Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'историје'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 24 results

  1. Сусрет цариградског патријарха Вартоломеја и политичара из Македоније Неки сматрају да је сусрет Цариградског патријарха Вартоломеја и македонског премијера Оливера Спасовског 13. јануара 2020. године отворио нове могућности и дао нову наду за решавање македонског црквеног проблема. Опште је позната чињеница да савремена америчка дипломатија додељује Фанару све више и све отвореније улогу коју је имао у времену туркократије, када је живео административно-бирократску симбиозу са чиновничким апаратом Османске царевине. У Цариграду је на пријему код патријарха Вартоломеја био присутан и бивши премијер Зоран Зајев, лидер македонске партије СДСМ. Руски пранкери Лексус и Вован су почетком јула 2019. године успели у телефонском разговору да му се представе као председник Украјине Петро Порошенко. Зајев је био убеђен да прича са председником Украјине који му нуди своје искуство и помоћ око македонске аутокефалије, предлажући му уручи „донацију“ у готовом новцу цариградском патријарху. Они су успели да у македонском премијеру пробуде оријентални појам који се крије под речју „донација“, а заправо значи нешто скандалозније, познато у историји Балкана и Леванта као „бакшиш“. Примање мита је свакако била особина „лукавих Фенерлија“ како их назива бугарски романтичарски писац Георгије Раковски (Горскiй пътникъ Г. С. Раковскаго, Новый Садъ 1857). Узгред треба напоменути да је Зоран Зајев пореклом из Струмице, а један његов предак Глигор је за време Краљевине Југославије побеђивао на локалним изборима на листи за струмичко село Муртино. Овај предак македонског премијера Зорана Зајева је био угледан домаћин, који је чак за оно време поседовао и комбајн, а у Вардарској бановини је однео победу на изборима за своје место, и још нешто, не мање важно за данашњу проблематику – презивао се Зајевић. Цариград и словенске аутокефалије Од боравка делегације политичара из Македоније код патријарха цариградског Вартоломеја поборници расколничке Македонске православне цркве, а још више монтенегринске лажне цркве пласирају причу како Цариградска патријаршија „ревидира томос дат српској православној цркви из 1922. године“. Постоји један идолопоклонички однос према савременој пракси додељивања томоса из Цариграда, а који је сажет у девизи „ми имамо томос“ којом су плесали, највише по политичким митинзима Порошенкови Украјинци. Таква психологија, некако, жели да се наметне и на Балкану. Прокламовано историјско враћање Украјине под управу Цариградске патријаршије, укидање одлука из давног XVII века, колико год историјски неутемељено, неки из балканске расколничке интеренационале желе да изједначе са додељивањем томоса из 1922. године, са позиције некакве редуковане историје и апсолутизованих историјских права Цариградске патријаршије. Српска црква је у средњем веку своју аутокефалност добила од Цариграда и изградила сопствену мисију и културу, дајући све идентитетске садржаје са којима је српски народ дочекао турску најезду. Односи Цариградске патријаршије и Српске православне цркве западали су и у кризу у протеклим вековима, нарочито у току XVIII века када је почела да јача и да се уздиже нарочита интересна група јелинске елите позната под именом фанариоти. Не треба заборавити да је укидање Пећке патријаршије и Охридске архиепископије пало у време највеће корумпираности, на почетку друге половине XVIII века. Једноставан увид у каталог патријараха „Велике Христове цркве“ показује да се у том „најмрачнијем периоду“, како га назива један од водећих православних историчара (Јован Мајендорф), за седамдесет три године измењало чак 48 патријараха! Систем тражених и даваних берата, указа за патријарашко наименовање, који се преносио на локални епископски ниво, подразумевао је праксу оријенталног и добро познатог османског поткупљивања. Управо из тих разлога су црквени великодостојници често били опорезивани, а и сами су спроводили политику изнуђивања на територији која им је била поверена. Цариградски патријарх Самуило Ханцерис је успео уз помоћ турских власти да укине две словенске аутокефалне цркве на Балканском полуострву: 1766. српску Пећку патријаршију и 1767. Охридску архиепископију. Укидањем и својеврсном анексијом њихових епархија попунио је патријаршијску касу, опскрбио додатно фанариотске породице које су га и довеле на трон и извукао се из дугова. Историјска јурисдикција Српске православне цркве на простору Македоније Српске епархије које су биле у Македонији тога времена (у другој половини XVIII века) јесу: Полошка (тетовска), Скопска митрополија, Кратовска и Штипско-коласијска. Таква мрежа епархија је, са мањим територијалним изменама трајала од 1557. (од обнове Пећке патријаршије) па све до њеног насилног фанариотско-османског укидања 1766. године. Када је обнављао српску црквену аутокефалију патријарх Макарије Соколовић није био прожет неоснованим претензијама, него се позивао на оне границе српске црквене управе на југу, а које су постојале још од времена Српске цркве времена краља Милутина и касније, када су 1282. Светосавској цркви придружене Скопска митрополија, а касније основана Полошка (Тетовска епархија) са Злетовском (на простору старе Морозвиждске епископије). Последња поменута је основана 1347. године, а њен темељни акт је заправо оснивачка повеља манастира Леснова, задужбине деспота Јована Оливера, познатог властелина цара Душана, чији ктиторски натпис на фресци још постоји изнад леве певнице у манастиру посвећеном Св. Архангелу Михаилу, а у коме тај благочестиви велможа каже: „Бејах међу Србљима“... Све до 1766. године линија додира црквених управа Охридске архиепископије и Пећке патријаршије у Македонији ишла је линијом Дебар – Велес – Радовиш, с тим да су Дебар и Велес били под Охридским престолом, а долина Брегалнице под Пећким троном. Занимљиво да су манастири и јужно од ове линије имали српске црквено-историјске традиције. Сетимо се да је Бигорски манастир у првој половини XIX века одржавао живе контакте са Српском црквом у Кнежевини. Сачувано је много обраћања братстава манастира Светог Јована Бигорског код Дебра митрополији Београдској. Тако је једно писмо саставио игуман Бигорског манастира Арсеније кнезу Милошу Теодоровићу Обреновићу 1837. године, са напоменом да се моле за његово и здравље његовог дома, а карактеристичан је узвик: „Православна страно, слободна земљо српска! Дајте нам руку помоћи, ослободите нас који се налазимо у невољи“! ... „Овим нашим смиреним и најпонизнијим писанијем јављамо Вашем благочашћу, да се гореречена Свештена Обитељ славјаносрпска подиже у време благочестивих у свагда помињаних српских царева, а чија се имена налазе исписана у древним општежитељним књигама“. Овде је игуман Арсеније свакако мислио на Поменик манастира Св. Јована Бигорског у чијем уводном и најстаријем делу из прве половине XVI века помињу „цареви и господа српска“ почевши од Светог Симеона Мироточца и Светог Саве. Сви историјски и значајни манастири у Македонији су из времена српске владавине попут Нагоричког, Матеича, Кучевишта, Марковог манастира, Лешка, Полошког, манастира Св. Андреје на Трески, Конче код Струмице, цркава села Бањана..., а потпуни списак такве сакралне топографије би био подужи. Историјска јурисдикција Цариграда у Македонији Редовно стање црквеног живота уведено је у македонским крајевима тек после Првог светског рата. Цариградска патријаршија је препустила одређени број епархија којима је управљала Српској православној цркви, давши им канонски отпуст што је фиксирано писмено у „Томосу“ Цариградске Патријаршије од 19. фебруара 1922. године, где је речено: Према томе и у погледу на Богоспасајему Краљевину Србију с обзиром на то, што је она после бивших балканских ратова из 1912. и 1913. године и доскорашњег великог светског рата проширена и увећана и подигнута у једно уједињено Краљевство СХС по милости и благослову Божијем, обухватила је у својим границама епархије које су до скора биле под канонском управом Патријаршијског Васељенског Престола и то митрополије: Скопску, Рашко-призренску, Велешко-дебарску, Пелагонијску, Преспанско-охридску и део митрополије Воденске, Епископију Полијанску, на основу Букурешког Уговора од 10. августа 1913. г.; Митрополију Струмичку на основу Нејског Уговора од 27. новембра 1919. године“. Када је реч о историјској јурисдикцији Цариграда на простору данашње Македоније, а да она није у другој половини XVIII века одузета од Охридске архиепископије или Пећке патријаршије, ради се само о једном уском појасу дуж Вардара на југу, око мањих градова Валандова, Ђевђелије и Дојрана. То је била Епархија пољанска, поленинска или полијанска, по архаичном имену града Дојрана – Пољанин, Пољански град. Интересантно је да је један епископ са ове епархије боравио у Русији у првој половини XVII века. У Москви су се, 5. маја 1628. године, обрели епископ Теона и архимандрит Никодим, а „ти старци су рекли да су из српске земље из манастира Рођења Пречисте Богородице“. Епископ Теона је носио писма солунског митрополита за руског патријарха и руског цара. У донетим актима солунског митрополита епископ Теон се назива „полеанскимъ“ . У архивским актима је долазак епископа Теона записан на начин да он долази „из сербскiе земљи Рождественскаго монастиря“, а са њим је истог дана дошао из „турецкiе земли города Трикала троицкогω монастиря“ архимандрит Неофит такође „для испрошенiя милостини“. (Видети: Россйский государственный архив древних актов, Сношения России с Грецией (коллекция) из фондов Боярской Думы, Посольского приказа, Посольской канлцелярии, Колегии иностранных дел 1718-1719. гг., Регестры греческимъ дѣламъ старыхъ и новыхъ лѣтъ, 5. мая 7136. года (=1628), № 14). Радован Пилиповић директор Архива Српске православне цркве Извор: Православие.ру View full Странице
  2. Сусрет цариградског патријарха Вартоломеја и политичара из Македоније Неки сматрају да је сусрет Цариградског патријарха Вартоломеја и македонског премијера Оливера Спасовског 13. јануара 2020. године отворио нове могућности и дао нову наду за решавање македонског црквеног проблема. Опште је позната чињеница да савремена америчка дипломатија додељује Фанару све више и све отвореније улогу коју је имао у времену туркократије, када је живео административно-бирократску симбиозу са чиновничким апаратом Османске царевине. У Цариграду је на пријему код патријарха Вартоломеја био присутан и бивши премијер Зоран Зајев, лидер македонске партије СДСМ. Руски пранкери Лексус и Вован су почетком јула 2019. године успели у телефонском разговору да му се представе као председник Украјине Петро Порошенко. Зајев је био убеђен да прича са председником Украјине који му нуди своје искуство и помоћ око македонске аутокефалије, предлажући му уручи „донацију“ у готовом новцу цариградском патријарху. Они су успели да у македонском премијеру пробуде оријентални појам који се крије под речју „донација“, а заправо значи нешто скандалозније, познато у историји Балкана и Леванта као „бакшиш“. Примање мита је свакако била особина „лукавих Фенерлија“ како их назива бугарски романтичарски писац Георгије Раковски (Горскiй пътникъ Г. С. Раковскаго, Новый Садъ 1857). Узгред треба напоменути да је Зоран Зајев пореклом из Струмице, а један његов предак Глигор је за време Краљевине Југославије побеђивао на локалним изборима на листи за струмичко село Муртино. Овај предак македонског премијера Зорана Зајева је био угледан домаћин, који је чак за оно време поседовао и комбајн, а у Вардарској бановини је однео победу на изборима за своје место, и још нешто, не мање важно за данашњу проблематику – презивао се Зајевић. Цариград и словенске аутокефалије Од боравка делегације политичара из Македоније код патријарха цариградског Вартоломеја поборници расколничке Македонске православне цркве, а још више монтенегринске лажне цркве пласирају причу како Цариградска патријаршија „ревидира томос дат српској православној цркви из 1922. године“. Постоји један идолопоклонички однос према савременој пракси додељивања томоса из Цариграда, а који је сажет у девизи „ми имамо томос“ којом су плесали, највише по политичким митинзима Порошенкови Украјинци. Таква психологија, некако, жели да се наметне и на Балкану. Прокламовано историјско враћање Украјине под управу Цариградске патријаршије, укидање одлука из давног XVII века, колико год историјски неутемељено, неки из балканске расколничке интеренационале желе да изједначе са додељивањем томоса из 1922. године, са позиције некакве редуковане историје и апсолутизованих историјских права Цариградске патријаршије. Српска црква је у средњем веку своју аутокефалност добила од Цариграда и изградила сопствену мисију и културу, дајући све идентитетске садржаје са којима је српски народ дочекао турску најезду. Односи Цариградске патријаршије и Српске православне цркве западали су и у кризу у протеклим вековима, нарочито у току XVIII века када је почела да јача и да се уздиже нарочита интересна група јелинске елите позната под именом фанариоти. Не треба заборавити да је укидање Пећке патријаршије и Охридске архиепископије пало у време највеће корумпираности, на почетку друге половине XVIII века. Једноставан увид у каталог патријараха „Велике Христове цркве“ показује да се у том „најмрачнијем периоду“, како га назива један од водећих православних историчара (Јован Мајендорф), за седамдесет три године измењало чак 48 патријараха! Систем тражених и даваних берата, указа за патријарашко наименовање, који се преносио на локални епископски ниво, подразумевао је праксу оријенталног и добро познатог османског поткупљивања. Управо из тих разлога су црквени великодостојници често били опорезивани, а и сами су спроводили политику изнуђивања на територији која им је била поверена. Цариградски патријарх Самуило Ханцерис је успео уз помоћ турских власти да укине две словенске аутокефалне цркве на Балканском полуострву: 1766. српску Пећку патријаршију и 1767. Охридску архиепископију. Укидањем и својеврсном анексијом њихових епархија попунио је патријаршијску касу, опскрбио додатно фанариотске породице које су га и довеле на трон и извукао се из дугова. Историјска јурисдикција Српске православне цркве на простору Македоније Српске епархије које су биле у Македонији тога времена (у другој половини XVIII века) јесу: Полошка (тетовска), Скопска митрополија, Кратовска и Штипско-коласијска. Таква мрежа епархија је, са мањим територијалним изменама трајала од 1557. (од обнове Пећке патријаршије) па све до њеног насилног фанариотско-османског укидања 1766. године. Када је обнављао српску црквену аутокефалију патријарх Макарије Соколовић није био прожет неоснованим претензијама, него се позивао на оне границе српске црквене управе на југу, а које су постојале још од времена Српске цркве времена краља Милутина и касније, када су 1282. Светосавској цркви придружене Скопска митрополија, а касније основана Полошка (Тетовска епархија) са Злетовском (на простору старе Морозвиждске епископије). Последња поменута је основана 1347. године, а њен темељни акт је заправо оснивачка повеља манастира Леснова, задужбине деспота Јована Оливера, познатог властелина цара Душана, чији ктиторски натпис на фресци још постоји изнад леве певнице у манастиру посвећеном Св. Архангелу Михаилу, а у коме тај благочестиви велможа каже: „Бејах међу Србљима“... Све до 1766. године линија додира црквених управа Охридске архиепископије и Пећке патријаршије у Македонији ишла је линијом Дебар – Велес – Радовиш, с тим да су Дебар и Велес били под Охридским престолом, а долина Брегалнице под Пећким троном. Занимљиво да су манастири и јужно од ове линије имали српске црквено-историјске традиције. Сетимо се да је Бигорски манастир у првој половини XIX века одржавао живе контакте са Српском црквом у Кнежевини. Сачувано је много обраћања братстава манастира Светог Јована Бигорског код Дебра митрополији Београдској. Тако је једно писмо саставио игуман Бигорског манастира Арсеније кнезу Милошу Теодоровићу Обреновићу 1837. године, са напоменом да се моле за његово и здравље његовог дома, а карактеристичан је узвик: „Православна страно, слободна земљо српска! Дајте нам руку помоћи, ослободите нас који се налазимо у невољи“! ... „Овим нашим смиреним и најпонизнијим писанијем јављамо Вашем благочашћу, да се гореречена Свештена Обитељ славјаносрпска подиже у време благочестивих у свагда помињаних српских царева, а чија се имена налазе исписана у древним општежитељним књигама“. Овде је игуман Арсеније свакако мислио на Поменик манастира Св. Јована Бигорског у чијем уводном и најстаријем делу из прве половине XVI века помињу „цареви и господа српска“ почевши од Светог Симеона Мироточца и Светог Саве. Сви историјски и значајни манастири у Македонији су из времена српске владавине попут Нагоричког, Матеича, Кучевишта, Марковог манастира, Лешка, Полошког, манастира Св. Андреје на Трески, Конче код Струмице, цркава села Бањана..., а потпуни списак такве сакралне топографије би био подужи. Историјска јурисдикција Цариграда у Македонији Редовно стање црквеног живота уведено је у македонским крајевима тек после Првог светског рата. Цариградска патријаршија је препустила одређени број епархија којима је управљала Српској православној цркви, давши им канонски отпуст што је фиксирано писмено у „Томосу“ Цариградске Патријаршије од 19. фебруара 1922. године, где је речено: Према томе и у погледу на Богоспасајему Краљевину Србију с обзиром на то, што је она после бивших балканских ратова из 1912. и 1913. године и доскорашњег великог светског рата проширена и увећана и подигнута у једно уједињено Краљевство СХС по милости и благослову Божијем, обухватила је у својим границама епархије које су до скора биле под канонском управом Патријаршијског Васељенског Престола и то митрополије: Скопску, Рашко-призренску, Велешко-дебарску, Пелагонијску, Преспанско-охридску и део митрополије Воденске, Епископију Полијанску, на основу Букурешког Уговора од 10. августа 1913. г.; Митрополију Струмичку на основу Нејског Уговора од 27. новембра 1919. године“. Када је реч о историјској јурисдикцији Цариграда на простору данашње Македоније, а да она није у другој половини XVIII века одузета од Охридске архиепископије или Пећке патријаршије, ради се само о једном уском појасу дуж Вардара на југу, око мањих градова Валандова, Ђевђелије и Дојрана. То је била Епархија пољанска, поленинска или полијанска, по архаичном имену града Дојрана – Пољанин, Пољански град. Интересантно је да је један епископ са ове епархије боравио у Русији у првој половини XVII века. У Москви су се, 5. маја 1628. године, обрели епископ Теона и архимандрит Никодим, а „ти старци су рекли да су из српске земље из манастира Рођења Пречисте Богородице“. Епископ Теона је носио писма солунског митрополита за руског патријарха и руског цара. У донетим актима солунског митрополита епископ Теон се назива „полеанскимъ“ . У архивским актима је долазак епископа Теона записан на начин да он долази „из сербскiе земљи Рождественскаго монастиря“, а са њим је истог дана дошао из „турецкiе земли города Трикала троицкогω монастиря“ архимандрит Неофит такође „для испрошенiя милостини“. (Видети: Россйский государственный архив древних актов, Сношения России с Грецией (коллекция) из фондов Боярской Думы, Посольского приказа, Посольской канлцелярии, Колегии иностранных дел 1718-1719. гг., Регестры греческимъ дѣламъ старыхъ и новыхъ лѣтъ, 5. мая 7136. года (=1628), № 14). Радован Пилиповић директор Архива Српске православне цркве Извор: Православие.ру
  3. Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама Зоран Ђуровић српски теолог, свештеник и сликар већ неко време налази се у жижи јавности. Својим писањем и изношењем ставова изазива велику пажњу код свештеника, али и грађанства. Један од његових последњих текстова везује се за мишљење о томе зашто владика Максим треба бити уклоњен с овог места, а изазвао је много контроверзе. Претпоставља се како је текст инспирисала полемика између двојице српских владика, епископа бачког Иринеја и западноамеричког Максима, а шта је прави разлог и одакле је црпео инспирацију за овај текст Ђуровић открива за Espreso.rs. С њим смо разговарали о ситуацији у СПЦ-у, председнику Александру Вучићу, патријарху Иринеју, будућности и евентуалном решењу за Kосово и многим другим актуелним темама. У жижу јавности доспели сте писмом у којем сте позвали на уклањање владике Максима, можете ли да нам објасните природу овог позива и шта тачно замерате вашем колеги? – Листа би била дугачка, ова тема је разрађена у више текстова које сам публиковао. Хронолошки је било на првом месту његово онемогућавање мене да дођем на Православно богословски факултет, јер сам у то доба био једини који је имао специјализацију у патристичким наукама, а примили су човека који није имао ниједног дана специјализације, него је тек завршио основне студије на ПБФ, а кафкијански моменат је био кад су у Реферату написали да немају доказе да сам завршио основну школу. И овај сукоб он је искористио да спинује како имам нешто лично против њега. Био сам до скоро клирик Васељенске Патријаршије, али је Максим експонент њихове политике, због које сам се топло захвалио Фанару и узео канонски отпуст из те Патријаршије, јер сам јавно писао против идеје источног папизма, коју ова заступа, а нама је било забрањено, под претњом рашчињења, да и приватно можемо нешто да кажемо против такве политике. Случај је експлодирао када је Максим тврдио да је Св. Сава на превару задобио аутокефалију СПЦ. Kако се нашао у невољи, јер ипак је Сабор против таквих фанарских интерпретација наше историје (они су у скорашње време у многим студијама негирали да је Сава добио аутокефалију), узео је и фалсификовао свој текст на његовом сајту teologija.net. Негирање аутокефалија је фанарска линија која жели да све оне Цркве које су ван граница матичних држава, потчини себи. Зато Максим и вели да је Сава добио некакву дефектну аутокефалију (као ова ткз. Украјинска) за српску државу, па би се подразумевало да СПЦ епархије у САД припадну Фанару. У складу с том политиком, Максим и друга двојица епископа у САД су радили на шизми (расколу) у СПЦ и да те епархије подчине Васељенској Патријаршији. Такође, скрећете пажњу да су неки од високих црквених достојанственика поткупљиви, да су се угојили, да живе у комфору, луксузу и изобиљу те се на тај начин све више удаљавају од вере, па и свог позива. На шта сте конкретно мислили кад сте то писали? – Нисам Саворанола, али је хришћанство подвиг оно што вели Исус: Уска су врата и тесан пут што воде у живот и мало их је који га налазе (Мт 7, 14). Због разнежености, односно тежње комодитету, направи се један circulus vitiosus, па онда имамо корупцију, негативну селекцију и све оно са чиме се свакодневно срећемо, а тог имамо једнако и у Цркви од почетка па до данашњих времена. То се може кориговати, али само у мањој мери. Имали сте и замерке везане за Теолошки факултет. Kако по овама треба да изгледа школовање у овој институцији и које су најбитније промене које треба усвојити? – ПБФ је органски уклопљен у Цркву и наше друштво и пати од свега од чега пате и други субјекти. Не може се од никаквих научника правити квалитетна институција. Велики део није прошао озбиљан дрил у смислу светских стандарда. Више од десетак људи из наставног особља би се морало отпустити. Тамо су се нашли на волшебан начин. Тако нпр. Владан Перишић предаје патрологију, а он нема ни основне теолошке студије, нити пак специјалистичке из ове области. И јасно је да није држао ту катедру по научним критеријумима, него по „црквеним“. Или нпр. Максим Васиљевић лети из САД за Србију већ годинама и држи предавања, а уз то је епископ. То у свету не постоји. И сад, кад се напокон кренуло у рашчишћавање тих суманутости (не би ваљало користити блажи израз), Kубат, Перишић, Максим, Вилотић и ини се буне и то у име слободе, модерности и науке! Ово је ретко дрска замена теза. Kакав је ваш поглед на веру данашњих људи? Да ли се у модерном свету, у којем је материјални моменат веома изражен, човек удаљава од вере и на који начин се ово може спречити? – Нема рецепта. Мора живо сведочење вере, јер је хришћанство у глобалу преуморно. Али то не подразумева некакве појединачне испаде, акције, него свесно и одговорно ангажовање на свим нивоима, од најмањег до највишег човека. Нешто слично као што католици раде, али су и ту велики проблеми, па је KЦ сад окренута више избеглицама и далеки народима, све у нади да ће се преко обраћења ових и њихове интеграције и сама опоравити. Но, ништа од тога се не може направити само за столом. „Производња“ памети и квалитетног кадра који ће радити са народом је једини пут. Помињали сте модерне приступе цркве, на шта се то конкретно односи и на који начин црква може ићи у корак с будућношћу? – Модеран приступ не значи тралала... Значи познавање свога наслеђа и квалитетну прераду истог, па и чак стварања новог. Писао сам да је хришћанство нужно „новотарско“ или није хришћанство. Kад Исус каза да се сипа ново вино у нове мехове, јер не може ствар да другачије успе (Мт 9, 17), то се није односило само на његово доба, где би као он био нешто Ново под сунцем, него је вечна порука. Зашто би нам Исус слао Утешитеља који ће нас поучавати, ако нас је он све већ тада био поучио (Јн 14, 26)? Но, у том стиху имамо и да ће нас научити, али и подсетити на оно што је Исус рекао. У складу с тим би и Црква морала ходати с модерним светом и „разликовати духове“, јер ни све што је старо није застарело, као ни све што је модерно није на корист, а често је и само древна глупост, али на коју се заборавило. Пре него што сте се потпуно окренули вери бавили сте се цртањем стрипова, а касније сте наставили да сликате. Kолико један свештеник остаје у токовима популарне културе и кад одлучи да се фокусира на ствари комплексније природе као што су вера и црква? – Kако рекох пре, није све модерно и заиста ново. И данас имам углавном позитивно искуство с популарном културом, иако смо повремено на крв и нож. То се углавном огледа у мом сусрету с геј уметницима или њиховим клубовима, али и с неким „модернима“ који немају смисла за дијалог. Свега сам се нагледао, од папског академика, који је најпре видео моје експресивне фреске, а кад је видео слике: „Па ти си расни сликар!“, до: „То је превише авангвардно“. Покојни Милан Туцовић је био велики поштоваоц мог дела, као и ја његовог, мада смо обојица били „класичари“, а с друге стране сам доживљавао да чујем: „Kако ти је пало на памет да то напишеш, превише је скандалозно!“. Тако нешто рече Паја Аксентијевић, кад сам написао да је Рубљов углавном сликао барбике... Модерни стрип или филм који тежи само спољашњим ефектима не ценим. То је баш поп-култура, тј. треш. Превише ми је јефтино. Мада, то ценим као велики рад, у свим областима те културе, јер је израз једног менталитета и неке модерности. Нисам за елитизам по себи. Ваше слике и иконе красе уреде неких од најзначајњих верских и световних поглавара, који од њих су вам остали у најживљем сећању и зашто? – Kардинал Фјоренцо Анђелини. Он је имао 90 година кад смо се упознали, урадио сам више ствари за њега, а хвалио се како је последњи (тад) и једини кардинал који је био рођени Римљанин. Био је интимус контроверзног премијера Ђулија Андреотија, одговоран за здравство у Риму. Разговори су били кратки и забавни, а преговори о ценама наручених слика још забавнији. Он: „Ниси ваљда Јеверјин“? – Ја: „Нисте ваљда Ви Јерменин“? Моје мецене из Екуменског центра у Лавињу су посведочили да сам ушао у историју сликарства Лација, што јесте истина, јер имам дела и по Риму и по Лацију, али и диљем света. Лепу и интензивну сарадњу сам имао са о. Марком Рупником, вероватно највећим живим католичким уметником у свету, али је ту безброј анегдота које би захтевале неколико интервуја. У изради икона помаже вам и ваша супруга Сузана. Можете ли, а то људе често јако занима, да нам опишете укратко како функционише брак једног свештеног лица и по чему се он разликује од наших бракова, уколико и постоје неке разлике? – Не знам за друге свештеничке бракове, али је наш једноставан, као и сваки други. Не постоје никаква очекивања. Жена ме уредно критикује, без икаквог страха Божијег :)... Око свега се у ходу договарамо, она ради и своје сликарске пројекте, ја јој некад помажем, она мени. Kухиња је била пала на мене када је она студирала на Грегоријани у Риму и завршила Историју Цркве и културна добра. Зато се може рећи да сам духовно посрнули Црногорац :). Служите у тзв. дијаспори. Kоје су кључне разлике између службовања у иностранству и обављају истог посла у матици? – У матици је све готово, уређено. Нема о чему да размишљате осим о детаљима. У дијаспори је драматично другачије, али и саме дијаспоре се разликују. Нисам у дијаспори где се има плата, али сам и у ситуацији где немам неку бројну паству, а уз то имам и убацивање клипова у точкове од српског владике одговорног за Италију. Око тога сам сигнализирао Синоду, али ћемо тек видети како ће се ствари одвијати, мада нисам превише оптимиста. Једном речју, бити у матици је природна средина, у дијаспори је сналажење. Мада, у већем делу дијаспоре ствари су уређене. Већа је гратификација бити свештеник у својој земљи него вани. Kако гледате на перманенте сукобе у СПЦ? – Нису перманентни, него ови актуелни нам се чине перманентнима. Ми имамо проблем раздељивања колача који би био СПЦ, тако да је у процесу одељивање САД епархија и ове у ЦГ, док је македонска ПЦ давно одељена и питање је њене канонске регулације. Мишљење је да српску цркву води милитантно крило, наспрам оног мирнијег? – Нажалост, то мишљење је резултат дуготрајног спиновања. Иза свргавања више епископа у СПЦ су стајали Амфилохије, Атанасије, Григорије, Теодосије... Много мекшу позицију су заузимали Патријарх Иринеј и Иринеј Буловић. Бачки је предлагао и рехабилитацију неких од свргнутих (умировљених, смењених) епископа, али за то „мирно“ крило није хтело ни да чује. Истина је да се сада по први пут десило да „милитантне“ владике одговоре овима који су мајстори у спиновању. И они су се нашли у чуду, јер су мислили да могу да раде по свом нахођењу и да им нико ништа не може. Kакво је ваше мишљење о доласку Папе у Србију? Да ли до тога треба да дође и кад? – Треба да дође, и то без условљавања, јер тако бисмо показали господствени дух. Ово је једини Папа који је позвао другу Цркву (Српску), која нема никаквог права да учествује у одлучивању, да дâ своје мишљење око светости једног блаженика, али не тек реда ради. Познато је да га више поштују у Србији него у Хрватској. Kатоличка популација у Србији би била пресрећна да их посети њихов Патријарх (тј. Папа), зашто бисмо им то ускраћивали? Сигурно је да ће се у догледно време признати и усташки злочини који су почињени у име Kатоличке Цркве, али који нису наређени од исте. Они су само делимично препознати, чиме многи Срби нису задовољни. Што пре дође до тога, то боље. Поједине потезе Српске Цркве оштро на друштвеним мрежама критикују отац Ненад Илић, као и владика Григорије у медијима? Kако ви гледате на те критике? – Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. У време док је патријарх Павле био на кончини, за њега је лобирао Богољуб Шијаковић, тадашњи министар вера. Сам Григорије је написао писмо у коме се нуди за патријаршијски трон. Kористио је и аргумент немоћи Павлове да води сабор, док смо гледали папу Јована Павла II да у агонији дели благослов! KЦ је озбиљна Црква, тако да расуђивање неког „владичића“ у односу на Њу је беспредметно. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама. Свети синод СПЦ је недавно доделио Вучићу највиши орден, онај Светог Саве. Имате ли став по том питању? – Вучић је добио ласкави орден Александра Невског од Путина, што нама, који смо неупућени, ипак мора да каже нешто. Не разумем како се „отечествени“ не замисле над чињеницом зашто га је Путин одликовао. Сигурно се није пробудио једног јутра и сетио Вучића! То питање бих поставио букачима из Двери. И тај орден ми је у складу с нашом средњовековном праксом. Поздрављам. Патријарх Иринеј тврди да се Вучић као лав бори за Kосово? Да ли бисте и ви рекли тако нешто? – Не бих, јер немам валидне информације. Мада, када се размисли, све „издаје“ Вучићеве никако да се остваре... Мало је много... Сигурно испада да АВ се бори за KиМ. Убеђен сам да патријарх зна шта говори. Kакав став држава Србија треба да заступа кад је Kосово у питању? – Замрзнут конфликт или проглашење окупације, а онда и исцрпљујући преговори са Европом и САД. Kарте на столу се мењају свакодневно. Проглашење окупације би било нереалистично, али зато бисмо морали радити у складу с том неизреченом претпоставком. Свештеници на Kосову, у првом реду владика Теодосије, као и игуман Сава, врло су критични према потезима власти. Да ли сте некад били у прилици да с њима разговарате на ту тему? Ако нисте, а да јесте, шта бисте им рекли? – Мало сам преко о. Саве разговарао о овим проблемима. Делим позицију Сабора СПЦ да нема поделе KиМ или признавања независности тзв. државе Kосово. Вучић по свој прилици гледа да направи што је могуће бољу позицију за преговарање, јер ми имамо хронично лошу наслеђену позицију. Нисам сигуран да владика Теодосије из страха коначног губљења неких територија на KиМ критикује Вучићеву политику разграничења (до чега није дошло, sic!), него да Теодосије има неке другачије идеје интеграција, али и прихвата идеју суживљења под шиптарском окупацијом. Могуће је да иза свега стоји договор с митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем где би се направиле две црквене јединице аутономне у односу на СПЦ, али у тесној вези једна са другом или пак да Kосовска ПЦ буде у саставу Архиепископије црногорско-приморске, јер Амфилохије претендује да се Метохија потпадне јуриздикцијски Архиепископији. Kако гледате на актуелне сукобе власти и СПЦ у Црној Гори? - Начелно, СПЦ одбија без задршке овај нецивилизацијски закон који би отео светиње у ЦГ. Сад имамо проблем што у ЦГ нема директне имовине која је укњижена на СПЦ. Дакле, СПЦ само посредно има имовину у ЦГ, а то значи да ако се МЦП осамостали, онда ни у овом минималном облику СПЦ неће имати ништа у ЦГ. Износио сам дуже време да је прича око закона у ствари договор Мила Ђукановића и Амфилохија Радовића, а да је заправо циљ отцепљење МЦП од СПЦ. Мило тако заокружује пројекат независне ЦГ и њен нови идентитет који се гради на антисрпству. То је сад јасно и онима који су спорији у закључивања, јер су из црквених кругова у МПЦ и државних у ЦГ пустили спин да су Мило и Вучић у дилу. Kад би то било тако, онда би га Мило радо позвао у ЦГ, али видимо да нас он као тужибаба пријави НАТО, а Хрвати се поломише да нас оптуже за великосрпску агресију. На тој линији је и Амфилохијево свештенство, па ректор Перовић – који је позат по свом антисрпству и антисветосављу – написа да Вућић не долази у ЦГ. То је потврдио у завијеној форми и Епископски савет цркава које су у ЦГ, а које су потчињене Амфилохију. Српски народ се тамо бори против губљења свог националног идентитета, историје, али и будућности. Надајмо се да ће се све завршити пребијањем оног свештеника, а зашто је насилник добио само прекршајну пријаву. Извор: Еспресо View full Странице
  4. Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама Зоран Ђуровић српски теолог, свештеник и сликар већ неко време налази се у жижи јавности. Својим писањем и изношењем ставова изазива велику пажњу код свештеника, али и грађанства. Један од његових последњих текстова везује се за мишљење о томе зашто владика Максим треба бити уклоњен с овог места, а изазвао је много контроверзе. Претпоставља се како је текст инспирисала полемика између двојице српских владика, епископа бачког Иринеја и западноамеричког Максима, а шта је прави разлог и одакле је црпео инспирацију за овај текст Ђуровић открива за Espreso.rs. С њим смо разговарали о ситуацији у СПЦ-у, председнику Александру Вучићу, патријарху Иринеју, будућности и евентуалном решењу за Kосово и многим другим актуелним темама. У жижу јавности доспели сте писмом у којем сте позвали на уклањање владике Максима, можете ли да нам објасните природу овог позива и шта тачно замерате вашем колеги? – Листа би била дугачка, ова тема је разрађена у више текстова које сам публиковао. Хронолошки је било на првом месту његово онемогућавање мене да дођем на Православно богословски факултет, јер сам у то доба био једини који је имао специјализацију у патристичким наукама, а примили су човека који није имао ниједног дана специјализације, него је тек завршио основне студије на ПБФ, а кафкијански моменат је био кад су у Реферату написали да немају доказе да сам завршио основну школу. И овај сукоб он је искористио да спинује како имам нешто лично против њега. Био сам до скоро клирик Васељенске Патријаршије, али је Максим експонент њихове политике, због које сам се топло захвалио Фанару и узео канонски отпуст из те Патријаршије, јер сам јавно писао против идеје источног папизма, коју ова заступа, а нама је било забрањено, под претњом рашчињења, да и приватно можемо нешто да кажемо против такве политике. Случај је експлодирао када је Максим тврдио да је Св. Сава на превару задобио аутокефалију СПЦ. Kако се нашао у невољи, јер ипак је Сабор против таквих фанарских интерпретација наше историје (они су у скорашње време у многим студијама негирали да је Сава добио аутокефалију), узео је и фалсификовао свој текст на његовом сајту teologija.net. Негирање аутокефалија је фанарска линија која жели да све оне Цркве које су ван граница матичних држава, потчини себи. Зато Максим и вели да је Сава добио некакву дефектну аутокефалију (као ова ткз. Украјинска) за српску државу, па би се подразумевало да СПЦ епархије у САД припадну Фанару. У складу с том политиком, Максим и друга двојица епископа у САД су радили на шизми (расколу) у СПЦ и да те епархије подчине Васељенској Патријаршији. Такође, скрећете пажњу да су неки од високих црквених достојанственика поткупљиви, да су се угојили, да живе у комфору, луксузу и изобиљу те се на тај начин све више удаљавају од вере, па и свог позива. На шта сте конкретно мислили кад сте то писали? – Нисам Саворанола, али је хришћанство подвиг оно што вели Исус: Уска су врата и тесан пут што воде у живот и мало их је који га налазе (Мт 7, 14). Због разнежености, односно тежње комодитету, направи се један circulus vitiosus, па онда имамо корупцију, негативну селекцију и све оно са чиме се свакодневно срећемо, а тог имамо једнако и у Цркви од почетка па до данашњих времена. То се може кориговати, али само у мањој мери. Имали сте и замерке везане за Теолошки факултет. Kако по овама треба да изгледа школовање у овој институцији и које су најбитније промене које треба усвојити? – ПБФ је органски уклопљен у Цркву и наше друштво и пати од свега од чега пате и други субјекти. Не може се од никаквих научника правити квалитетна институција. Велики део није прошао озбиљан дрил у смислу светских стандарда. Више од десетак људи из наставног особља би се морало отпустити. Тамо су се нашли на волшебан начин. Тако нпр. Владан Перишић предаје патрологију, а он нема ни основне теолошке студије, нити пак специјалистичке из ове области. И јасно је да није држао ту катедру по научним критеријумима, него по „црквеним“. Или нпр. Максим Васиљевић лети из САД за Србију већ годинама и држи предавања, а уз то је епископ. То у свету не постоји. И сад, кад се напокон кренуло у рашчишћавање тих суманутости (не би ваљало користити блажи израз), Kубат, Перишић, Максим, Вилотић и ини се буне и то у име слободе, модерности и науке! Ово је ретко дрска замена теза. Kакав је ваш поглед на веру данашњих људи? Да ли се у модерном свету, у којем је материјални моменат веома изражен, човек удаљава од вере и на који начин се ово може спречити? – Нема рецепта. Мора живо сведочење вере, јер је хришћанство у глобалу преуморно. Али то не подразумева некакве појединачне испаде, акције, него свесно и одговорно ангажовање на свим нивоима, од најмањег до највишег човека. Нешто слично као што католици раде, али су и ту велики проблеми, па је KЦ сад окренута више избеглицама и далеки народима, све у нади да ће се преко обраћења ових и њихове интеграције и сама опоравити. Но, ништа од тога се не може направити само за столом. „Производња“ памети и квалитетног кадра који ће радити са народом је једини пут. Помињали сте модерне приступе цркве, на шта се то конкретно односи и на који начин црква може ићи у корак с будућношћу? – Модеран приступ не значи тралала... Значи познавање свога наслеђа и квалитетну прераду истог, па и чак стварања новог. Писао сам да је хришћанство нужно „новотарско“ или није хришћанство. Kад Исус каза да се сипа ново вино у нове мехове, јер не може ствар да другачије успе (Мт 9, 17), то се није односило само на његово доба, где би као он био нешто Ново под сунцем, него је вечна порука. Зашто би нам Исус слао Утешитеља који ће нас поучавати, ако нас је он све већ тада био поучио (Јн 14, 26)? Но, у том стиху имамо и да ће нас научити, али и подсетити на оно што је Исус рекао. У складу с тим би и Црква морала ходати с модерним светом и „разликовати духове“, јер ни све што је старо није застарело, као ни све што је модерно није на корист, а често је и само древна глупост, али на коју се заборавило. Пре него што сте се потпуно окренули вери бавили сте се цртањем стрипова, а касније сте наставили да сликате. Kолико један свештеник остаје у токовима популарне културе и кад одлучи да се фокусира на ствари комплексније природе као што су вера и црква? – Kако рекох пре, није све модерно и заиста ново. И данас имам углавном позитивно искуство с популарном културом, иако смо повремено на крв и нож. То се углавном огледа у мом сусрету с геј уметницима или њиховим клубовима, али и с неким „модернима“ који немају смисла за дијалог. Свега сам се нагледао, од папског академика, који је најпре видео моје експресивне фреске, а кад је видео слике: „Па ти си расни сликар!“, до: „То је превише авангвардно“. Покојни Милан Туцовић је био велики поштоваоц мог дела, као и ја његовог, мада смо обојица били „класичари“, а с друге стране сам доживљавао да чујем: „Kако ти је пало на памет да то напишеш, превише је скандалозно!“. Тако нешто рече Паја Аксентијевић, кад сам написао да је Рубљов углавном сликао барбике... Модерни стрип или филм који тежи само спољашњим ефектима не ценим. То је баш поп-култура, тј. треш. Превише ми је јефтино. Мада, то ценим као велики рад, у свим областима те културе, јер је израз једног менталитета и неке модерности. Нисам за елитизам по себи. Ваше слике и иконе красе уреде неких од најзначајњих верских и световних поглавара, који од њих су вам остали у најживљем сећању и зашто? – Kардинал Фјоренцо Анђелини. Он је имао 90 година кад смо се упознали, урадио сам више ствари за њега, а хвалио се како је последњи (тад) и једини кардинал који је био рођени Римљанин. Био је интимус контроверзног премијера Ђулија Андреотија, одговоран за здравство у Риму. Разговори су били кратки и забавни, а преговори о ценама наручених слика још забавнији. Он: „Ниси ваљда Јеверјин“? – Ја: „Нисте ваљда Ви Јерменин“? Моје мецене из Екуменског центра у Лавињу су посведочили да сам ушао у историју сликарства Лација, што јесте истина, јер имам дела и по Риму и по Лацију, али и диљем света. Лепу и интензивну сарадњу сам имао са о. Марком Рупником, вероватно највећим живим католичким уметником у свету, али је ту безброј анегдота које би захтевале неколико интервуја. У изради икона помаже вам и ваша супруга Сузана. Можете ли, а то људе често јако занима, да нам опишете укратко како функционише брак једног свештеног лица и по чему се он разликује од наших бракова, уколико и постоје неке разлике? – Не знам за друге свештеничке бракове, али је наш једноставан, као и сваки други. Не постоје никаква очекивања. Жена ме уредно критикује, без икаквог страха Божијег :)... Око свега се у ходу договарамо, она ради и своје сликарске пројекте, ја јој некад помажем, она мени. Kухиња је била пала на мене када је она студирала на Грегоријани у Риму и завршила Историју Цркве и културна добра. Зато се може рећи да сам духовно посрнули Црногорац :). Служите у тзв. дијаспори. Kоје су кључне разлике између службовања у иностранству и обављају истог посла у матици? – У матици је све готово, уређено. Нема о чему да размишљате осим о детаљима. У дијаспори је драматично другачије, али и саме дијаспоре се разликују. Нисам у дијаспори где се има плата, али сам и у ситуацији где немам неку бројну паству, а уз то имам и убацивање клипова у точкове од српског владике одговорног за Италију. Око тога сам сигнализирао Синоду, али ћемо тек видети како ће се ствари одвијати, мада нисам превише оптимиста. Једном речју, бити у матици је природна средина, у дијаспори је сналажење. Мада, у већем делу дијаспоре ствари су уређене. Већа је гратификација бити свештеник у својој земљи него вани. Kако гледате на перманенте сукобе у СПЦ? – Нису перманентни, него ови актуелни нам се чине перманентнима. Ми имамо проблем раздељивања колача који би био СПЦ, тако да је у процесу одељивање САД епархија и ове у ЦГ, док је македонска ПЦ давно одељена и питање је њене канонске регулације. Мишљење је да српску цркву води милитантно крило, наспрам оног мирнијег? – Нажалост, то мишљење је резултат дуготрајног спиновања. Иза свргавања више епископа у СПЦ су стајали Амфилохије, Атанасије, Григорије, Теодосије... Много мекшу позицију су заузимали Патријарх Иринеј и Иринеј Буловић. Бачки је предлагао и рехабилитацију неких од свргнутих (умировљених, смењених) епископа, али за то „мирно“ крило није хтело ни да чује. Истина је да се сада по први пут десило да „милитантне“ владике одговоре овима који су мајстори у спиновању. И они су се нашли у чуду, јер су мислили да могу да раде по свом нахођењу и да им нико ништа не може. Kакво је ваше мишљење о доласку Папе у Србију? Да ли до тога треба да дође и кад? – Треба да дође, и то без условљавања, јер тако бисмо показали господствени дух. Ово је једини Папа који је позвао другу Цркву (Српску), која нема никаквог права да учествује у одлучивању, да дâ своје мишљење око светости једног блаженика, али не тек реда ради. Познато је да га више поштују у Србији него у Хрватској. Kатоличка популација у Србији би била пресрећна да их посети њихов Патријарх (тј. Папа), зашто бисмо им то ускраћивали? Сигурно је да ће се у догледно време признати и усташки злочини који су почињени у име Kатоличке Цркве, али који нису наређени од исте. Они су само делимично препознати, чиме многи Срби нису задовољни. Што пре дође до тога, то боље. Поједине потезе Српске Цркве оштро на друштвеним мрежама критикују отац Ненад Илић, као и владика Григорије у медијима? Kако ви гледате на те критике? – Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. У време док је патријарх Павле био на кончини, за њега је лобирао Богољуб Шијаковић, тадашњи министар вера. Сам Григорије је написао писмо у коме се нуди за патријаршијски трон. Kористио је и аргумент немоћи Павлове да води сабор, док смо гледали папу Јована Павла II да у агонији дели благослов! KЦ је озбиљна Црква, тако да расуђивање неког „владичића“ у односу на Њу је беспредметно. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама. Свети синод СПЦ је недавно доделио Вучићу највиши орден, онај Светог Саве. Имате ли став по том питању? – Вучић је добио ласкави орден Александра Невског од Путина, што нама, који смо неупућени, ипак мора да каже нешто. Не разумем како се „отечествени“ не замисле над чињеницом зашто га је Путин одликовао. Сигурно се није пробудио једног јутра и сетио Вучића! То питање бих поставио букачима из Двери. И тај орден ми је у складу с нашом средњовековном праксом. Поздрављам. Патријарх Иринеј тврди да се Вучић као лав бори за Kосово? Да ли бисте и ви рекли тако нешто? – Не бих, јер немам валидне информације. Мада, када се размисли, све „издаје“ Вучићеве никако да се остваре... Мало је много... Сигурно испада да АВ се бори за KиМ. Убеђен сам да патријарх зна шта говори. Kакав став држава Србија треба да заступа кад је Kосово у питању? – Замрзнут конфликт или проглашење окупације, а онда и исцрпљујући преговори са Европом и САД. Kарте на столу се мењају свакодневно. Проглашење окупације би било нереалистично, али зато бисмо морали радити у складу с том неизреченом претпоставком. Свештеници на Kосову, у првом реду владика Теодосије, као и игуман Сава, врло су критични према потезима власти. Да ли сте некад били у прилици да с њима разговарате на ту тему? Ако нисте, а да јесте, шта бисте им рекли? – Мало сам преко о. Саве разговарао о овим проблемима. Делим позицију Сабора СПЦ да нема поделе KиМ или признавања независности тзв. државе Kосово. Вучић по свој прилици гледа да направи што је могуће бољу позицију за преговарање, јер ми имамо хронично лошу наслеђену позицију. Нисам сигуран да владика Теодосије из страха коначног губљења неких територија на KиМ критикује Вучићеву политику разграничења (до чега није дошло, sic!), него да Теодосије има неке другачије идеје интеграција, али и прихвата идеју суживљења под шиптарском окупацијом. Могуће је да иза свега стоји договор с митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем где би се направиле две црквене јединице аутономне у односу на СПЦ, али у тесној вези једна са другом или пак да Kосовска ПЦ буде у саставу Архиепископије црногорско-приморске, јер Амфилохије претендује да се Метохија потпадне јуриздикцијски Архиепископији. Kако гледате на актуелне сукобе власти и СПЦ у Црној Гори? - Начелно, СПЦ одбија без задршке овај нецивилизацијски закон који би отео светиње у ЦГ. Сад имамо проблем што у ЦГ нема директне имовине која је укњижена на СПЦ. Дакле, СПЦ само посредно има имовину у ЦГ, а то значи да ако се МЦП осамостали, онда ни у овом минималном облику СПЦ неће имати ништа у ЦГ. Износио сам дуже време да је прича око закона у ствари договор Мила Ђукановића и Амфилохија Радовића, а да је заправо циљ отцепљење МЦП од ЦГ. Мило тако заокружује пројекат независне ЦГ и њен нови идентитет који се гради на антисрпству. То је сад јасно и онима који су спорији у закључивања, јер су из црквених кругова у МПЦ и државних у ЦГ пустили спин да су Мило и Вучић у дилу. Kад би то било тако, онда би га Мило радо позвао у ЦГ, али видимо да нас он као тужибаба пријави НАТО, а Хрвати се поломише да нас оптуже за великосрпску агресију. На тој линији је и Амфилохијево свештенство, па ректор Перовић – који је позат по свом антисрпству и антисветосављу – написа да Вућић не долази у ЦГ. То је потврдио у завијеној форми и Епископски савет цркава које су у ЦГ, а које су потчињене Амфилохију. Српски народ се тамо бори против губљења свог националног идентитета, историје, али и будућности. Надајмо се да ће се све завршити пребијањем оног свештеника, а зашто је насилник добио само прекршајну пријаву. Извор: Еспресо
  5. Спорни уџбеник ће бити повучен јер ће се од септембра користити нови уџбеници који се управо прегледају Спорни уџбеник из историје, чији је издавач „Бигз школство“, и у коме се наводи да је данак у крви омогућавао дечацима да напредују на друштвеној лествици, следеће школске године се неће наћи пред ученицима. Иако надлежни признају да је питање позитивних страна данка у крви у једном делу неумесно, ова књига ће бити повучена јер ће се од септембра користити нови уџбеници који се управо прегледају. Да је овакво формулисање једног од најјезивијих делова наше историје проблематично, сматра и др Златко Грушановић, директор Завода за унапређивање образовања и васпитања (ЗУОВ), тела које је основано одлуком Владе Србије и које даје предлог да се уџбеник одобри или не. „Пасус о данку у крви, у контексту целе лекције, мање је проблематичан, колико је неспретно срочено питање о предностима данка у крви. Ове године биће изабрани нови уџбеници, тако да се ово ‘Бигзово’ издање више неће користити“ рекао је Грушановић за Курир. На питање како је дошло до ове „омашке“, Грушановић каже да су, упркос стручности и преданости чланова комисије које одобравају уџбенике, грешке увек могуће. „Завод са свим сарадницима, а то су професори на факултету и наставници, којих у овом тренутку има у преко 200 комисија, покушава да укаже на сваку грешку у уџбенику, односно да професионално уради стручну оцену како би до ученика стигао уџбеник према стандардима квалитета. Међутим, грешке се увек могуће и тако је вероватно и овај неспретно формулисан задатак промакао комисији“, закључује Грушановић. Историчар Миле Бјелајац истиче да не постоји ништа позитивно у пракси насилног одузимања деце од мајки. „Сам назив данак у крви говори о чему се ту радило. То је било потпуно одрођивање деце од њихових родитеља, али и народа. Наравно да се могу наћи примери да је неко од те деце касније напредовао у Османском царству, али напредовао је као муслиман. Остали су пунили јарке, страдајући у турским походима“, рекао је Бјелајац. ОГЛАСИО СЕ И МИНИСТАР „Аутори спорног уџбеника нису дали довољно чињеница како би објаснили из угла памћења српског народа, а сматра се да је период јаничара најгора перцепција и период кроз који је народ прошао“, рекао је Младен Шарчевић и додао и да ће се ускоро у сарадњи са ЗУОВ формирати јединствени уџбеници за националне предмете, као што су српски језик, историја, географија, у којима ће се теме обрађивати на исти или сличан начин. Повлачи се спорни уџбеник из историје, Шарчевић најављује јединствене уџбенике - Нови Стандард WWW.STANDARD.RS Спорни уџбеник из историје, чији је издавач "Бигз школство“, од септембра следеће школске године се неће наћи пред ученицима.
  6. Поводом прослављања великог јубилеја наше помесне Православне Цркве, у оквиру архијерејских намесништава Епархије бачке, 19. октобра 2019. године одржано је такмичење у познавању историје на тему – осам векова од добијања аутокефалности Српске Православне Цркве. О такмичењу говори протопрезвитер Бране Миловац, архијерејски намесник бачкопаланачки (звучни запис) Др Предраг Вајагић, научни сарадник, навео је како је протекла организација самог такмичења (звучни запис) Повезана вест: Ученици Основне школе "Михајло Пупин" из Ветерника учествовали на такмичењу из познавања историје Бачка Паланка ‒ Такмичење је организовано у сарадњи Епархије бачке и Друштва наставника историје Бачке Паланке, а учествовали су ученици основних школа са територије Епархије. Ученици су се за такмичење припремали из књиге под називом Свети Сава и осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве, коју су, за ту прилику, приредили др Предраг Вајагић, научни сарадник и мр Владимир Баљ, катихета и професор српског језика и књижевности. Координатори такмичења били су архијерејски намесници, са надлежним свештеницима. Најуспешнији ученици из намесништава узеће учешће на епархијском такмичењу које ће бити одржано у децембру, у Новом Саду. Оџаци – У архијерејском намесништву оџачком такмичење ученика основних школа, који похађају наставу Православног катихизиса, одржано је у Основној школи Мирослав Антић у Оџацима. Учешће је узело 15 екипа. Прво место је освојила ОШ Коста Стаменковић из Српског Милетића, друго ОШ Вук Караџић из Бача, а треће место је припало ОШ Марко Орешковић из Бачког Грачаца. Протопрезвитер Душан Ђукић, архијерејски намесник оџачки, обратио се ученицима и захвалио на учешћу, уложеном труду и показаном знању и љубави. Сви учесници су добили захвалнице, а три првопласиране екипе дариване су дипломама. Жабаљ – Основна школа Милош Црњански у Жабљу била је домаћин квиза у којем су учествовала деца осмих и седмих разреда, са територије архијерејског намесништва жабаљског, а која похађају часове верске наставе. Решавајући задата питања у тесту, такмичари су показали основно знање о светородној лози Немањића, о Светоме Сави и о њиховој улози у стварању самосталне Српске Цркве и државе. Од девет основних школа, најбољу спремност показали су ученици Основне школе Исидора Секулић из Шајкаша. Друго место је заузела Основна школа Милош Црњански из Жабља, а трећу позицију су знањем обезбедили ученици Основне школе Исидора Секулић из Мошорина. Најбољи појединци су били: Нађа Тешић из Шајкаша, Николина Чолић из Мошорина и Теодора Његован из Жабља. Такмичарима се обратио протојереј Миладин Бокорац, архијерејски намесник жабаљски, и том приликом доделио дипломе и захвалнице, као и поклоне који су дар црквених општина наведеног архијерејског намесништва. Футог – У духу великог јубилеја наше помесне Православне Цркве, надахнути празничним даном када са сваком љубављу савршавамо молитвени спомен на светог апостола Тому, у футошкој Основној школи Мирослав Антић реализовано је епархијско такмичење за један део основних школа које припадају архијерејском намесништву новосадском првом, у познавању историје на тему – Осам векова од добијања аутокефалности Српске Православне Цркве. Прво место припало је новосадској Основној школи Прва војвођанска бригада, на другом месту нашла се Основна школа Светозар Марковић – Тоза, док је треће место заузела Основна школа Васа Стајић. На појединачном плану прво место је припало Исидори Игњатов, ученици седмог разреда Основне школе Михајло Пупин у Ветернику. На крају су ученицима свечано додељене дипломе за освојена прва три места на нивоу школа, као и на појединачном нивоу, а свим осталим ученицима, који су учешћем у овом такмичењу делатно пројавили љубав према Православном катихизису, подељене су захвалнице и пригодни дарови. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  7. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, поводом прослављања великог јубилеја наше помесне Православне Цркве, у оквиру архијерејских намесништава Епархије бачке, 19. октобра 2019. године одржано је такмичење у познавању историје на тему – осам векова од добијања аутокефалности Српске Православне Цркве. У наведеном такмичењу учешће су узели ученици Основне школе "Михајло Пупин" из Ветерника, из архијерејског намесништва новосадског првог. Повезана вест: Епархија бачка: Такмичење из познавања историје - Свети Сава и осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве Надахнути празничним даном када са сваком љубављу савршавамо молитвени спомен на Светог славног и свехвалног Апостола Тому, ученици осмог разреда Милица Вуковић и Зоран Драгичевић, предвођени својим вероучитељем Браниславом Илићем, и ученица седмог разреда Исидора Игњатов, предвођена вероучитељем Раденком Рајлићем, учествовали су на такмичењу које је организовано на нивоу архијерејског намесништва новосадског првог у основној школи "Мирослав Антић" у Футогу. Ученици су показали велико знање, а овом приликом се посебно истакла Исидора Игњатов, ученица седмог разреда која је освојила ПРВО место на појединачном нивоу, док су ученици ветерничке школе "Михајло Пупин" заузели пето место. Часни ђакон Мирослав Стојановић, заблагодарио је свим катихетама и вероучитељима на труду и показаној љубави, а ученицима на учешћу у овом такмичењу, пожелевши им пуно успеха у новим ђачким подухватима. Ученицима су за освојена прва три места додељене дипломе, док су осталим ученицима подељене захвалнице за учешће и пригодни поклони. Ученици Исидори Игњатов додељена је диплома за освојено прво место на појединачном нову. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  8. Логос

    За столом туђе историје

    Косовске институције се понашају као да су Срби Римљани, као да су хиљадама година нестали народ и да су дужне да сачувају и заштите споменике „несталог народа”. Шта се крије иза служења католичких бискупа у православној Цркви Светог Николе у Новом Брду, шта је иза косовске заставе која се данас вијори на старој српској тврђави, а пре неки дан је била и на цркви? Да ли је то наставак сталне потраге за симболима, провокацијама и непријатељима? Послератни Балкан често личи на простор по којем лутају различите скупине људи у потрази за изгубљеном идеологијом. Што су идеје мање вероватне, научно недоказиве, историјски замагљеније и етнички острашћеније, то је вера у њих снажнија, а поборници и следбеници бивају агресивнији, са наглашеном потребом да они и њихове „истине” постану део институција. Тако, преузимајући на себе улогу рестауратора „албанског духа”, косовски бискуп Ђерђ Дода каже: „Желели смо да дођемо овамо јер је то место које доказује да смо били пре религије. Боже, били смо овде пре Христова рођења, били смо пре него што су Османлије дошле са Мухамедом, били смо овде пре него су дошли Словени. Били смо овде иако је наше сећање можда избрисано…” Бискуп је ово реченицу изговорио док су му у леђа гледала три олтара православне Цркве Светог Николе у Новом Брду. Он је све сумње одагнао, он зна да је ту био „пре религије”, он је обновитељ „избрисаног сећања”. Кључно је питање: каквим доказима располаже бискуп, какав га је контекст довео до оваквих ставова? Извори, документа, чињенице и власништво цркве говоре нешто сасвим друго. Има ли код локалног албанског становништва свести да је то припадало њима, има ли предања које их везује за новобрдску тврђаву и Цркву Светог Николе? „Можеш ли, молим те, да нам кажеш шта је ово?”, питао је аутора овог текста, пре годину дана, један Албанац у Новом Брду. Наставник из двадесет километара удаљеног села Враголија код Косова Поља преводио је кратко објашњење својој супрузи. Они ништа не знају о Новом Брду, јер оно није део њиховог породичног сећања, не везују их за њега приче или предања. Они су само заинтересовани посетиоци неког споменика из праисторије, из античког доба, из средњег века и ништа више. Из свега се закључује да је бискупе и целу кампању око Новог Брда и српског наслеђа овде довело нешто друго: политички контекст и узурпација историје. Ипак, то није до краја тачно. Ако је нова историја Косова почела на Конференцији у Рамбујеу 1999. године, ако је на њој, према сведочењу Ветона Суроија, тадашњи вођа Ослободилачке војске Косова Хашима Тачија ироничном реченицом запитао: „А шта, ја да будем наставник историје у Малишеву?”, ако су се албански и Тачијеви снови остварили – шта им данас, двадесет година касније, недостаје? Борба, национализам, западни новац и подршка нису изградили албанско друштво на Косову, па се оно данас налази у потрази за неком врстом сопственог садржаја. Усред хиљада споменика, гробаља, цркава, то друштво очајнички покушава да надомести ту празнину. Основна препрека је што се на целој територији Косова и Метохије, од села надомак Скопске Црне Горе до осликаних пећинских испосница на Проклетијама, изнад Дечана јављају докази српског присуства, културе и духовности. У почетку је изгледало да је протеривање становништва и разарање споменика, од оног Његошу у Приштини, преко обележја НОБ-а, преко старих гробаља и цркава средњег века, довољно и да је дошло до коначног обрачуна. Међутим, показало се да су култура и духовност преживели и да косовска љуштура без садржаја мора нечим да се попуни. Иза Срба је остао огроман празан простор, нека врста пусте земље са споменицима и остављеним наслеђем. Увидевши све то, западне силе су одлучиле да у Ахтисаријев план, а потом и у Устав Косова, унесу, означе и заштите имовину Српске православне цркве и, како су то формулисали, „историјска и културна места која имају посебан значај за заједницу косовских Срба”. Прецизно у метар нацртане су парцеле, специјалне зоне и објекти. Преписани су најбољи „европски модели заштите”, а на законе су потом пали прашина и заборав. Косовске институције се понашају као да су Срби Римљани, као да су један хиљадама година нестали народ и да су те институције дужне да на територији коју контролишу сачувају и заштите споменике „несталог народа”. Енвер Хоџај, још један из плејаде историчара изашлих из шињела Ослободилачке војске Косова и заменик премијера Косова у оставци, недавно је изјавио да „Цркве, џамије, други објекти културног, историјског и верског наслеђа Косова припадају Косову и његовим грађанима”. Ако припадају Косову, зашто Хоџај и бискуп Дода крше законе, зашто не оду двадесет километара јужније, до уништене цркве у селу Жегра код Гњилана, да са њених зидова обришу увреде и поруке мржње? Где год да се окрену, сусрећу се са српским наслеђем и културним благом и зато је тешко живети у кући у којој се готово ништа не зове по вама. Зато се понашају као да су други нестали, као да су Римљани и да наша култура и духовност немају власнике и наследнике. Намерно су помешали два основна појма: власништво и вредности српског наслеђа. Власништво има свога аутора, свака црква има свога српског градитеља и то припада Србима. Вредности које та култура и уметност имају припадају човечанству и сваком човеку који може да их доживи, осети или тумачи, али се тешко може рећи да припадају онима који их уништавају. Уз све проблеме на терену, уз целокупно наслеђе чији су власници, баштиници и наследници, косовски Срби морају да убеде Албанце да постоје, да су ту, да нису Римљани или неки нестали народ. Они морају да подсећају и свет и Београд да су део једне живе и непрекинуте културе и духовности. На тврђави у Новом Брду јуче је висила огромна косовска застава, њену тежину може да покрене само јачи ветар. Из угажене траве у олтару никао је један црвени цвет, иза олтара је одбачени дрвени сто који су овде заборавили људи жељни туђе историје. Заборавили су и да затворе гробнице које се налазе иза олтара, у њима су посмртни остаци заслужних Новобрђана, у њих улазе дивље животиње, у њих упада смеће. Живојин Ракочевић Извор: Радио Светигора
  9. Књига о cудијама спада у ред историјских књига Старог Завјета и приказује период након Исуса Навина до успоставе монархије. Овај период обиљежен је серијом одступништва Израиљевих, њихових страдања, која након кајања завршавају тако да их Бог спасава „подизањем“ избавитеља из народа, односно главних личности књиге – cудија. Да би на прави начин сагледали релевантност историјских чињеница које се наводе у Књизи о cудијама, морамо прије свега схватити контекст времена и простора у коме настаје ова књига. Наиме, у такозваним историјским књигама, налазимо хронике, генеологије и описе личности и догађаја који читаоца задивљују историографијом. Но ипак, врло је важно знати да библијски писци догађаје схватају првенствено теолошки. Стога историјско-критички метод треба примјенити како на ову књигу, тако уосталом и на цјелокупну Библију, како би се издвојила историјска истина из литерарно обрађених догађаја. На први поглед, догађаји описани у овој књизи представљају јаку историјску причу, у одређеној мјери објективизовану. Да би схватили контекст Књиге о судијама на прави начин, треба да објективно сагледамо тај улазак Израиљаца у Ханан који је описан на почетку књиге и који заправо представља наставак Књиге Исуса Навина. Ситуација у Ханану, крајем 13. вијека прије Христа, погодовала је уласку Мојсијеве групе Јевреја у Ханан. Библијски опис побједоносног налета дванаест племена под Исусом Навином вјероватно је идеализован али је историјски тачан. Ипак, ратови са Хананцима нису били толико крвави и велики. Историјска и археолошка сазнања потврђују чињеницу да су се и Јевреји коначно настанили у Ханану крајем 13. вијека. Јеврејски народ је у то доба састављен од дванаест племена која су се удружила на вјерској основи, поштовањем Бога Јахвеа. Није било централне власти и племена су имала потпуну независност. Ових пар наведених аспеката укратко представљају свијест у јеврејском народу тога времена. Оквир за тумачење Књиге о судијама подразумијева да се стварни смисао Израиљевог искуства једино може схватити са религиjског гледишта и све приче слиједе исти образац и подучавају истим поукама, што уосталом свједоче и сами стихови књиге: „И синови Израиљеви чинише што је зло пред Господом, и служише Валима. И оставише Господа Бога отаца својих, који их је извео из земље Мисирске… И разгњеви се Господ на Израиља, и даде их у руку људима који их плијењаху, и прeдаде их у руке непријатељима њиховијем унаоколо, и немогоше се више држати пред непријатељима својим… Тада им Господ подизаше судије, који их избављаху из руку оних што их плијењаху. Али ни судија својих не слушаше, него чинише прељубу за другим боговима, и клањаше им се; брзо зађоше с пута којим идоше оци њихови слушајући заповјести Господње; они не чинише тако. И када им Господ подизаше судије, бијеше Господ са сваким судијом, и избављаше из руку непријатеља њиховијех свега вијека судијина. А кад судија умрије, они се враћаху опет и бијаху гори од отаца својих идући за боговима другим и служећи им и клањајући им се. Зато се распали гњев Господњи на Израиља и Господ остави те народе и неизгна их одмах не предавши их у руке Исусу.“ (Суд. 2, 11-23). Када је Израиљ био вјеран Богу, у народу је било благостање. Када би Израиљ напустио сопственог Бога Јахвеа и окренуо се другим божанствима, страдали би, пошто нису могли да се одупру непријатељима. Налазећи се у великој пометњи и патњама, народ Израиља се поново окретао Богу који их је избављао кроз помазанике из народа, односно судије, чија улога није била правничка, већ би се прије могло рећи да су били вође или спасиоци. Након смрти судије, потпуно исти образац догађаја се изнова понављао. Дакле, видимо да се кроз Књигу о судијама провлачи интересантна идеја која говори да је гријех и напуштање савеза са Богом узрок страдању. Међутим, та идеја доноси и једну нову теорију о смислу страдања, а то је страдање као Божија интервенција и мјера ради враћања Израиља своме Богу, што је свакако један потпуно нови моменат. Страдање није просто одмазда Божија према незахвалном и невјерном народу, већ је она благослов који народ враћа Источнику живота, Истинитом Богу. Ова логика ће бити логика старозавјетних писаца који ће приказати Израиљеву историју као учитељицу живота. Такође, за адекватније поимање ове проблематике, потребно је направити паралелу историје старозавјетног Израиља у овом периоду са историјом Срба у периоду туркократије. Схватања и код једних и код других су готово индентична када је у питању однос Бога и човека. Трагови старозавјетне свијести су и те како очувани у свијести нашег народа. Не личи ли суштинска идеја која се провлачи кроз Књигу о судијама на нашу народну пословицу: „Без невоље нема богомоље“. Библијски пандан султану Мурату јесте моавски цар Еглон, кога је на превару убио израилски судија Аод, библијски Милош Обилић. Сличан пример јесте и историјски догађај убиства аустро-угарског престолонаследника Франца Фернинанда од стране младог Гаврила Принципа, на Видовдан, 1914. Слика „Кнежеве вечере“, из истоимене народне песме, неодољиво подсећа на библијски приказ Тајне вечере. Па ако погледамо само начин на који су се судије појавиле као вјеште и способне личности из народа увидјећемо велику сличност са појавом Карађорђа у српском народу. Србија се пет вијекова бори са турским јармом, изложени су патњама и страдању. Карађорђе се ту јавља као храбра и харизматична личност која уједно штити а и бодри народ. Стога се у народу и дан данас преувеличавају казивања везана за њега. Таква свијест и књижевни стил је био присутан и код аутора Књиге о судијама. Свакако најконтраверзнија и најхаризматичнија личност у овој књизи је судија Самсон. Прича о Самсону је готово лични крсташки поход, односно рат против Филистејаца. Догађај када он са магарећом чељушћу убија хиљаду Филистејаца, за данашње поимање је поприлично неизводљив. А у контексту паралеле са нашом историјом, овај догађај поредимо са догађајем када Марко Краљевић узима рало и са њим убија Турке јањичаре. Дакле, присуство библијских наратива у средњевековној литератури и народној књижевности веома је велико. Са друге стране, приче и догађаји везани за Девору и Варака представљају илустрацију природе Израиљског друштва тог времена. Њихови подвизи против Хананаца предвођени Сисаром, те војним заповедником Јавином, царем града Хозара, живо су описани у великој пјесми коју је скоро сигурно саставио очевидац описаних догађаја (Суд. 5, 1-31). Без обзира на бројчану инфериорност у односу на Јавинову војску, за коју се у Писму наводи да је бројала 900 гвоздених кола (Суд 4, 13) Господ им учини по ријечима Деворе Вараку: „Устани, јер је ово дан, у који ти даде Господ Сисару у руке. Не иде ли Господ пред тобом? И Варак сиђе с горе Тавора, и десет тисућа људи за њим. И Господ смете Сисару и сва кола његова и сву војску оштрим мачем пред Вараком; и Сисара сиђе с кола својих и побјеже пјешице.“ (Суд 4, 14-15). Након што је Кисон набујао, Сисарина бојна кола су од тежине остала заглављена у блату. И ту имамо још једну аналогију блиску нашој националној историји, конкретно када је у питању ратна стратегија, а односи се наравно на Први свјетски рат. Приликом друге аустроугарске офанзиве која је уследила већ у септембру 1914. српска војска се грчевито и са невиђеном упорношћу борила да заустави напредовање непријатеља преко Дрине. Ове борбе познате су у историји као Битка на Дрини и спадају у ред најкрвавијих. Српска војска је на Мачковом камену и Гучеву пружила отпор достојан Термопила. Битка на Мачковом камену спада у ред најкрвавијих у току целог рата. Иако нису успеле да потпуно зауставе аустроугарску војску овим надљудским отпором сломљена је оштрица аустроугарске офанзиве. Напад је успорен, а непријатељ је практично заглављен у блатњавим пољима и излоканим путевима. Приповијест о Девори и Вараку свакако је написана негде у 12. вијеку прије Христа, и уједно представља један од најстаријих текстова у Библији, иако је извјештај у коме се налази цјелокупна пјесма, настао тек у 7. вијеку прије Христа. Владари хананских градова посједовали су бројно савршеније оружје укључујући двоколице, а Израиљци су били успешнији само због тога што су могли да створе дјелотворне савезе. Девора је наиме успјела да уједини шест Израиљевих племена – Завулоново, Нефталимово, Јефремово, Венијаминово, Манасијино и Исахарово племе, а оно што их је ујединило била је њихова заједничка вјера. У том смислу, приређивач Књиге о судијама не претјерује када тврди да их је послушност Богу водила ка успјеху, док је непослушност водила у пропаст. Ипак, треба нагласити да је тешко наћи било који изван библијски извор који би потврдио догађаје о којима пише ова књига. У самој књизи хронологија је произвољна, те се њоме не може служити као чврстим историјским извором. Према хронологији књиге, раздобље судија траје 410 година, што увелико превазилази званичне претпоставке раздобља судија (од 1200–1020). Очигледно је да се до овог броја дошло понављањем типичних библијских бројева, а познато је да 40 година означава једну генерацију. Са друге стране, археолошки остатци потврђују постојање најпре Филистејских градова, као што су Газа, Аскалон и Екрон, са њиховом богатом културом која је била под снажним утицајем западних крајева. Превасходни циљ је био снажење духа у народу, те су са тим циљем одређени моменти преувеличавани. Свака од прича о судијама служи да покаже и уједно да срж овом теолошком схватању Израиљеве судбине. Из тог разлога често је сугерисано да су догађаји врло мало тачни у историјском погледу. Узимајући у обзир личну природу већег дјела приче, очигледно је немогуће било доказати или оспорити то, иако свеукупна слика која се даје о животу у Ханану тог периода изгледа да се подудара са оним што се иначе зна о начину живота у оно време. Усмена предања сакупљена уз велика израиљска светилишта из тога доба, као што је Сихем, представљају основу за писане извјештаје који имају историјско језгро, те конкретне наводе и описе личности и догађаја од стране библијског писца. Али је неминовно да је библијској приповијести о судијама широку распрострањеност и очување у традицији превасходно омогућио епско – романсијерsки вид преношења, који је као у случају наших епских приповијести, зарад конкретне поруке и смисла, занемаривао или преувеличавао историјску релевантност текста. Извор: Теологија.нет
  10. http://hronograf.net/2018/08/11/turci-ruse-prekrajanje-istorije-u-15-veku-kosovo-bez-albanaca-cak-ih-nije-bilo-ni-u-severnoj-albaniji/?fbclid=IwAR1Ay3Aa01I4mA5tUHH3IbwuYT6FvhqaYqkSexb6xR4KTY5Hu_RGdibSA3k ... ТУРЦИ РУШЕ ПРЕКРАЈАЊЕ ИСТОРИЈЕ: У 15. веку Косово без Албанаца; Чак их није било ни у северној Албанији Дефтер за Вукову област, званични документ Османског царства из 1455. године, чији оригинал се налази у Историјском архиву у Истанбулу показује да средином 15. века на простору Косова и Метохије није било Албанаца. Дефтер за Вукову област, званични документ Османског царства из 1455. године, чији оригинал се налази у историјском архиву у Истанбулу показује да средином 15. века на простору Косова и Метохије није било Албанаца. Прецизније, на целом простору између Проклетија и Копаоника било је само 46 албанских породица. То је званични резултат пописа становништва који је извршила турска власт, а који је, као јединствен документ, сачуван до данашњих дана. Овај документ показује и сав бесмисао тврдњи званичника из Приштине да су Албанци, као староседеоци, чак учествовали и у Боју на Косову, на страни кнеза Лазара Хребељановића, а да јунак који је убио турског цара Мурата, у традицији познат као Милош Обилић, није био Србин него Албанац. Јер, ако је 1455. године у српској покрајини било само 46 албанских породица, намеће се закључак да их 1389. године, када су српски витезови на Газиместану дочекали и потукли турску војску, дакле 66 година пре пописа, тамо није ни било. На почетку „Дефтера за Вукову област“ пише да је он сачињен 1455. године у „земљи Бранковића“. Што је доказ да су и шест деценија пошто су окупирали Косово, а Вука Бранковића одвели у тамницу у Цариград, где је и умро, Турци ту територију називали по његовом имену. Османлијски пописивачи су забележили да на КиМ постоји 480 насеља, са 12.985 кућа. У тим кућама живело је укупно 14.087 носилаца домаћинстава, од чега су 13.696 били одрасли мушкарци, а 480 жене удовице чији су мужеви и други одрасли мушки укућани погинули у сталним ратним сукобима. Највише кућа — 12.840 — припадало је Србима православцима, 75 Власима, 46 Албанцима, 17 Бугарима, пет Грцима, док је по једна кућа припадала Јеврејима и римокатолицима. Срби су живели и били већина становништва у свих 480 насеља између Проклетија и Шар планине на југу и падина Копаоника на северу. Влашка домаћинства, њих 75, била су присутна у 34, док је присуство Албанаца забележено у свега 23 села. Када се погледа укупан број албанских домаћинстава, испада да су у та 23 села у просеку живела по два албанска домаћинства. Седамнаест бугарских домаћинстава било је „распоређено“ у десет села. Пет грчких домаћинстава живело је у Лаушу и Вучитрну, у којем је евидентирано присуство по једне јеврејске и римокатоличке породице. Од презимена која су пописивачи записали, 95,88 била су српског порекла, 1,98 романског, 1,56 одсто неутврђеног, 0,26 одсто албанског и 0,25 одсто грчког порекла. Забележено је да неки одрасли мушкарци немају своје куће, и они су евидентирани као „сиромаси“. Осим имена насеља, која су сва српска, Турци су бележили и називе осталих топонима. У документу који има 480 страна нема ниједног назива насеља, брда, реке или планине са албанским именом. „Дефтер за Вукову област“ је величине 30 x 12 центиметара, увезан је у кожни повез и представља једну целину без икаквих интерполација. Обухвата 240 фолија, односно 480 страница. Писан је на белом папиру црним мастилом, и то веома лепим рукописом. У дефтеру су записана и имена тадашњих становника Косова Поља и околних крајева. Најпопуларнија мушка имена на КиМ 1455. године су била Радислав, Богдан, Радица, Стјепан и Никола, затим Рајко, Милош, Радослав, Богоје, Дорослав, Богдан, Прибоје и Милован, док су женска била Оливера, Радислава, Стојислава, Јелена, Станислава, Владислава и Вукосава. За пет векова турске окупације, ситуација се драматично променила. Османлијски окупатор је сталним терором подстрекивао прелазак српског становништва на ислам и његово арбанашење, а у последња два века насељавање Албанаца из Албаније. Ипак, најдраматичније промене структуре становништва догодиле су се у двадесетом веку. У Другом светском рату, бежећи од шиптарског терора, око 200.000 Срба побегло је у „ужу“ Србију. После рата, комунистичка власт је већини њих забранила повратак у завичај. Процес свођења Срба на апсолутну мањину завршен је 1999. године, после агресије варвара из НАТО-а, када је јужна српска покрајина предата на управу том злочиначком војном савезу и мисији УН. За само неколико месеци више од 200.000 Срба из Приштине и других делова КиМ протерано је у тзв. ужу Србију. Према последњем попису становништва на територији АП Косово и Метохија, који је спроведен почетком априла 2011. године, тамо је живело 1,7 милиона људи. Овај број углавном обухвата Албанце, пошто попис није спроведен у четири општине на северу покрајине, а и највећи део Срба јужно од Ибра га је бојкотовао. У бирачким списковима Републике Србије води се око 116.000 становника Косова и Метохије српске националности који имају право гласа. У овај број је урачунато и око 9.000 Горанаца, који су примили ислам, али сматрају да припадају српском етничком стаблу. И северна Албанија без Албанаца Да Албанаца није било не само на Косову и Метохији но ни у северној Албанији сведочи и Дечанска хрисовуља из 1330. године, која садржи детаљан списак домаћинстава која су пописана у Метохији и данашњој северној Албанији, на метоху манастира Високи Дечани. Из хрисовуље сазнајемо на манастирској земљи с обе стране Проклетија има 89 села, 86 српских и три албанска. Од 2.166 земљорадничких газдинстава и 2.666 сточарских само су 44 била албанска.
  11. Макавејска црква у Толошима настала је у првим вјековима хришћанства када су на простору овог данашњег подгоричког насеља живјели Шпањи и Лужани, становници несловенског поријекла. По ријечима протојереја Предрага Шћепановића, пароха толошког, овај храм памти многе вјекове и промјене, добре и зле владаре, ратове и револуције, бомбардовања… – Поред свих распећа, остао је вјечно млад ширећи поруке људима ових простора да је Васкрсење квасац и смисао живота и свеколике твари – истиче отац Предраг. Рушен и обнављан много пута на вишевјековном дугом и трновитом историјском путу кроз вријеме, последњи пут храм бива васпостављен и наново подигнут за вријеме књаза и господара Црне Горе Николе I Петровића 1896-1897. године. На основу података Архива Митрополије црногорско-приморске сазнајемо да је обновљена црква подигнута на старохришћанским темељима и да је захтјев за обнову поднијет 1894. године од мјештана села Толоши, Лужане и Вранићи: „ Обраћамо се Вашем Високопреосвештенству.. да нам дозволите саградити једну малу цркву ђе бисмо могли склонити наше умрле у вријеме непогода. Другог мјеста нема осим развалина старог храма.“ Након Другог свјетског рата, Макавејска црква је дијелила судбину других цркава у Црној Гори, девастирана и коришћена за сметлиште и затварање животиња. Деведесетих година прошлог вијека поново бива обновљена, а ове године њена је обнова потпуно завршена. Урађен је нови иконостас, фрескопис, под, стазе око цркве, говори нам старјешина Храма Светих Макавеја у Толошима и истиче да с обзиром да увијек има заинтересованих приложника у плану је да се ураде још двери и евентуално промјени кров. Што се тиче Литургијског – црквеног живота обнова интезивно почиње 2004. године, уочи празника Св. Макавеја. Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије тог 13. августа, даје послушање свештенику Драгану Митровићу и Предрагу Шћепановићу, који ће неколико година касније постати парох толошки, да нађу кључ од толошке цркве и обаве припреме како би се на празник служила Света литургија. И тако је било. – Тада сам био лаик, нијесам ни сањао да ћу бити свештеник а камоли свештеник у тој цркви. Почели смо претрагу по Толошима, обишли многе куће и на сто јада смо отворили врата, ушли у цркву и мало је припремили. И већ је то био знак да ће нешто да се деси – присјећа се отац Предраг. Истиче да је Митрополит одслужио прву Литургију на празник Св. Макавеја (14. августа) а већ децембра мјесеца исте године поставио је младог свештеника Јовицу Ћетковића који је био парох момишићки, да поред Храма Св. Георгија – Момишићких мученика опслужује и 16. подгоричку парохију са гробљанским Храмом Св. Макавеја у Толошима. Осим молитвене, Митрополит пружа и сваки вид подршке да се овај Божји храм, као и осталих 650 у Црној Гори, открије, обнови и стави у службу и Богу и роду. Од те 2004. године службе у Макавејској цркви постају редовне, број учесника у Литургији и причасника је из дана у дан, из године у годину све већи. Високопреовећени Митрополит Амфилохије често зна да нас подсјети да оно што је Божије не може да ишчезне и да се увијек нађу душе Богом озарене које светиње изнова обнављају. Тако је и храм Св. Макавеја кроз историју опстајао Божјим Промислом кроз прилоге богобојажљивих и честитих људи. Часна старина Илија Бољевић 1978. прилаже за своју и душу своје супруге Јоше метална врата и прозоре чиме „спречава даље скрнављење светиње у селу Толоши“, које је тада на периферији Титограда. Славица Ћеранић 2007. године прилаже Цркви Св. Макавеја 1297 квадрата земљишта. Кошаркаш Никола Миротић прилаже 20.000 евра за обнову овог храма…. И тако све до данашњег дана. Списак приложника је све дужи, много је оних који су се према својим могућности уградили у овај храм. Данас, Макавејска црква у подгоричком насељу Толоши, покрај магистралног пута ка водоизворишту Мареза, личи на уобичајене гробљанске цркве подигнуте за вријеме велике обнове, али оно што видимо сад само је одбљесак некадашњег „сјаја и господства“, као и већина подгоричких, па и многих других цркава подигнутих кроз богату, али мало проучавану прошлост ових крајева. – Толошка црква је први каменчић у мозаику цркава подигнутих у родном граду Симеона Миротичивог, тј. Стефана Немање, а основаних трудом различитих господара – каже мр Смиља Влаовић, професорица српског језика којој је ова црква била и инспирација за књигу „Макавејска црква у Толошима кроз вјекове“ која ће светлост дана угледати управо на дан Светих Макавеја, 14. августа а посвећена је невино пострадалом подгоричком становништву у савезничком бомбардовању 1944. године које „проговара“ и кроз фрескопис толошке цркве. Како у самој књизи пише протосинђел Исак Симић, фреске Свети Мученици Макавеји, Свети Мученици Момишићки и Свети Мученици Подгорички, аутора читавог фрескописа у овом храму Дејана Јовановића, су врло оригинално урађене, са јасно испрофилисаним програмом који се својим мартиролошким учењем о свједочењу Христа кроз страдање невине дјеце-мученика, потпуно и сликарским одликама стила уклопио у хиљадама година провјерену византијско-православну традицију. – Као личносне одлике стила самог аутора могу истаћи врло сигуран и снажан цртеж и осебујан колорит који својом свјежином преноси на посматрача један тихи оптимизам и радост Царства Небеског садржане у бојама које прелазе у химну – истиче протосинђел Исак сабрат Цетињског манастира. Протопрезвитер мр Предраг Шћепановић који је старјешина Храма Светих Макавеја у Толошима од марта 2009. године каже да је све већи број вјерника на Богослужењима, да расте и број оних који посте и који се причешћују. Наводи податак да је 29. априла 2012. на служби било 75 вјерника, 31. децембра 2017. близу 250, док је на прошлогодишњој слави било 300 особа, а на недељним Литургијама увијек буде 150-200 вјерника. Отац Предраг са посебном радошћу истиче школу вјерноуке при овоме храму, коју води вјероучитељица Стојанка Радуловић, која сваке године окупи велики број дјеце. Ове године је било 60-70 дјеце која су похађала школу вјеронауке. У складу са дугогодишњом традицијом, Црква Св. Макавеја 2009. љета Господњег обнавља славске прославе а празничну Литургију кад год му обавезе дозволе служи Митрополит Амфилохије. У архипастирској бесједи 2016. године владика Амфилохије подсјећа да је страдањем Макавеја, првосвештеника Елеазара, његове жене и њихове дјеце спасен изабрани Божји народ: „На такав начин је јеврејски народ сачувао своју вјеру коју су онда у Христово вријеме примили хришћани, наравно још проширену, продубљену, обогаћену личношћу Христовом и Његовом науком. Хришћански мученици од апостолских времена надахњивали су се подвигом браће Макавеја. Тај њихов дух ми назвамо духом Косовског завјета. Уствари, то је исти тај дух чији су носиоци били Макавеји. Зато је добро да се подсјетимо и у ово наше вријеме на Макавеје, као што је добро да се кроз њих и преко њих подсјетимо и на косовске Макавеје, страдалнике, носиоце и чуваре Косовског завјета. Макавеји су научили и наше претке да себе жртвују за вјеру, за крст часни и слободу златну.“ О значају овог храма за житеље Толоша и околине свједочи и Борислав Мирановић, који је 2017. године био домаћин славе у име старосједелаца братства Мирановић, а поводом 120 година од обнове храма. – Овај Божији храм је 50 година стајао сам као „сирак тужни без иђе икога“ и својим нијемим трајањем без звука звона чувао своју духовност и призивао нас смртнике отуђене од Бога да се придружимо молитвенику и да свој спас и духовни мир, нађемо у молитви за спасење и спознамо Васкрсење. Овај свети храм за нас потомке његових градитеља је наук и опомена да никад не заборавимо наше коријене, да учимо да праштамо, као што је Он опростио наша непочинства и кроз своје Васкрсење под његовим сводом данас се поново чује духовни пој и цвркут малих анђела – ријечи су благодарног слова које на најбољи начин одсликавају стање те мале толошке, али духовно велике пастве о којој данас брине отац Предраг Шћепановић. По казивањима парохијана, Васкрсење Макавејске цркве потомци његових градитеља дугују и свом пароху Предрагу, његовом раду и љубави јер је успио да међу браћом обнови духовну љубав и толеранцију, да сабере и духовно повеже неколико хиљада људских душа од Марезе до Момишића које се данас сабирају око ове старохришћанске светиње у славу Бога и част Светих Макавеја. Протојереј Предраг Шћепановић изражава наду да ће се уз Божју помоћ, Св. Макавеји и ове године, 14. августа, када ће Свету архијерејску литургију у 8 часова служити Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, саборно прославити уз учешће вјерног народа Толоша, али и цијеле Подгорице. Такође, топло препоручује свима књигу о ранохришћанској Цркви Св. Макавеја професорице Смиље Влаовић која је, по њеним ријечима, скроман увод у научно истраживање и ове, као и других подгоричких светиња, које су због сталних ратова и других друштвено-историјских прилика биле запостављене и изостављане, посебно из научних студија. Весна Девић Извор: Митрополија црногроско-приморска
  12. У ниски православних бисера Митрополије црногорско-приморске, Храм Светих мученика Макавеја у Толошима – Подгорици заузима посебно мјесто. Поред тога што овај древни храм у себи чува два миленијума бурне историје ових простора, јединстен је и по томе јер је за сада једини у Српској православној цркви а и шире који је посвећен старозавјетним мученицима Макавејима. Ријетке су цркве посвећене седморици браће Макавеја (Авим, Антонин, Елеазар, Гурије, Евсевон, Алим и Маркел) који су око 180 год. прије Христа, заједно са мајком Соломонијом и Елеазаром свештеником пострадали за чистоту вjере израиљске од цара Антиоха који је хтио да наметне Јеврејима идолопоклонство. Макавејска црква у Толошима настала је у првим вјековима хришћанства када су на простору овог данашњег подгоричког насеља живјели Шпањи и Лужани, становници несловенског поријекла. По ријечима протојереја Предрага Шћепановића, пароха толошког, овај храм памти многе вјекове и промјене, добре и зле владаре, ратове и револуције, бомбардовања… – Поред свих распећа, остао је вјечно млад ширећи поруке људима ових простора да је Васкрсење квасац и смисао живота и свеколике твари – истиче отац Предраг. Рушен и обнављан много пута на вишевјековном дугом и трновитом историјском путу кроз вријеме, последњи пут храм бива васпостављен и наново подигнут за вријеме књаза и господара Црне Горе Николе I Петровића 1896-1897. године. На основу података Архива Митрополије црногорско-приморске сазнајемо да је обновљена црква подигнута на старохришћанским темељима и да је захтјев за обнову поднијет 1894. године од мјештана села Толоши, Лужане и Вранићи: „ Обраћамо се Вашем Високопреосвештенству.. да нам дозволите саградити једну малу цркву ђе бисмо могли склонити наше умрле у вријеме непогода. Другог мјеста нема осим развалина старог храма.“ Након Другог свјетског рата, Макавејска црква је дијелила судбину других цркава у Црној Гори, девастирана и коришћена за сметлиште и затварање животиња. Деведесетих година прошлог вијека поново бива обновљена, а ове године њена је обнова потпуно завршена. Урађен је нови иконостас, фрескопис, под, стазе око цркве, говори нам старјешина Храма Светих Макавеја у Толошима и истиче да с обзиром да увијек има заинтересованих приложника у плану је да се ураде још двери и евентуално промјени кров. Што се тиче Литургијског – црквеног живота обнова интезивно почиње 2004. године, уочи празника Св. Макавеја. Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије тог 13. августа, даје послушање свештенику Драгану Митровићу и Предрагу Шћепановићу, који ће неколико година касније постати парох толошки, да нађу кључ од толошке цркве и обаве припреме како би се на празник служила Света литургија. И тако је било. – Тада сам био лаик, нијесам ни сањао да ћу бити свештеник а камоли свештеник у тој цркви. Почели смо претрагу по Толошима, обишли многе куће и на сто јада смо отворили врата, ушли у цркву и мало је припремили. И већ је то био знак да ће нешто да се деси – присјећа се отац Предраг. Истиче да је Митрополит одслужио прву Литургију на празник Св. Макавеја (14. августа) а већ децембра мјесеца исте године поставио је младог свештеника Јовицу Ћетковића који је био парох момишићки, да поред Храма Св. Георгија – Момишићких мученика опслужује и 16. подгоричку парохију са гробљанским Храмом Св. Макавеја у Толошима. Осим молитвене, Митрополит пружа и сваки вид подршке да се овај Божји храм, као и осталих 650 у Црној Гори, открије, обнови и стави у службу и Богу и роду. Од те 2004. године службе у Макавејској цркви постају редовне, број учесника у Литургији и причасника је из дана у дан, из године у годину све већи. Високопреовећени Митрополит Амфилохије често зна да нас подсјети да оно што је Божије не може да ишчезне и да се увијек нађу душе Богом озарене које светиње изнова обнављају. Тако је и храм Св. Макавеја кроз историју опстајао Божјим Промислом кроз прилоге богобојажљивих и честитих људи. Часна старина Илија Бољевић 1978. прилаже за своју и душу своје супруге Јоше метална врата и прозоре чиме „спречава даље скрнављење светиње у селу Толоши“, које је тада на периферији Титограда. Славица Ћеранић 2007. године прилаже Цркви Св. Макавеја 1297 квадрата земљишта. Кошаркаш Никола Миротић прилаже 20.000 евра за обнову овог храма…. И тако све до данашњег дана. Списак приложника је све дужи, много је оних који су се према својим могућности уградили у овај храм. Данас, Макавејска црква у подгоричком насељу Толоши, покрај магистралног пута ка водоизворишту Мареза, личи на уобичајене гробљанске цркве подигнуте за вријеме велике обнове, али оно што видимо сад само је одбљесак некадашњег „сјаја и господства“, као и већина подгоричких, па и многих других цркава подигнутих кроз богату, али мало проучавану прошлост ових крајева. – Толошка црква је први каменчић у мозаику цркава подигнутих у родном граду Симеона Миротичивог, тј. Стефана Немање, а основаних трудом различитих господара – каже мр Смиља Влаовић, професорица српског језика којој је ова црква била и инспирација за књигу „Макавејска црква у Толошима кроз вјекове“ која ће светлост дана угледати управо на дан Светих Макавеја, 14. августа а посвећена је невино пострадалом подгоричком становништву у савезничком бомбардовању 1944. године које „проговара“ и кроз фрескопис толошке цркве. Како у самој књизи пише протосинђел Исак Симић, фреске Свети Мученици Макавеји, Свети Мученици Момишићки и Свети Мученици Подгорички, аутора читавог фрескописа у овом храму Дејана Јовановића, су врло оригинално урађене, са јасно испрофилисаним програмом који се својим мартиролошким учењем о свједочењу Христа кроз страдање невине дјеце-мученика, потпуно и сликарским одликама стила уклопио у хиљадама година провјерену византијско-православну традицију. – Као личносне одлике стила самог аутора могу истаћи врло сигуран и снажан цртеж и осебујан колорит који својом свјежином преноси на посматрача један тихи оптимизам и радост Царства Небеског садржане у бојама које прелазе у химну – истиче протосинђел Исак сабрат Цетињског манастира. Протопрезвитер мр Предраг Шћепановић који је старјешина Храма Светих Макавеја у Толошима од марта 2009. године каже да је све већи број вјерника на Богослужењима, да расте и број оних који посте и који се причешћују. Наводи податак да је 29. априла 2012. на служби било 75 вјерника, 31. децембра 2017. близу 250, док је на прошлогодишњој слави било 300 особа, а на недељним Литургијама увијек буде 150-200 вјерника. Отац Предраг са посебном радошћу истиче школу вјерноуке при овоме храму, коју води вјероучитељица Стојанка Радуловић, која сваке године окупи велики број дјеце. Ове године је било 60-70 дјеце која су похађала школу вјеронауке. У складу са дугогодишњом традицијом, Црква Св. Макавеја 2009. љета Господњег обнавља славске прославе а празничну Литургију кад год му обавезе дозволе служи Митрополит Амфилохије. У архипастирској бесједи 2016. године владика Амфилохије подсјећа да је страдањем Макавеја, првосвештеника Елеазара, његове жене и њихове дјеце спасен изабрани Божји народ: „На такав начин је јеврејски народ сачувао своју вјеру коју су онда у Христово вријеме примили хришћани, наравно још проширену, продубљену, обогаћену личношћу Христовом и Његовом науком. Хришћански мученици од апостолских времена надахњивали су се подвигом браће Макавеја. Тај њихов дух ми назвамо духом Косовског завјета. Уствари, то је исти тај дух чији су носиоци били Макавеји. Зато је добро да се подсјетимо и у ово наше вријеме на Макавеје, као што је добро да се кроз њих и преко њих подсјетимо и на косовске Макавеје, страдалнике, носиоце и чуваре Косовског завјета. Макавеји су научили и наше претке да себе жртвују за вјеру, за крст часни и слободу златну.“ О значају овог храма за житеље Толоша и околине свједочи и Борислав Мирановић, који је 2017. године био домаћин славе у име старосједелаца братства Мирановић, а поводом 120 година од обнове храма. – Овај Божији храм је 50 година стајао сам као „сирак тужни без иђе икога“ и својим нијемим трајањем без звука звона чувао своју духовност и призивао нас смртнике отуђене од Бога да се придружимо молитвенику и да свој спас и духовни мир, нађемо у молитви за спасење и спознамо Васкрсење. Овај свети храм за нас потомке његових градитеља је наук и опомена да никад не заборавимо наше коријене, да учимо да праштамо, као што је Он опростио наша непочинства и кроз своје Васкрсење под његовим сводом данас се поново чује духовни пој и цвркут малих анђела – ријечи су благодарног слова које на најбољи начин одсликавају стање те мале толошке, али духовно велике пастве о којој данас брине отац Предраг Шћепановић. По казивањима парохијана, Васкрсење Макавејске цркве потомци његових градитеља дугују и свом пароху Предрагу, његовом раду и љубави јер је успио да међу браћом обнови духовну љубав и толеранцију, да сабере и духовно повеже неколико хиљада људских душа од Марезе до Момишића које се данас сабирају око ове старохришћанске светиње у славу Бога и част Светих Макавеја. Протојереј Предраг Шћепановић изражава наду да ће се уз Божју помоћ, Св. Макавеји и ове године, 14. августа, када ће Свету архијерејску литургију у 8 часова служити Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, саборно прославити уз учешће вјерног народа Толоша, али и цијеле Подгорице. Такође, топло препоручује свима књигу о ранохришћанској Цркви Св. Макавеја професорице Смиље Влаовић која је, по њеним ријечима, скроман увод у научно истраживање и ове, као и других подгоричких светиња, које су због сталних ратова и других друштвено-историјских прилика биле запостављене и изостављане, посебно из научних студија. Весна Девић Извор: Митрополија црногроско-приморска View full Странице
  13. Вече ромске поезије, културе и историје Рома у Саборном храму у Подгорици 20. априла 2018. ЗВУЧНИ ЗАПИС00 Преузмите аудио датотеку У крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици синоћ је одржано вече ромске поезије, културе и историје. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије рекао је да је у Новом Саду још 19993. године објављен служебник на ромском језику. „И то је показатељ љубави наше Цркве према Ромима“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Казао је да су Роми народ без отаџбине, да је њихова отаџбина цијели свијет. „У том погледу они су својим животним путевима и понашањем, ја бих рекао, припремили ову нашу савремену цивилизацију, глобалистичку цивилизацију која сад релативизује све те затворености у било које културне или друштвене просторе. Та глобализација има и својих врлина, али, онако како се спроводи, има и својих не малих мана. Она, дакле, носи у себи и то својство Рома, који, гдје год дођу, ту им је отаџбина“, казао је Владика. Владика Амфилохије је додао да су Роми посебно познати по својој драгоцјеној музици. „Познати су по својим пјесмама, које су прихваћене у читавој Европи. Код нас их је увијек било у великом броју, а тај број је, колико је мени познато, сада и повећан, с обзиром на све ове прогоне и сеобе које су се десиле, и са запшада и са истока, највише с Косова и Метохије. Те сеобе су се највише одразиле на српски и на ромски народ. Једно од најопипљивијих свједочанстава тога јесте Јасеновац – масовна гробница нашег и ромског народа“, рекао је он. Митрополит Амфилохије је рекао да је заједништво у патњи и страдању најдубље заједништво. „И кроз своје историјско страдање и кроз своју патњу, ромски народ носи на себи и Христово распеће на Голготи. Христос је жртвовао себе за спасење свих људи и свих земаљских народа, па према томе и за спасење ромског народа који, ето, и по свом начину живота носи свој крст историјски“, закључио је Митрополит Амфилохије. У наставку вечери промовисана је књига поезије Ивана Тоскића и Драгана Попадића „Рјечник ромске душе“. Пјесник и шахиста Драган Попадић, директор Радио-Тивта и, како је најављен, велики пријатељ ромског народа, рекао је у свом обраћању да у осјетљивим темама чак и добронамјерни људи бивају збуњени. „Не знају како да се поставе, шта да кажу. Не би да увриједе, напротив… Али нису сигурни шта је исправно. Хоће ли рећи Ром или Циганин. Шта је исправно“, запитао је он. Казао је је да је одговор једноставан. „Као и у животу, важна је добра намјера, а не изговорена ријеч. Кад кажете “Циганине један цигански“, јасна је ваша намјера, јасно је да вријеђате. Ако кажете “топле циганске душе“, јасно је да о Ромима говорите са симпатијама“, рекао је он и додао да је много парадокса кад су Роми у питању. По његовом мишљењу и сами Роми су томе допринијели. „Мој пријатељ Иван Тоскић је Ром. Ја сам, што би Роми рекли Гаџо. Нас двојица желимо да у другом свјетлу покажемо ромску духовност и културу, традицију. Иуздали смо већ једну заједничку књигу поезије за дјецу “Што се не би мјесец јео“. Желимо да покажемо да Роми нису само уџерица на Конику, прошење по улицама, мусава дјеца која трче по блату… Желимо да мало другачије гледате на овај необични народ који нема јуначких пјесама“, казао је Попадић. Иван Тоскић је рекао да је ово вече велики тренутак. „Мало је Рома који су до сада улазили у православни храм. Вјерујте, Преосвештени Владико, данас је ових десетак Рома први пут ушло у један православни храм и то је, уствари, наш мисионарски рад. За то је био потребан труд, али је тај труд дао и резултат. Љубав према Христу код свих људи је иста, али начин на који се прилази вјери је различит. Ево, ми Роми, кажу, немамо вјере. Ми имамо вјере, али она није дефинисана. Ваља нам пуно радити, ваља нам се трудити да љубав Христову ставимо себи у срце. А то не можемо само ријечима. Морамо конкретно радити са људима, морамо им помоћи“, рекао је Тоскић. Професор Универзитета Црне Горе др Миодраг Јовановић говорио је о Тоскићевој поезији. „Чини нам се да у језику Тоскићевих пјесама и не постоје ријечи кућа и дом. За Роме је черга једина извјесност, у черги се догађају и радости и туге. Само се на први поглед чини како је језик Тоскићевих пјесама лишен стилиматичности. Дубља анализа показује како пјесник онеобичавањем ријечи зна да створи стилем, тј. различите стилске фигуре којима се добија препознатљив поетски израз“, казао је он. Јовановић сматра да је Тоскић својом поезијом успио да читаоцу, што му је и био циљ, пренесе сву љепоту и колорит живота Рома. „Нама остаје жал што не знамо ромски. Можемо само да претпоставимо колико би пјесме снажније зазвучале кад би их знали прочитати на Ивановом матерњем језику – ромском“, закључио је професор Миодраг Јовановић. Вече су заједнички организовали Саборни храм Христовог Васкрсења и Демократски ромски центар.
  14. Вече ромске поезије, културе и историје Рома у Саборном храму у Подгорици 20. априла 2018. ЗВУЧНИ ЗАПИС00 Преузмите аудио датотеку У крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици синоћ је одржано вече ромске поезије, културе и историје. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије рекао је да је у Новом Саду још 19993. године објављен служебник на ромском језику. „И то је показатељ љубави наше Цркве према Ромима“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Казао је да су Роми народ без отаџбине, да је њихова отаџбина цијели свијет. „У том погледу они су својим животним путевима и понашањем, ја бих рекао, припремили ову нашу савремену цивилизацију, глобалистичку цивилизацију која сад релативизује све те затворености у било које културне или друштвене просторе. Та глобализација има и својих врлина, али, онако како се спроводи, има и својих не малих мана. Она, дакле, носи у себи и то својство Рома, који, гдје год дођу, ту им је отаџбина“, казао је Владика. Владика Амфилохије је додао да су Роми посебно познати по својој драгоцјеној музици. „Познати су по својим пјесмама, које су прихваћене у читавој Европи. Код нас их је увијек било у великом броју, а тај број је, колико је мени познато, сада и повећан, с обзиром на све ове прогоне и сеобе које су се десиле, и са запшада и са истока, највише с Косова и Метохије. Те сеобе су се највише одразиле на српски и на ромски народ. Једно од најопипљивијих свједочанстава тога јесте Јасеновац – масовна гробница нашег и ромског народа“, рекао је он. Митрополит Амфилохије је рекао да је заједништво у патњи и страдању најдубље заједништво. „И кроз своје историјско страдање и кроз своју патњу, ромски народ носи на себи и Христово распеће на Голготи. Христос је жртвовао себе за спасење свих људи и свих земаљских народа, па према томе и за спасење ромског народа који, ето, и по свом начину живота носи свој крст историјски“, закључио је Митрополит Амфилохије. У наставку вечери промовисана је књига поезије Ивана Тоскића и Драгана Попадића „Рјечник ромске душе“. Пјесник и шахиста Драган Попадић, директор Радио-Тивта и, како је најављен, велики пријатељ ромског народа, рекао је у свом обраћању да у осјетљивим темама чак и добронамјерни људи бивају збуњени. „Не знају како да се поставе, шта да кажу. Не би да увриједе, напротив… Али нису сигурни шта је исправно. Хоће ли рећи Ром или Циганин. Шта је исправно“, запитао је он. Казао је је да је одговор једноставан. „Као и у животу, важна је добра намјера, а не изговорена ријеч. Кад кажете “Циганине један цигански“, јасна је ваша намјера, јасно је да вријеђате. Ако кажете “топле циганске душе“, јасно је да о Ромима говорите са симпатијама“, рекао је он и додао да је много парадокса кад су Роми у питању. По његовом мишљењу и сами Роми су томе допринијели. „Мој пријатељ Иван Тоскић је Ром. Ја сам, што би Роми рекли Гаџо. Нас двојица желимо да у другом свјетлу покажемо ромску духовност и културу, традицију. Иуздали смо већ једну заједничку књигу поезије за дјецу “Што се не би мјесец јео“. Желимо да покажемо да Роми нису само уџерица на Конику, прошење по улицама, мусава дјеца која трче по блату… Желимо да мало другачије гледате на овај необични народ који нема јуначких пјесама“, казао је Попадић. Иван Тоскић је рекао да је ово вече велики тренутак. „Мало је Рома који су до сада улазили у православни храм. Вјерујте, Преосвештени Владико, данас је ових десетак Рома први пут ушло у један православни храм и то је, уствари, наш мисионарски рад. За то је био потребан труд, али је тај труд дао и резултат. Љубав према Христу код свих људи је иста, али начин на који се прилази вјери је различит. Ево, ми Роми, кажу, немамо вјере. Ми имамо вјере, али она није дефинисана. Ваља нам пуно радити, ваља нам се трудити да љубав Христову ставимо себи у срце. А то не можемо само ријечима. Морамо конкретно радити са људима, морамо им помоћи“, рекао је Тоскић. Професор Универзитета Црне Горе др Миодраг Јовановић говорио је о Тоскићевој поезији. „Чини нам се да у језику Тоскићевих пјесама и не постоје ријечи кућа и дом. За Роме је черга једина извјесност, у черги се догађају и радости и туге. Само се на први поглед чини како је језик Тоскићевих пјесама лишен стилиматичности. Дубља анализа показује како пјесник онеобичавањем ријечи зна да створи стилем, тј. различите стилске фигуре којима се добија препознатљив поетски израз“, казао је он. Јовановић сматра да је Тоскић својом поезијом успио да читаоцу, што му је и био циљ, пренесе сву љепоту и колорит живота Рома. „Нама остаје жал што не знамо ромски. Можемо само да претпоставимо колико би пјесме снажније зазвучале кад би их знали прочитати на Ивановом матерњем језику – ромском“, закључио је професор Миодраг Јовановић. Вече су заједнички организовали Саборни храм Христовог Васкрсења и Демократски ромски центар. View full Странице
  15. Није Дежева обично село, овде је Стефан Немања стварао прву српску државу, у овој долини били су његови двори и саборна црква, овдашњим стазама ходали су његови синови Вукан, Стефан Првовенчани и Растко, овде су расли и други велики Немањићи: Радослав, Владислав, Урош, Драгутин и Милутин. Из Дежевске долине у свет су кренула два српска цара – Душан Силни и Урош Нејаки. Остаци Саборне цркве Немањића откривени су сасвим случајно, 1981. године, док су сељаци орали њиву, па наишли на неки чудан камен. Уследила су археолошка истраживања и сада напола откривени зидови са траговима живописа и некрополе са надгробним споменицима из 13. и 14. века сведоче о догађајима пре осам векова. На стотинак метара од остатака цркве и сада, мада запуштена, постоји Краљева чесма, коју народ зове „вода цара Симеона”. Немањини двори, крунски посед Немањића, по претпоставци историчара требало би да су у близини. Одатле, па све горе до подно планине Голије, иако је Дежева дала православљу највећег просветитеља, нема ниједне православне богомоље. И тако је било читавих осам векова. Пре шест година, под геслом „Срби сложно цркву граде”, уз велике напоре тадашњег дежевског пароха Радослава Јанковића, почело се са прикупљањем добровољних прилога за нову богомољу непосредно поред остатака Саборне цркве Немањића. Пројекат је урадио Завод за заштиту споменика у Краљеву, а камен темељац освештао владика тимочки отац Јустин у октобру 2012. године, уз благослов владике рашко-призренског Теодосија. – Ово није црква од локалног значаја, као што ни Свети Сава није значајан само за Дежеву и овај крај, него за цео српски народ. Док у Београду наша црква и верни народ подижу велелепни Храм Светог Саве на Врачару, ми у његовој родној Дежеви подижемо скромнији храм на месту где је највећи међу Србима угледао светлост овог света. Зато с правом кажемо да животни пут Светог Саве почиње у Дежеви, која је тада била у срцу српских земаља – каже дежевски парох Иван Јеремић. Дежевски домаћини давали су за нови храм колико су могли. И они који живе овде, али и они расути широм света. Пре две године, приликом боравка у Новом Пазару, светињу је обишао и тадашњи српски премијер Александар Вучић. Свештенство му се пожалило да је понестало новца од донација. Премијер је обећао да ће Влада Србије издвојити средства да се храм заврши. Тада одобрена средства већ су „узидана” у нови храм. Храм Светог Саве је сазидан. Али, потребно је још доста новца. Преостали су завршни, али најскупљи радови – да се кров опточи бакром, уреде фасада и унутрашњост храма. И верници у Дежеви и парох Иван очекују да неће бити заборављени, и да у каси државе Србије има новца за цркву на извору српске историје. Нови храм Светог Саве види се из просторија основне школе. Школа од прошле године носи име српског просветитеља, а ђаци о најсветлијем периоду средњовековне српске историје могу да уче гледајући кроз прозор на места одакле је та историја почела. Извор: Политика
  16. Дежева код Новог Пазара – Ово село требало би да буде место српског ходочашћа. Многа деца у Београду, Нишу или Новом Саду нису чула за Дежеву и Мишчиће. Воде их на екскурзије у Грчку и Турску, а заобилазе постојбину Стефана Немање и Светог Саве, казује пензионисани професор Мирко Поповац, који свакодневно пролази поред остатака Саборне цркве Немањића. Није Дежева обично село, овде је Стефан Немања стварао прву српску државу, у овој долини били су његови двори и саборна црква, овдашњим стазама ходали су његови синови Вукан, Стефан Првовенчани и Растко, овде су расли и други велики Немањићи: Радослав, Владислав, Урош, Драгутин и Милутин. Из Дежевске долине у свет су кренула два српска цара – Душан Силни и Урош Нејаки. Остаци Саборне цркве Немањића откривени су сасвим случајно, 1981. године, док су сељаци орали њиву, па наишли на неки чудан камен. Уследила су археолошка истраживања и сада напола откривени зидови са траговима живописа и некрополе са надгробним споменицима из 13. и 14. века сведоче о догађајима пре осам векова. На стотинак метара од остатака цркве и сада, мада запуштена, постоји Краљева чесма, коју народ зове „вода цара Симеона”. Немањини двори, крунски посед Немањића, по претпоставци историчара требало би да су у близини. Одатле, па све горе до подно планине Голије, иако је Дежева дала православљу највећег просветитеља, нема ниједне православне богомоље. И тако је било читавих осам векова. Пре шест година, под геслом „Срби сложно цркву граде”, уз велике напоре тадашњег дежевског пароха Радослава Јанковића, почело се са прикупљањем добровољних прилога за нову богомољу непосредно поред остатака Саборне цркве Немањића. Пројекат је урадио Завод за заштиту споменика у Краљеву, а камен темељац освештао владика тимочки отац Јустин у октобру 2012. године, уз благослов владике рашко-призренског Теодосија. – Ово није црква од локалног значаја, као што ни Свети Сава није значајан само за Дежеву и овај крај, него за цео српски народ. Док у Београду наша црква и верни народ подижу велелепни Храм Светог Саве на Врачару, ми у његовој родној Дежеви подижемо скромнији храм на месту где је највећи међу Србима угледао светлост овог света. Зато с правом кажемо да животни пут Светог Саве почиње у Дежеви, која је тада била у срцу српских земаља – каже дежевски парох Иван Јеремић. Дежевски домаћини давали су за нови храм колико су могли. И они који живе овде, али и они расути широм света. Пре две године, приликом боравка у Новом Пазару, светињу је обишао и тадашњи српски премијер Александар Вучић. Свештенство му се пожалило да је понестало новца од донација. Премијер је обећао да ће Влада Србије издвојити средства да се храм заврши. Тада одобрена средства већ су „узидана” у нови храм. Храм Светог Саве је сазидан. Али, потребно је још доста новца. Преостали су завршни, али најскупљи радови – да се кров опточи бакром, уреде фасада и унутрашњост храма. И верници у Дежеви и парох Иван очекују да неће бити заборављени, и да у каси државе Србије има новца за цркву на извору српске историје. Нови храм Светог Саве види се из просторија основне школе. Школа од прошле године носи име српског просветитеља, а ђаци о најсветлијем периоду средњовековне српске историје могу да уче гледајући кроз прозор на места одакле је та историја почела. Извор: Политика View full Странице
  17. Version 1.0.0

    9 downloads

    Научно-популарна литература.
  18. Version 1.0.0

    7 downloads

    Књига католичког свештеника Ловре Катића, објављено пред Други рат.
  19. О ономе што се догодило у ноћи између 16. и 17. јула 1918. године сазнаће се тек много касније, кад буду прикупљена бројна, лажна и истинита сведочења. Појављиваће се разне верзије и до дана данашњег нико неће моћи са сигурношћу да тврди да је нека апсолутно тачна. То ће заувек остати ноћ о којој ће се судити само по гласинама и легендама. Ипак, кад се узме оно у чему се сви слажу, уз оно што је логично и оно што је вероватно, добија се ова слика… — Те ноћи, у два сата, Јуровски је започео свој крвави посао. Пробудио је цара и царицу, њихову децу и све који су спавали у кући. Наредио им је да се брзо обуку и окупе у сутерену. Бивши император, бивша императорка, четири принцезе, доктор, кувар и лакеј, излазе из својих соба. Император носи бившег наследника престола. Њих двојица имају капе на главама, императорка и девојке су у хаљинама, без капута и без шешира. Напред иде цар са сином. Не показују страх, нема суза, нема питања… © WIKIPEDIA/ RAS67 МИСТЕРИЈА: Да ли је неко од Романових, ипак, преживео? Девојке носе јастучиће, а једна је понела и псића. Излазе у двориште, а отуда улазе на друга врата у собу у сутерену. Ту собу је Јуровски изабрао зато што је била укопона, па ће се из ње мање чути пуцњи, што ће му дати времена да однесе тела и уништи их. Једино није предвидео да мали прозор те собе гледа на двориште, и да су два стражара могла све да виде. Али њихово сведочење није било неопходно. Злочинци се нису устручавали да причају. Напротив, и Јуровски, и његов саучесник Медведев, целог живота ће се поносити оним што су урадили и хвалити се како су пуцали цару директно у главу. Занимљиво је да су то изјавили сви који су учествовали у овој операцији. И то је, највјероватније, тачно. Свако од њих је хтео да буде главни, да баш он убије цара! А кад све прође, сви ће они писати своје успомене, такмичиће се ко је имао више заслуга у том злочину! И добијаће награде, ордење… По њима ће се називати улице, школе, метро станице… И данас, кад вероватно нико више не мисли да је било нормално убити цара и царицу без суда, па још и њихову децу, од којих је троје било малолетно, ти називи нису промењени. Кад су сишли у сутерен, царица се пожалила да нема где да седне. Донете су две столице, за њу и за Алексеја. Јуровски наређује да се сви построје поред зида, уз објашњење да намерава да их фотографише: © SPUTNIK/ РИА НОВОСТИ Цар Николај Романов са женом Алексндром Федорова и ћерком Олгом — У Москви не верују да сте живи, морам им послати потврду. И они су се дисциплиновано поређали. Улазе егзекутори. Имена неких заувек ће остати упамћена — два Медведева, комесар Јермаков, Ваганов, Никулин, један непознати војник и шест војника из ЧК. Било их је укупно 12, са Јуровским који је себе називао командантом. Према неким сведочењима, међу војницима Летонцима био је и Имре Нађ, будући лидер мађарске револуције од 1956. године, који ће касније бити стрељан у Будимпешти. Треба поменути и двојицу Летонаца који су одбили да учествују у злочину. Њихова имена нису запамћена. Вероватно су жртве у том тренутку све схватиле, али се нико није ни померио. Уосталом, нису имали куд, у соби површине између 30 и 35 квадрата било их је укупно 23. Јуровски хладнокрвно изговара: „Ваши рођаци су покушали да вас ослободе, али нису успели. Зато ћемо вас сада стрељати!“ Кажу да је цар рекао: „Шта, шта?“, а онда додао: „Господе, опрости им!“, а онда: „Не знате шта радите!“ И свих 12 пиштоља пуца у цара. Цар одмах пада. Пала је велика руска империја! © ФОТО: RUSSIAINPHOTO.RU Цар Николај Романов са супругом током заточеништва у Царском селу Почиње бесомучна пуцњава по осталима. Али, шта се то дешава? Меци се одбијају од принцеза! Сујеверне војнике хвата паника. Принцезе, собарица Демидова, царевић Алексеј и доктор Боткин, упркос киши метака, дају знаке живота. Кнегиња Анастазија вришти, Демидова устаје… И престолонаследник необично дуго живи… Војници не знају шта да раде. Јуровски се не боји Бога, он хладнокрвно прилази и пуца неколико пута царевићу у главу. Наследник се смирио… За сваки случај, дотући ће га бајонетима. Крв ће тећи у потоцима… А онда, пошто су констатовали смрт, износе тела и убацују их у камион… У три ноћу, све је било готово! То је, рекло би се, најлогичнија верзија. О броју испаљених метака, врстама оружја из кога је пуцано, биће исписане читаве књиге. Неки учесници тог крвавог догађаја изјавиће у истрази да је испаљен невероватан број метака. Помињу се бројеви од 500 до 700, што делује прилично невероватно. Чему толика пуцњава да би се са растојања од неколико метара убило неколико људи!? © SPUTNIK/ Династија Романов Злочинци су предузели у историји незапамћене мере да се никад не сазна шта се стварно догодило у кући Ипатјева — лажно су обавестили јавност да је само цар убијен а породица „смештена на сигурно место“, уништавали су лешеве, организовали су лажну сахрану, лажни судски процес и лажни истражни комитет. Готово читав век се историчари и истраживачи баве реконструкцијом догађаја те кобне ноћи, и до данашњег дана се неће сложити. А завера? Формално — и завера је постојала. Бољшевицима је био неопходан разлог за злочин који су се спремали да учине. Зато је цар једног дана у боци од млека које им сваког јутра доносе монахиње, нашао писамце са планом за бекство, написано на француском језику, са правописним грешкама. „Ми, група официра руске армије…“ CC BY 3.0 / ВИКИПЕДИЈА Последњег Романова у царској Русији родила је Српкиња Ако су те грешке и збуниле императора, и наводиле га на опрез — царицу нису. Племство, које одлично говори француски, одавно их је издало. Остали су им верни, у то царица искрено верује, само „прости“ официри и војници који су, ево, спремни да помогну. А њихов француски није баш на нивоу… Александра је одушевљена — то је помоћ „одозго“. Она моли Николаја да одговори и прихвати понуђени план. Као и обично, цар је слуша. Почиње чудна преписка. „Морате да одлепите прозоре (прозори су се у Русији, зими, лепили специјалним лепком, како би се спречио губитак топлоте), да бисте могли да их отворите када затреба. Молим вас да ми тачно кажете који ће то прозори бити. У случају да царевић не може да хода, то ће отежати ситуацију. Питајте доктора може ли на сат или два да га успава неким наркотиком? Не секирајте се, нећемо ништа предузети ако унапред не будемо сигурни да ћемо успети…“ Цар не зна како да неприметно отвори прозор, али, тамничари ће се за то сами побринути. Њима су докази неопходни, па ће прозори бити одлепљени на Свету Тројицу. © SPUTNIK/ РАДОЈЕ ПАНТОВИЋ Николај Романов „Отворили су један прозор… Ваздух у соби је постао приметно чистији“. Цар одговара на писмо и шаље га, такође, у боци: „Други прозор од угла који излази на трг отворен је већ два дана, чак и ноћу. Прозори број 7 и 8 код главног улаза увек су отворени. У соби су командант и његови помоћници који представљају унутрашњу стражу. Има их 13, наоружани су пушкама, револверима, бомбама… Командант и његов помоћник улазе код нас кад пожеле. Дежурни обилази кућу два пута на сат. На балкону је један митраљез, а испод балкона други. Прекопута наших прозора, с друге стране улице, налази се стража у малој кући. Она се састоји од 50 људи…“ Све јасно, прецизно, војнички! Чудна преписка се наставља. Уверен да је слобода близу, император не заборавља оне који су му били тако одани — доктора, дворску даму, кувара… Зато пита да ли може и њих да поведе са собом. А да бекством не би довео у незгодну ситуацију оне којима је посао био да их чувају, а који су колико-толико били љубазни према њима, цар објашњава да он не може да бежи јер ће онда стражари и официри страдати. „Ми можемо да будемо само отети“. © SPUTNIK/ ИГОР РУСАК Романови стигли у Русију Николај је опрезан, зна да у сваком тренутку стража може да уђе у собу и претресе их, па уништава писма. Али, по свом старом обичају, све записује у дневник. Па и то да је 14. јуна целу ноћ, по договору са „спасиоцима“, цела породица била будна и спремна да буде отета. „Али, дани су пролазили а ништа се није догађало, а чекање и несигурност су за све нас били веома мучни“ — записаће касније. Како ли су се само радовали „организатори бекства“ кад су видели дневнике! Обавили су посао! Сад имају доказ да је постојала „монархистичка завера с циљем да буде ослобођена царска породица“. Радзински ће после 70 година у архиви пронаћи доказе да је писма потписана надимком „Официр“ писао Петар Војков, члан извршног комитета Ванредне комисије. Тако су бољшевици и формално обезбедили себи доказе да се припрема бекство, и могли су да доведу посао до краја. После стрељања Николаја Другог, трг на коме се налазила кућа називан је „Тргом народне освете“. До Другог светског рата у кући је био музеј, и револуционари свих земаља волели су да се сликају испред зида — оног на чијој су унутрашњој страни и даље стајале рупе од метака и крв коју нису могли да униште ни прање ни кречење. Кућа је потом враћена инжењеру Ипатјеву, али ју је он ускоро продао и отишао у емиграцију. За време Другог светског рата у њој ће се чувати експонати из Ермитажа… А оригинални намештај који су користили Романови разнеће „хероји“ који су се прославили оне страшне ноћи. Неке делове тог намештаја купиће касније чувени руски уметници Галина Вишњевска и Мсистлав Ростропович. (одломак из књиге Љубинке Милинчић „Последњи Романови — пут патње“), sputnjik
  20. Version 1.0.0

    35 downloads

    Приредио: Немања Благојевић Рецензија: Стефан Зељковић Православни Богословски Факултет Универзитета у Београду Београд 2016. године
  21. Можда није највећи српски војсковођа у историји, али је под његовом командом Србија остварила највеће војне успехе у модерно доба. Па ипак, то није помогло да га Отаџбина после смрти, у Ници 17. маја 1917, не заборави пуних девет година: његови земни остаци пренети су у родну груду тек 6. новембра 1926, када су глас против неправде – што славни војсковођа, без праве почасти, и даље почива дигли његови саборци. Радомир Путник Најпознатији српски модерни војсковођа, војвода Радомир Путник (Крагујевац, 12/24. јануар 1847.) је био војвода (српски пандан звању маршала, одн. фелдмаршала), као први од само четворице генерала произведених у тај највиши чин. Aли био је то и најкраће: од кад је унапређен, после Кумановске битке 1912, до смрти у Ници 1917. године. Током војничке каријере, Радомир Путник је два пута био начелник Главног генералштаба, пет пута Министар војни и начелник Штаба Врховне команде Војске Краљевине Србије у Балканским и Првом светском рату. Није, међутим, умео да се улагује краљевима, па је неколико пута постављан на формацијски ниже место и пензионисан. Борио се у српско-турским ратовима 1876—1878. као командант Рудничке бригаде. Ватрено крштење му је био српски пораз у бици код Калипоља, у Првом српско-турском рату – али је то, као оперативно-тактичка лекција, било нешто што је веома добро научио, па му је помогло у даљој каријери. Током Другог српско-турског рата је одиграо важну улогу приликом ослобођења Ниша. За време српско-бугарског рата вршио је функцију начелника штаба Дунавске дивизије, која је учествовала у бици код Сливнице. Путник као поручник Године 1879. послат је на шест месеци у Русију, да би се упознао са наоружањем у склопу руске војске. Кад се вратио из Русије, оженио се Љубицом Бојовић, ћерком генералштабног потпуковника Тодора Бојовића, са којом је имао седморо деце, а затим је положио пријемни испит за генералштабну струку. Од 1886. до 1889. године био је начелник Обавештајног, а затим Оперативног одељења Главног генералштаба. Од 1890. обављао је дужност помоћника начелника Главног генералштаба. Пензионисан је 1896. године, на сопствени захтев, после низа сукоба са бившим краљем Миланом. Током пензије, хонорарно је припремао капетане за мајорски испит, и објавио дело „Служба ђенералштаба у ратно доба“ После Мајског преврата, и промене династије у Србији, реактивиран је у чину генерала и постављен за начелника Главног генералштаба. Тај положај је заузимао наредних дванаест ипо година. У Балканским ратовима, као начелник штаба Врховне команде (што је ратни формацијски пандан мирнодопском начелнику Генералштаба) унапређен је у чин војводе, после Кумановске битке. У Битољској бици је одиграо кључну улогу и правилним распоредом снага је Турцима нанео велики ударац у Првом балканском рату. У наставку рата је командовао продором ка Јадранском мору, који се завршио опсадом Скадра. Војвода Путник у Куманову У сукобу са Бугарском за време Другог балканског рата је нанео пораз бугарској војсци у Брегалничкој бици, где ипак није искористио победу да докрајчи Бугаре. Многи му то замерају, као највећу грешку у каријери. У Првом светском рату био је начелник штаба Врховне команде, све до погоршања његове болести 1916. када га је на том месту наследио генерал Петар Бојовић. Почетак рата није дочекао у земљи, јер је био на лечењу у аустријској бањи Глајхенберг. Мобилизацијом је руководио његов заступник, генерал Степа Степановић. У Аустроугарској је најпре стављен у притвор, малтретиран, пуштен много касније, на инсистирање тадашњег аустроугарског начелника Генералштаба, Франца Конрада фон Хецендорфа: „Ја сам цару предложио пуштање Путника. Много је боље да Србима командује стари необразовани Путник, него један од млађих генерала школован у Француској„. Колико се само тај човек, болесно опседнут потребом војног уништења Србије (предлагао је рат против Србије 1906, па затим 1908 — 1909, 1912 — 1913, у октобру 1913, и у мају 1914. године; само током 1913, двадесет пет пута је предлагао рат против Србије), преварио у процени, показао је ток Првог светског рата. Носиљка са војводом Путником Иако већ тешко болестан, Путник је командовао српском војском за време све четири непријатељске офанзиве на Србију. На носилима и раменима својих војника, Путник је стигао у Скадар 6. децембра 1915. године, а 9. јануара 1916. је пребачен на Крф, где се лечио до септембра те године. У међувремену, 8. децембра 1915, смењен је са места начелника штаба Врховне команде, али о томе није обавештен званично. Сазнао је случајно, у фебруару 1916, од благајника, који му је донео две плате без додатка. Незадовољство због нечовечног потеза краља Александра, пред смрт је овако описао: „Много сам патио и много сам мучен. Али све праштам – све заборављам. Само ме боли то што сам са положаја начелника штаба Врховне команде уклоњен онако, како ја ни свог рђавог посилног нисам терао натраг у команду. Да, ни посилног добар официр не тера од себе овако и на овај начин. А мене, тек мене су уклонили као најгорег, јер је требало неко да плати цех. И то ме боли – и болеће ме до гроба.“ Путник на Крфу Са Крфа је Радомир Путник отишао у Ницу да настави лечење, где је и преминуо. Иако је у том моменту боловао од бронхитиса, умро је од изненадне слабости срца. Уз све војне почасти, сахрањен је на руском гробљу у Ниви. Тачније, није покопан, већ је ковчег спуштен у подрум једне капеле, јер је било предвиђено да по завршетку рата буде пребачен у отаџбину. На жалост, његови посмртни остаци су у Краљевину СХС, пренети тек 6. децембра 1926. године, скоро десет година после смрти, и то после жестоког бунта његових ратника и ученика. Један од српских новинара пролазећи руским гробљем запрепашћено је писао: „Велики вођа наше војске још лежи у црквеном прозору и отаџбина не може још увек да се сети свог великог сина коме толико дугује„. На то су му, наводно, два француска генерала рекла: „Или га пренесите у своју земљу и сахраните, или дајте да га ми Французи сахранимо„. У Београду је како доликује, сахрањен 7. децембра на Новом гробљу, уз државне и војне почасти, које краљ Александар није могао да избегне. На улицама којим се кретала погребна поворка налазила се буквално цела престоница, мноштво народа из Војводине, као и бројна изасланства из осталих делова Србије. Капела војводе Путника на Новом гробљу Радомир Путник уврштен је у ред највећих војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје. Многи га називају творцем модерне српске војске. У оквиру школовања и обуке официра увео је различите новине, укључујући и решавање тактичких задатака. Српску војску је опремио новим наоружањем, на кључна места је поставио талентоване официре и није дозволио да се политика умеша у војне послове. Колико је водио рачуна о војсци, најбоље говори чињеница да је за време балканских ратова, наредио да дневнице потпоручника и војводе буду исте – три динара дневно. Путник се увек истицао као присебна и разборита личност. Било га је веома тешко избацити из равнотеже и знао је да се понаша као господин и официр, и у победи и у поразу. У личном животу је био миран, повучен и скроман човек. У јавности никад није био разметљив и избегавао је претерано декорисање одликовањима, које ни сам није разумео. Једном је изјавио: „Моје декорације су испод мундира„. Ипак, историја памти да су на његовим прсима засијали: Орден Карађорђеве звезде 1. и 2. реда, Орден Карађорђеве звезде са мачевима 2, 3. и 4. реда, Орден белог орла 3, 4. и 5. реда, Орден таковског крста са мачевима 5. реда, Орден таковског крста 2. реда, oрден Светог Саве 1. реда, Златна и сребрна медаља за храброст, Споменица рата за ослобођење и независност 1876—1878, Споменица рата 1885, Споменица за ослобођено Косово, Споменица рата 1913, Споменица краља Петра I, Орден Гвоздене круне 3. реда, Аустроугарска, Орден за војничке заслуге 1. реда, Бугарска, Орден Светог Михаила и Светог Ђорђа са лентом 1. реда, Енглеска, Орден Румунске круне 2. реда, Румунија, Орден Светог Станислава 1. реда, Русија, Орден Светог Станислава са мачевима 2. реда, Русија, Орден Светог Ђорђа са мачевима 4. реда, Русија и Орден Легије части 2. реда, Француска. По овом војводи се у Канади једна планина зове – Путник. Звање војводе у Србији носили су, као владари (краљ Милан Обреновић – с ознакама армијског генерала, краљ Александар Обреновић, краљ Петар Први Карађорђевић, краљ Александар Карађорђевић и краљ Петар Други Карађорђевић), четворица генерала (Радомир Путник, Степа Степановић, Живојин Мишић и Петар Бојовић), и двојица савезничких официра, као почасно звање (Црногорац, сердар Јанко Вукотић, и Француз, Луј Франше д’ Епере). Аустроугарски фелдмаршал Светозар Боројевић фон Бојна („Лав са Соче“) поднео је захтев да у војску СХС буде примљен у звању војводе, али је одбијен. http://www.vucinic.me/epski-ratnik-srpske-istorije/
  22. Version 1.0.0

    51 downloads

    ГРИГОРИЈЕ МИКИЋ ОПШТИ ДЕО
  23. 10. класа Ваздухопловне војне академије (1953-1956), била је једна од, по броју питомаца мањих генерација у историји ове високошколске установе наше војске, али је по броју „занимљивих“ ликова о чијем би се животу и романи могли написати-свакако велика. Међу њих 50-ак који су завршили школовање, поред највиших пилотских и инструкторских дужности у нашој војсци, поједини су се остварили и као професори Универзитета, познати новинари, цивилни пилоти са близу 20000 сати налета… Један међу њима је био и балетан у Народном позоришту и то врло талентован. Иза једног од њих је остао син, наш познати оперски певач, а један има унуку, нашу познату певачицу мени истина тешко дефинисане врсте музике. Е о том последњем је реч. И о једној од најтужнијих прича у историји наше авијације. Јуре Томажич… Јуре Томажич (1934-1967), извор за фото: Монографија 10. класе ВВА У живописниј Рибници подно Похорја у околини Марибора, петог фебруарског дана 1934. године, у чиновничкој породици родио се Јуре Томажич. Након завршене техничке школе и одслушана два семестра на Машинском факултету у Љубљани, уписује Ваздухопловну војну академију и успешно је завршава 1956. године. Прво место службовања му је био 88. ловачки авијацијски пук на аеродрому Плесо крај Загреба. У Загребу се жени са Даринком, сестром једног свог класића и добијају кћерку Дивну. Међутим, убрзо након што се Дивна родила, Јуре у Пули завршава преобуку на млазним авионима Т-33 и Ф-84Г „Тандерџет“ и његов пук се сели на Батајницу, а Јуре, Даринка и Дивна у Земун. Пар Ф-84Г, извор за фото: http://www.muzejvazd...like/f84g_3.jpg Путем којим је кренуо најстарији брат Јуре, кренула су и његова млађа браћа, Вилибалд и Емил. Емил, као најмалађи додуше, као члан локалног аероклуба, док је Вилибалд завршио Пету класу подофицирске пилотске школе и практично истога дана као и старији брат постао пилот. Јуре као потпоручник, док је Вилибалд промовисан у чин водника. Чак су и заједно почели да раде у истом пуку и да лете на „Јак“-овима. Међутим, када је Јуре отишао за Земун, Вилибалд је оставши у Загребу имао и удес и након тога је напустио ЈНА и прешао цивилно ваздухопловство. Средином 60-их година, Југославија и Румунија започињу изградње хидроелектране „Ђердап“ код Кладова. Са наше стране, ангажовано је неколико фирми на извођењу радова, а једна од њих је била и мариборска „Хидромонтажа“. Због обавеза око извођења пројекта, те великог броја стручњака из Марибора ангажованих на њему и доста честих путовања, у лето 1967. године, „Хидромонтажа“ одлучује да за потребе својих радника купи авион. Фирма се обраћа ЈАТ-у и овај им предлаже да им уступи на коришћење авион Ан-14 који спада у групу „СТОЛ“ летелица, тј. за полетање и слетање му не треба дугачка и „тип-топ“ уређена писта. Такође, преко Савезне управе за цивилнои ваздухопловство, одређен је човек који је требао да уреди летелиште у Кладову (Антон Рајшп), док је у мариборском аеро-клубу започела преобука са пилотом који би требао бити стално ангажован на маршрути Марибор-Београд-Кладово и обрнуто. За веома кратко време је уређено летелиште крај Дунава, као и преобука са једним момком у мариборском аеро-клубу. Тај момак се звао Вилибалд Томажич и био је демобилисани војни пилот. Добио је посао и почео да лети… Ан-14 мариборске "Хидромонтаже", извор за фото: лична колекције Аленке Томше Јуре Томажич је у Батајници као пилот на Ф-84Г брзо напредовао. Постао је и заменик командира ескадриле. Добио је и скроман стан у центру Земуна, а са Даринком је добио још једну кћер-Данијелу. Дивна је већ стасала била за школу. А онда је, по потреби службе уследила још једна прекоманда. Након Загреба, Пуле и Батајнице, ново радно место за Јуру је Краљево и аеродром Лађевци. Ипак, капетану Томажичу је било жао да опет сели породицу, а нарочито Дивну која је већ кренула у школу и он одлучује да живи одвојено од породице. Радним данима је у Краљеву, док викендом долази код своје породице у Земун. Дивна са мајком Даринком Субота и недеља, 7 и 8. октобар 1967. године су били прави мали празник у земунском стану породице Томажич. Мајка Даринка и кћер Дивна, заједно са тек рођеном Данијелом су биле срећне јер је на викенд дошао супруг и отац Јуре. Задовољство је било још веће, јер их је током тог викенда посетио брат, девер и стриц Вилибалд. Уз шетњу земунским Кејом, причу и дружење уз чашицу разговора до дубоко у ноћ, викенд је брзо прошао. У зору 9. октобра, Даринка је испратила на посао мужа и девера. У Краљево и Кладово. Имали су исте јакне… И никада нису сазнали да су их то јутро пред одлазак заменили… Аеродром Лађевци, уторак 10. октобар 1967. године. 98. ловачка бомбардерска бригада учествује у тактичкој вежби и изводи бомбардовање земаљских циљева на полигону Овче поље код Куманова. Први излаз је био успешан. Спрема се други излаз… На писти аеродрома Лађевци се налазе 4 авиона спремна за полетање. Авијацијско одељење… У првом „Тандерџету" је капетан Томажич, вођа одељења. Као пратиоци у остала три авиона су потпоручници Ратомир Славић и Љубомир Владисављевић. Трећег пратиоца не знам име. Руководилац летења им даје дозволу за полетање и они крећу пут Македоније… Ф-84Г Тандерџет ЈРВ и ПВО-припрема за лет, извор за фото: http://media.tangosix.rs/2013/09/2535798913_0d7135d86c_o.jpg Летелиште крај Кладова, уторак 10. октобар 1967. године. Око 14 сати и након поздрава са колегама на објекту, пут летелице „Хидромонтаже“ креће група од 7 инжињера и техничара те словеначке фирме. Завршили су своје обавезе и сада журе да се врате у Марибор-својим породицама. Комерцијлани директор фирме Алојз Крижај, вођа пројектног бироа Бого Томше, Ђура Богдановић, шеф тима „Хидромонтаже“ на градилишту, комерцијалиста Алеш Тичар, ВКВ заваривач Цирил Верле и новинар фабричког листа Драго Гајзер, који је у Кладову писао прилог за билтен. До Београда ће са њима и Фрањо Ребершак, директор представништва у Србији. На сурчинском аеродрому ће сипати гориво, а онда ће их пилот, Вилибалд Томажич одвести до Марибора… Вилибалд Томажич (лево) из периода док је био пилот у војсци, извор за фото: љубљански лист "Вечер" Земаљски циљеви-мете на Овчем пољу су збрисани са тла у облаку дима. Јуре Томажич води своје одељење натраг за Лађевце. Због лошег времена и ниске облачности од контроле летења добијају инструкцију да иду долином Мораве до Варварина, а одатле скрену на запад ка Краљеву и Лађевцима. Дошавши до Варварина, одељење улази у облак и вођа наређује вертикално пробијање облака ка западу. Нажалост, у том науму их је "омео" Јухор. У условима готово никакве видљивости, вероватно дезоријентисани и са малим прирастом висине без обзира на маневар, три „Тандерџета“ ударају у планину и распрскавају се у хиљаде делова. На лицу места гину капетан Јуре Томажич, вођа и пратиоци, потпоручници Славић и Владисевљевић. Трећи пратилац видевши ватрене лопте испред себе чини маневар разлаза и успева срећом да избегне планину… Обронци Јухора, извор за фото: http://static.panoramio.com/photos/large/44861469.jpg Ан-14 полеће из Кладова пут Београда и Марибора после. Маршрута до Београда је релативно проста. Само један прекретни оријентир-Доњи Милановац. Али Вилибалд пре летења током метеоролошке припреме прави алтернативну маршруту, уколико је Мироч под облацима-а јесте. Након полетања, скреће неких 30-ак километара јужно од пријављене руте. Међутим, Дели Јован, Велики и Мали Крш су под облацима и у још сложенијој метео ситуацији.. Планина Стол више Бора се и не види. Није ју видео ни Вилибалд… Маршрута Вилибалдовог лета са уцртаним скретањем и местом пада Два рођена брата су погинула, сваки у својој летелици којом је управљао, на раздаљини од непуних 100 километара и у размаку од 2-3 сата… Команда 98. ловачке бомбардерске бригаде у Лађевцима, односно Команда РВ и ПВО, о немилој трагедији обавештава породице настрадалих. У стану Томажичевих у Земуну су већ колеге које су дошле удовој Даринки да изјаве саучешће… Дивну доводе из школе, а са наставе је комшиница изводи са изговором да је тата пао и сломио ногу… Даринка моли колеге свог покојног мужа да јаве мајци у Словенију. Она нема снаге. Даје им адресу у Птују, где живе Јурина мајка и најмлађи брат Емил… Телеграм је послат и мајка и брат сазнају тужну вест… Сутрадан, 11. октобра, хеликоптер наше војске успева да се пробије до места на Столу где се срушио „Хидромонтажин“ авион. Ваде тела унесрећених и врши се идентификација над посмртним остацима… Нека тела и није било могуће идентификовати, сем на основи личних исправа. У унутрашњем џепу јакне пилота летелице, проналазе личну карту. На име Јуре Томажич. Из мариборске „Хидромонтаже“ тог преподнева, једанаестог октобарског, пут Птуја путује још један телеграм. Да су мајка и брат изгубили сина и брата Јуру Томажича… Обронци Стола, извор за фото: http://karas4training.com/files/event/2013/10/09/karas-13969.jpg Уцвељена мајка након пријема првог телеграма из Земуна, када је видела други телеграм и опет Јурино име, помислила је да је грешком пошиљка „удуплана“… Није ни обраћала пажњу… Горку истину спознао је Емил. Заправо, претпоставио је шта је у питању. Јер, ако је Команда ваздухопловства обавестила породицу о погибији Јуре-војног пилота, зашто их о томе обавештава и „Хидромонтажа“!? Наслутио је истину, да је дошло на неки бизаран начин (замена јакни) до замене идентитета. Вилибалд је тек почео радити у фирми и није стигао да упозна људе у њој. Тако да је онај који је слао телеграм, написао име како му је и дато-Јуре… О црним слутњама Емил није обавестио мајку… 12. октобар 1967. године. Из Батајнице за Церкље, полеће војна Дакота, носећи посмртне остатке настрадалих радника „Хидромонтаже“. Њих шест, пошто је директор представништва за Србију, Фрањо Ребершак сахрањен у Београду. И два рођена брата Томажич… Предаја посмртних остатака породицама на аеродрому Церкље, извор за фото: лична колекције Аленке Томше Када су посмртни остаци радника предати породицама у Церкљу, авион полеће за Птуј, на аеродром Мошкањци. На платформи аеродрома се налази мало људи… Брат и мајка и нешто мало родбине… Војници из авиона износе ковчег са заставом Југославије. Мајци се срце стегло, али сузу не пушта… Мајка пилота свуда у свету је свесна да до овога увек може доћи… А онда војници из летелице износе још један ковчег. За то време мајка се осврће и тражи погледом сина Вилибалда, јер га је очекивала да дође у овом авиону и допрати тело свог брата. У том тренутку и она је угледала други ковчег и упитала Емила: „Ко је то?“ „То је мајко наш Вили! Нисам ти могао рећи!“ Мајка се скаменила од бола… Није могла сакрити сузе… Панорама Птуја, извор за фото:http://www.sloveniatimes.com/modules/uploader/uploads/Aktualno/Podobe1/ptuj-slovenia-iii.jpg Браћа Томажич су сахрањена у породичној гробници у Птују уз све војне почасти. Поред породице, родбине и класића, на сахрану је дошао готово читав Птуј...
×
×
  • Креирај ново...