Претражи Живе Речи Утехе

“Српска православна црква, обновљена и уједињена 1920. године, утемељена је на темељу мученика из Првог свјетског рата и спаљеним и вјетром развејаним моштима Светог оца нашег Саве”, казао је, између осталог, монах др Павле Кондић, сабрат манастира Стањевићи, у документарном филму “Век уједињења”, чији је аутор Сава Самарџић, у продукцији ТВ Храм. Отац Павле каже да када се говори о уједињењу Српске православне цркве треба имати на уму да је то била општа жеља цјелокупног клира српскога народа те да није било ни једног јединог свештеника ни монаха, а камоли епископа, који је имао било шта против уједињења и васпостављања Пећке патријаршије. “И то су сви, свако на свој начин, показали и посвједочили, и дали свога учешћа у уједињењу. Тако да са ове стогодишње удаљености гледано, мирне душе можемо рећи: Све је свето и честито било и миломе Богу приступачно. А да би могло тако да буде, треба да имамо на уму крв мученичку Митрополита скопског Вићентија, који је спаљен и остао са својим ђаконом без гроба и мрамора негдје у Качаничкој клисури, и преко 400 глава српских у мантији, који су крвљу својом посвједочили вјерност српском имену и Православној цркви”, казао је о. Кондић, подсјетиивши да су они страдали у највећем броју од Бугара у току Првог свјетског рата, као и од Аустријанаца. Наглашава да је темељ Српске православне цркве и 1. 350.000 српских глава, по ријечима ранохришћанским крв мученика је темељ нових хришћана. “И та Српска православна црква обновљена и уједињена 1920. године утемељена је на том темељу мученика из Првог свјетског рата, утемељена је на глави Епископа Теодора Вршачког, на ђакону Авакуму, игуману Пајсију, утемељена на свим знаним и незнаним главама. Бескрајна је то море. Утемељена је напокон на спаљеним и вјетром развијеним моштима Светог оца нашег Саве”, рекао је отац др Павле Кондић у документарном филму “Век уједињења” који препоручујемо вашој пажњи. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 22. маја, на празник Преноса моштију Светог Николаја Мирликијског, храмовне славе манастира Врањина, са свештенством Свету архијерејску литургију у овој древној немањићкој светињи на Скадарском језеру. Звучни запис беседе У току Свете службе Божије крштен је и миропомазан Василије Паљевић а на малом входу Високопреосвећени је подарио игумански штап досадашњем настојатељу врањинске светиње оцу Игњатију, истичући да је ово послије дуго времана први званични игуман ове обитељи Св. Николаја. “Нека ти Господ да снаге заједно са својим братством и пријатељима ове свете обитељи, да се духовно и морално обнављате и да обнављате ову светињу, да она процвјета и да кроз њу проговори дјело Светога оца нашега Николаја Мирликијског Чудотворца”, казао је том приликом владика. Отац Игњатије је заблагодаривши владици, братији, свештеницима, указао и дужно поштовање породици пострадалих: Дарка Вујошевића, Ратка, Јане и Нине Кумбуровићима. “Дадох обећање, даће Бог и љубав ове братије и ваша очинска љубав да издржим и да се још јаче утврдим и у ангелском чину и у овом позиву”, казао је игуман Игњатије у свом кратком благодарном слову. Након прочитаног зачала из Светог јеванђеља Митрополит Амфилохије је казао да се Христово васкрсење већ двије хиљаде година прославља широм васељене а у исто вријеме прослављајући Христа васкрслога из мртвих, ми се сјећамо и чувствујемо све оне који су Њега прославили и посвједочили кроз вјекове. Подсјетио је да данас поред Светога оца Николаја, преноса његових моштију у 11. вијеку из Мира Ликијскога у град Бари, гдје се и данас налазе, прослављамо Светог мученика Христифора, Светог пророка Исаију који је посвједочио Христа Господа 700 година прије Његовога рођења и прорекао да ће Дјева родити Сина и даће му име Емануил: “Пророк Исаија који је Духом Светим надахнут и уздигнут до небеса, први је чуо глас и пјесме светих ангела и архангела око Престола Божијег на небесима Свјат, Свјат, Свјат, Господ Саваот… Ту пјесму је чуо Св. пророк Исаија, пренио и записао, и она се пјева до данашњега дана”, бесједио је владика, подсјетивши на многобројна његова пророчанства међу којима и Силазак Духа Светога на Гору сионску. Даље је казао да је врањинска светиња мјесто свједочења Христа распетога и васкрслога преко Светога оца Николаја, коме је овај свети храм посвећен, истичући да су се многи уградили у ову немањићку светињу кроз вјекове, те да су до данас сачуване повеље којима ју је Свети Стефан Првовјенчани обдарио. Како је нагласио овдје је и Свети Сава долазио а мошти његовог ученика првог зетског епископа Илариона су биле у овој светињи све до великог њеног страдања од Турака 1843. године, када су настрадале: “Историја ове светиње је везана за историју наше Митрополије и 800 година њенога постојања, везана је за Св. Симеона Мироточивога, за Св. Саву, Св. Стефана Првовјенчанога, Илариона подвижника и дивнога епископа зетскога, и све оне који су се кроз вјекове овдје Бога прослављали.” Како је казао ова светиња је везана и за оне који су се у вријеме Црнојевића овдје окупили када је надирала турска сила и када је Млетачка република загосподарила била овим крајевима и Пречистом Крајинском и наметала своје унијатске епископе и митрополите. “Онда су Црнојевићи и ондашњи главари зетски тражили да они хоће да прихвате Млетачку власт, да би се спасили од турске окупације, али под условом да митрополит буде њиховог поријекла и вјере, као што се и догодило. И није прекинута та жива заједница унутар Митрополије зетске, Митрополије црногорске, од тада и до тада па ево и до данашњега дана”, бесједио је Митрополит црногорско-приморски. Посебно је нагласио тај живи континуитет Зетске митрополије, накнадно назване Црногорском митрополијом, због лажних историчара који тврде како је наводно од тога времена био некакв зетски митрополит који нема везе са Српском православном црквом: “Једна потпуно бесмислена и лажљива историјска прича. На тим лажима данас многи покушавају да граде ову нашу древну Зету, Црну Гору. Ова светиња је везана управо за тај древни период од времана Св. Саве и Митрополита Илариона па све редом до тога страдања у 15. вијеку а од тада до наших времена”, рекао је Митрополит Амфилохије. Нагласио је да је веома значајно да се ова немањићка, светосавска, светоиларионовска светиња обнови, да се обнове њени конаци које је подизао књаз и краљ Црне Горе, а који су порушени послије Другог свјетскога рата у вријеме када је ту био јеромонах Роман, који је овдје прогоњен. “У то вријеме су Скојевце организовали из Подгорице да прогоне калуђера и да разарају овај манастир а сада Бог удесио да наш отац Игнатије, нови игуман ове светиње, са подгоричком омладином, са братством Светога Симеона Мироточивога и Светога Николаја, обнавља ову древну светињу. Обнављајући се кроз њу, обнавља и наше и своје памћење за тај живи континуитет врањинске светиње кроз вјекове и за све оне који су себе уградили до краља Николе и до најновијих времена, као и за оне који су овдје пострадали: Дарко, Ратко, Јана и Нина, који су себе уградили у ову светињу и њихов спомен ће остати незабораван”, поручио је Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Архиепископ цетињски је након Литургије предводио литију око храма, освештао и пререзао славски колач. Честитајући празник пожелио је обнову ове светиње, подсјећајући да је изнад манастира, гдје су почела ископавања темеља старога храма посвећенога Св. Сави, пронађен и гроб највероватније ктитора а, како је казао владика, могуће и некога од зетскиха епископа. “Надамо се да ћемо обновити тај Храм Светога Саве јер је он старији од свих храмова који су подигнути у његову част и у Србији, Босни и Црној Гори”, казао је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије Овогодишњи кум славе био је Богдан Паљевић, који је крстио сина Василија, док је кумство за идућу годину преузео Игор Пренкић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос, поводом Ђурђевдана, храмовске славе манастира Космач на Скадарском језеру Свету архијерејску литургију у овој древној светињи, задужбини краља Вукашина Мрњавчевића. Након литургије благосиљан је славски колач. Звучни запис беседе Владика је у архипастирској бесједи рекао да је историја манастира Космач распета историја. “Али је истовременео и историја у духу васкрсења”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Подсјетио је да су се на овом мјесту, по предању, вјенчали Вукашин Мрњавчевић и Јевросима и на ријечи мајке Јевросиме “немој сине говорити криво, ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинога”. Додао је да је Космач вјековима метох Цетињског манастира, који се након братоубилаштва Другог свјетског рата био претворио у рушевину. “Хвала Богу, и ова светиња, као и друге светиње широм Црне Горе, запостављене и запуштене, оне су у знаку васкрсавања у ово наше вријеме. Нажалост, они који су на власти данас, попут некадашњих Мрњавчевића, мисле да су несмјењиви. Они сматрају, чак и њихова скупштина, да је обнова ових светиња девастирање, како они кажу – културнога блага Црне Горе. Није било девастирање то што су светиње биле претворене у рушевине, што су зарасле у коров, што су се змије по њима легле”, рекао је Владика Амфилохије. Владика је рекао да се нада у Бога да ће, као што се обнавља и васкрсава космачка светиња и као што се обнављају и васкрсавају светиње широм Црне Горе тако васкрснути и црква Светог Петра Цетињског на Ловћену. “И да ће се тако Црна Гора вратити себи самој, Петровићима и Ловћену и да ће вратити поштовање према Светом Петру Цетињском и Петру Другом Ловћенском Тајновидцу, да ће га ослободиоти из тамнице у којој се налази још од седамдесетих година прошлог вијека”, поручио је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије је подсјетио да је постојала намјера да се ово свето мјесто претвори у коцкарницу. “То би, ваљда, била обнова културног блага Црне Горе. Хвала Богу, Свети Георгије ипак није дозволио, и нијесу дозволили ктитори и овај народ овдје да се то деси”, рекао је Владика. Владика је подсјетио да је данас и слава светородне лозе Петровића. “Обновили смо цркву Петровића – посвећену Светом Георгију и данас је требало да служимо на Његушима, али због овог вируса, а и ових других, још опаснијих вируса, то није било могуће. Чекамо да се исцијелимо од тога, да би онда могли да се и ми ми и цијела Црна Гора и сви земаљски народи исцјељујемо вјером у Христа распетога и васкрслога, Бога нашега коме нека је слава и хвала у вјекове вјекова”, закључио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У издању манастирâ Пустиње и Раче, а са благословом Епископа ваљевског Милутина, 2019. године је објављена књига епископа Јована (Пурића) Горе имајмо срца (историја и есхатон) ИСБН 978-86-81218-18-1. У самом уводу владика Јован објашњава православно учење о есхатону као савршено испуњавање и осмишљење историје, односно врхунац, пуноћу и стварност вечног животу у заједници са Тројичним Богом после Другог Христовог доласка, а наглашава да последње догађаје треба схватити искључиво у светлу Оваплоћења и Откривења Господа Исуса Христа, Сина Божјег. То је веома важно јер се у савременој богословској литератури говори о двема есхатологијама – за које аутор каже да су у сржи једне и јединствене – футуристичкој (у вези са очекивањима онога што ће се тек збити и открити у Другом Христовом доласку) и оствареној (у вези са Оваплоћењем Сина Божјег и Његовог првог доласка у свет, односно у историју). Дакле, аутор овде жели да истакне да есхатологија мора да буде у вези оба Христова доласка, јер је есхатолошка епоха започела првим доласком и до Другог доласка. У даљем тексту eпископ Јован говори на тему Божански домострој као предуслов есхатолошке стварности, а затим је врло занимљив одељак на тему Надвечност и самобитијност Божја. Поглавље Временост света, аутор базира на светоотачкој литератури која се бави категоријама времена. Затим следи одељак О логосима бићâ и ствари, па Рођење Исуса Христа и премошћавање јаза између времена и вечности, где аутор уз помоћ библијских зачала говори и Оваплоћењу и богочовечанској Личности Исуса Христа. Поглавље Прожимање вечности и времена је, можда, и главнo у целој књизи, јер аутор у њему говори о духовном стању у Царству Божјем, о Осмом дану и сусрету вечности и временитости, који се као категорије међусобно разликују квалитативно, а не квантитативно, што eпископ Јован објашњава тако што наглашава да вечност није бескрајно продужено време, већ је нестворена Божја вечност у онтолошком смислу сасвим другачија од створеног времена. У истом одељку аутор објашњава и пуноћу времена, а кроз ово тумачење даје и дефиницију времена у хришћанском догматском учењу. Последње поглавље Очекивање нових небеса, нове земље и нове заједнице са Тројичним Богом може да буде и закључак те публикације уз акценат аутора да је циљ живота сваког хришћанина да уђе у заједницу са Богом и да кроз примање нетварне благодати Божје постане нови човек, односно обожени човек, као христолико биће које је од стране сопственог Творца призвано на вечни живот у заједници са Богом. Вера у Бога, односно живот у Богу, као живот у Христу, даје смисао људском постојању које ће и бити испуњено у Осмом дану Царства Божјег. На крају је дата обимна библиографија подељена на два сегмента: светоотачки извори и литература на српском и осталим језицима. Ова публикација може да буде корисна свештеницима, монасима, студентима богословских факултетâ и ђацима богословијâ, али и свим верницима јер, уз јасан стил, сажето и са неколико аспеката анализира појам историје и есхатона у православном хришћанском догматском учењу. Извор: Инфо-служба СПЦ

Преосвећени Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило приликом посете црквеној заједници у Виндзору, у сали цркве Св. Димитрија, одржао je духовно предавање на тему мисије СПЦ у Јужној и Централној Америци. Владика се кратко осврнуо и на актуелну ситуацију у Црној Гори, а поводом усвајања такозваног закона о слободи вероисповести којим се планира легализовати отимање имовине СПЦ у Црној Гори. Предавање преносимо у целости: Да би се уопште могло причати о мисији и достигнућима СПЦ у Јужној и Централној Америци неопходно је да се вратимо на простор бивше Југославије и то у период непосредно пред завршетак Другог свјетског рата. Наиме, једна велика група људи са свештенством и својим Митрополитом Св. Јоаникијем Липовцем – више од 120 свештеника Митрополије црногоско-приморксе и око 10.000 људи – кренула је да одступа из бивше Југословаије, због гоњења од стране комунистичких власти, јер су се бојали за своје животе и своју будућност. У томе одступању, на злогласном Зиданом Мосту, на територији Словеније, скоро цијела група је побијена од стране комуниста. Дакле, тада је погинуло више од 120 свештеника. Сигурно је, да тога злочина није било, да би стварна слика црквеног живота у Јужној Америци и у другим крајевима наше дијаспоре данас била другачија, јер би ти свештеници негдје нашли мјесто и они би послужили Богу и роду и изван своје домовине. Дакле, то је био један од узрока зашто је стање у Јужној Америци било дуго времена запуштено. Тек деведесетих година 20. вијека долази тамо архимандрит Доситеј Мотика, данашњи епископ у Лондону. Он је запамћен тамо по својој ревности у раду и зато га људи радо помињу. Његово пребивање тамо оставило је лијеп траг. У његово вријеме поставио се темељ за изградњу нове цркве Рођења Пресвете Богородице у Буеносајресу, коју ће касније завршити Његово Преосвештенство Епископ Митрофан, у вријеме његове администрације Јужном Америком. Да бисмо имали јаснију слику, морам поменути да ни Јужна Америка није била поштеђена од нашег несретног раскола у емиграцији. Дакле у вријеме раскола, 70-их година 20. вијека, уређује се прва парохија у Аргентини посвећена Св. Сави. Међутим, она није прихватала архимандрита Доситеја. Отклањајући се од њега, одборници су говорили: „Ти си комунистички поп“. То је свакако био један од главних повода за изградњу новог храма Рођења Пресвете Богородице у Буенос Ајресу. Очигледно је Господ наше неспоразуме и неслоге извео на добро, па је из свађе никао нови храм гдје се сада налази сједиште наше епископије која је основана званично од стране Светог Сабора СПЦ 2011. године. Владика Митрофан је двадесетак година био администратор у Јужној Америци и уз све своје еперхијске обавезе у Сјеверној Америци он је стизао да обилази наш народ тамо и успио је да их окупи. У његово вријеме придружују се нашој Цркви неке бразилске парохије, које се састоје од домородачког становништва, тј. од Бразилаца, чак нашој епархији приступа и један манастир у Бразилу, тако да је наша Црква тамо значајно проширила своју мисију, особито у провинцији Пернамбуко чији је главни град Ресифе. У Аргентини, гдје имамо највише наших исељеника, имамо двије парохије у Буенос Ајресу, затим једну у Венадо Туерту, једну у Генерал Мадријаги, која је на путу према мору, и једну на сјеверу Аргентине у Маћагају, гдје имамо храм Св. Николе. Сада смо одлучили да на сјеверу Аргентине, у главном граду провинције Ћако– Ресистенцији, у ком живи доста наших исељеника, изградимо нови храм Св. Тројице. Завршили смо углавном грађевинске радове али сада ће нам требати доста средстава и времена за унутрашње и спољашње уређење тога храма који се гради у типично византијско-српском стилу. У његовој основи је план цркве манастира Златице код Подгорице из 5. вијека и уграђени су још неки елементи које је пројектовао архитекта Александар Рогановић, који руководи радовима. Он је иначе нашег поријекла и близак је рођак чувеног митрополита црногорско-приморског са краја 19. вијека – Илариона Рогановића. Дакле, то су те четири стабилне парохије гдје имамо своје свештенике али, свакако, има још градова гдје живе наши људи. Њих посјећујемо специфичним поводима, а служимо или у храмовима других Православних Цркава или по кућама, зависи како гдје. Нашег народа има доста и у Венецуели. Ту је била јака тзв. „четничка емиграција“, и тамо имамо две парохије – у Какарасу и Маракају. Данас је тамо доста тешко стање, ванредна је ситуација у земљи и економска и политичка, али ето ми се надамо да су то само нека привремена стања која ће та земља ускоро превазићи. Тамо имамо архимандрита Евстатија Аздејковића, који уједно опслужује и потребе Доминиканске Републике. Помињем посебно Доминикану јер сам чуо да много наших људи одавде одлази тамо на одмор а неки чак тамо и живе. Било би добро када бисмо сви заједно покушали да организујемо црквени живот тамо. Ја се нудим за организатора, и отворен сам за дијалог о томе да изградимо тамо један храм и да имамо тамо свог свештеника за вас и све друге који тамо одлазите на одмор.Тамо је туризам читаве године и тамо има много наших људи који раде или сезонски или стално у угоститељској дјелатности. Како већ рекох, примарни је наш задатак прикупити људе нашег поријекла. То првенствено радимо тако што при црквама имамо недјељне школе језика гдје им причамо о нашој култури, причамо им житија наших светитеља, бесједимо, штампамо књиге и много тога још. При крају је превођење Охридског Пролога Владике Николаја на шпански језик. Затим, штампамо црквене календаре. Имамо своју интернет презентацију а линк презентације можете наћи на сајту наше Патријаршије међу линковима епархија. Већина садржаја је на шпанском језику, али је могуће довољно се упознати о нашим активностима само на основу фотографија. Трудимо се колико је до нас. Међутим не можемо се ограничити на то да се бавимо само нашим исјељеницима. Нама се јављају стално припадници домородачких народа, католичке или протестантске вјероисповијести, или атеисти, који желе да се упознају са православљем. Само у време владике Митрофана су нам се придружиле две парохије у Бразилу. То је провинција Пернамбуко Ресифе. Имамо тамо један манастир Св. Тројице, у којем служи Бразилац, наш брат архимадрит Педро. Са њим је тамо и један искушеник. Мали манастир, али за почетак неке мисије довољно. У тим крајевима не постоји ни једна друга православна црква. Све су оне груписане углавном у великим градовима као што су Сао Паоло и Рио Де Женеиро, а ми смо се некако подигли на сјеверу Бразила и мислим да итекако тамо имамо велику будућност. Једна од тих парохија нема свој храм и захтијева нашу помоћ. Ми смо помагали до сад колико смо могли. Имамо жељу да купимо тамо једну кућу са имањем и да направимимо и тамо један храм за ту парохију. Иначе, то су веома вјерући људи, дубоко православни. Имамо парохије и у Колумбији у граду Медељину, затим у Еквадору у граду Гвајакил, где се труди архимадрит Рафаило Чепрњић. Он је наш човек из Боке Которске али вјерници су сви Еквадорци. Веома су дубоко примили Православље. Архимандрит Рафаило од њих захтјева озбиљну и врло дугу припрему за крштење, тако да су они сви веома свјесно и пуним срцем примили православну вјеру. Имамо један манастир у Гватемали. Он нам се недавно прикључио. Тамо је игуманија мати Инес, Гватемалка, која је сав манастир, цркву и све зграде изградила на имању својих родитеља. Родитељи су јој били богати људи, Гватемалци. Она је сво то наследство посветила Богу. Тамо има још три монахиње. Углавном су старије. Једна је са Филипина, једна из Сјеверне Америке и једна из Чилеа. Придружила им се недавно још једна Чилеанка, тако да тамо настојимо да подмладимо сестринство и да формирамо прави манастирски живот у Гватемали. Затим имамо и мисију у Чилеу, у граду Сантјаго де Чиле. Тамо имамо парохију на челу са јерејем Душаном Михајловићем. На југу Чилеа сада градимо један манастир. Један наш човјек, Херцеговац, Стеван Миловић има тамо плантажу трешања које успијевају када овдје код вас нема трешања, јер тамо је љето кад је овдје зима. Он је дио свог имања поклонио нашој епархији и ту желимо да направимо манастир. Засад имамо тамо једног јеромонаха и једног монаха. Предивна природа. Ја сам тамо био једним тужним поводом јер се упокојио архимандрит Агапит, Рус, који је дошао на идеју да се ту прави манастир. Он је ту дошао већ начетог здравља и брзо се упокојио. Сахранисмо га тамо у том предивном амбијенту, на имању намијењеном за монашки живот и изградњу манастира. Кад сам путовао тамо срио сам многе туристе успут, што показује да су мјеста веома посјећена. Тај предио се зове Патагонија Чилеанска и Аргентинска. Тамо се налази град Барилоће који је посебно познат и један је од главних летњих и зимских туристичких центара. Читава Аргентина и Јужна Америка су засути предивним пределима, мјестима и плажама. Ја се никад нисам бавио дубље тим туристичким понудама земаља Јужне и Централне Америке, али успут посjетим и таква мjеста. На примjер, био сам на тромеђи Аргентине, Бразила и Парагваја. Тамо постоје чувени водопади Игуазу, који су једно од свjетских чуда. Нешто слично као овдје ваши Нијагарини водопади, мада они кажу да су њихови љепши. Ви бисте се вjероватно спорили са њима… Како год, тамо смо прошле године на Крстовдан освештали воду и затим смо излазили да бацимо крст и у водопад Игуазу. Интересантно да се један од најдубљих водопада зове „ђавоље грло“, на шпанском „Garganta del diablo“. Кад ми рекоше то, ја им им казах: „Гдје ћемо прије крст да ставимо него у ђавоље грло, и нек се тамо Господ са њим разрачунава“. Предивна природа. Препоручујем свима да погледате филм „Мисија“ са Робертом де Ниром. Радња тог филма се догађа управо на Игуазу водопадима. Филм је рађен по истинитом догађају, тако да кад га погледате, биће вам јасније неке ствари у вези Јужне Америке. Недавно је Свети Архијерејски Сабор СПЦ, уз сагласност владике Максима, пошто је тај простор био дио његове епархије, донио одлуку да и Мексико припадне нама, пошто је то латински свиjет и користе такође шпански језик. Да напоменем да се у свим земљама Латинске Америке прича шпански, осим у Бразилу гдjе се користи португалски. Доста су слични али и различити. Имајте у виду да се тамо говоре специфични дијалекти шпанског и португалског језика. Једна наша монахиња, Бразилка поријеклом, каже да је једно вријеме била у Португалу, у једном манастиру, и да годину дана није могла да разумије ништа што се прича. Када је у питању наша мисија, и у Мексику је слична прича као у Јужној Америци. Све те парохије и свештеници захтијевају помоћ из централне епархијске касе. Мјесно становништво помаже колико и како може, али они нису имућни као што сте ви овдје или Срби у Западној Европи или Америци, тако да морамо да додајемо помоћ за потребе мисије и за свештеничке породице. Није лако тамо. Можда је за монахе мало једноставније и лакше али за човјека са породицом није једноставно живјети тамо. Земље су у економској кризи, инфлација је велика, плате мале а цијене високе, тако да цијела наша мисија захтијева доста економских средстава. Помаже митрополит Амфилохије, пошто је он на неки начин оснивач те епархије, будући да је он и предложио Св. Сабору СПЦ, заједно са владиком Митрофаном, да се оснује засебна епархија за Јужну Америку. Помажу нам и наша браћа архијереји из Америке и Канаде са једном годишњом помоћи а и овако, приликом мојих посјета њиховим епархијама организују се донаторске вечере. Заиста треба доста средстава да се та епархија стави на ноге. Али сјетимо се да и овдје није увијек било „ружичасто“. Рецимо ви знате да се у вријеме Св. Мардарија Либертивилског говорило „Мардарије цркву гради, умире од глади“, и да су тада црквене прилике биле доста неуређене. Данас, Богу хвала, овдје имамо четири епархије које могу да послуже за примјер свима другима, и које помажу свима нама, гдје год да се налазимо. * * * Хтио бих да подијелим са вама неколико прича о људима који су тамо живјели или још увијек живе. Један од њих је био Благоје Јововић, човјек из Бјелопавлића, који је био пријатељ о. Радојице Поповића. Отац Радојица је свештеник кога је послао патријарх српски Гаврило Дожић послије рата у Аргентину. Он је часно служио Богу и роду све до своје смрти, и урадио онолико колико је могао један свештеник да уради на тако огромним територијама. Тридесетак година послије његове смрти, све до доласка архимандрита Доситеја, није било српског свештеника у Аргентини. Дакле, Благоје Јововић је дубоко проживљавао сву судбину српског народа ма гдје да се он налазио. Својевремено је сазнао да је у Аргентину дошао и злогласни усташки поглавник Анте Павелић. Ви знате да су многи фашисти и усташе примљени у Аргентину у вријеме предсједника Доминга Перона. Они су такозваним „пацовским каналима“ пребацивани у Аргентину. Анте Павелић је управо на на такав начин, преобучен у кардинала, са пасошем Ватикана, стигао у Аргентину. Да напоменем да је иначе тамо завршио свој земни живот и отишао на суд Божији и злогласни Хитлеров доктор Менгеле. Чак има једна књига „Степски вук“, недавно написана, која тврди да је и Хитлер тамо дошао. Међутим мислим да је то више пропаганда, јер нема реалних доказа за то, а Руси јасно показују Хитлерову лобању у некој библиотеци у Москви. Али ово у вези са Антом Павелићем је жива истина, иако је Аргентина одбијала да призна да је он тамо, јер га је наша земља, бивша Југославија, потраживала као ратног злочинца. Међутим, испоставило се да је он заиста био тамо. Благоје Јововић, по благослову о. Радојице, у договору са једним Кривокапићем, сковао је план да убију Анту Павелића. Једна наша храбра Далматинка или Личанка, Милева Гаћеша, која је још жива, много тога ми је говорила директно. Рекла ми је такође да им је она дала пиштољ да то ураде. О овој причи можете више података наћи у књизи „Аргентински осветници“ Рајка Ћулафића из Чикага, који је о томе писао. Они су пратили Анта Павелића кроз Буеносајрес и, у погодном моменту, Благоје је притрчао и сасуо у Анта неколико метака и он је ту пао. Благоје је побјегао, не узевшпи торбу коју је Анте ту испустио. Вјероватно би у тој торби било много доказног материјала против усташа, али он није хтио да је узме да се не би сматрало да је он то урадио због крађе. Од тих рана Анте је умро у Шпанији, гдје су покушали да га излијече али нису успјели. Умро је веома брзо после атентата. Благоје је чувао ту тајну педесетак година. Једном приликом је дошао у манастир Острог и исповиједио се код митрополита Амфилохија. Митрополит му је рекао да треба то свима јавно да обзнани, јер то није за исповијест него је то један херојски чин и подвиг као што су и подвизи Милоша Обилића, Гаврила Принципа и других наших јунака који су исказали своје мишљење и на неки начин били продужена рука Божије правде на земљи. Благоје се послије тога атентата скрасио у Аргентини, оженио Аргентинком и тамо основао породицу. Остали су иза Благоја и ње један син и три кћери. Врло добри људи и православни хришћани. Једна од ћерки говори врло добро српски и она је и преводилац са шпанског на српски језик. Она ми је причала како је Благоје у задњим данима, у вријеме кад је почео овај задњи рат у Југославији, посматрао трагедију нашег народа у Српској Крајини и у Босни а потом и на Косову и Метохији и да је стално плакао. Она каже да му је то скратило доста живот јер је он проживљавао сву ту нашу несрећу у свом срцу. Тако је завршио Благоје свој земни живот у Аргентини. Сахрањен је у Росарију. Митрополит Амфилохије и ја смо били на његовом гробу, а мислим да је раније и владика Митрофан посећивао његову породицу и да се зна добро са њима. Недавно су власти града Београда, учинили праву ствар тако што су једној значајној улици у Београду дали име српског хероја, Благоја Јововића. После смрти Благојеве, трагично је изгубио живот и о. Радојица Поповић. Званична верзија каже да је он сам пао под воз, међутим у народу је остала прича да су то усташе урадиле у знак освете због убиства Анта Павелића и да су га они гурнули под воз. Он је био већ у годинама када се преселио у Царство небеско. Био је добри пастир српских душа у Јужној Америци. Једна од значајних личности у Аргентини јесте и Милева Гаћеша, која је још жива и има деведесет и коју годину. Она редовно долази у цркву и радо са нама дијели своја сјећања из тог периода. Она је једна жива легенда. Има још много таквих наших људи који су још увијек живи или су живјели у Аргентини. Један од њих је Александар Свивак. Ја сам га затекао у већ позним годинама, кад је већ почео помало да заборавља, али док је био здрав физички, стално је био први на богослужењу и говорио: „Гдје су ови светосавци? Што касне на богослужење?“ Он ми је причао да је био у војсци ђенерала Драже Михаиловића и да је послије рата морао да избјегне. Имао је два брака и из та два брака три или четири ћерке и доста унучади. Ето, хтио сам да подијелим са вама и те неке личне судбине. Има их доста тамо и могло би се о томе много говорити… Владика се потом дотакао актуелне црногорске теме Црна Гора је један камен вјере. Њен садашњи митрополит Амфилохије је један свети човјек. Не могу они њега да сломе нити могу да сломе Цркву у Црној Гори. Она је основана на молитвама Богородице, на Христовом камену вјере, на Св. Петру Цетињском, на Св. Василију Острошком и на Петру Другом Петровићу Његошу, Ловћенском Тајновидцу. То су велики залогаји, па и за актуелни црногорски режим и њеног предсједника Мила Ђукановића. Кућа Ђукановића је свакако била чувена по јунаштву, али је краљ Никола у своје вријеме рекао: Ђукановићи су добри јунаци али не треба им дати власт. И видите да је краљ био у праву. На жалост, свједоци смо данас да многи тамо продају вјеру за вечеру. Проблем је у томе што се у Црној Гори није промијенила власт. Тамо су на власти настављачи атеистичко-комунистичког система, али се том атеизму додао и нездрави национализам и етнофилетизам. Све то користи тај корумпирани режим, правећи заваде у народу, само да би задржали власт и новац који су многи из власти неправедно стекли и опљачкали од државне имовине. Сва предузећа су тамо распродата и приватизована и тај новац је неко ставио у свој џеп. Одакле предсједнику Црне Горе да он буде милионер. Његово прво запослење је било мјесто предсједника владе. Зар је плата предсједника владе толика да он може да буде милионер? Ја постављам питање црногорским властима: За које дјело добро они бацају камење на митрополита Амфилохија? Тај човјек је толико доброг урадио за Црну Гору. Обновио је, са својим сарадницима, и свакако уз велику помоћ вас и многих Срба из Канаде и Америке, неколико стотина цркава и манастира. Морамо сви признати, да се не би тако брзо обновила СПЦ у матици да није било ваше помоћи на чему смо вам сви ми захвални. Митрополит је оживео нека мјеста која су била запуштена. На примјер, наши манастири на Скадарском језеру су били смјетлиште. Многи су тамо спраћали овце и козе. Данас су то праве туристичке атракције. Данас, људи кад дођу у Подгорицу, они прво иду да виде храм Христовог Васкрсења, јер је све друго неупоредиво са њим. Многи људи долазе данас тамо управо ради вјерског туризма, нарочито наш народ са свих страна, браћа Руси и други православни. Даље, Црква је тамо изградила многе народне кухиње које хране хиљаде гладних људи који не могу да се прехране јер их је корумпирани режим осиромашио до те мјере да немају за основну егсзистенцију. Црква је подигла углед Црне Горе у читавом свијету, јер је митрополит Амфилохије познат широм Православља. На освећењу храма у Подгорици су били представници свих Православних Цркава и тамо су недвосмислено сви казали да је СПЦ на челу са митрополитом Амфилохијем једина Православна Црква у Црној Гори. Неки помињу неку аутокефалност Митрополије црногорско-приморске. Онима којима то није јасно препоручујем да прочитају књигу др Дурковића Јакшића, са јасним насловом „Митрополија Црногорско-приморска никад није била аутокефална“. Дакле, довољно је да човјек прочита ту кратку књигу, па да му буде јасно. Ја ћу навести само пар аргумената који обарају тврдњу тзв. аутокефалиста. Аутокефалност подразумијева да Црква може да изабира сама свог поглавара а митрополит Петар Први Петровић Његош није рукоположен у Црној Гори него у Сремским Карловцима од стране митрополита Мојсија Путника и других архијереја СПЦ. Петар Други Петровић Његош је рукопожен у Петрограду о чему имамо и грамату Руског Синода. Митофан Бан, Митополит ц р н о г о р с к о – п р и м о р с к и поријеклом, из Паштровића, који је био митрополит у вријеме обнављања Пећке Партријаршије 1920. године, био је највећи заговорник обнављања јединства СПЦ. Зашто би он толико био за то, уколико би Митрополија црногорско-приморска била аутокефална? Дакле, то су све политикантске лажи лажних историчара са острашћеним национализмом. Свједоци сте у задње вријеме да се у Црној Гори народ пробудио, видјели сте колико је људи у овим величанственим литијама, у мирним молитвеним ходовима, од старога до младога. Свједоци сте да највећи углед од свих институција тамо има управо Митрополија црногорско-приморска. Свједоци сте и тога да је историја Црне Горе у суштини историја цетињских владика. Ја то често понављам, јер се Црна Гора тако и формирала. Црна Гора је била збијег. Просто, збијег како каже Његош, „што се нешће у ланце везати, то се збјежа у ове планине, да гинемо и крв проливамо и јуначки аманет чувамо, дивно име и свету слободу“ и наравно вјеру православну. Народ је тада умирао од глади у старој Црној Гори, али није хтио да изда вјеру. Народ је рекао свом владики, „ти ћеш нам бити господар“ и слушали су га као господара. Данас су неки, на жалост, ја их не зовем Црногорцима него их зовем Монтенегринима, за шаку новца склони да продају вјеру за вечеру и да нападају Цркву. Ево питам све вас овдје на уређеном Западу, овдје код вас у Канади, да ли може предсједник Трудо да одузме од вас ово црквено имање? Па не може. Нека је предсједник по сто пута. Лична имовина је светиња. Свуда у културним и цивилизованим земљама, гдје није тоталитаризам и безакоње, то се зна. И зато питамо, како он може да приватизује храм? То је нечија имовина! Имања црквена су људи приложили тестаментом Цркви а не држави. Зато Црква има огромна имања на Приморју. Ту је њихов проблем. Они хоће да тамо граде хотеле и да располажу тиме. Њима не треба Црква, њима треба слушкиња, партијски привезак. Али, народ је схватио да тај корумпирани режим дијели свој сопствени народ на Србе и Црногорце и завађа их да би добио неке своје поене. Мислим да ће дати Бог, а чини ми се да је и сазрело вријеме да ускоро дође боља власт у Црној Гори која ће оставити на миру тај дивни народ који се прославио сада кроз ове дивне литије. Ја сам сâм рођен у Никшићу и једно вријеме сам говорио да сам из Старе Херцеговине – стид ме је било да кажем да сам из Црне Горе, јер су ме везивали одмах за Ђукановића и његову срамну политику. А сад мислим да опет могу слободно да кажем да сам из Црне Горе. Ја кажем ја сам Србин Црногорац, али се за сваки случај пишем Србин, да не би било неспоразума. Уследило је неколико питања Преосвећеном Владици Кирилу, на која је он радо одговорио. Колико је бројна нова имиграција у Јужној Америци? По неким истраживачима у Јужној и Централној Америци живи око шездесет хиљада људи нашег поријекла. Један од основних проблема због кога се наши сународиници не задржавају у земљама Латинске Америке је недостатак нашег црквеног живота у Јужној Америци. Други проблем је тај, а већ сам то поменуо, што су све те земље у економској кризи. Тамо кад дође млад човијек може да ради и да заради само да се преживи али ништа више од тога. Не могу да се скуће да живе удобно. То нису земље атрактивне за брзу зараду. Зато људи пре изабирају Западну Европу, Сјеверну Америку или Аустралију гдје је боља економија. Надам се , јер то су природно богате земље, да ће бити боље. Оне имају своју храну, своју дивну природу , рудна богатства, нафту, гас и мого чега другог. Можда им фали мало добрих политичара и организатора. Ја се тамо не бавим много политиком, нити ме много интересује, али ми се чини да им фали организације. Велика је корупција. Економски услови су слични условима у Србији. У Буеносајресу и другим престоницама је мало боља ситуација али кад изађете мало у провинције, видите да има доста сиротиње. Помињали сте домородачка племена. Да ли сте имали прилику да неке од тих домородаца крстите? До сад нисам имао такво искуство. Већина домородачких племена је цивилизована. Постоје и они који живе у резерватима али се тамо не улази. Остали су углавном крштени у католичкој или протестантској деноминацији. Деси се да неко од њих пређе у православље. Био је тамо један наш човјек, Андрија Радуловић. Црногорца гдjе год бациш, он ће бити или поглавица или оде одатле, па тако и он. Он је у Порторику боравио међу тим племенима и хвалио се како је превео милион људи у православље. То је прича за малу дјецу. Да би се и један човјек превео у Православље треба крв пролити, а не за милион људи. Радуловић је причао ту причу на Сабору СПЦ, желећи да буде постављен за епископа. Међутим, Сабор је то одбио, јер је он већ имао сумњиву историју, још из Аустралије гдје је некада боравио. Због тога је Радуловић, са свом том његовом „паством” прешао у унију. То превођење људи из једне Цркве у другу цркву само је доказало колико је та прича била нестабилна. Православна Црква у Јужној Америци може да претендује на један мали постотак становништва, рецимо 2%. То је опет велики број, јер је Јужна Америка многољудна. Због чега је то тако? Католичка црква је, због многих афера, и моралне и економске природе, тамо у проблему. То се више не може назвати Латинском Америком, јер су можда и више од 30 % пастве преузели протестанти, највише јеванђелисти. Иначе, Јужноамериканцу је много лакше да из католицизма пређе у протестантизам него у православље. Протестанти су популарни јер имају веома јаку хуманитарну делатност, тј. помажу сиротињу. Али ипак на крају увек све то наплате, јер кад те увуку у те своје воде траже својих 10 %, и онда од тог прихода даље шире своју мисију. Видио сам многе младе људе, мисионаре из Сjеверне Америке да тамо долазе. То су младићи од 15-16 година. Сви су обучени у фина одијела и уредни су. На једном аеродрому у Мексику сусрео сам са једном таквом групом тзв. мисионара. Неки од њих почеше да ми се смијеше, јер ме видеше овако обучена. Када сам их питао што се смију казали су да им је интересантно моје одијело, и упитали ме ко сам. Ја им рекох да сам епископ Православне Цркве. Они рекоше да су мисионари, чини ми се мормони, и да су сви задужени, два по два, за одређени град да и иду тако и проповиједају. Почели смо да причамо о Светом Писму и увидио сам да ти људи немају елементарно знање о томе. Али ето и то, ако је добро упаковано, пролази. Они су веома агресивни. Прије свега иду по кућама и дају дарове. Потом организују концерте и перформансе на које доводе велики број људи. Онда се увијек нађе неко да симулира да је болестан, па га онај пастор исцијели пред свима. То је све лажно, али то пролази код њих… Јужноамериканцу је лакше да пређе у протестантизам прије свега јер протестанти кажу: „Ти тумачи Свето Писмо како ти хоћеш“, нема поста и никаквих правила. Морам да кажем и то да им је збиља пост слаба тачка. Они не могу ни један викенд да проведу без роштиља. Једна моја професорица шпанског је говорила: „Знате, моја мајка је строги католик, и сад су овај викенд били наши Велики петак и Велика субота, и морали смо да једемо рибу. Замислите ви, цио један викенд смо били без роштиља!“ Хоћу да кажем да је то код њих ствар навике. Тешко им је кад им се помене пост. Зато ми и не инсистирамо на дугачком посту код њих, него по мање, али опет имамо у виду да без поста, молитве и покајања, душа не може да се вине према Богу. Да закључим. Тамо постоји велика шанса за нас због тога што је Католичка црква у разним проблемима и народ тражи алтернативу. Међутим, не смијемо и не можемо се бавити ситним прозелитизмом, да привлачимо људе поклонима. Треба поклонити нешто људима, треба учинити пажњу, треба посјетити болесника или учинити милостињу, то је неоспорно, али то може да буде само иницијална каписла за будући развитак и уређење Српске Цркве на простору Јужне и Централне Америке. Наравно, сво вријеме треба имати на уму да православну вјеру треба ширити и примати дубински. Не може се православље површински проповиједати. протојереј Јовица Ћетковић Извор: Митрополија црногорско-приморска

Предавање Његовог Високопреосвештенства Архиепископа Цетињског и Митрополита црногорско-приморског др Амфилохија на Симпосиону о женском монаштву одржаном у Манастиру Жичи 2011. Године. Објављено ДВД издање са Симпосиона садржи видео записе свих предавања (25) преведених на српски, руски, грчки и француски језик. Извор: Манастир Жича

Библиотека и Архив Српске академије наука и уметности драгоцени су не само за нашу културу, већ и за светску баштину. И део Архива Српске православне цркве у Сремским Карловцима, који је под старатељством САНУ, чува документе непроцењиве вредности за европску историју од 15. до 19. века. У наредних неколико година, ово културно благо биће доступно у дигиталном облику. За непуних осам месеци, у Аудиовизуелном архиву и центру за дигитализацију САНУ направљена су 174.024 дигитална снимка. Дигитализовано је 216 вредних и старих књига и више од 35.000 књига, докумената, артефаката и дијапозитива, и то по највишим светским стандардима. Међу њима су најстарије књиге у Библиотеци – Апијанова „Историја Рима“ из 1477. и Луканова „Фарсалија“ из 1498. године, као и четворојеванђеље из 14. века, апостоли и јеванђеља (13. век), Сврљишки одломци јеванђеља (12. век), Богородичник… У дигиталном облику сачуван је и Српски рјечник Вука Стефановића Караџића са маргиналијама из 1818, као и Француска граматика Јоакима Вујића, први пут штампана у тренутку надирања Наполеонове војске у Европу у време Првог српског устанка. – Поред ових подухвата, дигитализовано је 1.798 докумената и артефаката у вези са животом и радом Слободана Јовановића, чиме је САНУ, поред осталих пригодних догађања, обележио 150-годишњицу његовог рођења – каже Радослав Зеленовић, управник Аудиовизуелног архива и Центра за дигитализацију. – Планирамо да током наредне године дигитализујемо Стару збирку Архива САНУ, преписку Вука Караџића, а реч је о 35.000 докумената, затим ретке књиге из Библиотеке и сва издања САНУ и њених претходница од 1841. до данас. Аудиовизуелни архив се налази у простору који заузима четири нивоа, у коме су задовољени сви стандарди које захтева дигитализација културног наслеђа – од регулисаних климатских услова и замрачења прозора до боје зидова. Једна станица налази се у самој згради САНУ, у којој је предвиђена дигитализација изузетно вредне архивске и библиотечке грађе, која не би требало да се износи. Идентична опрема за дигитализацију се користи у Британској библиотеци, Музеју модерне уметности у Њујорку, Моргановој библиотеци и другим значајним музејима и библиотекама. – Опрема је изузетно брза, реч је о апаратима којима је потребно од шест до осам секунди за осликавање по страни када су у питању старе књиге, а други скенер може да сними 40.000 страница на дан – објашњава Зеленовић. – Годишњи капацитет је више од два милиона дигитализованих примерака. Али некад су капацитети дигитализације већи него брзина којом можемо да добијемо грађу. Највише муке нам задају метаподаци, односно све оно што даје контекст фотографији, документу и слици. Није исто дигитализовати 17.000 књига које је САНУ објавио и, на пример, Вукову преписку, за коју треба пронаћи додатне информације како би њихова корисност била максимална. Приоритет Аудиовизуелног архива је дигитализација културног наслеђа које се налази у САНУ, и тек кад се овај велики посао оконча доћи ће на ред културно благо које баштине друге институције. – Планирамо да закључимо споразуме о стратешкој сарадњи са разним културним институцијама у Србији, али и другим институцијама које чувају непроцењиве културне артефакте – каже академик Александар Костић, председник Стручног савета Аудиовизуелног архива и центра за дигитализацију САНУ. – Али то ће доћи на ред тек после дигитализације повеља и кодекса српских владара из 14. и 15. века, ауторских записа радова и кореспонденција најважнијих српских научника и писаца, врхунске уметничке збирке са више од 3.000 слика, повеља и цртежа, аутограма музичких дела српских композитора, фото-архива са око 10.000 фотографија и негатива… У Академији су заоставштине Милана Јовановића Батута, Милана и Војислава Грола, Милутина Миланковића, Бранка Ћопића, Васка Попе, Данила Киша и многих других, а најпотпунију збирку о надреализму сакупио је Марко Ристић. Та грађа се, међутим, не може дигитализовати необрађена, и ово ће бити додатни подстицај за архивисте. ПОМАГАЛА ЗА ОШТРИНУ Архивистика не познаје брзину, зато запослени у Аудиовизуелном центру раде пажљиво и полако, јер документ и књиге морају да врате у стању у ком су их примили. – Непроцењива је важност материјала који се дигитализује. Када је у питању драгоцено средњовековно наслеђе, пажљиво прегледамо сваку књигу или документ, морамо да прелистамо сваку страну пре него што почне снимање – објашњава Бранислав Војновић, стручни консултант за дигитализацију. – Пошто је материјал веома стар и фрагилан, не смемо доћи у ситуацију да га на било који начин оштетимо. Користимо и разна помагала како бисмо изравнали странице и тиме постигли врхунску оштрину на комплетној површини снимка. УСТАВ ВОЈВОДИНЕ У дигиталном студију у Сремским Карловцима током 2019. дигитализована је грађа о Српском народном покрету у Хабзбуршкој монархији током 1848. и 1849. године. Скенирани су Устав Војводине, нацрт Устава у штампи, пројекат Устава за Војводину српску, затим велики број докумената са потписима Јосифа Рајачића и Ђорђа Стратимировића, као и хрватског бана Јосипа Јелачића и аустријских војних власти. Дигитализовани су спискови за мобилизацију, наредбе, административне одлуке, преписка главног штаба у Карловцима, којим је руководио патријарх Јосиф Рајачић… Посебно вредан део ове грађе представља збирка очуваних, често веома декоративних печата, не само Карловачке митрополије, већ и институција Хабзбуршке монархије.

У склопу централне прославе 800 година аутокефалности СПЦ Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије данас, 8. октобра, на празник преподобне Ефросиније и светог Сергија Радоњешког служио је Свету архијерејску литургију у Пећкој патријаршији, древном сједишту наше Цркве. Звучни запис беседе Повезана вест: Митрополит Амфилохије служио помен Епископу Виктору Михаиловићу У својој бесједи на крају читања зачала из светог јеванђеља Митрополит је казао да 800 година ходимо путем који води у живот вјечни следећи светог оца нашега Саву, првог српског архиепископа. „Ходимо за Оним који је Истина, Пут и Живот и зато нисмо смоква коју је проклео Господ јер није доносила плодова. Ходећи тим путем наш светосавки народ је рађао плодове и само Господ зна колико је тих плодова унијето у Царство небеско.“ Навео је митрополит. Митрополит је истакао да је Историја свијета у знаку Христовог распећа и васкрсења. „Као што су Њега гонили, прогонили и разапели тако и оне који су његови гоне прогоне и разапињу свуда у свијету а посебно на Косову и Метохији, али остаје то дивно свједочанство овдје и остаће док је свијета и вијека“. Извор: Радио Светигора

Извор: Инфо-служба СПЦ

Хановерска Парохија једна је од најстаријих парохија Српске православне цркве у западној Европи. У разговору са протојерејем-ставрофором Миланом Пејићем откривамо вам када су се први Срби доселили у овај град који се налази у северном делу Немачке, на реци Лајне, на око 150 километара од Северног мора, када је и како основана Парохија, ко су били њени свештеници и са каквим су се искушењима борили, те како је Парохија опстајала али и каква је данас.

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством, монаштвом и вјерним народом служио је данас, 13. јануара, Свету архијерејску литругију у манастиру Острог. У архипастирској бесједи Високопросвећени Митрополит је подсјетио на ријечи Светог апостола Павла (Посланица Галатима) да Блага вијест коју проповједа, није од човјека нити по човјеку, него по откривењу Исуса Христа. Митрополит је поучио вјерни народ да је сво Јеванђеље, Нови завјет од Исуса Христа и по Исусу Христу и да је посебно апостол Павле ту Благу вијест о Њему као Сину Божијем, Спаситељу и Богочовјеку непосредно чуо од Њега послије каменовања Св. Архиђакона Стефана у коме је и сам учествовао. Подсјетио је да је апостол Павле био прогонитељ хришћана и као такав одређен да их гони од Јерусалима до Дамаска. Међутим, на том путу му се открио Господ и он је тада на запрепашћење и Христових ученика, као и самих Јевреја, почео да проповједа. „Постао је заиста сасуд Божанске благодати и истине, живи свједок живе Благе вијести Христове коју је проповједао широм васељене и постао ревноснији од свих осталих ученика Христових. Остао је записан као првоврховни апостол Христов пострадавши за Њега, заједно са апостолом Петром у Риму.“ Митрополит је појаснио да се Петар, који се одрицао Христа по Његовом пророштву, такође, боравићи у Риму за вријеме Нерона и новог гоњењења хришћана, поново уплашио и кренуо да бјежи из Рима. „И данас постоји мала црквица на којој пише: Куда идеш Господе? Када је Господ срео Петра, он Га је питао: Гдје идеш Господе? А Господу му је рекао: Идем поново да се разапнем за тебе!. И то је потресло Петра и он се вратио и мученички пострадао.“ Владика је казао да је страдање за Христа које је својствено свим апостолима, својствено и самоме Господу прије њих, а својствено је и свој Цркви Божијој до наших времена. „Црква Божја, и живот оних који су у Цркви, она носи на себе Крст Христов – распеће. У знаку распећа и у знаку васкрсења је сва историја Цркве Христове и свих који су се крстили у име Господње, који су умрли са Њим, распели се са Њим да би са Њим и васкрсавали.“ У наставку бесједе Митрополит је подсјетио да данас славимо и Преподобну Меланију која је себе принјела Христу Богу на дар, као и новог светитеља, нашег савременика, Светога исповједника Доситеја Загребачког који је у вријеме Првог свјетског поклања од обезбожених Бугара одведен у заробљеништво. Послије је био изабран за загребачког Митрополита да би у току Другог свјетског рата доживио страдање у Загребу и био прогнан. Од тог страдања се и упокојио у Београду 1945. године. Његове мошти се налазе у манастиру Ваведења гдје је био и сахрањен. Говорио је Митрополит и о страдању других православних епископа у Независној држави Хрватској: Петра Сарајевског Зимоњића, Платона Бањалучког и Саве Горњокарловачког. За Саву Горњокарловачког који је пострадао на Пагу постоји предање да је мучен и жив закопан у земљу и да су трактором прелазили преко његове главе. Платон Бањалучки је убијен и бачен у Врбас и његове мошти данас се налазе у Бањалуци. Митрополит Петар Зимоњић је највероватније убијен у Јадовну када је пострадало много нашег народа, жене, дјеце, стараца. „Живи свједоци живога Бога који је Благовијестио Своју Благу вијест и открио тајну личности Своје Богочовјечанске светим апостолима, а открива непрекидно и свима који се крштавају у Његово име кроз вјекове до наших времена“, казао је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије подјсећајући да је велики број оних који су у ово наше вријеме мученички пострадали носећи Крст Христов. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Тема која је пред нама је црквено поимање есхатологије у светлу њеног целовитог учења. Израз есхатологија је настао од грчке речи τό ἔσχατον – последњи, крајњи, потоњи, коначни. Наведени израз се користи у богословљу да би се означило последње догађање и збивање, то јест реч је о оконачњу и преображењу садашњег временима, коначном стању човека и света предвиђено по промислу и науму Божјем (ср. Пост. 49,1; Ис. 2,2; Јер. 23,20; Мих. 4,1). По православном учењу, ту се под наведеним богословским изразом првенствено подразумева савршено испуњење и осмишљење историје, односно врхунац, пуноћа и стварност остварења вечног живота у заједници са Тројичним Богом после Другог доласка Христовог, о чему ће бити више речи у нашем раду. Православни је став да последње догађаје треба гледати искључиво у Откривењу Сина Божјега – Исуса Христа. Последње догађаје (=Други долазак Христов, свеопште васкрсење мртвих, свеошти Суд, Царство небеско) Православна Црква поистовећује са Царством Божјим и Царством небеским. Због тога Господ наш Исус Христос позива: Иштите најпре Царство Божје (Мт. 6,33). Потребно је нагласити да се у новијој богословској литератури помињу футуристичка есхатологија, повезана са откривењским очекивањима, и остварена есхатологија, под којом се подразумева да је Христовим доласком у свет и историју Царство Божје (Malkuth Jahve) већ наступило, односно да је наступио дан спасења (2Кор. 6,2) и да смо благодаћу већ спасени (Еф. 5,2; ср. Кол. 2,12-13), што означава израз свршило се (Јн. 19,28). Због тога хришћани, одступајући од неправде (2Тим. 2,19), траже оно што је горе где Христос седи с десне стране Бога (Кол. 3,1). Пред саму појаву Новога Завета Јован Претеча је позивао људски род: Покајте се, јер се приближило Царство Божје (Мт. 3,2; 4,17). Свето Писмо је испуњено есхатолошким садржајем. Ми ћемо у нашем раду говорити о есхатолошким догађајима не само као догађајима који ће се догодити у будућности, него као и о стварности која је већ присутна у садашњости (ср. Мт. 18,3; 19,29; Мк. 10,17; Јн. 3,5; Да. 14,22; Гал. 5,21; Јевр. 3,11). Под есхатолошком стварношћу мисли се на Царство Божје о којем се као историјској стварности говори на многим местима у Светоме Писму (ср. Мт. 13,43; 26,29; Лк. 12,31; Кол. 1,3; Еф. 5,5; 2Птр. 1,11; Јн. 18,36; Јевр. 1,18). Царство Божје се суштински разликује од свих земљских царстава и царства греха. По светоотачкој мисли, оно се поистовећује са животом Тројичног Бога: Оца, Сина и Светога Духа. Другим речима, од Тројичног Бога задобијамо пуноћу надвечног живота. То и јесте разлог што Ориген, ослањајући се на Свето Писмо (ср. Јн. 3,36; 4,14; 5,24; 6,40; Рм. 5,10; 2Кор. 4,10; Кол. 1,13; 3,3; Еф. 5,5; 1Јн. 1,2; Откр. 2,7), назива Христа Царем векова и Самоцарством, док Га Максим Исповедник сматра Царством небеским. Дакле, Царство Божје није расејана идеја, него је оно стварни и истински догађај, то јест непоколебиво Царство (Јевр. 12,28) нераздељиве Свете Тројице. Још ћемо додати да је Царство Божје једно као што је једна Божја суштина и природа. Сваком човеку који жели да уђе у Царство Божје (ср. 2Птр. 1,11), то јест да се у њега усели Христос и живи у њему (2Кор. 6,16) и тако човек задобије живот вечни, предстоји духовна припрема, односно предстоји му да живи подвижничким и светотајинским животом (ср. Мт. 20,23; Мк. 10,40; Лк. 2,31; 1Кор. 2,9). Христос позива: Ходите, благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања света (Мт. 25,34). У предоченим Христовим речима се јасно види да су будући догађаји постојећа стварност. Усрдним изучавањем божанских тајни можемо рећи да библијски извори јасно сведоче да свет пролази и похота његова; а онај који твори вољу Божју остаје вавек. Децо, последњи је час (1Јн. 2,17-18). Православни је став да се под последњим временима (ср. Дан. 8,17; 11,35; 12,4. 9), која су предвиђена још пре постојања света (1Птр. 1,20), мисли на пуноћу времена (Гал. 4,4) испуњено смислом, а то је у ствари присуство, односно долазак Сина Божјег, Који се оваплотио (Јн. 1,14) и као Богочовек ушао у свет и историју, и основао Цркву своју, а Црква је већ присуство Царства Божјег на земљи у којем царује Богочовек Исус Христос, Који је у последње дане излио Духа Свога на сваку плот (Да. 2,17). Предокушај Царства Божјег се већ доживљава у Цркви као квасац (1Кор. 5,6), јер не посла Бог Сина свога на свет да суди свету свету, него да се свет спасе кроз Њега. Који у Њега верује не суди му се, а који не верује већ је осуђен, јер није веровао у Јединороднога Сина Божјега (Јн. 3, 17-18), док ће се пуноћа доживети у будућности (1Кор. 13,12) то јест у будућем веку. Значи, последњи и највећи догађај у свештеној историји јесте Господ наш Исус Христос (ср. 1Тим. 6,14). Овде је очигледно реч о Христовој стварној присутности у свету и историји. Јасно је дакле, да свештена историја има есхатолошки карактер и испуњена је есхатолошким ишчекивањем, то јест очекују долазак Сина Божјег – Исуса Христа са небеса (ср. 1Сол. 1,10). Хришћани као грађани неба очекују блажену наду и јављање славе великога Бога и Спаса нашега Исуса Христа (Тит. 2,13). То очекивање се поистовећује са трпљењем људи, јер трпљењем својим спасавају душе своје (Лк. 21,19). Реч је од два Христова доласка: Први – оваплоћење Бога Логоса, и Други – када дође у свој слави Својој да суди живима и мртвима, односно да сви људи приме пуноћу награде Божје по својој богопријемчивости. Есхатолошка епоха је започела првим доласком Христовим и Његовим обећањем да ће бити са нама у све дане до свршетка века (Мт. 28,20). Есхатон за хришћанина започиње у Цркви Христовој када примамо свету Тајну Крштења и потпуно се сједињујемо с Њим у светој Тајни Евхаристије. То значи да хришћани, испуњени есхатолошком чежњом, нису више странци ни дошљаци, него су суграђани светих и домаћи Божји (Еф. 2,19). Према томе, Христово присуство у свету и историји, односно у Цркви Својој, јесте есхатолошко време, то јест време Самооткривеног Бога у историји и драми људског живота. Управо тај Његов долазак и Његово присуство у свету, као и учествовање хришћана у Царству Божјем (ср. Откр. 1,9), изражава двојни смисао хришћанске есхатологије. У Молитви Господњој хришћани се моле: Да дође Царство Твоје (Мт. 6,10; Лк. 11,2). А када у свој својој пуноћи наступи Царство Божје, тада времена више бити неће (Откр. 11,6). По јудејском поимању, људска историја је подељена на olam hazze – садашњи век, и olam habba – будући век (=век који долази). О тој истини сведочи Други псалам, који „може да се протумачи христолошки и христоцентрично. Истовремено он поседује и есхатолошки карактер: у њему се сусрећу прошлост, садашњост и будућност“. Једном речју, Богочовек Исус Христос је све у свему и у Њему се сусрећу време и вечност. Та истина се јасно види у светој Тајни Евхаристије. Од посебне важности за разумевање наше теме је чињеница да православно богословље не одваја Први долазак Христа у прошлости од Његовог Другог доласка у будућности, јер је Исус Христос увек са нама, то јест Он јесте (=ὥν–постојећи) (ср. Мт. 16,16) и Он је Онај Који ће доћи (ср. Откр. 22,20). Он је увек исти, јер се не може самог Себе одрећи (2Тим. 2,13). У Откривењу Јовановом за Христа је речено да је Он: Први и Последњи, Који мртав беше и оживе (Откр. 2,8). Такође је сачувано Христово сведочење о Себи: Ја сам Алфа и Омега..., Који јесте и Који беше и Који долази, Сведржитељ (Откр. 1,8). Дакле, Христос је већ дошао и наступило је Царство Божје, и предокушај тог Царства хришћани већ доживљају (ср. Лк. 17,20-21) у Цркви. Господ наш Исус Христос отворено сведочи: А ако ја прстом Божјим изгоним демоне, дакле, стигло вам је Царство Божје (Лк. 11,20). Значи, есхатолошка времена су присутна, јер је присутан Цар, и историја спасења се креће ка свом потпуном испуњењу. Постоји жива вертикала између нетварног Бога и тварног света. Боље речено, Богочовек Исус Христос је Посредник који повезује небо са земљом, и обратно. Међутим, иако је Царство Божје наступило присуством Христовим, то јест испунило се време (Мк. 1,15), ипак ће оно тек наступити у свој својој пуноћи када Богочовек Исус Христос поново дође (ср. Мк. 13,26), то јест тада ће, по речима Христовим, Царство Божје наступити у свој својој сили (Мк. 9,1). Реч је о веку у којем долази живот вечни (Мк. 10,30). То је, дакле, Други долазак (=Божји Дан) (2Птр. 3,10), и успостављање коначног Царства Божјег у којем ће се пити ново вино (Мк. 14,25) и којем Царству неће бити краја. То ће рећи да ће тада наступити крај света и историје, последњи непријатељ укинуће се – смрт (1Кор. 15,26), односно све ће бити преображено и наступиће све ново: нови свет, ново време, нов човек, нова твар, ново небо, нови Јерусалим (ср. Ис. 65,17; 2Птр. 3,13; Откр. 21,1-4), Бог ће бити с људима (Откр. 21,3), где бујају потоци живота, Бог ће отрти сузе са свакога лица (Ис. 25,8), и спасени људи ће тада доживети пуноћу блаженства у Царству Божјем. Дакле, Бог који живи у векове векова (Откр. 4,9; 7,2), односно Који је надвремен (Откр. 1,4; 4,8),присутан је у времену, односно Божје време је већ наступило, а пуноћу Божјег присуства тек очекујемо, иако нико од људи, осим Богочовека Исуса Христа, не зна када ће се то догодити, због чега Христос позива: Пазите, бдите и молите се (Мк. 13,33). Јасно је, према томе, да је Царство Божје историјска и есхатолошка стварност. Знајући да је хришћанска есхатологија богочовечанског карактера и оптимистично-радосна, што се види у непоколебивој вери хришћана у победу Лава из Јудина племена (Откр. 5,5) и у Други долазак Христов и у испуњење Његовог обећања, због чега Му хришћани упућују следећу молбу: Да, дођи, Господе Исусе (Откр. 22,20). Пошто наше живљење није овде на земљи, него на небесима, одатле ми очекујемо Спаситеља Господа Исуса Христа (Флп. 3,20), Који је Први и Последњи (Откр. 1,8). Овде је реч о Богочовечанској пуноћи која „нема ничег заједничког са извесним философским теоријама о пуноћи, јер су све оне у апстракцијама и мртвим схемама. Богочовечанска свепуноћа је жива, опитна, доживљајна богочовечанска стварност“. Важно је истаћи да се васцела Божја творевина налази у есхатолошком ишчекивању: Сва твар заједно уздише и тугује до сада (Рм. 8,22). Управо због тога, по речима Апостола Павла, што је за мном заборављам, а стремим за оним што је преда мном (Флп. 3,13). Православни је став да је већ наш сусрет са Христом истински, стварни и есхатолошки. Прво небо и прва земља прођоше (Откр. 21,1), и наш живот је обновљен (ср. Рм. 6,4) у Духу Светом (Рм. 7,6) и сакривен са Христом у Богу (Кол. 3,3). А када наступи пуноћа времена (Гал. 4,4) у Осми Дан (=бесконачни и незалазни дан), неће доћи до суштинске промене нашег заједничарења са Христом као Главом свега, него је ту реч о пуноћи тог истинског јединства по науму Божјем од вечности (Еф. 1,9). Реч је о остварењу пуноће времена, да се све састави у Христу, оно што је на небу и што је на земљи, у Њему (Еф. 1,10). Наша истраживања су нас уверила да историја и пост-историја, то јест испуњење времена, чине једну нераскидиву целину, и смисао свештене историје се налази управо у њеном испуњењу, остварењу онога што хришћани очекују и чему се надају (ср. Мт. 24,50; Лк.12,46), завршетку и преображењу. Имајући у виду чињеницу да је Бог узрок и времена и надвечности, Игњатије Богоносац саветује: Времена испитуј. Чекај Надвременог, Безвременог, Невидивог, но за нас Видивог. У поговору бисмо могли рећи следеће: На Самооткривење Тројичног Бога у свету, односно у Христу, треба гледати као на свештену историју у којој долази до стварног сусрета човека са Богом, динамичне и слободне сарадње између Бога и човека, то јест до склапања Завета између Бога и човека, сотириолошког дијалога између Творца и творевине. Говоримо о искуственом и доживљајном сусрету човека са живим Богом у Цркви Христовој у којој обитава сва пуноћа Божанства (ср. Кол. 2,91-10). И може се рећи, – у Цркви се тајно побеђује време, и као да претходи то апокалиптичком тренутку, када «времена већ неће бити». Црква је жива слика вечности, и у црквеном је искуству стварно дана, и ту се остварује та благодатна «једновременост разновременог» у пуноћи Вечног живота, која се открива у заједници с Вечним Царем – Христом. Црква је вечно Царство, јер има Вечног Цара. У Цркви, која пребива сада у историјском странствовању, време је већ немоћно». По православном трезвеноумљу, «човек је призван на есхатолошку пуноћу свог сједињења са Богом, јединства у заједници личности, а не у неком безличном блаженству». Православни је став да хришћанство «није само учење о спасењу, већ само спасење». Заправо, пошто ће постојати васкрсење људског тела, човек као богоподобно биће не бива уништен смрћу, и у Цркви се остварује есхатолошки догађаји јединства са Христом. Према томе, време није вечно враћање истог и понављање себе, нити је независно и одвојено од вечности, него је њоме прожето. Са православне тачке гледишта је неприхватљиво циклично поимање времена. По православном трезвеноумљу, на есхатологију не треба гледати као на нешто што ће се одиграти тек у будућности, него на њу ваља гледати квалитативно као већ богодаровану у садашњости могућност духовног преображаја, пресаздања, обожења човека и васцеле творевине до те мере да човек и творевина постану богопријемчиви и достојни да уђу у нову заједницу са Богом Творцем (ср. Еф. 3,6). То ће рећи да је Бог увео надвечност у живот људи, учинио људе заједничарима божанске природе (2Птр. 1,4), то јест учинио их заједничарима Христовим (Јевр. 3,14), и Господ сваки дан додаваше Цркви оне који се спасаваху (Да. 2,47) и који постадоше сутелесници Христови (Еф. 3,6). Надвечност и заједничење са Личностном Истином, то јест заједница с Тројичним Богом, главне су карактеристике есхатологије. Сходно томе, рећи ћемо да је тајна Христа призма кроз коју гледамо и тумачимо хришћански карактер истине историје, човека, света и вечног живота. Лаконски и језгровито речено: По Божјем домостроју спасења „циљ хришћанске историје је Христос, а не прогрес... Када кажемо Христос, то није само Христос као Логос, као Син Божји, него Христос Богочовек... Дакле, Христос као Црква. Зато је циљ историје Црква“, јер је она „једини извор хришћанског живота и хришћанског учења“. Једном речју, крај којем иду ствари у Христу једнак је са његовим обожењем, или са њиховим узношењем изнад недостатака за чије превазилажење дато им је време. Ову мисао појашњава свети Максим Исповедник када каже да обожење „јесте усредсређење и крај свих времена и векова и онога што је у времену и веку. А усредсређење и крај времена и векова онога што је у њима јесте нераздељиво јединство правог почетка и својственог правом крају и својственог спасенима“. Свети Григорије Нисијски у истом духу описује линијско устројство свештене историје: „Када човечанство достигне своју пуноћу, тада, без промашаја, овај покрет природе који следи узроковаће досезање њеног неопходног краја. И овај живот ће бити замењен другим начином постојања, различитим од овог садашњег који се састоји у рађању и распадању. Када наша природа, у одређеном реду, испуни правац времена, тада ће, без промашаја, овај покрет који следи, створен наслеђем кроз генерације, доћи до свога краја. Испуњење универзума учиниће немогућим свако будуће напредовање или назадовање, и тада ће све мноштво душа вратити из расплинутог и безличног стања у свезу, и сами елементи ће поново бити уједињени у исти спој (систем)“. Најзад, још једном ћемо поновити да „јелинска философија није познавала и ни на који начин није била спремна да прихвати било какав прелазак из времена у вечност – временско се чинило eo ipso пролазно. Оно што се у времену остварује, никада не може постати вечно. Што је рођено мора неизбежно умрети. Само оно што је нерођено или неузроковано, може опстати. Све је имало почетак, имаће и свој крај. Само оно што није имало свој почетак, може остати непромењено или „вечно“. Стога, за јелинске философе прихватање будуће бесмртности значило је у исто време и претпостављање вечног предпостојања. Такав читав значај историјског процеса јесте врста силаска из вечности у време. Судбина човекова пре зависи од урођене му клице него од креативних достигнућа. За Јелине време је једноставно било нижи или ограничен начин постојања. Тачно говорећи, у времену се ништа не ствара и ништа се не постиже, нити има шта да буде створено или постигнуто“. Насупрот јелинском учењу, православни став је да је само Бог бесконачан, док је време „пут ка вечности“. Поново наглашавамо да је Божје „Царство установљено, али још увек није дошло у свој својој сили и слави. Тачније речено, Царство тек треба да дође, али је Цар већ дошао. Црква је и даље in via, а хришћани су и даље „путници“ и странци у „овом свету“. Тројични Бог наставља непрестано да делује у свештеној историји и историја спасења наставља да се и даље одвија све до Другог доласка „Последњег Адама“ – Христа, када ће доћи да суди живим и мртвима, и када ће Бог бити све у свима. Блажени Августин је мудро рекао да „постоје два стања живота, с неба проповедана и предата, која су Цркви позната, при чему је једно стање вере, а друго стање виђења. Једно је стање привременог пребивања у туђинској земљи, а друго у вечности (небеског) обитавања. Једно је стање на путу, а друго у отаџбини. Једно – у активном делању, а друго – у богатству сазерцања... Прво је у стрепњи због војевања, а друго у сигурности победничког мира... Ово прво траје овде до краја овога света, а у свету који долази оно нема краја“. Циљ сваког православног хришћанина је да уђе у нову заједницу са Тројичним Богом и примањем нетварне благодати Божје постане нови човек. Пошто је човек христолико биће позван од стране Творца на надвечни живот у заједници са Тројичним Богом, и много тога подноси „само да не би умро“, то значи да „само вера у Христа даје смисао људском постојању“. Стога је бесмртност дар од Тројичног Бога. Најзад ћемо рећи: Животни пут човеков је: од Бога, ка Богу, са Богом, у Богу. Извор: Српска Православна Црква

У сусрет највећем хришћанском празнику Божићу и Новој години, Спутњик је посјетио манастир Дајбабе крај Подгорице, једно од највећих православних светилишта у Црној Гори, а јереј Златко Васић открио нам је неке појединости из живота светог старца Симеона, чудотворца и великог угодника Божијег, по којем је ово мјесто надалеко познато. Јереја Златка затекли смо у порти манастирске цркве посвећене Успењу Пресвете Богородице, који на почетку разговора за наш портал открива да је свети старац Симеон ову цркву волио да зове „подземни дом Царице небеске“. „Подземни дом“ — зато што је црква у суштини пећина под земљом у облику крста, а „Царице небеске“ — зато што је црква, односно, сам манастир посвећен Успењу Пресвете Богородице. Почињући бесједу о необичној историји манастира Дајбабе, за нашег саговорника нема дилеме да је он „настао правим чудом Божијим“. „Један дјечак је 1890. године овдје чувао овце. Звао се Петко Ивезић, и био је из села Дајбабе, по коме и манастир носи назив. Док је чувао овце, јавио му се светитељ, сав у злату, и рекао му да помјери стадо оваца јер је то свето мјесто и да ту сагради цркву. Дјечак је казао да је сироче и да нема ни оца ни мајке и да није у могућности да направи цркву“, прича отац Златко. Према ријечима овог свештеника, светитељ након тога позива пастира да му „нешто покаже“, уводи га у једну пећину на Дајбабској гори, показујући му „своје мошти, шест звона, нешто богослужбених књига и тамјан“, да би му на крају открио како је и сам ту доспио. „Тај светитељ је био ученик Светог Саве и епископ на овом простору. Када се упокојио, његове мошти су се налазиле на југу Црне Горе. Међутим у 16. вијеку Турци су напали то подручје, после чега вјерни народ узима мошти као своју највећу драгоцјеност, и одлучује да их сакрију и похране у једну пећину на Дајбабској гори.“ „За светитеља се сматра да је то био Свети Иларион, први епископ ког је Свети Сава поставио на овом подручју. Тај дјечак Петко Ивезић је дуго година силазио у ту пећину, и по ријечима старијих мјештана, износио тамјан и богослужбене књиге из пећине“, прича отац Васић. Оно у шта се током кратког боравка могао увјерити и новинар Спутњика јесте да се чуда, иако нису видљива, код истинских вјерника који посјећују ову светињу свакодневно дешавају, па осим ходочасника и знатижељних туриста, манастир данас често посјећују особе са различитим душевним и тјелесним тегобама. Такође, у питању су људи из свих крајева свијета, од Аустралије, Канаде, Америке, Новог Зеланда и Русије… како православни, тако и они који то нису… Посебан доживљај и фасцинацију код посјетилаца буди необична љепота и мир подземне цркве чија се врата налазе у порти манастира, а начињена су тако да без напора само дјеца могу ући у цркву, док се одрасла особа мора сагнути како би то учинила. Унутрашњост цркве чији су зидови заправо стијене ствара уникатан амбијент, па ја најчешћи коментар посјетилаца да — „Овако нешто нисам никада видио у животу!“. Велика благодет која се осјећа унутар цркве, према ријечима Васића, потиче и од чињенице да је иконе унутар цркве Свети старац Симеон лично осликао. „Овдје, цијелу цркву је осликао Свети Симеон Дајбабски, иако по ријечима неких конзерватора, он је почетком 20. вијека нацртао ликове, а касније их је дорадио јер се бавио умносрдачном молитвом, додајући светитељима крупне очи и широк нос, што је карактеристика људи који се баве том врстом молитве“, појашњава Васић. Враћајући се на историјат манастира, наш саговорник каже да у причу дјечака Петра нико у Црној Гори није вјеровао, док није дошла до манастира Острог. „У манастиру Острог у том периоду био је јеромонах Симеон Поповић, један од најобразованијих људи тога времена. Био је завршио духовну академију у Кијеву, а касније одлази на Сорбону у Париз, и Швајцарску, гдје изучава филозофију. Међутим, дух запада и моде га не привлачи, и он се враћа у Кијевско-печерску лавру и тамо се монаши 1887. године, да би се те исте године вратио у Црну Гору“, каже Весић. По благослову краља Николе, јеромонах Симеон првобитно одлази у манастир Врањина на Скадарском језеру, али како му услови тамо нису одговарали, убрзо одлази у манастир Острог, гдје ће провести наредних девет година, док ће остатак свог овоземаљског живота провести у манастиру Дајбабе. „Када је чуо за причу дјечака Ивезића, он овдје долази у љето 1896. године, и почиње да копа на мјесту гдје му је јављено да је та огромна светиња“, наставља отац Златко. „Када је дошао овдје, Симеон је направио једну колибу од штица и цијеле ноће се молио Богу. Ујутру пред зору јавили су му се анђели Божији и рекли: ’То што тражиш, то је ту гдје је оно црно камење‘. Он почиње да минира и да копа, али јавио му се онај светитељ који се јавио и дјечаку и рекао му да не минира јер ће оштетити унутрашњост пећине“, приповиједа наш саговорник. Јеромонах Симеон ће, према његовим ријечима, након тога „наставити да копа, и тако копајући направити пећину под земљом и цркву у облику крста“. Данас се у пећинском манастиру, поред ковчега с моштима светог старца, налази и читав низ икона, а пада у очи плаштаница из 18-19. вијека, која је, како с поносом истиче наш саговорник, била власништво руске царске породице Романов, а свети старац ју је добио на рукоположењу у Кијевско-печерској лаври од свог духовника монаха Николаја и од ње се није раздвајао цијели свој живот. Прва литургија у цркви је служена 4. јануара 1897. године, а свети старац Симеон ће остати овдје да се подвизава наредних 45 година, у посту и молитви. Отац Златко подсјећа на ријечи митрополита Амфилохија да је свети старац Симеон један од највећих подвижника 20. вијека, „ако не и највећи“, те да је својим подвижничким животом „задобио много дарова од Господа“. „Један од тих дарова је и дар прозорљивости. Значи, могао је да види душу човјека и све његове гријехе, прошле и будуће догађаје. Пошто је тим духовним очима видио и братоубилачки рат и велико страдање на овом простору, јеромонах Симеон се молио Господу да се упокоји прије него што тај рат и то страдање почне. Господ га је тога удостојио, и 1. априла 1941. године Свети старац Симеон је предао душу Господу, а пет дана након тога почео је Други свјетски, уједно и братоубилачки рат на овом простору“. Мошти Светог старца Симеона Дајбабског извађене су из земље 1996. године на педесетпетогодишњицу од упокојења, а канонизован је у ред светитеља 2010. године заједно са авом Јустином Ћелијским. Сусрет светог старца Симеона и Јустина Ћелијског Један од занимљивих догађаја, према ријечима нашег домаћина јереја Васића, збио се 1937. године када је ава (отац) Јустин дошао у манастир Дајбабе како би од Светог старца Симеона затражио благослов. „Ава Јустин је био предложен за епископа у Моравској, и он је хтио да провјери да ли је то воља Божија. У том периоду, Свети старац Симеон је у црквеним круговима важио за човјека као из првих вјекова хришћанства, за светог човјека иако је био жив. Ава Јустин дође овдје 1937. и када га је угледао Свети старац Симеон, почео је да набраја гријехе аве Јустина у трећем лицу“, каже Васић. Отац Јустин је након тог сусрета, према његовим ријечима, написао „нешто најљепше што је ико икада написао о Светом старцу Симеону Дајбабском чудотворцу“: „Убројао га је у четири стуба православља у Црној Гори иако је он био жив, а остала три стуба су били Свети Петар Цетињски, Свети Стефан Пиперски, и Свети Василије Острошки. Ава Јустин је још написао да га је обасјала лучезарна светлост када је угледао Светог старца Симеона“, прича Васић. Он такође додаје да је повезаност аве Јустина и Светог старца Симеона вишеструка: „И један и други били предложени за епископа, али су одбили, и један и другу су се презивали Поповић, а такође, и један и други су били архимандрити и заједно су 2010. године канонизовани“, појашњава Васић. Сусрет Светог старца са краљем Александром Карађорђевићем и Николајем Велимировићем Док обилазимо манастир и његове светиње, отац Златко нам прича и анегдоту о догађају који се збио 1925. године када је Подгорицу посјетио краљ Александар Карађорђевић у пратњи Николаја Велимировића. Том су од тадашњег митрополита и будућег српског патријарха Гаврила Дожића затражили да упознају најдуховнију особу на овом простору. „Тадашњи митрополит Дожић је рекао да то није неки проблем, и да се на само пет километара од Подгорице налази светитељ, човјек који је као из првих вјекова хришћанства. То је заинтригирало краља, и он је тражио да доведу старца Симеона.“ Према ријечима Васића, осим што се тада упознао са краљем, Свети старац Симеон се сусрео и са Николајем Велимировићем, са којим ће дуго година остати у духовној преписци. На том догађају, краљ Александар је преподобног старца Симеона одликовао орденом Светог Саве. На крају разговора за Спутњик, јереј Васић нам је испричао да се у манастиру Дајбабе налазе још једне мошти, а ријеч је о проти Душану Радовићу. „Душан Радовић је био дугогодишњи настојатељ манастира Дајбабе. Његове мошти су овдје у порти манастира, а занимљива је прича да је Душан Радовић био врлински свештеник. Међутим, имао је један порок. Пушио је цигарете, и то преко шездесет година“, каже наш саговорник. Према његовим ријечима, „свети Василије Острошки се јавио једном човјеку у Црној Гори и рекао му да пође код проте Душана, и да му каже да остави цигарете како би у царство небеско“. „Дође тај човјек код њега кући, каже зашто је дошао и шта му је Свети Василије поручио. Уз много негодовања стари прота остави цигарете, и то тако што је на наткасни свога дома оставио цигарете и рекао: ’Душане, или ти или цигарете!‘“. „Три мјесеца након тога прота Душан Радовић се упокојио, и био је сахрањен на градском гробљу у Подгорици. Девет година касније, умре његова снаха, и људи који су отварали гробнице нађу цијело нетрулежно тијело старога проте, као да је тог дана стављен у гробницу. По благослову митрополита Амфилохија, његове мошти се налазе овдје, у порти манастира“, закључује Васић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Архиепископ цетињски митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служуио је јутрос са свештенством Свету службу Божију у манастиру Дуљево у Паштровићима. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља он је рекао да је сва историја Цркве Христове у знаку гоњења и прогоњења, страдања и распећа. Звучни запис беседе „Распеће Христово се продужава кроз вјекове. Само Господ знаде колико је оних који су за Христа, за име Христово, за вјеру праву, Божју вјеру пострадали од архиђакона Стефана, па онда редом, до наших времена. Ми данас помињемо једног таквог страдалника. То је српски патријарх Гаврило Рајић, који је заиста мученички пострадао убијен од Турака у Бруси. Не зна се гдје је његово свето тијело, али, ево га, запамћеног и у памћењу народа Божјег и Цркве Божје и запамћеног, прије свега и изнад свега, у вјечном Божјем царству“, рекао је Митрополит цдрногорско-приморски. Додао је да је он један од најзначајнијих архиепископа пећких кроз историју. Подсјетио је данас прослављамо и друге мученике – Евстатија и преподобног мученика савјести Никодима Тисманског који је живио у вријеме Светога цара Лазара Косовског и Стефана Високог. „Он је један од најзначајнијих духовника тога времена, који је мкирио Цркву Божију, мирио нашу помјесну Цркву српску са Цариградском црквом, јер међу Црквама некад дође до неспоразума због људских слабости и људских мана. Као што је и у ово наше вријеме дошло између Цариградске и Московске цркве, до неспоразума поводом поступка Цариградског патријарха, који није прикладан и који је и за њега катастрофалан, а у исто вријеме и за јединство Цркве Божије, Цркве православне“, казао је Владика Амфилохије. Митрополит Амфилохије је подсјетио да се Никодим Тисмански с правом сматра оснивачем православног монаштва у Румунији. „Подвизавао се и овдје код нас, у светињама нашим до моравске Србије, па је онда прешао тамо. И ево, памти се данас и не само тамо гдје се подвизавао, него се и другдје“, казао је Владика. Владика је казао да је мучеништво одрицање од себе, свога самољубља и саможивости. „И приношење себе на дар живоме и вјечноме Богу, јер немамо града који овдје остаје, него чекамо град који ће доћи, како се каже у посланици. Све што овдје бива на земљи, све што градимо на земљи – данас јесте, а сјутра није“, поручио је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије је синоћ у манастиру Војнић у првине ангелског лика обукао послушницу ове монашке обитељи Златку. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј учествовао је у уторак, 11. децембра 2018. године, у раду научног скупа: „Осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве – Историјско, богословско и културно наслеђе”, који је уприличен у просторијама Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Владика Иринеј је говорио на тему: „Изворна и савремена аутокефалија са посебним освртом на ону коју је издејствовао Свети Сава 1219. године”. Епископ бачки је оценио да је наше време – време дубоке кризе наше црквене и канонске самосвести. Теорија и пракса аутокефалије налазе се на клизавој низбрдици. Аутокефалија се више не јавља у улози чиниоца и градитеља јединства у Телу Православне, Католичанске Цркве него све чешће представља камен спотицања, што конкретно значи узрок тешких неспоразума међу Црквама. Штавише, спорови око аутокефалије једне велике аутономне Цркве, довели су до прекида општења међу Црквама, што представља најтрагичнију могућу варијанту. Надајмо се да ће тај прекид бити привременог карактера, навео је владика Иринеј. Владика је истакао да се поставља питање како да појам и систем аутокефалног организовања живота Цркава Божјих у васељени поново постане фактор јединства, а не фактор нејединства и раскола, како је сад у наше дане.Мислим да из историје древне Цркве, из примера Светога Саве који је са толико мудрости, расуђивања и смирења радио, од његовог доба па надаље, у нашој помесној Цркви, хвала Богу, није било пучистичких стицања ранга и статуса, ни у погледу аутокефалије, ни у погледу уздизања на степен патријаршије. Имам утисак да у нашем времену, наша историја, поготово историја Светосавске епохе и његове свете личности, може и нама да буде учитељица живота, поручио је Епископ бачки. У част јубилеја осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве (1219–2019), под покровитељством Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, Православни богословски факултет Универзитета у Београду домаћин је, од 10. до 14. децембра 2018. године, Међународног научног скупа посвећеног догађају самосталности и осмовековном доприносу Српске Православне Цркве историји, теологији и култури српског народа. У раду симпосиона учествује више од стотину истакнутих иностраних и домаћих истраживача. Сабрање је почело у понедељак, 10. децембра, тропаром Светом Сави и химном Боже правде, које је извео Камерни мушки октет Православног богословског факултета. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј отворио је симпосион, оценивши да је за аутокефалију Српске Цркве заслужан колико Свети Сава, толико и Стефан Немања. Отварању научног скупа присуствовали су Митрополит загребачко-љубљански Порфирије и Епископи: британско-скандинавски Доситеј, жички Јустин, врањски Пахомије, шумадијски Јован, зворничко-тузлански Фотије, милешевски Атанасије, ваљевски Милутин, нишки Арсеније, ремезијански Стефан и мохачки Исихије. Такође, присуствовали су и г. Илија Елиадис, амбасадор Републике Грчке у Србији; др Милета Радојевић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама, са помоћником др Марком Николићем; ректори богословија у Београду, Призрену и Крагујевцу; професори и студенти Факултета, професори и ученици богословија, представници јавних и друштвених институција, свештенство и монаштво Српске Цркве. Програм је доступан на интернет страници научног скупа Извор: Епархија бачка

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством данас на Ђурђиц, 16. новембра служио је свету архијерејску Литургију у Цркви Светог Ђорђа у подгоричком насељу Доња Горица. Након прочитаног зачала из Јеванђеља, Митрополит је подсјетио на ријеч Христову, којом опомиње све оне који се опредељују за Њега, да се пазе јер ће их гонити и да ће многи бити убијени због имена Његовога, и поручује да се не боје, јер ко претрпи до краја, тај ће се спасити. Говорећи о томе да се ова блага вијест Божија, велика истина, остварује кроз сву историју човјечанства, Митрополит је казао да се то догодило прво са Господом који је разапет и убијен, а онда и са свим Његови ученицима, осим са апостолом Јованом, и хришћанима кроз вјекове. Митрополит је истакао да је календар Цркве Божије препун имена мученика, а да је је дан од њих и Великомученик Свети Георгије кога данас славимо и коме је посвећен свети храм у Доњој Горици. „Славимо Ђурђиц, великомученика и страдалника Георгија, који је себе принио на жртву живоме Богу и сјећамо се оних свих догађања из његовог живота, али и оних дарова којима га је Бог обдарио послије његове мученичке смрти када су се многи исцјељивали додирујући његове мошти и када је у Лиди подигнут дивни храм у којем се до данас сабирају хришћани са свих крајева свијета.“ Подсјећајући да сваки дан прослављамо неког мученика на којима се остварило управо та ријеч Христова „гониће вас, прогонити и многи ће пострадати имена Мога ради“, владика Амфилохије је истакао да је сва историја Цркве Христове свједочанство Његовог распећа и васкрсења: „Ко хоће да иде за Мном нека се одрекне себе, нек узме крст свој и нека иде за Мном! Колико је оних кроз вјекове који су понијели Христов крст, крстивши се, обукавши се у Њега и примивши Божију љубав као вјечну мјеру свога живота“, рекао је владика и истакао да су се сви они трудили да испуњавају двије основне заповијести: „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, свом душом својом, свом мишљу својом, и ближњега свога као себе самога.“ Високопросвећени је нагласио да је у савременом човјечанству, упркос тим заповијестима, много мржње и духа братоубилачког: „Братоубалштво се увијек рађа из Богоубилаштва. Онај који убија у своме срцу и животу небескога Оца, тај ће прије или касније убити и свога земаљскога оца. Ми смо свједоци тога, у времену Другог светског рата и послије њега, кад су дјеца убијали своје очеве овдје у Црној Гори, кад су убијали своје сроднике, браћу, по налогу тадашње партије.“ Осврћући се на иницијативу да се Јосипу Брозу подигне споменик у Подгорици, Митрополит је казао да је он као антифашиста за поштовање, као и они људи који се борили као партизани против окупатора, али није за поштовање што су паралелно са тим вршили братоубиство, убијали најугледније људе да би преузели власт у своје руке. „Братоубици подизати споменик у Подгорици која је по његовом налогу, 80% сравњена са земљом 1944. године и 2000 жена и дјеце побијено, а само 10-ак Њемаца који су повлачили, опростите, али ја то не могу да разумијем.“ Митрополит Амфилохије је казао да то поновно враћање онога који је покренуо крваво братоубилачко коло у овој земљи и шире, је повампиравање духа братоубилаштва у Црној Гори и да то не доноси добра никоме. Истакао је да би било паметније, да се средства намијењена за подизање споменика дају сиротињи и прогнанима са Косова и Метохије. Подсјетио је да је у вријеме братубилаштва, убијено 129 свештеника Митрополије црногорске од којих десетак за вријеме окупације, док су сви остали убијени од братске руке на челу са Митрополитом Јоаникијем свештеномучеником. „Умјесто њему да се подиже у Подгорици споменик, подиже се ономе који га је убио, који је жртвовао и њега и хиљаде других широм Црне Горе! Није добро, и није паметно, није разумно. Али што се тиче Цркве Божије, она носи свој крст, као што је носила кроз вијекове и носиће у будућа времена, клањајући се само Богу живоме и Њему јединоме служећи“, закључио је у литургијској бесједи Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Након Литургије, вјерни народ предвођен Митрополитом и свештенством опходио је свечаном литијом храм, а потом су благосиљани и пререзани славски колачи. Владика Амфилохије је честитао славу свим свечарима молећи се Светом Георгију да нас све укријепи у вјери, нади и љубави, вјерности Христу Богу и у свједочењу Његовог имена. Говорећи о томе да се Црква не ограничава ни на једну нацију, државу, мјесто, Митрополит цетињски је казао да је Црква универзална, васељенска, јер је Христос призвао све ученике да крштавају све народе у име Оца и Сина и Духа Светога. Нагласио је да код нас има нека група која обоготворује нацију и своју државу, и хоће Цркву Божију да претвори у служитељку лажне вјере и лажнога бога која се одриче Христа, Бога љубави. Позвао је владика све да се чувамо од тога отрова и да чувамо своју дјецу и породицу. Осврнуо се на најављену тзв. параду поноса у Подгорици, истичући да је то парада стида и срама. Помолио се да онима који то раде, Бог врати памет, разум и подари да се врате истини Божијој, истинском правом начину живљења хришћанскога, које је у светињи брака благословенога. „Нека Бог спаси град да се не претвори у Содому и Гомору гдје је прво вршена таква парада, а коју је Бог казнио и данас је то Мртво море. Не дај Боже, да овај град постане нова Содома и Гомора.“ Митрополит је казао да позивање људи на параду, јесте призивање људи да постану мртваци духовни. Изразио је наду да ће Бог дати овдашњем народу разум и памет да се не баве таквим парадама и не призивају проклетство Божије на дјецу која се рађају у овоме граду: „Дај Боже, да Господ уразуми све, да не озакоњује то безумље и не газе по свеукупном моралу Црне Горе и да се тиме не скрнаве мошти Св. Петра Цетињскога и Св. Василија Острошкога, да се не презива дух смрти, ништавила и гријеха на овај град и на народ који у њему живи.“ Заједничарење је настављено уз пригодан програм и трпезу хришћанске љубави. Полазници вјеронауке при Цркви Светог Ђорђа у Доњој Горици даровали су сликом Митрополита Амфилохија који их је похвалио за дивно извођење програма који су уприличили поводом данашњег празника. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово Преосвештенство Епископ пакрачко-славонски г. Јован гостовао је у четвртак, 25. октобра 2018. године у Матици српској, где је одржао предавање на тему: Савремени човек и савремени свет. Владика Јован је, поред осталог, истакао и да време радија, телевизије и нових медија, апсолутно враћа човечанство назад од писане и штампане књиге ка усменој речи. Комплетна нова култура која долази 50-тих, 60-тих, закључно са мобилним телефоном је управо то, повратак оралноме, повратак говору и повратак елементарно писмених. Све се прихвата ад хок. То је цивилизација скраћеног памћења, изузетно осиромашеног вокабулара и могућности изражавања, истакао је владика Јован. После одржаног предавања, присутни у свечаној дворани Матице српске имали су прилику да постављају питања Епископу славонском. Извор: Радио Беседа