на линк бићете аутоматски преусмерени на интернет презентацију Правда где можете прочитати овај текст српског историчара др Милоша Ковића у целини.
  3. Врло битна и данас намерно запуштена тема. Чврсто сам убеђен да је један од најбитнијих разлога због којих се нама импутира тзв. геноцид у Сребреници( једно је ратни злочин, а друго геноцид), сем класичних интересних и геополитичких, управо тежак комплекс многих европских народа( а нарочито енглеског) када је геноцидност у питању. О њима је врло конкретно причала пре пар месеци руска потпаролка Марија Захарова https://www.skandalozno.net/zaharova-uputila-britaniji-zestoku-poruku-vi-ste-svetski-rekorderi-u-genocidu-ovo-su-vasi-rezultati/
  4. Председник државе је управо завршио још једно тродневно поклоничко путовање, током којег је обишао неколико планинских светих обитавалишта, целивао чудотворне иконе и мошти које се тамо чувају, и такође постао први председник једне владе у историји који се икада лично попео на врх Свете Горе. Председник Додон је раније објаснио да је Света Гора врло блиско везана за Молдавију, пошто су многи владари Молдавије између 15. и 17. века обновили неколико светогорских манастира и молдавски монаси су се одувек подвизавали на Светој Гори, оснивајући манастире и испосничке келије. Прва пауза на поклоничком путовању за председника и његову пратњу у недељу био је Ватопед, где су се сусрели са игуманом архимандритом Јефремом и целивали манастирске свете утвари. Иначе, председник Додон се састајао са игуманом Јефремом неколико пута раније док је био у посети Светој Гори. Онда су заједно отишли до административне престонице Кареје. Они су такође посетили Иверски манастир, келију Св. Андреја, и манастир Светог Павла, који су помагали молдавски владари у стара времена. Председник је имао прилику да целива свете утвари и да разговара са игуманом архимандритом Партенијем. Одатле су поклоници отишли у скит Свете Ане, где су целивали очувано стопало богородитељке Свете Ане. Од Свете Ане председник је следећег јутра у 6 ујутро започео пешачење до врха Свете Горе, који се налази на 2033 метара надморске висине. Поклоници су превалили раздаљину од 9 миља за 5 сати и молили су се у Преображењској цркви која их је чекала на самом врху. Није познато да је иједан државник раније посетио сам врх Свете Горе. Онда су одлучили да се спусте у келију Панагија, коју је сама Пресвета Богородица посетила, на висини од 1500 метара. Тамо је председник Додон поклонио копију чудотворне иконе Пресвете Богородице Гербовецкаја, која се сматра заштитницом Молдавије. Потом су се вратили до Свете Ане истог дана у 8 увече и преноћили су у келији Светог Јована Златоуста, где су присуствовали Божанској Литургији следећег јутра поводом проналаска Животворног Дрвета Крста. Председник Молдавије је најзад посетио српски манастир Хиландар и потом отпутовао даље Грчком. Извор: Српска Православна Црква
  5. Током поклоничког путовања 2016. године по Светој Гори председник Молдавије Игор Додон рекао је да ће покушати да посети Свету Гору сваке године. Он ју је посетио у августу 2017. године и ове године већ је обавио тродневно путовање у Монашку републику у марту ове године. Председник државе је управо завршио још једно тродневно поклоничко путовање, током којег је обишао неколико планинских светих обитавалишта, целивао чудотворне иконе и мошти које се тамо чувају, и такође постао први председник једне владе у историји који се икада лично попео на врх Свете Горе. Председник Додон је раније објаснио да је Света Гора врло блиско везана за Молдавију, пошто су многи владари Молдавије између 15. и 17. века обновили неколико светогорских манастира и молдавски монаси су се одувек подвизавали на Светој Гори, оснивајући манастире и испосничке келије. Прва пауза на поклоничком путовању за председника и његову пратњу у недељу био је Ватопед, где су се сусрели са игуманом архимандритом Јефремом и целивали манастирске свете утвари. Иначе, председник Додон се састајао са игуманом Јефремом неколико пута раније док је био у посети Светој Гори. Онда су заједно отишли до административне престонице Кареје. Они су такође посетили Иверски манастир, келију Св. Андреја, и манастир Светог Павла, који су помагали молдавски владари у стара времена. Председник је имао прилику да целива свете утвари и да разговара са игуманом архимандритом Партенијем. Одатле су поклоници отишли у скит Свете Ане, где су целивали очувано стопало богородитељке Свете Ане. Од Свете Ане председник је следећег јутра у 6 ујутро започео пешачење до врха Свете Горе, који се налази на 2033 метара надморске висине. Поклоници су превалили раздаљину од 9 миља за 5 сати и молили су се у Преображењској цркви која их је чекала на самом врху. Није познато да је иједан државник раније посетио сам врх Свете Горе. Онда су одлучили да се спусте у келију Панагија, коју је сама Пресвета Богородица посетила, на висини од 1500 метара. Тамо је председник Додон поклонио копију чудотворне иконе Пресвете Богородице Гербовецкаја, која се сматра заштитницом Молдавије. Потом су се вратили до Свете Ане истог дана у 8 увече и преноћили су у келији Светог Јована Златоуста, где су присуствовали Божанској Литургији следећег јутра поводом проналаска Животворног Дрвета Крста. Председник Молдавије је најзад посетио српски манастир Хиландар и потом отпутовао даље Грчком. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  6. Поводом прославе стогодишњице „Дана српске заставе на Белој кући“ 25. јула 2018. године конгресмен Тед Поу, сапредседавајући Српског конгресног кокуса, позвао је Његово Преосвештенство Епископа источноамеричког г. Иринеја, архијерејског покровитеља прославе величанственог догађаја од пре једног века, да као гостујући капелан прочита молитву на отварању Представничког дома Конгреса Сједињених Америчких Држава у у Вашингтону. Молитва коју је епископ Иринеј прочитао овим поводом гласи: „Свемогући Господе Боже, Боже Правде, узносимо Ти нашу искрену благодарност и свесрдну молитву за све оне и са свима онима који су себе великодушно уложили у руковођење Сједињеним Америчким Државама. Учини да чланови Представничког дома, које је изабрао за народ, ваљано заступају различите интересе наших грађана и оних који су из земног шара дошли да овде бораве, раде и уче. Упућуј оне који се саветују и доносе законе у име свих нас заједно да то чине у духу јединства, поверења и разумевања. Нека њихова срца буду свагда отворена на гласан усклик оних који се истински залажу за неодвојиво право на слободу и правду за све. Нека буду просветљени Твојом вољом и подстрекивани на алтруистичко служење нашој држави и њеном народу. Благослови и све нас очувај, Господе. За све ово молимо се у Исусу Христу Светим Твојим Духом. Амин.“ Пре сто година, 28. јула 1918. године, амерички председник Вудро Вилсон позвао је амерички народ да се моли за Србију и српски народ. Његов апел је прочитан у црквама широм земље и објављен у практично свим већим новинама. Црквена звона широм Америке звонила су у 12 часова у подне у почаст српских жртава. Српска застава се завијорила на Белој Кући и на јавним зградама у америчком главном граду. Стотину година касније, а сматра се да је то први пут у историји Сједињених Америчких Држава, српски Епископ се, уважавајући ондашњи председнички апел, помолио Господу за чланове Конгреса и благостање свих. Извор: Српска Православна Црква
  7. Први пут у историји Сједињених Америчких Држава, српски Епископ се, поводом стогодишњице „Дана српске заставе на Белој кући“, помолио Господу за чланове Конгреса и благостање свих. Поводом прославе стогодишњице „Дана српске заставе на Белој кући“ 25. јула 2018. године конгресмен Тед Поу, сапредседавајући Српског конгресног кокуса, позвао је Његово Преосвештенство Епископа источноамеричког г. Иринеја, архијерејског покровитеља прославе величанственог догађаја од пре једног века, да као гостујући капелан прочита молитву на отварању Представничког дома Конгреса Сједињених Америчких Држава у у Вашингтону. Молитва коју је епископ Иринеј прочитао овим поводом гласи: „Свемогући Господе Боже, Боже Правде, узносимо Ти нашу искрену благодарност и свесрдну молитву за све оне и са свима онима који су себе великодушно уложили у руковођење Сједињеним Америчким Државама. Учини да чланови Представничког дома, које је изабрао за народ, ваљано заступају различите интересе наших грађана и оних који су из земног шара дошли да овде бораве, раде и уче. Упућуј оне који се саветују и доносе законе у име свих нас заједно да то чине у духу јединства, поверења и разумевања. Нека њихова срца буду свагда отворена на гласан усклик оних који се истински залажу за неодвојиво право на слободу и правду за све. Нека буду просветљени Твојом вољом и подстрекивани на алтруистичко служење нашој држави и њеном народу. Благослови и све нас очувај, Господе. За све ово молимо се у Исусу Христу Светим Твојим Духом. Амин.“ Пре сто година, 28. јула 1918. године, амерички председник Вудро Вилсон позвао је амерички народ да се моли за Србију и српски народ. Његов апел је прочитан у црквама широм земље и објављен у практично свим већим новинама. Црквена звона широм Америке звонила су у 12 часова у подне у почаст српских жртава. Српска застава се завијорила на Белој Кући и на јавним зградама у америчком главном граду. Стотину година касније, а сматра се да је то први пут у историји Сједињених Америчких Држава, српски Епископ се, уважавајући ондашњи председнички апел, помолио Господу за чланове Конгреса и благостање свих. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  8. Ово је тема за личну употребу. Ево, да почнем са већ постојећим текстом: Знамење и значење Босне Признати грб Босне ( не и Херцеговине, јер је то потпуно засебна област ) већ је вијековима плави грб са златним љиљанима. Још од пада Босне под Османлије 1463. године тај грб је сматран за свебосански знамен, иако је то само био грб владарске породице Твртковића а не Босне као земље ( по Фојничком грбовнику љиљани су грб Твртковића, а лав на плаво-бијелом пољу грб Котроманића. Додуше, Твртковићи су само подгрупа Котроманића тако да се може рећи да је босанска династија имала два грба ). Прво, што се тиче самог грба са љиљанима, постоје два гледишта. Прво је то да су љиљани увезени из Француске ( тачније од династије Анжујаца. Наиме, током рата за круну Угарске, босански владар је подржао Анжујца који је владао Напуљским краљевством. Након његове побједе, као знак захвалности за подршку, босански бан је добио златне љиљане на поклон и они се од тада налазе на грбу Босне. Ово се и види на претходне двије слике ), или уопште из иностранства, јер је сам симбол био веома раширен. Друго становиште јесте да је љиљан домаћи знак, настао у Босни. Као докази се наводе налази љиљана на стећцима, те на објектима из још ранијих времена. Мада, без обзира на објективну јачину оваквих аргумената, веома је сумњива пристрасност бошњачких кругова који аб инитио одбацују сваку другачију тврдњу. Српски и хрватски кругови су потпуно незаинтересовани за овај симбол осим у случајевима када га желе потпуно присвојити за себе, попут Бошњака. Национализам уопште није добродошао при објективним сагледавањима повијести, то је барем видљиво. Као што је већ речено, грб са љиљанима је још од пада Босне под Османлије сматран за босански грб и са њим су се поистовјећивало босанско становиштво. Но, како је већина градског и добар дио руралног становништва примио ислам, одједном је хришћански симбол ( који по неким тумачењима представља Свето Тројство ) постао знак муслиманске Босне. Римокатолички дио је био подијељен на босанску и хрватску струју па се то сходно и одразило на касније прихватање националног симбола ( то јест, једни римокатолици су себе сматрали Хрватима, а други Босанцима. Такво стање је опстало добро до 19. вијека гдје је познат лик фра Ивана Јукића који се изјаснио за Босанца, Бошњака ). Римокатоличко становништво је мање-више било домородачко и тешко се може рећи да су они досељеници у Босну. Са друге стране, православно становништво носи ту стигму досељеништва, али само онда када се пробуди бошњачки национализам. Истина је заправо да је један дио садашњег православног становништва заиста досељен у Босну силом, по наредби Порте из Истанбула, али је онај други дио домородачки ( предјели Семберије, Подриња и наравно сви православни Херцеговци ). Досељеници су смјештени или у Источну Босну, код Гласинца и Романије гдје су досељени из црногорских Брда након устанка 1713. и 1714. године када је босански паша Нуман-паша Ћуприлић разбио устанике и 3000 устаника са њиховим породицама доселио у Гласинац како би прориједио брдско становништво и ослабио њихову снагу и наум за будуће устанке. Иронијом повијести, само је терет пребацио ближе Босни, јер је Романија постала легло хајдука, а њен тежак терен муслимани нису радо походили па се стога ту православно становништво и одржало. Други дио досељеника је пресељен у босанску Крајину из разних српских земаља ( од Црне Горе, Херцеговине, преко Мораве до Косова ) и та мјешавина различитих српских племена и родова се убрзо издефинисала као Крајишници. Са друге стране, простори Семберије, сигурно и Посавине у неким дијеловима, те Подриња су увијек били блиски Србији и православље је у тим крајевима одавно већ заживјело. Херцеговина, с друге стране, била је дио Србије још од Стефана Немање, а под окриље Босне длази тек половином 14. вијека, када ју је Твртко освојио од Душанових вазала ( овај догађај се додуше оспорава, наравно, у српским круговима јер се у љетописима спомиње како је Душан заправо "подвинуо цијелу Босну пода се" и побиједио Твртка. Но, чињеница је да од половине 14. вијека, или макар крајем, херцеговачки владари су били вазали босанске круне ). Становништво Херцеговине је одвећ било и остало православно ( под Херцеговином подразумијевам стару Херцеговину која се протезала од Неретве па све до Скадарског језера и црногорских Брда ), а њен западни дио који је потпао под Босну ( хумске земље ) су и дан данас у саставу БиХ. Тако имамо стање да је домородачко становништво једне области под "страном" владавином. Потребно је напоменути да су Босна и Херцеговина двије потпуно различите области, те да стога се љиљани не могу сматрати симболом читаве БиХ као земље, јер је грб Котроманића искључиво босански грб. Са друге стране, то је и грб босанске државе ( држава је различит појам од земље ). Што се ипак тиче грба босанске земље, у Фојничком грбовнику стоји грб Босне који се састоји од водоравно положеног полумејсеца и осмокраке звијезде изнад њега, на црвеној подлози. Сама вјеродостојност Фојничког грбовника је у питању баш код одређених грбова, као што је овај. Разлог је тај што се тај симбол ријетко гдје друго виђа ( ја за сада знам да је само представљен у Фојничком грбовнику, а могуће и у Охмућивићевићевом или Косјерић-Неорићевог. Заборавих од ког је Фојнички грбовник само препис ), што је само појачано читавом атмосфером сумње у вјеродостојност самог Фојничког грбовника. Но, са друге стране, овај знак уопште није необичан за словенско племство, а јавља се и ван словенских кругова, но рјеђе. Најбољи примјер јесте грб племићке породице од Сарајева са којом дијелим презиме, али не и сродство. На том грбу су представљена три водоравно положена полумјесеца на црвеном штиту. Постоје и остали грбови, а полумјесец и осмокраку звијезду сам чак видјео и код једне пољске племићке породице, на изложби постављеној на Калемегдану. Око овог грба нема никаквих спорења, осим дилеме да ли је уопште и вјеродостојан. Но, једно је сигурно, ово је симбол Босне као земље ( у Фојничком грбовнику ). Да се вратим натраг на Котроманиће са двије реченице. Поред fleur de lis симбола, њихов породични грб био је и лав на плаво-жутом пољу, односно златно-бијелом ( зависно од варијације ). Овај симбол је једноставно потиснут од стране љиљана па је данас скоро па заборављен да се напомене. Но, потребно је рећи шта и о Херцеговини ( то јест о оном дијелу који је потпао под босанску власт-о Хуму ), јер је то засебна област. Западни дио старе Херцеговине је дошао под босанску власт у 14. вијеку и након одређених територијалних измјена стање је мање-више исто. Хумске земље су данас у саставу босанске државе. Грб Херцеговине ( тачније Хума ) носи сличности са грбом земље Босне из Фојничког грбовника. Наиме, на црвеном пољу се налази десна рука која држи сабљу, а изнад сабље сијају полумјесец и осмокрака звијезда. Дакле, као прво, Босна и Херцеговина су двије засебне области и свака од њих има своје симболе. Босна има фојнички грб са полумјесецом и осмокраком звијездом као и љиљане Котроманића ( док је њихов лав једноставно потиснут ) који су прихваћени за симбол босанске државе и бошњачке нације. Са друге стране, босанска Херцеговина ( Хум ) за свој симбол има десну руку која држи сабљу изнад које такође сијају полумјесец и осмокрака звијезда. Слиједећи чисту логику, грб Босне и Херцеговине би према томе могао и требао бити само грб који спаја љиљане, сабљу, полумјесец и осмокраку звијезду. Само тако ће државни симболи у потпуности одговарати повијести, имену и значењу онога кад се каже "Босна и Херцеговина".
  9. Вероватно најпопуларнији троточкаш који се појавио на британској телeвизији, троточкаш породице Тротер из серије „Мућке“, наћи ће се на аукцији 11. новембра у Лондону. Чувени жути „рилајант регал комби“ са регистарским бројем "BWC 94F", који су возили Дел Бој и Родни Тротер, датира из 1968. године и коришћен је у божићном специјалу серије Мућке (Only Fools and Horses) из 2002. године If They Could See Us Now. Дел Бојев троточкаш „рилајант регал“, најчувеније возило вероватно у историји Би-Би-Сија Тада су се два јунака одвезла њиме у Монако. Такође је коришћен и у Би-Би-Сијевом једносатном документарцу о серији The Story of Only Fools and Horses. Документација коју је са тадашњим власником Џоном Менсфилдом разменио Би-Би-Си, потврђује аутентичност возила. На сату стоји пређених 71.778 миља, има мотор од 598 кубика и 25 коњских снага! Унутра су и пресвлаке са тиграстим принтом из серије Регистрован је до јуна 2018. године и продаје се са оригиналним упутством за употребу. Нестандардне пресвлаке из специјала остале су у њему, као и крзнене коцкице које висе са ретровизора. На гуменим патосницама је исписано „Дел Бој“ (са возачеве стране) и „Родни“ (код сувозача). Купац ће добити и пластичну секс-лутку на надувавање, која се у серијалу видела кроз задње стакло. Све је оригинално, па и натписи Како наводи британски Телеграф, аутомобил изгледа идентично као у серији, са све чувеним натписом "Trotters Independent Trading Co". Ник Вејл, директор аукцијске куће „Силверстоун окшенс“ која продаје „рилајанта“, каже, „Дел Бојев аутомобил је један од најпрепознатљивијих аутомобила у историји комедије на Би-Би-Сију. Имати ауто из серије на аукцији je велика част и сигуран сам да ће привући гомилу људи“. Стриц Алберт, Дел Бој и Родни у серији поред „рилајант регала“ РТС, TELEGRAPH.CO.UK
  10. SVETSKA PREMIJERA PSALMA 78 ISIDORE ŽEBELJAN Četiri vodeća svetska kamerna hora – Holandski kamerni hor, Triniti hor iz Njujorka, Norveški solisti i Talis skolars iz Velike Britanije – osmislili su izuzetan projekat koncertnog izvođenja svih 150 psalama, komponovanih tokom 10 vekova, od Hildegard fon Bingen do savremenih stvaralaca. Samo sedam kompozitora iz celog sveta dobilo je porudžbinu da napišu po jedno novo delo na stihove psalama, a među njima i Isidora Žebeljan. Ona je izabrala stihove iz 78. psalma i to u prevodu na portugalski jezik. Premijera njene kompozicije Psalm 78 (Salmo 78) održana je 2. septembra u čuvenoj sali Fredenburg u Utrehtu, na završnom koncertu Festivala stare muzike, najznačajnijem svetskom festivalu te vrste. Kompoziciju su izveli Holandski kamerni hor i dirigent Peter Dejkstra, jedan od internacionalno najistaknutijih horskih dirigenata današnjice. Psalm 78 Isidore Žebeljan biće tokom ove godine izveden još na koncertima u Njujorku (Linkoln centar) i Briselu.
  11. Фејсбук објава композиторке Исидоре Жебељан, редовне чланице САНУ. (3.09.2017.22.20 ч) Надамо се да ћемо композицију уважене ауторке имати прилике да чујемо и код нас, на концертима и медијима, веома су ретка извођења, а још ређа преношења њених дела, јер припадају класи најскупљих светских програма музике, а и поред све своје отворености за љубитеље музике академик Жебељан не може да обезбеди права за наше тржиште. SVETSKA PREMIJERA PSALMA 78 ISIDORE ŽEBELJAN Četiri vodeća svetska kamerna hora – Holandski kamerni hor, Triniti hor iz Njujorka, Norveški solisti i Talis skolars iz Velike Britanije – osmislili su izuzetan projekat koncertnog izvođenja svih 150 psalama, komponovanih tokom 10 vekova, od Hildegard fon Bingen do savremenih stvaralaca. Samo sedam kompozitora iz celog sveta dobilo je porudžbinu da napišu po jedno novo delo na stihove psalama, a među njima i Isidora Žebeljan. Ona je izabrala stihove iz 78. psalma i to u prevodu na portugalski jezik. Premijera njene kompozicije Psalm 78 (Salmo 78) održana je 2. septembra u čuvenoj sali Fredenburg u Utrehtu, na završnom koncertu Festivala stare muzike, najznačajnijem svetskom festivalu te vrste. Kompoziciju su izveli Holandski kamerni hor i dirigent Peter Dejkstra, jedan od internacionalno najistaknutijih horskih dirigenata današnjice. Psalm 78 Isidore Žebeljan biće tokom ove godine izveden još na koncertima u Njujorku (Linkoln centar) i Briselu. View full Странице
  12. Био је из херцеговачког рода Мандрапа, који је своју грану имао и у Сарајеву: стара угледна кућа Мандрапа, у улици Милоша Обилића (Пируша) у Сарајеву. (Због сувише видних и "свежих" трагова НДХ и усташког терора над Србима, и Јеврејима, ни саме власти тито-комунизма се нису усуђивале да 1945. године мењају називе, предратне, српске називе улица, тргова и места, тако да су ти називи остали исти све до 1992-1995. Тако и Обала војводе Степе, Булевар војводе Путника, Немањина улица. Тако и Улица Милоша Обилића у којој је била кућа породице Мандрапа). Мандрапе су били богата стара херцеговачка трговачка породица у Сарајеву. Били су добротвори и чувари имања и саме цркве Светих Архангела Михаила и Гаврила, тзв. ''Старе Српске Православне Цркве" (из 15. века, најстаријег здања у Сарајеву). Синови старог Чича Мандрапе, Чедо и Добро (Добрило), један од око двадесет пет а други око двадесет година стар, били су већ од априла-маја 1941. године повезани са "шумом", тј. оружаним националним одредима који су бранили српска села и збегове од усташког терора и геноцида, јер је то почело већ маја 1941. године, недалеко од Сарајева. Но обојица су страдала у Јасеновцу, где и њихов стриц, Свети Вукашин. А до година 1970-их преживели су син Богдо (Богдан, тежак инвалид) и кћи Славка, учитељица. Њезин син, а унук Чича Мандрапе, био је око 1980. године библиотекар у "Вијећници"- Народној (универзитетској) библиотеци у Сарајеву, која ће бити снимљена, и у светским медијима 1994. приказивана као "објект гађан српским гранатама са Требевића" (а заправо је страдала у пожару који је био намештен), да би се уништила силна документација о прошлости Сарајева и о заједничком животу трију верских заједница (четири, укључујући и Јевреје). Сама кућа Мандрапа у Милоша Обилића улици, репрезентативан пример грађанске архитектуре 18. и 19. века (слична Манаковој кући у Београду, или још више кући у којој је сада кафана "Знак питања" код Саборне цркве у Београду), била је предвиђена за историјску заштиту, као споменик етничке културе. Сада, 2000. године, у тој кући живи и послује једна муслиманска породица. У тој кући је живео (и око трговине, у "магазама", тј. магацинима трговачким) радио и Свети Вукашин, цењен као ревносан чувар и имовине Српске Православне Цркве, на Башчаршији, те управо тај Храм и Српско Сарајево имају дубоке разлоге да Светога Вукашина, слугу Христа и Св. Архангела, славе као свога службеника и заштитника. С њим су и Чедо и Добро, а и остали чланови куће Мандрапа, служили у Старој Цркви као појци у хору, као чтеци. Нека да Бог, да и данас тај Храм и само Српско Сарајево штити икона и вера Светога Вукашина Јасеновачког (Клепачког, Херцеговачког, Сарајевског, Српског и Свеправославног). Његов последњи душевни израз био је Христов мир, а његов последњи покрет био је покрет руке "Крста од три прста", те му је крвник управо због тога знака Крста засекао и руку, а онда, поражен, бацио нож и, још за живота свог, пао због тога у вечни мрак. Нека тај Крсни знак руке Светог Вукашина Јасеновачког лебди над напаћеним овим народом као благослов и мир Вукашинов, мир Христов. Јер само "у овоме знаку ћеш победити" (εν τούτω νίκα, In hoc signo vinces). Завера ћутања Свети Вукашин је у Сарајеву остао негде до јуна (можда и јула) 1941. године, када се и многи други угледни српски грађани склањају: ко у Србију, где није било геноцида, ко "у шуму"! Свети Вукашин "у шуму", у Херцеговину, родно село Клепци, код Чапљине. (Наравно, не у "партизане", јер њих тада тамо још није ни било). Од тада о Светоме његови рођаци Манадрапе у Сарајеву не знају више ништа. Прве вести о њему и његовом мучеништву и величини Христова Сведока (Мученик, на грчком μαρτιρ, значи Сведок) стижу у Сарајеву тек после рата: не само од др Недељка-Неда Зеца. А доктор Зец је вест донео управо у кућу преживелих чланова породице Мандрапа (Богдану и Славки), кад им је, 1946. године, дошао на крсну славу (Никоље, Светог Николе). Тако се за Светога знало већ негде 1946. године, и то не само у Сарајеву, него и у Мостару и у Чапљини. И сама породица и род Мандрапа сматрани су мученичкима, те се под утиском тешких злочина НДХ над Србима и Јеврејима ни сама титовска полиција Сарајева није усуђивала да дира у кућу Мандрапа. Али се зато о Светоме није говорило јавно, као ни о самом Јасеновцу, непреболној рани у хиљадама породица Сарајева и околине (па наравно, и остале Босне и Херцеговине). Непосредно после рата састали су се у Сарајеву преживели заточеници ("логораши") Јасеновца. Били су то или јасеновачке "занатлије" (који су били у издвојеном делу логора, да раде стручне и занатске послове за оближњи усташки гарнизон, па зато поштеђени и храњени током четири године), неки од њих чак учесници признатог "Пробоја" од 22. априла 1945. године; или заточеници који су имали среће да их преузму од усташа Немци, па су само прошли кроз Јасеновац, на путу за Немачку, или замењени, у акцијама "размене" заробљеника између партизана или четника, с једне стране, и усташа, с друге. Намера окупљених преживелих заточеника била је да заједнички запишу сећања на Јасеновац и утврђују, колико могу, чињенице о страдању. Састанцима је обавезно било присуство УДБ-е (полиције која и данас у СР Југославији слави 13. мај као дан свог оснивања 1943. године). Тако су подаци и вести о Јасеновцу могли са састанка заточеника да прођу у јавност само ако то допусти "Управа Државне Безбедности" (УДБ). А како Броз никад није помињао нити одобравао да се помиње Јасеновац, то је и "тринаесто-мајска" Брозова полиција гушила сваки глас о Јасеновцу. Па ипак: о Светом Вукашину је знао и говорио и Заим Топчић, логораш-занатлија (после рата књижевник и уредник на Радио-Сарајеву). Али је званичан државни (и "државотворни") став био - ћутање, па и о Старцу Вукашину. Ћутање о Старцу Вукашину било је исто што и ћутање о Јасеновцу, и још више: идеолошки обавезно и наметнуто ћутање о истинској Српској историји! Не говорити о Јасеновцу, јер је Јасеновац био "природна, логична (малтене и праведна) освета за српски терор у монархо-фашистичкој Југославији": тај став је био владајући, јер су политичку, идеолошку снагу у томе ставу - као схватању историје - давали управо српски комунисти. Комунизам је тражио баш од Срба (од српских комуниста) такву "самокритику" и такву (сатанску) "историјску свест". Транспорт за Јасеновац Данас ми је, на Литургији (21. маја 2000. године), у Храму Светога Саве на Врачару, оживело сећање на транспорт и долазак у логор Јасеновац. Дана 6. маја 1942. године усташка полиција Независне Државе Хрватске приредила је у Сарајеву Србима "усташки ђурђевдански уранак: бесплатан превоз на теферич", у Јасеновац! На трамвајској (уједно и жељезничкој) прузи поред Миљацке, на обали од Башчаршије и "Градске вијећнице" (послератне Библиотеке и Архиве), па све до Електроцентрале, била је постављена дуга композиција теретних вагона, за транспорт затвореника до Јасеновца. (Трамвајска пруга је била исте ширине као и жељезница, ускотрачна, па је тако воз из Брода могао ући у град, обићи га кругом до Башчаршије и онда се, поред Миљацке, Обалом, вратити у жељезничку станицу, па за Мостар или натраг, за Брод). Извели су нас из затворских ћелија и околних касарни ујутро око четири сата, пред само свануће: заиста на уранак, али не Ђурђевдански (тада је и настала сарајевска тужна песма 'Ђурђевдан је' коју ће Горан Бреговић дивно обрадити: и хвала му). Ту композицију теретних вагона вукле су или гурале три локомотиве. А силазиле су, да буду укрцане, колоне затвореника: из Јајце-касарне на брду изнад Бембаше и Невјестине махале; из Градског затвора (иза Градске Вијећнице, код Башчаршије), из затвора Беледије, Ћемалуше, Централног затвора (Судског, аустроугарског); из касарне Војводе Степе (и у НДХ смо тако називали касарну испод Бистрика, на Тргу 6. новембра, названом тако по дану уласка Српске војске у Сарајево, године 1918.). А кад воз крене, зауставиће се после неких пет стотина метара, да, тамо напред, у онај део композиције, прими и затворенике из касарне Краља Петра Првог, у Новом Сарајеву. (Та касарна је 1941. била Сабиралиште за Јевреје, за њихове породице, одакле су их транспортовали Немци на губилишта. Покушавали смо ми преживели логораши, да од ЈНА добијемо дозволу да то означимо неком спомен-плочом, али је предлог, дат бојажљиво, био од стране команде "ослободилачке" армије грубо одбијен. То је после 1945. године била Пешадијска школа и касарна Маршала Тита). Тако се у тој композицији теретних вагона, 6. маја 1942. године, нашло око три хиљаде затвореника: младих људи, "војно способних", сада за Јасеновац. Међу њима је - а то ћу сазнати у Сарајеву тек после рата - било и људи домаћина, који су били затворени заједно са својим синовима: Мандрапе, Кошарци, Мостарице, Ковачевићи, Ћоровићи, Коњевићи, Стојановићи, Суботићи, Рубинићи, све из сарајевске Пируше (српског кварта), па Јовановићи, Илићи, Богдановићи са Ковача, на прилазу Јајце-касарни. Али је било и муслимана, затворених само зато што су се заузимали за Србе или се изјаснили као Срби: млади мостарски правници (завршили студије права у Београду), као Адил Гребо, Исмет Пашић, Шефкија Капић, Мугдим Мехмедагић, па и књижевник Зија Диздаревић (све у Беледији, у ћелији бр. 4, где сам био и ја, у Градском затвору). Мостарски муслимани нарочито зато што су били против Споразума (Цветковић-Мачек) којим је Мостар 1939. године прикључен Бановини Хрватској. То "србовање'' ће их коштати главе. На теретним вагонима у које су нас укрцавали, памтим, још су биле, ћирилицом и латиницом, старе ознаке "ЈЖ" и натпис "седам коња или четрдесет војника", колико, за нужду, може да стане највише у један вагон. Нас су укрцали по две стотине у један вагон! А ваздуха само кроз четири решеткаста мала отвора, у сваком углу вагона по један, високо под кровом. Додуше, ти вагони су били, као "четврта класа" воза, предвиђени и за путнике-сељаке који су ишли "на пазар“, те смо често и ми, ђаци на излетима, као и сељаци, седели пре рата путујући "на излет"; али су тада "шибер-врата" на средини била отворена широм, на обема странама. Није било клупа, седело се на поду, али су шибер-врата била отворена, те нас је по пет-шест седело у отвору на вратима, на ивици вагона, певајући и "тамбурајући ногама", док је воз ишао понекад тако лагано да смо могли скочити на тло да узберемо успут понеку шљиву, поред пруге! Па и сада смо, набијени у вагон, мислећи да се само растајемо од завичаја и путујемо "за Немачку" као заробљеници, поред још отворених врата запевали: "С оне стране Јајца, гајтан трава расте По њој пасу овце, чувало их момче. Младо момче плаче, још тужније пјева Свака туђа земља, туга је голема!" Ђурђевдан је! Запјевало се, да охрабримо и ободримо неке који су били згромљени, паралисани од страха и неизвесности. Али тада усташе, нагло и с треском, затворише шибер-врата вагона и, јасно чујемо, ставише ланце и полугу, те закатанчише. "Е, сад пјевајте колико вам је воља!" Нађосмо се збијени, без ваздуха у мраку. Није било ни воде. Све потребе, и оне несавладиве, редовне, јутарње, које у оној трци и гурњави јутрос нико није стигао да обави, обављале су се стојећи, јер смо били тако збијени, да нико није могао ни да се окрене, ни руку да покрене, а камоли да се раскопча и седне. Дечаци су најпре плакали, а онда у несвест: не може се рећи да су "падали" јер су и онесвешћени остајали стојећи, стиснути између осталих. И тако пуна два дана, до Брода: стигли смо у Брод тек увече, 7. маја. Ту је била прелазна станица: вагони широког (нормалног) колосека су били притерани напоредо уз оне уског, те је требало прећи из вагона ускотрачне железнице у нешто веће вагоне нормалног колосека. Отварају се, чујемо, врата у вагонима наше, сарајевске композиције, и чујемо вику: "Испадај, брзо!" И ударце. Отворише, најзад врата и на нашем вагону, и ту ће се догодити нешто што ће се поновити и кад будемо излазили из вагона широког колосека, у станици Јасеновац: излазимо (искачемо), а иза нас и поред нас падају људска тела, беживотна падају као кладе! Нисмо ни знали да су мртви док су стајали збијени између нас! А онда су у вагоне за Јасеновац сабијали људе из по два сарајевска ускотрачна у један јасеновачки, нормални. Исти мрак, иста збијеност, исти недостатак ваздуха као и у вагонима од Сарајева до Брода. Зато смо станицу Јасеновац, да се отворе врата на средини вагона, чекали као крај мука и спас! Међутим, кад у Јасеновцу отворише врата, пред вагонима угледасмо усташе. Било је то 8. маја 1942. На Марковдан! Питају: "Јесте ли добро путовали? Има ли ко да је гладан или жедан?". Јави се, плачним гласом, једва жив, један дечак од својих шеснаестак година. Усташа наређује (док још није наређено излажење у строј): "Пустите га на врата!". А онда наређује оштро дечаку - "зини!", па му набацује шљунак и грумење земље и наређује да то хвата устима: - "Ово ће вам бити четничка гибира!" (храна, следовање). Тако све док није наређен излаз ("испадај") и покрет. Са станице ка главном, пријемном логору (у огромном систему логора названих скупним именом Јасеновац). Трком, под ударцима кундака. Па ко остане на ногама биће жив, до логора. Ко падне, дотуку га. Кундацима или метком (слушали смо пуцње). А пред пријемним логором изненађење: дешавало се ретко којем транспорту, али нама се десило! Чекају Немци. Организација "Тот". Радна служба Рајха. Чекају Тотовци "свеж транспорт", јер су раније допремљени логораши већ исцрпљени и самртници: у Јасеновцу се углавном умире од исцрпљености, глади, жеђи, болести; кад људи уђу у логор, не добијају ни храну, ни воду, спавају под ведрим небом (тј. на киши и мразу), на мочварној земљи, на неколико квадратних километара мочварног терена поред Саве; "лепо" чујеш како вода "вришти" под ногама испод траве. Заточеници ("логораши") раде, док могу, само "гробарске послове". Додуше, ту у близини су и бараке. Али у њима су само занатлије - свеједно да ли Срби, Јевреји, Муслимани или Хрвати! Они живе у баракама, у којима су радионице, редовно добијају храну, јер су њихови занатски производи и услуге неопходни усташком гарнизону и домобрану. Међу занатлијама и стручњацима је и доктор Зец, па чак и неки сарајевски Јевреји. "Занатлије". То је значајан моменат чувеног "Пробоја", 22. априла 1945. године, о којем се, из посебних идеолошких разлога, ни дан данас чак ни на РТВ Београд, не открива пуна и права истина кад званични "историчари" говоре о Јасеновцу (и "о ослобођењу-пробоју"). Пробој из Јасеновца су извршили занатлије, јер су само они имали снаге да то покушају. Схватили су да им је та могућност једини спас, јер су преко свога (тајно монтираног и скривеног) радија сазнали за наредбу да буду поубијани, као једини преживели сведоци Јасеновца! А делове за радио су набавили кад су, под стражом, ишли у Загреб по материјал потребан њиховом послу и занату. Они су били спремни и да сведоче о Јасеновцу, пред јавношћу нашом и светском. Али то није одговарало Брозу! А наше "комисије" су ваљда чекале, до дана данашњег, да ти сведоци поумиру! Тако је од нас око три хиљаде - колико је кренуло из Сарајева (по броју вагона композиције) до самог логора стигло око две хиљаде: сваки трећи је успут страдао - као и при свим транспортима и колонама за Јасеновац. Немци, Тотовци, нас постројавају, на великом "зборишту" испред улаза у главни, пријемни логор. Строј дуг око двеста метара, у неколико редова. Стојимо у крутом ставу "мирно" ("позор" на усташком). Иза сваког реда, нама иза леђа, иду задригли Тотовци и тешком чизмом ударају сваког постројеног логораша под колено. Ко поклецне или падне, не сме ни да се диже. Ко остане на ногама, "трком" на другу страну; међу одабране, снажне, за тешке радове у Немачкој (а биће то у Норвешкој, северно од Поларног круга). А они који су поклекнули и седе, иду у логор, осуђени на лагано, али сигурно умирање, ако баш тих дана не буде наступ на којем усташе убијају маљем или ножем. Растанак у Јасеновцу Ми који смо издржали Тотовску пробу и преглед, нас две-три стотине, издвојени смо у посебан угао логора, под управом Тотовца-Немца, који с времена на време долазе да траже радну снагу за Немачку. У томе посебном делу логора су и бараке. Тако смо и смештени у бараке. Одвојени смо жицом од осталог логорског простора (као од Славије до Калемегдана, па и Дунава). А између нашег, издвојеног ("Тотовског") логора и оног главног, самртничког, мученичког (који је ограђен посебном и дуплом бодљикавом жицом) брисани је простор; тридесет метара размака од њихове до наше жице. По томе простору шетају или претрчавају, као да нешто "вежбају", усташе. Ваљда надзиру да се неко не би из оног логора извукао да пређе у наш, издвојени, "Тотовски" логор. А ми добијамо храну од Немаца. Три пута дневно по порцију куване, војничке хране! Једемо из порција, а наша мученичка и осуђена браћа стала уз њихову жицу и гледају нас! Гледају како једемо? Шта ли? Гледају они гладни који су стигли у транспорту с нама. Међу њима, ваљда, и понеки рођак, брат, отац, стриц, шта ли? Довикују (Немци то допуштају, а усташе се зато не противе), распитују се, мученици, за познате или рођаке из наше групе, нешто поручују: "ако икад видиш моје". Машу, поздрављају, крсте се. Знају или осећају да смо се растали заувек. А знамо и ми! А кад добијемо порцију окрећемо леђа или се кријемо у бараци, да нас не виде са порцијом. Или да ми њих не гледамо? Шта да им кажемо једући? Ми овде чекамо спас: пут за Немачку. Па ћемо тачно 17. маја 1942. (била је недеља) кренути из Јасеновца: путничким возом; у купеима; до Земуна, до "Сајмишта" на Сави; а одатле, почетком јуна, бродом, Дунавом, за Аустрију и Немачку. То је био наш растанак у Јасеновцу. Знамо да су тамо остали Добро и Чедо Мандрапа. Не знам где им је, да ли с њима, страдао и отац. Не знам ни којим ће следећим транспортом, из Сарајева, стићи у Јасеновац Вукашин Мандрапа из Клепаца и Сарајева. Не знам ни да ли је затекао живе Чеду и Добру. Логорашки поглед на српску историју Тада смо први пут али заувек схватили: неважна је, нашем непријатељу неважна наша подела на четнике и партизане. Тако се делимо ми! А за "њега" смо ми "логораши", логорашка нација! То ће нам, својом одлуком о Србима (1944. и 1989-1999), показати и наши ратни "савезници": да смо за њих народ чију историју обележава логор (а не "устанци" и "победнички ратови"). Зато о историји Срба треба - поред четничког, устаничког, партизанског или ратничког и побуњеничког, у сваком случају митоманског искуства и суда - саслушати и проучити искуство логорашко, да бисмо то искуство уградили у нашу веру, душу и виталност заједнице! То ћемо, управо логорашким доживљајем рата, схватити и кад се будемо враћали из Немачке, из логора и заробљеништва (ко се вратио), године 1945, у земљу тобоже "ослобођену". А вратили смо се заправо у логор: додуше, мирнодопски, али логор! То су нам досудили Савезници, кад је Црвена армија, њиховом одлуком и договором, предала тито-комунизму 20. октобра 1944. године Србију са Београдом! Већ тада је Србија постала логор, у којем је тито-комунизам учинио све да нам убије душу, да не гледамо своју историју, као што - једући храну из порција у Јасеновцу - нисмо гледали или могли да издржимо поглед на браћу која су осталу с ону страну друге жице, у Јасеновцу! А тамо је остао Вукашин и Христос с њим, у Јасеновцу! Икона и охрабрење кад смо на дну наше историје, обележене логором и логорашким искуством. Свети Старац Вукашин из Клепаца, логорашка свест српске историје, наша жива вера, наш Тумач и Заступник пред Христом. С њим никад не можемо заборавити да је "свијет овај тиран (чак) и тиранину, а камоли души благородној!", те да нас са овога дна не може подићи никакво политичко решење ако нас не подигне смиреност жртве Светог Вукашина Јасеновачког. Свети Вукашине Јасеновачки Мучениче, моли Бога за нас! На Спасовдан, 2000. године Др Жарко Видовић ПРАВОСЛАВИЕ
  13. Ево дана који нам је дао Бог: у Архијерејској саборној литургији, у Храму Светога Саве на Врачару, на дан Светога апостола и евангелисте Јована 2000. године, Дух Свети, кроз уста Цркве, заједнице народа са Васкрслим Христом, прославља имена српских Мученика и Светитеља, Сведока Христових, међу њима и Светога Вукашина из Клепаца и Сарајева, Светога Вукашина Јасеновачког. Био је из херцеговачког рода Мандрапа, који је своју грану имао и у Сарајеву: стара угледна кућа Мандрапа, у улици Милоша Обилића (Пируша) у Сарајеву. (Због сувише видних и "свежих" трагова НДХ и усташког терора над Србима, и Јеврејима, ни саме власти тито-комунизма се нису усуђивале да 1945. године мењају називе, предратне, српске називе улица, тргова и места, тако да су ти називи остали исти све до 1992-1995. Тако и Обала војводе Степе, Булевар војводе Путника, Немањина улица. Тако и Улица Милоша Обилића у којој је била кућа породице Мандрапа). Мандрапе су били богата стара херцеговачка трговачка породица у Сарајеву. Били су добротвори и чувари имања и саме цркве Светих Архангела Михаила и Гаврила, тзв. ''Старе Српске Православне Цркве" (из 15. века, најстаријег здања у Сарајеву). Синови старог Чича Мандрапе, Чедо и Добро (Добрило), један од око двадесет пет а други око двадесет година стар, били су већ од априла-маја 1941. године повезани са "шумом", тј. оружаним националним одредима који су бранили српска села и збегове од усташког терора и геноцида, јер је то почело већ маја 1941. године, недалеко од Сарајева. Но обојица су страдала у Јасеновцу, где и њихов стриц, Свети Вукашин. А до година 1970-их преживели су син Богдо (Богдан, тежак инвалид) и кћи Славка, учитељица. Њезин син, а унук Чича Мандрапе, био је око 1980. године библиотекар у "Вијећници"- Народној (универзитетској) библиотеци у Сарајеву, која ће бити снимљена, и у светским медијима 1994. приказивана као "објект гађан српским гранатама са Требевића" (а заправо је страдала у пожару који је био намештен), да би се уништила силна документација о прошлости Сарајева и о заједничком животу трију верских заједница (четири, укључујући и Јевреје). Сама кућа Мандрапа у Милоша Обилића улици, репрезентативан пример грађанске архитектуре 18. и 19. века (слична Манаковој кући у Београду, или још више кући у којој је сада кафана "Знак питања" код Саборне цркве у Београду), била је предвиђена за историјску заштиту, као споменик етничке културе. Сада, 2000. године, у тој кући живи и послује једна муслиманска породица. У тој кући је живео (и око трговине, у "магазама", тј. магацинима трговачким) радио и Свети Вукашин, цењен као ревносан чувар и имовине Српске Православне Цркве, на Башчаршији, те управо тај Храм и Српско Сарајево имају дубоке разлоге да Светога Вукашина, слугу Христа и Св. Архангела, славе као свога службеника и заштитника. С њим су и Чедо и Добро, а и остали чланови куће Мандрапа, служили у Старој Цркви као појци у хору, као чтеци. Нека да Бог, да и данас тај Храм и само Српско Сарајево штити икона и вера Светога Вукашина Јасеновачког (Клепачког, Херцеговачког, Сарајевског, Српског и Свеправославног). Његов последњи душевни израз био је Христов мир, а његов последњи покрет био је покрет руке "Крста од три прста", те му је крвник управо због тога знака Крста засекао и руку, а онда, поражен, бацио нож и, још за живота свог, пао због тога у вечни мрак. Нека тај Крсни знак руке Светог Вукашина Јасеновачког лебди над напаћеним овим народом као благослов и мир Вукашинов, мир Христов. Јер само "у овоме знаку ћеш победити" (εν τούτω νίκα, In hoc signo vinces). Завера ћутања Свети Вукашин је у Сарајеву остао негде до јуна (можда и јула) 1941. године, када се и многи други угледни српски грађани склањају: ко у Србију, где није било геноцида, ко "у шуму"! Свети Вукашин "у шуму", у Херцеговину, родно село Клепци, код Чапљине. (Наравно, не у "партизане", јер њих тада тамо још није ни било). Од тада о Светоме његови рођаци Манадрапе у Сарајеву не знају више ништа. Прве вести о њему и његовом мучеништву и величини Христова Сведока (Мученик, на грчком μαρτιρ, значи Сведок) стижу у Сарајеву тек после рата: не само од др Недељка-Неда Зеца. А доктор Зец је вест донео управо у кућу преживелих чланова породице Мандрапа (Богдану и Славки), кад им је, 1946. године, дошао на крсну славу (Никоље, Светог Николе). Тако се за Светога знало већ негде 1946. године, и то не само у Сарајеву, него и у Мостару и у Чапљини. И сама породица и род Мандрапа сматрани су мученичкима, те се под утиском тешких злочина НДХ над Србима и Јеврејима ни сама титовска полиција Сарајева није усуђивала да дира у кућу Мандрапа. Али се зато о Светоме није говорило јавно, као ни о самом Јасеновцу, непреболној рани у хиљадама породица Сарајева и околине (па наравно, и остале Босне и Херцеговине). Непосредно после рата састали су се у Сарајеву преживели заточеници ("логораши") Јасеновца. Били су то или јасеновачке "занатлије" (који су били у издвојеном делу логора, да раде стручне и занатске послове за оближњи усташки гарнизон, па зато поштеђени и храњени током четири године), неки од њих чак учесници признатог "Пробоја" од 22. априла 1945. године; или заточеници који су имали среће да их преузму од усташа Немци, па су само прошли кроз Јасеновац, на путу за Немачку, или замењени, у акцијама "размене" заробљеника између партизана или четника, с једне стране, и усташа, с друге. Намера окупљених преживелих заточеника била је да заједнички запишу сећања на Јасеновац и утврђују, колико могу, чињенице о страдању. Састанцима је обавезно било присуство УДБ-е (полиције која и данас у СР Југославији слави 13. мај као дан свог оснивања 1943. године). Тако су подаци и вести о Јасеновцу могли са састанка заточеника да прођу у јавност само ако то допусти "Управа Државне Безбедности" (УДБ). А како Броз никад није помињао нити одобравао да се помиње Јасеновац, то је и "тринаесто-мајска" Брозова полиција гушила сваки глас о Јасеновцу. Па ипак: о Светом Вукашину је знао и говорио и Заим Топчић, логораш-занатлија (после рата књижевник и уредник на Радио-Сарајеву). Али је званичан државни (и "државотворни") став био - ћутање, па и о Старцу Вукашину. Ћутање о Старцу Вукашину било је исто што и ћутање о Јасеновцу, и још више: идеолошки обавезно и наметнуто ћутање о истинској Српској историји! Не говорити о Јасеновцу, јер је Јасеновац био "природна, логична (малтене и праведна) освета за српски терор у монархо-фашистичкој Југославији": тај став је био владајући, јер су политичку, идеолошку снагу у томе ставу - као схватању историје - давали управо српски комунисти. Комунизам је тражио баш од Срба (од српских комуниста) такву "самокритику" и такву (сатанску) "историјску свест". Транспорт за Јасеновац Данас ми је, на Литургији (21. маја 2000. године), у Храму Светога Саве на Врачару, оживело сећање на транспорт и долазак у логор Јасеновац. Дана 6. маја 1942. године усташка полиција Независне Државе Хрватске приредила је у Сарајеву Србима "усташки ђурђевдански уранак: бесплатан превоз на теферич", у Јасеновац! На трамвајској (уједно и жељезничкој) прузи поред Миљацке, на обали од Башчаршије и "Градске вијећнице" (послератне Библиотеке и Архиве), па све до Електроцентрале, била је постављена дуга композиција теретних вагона, за транспорт затвореника до Јасеновца. (Трамвајска пруга је била исте ширине као и жељезница, ускотрачна, па је тако воз из Брода могао ући у град, обићи га кругом до Башчаршије и онда се, поред Миљацке, Обалом, вратити у жељезничку станицу, па за Мостар или натраг, за Брод). Извели су нас из затворских ћелија и околних касарни ујутро око четири сата, пред само свануће: заиста на уранак, али не Ђурђевдански (тада је и настала сарајевска тужна песма 'Ђурђевдан је' коју ће Горан Бреговић дивно обрадити: и хвала му). Ту композицију теретних вагона вукле су или гурале три локомотиве. А силазиле су, да буду укрцане, колоне затвореника: из Јајце-касарне на брду изнад Бембаше и Невјестине махале; из Градског затвора (иза Градске Вијећнице, код Башчаршије), из затвора Беледије, Ћемалуше, Централног затвора (Судског, аустроугарског); из касарне Војводе Степе (и у НДХ смо тако називали касарну испод Бистрика, на Тргу 6. новембра, названом тако по дану уласка Српске војске у Сарајево, године 1918.). А кад воз крене, зауставиће се после неких пет стотина метара, да, тамо напред, у онај део композиције, прими и затворенике из касарне Краља Петра Првог, у Новом Сарајеву. (Та касарна је 1941. била Сабиралиште за Јевреје, за њихове породице, одакле су их транспортовали Немци на губилишта. Покушавали смо ми преживели логораши, да од ЈНА добијемо дозволу да то означимо неком спомен-плочом, али је предлог, дат бојажљиво, био од стране команде "ослободилачке" армије грубо одбијен. То је после 1945. године била Пешадијска школа и касарна Маршала Тита). Тако се у тој композицији теретних вагона, 6. маја 1942. године, нашло око три хиљаде затвореника: младих људи, "војно способних", сада за Јасеновац. Међу њима је - а то ћу сазнати у Сарајеву тек после рата - било и људи домаћина, који су били затворени заједно са својим синовима: Мандрапе, Кошарци, Мостарице, Ковачевићи, Ћоровићи, Коњевићи, Стојановићи, Суботићи, Рубинићи, све из сарајевске Пируше (српског кварта), па Јовановићи, Илићи, Богдановићи са Ковача, на прилазу Јајце-касарни. Али је било и муслимана, затворених само зато што су се заузимали за Србе или се изјаснили као Срби: млади мостарски правници (завршили студије права у Београду), као Адил Гребо, Исмет Пашић, Шефкија Капић, Мугдим Мехмедагић, па и књижевник Зија Диздаревић (све у Беледији, у ћелији бр. 4, где сам био и ја, у Градском затвору). Мостарски муслимани нарочито зато што су били против Споразума (Цветковић-Мачек) којим је Мостар 1939. године прикључен Бановини Хрватској. То "србовање'' ће их коштати главе. На теретним вагонима у које су нас укрцавали, памтим, још су биле, ћирилицом и латиницом, старе ознаке "ЈЖ" и натпис "седам коња или четрдесет војника", колико, за нужду, може да стане највише у један вагон. Нас су укрцали по две стотине у један вагон! А ваздуха само кроз четири решеткаста мала отвора, у сваком углу вагона по један, високо под кровом. Додуше, ти вагони су били, као "четврта класа" воза, предвиђени и за путнике-сељаке који су ишли "на пазар“, те смо често и ми, ђаци на излетима, као и сељаци, седели пре рата путујући "на излет"; али су тада "шибер-врата" на средини била отворена широм, на обема странама. Није било клупа, седело се на поду, али су шибер-врата била отворена, те нас је по пет-шест седело у отвору на вратима, на ивици вагона, певајући и "тамбурајући ногама", док је воз ишао понекад тако лагано да смо могли скочити на тло да узберемо успут понеку шљиву, поред пруге! Па и сада смо, набијени у вагон, мислећи да се само растајемо од завичаја и путујемо "за Немачку" као заробљеници, поред још отворених врата запевали: "С оне стране Јајца, гајтан трава расте По њој пасу овце, чувало их момче. Младо момче плаче, још тужније пјева Свака туђа земља, туга је голема!" Ђурђевдан је! Запјевало се, да охрабримо и ободримо неке који су били згромљени, паралисани од страха и неизвесности. Али тада усташе, нагло и с треском, затворише шибер-врата вагона и, јасно чујемо, ставише ланце и полугу, те закатанчише. "Е, сад пјевајте колико вам је воља!" Нађосмо се збијени, без ваздуха у мраку. Није било ни воде. Све потребе, и оне несавладиве, редовне, јутарње, које у оној трци и гурњави јутрос нико није стигао да обави, обављале су се стојећи, јер смо били тако збијени, да нико није могао ни да се окрене, ни руку да покрене, а камоли да се раскопча и седне. Дечаци су најпре плакали, а онда у несвест: не може се рећи да су "падали" јер су и онесвешћени остајали стојећи, стиснути између осталих. И тако пуна два дана, до Брода: стигли смо у Брод тек увече, 7. маја. Ту је била прелазна станица: вагони широког (нормалног) колосека су били притерани напоредо уз оне уског, те је требало прећи из вагона ускотрачне железнице у нешто веће вагоне нормалног колосека. Отварају се, чујемо, врата у вагонима наше, сарајевске композиције, и чујемо вику: "Испадај, брзо!" И ударце. Отворише, најзад врата и на нашем вагону, и ту ће се догодити нешто што ће се поновити и кад будемо излазили из вагона широког колосека, у станици Јасеновац: излазимо (искачемо), а иза нас и поред нас падају људска тела, беживотна падају као кладе! Нисмо ни знали да су мртви док су стајали збијени између нас! А онда су у вагоне за Јасеновац сабијали људе из по два сарајевска ускотрачна у један јасеновачки, нормални. Исти мрак, иста збијеност, исти недостатак ваздуха као и у вагонима од Сарајева до Брода. Зато смо станицу Јасеновац, да се отворе врата на средини вагона, чекали као крај мука и спас! Међутим, кад у Јасеновцу отворише врата, пред вагонима угледасмо усташе. Било је то 8. маја 1942. На Марковдан! Питају: "Јесте ли добро путовали? Има ли ко да је гладан или жедан?". Јави се, плачним гласом, једва жив, један дечак од својих шеснаестак година. Усташа наређује (док још није наређено излажење у строј): "Пустите га на врата!". А онда наређује оштро дечаку - "зини!", па му набацује шљунак и грумење земље и наређује да то хвата устима: - "Ово ће вам бити четничка гибира!" (храна, следовање). Тако све док није наређен излаз ("испадај") и покрет. Са станице ка главном, пријемном логору (у огромном систему логора названих скупним именом Јасеновац). Трком, под ударцима кундака. Па ко остане на ногама биће жив, до логора. Ко падне, дотуку га. Кундацима или метком (слушали смо пуцње). А пред пријемним логором изненађење: дешавало се ретко којем транспорту, али нама се десило! Чекају Немци. Организација "Тот". Радна служба Рајха. Чекају Тотовци "свеж транспорт", јер су раније допремљени логораши већ исцрпљени и самртници: у Јасеновцу се углавном умире од исцрпљености, глади, жеђи, болести; кад људи уђу у логор, не добијају ни храну, ни воду, спавају под ведрим небом (тј. на киши и мразу), на мочварној земљи, на неколико квадратних километара мочварног терена поред Саве; "лепо" чујеш како вода "вришти" под ногама испод траве. Заточеници ("логораши") раде, док могу, само "гробарске послове". Додуше, ту у близини су и бараке. Али у њима су само занатлије - свеједно да ли Срби, Јевреји, Муслимани или Хрвати! Они живе у баракама, у којима су радионице, редовно добијају храну, јер су њихови занатски производи и услуге неопходни усташком гарнизону и домобрану. Међу занатлијама и стручњацима је и доктор Зец, па чак и неки сарајевски Јевреји. "Занатлије". То је значајан моменат чувеног "Пробоја", 22. априла 1945. године, о којем се, из посебних идеолошких разлога, ни дан данас чак ни на РТВ Београд, не открива пуна и права истина кад званични "историчари" говоре о Јасеновцу (и "о ослобођењу-пробоју"). Пробој из Јасеновца су извршили занатлије, јер су само они имали снаге да то покушају. Схватили су да им је та могућност једини спас, јер су преко свога (тајно монтираног и скривеног) радија сазнали за наредбу да буду поубијани, као једини преживели сведоци Јасеновца! А делове за радио су набавили кад су, под стражом, ишли у Загреб по материјал потребан њиховом послу и занату. Они су били спремни и да сведоче о Јасеновцу, пред јавношћу нашом и светском. Али то није одговарало Брозу! А наше "комисије" су ваљда чекале, до дана данашњег, да ти сведоци поумиру! Тако је од нас око три хиљаде - колико је кренуло из Сарајева (по броју вагона композиције) до самог логора стигло око две хиљаде: сваки трећи је успут страдао - као и при свим транспортима и колонама за Јасеновац. Немци, Тотовци, нас постројавају, на великом "зборишту" испред улаза у главни, пријемни логор. Строј дуг око двеста метара, у неколико редова. Стојимо у крутом ставу "мирно" ("позор" на усташком). Иза сваког реда, нама иза леђа, иду задригли Тотовци и тешком чизмом ударају сваког постројеног логораша под колено. Ко поклецне или падне, не сме ни да се диже. Ко остане на ногама, "трком" на другу страну; међу одабране, снажне, за тешке радове у Немачкој (а биће то у Норвешкој, северно од Поларног круга). А они који су поклекнули и седе, иду у логор, осуђени на лагано, али сигурно умирање, ако баш тих дана не буде наступ на којем усташе убијају маљем или ножем. Растанак у Јасеновцу Ми који смо издржали Тотовску пробу и преглед, нас две-три стотине, издвојени смо у посебан угао логора, под управом Тотовца-Немца, који с времена на време долазе да траже радну снагу за Немачку. У томе посебном делу логора су и бараке. Тако смо и смештени у бараке. Одвојени смо жицом од осталог логорског простора (као од Славије до Калемегдана, па и Дунава). А између нашег, издвојеног ("Тотовског") логора и оног главног, самртничког, мученичког (који је ограђен посебном и дуплом бодљикавом жицом) брисани је простор; тридесет метара размака од њихове до наше жице. По томе простору шетају или претрчавају, као да нешто "вежбају", усташе. Ваљда надзиру да се неко не би из оног логора извукао да пређе у наш, издвојени, "Тотовски" логор. А ми добијамо храну од Немаца. Три пута дневно по порцију куване, војничке хране! Једемо из порција, а наша мученичка и осуђена браћа стала уз њихову жицу и гледају нас! Гледају како једемо? Шта ли? Гледају они гладни који су стигли у транспорту с нама. Међу њима, ваљда, и понеки рођак, брат, отац, стриц, шта ли? Довикују (Немци то допуштају, а усташе се зато не противе), распитују се, мученици, за познате или рођаке из наше групе, нешто поручују: "ако икад видиш моје". Машу, поздрављају, крсте се. Знају или осећају да смо се растали заувек. А знамо и ми! А кад добијемо порцију окрећемо леђа или се кријемо у бараци, да нас не виде са порцијом. Или да ми њих не гледамо? Шта да им кажемо једући? Ми овде чекамо спас: пут за Немачку. Па ћемо тачно 17. маја 1942. (била је недеља) кренути из Јасеновца: путничким возом; у купеима; до Земуна, до "Сајмишта" на Сави; а одатле, почетком јуна, бродом, Дунавом, за Аустрију и Немачку. То је био наш растанак у Јасеновцу. Знамо да су тамо остали Добро и Чедо Мандрапа. Не знам где им је, да ли с њима, страдао и отац. Не знам ни којим ће следећим транспортом, из Сарајева, стићи у Јасеновац Вукашин Мандрапа из Клепаца и Сарајева. Не знам ни да ли је затекао живе Чеду и Добру. Логорашки поглед на српску историју Тада смо први пут али заувек схватили: неважна је, нашем непријатељу неважна наша подела на четнике и партизане. Тако се делимо ми! А за "њега" смо ми "логораши", логорашка нација! То ће нам, својом одлуком о Србима (1944. и 1989-1999), показати и наши ратни "савезници": да смо за њих народ чију историју обележава логор (а не "устанци" и "победнички ратови"). Зато о историји Срба треба - поред четничког, устаничког, партизанског или ратничког и побуњеничког, у сваком случају митоманског искуства и суда - саслушати и проучити искуство логорашко, да бисмо то искуство уградили у нашу веру, душу и виталност заједнице! То ћемо, управо логорашким доживљајем рата, схватити и кад се будемо враћали из Немачке, из логора и заробљеништва (ко се вратио), године 1945, у земљу тобоже "ослобођену". А вратили смо се заправо у логор: додуше, мирнодопски, али логор! То су нам досудили Савезници, кад је Црвена армија, њиховом одлуком и договором, предала тито-комунизму 20. октобра 1944. године Србију са Београдом! Већ тада је Србија постала логор, у којем је тито-комунизам учинио све да нам убије душу, да не гледамо своју историју, као што - једући храну из порција у Јасеновцу - нисмо гледали или могли да издржимо поглед на браћу која су осталу с ону страну друге жице, у Јасеновцу! А тамо је остао Вукашин и Христос с њим, у Јасеновцу! Икона и охрабрење кад смо на дну наше историје, обележене логором и логорашким искуством. Свети Старац Вукашин из Клепаца, логорашка свест српске историје, наша жива вера, наш Тумач и Заступник пред Христом. С њим никад не можемо заборавити да је "свијет овај тиран (чак) и тиранину, а камоли души благородној!", те да нас са овога дна не може подићи никакво политичко решење ако нас не подигне смиреност жртве Светог Вукашина Јасеновачког. Свети Вукашине Јасеновачки Мучениче, моли Бога за нас! На Спасовдан, 2000. године Др Жарко Видовић ПРАВОСЛАВИЕ View full Странице
  14. Како пише у Недељнику (25.05.2017) Манојло Мањо Вукотић, који би као дугогодишњи главни и одговорни уредник Борбе, Блица, Гласа јавности и Вечерњих новости, о томе требало да има поуздане податке, тренутно су најнижи продати тиражи новина у историји савремене српске штампе. Продати тираж свих недељника не прелази 40 000 примерака, а сви дневни листови заједно продају се у 400 000 примерака. Просечни продати дневни тиражи новина су следећи: ИНФОРМЕР - 105 000 КУРИР - 66 000 ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ - 65 000 БЛИЦ - 55 000 ПОЛИТИКА - испод 40 000 АЛО - 40 000 СРПСКИ ТЕЛЕГРАФ - 30 000 ЗА Данас и новосадске Дневник и Мађар со, Вукотић не даје податке.
  15. Лет Ер Србије из Београда за Париз први је у историји српског националног авио превозника са комплетно женском посадом. Авион компаније на лету ЈУ314 кренуо је из Београда за Париз у 17 часова и пет минута, са капетаницом Весном Алексић и копилоткињом Мирјаном Стојилковић у кокпиту. Кабинско особље чиниле персерка Мирјана Поповић и стјуардесе Силвија Мадић, Елена Љубојевић и Тања Станковић, речено је у Ер Србији. Весна Алексић, капетан и Мирјана Стојилковић, копилот – Ово је први лет са искључиво женском посадом у деведесетогодишњој историји српске националне авио-компаније. Ер Србија подржава начело једнаких могућности и жене тренутно чине готово 49 % од укупног броја запослених у оквиру Ер Србије, Ер Србија Кетеринга и Ер Србија Граунд сервиса. – изјавио је генерални директор Ер Србије, Дане Кондић. Дина ЂОРЂЕВИЋ, ТангоСикс-Т6
×
×
  • Create New...