Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'историја'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 70 results

  1. Grizzly Adams

    Историја у слици

    Поставите једну слику која пуно говори о неком историјском догађају/тренутку, уз кратко објашњење о чему се ради. 1955, граница између источног и западног Берлина (где су комунисти касније направили чувени "Берлински зид"). Девојка је успела да пребегне преко линије на западну страну. Супротстављени војници држе једни друге на нишану... Извор: http://www.vintag.es/2013/06/old-photos-of-berlin-wall-from-1950s-60s.html
  2. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством, монаштвом и вјерним народом служио је данас, 13. јануара, Свету архијерејску литругију у манастиру Острог. У архипастирској бесједи Високопросвећени Митрополит је подсјетио на ријечи Светог апостола Павла (Посланица Галатима) да Блага вијест коју проповједа, није од човјека нити по човјеку, него по откривењу Исуса Христа. Митрополит је поучио вјерни народ да је сво Јеванђеље, Нови завјет од Исуса Христа и по Исусу Христу и да је посебно апостол Павле ту Благу вијест о Њему као Сину Божијем, Спаситељу и Богочовјеку непосредно чуо од Њега послије каменовања Св. Архиђакона Стефана у коме је и сам учествовао. Подсјетио је да је апостол Павле био прогонитељ хришћана и као такав одређен да их гони од Јерусалима до Дамаска. Међутим, на том путу му се открио Господ и он је тада на запрепашћење и Христових ученика, као и самих Јевреја, почео да проповједа. „Постао је заиста сасуд Божанске благодати и истине, живи свједок живе Благе вијести Христове коју је проповједао широм васељене и постао ревноснији од свих осталих ученика Христових. Остао је записан као првоврховни апостол Христов пострадавши за Њега, заједно са апостолом Петром у Риму.“ Митрополит је појаснио да се Петар, који се одрицао Христа по Његовом пророштву, такође, боравићи у Риму за вријеме Нерона и новог гоњењења хришћана, поново уплашио и кренуо да бјежи из Рима. „И данас постоји мала црквица на којој пише: Куда идеш Господе? Када је Господ срео Петра, он Га је питао: Гдје идеш Господе? А Господу му је рекао: Идем поново да се разапнем за тебе!. И то је потресло Петра и он се вратио и мученички пострадао.“ Владика је казао да је страдање за Христа које је својствено свим апостолима, својствено и самоме Господу прије њих, а својствено је и свој Цркви Божијој до наших времена. „Црква Божја, и живот оних који су у Цркви, она носи на себе Крст Христов – распеће. У знаку распећа и у знаку васкрсења је сва историја Цркве Христове и свих који су се крстили у име Господње, који су умрли са Њим, распели се са Њим да би са Њим и васкрсавали.“ У наставку бесједе Митрополит је подсјетио да данас славимо и Преподобну Меланију која је себе принјела Христу Богу на дар, као и новог светитеља, нашег савременика, Светога исповједника Доситеја Загребачког који је у вријеме Првог свјетског поклања од обезбожених Бугара одведен у заробљеништво. Послије је био изабран за загребачког Митрополита да би у току Другог свјетског рата доживио страдање у Загребу и био прогнан. Од тог страдања се и упокојио у Београду 1945. године. Његове мошти се налазе у манастиру Ваведења гдје је био и сахрањен. Говорио је Митрополит и о страдању других православних епископа у Независној држави Хрватској: Петра Сарајевског Зимоњића, Платона Бањалучког и Саве Горњокарловачког. За Саву Горњокарловачког који је пострадао на Пагу постоји предање да је мучен и жив закопан у земљу и да су трактором прелазили преко његове главе. Платон Бањалучки је убијен и бачен у Врбас и његове мошти данас се налазе у Бањалуци. Митрополит Петар Зимоњић је највероватније убијен у Јадовну када је пострадало много нашег народа, жене, дјеце, стараца. „Живи свједоци живога Бога који је Благовијестио Своју Благу вијест и открио тајну личности Своје Богочовјечанске светим апостолима, а открива непрекидно и свима који се крштавају у Његово име кроз вјекове до наших времена“, казао је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије подјсећајући да је велики број оних који су у ово наше вријеме мученички пострадали носећи Крст Христов. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Тема која је пред нама је црквено поимање есхатологије у светлу њеног целовитог учења. Израз есхатологија је настао од грчке речи τό ἔσχατον – последњи, крајњи, потоњи, коначни. Наведени израз се користи у богословљу да би се означило последње догађање и збивање, то јест реч је о оконачњу и преображењу садашњег временима, коначном стању човека и света предвиђено по промислу и науму Божјем (ср. Пост. 49,1; Ис. 2,2; Јер. 23,20; Мих. 4,1). По православном учењу, ту се под наведеним богословским изразом првенствено подразумева савршено испуњење и осмишљење историје, односно врхунац, пуноћа и стварност остварења вечног живота у заједници са Тројичним Богом после Другог доласка Христовог, о чему ће бити више речи у нашем раду. Православни је став да последње догађаје треба гледати искључиво у Откривењу Сина Божјега – Исуса Христа. Последње догађаје (=Други долазак Христов, свеопште васкрсење мртвих, свеошти Суд, Царство небеско) Православна Црква поистовећује са Царством Божјим и Царством небеским. Због тога Господ наш Исус Христос позива: Иштите најпре Царство Божје (Мт. 6,33). Потребно је нагласити да се у новијој богословској литератури помињу футуристичка есхатологија, повезана са откривењским очекивањима, и остварена есхатологија, под којом се подразумева да је Христовим доласком у свет и историју Царство Божје (Malkuth Jahve) већ наступило, односно да је наступио дан спасења (2Кор. 6,2) и да смо благодаћу већ спасени (Еф. 5,2; ср. Кол. 2,12-13), што означава израз свршило се (Јн. 19,28). Због тога хришћани, одступајући од неправде (2Тим. 2,19), траже оно што је горе где Христос седи с десне стране Бога (Кол. 3,1). Пред саму појаву Новога Завета Јован Претеча је позивао људски род: Покајте се, јер се приближило Царство Божје (Мт. 3,2; 4,17). Свето Писмо је испуњено есхатолошким садржајем. Ми ћемо у нашем раду говорити о есхатолошким догађајима не само као догађајима који ће се догодити у будућности, него као и о стварности која је већ присутна у садашњости (ср. Мт. 18,3; 19,29; Мк. 10,17; Јн. 3,5; Да. 14,22; Гал. 5,21; Јевр. 3,11). Под есхатолошком стварношћу мисли се на Царство Божје о којем се као историјској стварности говори на многим местима у Светоме Писму (ср. Мт. 13,43; 26,29; Лк. 12,31; Кол. 1,3; Еф. 5,5; 2Птр. 1,11; Јн. 18,36; Јевр. 1,18). Царство Божје се суштински разликује од свих земљских царстава и царства греха. По светоотачкој мисли, оно се поистовећује са животом Тројичног Бога: Оца, Сина и Светога Духа. Другим речима, од Тројичног Бога задобијамо пуноћу надвечног живота. То и јесте разлог што Ориген, ослањајући се на Свето Писмо (ср. Јн. 3,36; 4,14; 5,24; 6,40; Рм. 5,10; 2Кор. 4,10; Кол. 1,13; 3,3; Еф. 5,5; 1Јн. 1,2; Откр. 2,7), назива Христа Царем векова и Самоцарством, док Га Максим Исповедник сматра Царством небеским. Дакле, Царство Божје није расејана идеја, него је оно стварни и истински догађај, то јест непоколебиво Царство (Јевр. 12,28) нераздељиве Свете Тројице. Још ћемо додати да је Царство Божје једно као што је једна Божја суштина и природа. Сваком човеку који жели да уђе у Царство Божје (ср. 2Птр. 1,11), то јест да се у њега усели Христос и живи у њему (2Кор. 6,16) и тако човек задобије живот вечни, предстоји духовна припрема, односно предстоји му да живи подвижничким и светотајинским животом (ср. Мт. 20,23; Мк. 10,40; Лк. 2,31; 1Кор. 2,9). Христос позива: Ходите, благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања света (Мт. 25,34). У предоченим Христовим речима се јасно види да су будући догађаји постојећа стварност. Усрдним изучавањем божанских тајни можемо рећи да библијски извори јасно сведоче да свет пролази и похота његова; а онај који твори вољу Божју остаје вавек. Децо, последњи је час (1Јн. 2,17-18). Православни је став да се под последњим временима (ср. Дан. 8,17; 11,35; 12,4. 9), која су предвиђена још пре постојања света (1Птр. 1,20), мисли на пуноћу времена (Гал. 4,4) испуњено смислом, а то је у ствари присуство, односно долазак Сина Божјег, Који се оваплотио (Јн. 1,14) и као Богочовек ушао у свет и историју, и основао Цркву своју, а Црква је већ присуство Царства Божјег на земљи у којем царује Богочовек Исус Христос, Који је у последње дане излио Духа Свога на сваку плот (Да. 2,17). Предокушај Царства Божјег се већ доживљава у Цркви као квасац (1Кор. 5,6), јер не посла Бог Сина свога на свет да суди свету свету, него да се свет спасе кроз Њега. Који у Њега верује не суди му се, а који не верује већ је осуђен, јер није веровао у Јединороднога Сина Божјега (Јн. 3, 17-18), док ће се пуноћа доживети у будућности (1Кор. 13,12) то јест у будућем веку. Значи, последњи и највећи догађај у свештеној историји јесте Господ наш Исус Христос (ср. 1Тим. 6,14). Овде је очигледно реч о Христовој стварној присутности у свету и историји. Јасно је дакле, да свештена историја има есхатолошки карактер и испуњена је есхатолошким ишчекивањем, то јест очекују долазак Сина Божјег – Исуса Христа са небеса (ср. 1Сол. 1,10). Хришћани као грађани неба очекују блажену наду и јављање славе великога Бога и Спаса нашега Исуса Христа (Тит. 2,13). То очекивање се поистовећује са трпљењем људи, јер трпљењем својим спасавају душе своје (Лк. 21,19). Реч је од два Христова доласка: Први – оваплоћење Бога Логоса, и Други – када дође у свој слави Својој да суди живима и мртвима, односно да сви људи приме пуноћу награде Божје по својој богопријемчивости. Есхатолошка епоха је започела првим доласком Христовим и Његовим обећањем да ће бити са нама у све дане до свршетка века (Мт. 28,20). Есхатон за хришћанина започиње у Цркви Христовој када примамо свету Тајну Крштења и потпуно се сједињујемо с Њим у светој Тајни Евхаристије. То значи да хришћани, испуњени есхатолошком чежњом, нису више странци ни дошљаци, него су суграђани светих и домаћи Божји (Еф. 2,19). Према томе, Христово присуство у свету и историји, односно у Цркви Својој, јесте есхатолошко време, то јест време Самооткривеног Бога у историји и драми људског живота. Управо тај Његов долазак и Његово присуство у свету, као и учествовање хришћана у Царству Божјем (ср. Откр. 1,9), изражава двојни смисао хришћанске есхатологије. У Молитви Господњој хришћани се моле: Да дође Царство Твоје (Мт. 6,10; Лк. 11,2). А када у свој својој пуноћи наступи Царство Божје, тада времена више бити неће (Откр. 11,6). По јудејском поимању, људска историја је подељена на olam hazze – садашњи век, и olam habba – будући век (=век који долази). О тој истини сведочи Други псалам, који „може да се протумачи христолошки и христоцентрично. Истовремено он поседује и есхатолошки карактер: у њему се сусрећу прошлост, садашњост и будућност“. Једном речју, Богочовек Исус Христос је све у свему и у Њему се сусрећу време и вечност. Та истина се јасно види у светој Тајни Евхаристије. Од посебне важности за разумевање наше теме је чињеница да православно богословље не одваја Први долазак Христа у прошлости од Његовог Другог доласка у будућности, јер је Исус Христос увек са нама, то јест Он јесте (=ὥν–постојећи) (ср. Мт. 16,16) и Он је Онај Који ће доћи (ср. Откр. 22,20). Он је увек исти, јер се не може самог Себе одрећи (2Тим. 2,13). У Откривењу Јовановом за Христа је речено да је Он: Први и Последњи, Који мртав беше и оживе (Откр. 2,8). Такође је сачувано Христово сведочење о Себи: Ја сам Алфа и Омега..., Који јесте и Који беше и Који долази, Сведржитељ (Откр. 1,8). Дакле, Христос је већ дошао и наступило је Царство Божје, и предокушај тог Царства хришћани већ доживљају (ср. Лк. 17,20-21) у Цркви. Господ наш Исус Христос отворено сведочи: А ако ја прстом Божјим изгоним демоне, дакле, стигло вам је Царство Божје (Лк. 11,20). Значи, есхатолошка времена су присутна, јер је присутан Цар, и историја спасења се креће ка свом потпуном испуњењу. Постоји жива вертикала између нетварног Бога и тварног света. Боље речено, Богочовек Исус Христос је Посредник који повезује небо са земљом, и обратно. Међутим, иако је Царство Божје наступило присуством Христовим, то јест испунило се време (Мк. 1,15), ипак ће оно тек наступити у свој својој пуноћи када Богочовек Исус Христос поново дође (ср. Мк. 13,26), то јест тада ће, по речима Христовим, Царство Божје наступити у свој својој сили (Мк. 9,1). Реч је о веку у којем долази живот вечни (Мк. 10,30). То је, дакле, Други долазак (=Божји Дан) (2Птр. 3,10), и успостављање коначног Царства Божјег у којем ће се пити ново вино (Мк. 14,25) и којем Царству неће бити краја. То ће рећи да ће тада наступити крај света и историје, последњи непријатељ укинуће се – смрт (1Кор. 15,26), односно све ће бити преображено и наступиће све ново: нови свет, ново време, нов човек, нова твар, ново небо, нови Јерусалим (ср. Ис. 65,17; 2Птр. 3,13; Откр. 21,1-4), Бог ће бити с људима (Откр. 21,3), где бујају потоци живота, Бог ће отрти сузе са свакога лица (Ис. 25,8), и спасени људи ће тада доживети пуноћу блаженства у Царству Божјем. Дакле, Бог који живи у векове векова (Откр. 4,9; 7,2), односно Који је надвремен (Откр. 1,4; 4,8),присутан је у времену, односно Божје време је већ наступило, а пуноћу Божјег присуства тек очекујемо, иако нико од људи, осим Богочовека Исуса Христа, не зна када ће се то догодити, због чега Христос позива: Пазите, бдите и молите се (Мк. 13,33). Јасно је, према томе, да је Царство Божје историјска и есхатолошка стварност. Знајући да је хришћанска есхатологија богочовечанског карактера и оптимистично-радосна, што се види у непоколебивој вери хришћана у победу Лава из Јудина племена (Откр. 5,5) и у Други долазак Христов и у испуњење Његовог обећања, због чега Му хришћани упућују следећу молбу: Да, дођи, Господе Исусе (Откр. 22,20). Пошто наше живљење није овде на земљи, него на небесима, одатле ми очекујемо Спаситеља Господа Исуса Христа (Флп. 3,20), Који је Први и Последњи (Откр. 1,8). Овде је реч о Богочовечанској пуноћи која „нема ничег заједничког са извесним философским теоријама о пуноћи, јер су све оне у апстракцијама и мртвим схемама. Богочовечанска свепуноћа је жива, опитна, доживљајна богочовечанска стварност“. Важно је истаћи да се васцела Божја творевина налази у есхатолошком ишчекивању: Сва твар заједно уздише и тугује до сада (Рм. 8,22). Управо због тога, по речима Апостола Павла, што је за мном заборављам, а стремим за оним што је преда мном (Флп. 3,13). Православни је став да је већ наш сусрет са Христом истински, стварни и есхатолошки. Прво небо и прва земља прођоше (Откр. 21,1), и наш живот је обновљен (ср. Рм. 6,4) у Духу Светом (Рм. 7,6) и сакривен са Христом у Богу (Кол. 3,3). А када наступи пуноћа времена (Гал. 4,4) у Осми Дан (=бесконачни и незалазни дан), неће доћи до суштинске промене нашег заједничарења са Христом као Главом свега, него је ту реч о пуноћи тог истинског јединства по науму Божјем од вечности (Еф. 1,9). Реч је о остварењу пуноће времена, да се све састави у Христу, оно што је на небу и што је на земљи, у Њему (Еф. 1,10). Наша истраживања су нас уверила да историја и пост-историја, то јест испуњење времена, чине једну нераскидиву целину, и смисао свештене историје се налази управо у њеном испуњењу, остварењу онога што хришћани очекују и чему се надају (ср. Мт. 24,50; Лк.12,46), завршетку и преображењу. Имајући у виду чињеницу да је Бог узрок и времена и надвечности, Игњатије Богоносац саветује: Времена испитуј. Чекај Надвременог, Безвременог, Невидивог, но за нас Видивог. У поговору бисмо могли рећи следеће: На Самооткривење Тројичног Бога у свету, односно у Христу, треба гледати као на свештену историју у којој долази до стварног сусрета човека са Богом, динамичне и слободне сарадње између Бога и човека, то јест до склапања Завета између Бога и човека, сотириолошког дијалога између Творца и творевине. Говоримо о искуственом и доживљајном сусрету човека са живим Богом у Цркви Христовој у којој обитава сва пуноћа Божанства (ср. Кол. 2,91-10). И може се рећи, – у Цркви се тајно побеђује време, и као да претходи то апокалиптичком тренутку, када «времена већ неће бити». Црква је жива слика вечности, и у црквеном је искуству стварно дана, и ту се остварује та благодатна «једновременост разновременог» у пуноћи Вечног живота, која се открива у заједници с Вечним Царем – Христом. Црква је вечно Царство, јер има Вечног Цара. У Цркви, која пребива сада у историјском странствовању, време је већ немоћно». По православном трезвеноумљу, «човек је призван на есхатолошку пуноћу свог сједињења са Богом, јединства у заједници личности, а не у неком безличном блаженству». Православни је став да хришћанство «није само учење о спасењу, већ само спасење». Заправо, пошто ће постојати васкрсење људског тела, човек као богоподобно биће не бива уништен смрћу, и у Цркви се остварује есхатолошки догађаји јединства са Христом. Према томе, време није вечно враћање истог и понављање себе, нити је независно и одвојено од вечности, него је њоме прожето. Са православне тачке гледишта је неприхватљиво циклично поимање времена. По православном трезвеноумљу, на есхатологију не треба гледати као на нешто што ће се одиграти тек у будућности, него на њу ваља гледати квалитативно као већ богодаровану у садашњости могућност духовног преображаја, пресаздања, обожења човека и васцеле творевине до те мере да човек и творевина постану богопријемчиви и достојни да уђу у нову заједницу са Богом Творцем (ср. Еф. 3,6). То ће рећи да је Бог увео надвечност у живот људи, учинио људе заједничарима божанске природе (2Птр. 1,4), то јест учинио их заједничарима Христовим (Јевр. 3,14), и Господ сваки дан додаваше Цркви оне који се спасаваху (Да. 2,47) и који постадоше сутелесници Христови (Еф. 3,6). Надвечност и заједничење са Личностном Истином, то јест заједница с Тројичним Богом, главне су карактеристике есхатологије. Сходно томе, рећи ћемо да је тајна Христа призма кроз коју гледамо и тумачимо хришћански карактер истине историје, човека, света и вечног живота. Лаконски и језгровито речено: По Божјем домостроју спасења „циљ хришћанске историје је Христос, а не прогрес... Када кажемо Христос, то није само Христос као Логос, као Син Божји, него Христос Богочовек... Дакле, Христос као Црква. Зато је циљ историје Црква“, јер је она „једини извор хришћанског живота и хришћанског учења“. Једном речју, крај којем иду ствари у Христу једнак је са његовим обожењем, или са њиховим узношењем изнад недостатака за чије превазилажење дато им је време. Ову мисао појашњава свети Максим Исповедник када каже да обожење „јесте усредсређење и крај свих времена и векова и онога што је у времену и веку. А усредсређење и крај времена и векова онога што је у њима јесте нераздељиво јединство правог почетка и својственог правом крају и својственог спасенима“. Свети Григорије Нисијски у истом духу описује линијско устројство свештене историје: „Када човечанство достигне своју пуноћу, тада, без промашаја, овај покрет природе који следи узроковаће досезање њеног неопходног краја. И овај живот ће бити замењен другим начином постојања, различитим од овог садашњег који се састоји у рађању и распадању. Када наша природа, у одређеном реду, испуни правац времена, тада ће, без промашаја, овај покрет који следи, створен наслеђем кроз генерације, доћи до свога краја. Испуњење универзума учиниће немогућим свако будуће напредовање или назадовање, и тада ће све мноштво душа вратити из расплинутог и безличног стања у свезу, и сами елементи ће поново бити уједињени у исти спој (систем)“. Најзад, још једном ћемо поновити да „јелинска философија није познавала и ни на који начин није била спремна да прихвати било какав прелазак из времена у вечност – временско се чинило eo ipso пролазно. Оно што се у времену остварује, никада не може постати вечно. Што је рођено мора неизбежно умрети. Само оно што је нерођено или неузроковано, може опстати. Све је имало почетак, имаће и свој крај. Само оно што није имало свој почетак, може остати непромењено или „вечно“. Стога, за јелинске философе прихватање будуће бесмртности значило је у исто време и претпостављање вечног предпостојања. Такав читав значај историјског процеса јесте врста силаска из вечности у време. Судбина човекова пре зависи од урођене му клице него од креативних достигнућа. За Јелине време је једноставно било нижи или ограничен начин постојања. Тачно говорећи, у времену се ништа не ствара и ништа се не постиже, нити има шта да буде створено или постигнуто“. Насупрот јелинском учењу, православни став је да је само Бог бесконачан, док је време „пут ка вечности“. Поново наглашавамо да је Божје „Царство установљено, али још увек није дошло у свој својој сили и слави. Тачније речено, Царство тек треба да дође, али је Цар већ дошао. Црква је и даље in via, а хришћани су и даље „путници“ и странци у „овом свету“. Тројични Бог наставља непрестано да делује у свештеној историји и историја спасења наставља да се и даље одвија све до Другог доласка „Последњег Адама“ – Христа, када ће доћи да суди живим и мртвима, и када ће Бог бити све у свима. Блажени Августин је мудро рекао да „постоје два стања живота, с неба проповедана и предата, која су Цркви позната, при чему је једно стање вере, а друго стање виђења. Једно је стање привременог пребивања у туђинској земљи, а друго у вечности (небеског) обитавања. Једно је стање на путу, а друго у отаџбини. Једно – у активном делању, а друго – у богатству сазерцања... Прво је у стрепњи због војевања, а друго у сигурности победничког мира... Ово прво траје овде до краја овога света, а у свету који долази оно нема краја“. Циљ сваког православног хришћанина је да уђе у нову заједницу са Тројичним Богом и примањем нетварне благодати Божје постане нови човек. Пошто је човек христолико биће позван од стране Творца на надвечни живот у заједници са Тројичним Богом, и много тога подноси „само да не би умро“, то значи да „само вера у Христа даје смисао људском постојању“. Стога је бесмртност дар од Тројичног Бога. Најзад ћемо рећи: Животни пут човеков је: од Бога, ка Богу, са Богом, у Богу. Извор: Српска Православна Црква
  4. У сусрет највећем хришћанском празнику Божићу и Новој години, Спутњик је посјетио манастир Дајбабе крај Подгорице, једно од највећих православних светилишта у Црној Гори, а јереј Златко Васић открио нам је неке појединости из живота светог старца Симеона, чудотворца и великог угодника Божијег, по којем је ово мјесто надалеко познато. Јереја Златка затекли смо у порти манастирске цркве посвећене Успењу Пресвете Богородице, који на почетку разговора за наш портал открива да је свети старац Симеон ову цркву волио да зове „подземни дом Царице небеске“. „Подземни дом“ — зато што је црква у суштини пећина под земљом у облику крста, а „Царице небеске“ — зато што је црква, односно, сам манастир посвећен Успењу Пресвете Богородице. Почињући бесједу о необичној историји манастира Дајбабе, за нашег саговорника нема дилеме да је он „настао правим чудом Божијим“. „Један дјечак је 1890. године овдје чувао овце. Звао се Петко Ивезић, и био је из села Дајбабе, по коме и манастир носи назив. Док је чувао овце, јавио му се светитељ, сав у злату, и рекао му да помјери стадо оваца јер је то свето мјесто и да ту сагради цркву. Дјечак је казао да је сироче и да нема ни оца ни мајке и да није у могућности да направи цркву“, прича отац Златко. Према ријечима овог свештеника, светитељ након тога позива пастира да му „нешто покаже“, уводи га у једну пећину на Дајбабској гори, показујући му „своје мошти, шест звона, нешто богослужбених књига и тамјан“, да би му на крају открио како је и сам ту доспио. „Тај светитељ је био ученик Светог Саве и епископ на овом простору. Када се упокојио, његове мошти су се налазиле на југу Црне Горе. Међутим у 16. вијеку Турци су напали то подручје, после чега вјерни народ узима мошти као своју највећу драгоцјеност, и одлучује да их сакрију и похране у једну пећину на Дајбабској гори.“ „За светитеља се сматра да је то био Свети Иларион, први епископ ког је Свети Сава поставио на овом подручју. Тај дјечак Петко Ивезић је дуго година силазио у ту пећину, и по ријечима старијих мјештана, износио тамјан и богослужбене књиге из пећине“, прича отац Васић. Оно у шта се током кратког боравка могао увјерити и новинар Спутњика јесте да се чуда, иако нису видљива, код истинских вјерника који посјећују ову светињу свакодневно дешавају, па осим ходочасника и знатижељних туриста, манастир данас често посјећују особе са различитим душевним и тјелесним тегобама. Такође, у питању су људи из свих крајева свијета, од Аустралије, Канаде, Америке, Новог Зеланда и Русије… како православни, тако и они који то нису… Посебан доживљај и фасцинацију код посјетилаца буди необична љепота и мир подземне цркве чија се врата налазе у порти манастира, а начињена су тако да без напора само дјеца могу ући у цркву, док се одрасла особа мора сагнути како би то учинила. Унутрашњост цркве чији су зидови заправо стијене ствара уникатан амбијент, па ја најчешћи коментар посјетилаца да — „Овако нешто нисам никада видио у животу!“. Велика благодет која се осјећа унутар цркве, према ријечима Васића, потиче и од чињенице да је иконе унутар цркве Свети старац Симеон лично осликао. „Овдје, цијелу цркву је осликао Свети Симеон Дајбабски, иако по ријечима неких конзерватора, он је почетком 20. вијека нацртао ликове, а касније их је дорадио јер се бавио умносрдачном молитвом, додајући светитељима крупне очи и широк нос, што је карактеристика људи који се баве том врстом молитве“, појашњава Васић. Враћајући се на историјат манастира, наш саговорник каже да у причу дјечака Петра нико у Црној Гори није вјеровао, док није дошла до манастира Острог. „У манастиру Острог у том периоду био је јеромонах Симеон Поповић, један од најобразованијих људи тога времена. Био је завршио духовну академију у Кијеву, а касније одлази на Сорбону у Париз, и Швајцарску, гдје изучава филозофију. Међутим, дух запада и моде га не привлачи, и он се враћа у Кијевско-печерску лавру и тамо се монаши 1887. године, да би се те исте године вратио у Црну Гору“, каже Весић. По благослову краља Николе, јеромонах Симеон првобитно одлази у манастир Врањина на Скадарском језеру, али како му услови тамо нису одговарали, убрзо одлази у манастир Острог, гдје ће провести наредних девет година, док ће остатак свог овоземаљског живота провести у манастиру Дајбабе. „Када је чуо за причу дјечака Ивезића, он овдје долази у љето 1896. године, и почиње да копа на мјесту гдје му је јављено да је та огромна светиња“, наставља отац Златко. „Када је дошао овдје, Симеон је направио једну колибу од штица и цијеле ноће се молио Богу. Ујутру пред зору јавили су му се анђели Божији и рекли: ’То што тражиш, то је ту гдје је оно црно камење‘. Он почиње да минира и да копа, али јавио му се онај светитељ који се јавио и дјечаку и рекао му да не минира јер ће оштетити унутрашњост пећине“, приповиједа наш саговорник. Јеромонах Симеон ће, према његовим ријечима, након тога „наставити да копа, и тако копајући направити пећину под земљом и цркву у облику крста“. Данас се у пећинском манастиру, поред ковчега с моштима светог старца, налази и читав низ икона, а пада у очи плаштаница из 18-19. вијека, која је, како с поносом истиче наш саговорник, била власништво руске царске породице Романов, а свети старац ју је добио на рукоположењу у Кијевско-печерској лаври од свог духовника монаха Николаја и од ње се није раздвајао цијели свој живот. Прва литургија у цркви је служена 4. јануара 1897. године, а свети старац Симеон ће остати овдје да се подвизава наредних 45 година, у посту и молитви. Отац Златко подсјећа на ријечи митрополита Амфилохија да је свети старац Симеон један од највећих подвижника 20. вијека, „ако не и највећи“, те да је својим подвижничким животом „задобио много дарова од Господа“. „Један од тих дарова је и дар прозорљивости. Значи, могао је да види душу човјека и све његове гријехе, прошле и будуће догађаје. Пошто је тим духовним очима видио и братоубилачки рат и велико страдање на овом простору, јеромонах Симеон се молио Господу да се упокоји прије него што тај рат и то страдање почне. Господ га је тога удостојио, и 1. априла 1941. године Свети старац Симеон је предао душу Господу, а пет дана након тога почео је Други свјетски, уједно и братоубилачки рат на овом простору“. Мошти Светог старца Симеона Дајбабског извађене су из земље 1996. године на педесетпетогодишњицу од упокојења, а канонизован је у ред светитеља 2010. године заједно са авом Јустином Ћелијским. Сусрет светог старца Симеона и Јустина Ћелијског Један од занимљивих догађаја, према ријечима нашег домаћина јереја Васића, збио се 1937. године када је ава (отац) Јустин дошао у манастир Дајбабе како би од Светог старца Симеона затражио благослов. „Ава Јустин је био предложен за епископа у Моравској, и он је хтио да провјери да ли је то воља Божија. У том периоду, Свети старац Симеон је у црквеним круговима важио за човјека као из првих вјекова хришћанства, за светог човјека иако је био жив. Ава Јустин дође овдје 1937. и када га је угледао Свети старац Симеон, почео је да набраја гријехе аве Јустина у трећем лицу“, каже Васић. Отац Јустин је након тог сусрета, према његовим ријечима, написао „нешто најљепше што је ико икада написао о Светом старцу Симеону Дајбабском чудотворцу“: „Убројао га је у четири стуба православља у Црној Гори иако је он био жив, а остала три стуба су били Свети Петар Цетињски, Свети Стефан Пиперски, и Свети Василије Острошки. Ава Јустин је још написао да га је обасјала лучезарна светлост када је угледао Светог старца Симеона“, прича Васић. Он такође додаје да је повезаност аве Јустина и Светог старца Симеона вишеструка: „И један и други били предложени за епископа, али су одбили, и један и другу су се презивали Поповић, а такође, и један и други су били архимандрити и заједно су 2010. године канонизовани“, појашњава Васић. Сусрет Светог старца са краљем Александром Карађорђевићем и Николајем Велимировићем Док обилазимо манастир и његове светиње, отац Златко нам прича и анегдоту о догађају који се збио 1925. године када је Подгорицу посјетио краљ Александар Карађорђевић у пратњи Николаја Велимировића. Том су од тадашњег митрополита и будућег српског патријарха Гаврила Дожића затражили да упознају најдуховнију особу на овом простору. „Тадашњи митрополит Дожић је рекао да то није неки проблем, и да се на само пет километара од Подгорице налази светитељ, човјек који је као из првих вјекова хришћанства. То је заинтригирало краља, и он је тражио да доведу старца Симеона.“ Према ријечима Васића, осим што се тада упознао са краљем, Свети старац Симеон се сусрео и са Николајем Велимировићем, са којим ће дуго година остати у духовној преписци. На том догађају, краљ Александар је преподобног старца Симеона одликовао орденом Светог Саве. На крају разговора за Спутњик, јереј Васић нам је испричао да се у манастиру Дајбабе налазе још једне мошти, а ријеч је о проти Душану Радовићу. „Душан Радовић је био дугогодишњи настојатељ манастира Дајбабе. Његове мошти су овдје у порти манастира, а занимљива је прича да је Душан Радовић био врлински свештеник. Међутим, имао је један порок. Пушио је цигарете, и то преко шездесет година“, каже наш саговорник. Према његовим ријечима, „свети Василије Острошки се јавио једном човјеку у Црној Гори и рекао му да пође код проте Душана, и да му каже да остави цигарете како би у царство небеско“. „Дође тај човјек код њега кући, каже зашто је дошао и шта му је Свети Василије поручио. Уз много негодовања стари прота остави цигарете, и то тако што је на наткасни свога дома оставио цигарете и рекао: ’Душане, или ти или цигарете!‘“. „Три мјесеца након тога прота Душан Радовић се упокојио, и био је сахрањен на градском гробљу у Подгорици. Девет година касније, умре његова снаха, и људи који су отварали гробнице нађу цијело нетрулежно тијело старога проте, као да је тог дана стављен у гробницу. По благослову митрополита Амфилохија, његове мошти се налазе овдје, у порти манастира“, закључује Васић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Архиепископ цетињски митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служуио је јутрос са свештенством Свету службу Божију у манастиру Дуљево у Паштровићима. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља он је рекао да је сва историја Цркве Христове у знаку гоњења и прогоњења, страдања и распећа. Звучни запис беседе „Распеће Христово се продужава кроз вјекове. Само Господ знаде колико је оних који су за Христа, за име Христово, за вјеру праву, Божју вјеру пострадали од архиђакона Стефана, па онда редом, до наших времена. Ми данас помињемо једног таквог страдалника. То је српски патријарх Гаврило Рајић, који је заиста мученички пострадао убијен од Турака у Бруси. Не зна се гдје је његово свето тијело, али, ево га, запамћеног и у памћењу народа Божјег и Цркве Божје и запамћеног, прије свега и изнад свега, у вјечном Божјем царству“, рекао је Митрополит цдрногорско-приморски. Додао је да је он један од најзначајнијих архиепископа пећких кроз историју. Подсјетио је данас прослављамо и друге мученике – Евстатија и преподобног мученика савјести Никодима Тисманског који је живио у вријеме Светога цара Лазара Косовског и Стефана Високог. „Он је један од најзначајнијих духовника тога времена, који је мкирио Цркву Божију, мирио нашу помјесну Цркву српску са Цариградском црквом, јер међу Црквама некад дође до неспоразума због људских слабости и људских мана. Као што је и у ово наше вријеме дошло између Цариградске и Московске цркве, до неспоразума поводом поступка Цариградског патријарха, који није прикладан и који је и за њега катастрофалан, а у исто вријеме и за јединство Цркве Божије, Цркве православне“, казао је Владика Амфилохије. Митрополит Амфилохије је подсјетио да се Никодим Тисмански с правом сматра оснивачем православног монаштва у Румунији. „Подвизавао се и овдје код нас, у светињама нашим до моравске Србије, па је онда прешао тамо. И ево, памти се данас и не само тамо гдје се подвизавао, него се и другдје“, казао је Владика. Владика је казао да је мучеништво одрицање од себе, свога самољубља и саможивости. „И приношење себе на дар живоме и вјечноме Богу, јер немамо града који овдје остаје, него чекамо град који ће доћи, како се каже у посланици. Све што овдје бива на земљи, све што градимо на земљи – данас јесте, а сјутра није“, поручио је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије је синоћ у манастиру Војнић у првине ангелског лика обукао послушницу ове монашке обитељи Златку. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј учествовао је у уторак, 11. децембра 2018. године, у раду научног скупа: „Осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве – Историјско, богословско и културно наслеђе”, који је уприличен у просторијама Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Владика Иринеј је говорио на тему: „Изворна и савремена аутокефалија са посебним освртом на ону коју је издејствовао Свети Сава 1219. године”. Епископ бачки је оценио да је наше време – време дубоке кризе наше црквене и канонске самосвести. Теорија и пракса аутокефалије налазе се на клизавој низбрдици. Аутокефалија се више не јавља у улози чиниоца и градитеља јединства у Телу Православне, Католичанске Цркве него све чешће представља камен спотицања, што конкретно значи узрок тешких неспоразума међу Црквама. Штавише, спорови око аутокефалије једне велике аутономне Цркве, довели су до прекида општења међу Црквама, што представља најтрагичнију могућу варијанту. Надајмо се да ће тај прекид бити привременог карактера, навео је владика Иринеј. Владика је истакао да се поставља питање како да појам и систем аутокефалног организовања живота Цркава Божјих у васељени поново постане фактор јединства, а не фактор нејединства и раскола, како је сад у наше дане.Мислим да из историје древне Цркве, из примера Светога Саве који је са толико мудрости, расуђивања и смирења радио, од његовог доба па надаље, у нашој помесној Цркви, хвала Богу, није било пучистичких стицања ранга и статуса, ни у погледу аутокефалије, ни у погледу уздизања на степен патријаршије. Имам утисак да у нашем времену, наша историја, поготово историја Светосавске епохе и његове свете личности, може и нама да буде учитељица живота, поручио је Епископ бачки. У част јубилеја осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве (1219–2019), под покровитељством Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, Православни богословски факултет Универзитета у Београду домаћин је, од 10. до 14. децембра 2018. године, Међународног научног скупа посвећеног догађају самосталности и осмовековном доприносу Српске Православне Цркве историји, теологији и култури српског народа. У раду симпосиона учествује више од стотину истакнутих иностраних и домаћих истраживача. Сабрање је почело у понедељак, 10. децембра, тропаром Светом Сави и химном Боже правде, које је извео Камерни мушки октет Православног богословског факултета. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј отворио је симпосион, оценивши да је за аутокефалију Српске Цркве заслужан колико Свети Сава, толико и Стефан Немања. Отварању научног скупа присуствовали су Митрополит загребачко-љубљански Порфирије и Епископи: британско-скандинавски Доситеј, жички Јустин, врањски Пахомије, шумадијски Јован, зворничко-тузлански Фотије, милешевски Атанасије, ваљевски Милутин, нишки Арсеније, ремезијански Стефан и мохачки Исихије. Такође, присуствовали су и г. Илија Елиадис, амбасадор Републике Грчке у Србији; др Милета Радојевић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама, са помоћником др Марком Николићем; ректори богословија у Београду, Призрену и Крагујевцу; професори и студенти Факултета, професори и ученици богословија, представници јавних и друштвених институција, свештенство и монаштво Српске Цркве. Програм је доступан на интернет страници научног скупа Извор: Епархија бачка
  7. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством данас на Ђурђиц, 16. новембра служио је свету архијерејску Литургију у Цркви Светог Ђорђа у подгоричком насељу Доња Горица. Након прочитаног зачала из Јеванђеља, Митрополит је подсјетио на ријеч Христову, којом опомиње све оне који се опредељују за Њега, да се пазе јер ће их гонити и да ће многи бити убијени због имена Његовога, и поручује да се не боје, јер ко претрпи до краја, тај ће се спасити. Говорећи о томе да се ова блага вијест Божија, велика истина, остварује кроз сву историју човјечанства, Митрополит је казао да се то догодило прво са Господом који је разапет и убијен, а онда и са свим Његови ученицима, осим са апостолом Јованом, и хришћанима кроз вјекове. Митрополит је истакао да је календар Цркве Божије препун имена мученика, а да је је дан од њих и Великомученик Свети Георгије кога данас славимо и коме је посвећен свети храм у Доњој Горици. „Славимо Ђурђиц, великомученика и страдалника Георгија, који је себе принио на жртву живоме Богу и сјећамо се оних свих догађања из његовог живота, али и оних дарова којима га је Бог обдарио послије његове мученичке смрти када су се многи исцјељивали додирујући његове мошти и када је у Лиди подигнут дивни храм у којем се до данас сабирају хришћани са свих крајева свијета.“ Подсјећајући да сваки дан прослављамо неког мученика на којима се остварило управо та ријеч Христова „гониће вас, прогонити и многи ће пострадати имена Мога ради“, владика Амфилохије је истакао да је сва историја Цркве Христове свједочанство Његовог распећа и васкрсења: „Ко хоће да иде за Мном нека се одрекне себе, нек узме крст свој и нека иде за Мном! Колико је оних кроз вјекове који су понијели Христов крст, крстивши се, обукавши се у Њега и примивши Божију љубав као вјечну мјеру свога живота“, рекао је владика и истакао да су се сви они трудили да испуњавају двије основне заповијести: „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, свом душом својом, свом мишљу својом, и ближњега свога као себе самога.“ Високопросвећени је нагласио да је у савременом човјечанству, упркос тим заповијестима, много мржње и духа братоубилачког: „Братоубалштво се увијек рађа из Богоубилаштва. Онај који убија у своме срцу и животу небескога Оца, тај ће прије или касније убити и свога земаљскога оца. Ми смо свједоци тога, у времену Другог светског рата и послије њега, кад су дјеца убијали своје очеве овдје у Црној Гори, кад су убијали своје сроднике, браћу, по налогу тадашње партије.“ Осврћући се на иницијативу да се Јосипу Брозу подигне споменик у Подгорици, Митрополит је казао да је он као антифашиста за поштовање, као и они људи који се борили као партизани против окупатора, али није за поштовање што су паралелно са тим вршили братоубиство, убијали најугледније људе да би преузели власт у своје руке. „Братоубици подизати споменик у Подгорици која је по његовом налогу, 80% сравњена са земљом 1944. године и 2000 жена и дјеце побијено, а само 10-ак Њемаца који су повлачили, опростите, али ја то не могу да разумијем.“ Митрополит Амфилохије је казао да то поновно враћање онога који је покренуо крваво братоубилачко коло у овој земљи и шире, је повампиравање духа братоубилаштва у Црној Гори и да то не доноси добра никоме. Истакао је да би било паметније, да се средства намијењена за подизање споменика дају сиротињи и прогнанима са Косова и Метохије. Подсјетио је да је у вријеме братубилаштва, убијено 129 свештеника Митрополије црногорске од којих десетак за вријеме окупације, док су сви остали убијени од братске руке на челу са Митрополитом Јоаникијем свештеномучеником. „Умјесто њему да се подиже у Подгорици споменик, подиже се ономе који га је убио, који је жртвовао и њега и хиљаде других широм Црне Горе! Није добро, и није паметно, није разумно. Али што се тиче Цркве Божије, она носи свој крст, као што је носила кроз вијекове и носиће у будућа времена, клањајући се само Богу живоме и Њему јединоме служећи“, закључио је у литургијској бесједи Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Након Литургије, вјерни народ предвођен Митрополитом и свештенством опходио је свечаном литијом храм, а потом су благосиљани и пререзани славски колачи. Владика Амфилохије је честитао славу свим свечарима молећи се Светом Георгију да нас све укријепи у вјери, нади и љубави, вјерности Христу Богу и у свједочењу Његовог имена. Говорећи о томе да се Црква не ограничава ни на једну нацију, државу, мјесто, Митрополит цетињски је казао да је Црква универзална, васељенска, јер је Христос призвао све ученике да крштавају све народе у име Оца и Сина и Духа Светога. Нагласио је да код нас има нека група која обоготворује нацију и своју државу, и хоће Цркву Божију да претвори у служитељку лажне вјере и лажнога бога која се одриче Христа, Бога љубави. Позвао је владика све да се чувамо од тога отрова и да чувамо своју дјецу и породицу. Осврнуо се на најављену тзв. параду поноса у Подгорици, истичући да је то парада стида и срама. Помолио се да онима који то раде, Бог врати памет, разум и подари да се врате истини Божијој, истинском правом начину живљења хришћанскога, које је у светињи брака благословенога. „Нека Бог спаси град да се не претвори у Содому и Гомору гдје је прво вршена таква парада, а коју је Бог казнио и данас је то Мртво море. Не дај Боже, да овај град постане нова Содома и Гомора.“ Митрополит је казао да позивање људи на параду, јесте призивање људи да постану мртваци духовни. Изразио је наду да ће Бог дати овдашњем народу разум и памет да се не баве таквим парадама и не призивају проклетство Божије на дјецу која се рађају у овоме граду: „Дај Боже, да Господ уразуми све, да не озакоњује то безумље и не газе по свеукупном моралу Црне Горе и да се тиме не скрнаве мошти Св. Петра Цетињскога и Св. Василија Острошкога, да се не презива дух смрти, ништавила и гријеха на овај град и на народ који у њему живи.“ Заједничарење је настављено уз пригодан програм и трпезу хришћанске љубави. Полазници вјеронауке при Цркви Светог Ђорђа у Доњој Горици даровали су сликом Митрополита Амфилохија који их је похвалио за дивно извођење програма који су уприличили поводом данашњег празника. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Његово Преосвештенство Епископ пакрачко-славонски г. Јован гостовао је у четвртак, 25. октобра 2018. године у Матици српској, где је одржао предавање на тему: Савремени човек и савремени свет. Владика Јован је, поред осталог, истакао и да време радија, телевизије и нових медија, апсолутно враћа човечанство назад од писане и штампане књиге ка усменој речи. Комплетна нова култура која долази 50-тих, 60-тих, закључно са мобилним телефоном је управо то, повратак оралноме, повратак говору и повратак елементарно писмених. Све се прихвата ад хок. То је цивилизација скраћеног памћења, изузетно осиромашеног вокабулара и могућности изражавања, истакао је владика Јован. После одржаног предавања, присутни у свечаној дворани Матице српске имали су прилику да постављају питања Епископу славонском. Извор: Радио Беседа
  9. Његово Преосвештенство Епископ пакрачко-славонски г. Јован гостовао је у четвртак, 25. октобра 2018. године у Матици српској, где је одржао предавање на тему: Савремени човек и савремени свет. Владика Јован је, поред осталог, истакао и да време радија, телевизије и нових медија, апсолутно враћа човечанство назад од писане и штампане књиге ка усменој речи. Комплетна нова култура која долази 50-тих, 60-тих, закључно са мобилним телефоном је управо то, повратак оралноме, повратак говору и повратак елементарно писмених. Све се прихвата ад хок. То је цивилизација скраћеног памћења, изузетно осиромашеног вокабулара и могућности изражавања, истакао је владика Јован. После одржаног предавања, присутни у свечаној дворани Матице српске имали су прилику да постављају питања Епископу славонском. Извор: Радио Беседа View full Странице
  10. Version 1.0.0

    25 downloads

    Сажета историја, уџбеничка, што би се рекло.
  11. У тренутку када прегледавам текст прије коначног објављивања, чини се да се догађаји још више убрзавају а свака ријеч и гест – било да су јавно учињени или изречени, очекивани или најављени – изазивају нервозну реакцију. Са правом. Налазимо се у Кубанској кризи Православља. Ако се, силом Крста Христовог, помакнемо са руба новог великог раскола, и овог пута изазваног (гео)политиком под фирмом канона (и теологије), и даље, у благодарности и благодати, треба да се запитамо како смо уопште дошли до тог руба и није ли вријеме да Црква Божија од краја до краја васељене престане да буде подложнаодвећ људским пројектима, надањима и аспирацијама? Јер, уколико данас, на примјеру Украјине између три Рима, не научимо колико је свака политика преливена у црквену политику, штетна по Тијело Богочовјека – онда није питање да ли него само када ће нас Православне силе овога вијека одвести једне од других. А политике има и без нас. И биће је. Наш полис јесте Тијело Христово. Што прије то схватимо, мање ћемо зависити од политика, политичара и политиканата. Познаваћемо је, можда се и осјећати обавезним да у догађајима учествујемо, али нас никаква сила неће раздвајати. Православље, докле год Христос још не дође, живи историју и политику као форме живота. Али на прекретници смо времена у коме ће испливати на видјело питање да ли је политика суштина, унутрашњи садржај Цркве. Какве су перспективе црквене ситуације у Украјини, онако како је један српски посматрач види, у овом тренутку? Кијев Како ће се ријешити црквена ситуација у Украјини свакако у многоме зависи од рјешења небројених проблема које држава сама по себи носи. У најновијој историји Украјине, од 1991. до данас ово је једини моменат у коме се чини да је клатно које је непрекидно осцилирало између Москве и Запада коначно застало на западној страни, док је Москва послије пада Јануковича спашавала само оно што се спасити дало (Крим, на коме није живјело само „русофоно“ него заправо заиста руско становништво, дијелове доњецке и луганске области који данас представљају ДНР/ЛНР). Оно што је ипак за свакога било изненађење јесте колико се линија реалног осјећаја јединства са Русијом помакла ка истоку за протеклих 26 година. Рецимо, и поред немира изазваних и Мајданом и контра-мајданом, Харков је остао дубоко у украјинској територији. Русији се десило да чак и оно што се подразумијевало као „наше“ више није у домену реалног утицаја. Сам Кијев се много промијенио од 2014 до данас. Руски језик се и даље чује на улицама, али већ данас може да вам се деси да неко од продаваца од вас захтијева да одговарате на украјинском (што је 2014.било готово незамисливо, бар не у већој мјери). Рат је учинио да људи који до тада можда и нису обраћали пажњу на питање националног идентитета данас свакако морају да се опредијеле, што је довело до помало схизофреног украјинског рускојезичног национализма. Украјина је и даље по много чему двојезична земља у којој контрасти и даље не јењавају, а становништво се масовно сели или иде на печалбу мало на Запад а много у „агресорску“ Русију. Велики градови живе животом свјетских престоница, мали градови и села излоканих путева и незамисливог сиромаштва таворе и пропадају. Олигархија се труди да умножи свој капитал, средња класа да опонаша живот западне средње класе, сиромашни да преживе и поправе у вријеме СССР-а купљену Ладу. Иако се чини да Украјина незаустављиво „срља у прогрес“, не би био ово први пут да се послије „истјеривања Москаља“, Москва на велика врата врати у Кијев. Свакако не тенсковским дивизијама и нуклеарним бомбама, јер данашњи ратови се не добијају и губе само војном силом. Заправо, Русија и није (тренутно) изгубила Украјину тенковима него геополитиком, економијом, културом. Ако постоји пут повратка, онда се мора учити на грешкама прошлости. Од судбине земље зависиће и рјешавање украјинског црквеног питања. Оно што се може са сигурношћу рећи јесте да већи проблем од УПЦ КП, УАПЦ и УГКЦ за опстанак веза између УПЦ и РПЦ МП представља стална и све примјетнија украјинизација самог кадра УПЦ. Са једне стране, духовних веза и личних пријатељстава и даље има и биће, али било их је и између људи који данас сачињавају кадар УПЦ КП и Москве, па нису превагнуле у неком коначном тренутку. УПЦ представља живу Цркву са којом ће, свима је јасно, украјинско друштво морати још дуго да рачуна. И сама УПЦ је на болан начин научила лекцију о близини са државним властима, будући да је близина са администрацијом предсједника Јануковича била очигледна и јавна. Данас је УПЦ јавно прокажена и непожељна, приморана да се ослони на своје снаге, онај „град у граду“ раних Хришћана. Функцију „државне цркве“ обављају сви остали, а највише УПЦ КП. Како су државне власти и структуре промијењиве, само је питање времена када ће проћи овај моменат смутње. А и за вријеме њега и послије њега остају вјечита питања: како свједочити Јеванђеље данас, како бити свима све у једном толико подјељеном и разликама избразданом друштву и уједно не престати бити со земљи? Чињеница да је УПЦ једина канонска Црква на територији данашње Украјине значи да она има одакле да почне, а не да су каноничношћу сва питања рјешена. Притом је питање међусобне друштвене и црквено-политичке конкурентности са УПЦ КП и УАПЦ, битно али мање важно од бројних питања пред којима се свака од помјесних цркана налази. Непријатељско окружење, поготово јавних медија, требало би да нас замисли над питањем да ли су наше слабости само пролазна епизода или можемо учинити нешто да слика о нама не буде ни негативни имиџ људи са лимузинама, ни заслађена пропагандистичка слика „чувара традиционалних вриједности“, него реална представа о људима који се боре са слабостима и свједоче Царство Божије. Оно што се, на жалост, углавном не зна јесте чињеница да УПЦ користи стање према коме је она заправо једина украјинска институција која функционише на територији Украјине прије присаједињења Крима и рата на истоку земље како би пружила помоћ с обје стране фронта. Ситуација је нарочито критична у зони разграничења ВСУ (украјинске војске) и војски ДНР и ЛНР, према Минском договору. У тој „ничијој земљи“, унутар које се готово сваки дан води „рат ниског интензитета“, и даље живе људи који без помоћи коју им доставља УПЦ тешко да би могли опстати. За разлику од „УПЦ КП“ као још једног ескпонента милитаризма, УПЦ тихо али непоколебљиво свједочи да Црква и без ослањања на друштвену популарност може да носи бремена оних сиромашних, обесправљених, занемарених, себи препуштених. Што се тиче конкретног рјешења питања раскола, позиције су свима у Украјини видљиве и јасне: УПЦ јесте канонска, али „московска“, све остале „цркве“ су „кијевске“ али неканонске, па би, из украјинске националистичке перспективе, најбоље било добити једну канонску и немосковску, сасвим аутокефалну Цркву. „Рјешење“ би било не само „легализација“ УПЦ КП, него се све чешће предлаже неколико нових варијанти: давање аутокефалије УПЦ од стране Цариграда (којој би онда радо приступили и „УПЦ КП“ и УАПЦ) или чак оформљивање неколико канонских јурисдикција (једне у вези са Москвом, друге у вези са Цариградом), што сугерише К. Говорун. Предлагачи свих ових рјешења одлично знају да их је немогуће провести у дјело без једностраних потеза Цариграда и одлучног одговора Москве, што значи: без могућег свеправославног раскола. Да ли ће се обећање да се „неће стварати нови раскол како би се лијечио стари“ показати као искрено или само као анестезија пред болан рез – показаће блиска будућност. Политички моменат одговара УПЦ КП и она га обилато користи, а и сама власт се, очигледно, труди да се међу ријетким успјесима укњижи „рјешење црквеног питања“. УПЦ КП (и УАПЦ) очигледно не само да лобирају за легализацију свога статуса, него упућују и безобразне и деструктивне поруке (типа: „ако нам не дате томос, значи да је Москва побједила Цариград“ итд). Чињеница да неко уопште слуша Филарета Денисенка говори о тужном стању јединства Православне Цркве данас. Укратко: иако се из аутокефалистичке и цариградске кухиње најчешће лансира теза о томе да би „давање томоса“ (који је, наводно, био већ написан на прољеће ове године), умирило и консолидовало црквену ситиуацију у Украјини, оно не би учинило чак ни то. Заиста би изазвало осјећај тријумфализма код оних структура УАПЦ, УПЦ КП и аутокефалиста унутар УПЦ (Говорун, еп. Александар Драбинко и још понеко), оправдања свега онога што су радили у протеклих 26 година, али чак ни тада – чега су свјесни и Говорун и Денисенко – УПЦ не би престала да постоји. Питам присталице рјешавања „питања јединства“ давањем аутокефалије расколничким структурама – ако су сви свјесни да такво рјешење неће створити „јединстевну помјесну цркву“ у Украјини – чиме оправдати такво рјешење? Москва Иако се о утицају Московске Патријаршије (тј. централних црквених органа власти) у Украјини причају читави митови у круговима украјинских десничара, ситуација је сасвим другачија. Насупрот миту о „москаљској централи“, насупрот ширењу панике о новцима и моштима који, наводно, из Кијево-печерске лавре иду према Москви, ситуације јесте организационо и фактички таква да, према уставу РПЦ МП, УПЦ има заиста суштинску и неповрједиву аутономију и, de facto, у својој свакодневици функционише без потребе да се за сваки потез зове или консултује Москва. Међутим, у историјском тренутку у коме је свака веза са Московом непожељна, чак и сама канонско-литургијска веза са Москвом бива разлогом за нападе и сталне напоре да се та веза прекине. Међутим, овај интуитивни осјећај украјинског десничара да је било каква веза са Московом и даље значајна није сасвим без основа: УПЦ је свакако врло битна самој РПЦ МП. Притом, чак ни сама позиција Московске Патријаршије унутар саме Русије и Украјине није једноставна јер Патријарх и сви званичи органи најчешће морају да трпе два притиска: онај руске црквене јавности и онај украјинске црквене (и парацрквене) јавности при чему су рецепцијски кодови дијаметрално супротни, па је оно пожељно за руску црквену стварност непожељно за украјинску и обратно. Свака Патријархова изјава у којој би он само споменуо коцепцију „руског свијета“, у Украјини се дочекује на нож, као доказ „руског империјализма“, док се сваки гест успостављања нормалне комуникације са украјинским постмајданским властима, чак и очигледни гестови добре воље (попут честитања П. Порошенку 25 година проглашења независности Украјине) дочекују у руској јавности као „издајнички“, а у украјинској се или игноришу или оцјењују као „лицемјерни“. Сензибилитет за стварност УПЦ и њен опстанак у Кијеву и Украјини нарочито је показан када је одлучена да се Симферопољска (= кримска) епархија УПЦ послије присаједињења Крима Русији не подчини директно РПЦ МП него да остане у саставу УПЦ. Међутим, можемо очекивати да ће се овај разборит приступ налазити пред све већим изазовима, како од стране украјинских политичких власти (које су очигледно врло одлучне да искористе тренутак и покушају да лобирају за „легализацију“ статуса „УПЦ КП“ и прављење „једне помјесне Цркве у Украјини“, нарочито у тренутку док пишемо овај текст), тако и од стране Цариградске патријаршије која се све чешће јавно оглашава поводом црквене ситуације у Украјини. За разлику од „случаја Естонија“, Украјина за РПЦ МП представља земљу од историјског, идентитетског и сваког другог значаја. Зато можемо сасвим смислено претпоставити да ће се одбрана црквене позиције УПЦ у међуцрквеним и међународним политичким односима наставити, чак и по цијену великог међуправославног раскола. Оно што је видљиво у скорашњим поступцима РПЦ МП јесте да је тон – попут руске државне дипломатије – подешен тако да изражава одлучност, али и спремност на дијалог. Предлагање конференције и разговора, одмјерен тон према Цариграду, али и јасне поруке да би било који унилатералан потез Другог Рима означио раскол – све то говори о дипломатској зрелости Москве која сигнализује: уколико до раскола дође, он ће бити искључива кривица Цариграда. Цариград Историјска веза Кијевске Митрополије са Цариградом данас се очигледно актуелизује не само из сентименталних разлога, него управо због црквено-политичке и геостратешке агенде која се тренутно одвија. Чак и сама реторика Цариграда, у његовим „најбеневолентнијим“ изјавама према канонској позицији УПЦ и РПЦ МП и даље је препуна арогантне самодовољности у којој (изгледа вјечита) „Мајка Црква“ са посебном пажњом „обраћа пажњу“ на црквену ситуацију у Украјини. Наравно, овај арогантни језик би можда био само стилски промашај да сама Цариградска Патријаршија није у оној апсурдној ситуацији у којима се деценијама налази: практично економски зависна од грчке емиграције, готово без становништва у самом Цариграду и Малој Азији, она и даље злоупотребљава свој статус „прве међу једнакима“ и „мајке Цркве“ словенских Цркава како би се наметнула као моћан фактор који, ето, и даље може да даје аутокефалије и посредује и међуправославним споровима и проблемима. Управо је геостратешка осјетљивост Цариграда разлог зашто се њему обраћа П. Порошенко ради „рјешавања украјинског црквеног питања“. Занимљиво је да је тренутни развој односа на релацији Москва – Анкара донио нови фактор у (геостратешку црквенополитичку) игру будући да је цариградски патријарх сигурно осјетљив на сугестије богате грчке емиграције у САД, Канади, Аустралији, Великој Британији, али сигурно да мора да рачуна и са ставом турских власти. Кроз читаво прољеће и љето 2018.г. сваког дана се води прави информативни рат између украјинског предсједника Петра Порошенка и УПЦ у којој се чини да, или се из Цариграда чују сасвим контрадикторни ставови у зависности од тога са ким се организује сусрет, или УПЦ и Порошенко пуштају само оне дијелове изјава који њима иду у прилог. Очигледно је и да су контакти нарочито постали учестали у новије вријеме, будући да је украјински предсједник, уз подршку парламентарних група, па чак и УПЦ КП и УАПЦ, поднио молбу цариградском патријарху да дадне аутокефалију „једној украјинској помјесној Цркви“. Затим је делегација УПЦ посјетила Фанар, као одговор на априлску офанзиву Порошенка, у којој је украјински предсједник представљао ствар давања аутокефалије УПЦ свршеном ствари. У августу 2018. наставља се медијски и друштвени притисак Порошенка и „УПЦ КП“ (заједно) великом литијом поводом 1030 година крштења Руси, али под мотом за „јединствену помјесну Цркву“ у Украјини, мада је далеко важнија чињеница да се неколико дана прије сам Порошенко сусрео са делегацијом Цариграда, а њему накоњени медији су преносили изјаву митрополита галског Емануила да је „Кијев увијек под покровом Васељенског патријарха. Тако је историјски било и тако ће бити а мајка-Црква никада није одустала од своје бриге и помоћи“. У моменту када ово пишемо, вијести из Цариграда су све више забрињавајуће. Управо на страници помињаних украјинских епархија „легализованих“ цариградским омофором, појављује се квинтесенција безобразлука и арогантности, транскрипт говора цариградског Патријарха у коме за дешавања у Украјини криви неспособност „Русије“ да ријеши ситуацију и даје сам себи за право да је унилатерално рјешава. Очигледно режиран у страним геополитичким кућама, поменути говор говори о метастази самозаљубљености болесника на Босфору који, очигледно, има све мање воље да се одупире притисцима да за туђи рачун начини велики црквени раскол. Међутим, чак и да прође тренутни моменат опасности, остаје мач кога морамо бити свјесни. Јединство Православља је очигледно пред изазовима. Теологија Цариграда која гради позицију „мајке Цркве“ која чини шта јој је и како воља, без потребе да консултује остале Цркве. Ова непотребност, излишност другог, тренутно је најочигледнија бољка свјетског Православља. Уколико Цариградска Патријаршија поступи једнострано биће то почетак великог и болног раскола, крај једне епохе у којој смо ми Православни истицали да не постоји ниједана институција у Цркви која би могла да дјелује независно од саборне цјелине Тијела Христовог. Посљедње, али не и мање важно: био би то коначни показатељ лажности основних постулата друге генерације неопатристичке теологије и нарочито еклисиологије коју је предводио Митрополит пергамски Јован (Зизјулас) а која је толико инсистирала на потреби да народним „амин“, на истовјетности и пуноти Цркве Божије свугдје и свагда гдје се вјерни на једном мјесту сабирају у име Христово, да Оцу у Духу принесу благодарење. Зизјуласово тумачење према коме је прелазак Кијевске Митрополије под јурисдикцију Москосвске патријаршије имало привремени карактер звучи изузетно лабаво али показује да чак ни некада инспиративни теолози нису лишени људског искушења да у свему буду судије. Међутим, оно што је још тужније јесте неувиђање фрапантне чињенице да би један акт црквене аутаркије за вијекове вијекова озваничио алијенацију не само Цариграда од Москве и једних помјесних Цркава од других него означио крај начела саборности као таквог. Опомена остаје: да се морамо отријезнити од малих самозаљубљености, од хеленске „богоизабраности“, од руске „величине“, од толико српских, украјинских, бугарских, румунских, америчких и осталих комплекса који нас воде директно у пропаст. Иначе, ових дана ми је један од про-цариградских пријатеља скренуо пажњу на „промијењене историјске околности“ у Украјини у односу на 1992. г. Нисам могао да задржим грохотан смијех: посљедњи институционални реликт два одавно сахрањена царства (ромејског и отоманског), позива се на „промијењене историјске околности“? Да, историјске околности се мијењају, али да не волимо онај Цариград кога више нема и да не чекамо онај будући, који ће обасјати Сунце Осмог дана, прва од историјски неоправданих институција за укидање била би фанарска администрација. Хвала Богу, па аргумент из „историјских околности“ а заправо „реал политике“ и прагматизма досада није побјеђивао у самосвијести Цркве… Уколико би Цариград „дао аутокефалију“ УПЦ КП, Српска Православна Црква аутоматски не може остати у евхаристијском општењу са Цариградом и новоформираном „јединственом“ УПЦ будући да је УПЦ КП била у јединству са игроказном скупином „Crnogorska pravoslavna crkva“, а у том театру апсурда десило се да је једна од позоришних трупа, некаква„Podgoričko-dukljanska eparhija“ приступила некаквој подједнако апсурдној „италијанској“ епархији УПЦ КП (са правом примјећујете да се радња дешава у оквирима сила осовине!) На жалост, код нас се људи и даље опредјељују сходно личним „укусима“ и инфантилним импресијама, према личним пријатељствима и антагонизмима, према процјенама како фракцијски противник котира у којој помијесној Цркви, прије него према јасно сагледаним историјским и садашњим аспектима ситуације. Можете вољети дзадзики (који Турци зову „џаџик“) или у Русији непознату „руску салату“, можда се сјећате несебичне грчке помоћи у рату или руских добровољаца, драга вам је црквеност грчког или страдалност руског народа, можемо да их волимо или и једне и друге (како их лично схватам, прихватам и волим), али данас су ствари јасне – давање аутокефалије некој замишљеној украјинској цркви од стране Цариграда уништило би начин на који је досад постојала Православна Црква. Вјечита могућност „давања“ и „повлачења“ томоса директно би се могла одразити и на статус наше помјесне Цркве, јер би „иновативно“ тумачење Митрополита пергамског о „привременим“ рјешењима отворило Пандорину кутију у међусобним односима помјесних Цркава. Мотивисање једног таквог чина „осветом“ Цариграда за руски недолазак на критски сабор сматрам такође врло инфантилним објашњењем („они су први почели“) које би заправо само потврдило оправданост скепсе према критском сабору као изразу не саборности него моћи. Нажалост, управо је реторика моћи и код Цариграда и Москве била доминантна и непосредно у вријеме између посљедње пред-саборске сједнице, за вријеме сабора, као и послије, та толико штетна и нецрквена демонстрација ко шта може на основу историјских права или сопствене величине. Она нас је довела ту гдје јесмо. У кубанску кризу међуправославних односа. Доста је више било моћи. Да покушамо сад мало силом љубави? Извор: Теологија.нет
  12. Перспективе Када сам, почетком августа ове године, завршавао писање фељтона о историји, садашњости и перспективама црквене ситуације у Украјини, био сам сасвим свјестан да би догађаји који су тада били у најави (сусрет патријараха, синаксис/САСабор Цариградске Патријаршије, предстојећи избори у Украјини) утицати на убрзавање развоја ситуације. У тренутку када прегледавам текст прије коначног објављивања, чини се да се догађаји још више убрзавају а свака ријеч и гест – било да су јавно учињени или изречени, очекивани или најављени – изазивају нервозну реакцију. Са правом. Налазимо се у Кубанској кризи Православља. Ако се, силом Крста Христовог, помакнемо са руба новог великог раскола, и овог пута изазваног (гео)политиком под фирмом канона (и теологије), и даље, у благодарности и благодати, треба да се запитамо како смо уопште дошли до тог руба и није ли вријеме да Црква Божија од краја до краја васељене престане да буде подложнаодвећ људским пројектима, надањима и аспирацијама? Јер, уколико данас, на примјеру Украјине између три Рима, не научимо колико је свака политика преливена у црквену политику, штетна по Тијело Богочовјека – онда није питање да ли него само када ће нас Православне силе овога вијека одвести једне од других. А политике има и без нас. И биће је. Наш полис јесте Тијело Христово. Што прије то схватимо, мање ћемо зависити од политика, политичара и политиканата. Познаваћемо је, можда се и осјећати обавезним да у догађајима учествујемо, али нас никаква сила неће раздвајати. Православље, докле год Христос још не дође, живи историју и политику као форме живота. Али на прекретници смо времена у коме ће испливати на видјело питање да ли је политика суштина, унутрашњи садржај Цркве. Какве су перспективе црквене ситуације у Украјини, онако како је један српски посматрач види, у овом тренутку? Кијев Како ће се ријешити црквена ситуација у Украјини свакако у многоме зависи од рјешења небројених проблема које држава сама по себи носи. У најновијој историји Украјине, од 1991. до данас ово је једини моменат у коме се чини да је клатно које је непрекидно осцилирало између Москве и Запада коначно застало на западној страни, док је Москва послије пада Јануковича спашавала само оно што се спасити дало (Крим, на коме није живјело само „русофоно“ него заправо заиста руско становништво, дијелове доњецке и луганске области који данас представљају ДНР/ЛНР). Оно што је ипак за свакога било изненађење јесте колико се линија реалног осјећаја јединства са Русијом помакла ка истоку за протеклих 26 година. Рецимо, и поред немира изазваних и Мајданом и контра-мајданом, Харков је остао дубоко у украјинској територији. Русији се десило да чак и оно што се подразумијевало као „наше“ више није у домену реалног утицаја. Сам Кијев се много промијенио од 2014 до данас. Руски језик се и даље чује на улицама, али већ данас може да вам се деси да неко од продаваца од вас захтијева да одговарате на украјинском (што је 2014.било готово незамисливо, бар не у већој мјери). Рат је учинио да људи који до тада можда и нису обраћали пажњу на питање националног идентитета данас свакако морају да се опредијеле, што је довело до помало схизофреног украјинског рускојезичног национализма. Украјина је и даље по много чему двојезична земља у којој контрасти и даље не јењавају, а становништво се масовно сели или иде на печалбу мало на Запад а много у „агресорску“ Русију. Велики градови живе животом свјетских престоница, мали градови и села излоканих путева и незамисливог сиромаштва таворе и пропадају. Олигархија се труди да умножи свој капитал, средња класа да опонаша живот западне средње класе, сиромашни да преживе и поправе у вријеме СССР-а купљену Ладу. Иако се чини да Украјина незаустављиво „срља у прогрес“, не би био ово први пут да се послије „истјеривања Москаља“, Москва на велика врата врати у Кијев. Свакако не тенсковским дивизијама и нуклеарним бомбама, јер данашњи ратови се не добијају и губе само војном силом. Заправо, Русија и није (тренутно) изгубила Украјину тенковима него геополитиком, економијом, културом. Ако постоји пут повратка, онда се мора учити на грешкама прошлости. Од судбине земље зависиће и рјешавање украјинског црквеног питања. Оно што се може са сигурношћу рећи јесте да већи проблем од УПЦ КП, УАПЦ и УГКЦ за опстанак веза између УПЦ и РПЦ МП представља стална и све примјетнија украјинизација самог кадра УПЦ. Са једне стране, духовних веза и личних пријатељстава и даље има и биће, али било их је и између људи који данас сачињавају кадар УПЦ КП и Москве, па нису превагнуле у неком коначном тренутку. УПЦ представља живу Цркву са којом ће, свима је јасно, украјинско друштво морати још дуго да рачуна. И сама УПЦ је на болан начин научила лекцију о близини са државним властима, будући да је близина са администрацијом предсједника Јануковича била очигледна и јавна. Данас је УПЦ јавно прокажена и непожељна, приморана да се ослони на своје снаге, онај „град у граду“ раних Хришћана. Функцију „државне цркве“ обављају сви остали, а највише УПЦ КП. Како су државне власти и структуре промијењиве, само је питање времена када ће проћи овај моменат смутње. А и за вријеме њега и послије њега остају вјечита питања: како свједочити Јеванђеље данас, како бити свима све у једном толико подјељеном и разликама избразданом друштву и уједно не престати бити со земљи? Чињеница да је УПЦ једина канонска Црква на територији данашње Украјине значи да она има одакле да почне, а не да су каноничношћу сва питања рјешена. Притом је питање међусобне друштвене и црквено-политичке конкурентности са УПЦ КП и УАПЦ, битно али мање важно од бројних питања пред којима се свака од помјесних цркана налази. Непријатељско окружење, поготово јавних медија, требало би да нас замисли над питањем да ли су наше слабости само пролазна епизода или можемо учинити нешто да слика о нама не буде ни негативни имиџ људи са лимузинама, ни заслађена пропагандистичка слика „чувара традиционалних вриједности“, него реална представа о људима који се боре са слабостима и свједоче Царство Божије. Оно што се, на жалост, углавном не зна јесте чињеница да УПЦ користи стање према коме је она заправо једина украјинска институција која функционише на територији Украјине прије присаједињења Крима и рата на истоку земље како би пружила помоћ с обје стране фронта. Ситуација је нарочито критична у зони разграничења ВСУ (украјинске војске) и војски ДНР и ЛНР, према Минском договору. У тој „ничијој земљи“, унутар које се готово сваки дан води „рат ниског интензитета“, и даље живе људи који без помоћи коју им доставља УПЦ тешко да би могли опстати. За разлику од „УПЦ КП“ као још једног ескпонента милитаризма, УПЦ тихо али непоколебљиво свједочи да Црква и без ослањања на друштвену популарност може да носи бремена оних сиромашних, обесправљених, занемарених, себи препуштених. Што се тиче конкретног рјешења питања раскола, позиције су свима у Украјини видљиве и јасне: УПЦ јесте канонска, али „московска“, све остале „цркве“ су „кијевске“ али неканонске, па би, из украјинске националистичке перспективе, најбоље било добити једну канонску и немосковску, сасвим аутокефалну Цркву. „Рјешење“ би било не само „легализација“ УПЦ КП, него се све чешће предлаже неколико нових варијанти: давање аутокефалије УПЦ од стране Цариграда (којој би онда радо приступили и „УПЦ КП“ и УАПЦ) или чак оформљивање неколико канонских јурисдикција (једне у вези са Москвом, друге у вези са Цариградом), што сугерише К. Говорун. Предлагачи свих ових рјешења одлично знају да их је немогуће провести у дјело без једностраних потеза Цариграда и одлучног одговора Москве, што значи: без могућег свеправославног раскола. Да ли ће се обећање да се „неће стварати нови раскол како би се лијечио стари“ показати као искрено или само као анестезија пред болан рез – показаће блиска будућност. Политички моменат одговара УПЦ КП и она га обилато користи, а и сама власт се, очигледно, труди да се међу ријетким успјесима укњижи „рјешење црквеног питања“. УПЦ КП (и УАПЦ) очигледно не само да лобирају за легализацију свога статуса, него упућују и безобразне и деструктивне поруке (типа: „ако нам не дате томос, значи да је Москва побједила Цариград“ итд). Чињеница да неко уопште слуша Филарета Денисенка говори о тужном стању јединства Православне Цркве данас. Укратко: иако се из аутокефалистичке и цариградске кухиње најчешће лансира теза о томе да би „давање томоса“ (који је, наводно, био већ написан на прољеће ове године), умирило и консолидовало црквену ситиуацију у Украјини, оно не би учинило чак ни то. Заиста би изазвало осјећај тријумфализма код оних структура УАПЦ, УПЦ КП и аутокефалиста унутар УПЦ (Говорун, еп. Александар Драбинко и још понеко), оправдања свега онога што су радили у протеклих 26 година, али чак ни тада – чега су свјесни и Говорун и Денисенко – УПЦ не би престала да постоји. Питам присталице рјешавања „питања јединства“ давањем аутокефалије расколничким структурама – ако су сви свјесни да такво рјешење неће створити „јединстевну помјесну цркву“ у Украјини – чиме оправдати такво рјешење? Москва Иако се о утицају Московске Патријаршије (тј. централних црквених органа власти) у Украјини причају читави митови у круговима украјинских десничара, ситуација је сасвим другачија. Насупрот миту о „москаљској централи“, насупрот ширењу панике о новцима и моштима који, наводно, из Кијево-печерске лавре иду према Москви, ситуације јесте организационо и фактички таква да, према уставу РПЦ МП, УПЦ има заиста суштинску и неповрједиву аутономију и, de facto, у својој свакодневици функционише без потребе да се за сваки потез зове или консултује Москва. Међутим, у историјском тренутку у коме је свака веза са Московом непожељна, чак и сама канонско-литургијска веза са Москвом бива разлогом за нападе и сталне напоре да се та веза прекине. Међутим, овај интуитивни осјећај украјинског десничара да је било каква веза са Московом и даље значајна није сасвим без основа: УПЦ је свакако врло битна самој РПЦ МП. Притом, чак ни сама позиција Московске Патријаршије унутар саме Русије и Украјине није једноставна јер Патријарх и сви званичи органи најчешће морају да трпе два притиска: онај руске црквене јавности и онај украјинске црквене (и парацрквене) јавности при чему су рецепцијски кодови дијаметрално супротни, па је оно пожељно за руску црквену стварност непожељно за украјинску и обратно. Свака Патријархова изјава у којој би он само споменуо коцепцију „руског свијета“, у Украјини се дочекује на нож, као доказ „руског империјализма“, док се сваки гест успостављања нормалне комуникације са украјинским постмајданским властима, чак и очигледни гестови добре воље (попут честитања П. Порошенку 25 година проглашења независности Украјине) дочекују у руској јавности као „издајнички“, а у украјинској се или игноришу или оцјењују као „лицемјерни“. Сензибилитет за стварност УПЦ и њен опстанак у Кијеву и Украјини нарочито је показан када је одлучена да се Симферопољска (= кримска) епархија УПЦ послије присаједињења Крима Русији не подчини директно РПЦ МП него да остане у саставу УПЦ. Међутим, можемо очекивати да ће се овај разборит приступ налазити пред све већим изазовима, како од стране украјинских политичких власти (које су очигледно врло одлучне да искористе тренутак и покушају да лобирају за „легализацију“ статуса „УПЦ КП“ и прављење „једне помјесне Цркве у Украјини“, нарочито у тренутку док пишемо овај текст), тако и од стране Цариградске патријаршије која се све чешће јавно оглашава поводом црквене ситуације у Украјини. За разлику од „случаја Естонија“, Украјина за РПЦ МП представља земљу од историјског, идентитетског и сваког другог значаја. Зато можемо сасвим смислено претпоставити да ће се одбрана црквене позиције УПЦ у међуцрквеним и међународним политичким односима наставити, чак и по цијену великог међуправославног раскола. Оно што је видљиво у скорашњим поступцима РПЦ МП јесте да је тон – попут руске државне дипломатије – подешен тако да изражава одлучност, али и спремност на дијалог. Предлагање конференције и разговора, одмјерен тон према Цариграду, али и јасне поруке да би било који унилатералан потез Другог Рима означио раскол – све то говори о дипломатској зрелости Москве која сигнализује: уколико до раскола дође, он ће бити искључива кривица Цариграда. Цариград Историјска веза Кијевске Митрополије са Цариградом данас се очигледно актуелизује не само из сентименталних разлога, него управо због црквено-политичке и геостратешке агенде која се тренутно одвија. Чак и сама реторика Цариграда, у његовим „најбеневолентнијим“ изјавама према канонској позицији УПЦ и РПЦ МП и даље је препуна арогантне самодовољности у којој (изгледа вјечита) „Мајка Црква“ са посебном пажњом „обраћа пажњу“ на црквену ситуацију у Украјини. Наравно, овај арогантни језик би можда био само стилски промашај да сама Цариградска Патријаршија није у оној апсурдној ситуацији у којима се деценијама налази: практично економски зависна од грчке емиграције, готово без становништва у самом Цариграду и Малој Азији, она и даље злоупотребљава свој статус „прве међу једнакима“ и „мајке Цркве“ словенских Цркава како би се наметнула као моћан фактор који, ето, и даље може да даје аутокефалије и посредује и међуправославним споровима и проблемима. Управо је геостратешка осјетљивост Цариграда разлог зашто се њему обраћа П. Порошенко ради „рјешавања украјинског црквеног питања“. Занимљиво је да је тренутни развој односа на релацији Москва – Анкара донио нови фактор у (геостратешку црквенополитичку) игру будући да је цариградски патријарх сигурно осјетљив на сугестије богате грчке емиграције у САД, Канади, Аустралији, Великој Британији, али сигурно да мора да рачуна и са ставом турских власти. Кроз читаво прољеће и љето 2018.г. сваког дана се води прави информативни рат између украјинског предсједника Петра Порошенка и УПЦ у којој се чини да, или се из Цариграда чују сасвим контрадикторни ставови у зависности од тога са ким се организује сусрет, или УПЦ и Порошенко пуштају само оне дијелове изјава који њима иду у прилог. Очигледно је и да су контакти нарочито постали учестали у новије вријеме, будући да је украјински предсједник, уз подршку парламентарних група, па чак и УПЦ КП и УАПЦ, поднио молбу цариградском патријарху да дадне аутокефалију „једној украјинској помјесној Цркви“. Затим је делегација УПЦ посјетила Фанар, као одговор на априлску офанзиву Порошенка, у којој је украјински предсједник представљао ствар давања аутокефалије УПЦ свршеном ствари. У августу 2018. наставља се медијски и друштвени притисак Порошенка и „УПЦ КП“ (заједно) великом литијом поводом 1030 година крштења Руси, али под мотом за „јединствену помјесну Цркву“ у Украјини, мада је далеко важнија чињеница да се неколико дана прије сам Порошенко сусрео са делегацијом Цариграда, а њему накоњени медији су преносили изјаву митрополита галског Емануила да је „Кијев увијек под покровом Васељенског патријарха. Тако је историјски било и тако ће бити а мајка-Црква никада није одустала од своје бриге и помоћи“. У моменту када ово пишемо, вијести из Цариграда су све више забрињавајуће. Управо на страници помињаних украјинских епархија „легализованих“ цариградским омофором, појављује се квинтесенција безобразлука и арогантности, транскрипт говора цариградског Патријарха у коме за дешавања у Украјини криви неспособност „Русије“ да ријеши ситуацију и даје сам себи за право да је унилатерално рјешава. Очигледно режиран у страним геополитичким кућама, поменути говор говори о метастази самозаљубљености болесника на Босфору који, очигледно, има све мање воље да се одупире притисцима да за туђи рачун начини велики црквени раскол. Међутим, чак и да прође тренутни моменат опасности, остаје мач кога морамо бити свјесни. Јединство Православља је очигледно пред изазовима. Теологија Цариграда која гради позицију „мајке Цркве“ која чини шта јој је и како воља, без потребе да консултује остале Цркве. Ова непотребност, излишност другог, тренутно је најочигледнија бољка свјетског Православља. Уколико Цариградска Патријаршија поступи једнострано биће то почетак великог и болног раскола, крај једне епохе у којој смо ми Православни истицали да не постоји ниједана институција у Цркви која би могла да дјелује независно од саборне цјелине Тијела Христовог. Посљедње, али не и мање важно: био би то коначни показатељ лажности основних постулата друге генерације неопатристичке теологије и нарочито еклисиологије коју је предводио Митрополит пергамски Јован (Зизјулас) а која је толико инсистирала на потреби да народним „амин“, на истовјетности и пуноти Цркве Божије свугдје и свагда гдје се вјерни на једном мјесту сабирају у име Христово, да Оцу у Духу принесу благодарење. Зизјуласово тумачење према коме је прелазак Кијевске Митрополије под јурисдикцију Москосвске патријаршије имало привремени карактер звучи изузетно лабаво али показује да чак ни некада инспиративни теолози нису лишени људског искушења да у свему буду судије. Међутим, оно што је још тужније јесте неувиђање фрапантне чињенице да би један акт црквене аутаркије за вијекове вијекова озваничио алијенацију не само Цариграда од Москве и једних помјесних Цркава од других него означио крај начела саборности као таквог. Опомена остаје: да се морамо отријезнити од малих самозаљубљености, од хеленске „богоизабраности“, од руске „величине“, од толико српских, украјинских, бугарских, румунских, америчких и осталих комплекса који нас воде директно у пропаст. Иначе, ових дана ми је један од про-цариградских пријатеља скренуо пажњу на „промијењене историјске околности“ у Украјини у односу на 1992. г. Нисам могао да задржим грохотан смијех: посљедњи институционални реликт два одавно сахрањена царства (ромејског и отоманског), позива се на „промијењене историјске околности“? Да, историјске околности се мијењају, али да не волимо онај Цариград кога више нема и да не чекамо онај будући, који ће обасјати Сунце Осмог дана, прва од историјски неоправданих институција за укидање била би фанарска администрација. Хвала Богу, па аргумент из „историјских околности“ а заправо „реал политике“ и прагматизма досада није побјеђивао у самосвијести Цркве… Уколико би Цариград „дао аутокефалију“ УПЦ КП, Српска Православна Црква аутоматски не може остати у евхаристијском општењу са Цариградом и новоформираном „јединственом“ УПЦ будући да је УПЦ КП била у јединству са игроказном скупином „Crnogorska pravoslavna crkva“, а у том театру апсурда десило се да је једна од позоришних трупа, некаква„Podgoričko-dukljanska eparhija“ приступила некаквој подједнако апсурдној „италијанској“ епархији УПЦ КП (са правом примјећујете да се радња дешава у оквирима сила осовине!) На жалост, код нас се људи и даље опредјељују сходно личним „укусима“ и инфантилним импресијама, према личним пријатељствима и антагонизмима, према процјенама како фракцијски противник котира у којој помијесној Цркви, прије него према јасно сагледаним историјским и садашњим аспектима ситуације. Можете вољети дзадзики (који Турци зову „џаџик“) или у Русији непознату „руску салату“, можда се сјећате несебичне грчке помоћи у рату или руских добровољаца, драга вам је црквеност грчког или страдалност руског народа, можемо да их волимо или и једне и друге (како их лично схватам, прихватам и волим), али данас су ствари јасне – давање аутокефалије некој замишљеној украјинској цркви од стране Цариграда уништило би начин на који је досад постојала Православна Црква. Вјечита могућност „давања“ и „повлачења“ томоса директно би се могла одразити и на статус наше помјесне Цркве, јер би „иновативно“ тумачење Митрополита пергамског о „привременим“ рјешењима отворило Пандорину кутију у међусобним односима помјесних Цркава. Мотивисање једног таквог чина „осветом“ Цариграда за руски недолазак на критски сабор сматрам такође врло инфантилним објашњењем („они су први почели“) које би заправо само потврдило оправданост скепсе према критском сабору као изразу не саборности него моћи. Нажалост, управо је реторика моћи и код Цариграда и Москве била доминантна и непосредно у вријеме између посљедње пред-саборске сједнице, за вријеме сабора, као и послије, та толико штетна и нецрквена демонстрација ко шта може на основу историјских права или сопствене величине. Она нас је довела ту гдје јесмо. У кубанску кризу међуправославних односа. Доста је више било моћи. Да покушамо сад мало силом љубави? Извор: Теологија.нет View full Странице
  13. Међутим, примјер статистичких података које имамо када је у питању опредјељивање становништва Украјине на основу религијске припадности најочигледнији је примјер манипулација питањима, методама и резултатима. Није исто када питате некога да ли је вјерник „УПЦ“ или „УПЦ Московског патријархата“. Постоји тенденција да се, нарочито у прозападним истраживањима, прикаже феномен пада вјерника УПЦ у односу на „УПЦ КП“ и да се то тумачи као протест вјерујућег народа против „агресије Русије на Украјину“. Тачно је да данашња политичка и војна ситуација погодује расколницима (Филарет Денисенко је јасно ставио на страну екстремних војних рјешења за ситуацију у Донбасу, а постоји и обичај почасног мимохода са тијелима погинулих украјинских војника од мјеста погибије у Донбасу до њиховог родног мјеста: „свештенство“ „УПЦ КП“ ове прилике често користи како би се јавно излагало у одавању почасти, насупрот „московских попова“; јавна перцепција у већини украјинских медија јасно је наклоњена расколницима и склона сатанизацији УПЦ). Међутим, постоје двије битне околности које статистике не узимају у обзир, а то су: а) није само убјеђеност опредјељивала људе да изаберу данашњем политичком тренутку и експлозији национализма подобан „УПЦ КП“ него и страх, параноја, жеља за уклапањем; б) приликом истраживања нису узимани диференцирани резултати „уцрковљених“, оних људи који заиста похађају богослужење и православну вјеру сматрају важним саставним дијелом живота него становништво уопште. Пријатељи из УПЦ ми углавном кажу да нема неког осипања парохија: људи који су и раније знали шта значи припадати канонској Цркви знају то и данас, упркос свој пропаганди. Такође, неки од резултата истраживања просто вријеђају интелигенцију: на примјер истраживање „Религија у животу грађана Украјине“ агенције ТНС очигледно умањује омјер вјерника УПЦ напрема „УПЦ“ КП када су у питању исток и југ земље. Често се истиче како је Украјина изразито религиозна земља. По једном истраживању, више од 70,6% становника Украјине себе сматра вјерујућим, док поменуто истраживање ТНС-а наводи да се као „дубоко вјерујући“ изјашњава 7%, као вјерујући 49%, а да је 28% изабрали „склонији сам ка вјеровању“ (у Бога). Међутим, већ проблематика регионалне заступљености религиозности није тако једноставна. Обично се истиче да је запад земље религиознији од Кијева и истока, али овај податак не значи да постоји нека посебна надареност Украјинаца на западу земље да буду религиозни него да није исто када живите у убогом селу негдје на Карпатима па вам је грко-католичка или нека православна црква једини облик друштвеног живота и када живите у вишемилионском Кијеву или у рударском насељу совјетског менталитета у басену Дњепра или Донбасу. Право шаренило података, међутим, влада када почнемо да говоримо о бројкама које означавају припадност једној одређеној конфесији. Нема истраживања које би показало сагласност са другим истраживањима. Тако истраживање из јесени 2016. проведено од стране фирме Ukranian Sociology Service и даље говори о томе да већина конфесионално опредјењених вјерника предност даје УПЦ. Према њиховом истраживању, украјински вјерници припадају УПЦ 39,4%, „УПЦ КП“ – 25,3%, Украјинска грко-католичка црква 21,3%, УАПЦ 4,6%. Упоредимо то сада са бројкама које даје ТНС: „УПЦ КП“ 60%, УПЦ 24%, УГКЦ 7%, док се УАПЦ уопште не спомиње. У наглашено аутокефалистичком и очигледно пропагандном чланку који се појавио 18.5.2018. на страници прозападне политичке оријентације Euromaidan Press, у коме архимандрит др Кирил Говорун агитује за интервенцију Цариграда у озакоњењу раскола дати су – гле чуда! – подаци из CIA factbook за 2014. према којима је већ тада процентуална заступљеност конфесија била сљедећа: „УПЦ КП“ 50,4%, УПЦ 26,1, УГКЦ 8%, УАПЦ 7,2. Вјероватно не чуди да БиБиСи наводи још једно истраживање које даје сљедећи омјер. „УПЦ КП“ 44%, УПЦ 21%, УГКЦ 11%. Више је него очигледно да резултати истраживања заправо зависе од онога ко истраживање спроводи, тачније, од његових црквено-политичких или геостратешких агенди. Да одвећ песимисичне процјене удјела УПЦ у конфесионалном корпусу у Украјини нису тачне можемо да видимо и по томе што се број заједница (= парохија) није драстично мијењао, а УПЦ је 2011. имала неупоредиво већи број регистрованих заједница него било која друга хришћанска деноминација. Међутим, из црквене перспективе би било далеко смисленије бавити се не квандификацијом вјерника, том заједничком опсесијом марксизма и капитализма, него питањем реалне присутности Цркве у животу „обичног“ човјека. Кијев је свјетска метропола, град у коме је све што човјек посједује статусни симбол а милиони људе живе своје егзистенцијалне драме и авантуре у једном ужурбаном темпу. Нигдје не можете видјети толико бјесних аутомобила и толико модерно одјевених људи. Да ли су ти људи који излазе из бјесних машина или из распалих волги, да ли су младе жене које су одреда обучене сходно хиперсексуалнизоавном укусу глобалне културе и које на улазу у нашу Лавру или у Сабор Св. Владимира (под контролом КП) да постоје мало и прислуже свијећу – „наши“ или „њихови“? Да ли их је у цркву (или у „цркву“) довела трагедија коју преживљавају или сујевјерје пред испит, да ли је од њиговог тренутног ковитлаца осјећања могуће начинити Цркву? Векика питања. Док се вјерници пребројавају а подацима манипулише читав један живот пролази практично поред Цркве (и „цркава“), очешавши се понекад само за утјешни мир најближег сакрализованог здања. Да ли је то једино што је на тренутном „тржишту вриједности“ (и сентимената) ми, Црква, можемо да понудимо? А како заправо изгледа данашњи колаж црквених и пара-црквених тијела у Украјини. Почињемо свакако од јединог канонског и, поред појединих наведених истраживања сигурно најбројнијег црквеног тијела у Украјини – Украјинске Православне Цркве (Українська Православна Церква). Одмах да се осврнемо на питање имена: и код нас се уобичајло да се УПЦ наводи као „Украјинска Православна Црква Московске Патријаршије“ мада је њен званични наслов просто и једноставно: Украјинска Православна Црква. Украјински медији форсирају назив са додатком „Московске Патријаршије“ како би истакли понекад прећутану, а понекад јавно изговорену оптужбу да је УПЦ „посљедња организација са сједиштем у Москви која данас постоји у Кијеву“, али и како би направили лажну слику о некаквој симетрији према којој постоје двије УПЦ – једна „московска“ и друга „кијевска“ (УПЦ КП). Занимљиво је да се понекад и руски националисти жале због изостављања наглашавања московске афилијације УПЦ сматрајући то својеврсном „прећутаном издајом“. Међутим, УПЦ носи такав званични назив (уосталом, сходно и уставу РПЦ). Иако се можда може чинити да у њој влада апсолутна русофилија и једномислије, ствар није ни изблиза таква, а ни дневнополитички ни идентитетски ставови нису монолитни. Најприје, ако изузмемо кримску и епархије на истоку Украјине, највећи дио вјерника УПЦ чине људи који се изјашњавају као Украјинци. Од готово крајњег украјинског десничарства, понекад искреног, понекад из жеље за „уклапањем“ у друштвене стандарде, преко једне помирљиве ситуације која схвата колико је конфликт између Украјинаца и Руса трагичан и штетан, до људи који шапатом (ипак) схватају себе као саставнио дио „руског свијета“ (русского мира) – у УПЦ се може наћи право разномислије. Епископат углавном настоји да одржи друштвени углед, што лични углед Митрополита Онуфрија сигурно и са правом успјева. Такође, епископат се углавном труди да држи добре везе са Патријаршијом у Москви (која, реално, готово и да нема инструмената да утиче на саму УПЦ, што због ширине аутономије коју УПЦ има сходно Уставу РПЦ, било због физичког уништавања транспортних и осталих веза Украјине и Русије од 2014 до данас) али и да нагласи сопствени украјински идентитет и патриотизам. Можда се најочигледније може представити необичност положаја УПЦ у украјинском друштву, али и унутрашње разлике у схватањима у њој, ако имамо у виду једно литургијско шаренило по два литургијска питања: помињања патријарха и помињања свјетовних власти и војске на богослужењима. Наиме, како источнословенска литургијска пракса захтева, сви свештеници приликом литургијских помињања помињу име и патријарха и свога епископа: притом је уобичајена формулација „Еще молимся о Великом Господине и отце нашем, Святейшем Патриархе (имярек) и о господине нашем преосвященнейшем митрополите (или архиепископе, или епископе) (имярек), и о всей во Христе братии нашей.“ У зависноти од тога гдје се налазе, свештеници понекад сасвим изостављају име Патријарха Кирила (позивајући се, између осталог, и на праксу осталих православних Цркава у којима помињање патријарха није уобичајено), нарочито они у најзападнијим дијеловима Украјине, гдје би и само помињање било чега што има везе са Москвом било доживљено као провокација. Неки други свештеници УПЦ изостављају синтагму „(о) Великом Господине и отце нашем“ – оправдавајући тај поступак разликом између канонског стања у коме патријарх Кирил – јесте њихов канонски патријарх али га они не доживљавају ни као „Великог Господина“ (титула коју су, подјсетимо, носили и цареви) ни „оца“. Наравно, велики број свештеника и даље помиње име патријарха Кирила сходно уобичајеној пракси. Такође, како је УПЦ једина институција која има активне епархије и у Украјини и у ДНР-ЛНР, помињање „богочуване земље наше, власти и војске њене“ („Еще молимся о Богохранимей стране нашей, властех и воинстве ея“) у Кијеву обавезно садржи додатак: Еще молимся о Богохранимей стране нашей Украине, властех и воинстве ея – док је тешко замисливо да тако нешто уопште може да се деси на територији ДНР-ЛНР. Парадоксално, али у суманутим ситуацијама неминовно: свештенство УПЦ се моли за обје зараћене војске или, можда: за војнике, за обичног човјека, који сједи у рову и преко нишана гледа сопственог брата и рођака. Изузетну симболичку моћ има чињеница да је сједиште УПЦ у Кијево-печерској Лаври, мјесту која није само „духовно средиште“ Кијева, Украјине, Русије и Православља у оном смислу који није излизан употребом у туристичким водичима. Лавра је по свему благодатно, невјероватно мјесто сусрета неба и земље, светог и профаног, најаутентичнијег подвига и савременог Кијева: укратко: Лавра је небо за које се држи и на коме почива Црква на Дњепру. Оно што се и те како да видјети за посљедњих неколико година јесте да се о сама УПЦ додатно украјинизовала: од употребе језика у учионицама Кијевске духовне академије и семинарије (све више украјински, од ситуације у којој је раније доминирао руски) преко јасних аутокефалистичких тенденција појединих проминентних представника УПЦ (који би, истини за вољу, након експонирања углавном били смјењени са дотадашњих позиција, али не и драстично кажњавани). Упркос нашим предубјеђењима о некаквој „могиљанској“ Цркви заосталој у схоластичким уџбеницима и литургијском формализму (кога, као и у читавој источнословенској традицији, има још више него код нас), сусрет са врло живим парохијским и манастирским животом Цркве право је освјежење: у црквама су прелијепа, мелодична богослужења, а вјерни народ не живи од гледања хостије него од учешћа у светим Тајнама Цркве. Пљувана у украјинском друштву због своје „москаљштине“, врло често презрена у Москви али и другдје самим тим што у називу носи назив „украјинска“, УПЦ је исповједничка Црква која заврјеђује нашу молитву и мисао. Уколико имате прилику да одете у Кијев или Почајев – отиђите. И реците одакле сте. Људима тамо значиће да знају да нису заборављени. И питаће вас понешто о Светом Владици Николају. Раскол себе званично назива „Украјинска Православна Црква Кијевског Патријархата“ (Українська Православна Церква Київського Патріархату или, према њеном уставу УПЦ – Кијевски Патријархат). Од како је настала 1992. „УПЦ КП“ постојано је имала статус пројекта од суштинског национално-идентитетског значаја за већину украјинских владајућих гарнитура, а Филарет Денисенко није крио ни улогу (подршку или притисак) бившег члана ЦК КП СС и првог предсједника независне украјине Леонида Макаровича Кравчука за његова настојања да УПЦ у потпуности одвоји од било какве канонске везаности за РПЦ МП. Када је настајала, 1992. чинило се да ће УПЦ КП успјети бар да обједини неканонске националистичке снаге, све оне којима је украјинство цркве било драже од канонског статуса, будући да је епархије и парохије које су пристале уз бившег митрополита Филарета он повео у заједничку (наравно, неканонску) јурисдикцију са тадашњом УАПЦ. Међутим, послије смрти „патријарха“ Мстислава, долази до раскола у расколу и Филарет 1995 коначно постаје „патријарх умјесто патријарха“, што доводи од одвајања УАПЦ од УПЦ КП којом већ 23 године Филарет прилично самодржавно управља. Као бивши митрополит кијевски, имао је одличну стартну позицију да уз асистенцију државних органа и десничарских организација од те 1992. наовамо држи и задржи велики број храмова, међу којима се нарочито истиче Владимирска саборна црква (која и служи као „престона“ црква УПЦ КП) изграђена у „царистичком“ ХIX вијеку. Форматизована у подударању амбиција једног човјека и националистичким поривима маса, УПЦ КП увијек може да рачуна на симпатије шире јавности због свог неупитног и отвореног стављања на страну „украјинске националне ствари“ (и власти), а једној педесетомилионској нацији импонује да има самодржавног патријарха и ништа мање од тога. Занимљиво је да су управо личне амбиције Филарета Денисенка и национална мегаломанија која тражи патријарха уједно једна од препрека за било какву легализацију статуса УПЦ КП: једна помало апокрифна, али заиста карактеристична кијевска анегдота каже да је у неким од предпреговора са Цариградском Патријаршијом Филарету било предложено да Цариград поступи игноришући да је Кијевска Митрополија икада прешла у јурисдикцију Москве, али то би значило да би он у најбољем случају могао да буде цариградски егзарх за Украјину са статусом Митрополита кијевског. „А шта ће ми то, па ја сам био и Митрополит кијевски и зависан од друге Цркве?“, анегдота каже, био је Филаретов одговор. Ако је УПЦ КП и некада стварно жељела да са временом добије легализацију свога статуса, њено активно учествовање у формирању некаквог интеркомунија расколничких квази-цркава (УПЦ КП, расколнички синод БПЦ, „ЦПЦ“) учинио ју је са временом потпуно нереспектабилном било гдје у свијету. УАПЦ – као што смо видјели, ова скраћеница је кроз историју означавала неколико пара-црквених организација којима је свима заједничко да су настајале сваки пут када би ратна или геостратешка дешавања протјерала руско присуство у Кијеву (1917 и даље, 1941-1945, 1990). Одређивање „аутокефалије“ или „аутономије“ (1941-1945) у имену увијек је била више пропагандни трик него што је говорила о реалној, канонској самосталности. Са УАПЦ формираној 1990. десила се она честа шала историје: њену идеју (аутокефалија било којим средствима) али и снагу (засновану на украјинском национализму) преузела је са временом „УПЦ КП“. УАПЦ данас постоји и окупља довољно вјерника да у огромној земљи каква је Украјина не може сасвим да нестане, али ни да буде равноправан црквено-политички фактор са УПЦ и „УПЦ КП“. Начело постојања и функционисања УАПЦ лијепо је изражено натписом у њеном грбу „један народ, један језик, једна црква“ (один народ, одна мова, одна церква). Вјерници УАПЦ се углавном налазе на западу Украјине, док у централној и источној Украјини присуство УАПЦ готово да је на нивоу статистичке грешке. Међутим, и поред демографске маргиналности, УАПЦ је значајна у црквено-политичком животу Украјине и то не само зато што је била прва пара-црквена организација која је већ 1990.поечала да организује дотадашње украјинско свештенство РПЦ МП са израженим аутокефалистичким настројењима, него још више због својоји веза са украјинском дијаспором: епархије УАПЦ у САД и Канади су 1995. легализовале су свој статус приступајући јурисдикцији Цариграда и, премда су формално прекинути односи између сада „канонских“ украјинских епископа у САД и Канади и УАПЦ у Украјини, ти контакти су и даље блиски, а поменути „канонски“ епископат с времена на вријеме дође у Украјину и даје прилично запаљиве изјаве које распаљују машту националиста о могућој легализацији раскола у Украјини онако како је то учињено у САД и Канади. Да нису у питању само спекулације него и својеврстан план указује чињеница да послије смрти „патријарха кијевског и цијеле Украјине“ Димитрија Јареме (1915-2000) није биран његов наслиједник са титулом „патријарха“ него „митрополита кијевског“ (како би се, приликом „легализације“ митрополит заправо само прикључио осталим митрополитима цариградске катедре, можда са титулом „патријаршијског егзарха за Украјину“) иако „Устав УАПЦ“ и даље предвиђа избор „патријарха кијевског и цијеле Украјине“. Такође, УАПЦ је до сада давала најексплицитније приједлоге за легализацију свога статуса који су се сви ор реда заснивали на њиховој спремности да прихвате аутономан статус у саставу Константинопољске Патријаршије. Разлози за непрекидно ослањање на Цариград су свакако геополитички, али УАПЦ увијек истиче једну историјску димензију према којој је присаједињење Кијевске Митрополије било „незаконита анексија“ те тиме УАПЦ тражи „повратак на стање прије 1686“ те наглашава Васељенску Патријаршију коа своју једину мајку Цркву (што је штавише дато у члану 1.2. Статута УАПЦ). У том смислу УАПЦ формулише историјско-канонски наратив који доминира украјинском црквеном историографијом и који се све чешће може чути и од неких професора и клирика УПЦ. Међутим, ако погледамо нека од докумената УАПЦ , видјећемо да она не садрже само украјинску аргументацију него и изводе из докумената цариградских патријараха који су кроз године заиста с времена на вријеме доводили у питање присаједињење Кијева Московској Патријаршији. Од 2009. свештенство УАПЦ помиње цариградског патријарха као свог првојерарха што јесте једностран, али врло карактеристичан корак. Премда у строгом смислу не представља православну Цркву, дужни смо да дамо неколико запажања о Украјинској грко-католичкој цркви (унијaтима) и то не само због историјских разлога (чак ни руски црквени историчари попут А. В. Карташова нису престали да говоре о њој као једном облику отуђене „руске цркве) него и због постојаног утицаја које постојање и идеје УГКЦ имају на украјинско Православље (неканонско, али и канонско). Концетрисана демографски на запад земље, УГКЦ је кроз вријеме формирала сопствени менталитет, па и прави идентитет у коме доминира идеја нарочитост, посебности споја „кијевско-византијског наслијеђа“ у „јединства са светом Столицом“. УГКЦ је играла толику улогу у формулисању савременог украјинског идентитета (аутор украјинске химне Михајло Михајлович Вербицки 1815-1870. био је унијатски свештеник, као и отац Степана Бандере) да данашњи руски поглед на „украјинство“ као „аустро-угарску и пољску завјеру“ и „унијатску измишљотину“ можда није сасвим оправдано у смислу да негира језичку и менталитетску посебност Украјине/Малорусије, али није ни сасвим без основа: украјинство и украјинско унијатсво заиста дијеле једну темељну слику свијета унутар које „оно наше“ нису ни Москва ни Варшава него Љвов и Трнопољ, а од скора и Кијев. Иако изван сваке сумње вјерна Риму, УГКЦ настоји да нагласи и сопствени украјински, па чак некад и идентитет повезан са кијевском Руси (тако, рецимо, УГКЦ често себе назива „црквом кијевске богослужбене традиције“). У савременој Украјини УГКЦ игра већу улогу од сопствене демографске моћи, дјелимично захваљујући сопственој преданости националном пројекту, дјелимично захваљујући способности организације (бивша „Љвовска духовна академија“, у међувремену је проширила своју дјелатност, те данас није само вјерска академска институција за школовање кадра за УГКЦ него један од ријетких добрих приватних универзитета који дају диплому из енглеског језика, психологије, информатике итд). УГКЦ и даље има оргоман утицај на формирање украјинског историјског наратива али и савремене друштвене стварности, нарочито у истицању „европског“ па и „западног“ идентитета Украјине: понекад се чини да су изјаве П. Порошенка из 2018. заправо плагијати изјава грко-католичких великодостојника из посљедњих двадесет година. Међутим, и поред лица једне савремене прозападне хришћанске конфесије, УГКЦ је и сама врло често била актер жучне међуцрквене расправе у украјинском друштву, а њени дјелатници и сами неријетко врло агресивно сугерисали непожељност УПЦ и њеног свештенства као и било чега московског у идеалној Украјини каквом је они виде. Такође, чињеница да УПЦ КП, УАПЦ и УГКЦ обједињује преданост украјинском национализму (који је у данашња времена врло тешко разликовати од дојучерашње екстремне деснице) углавном чини лидере ових конфесија пожељнијим гостима медија и државне администрације, као и постојаним савезницима у дефамацији УПЦ. Индикативан симболички корак УГКЦ је начинила ове године помјерањем празновања Крштења Русa које УГКЦ редовно обиљежава 14. августа на 28. јули – заједно са „УПЦ КП“ и УАПЦ, а заправо, како поглавар УГКЦ Митрополит Свјатослав Шевчук образлаже одлуку: „да не би правили антитезу нашј православној браћи“, али и да би празновали „заједно са украјинском државом“. То, међутим, не значи да било ко од њих има високо мишљење о оним другима: као и у сваком проклетству малих разлика, и унутар самих конфесија заснованих на украјиноцентризму мржња и неповјерење уперени ка „издајницима“ тињају и ка оним „мањим издајницима“. Извор: Теологија.нет
  14. Црквена ситуација данас. Статистика – ко се како опредјељује и ко одређује питање? Статистика је свакако увијек подложна манипулацијама приликом обезбјеђивања података, свакако и у току њиховог обрађивања, а највише у тумачењу. Међутим, примјер статистичких података које имамо када је у питању опредјељивање становништва Украјине на основу религијске припадности најочигледнији је примјер манипулација питањима, методама и резултатима. Није исто када питате некога да ли је вјерник „УПЦ“ или „УПЦ Московског патријархата“. Постоји тенденција да се, нарочито у прозападним истраживањима, прикаже феномен пада вјерника УПЦ у односу на „УПЦ КП“ и да се то тумачи као протест вјерујућег народа против „агресије Русије на Украјину“. Тачно је да данашња политичка и војна ситуација погодује расколницима (Филарет Денисенко је јасно ставио на страну екстремних војних рјешења за ситуацију у Донбасу, а постоји и обичај почасног мимохода са тијелима погинулих украјинских војника од мјеста погибије у Донбасу до њиховог родног мјеста: „свештенство“ „УПЦ КП“ ове прилике често користи како би се јавно излагало у одавању почасти, насупрот „московских попова“; јавна перцепција у већини украјинских медија јасно је наклоњена расколницима и склона сатанизацији УПЦ). Међутим, постоје двије битне околности које статистике не узимају у обзир, а то су: а) није само убјеђеност опредјељивала људе да изаберу данашњем политичком тренутку и експлозији национализма подобан „УПЦ КП“ него и страх, параноја, жеља за уклапањем; б) приликом истраживања нису узимани диференцирани резултати „уцрковљених“, оних људи који заиста похађају богослужење и православну вјеру сматрају важним саставним дијелом живота него становништво уопште. Пријатељи из УПЦ ми углавном кажу да нема неког осипања парохија: људи који су и раније знали шта значи припадати канонској Цркви знају то и данас, упркос свој пропаганди. Такође, неки од резултата истраживања просто вријеђају интелигенцију: на примјер истраживање „Религија у животу грађана Украјине“ агенције ТНС очигледно умањује омјер вјерника УПЦ напрема „УПЦ“ КП када су у питању исток и југ земље. Често се истиче како је Украјина изразито религиозна земља. По једном истраживању, више од 70,6% становника Украјине себе сматра вјерујућим, док поменуто истраживање ТНС-а наводи да се као „дубоко вјерујући“ изјашњава 7%, као вјерујући 49%, а да је 28% изабрали „склонији сам ка вјеровању“ (у Бога). Међутим, већ проблематика регионалне заступљености религиозности није тако једноставна. Обично се истиче да је запад земље религиознији од Кијева и истока, али овај податак не значи да постоји нека посебна надареност Украјинаца на западу земље да буду религиозни него да није исто када живите у убогом селу негдје на Карпатима па вам је грко-католичка или нека православна црква једини облик друштвеног живота и када живите у вишемилионском Кијеву или у рударском насељу совјетског менталитета у басену Дњепра или Донбасу. Право шаренило података, међутим, влада када почнемо да говоримо о бројкама које означавају припадност једној одређеној конфесији. Нема истраживања које би показало сагласност са другим истраживањима. Тако истраживање из јесени 2016. проведено од стране фирме Ukranian Sociology Service и даље говори о томе да већина конфесионално опредјењених вјерника предност даје УПЦ. Према њиховом истраживању, украјински вјерници припадају УПЦ 39,4%, „УПЦ КП“ – 25,3%, Украјинска грко-католичка црква 21,3%, УАПЦ 4,6%. Упоредимо то сада са бројкама које даје ТНС: „УПЦ КП“ 60%, УПЦ 24%, УГКЦ 7%, док се УАПЦ уопште не спомиње. У наглашено аутокефалистичком и очигледно пропагандном чланку који се појавио 18.5.2018. на страници прозападне политичке оријентације Euromaidan Press, у коме архимандрит др Кирил Говорун агитује за интервенцију Цариграда у озакоњењу раскола дати су – гле чуда! – подаци из CIA factbook за 2014. према којима је већ тада процентуална заступљеност конфесија била сљедећа: „УПЦ КП“ 50,4%, УПЦ 26,1, УГКЦ 8%, УАПЦ 7,2. Вјероватно не чуди да БиБиСи наводи још једно истраживање које даје сљедећи омјер. „УПЦ КП“ 44%, УПЦ 21%, УГКЦ 11%. Више је него очигледно да резултати истраживања заправо зависе од онога ко истраживање спроводи, тачније, од његових црквено-политичких или геостратешких агенди. Да одвећ песимисичне процјене удјела УПЦ у конфесионалном корпусу у Украјини нису тачне можемо да видимо и по томе што се број заједница (= парохија) није драстично мијењао, а УПЦ је 2011. имала неупоредиво већи број регистрованих заједница него било која друга хришћанска деноминација. Међутим, из црквене перспективе би било далеко смисленије бавити се не квандификацијом вјерника, том заједничком опсесијом марксизма и капитализма, него питањем реалне присутности Цркве у животу „обичног“ човјека. Кијев је свјетска метропола, град у коме је све што човјек посједује статусни симбол а милиони људе живе своје егзистенцијалне драме и авантуре у једном ужурбаном темпу. Нигдје не можете видјети толико бјесних аутомобила и толико модерно одјевених људи. Да ли су ти људи који излазе из бјесних машина или из распалих волги, да ли су младе жене које су одреда обучене сходно хиперсексуалнизоавном укусу глобалне културе и које на улазу у нашу Лавру или у Сабор Св. Владимира (под контролом КП) да постоје мало и прислуже свијећу – „наши“ или „њихови“? Да ли их је у цркву (или у „цркву“) довела трагедија коју преживљавају или сујевјерје пред испит, да ли је од њиговог тренутног ковитлаца осјећања могуће начинити Цркву? Векика питања. Док се вјерници пребројавају а подацима манипулише читав један живот пролази практично поред Цркве (и „цркава“), очешавши се понекад само за утјешни мир најближег сакрализованог здања. Да ли је то једино што је на тренутном „тржишту вриједности“ (и сентимената) ми, Црква, можемо да понудимо? А како заправо изгледа данашњи колаж црквених и пара-црквених тијела у Украјини. Почињемо свакако од јединог канонског и, поред појединих наведених истраживања сигурно најбројнијег црквеног тијела у Украјини – Украјинске Православне Цркве (Українська Православна Церква). Одмах да се осврнемо на питање имена: и код нас се уобичајло да се УПЦ наводи као „Украјинска Православна Црква Московске Патријаршије“ мада је њен званични наслов просто и једноставно: Украјинска Православна Црква. Украјински медији форсирају назив са додатком „Московске Патријаршије“ како би истакли понекад прећутану, а понекад јавно изговорену оптужбу да је УПЦ „посљедња организација са сједиштем у Москви која данас постоји у Кијеву“, али и како би направили лажну слику о некаквој симетрији према којој постоје двије УПЦ – једна „московска“ и друга „кијевска“ (УПЦ КП). Занимљиво је да се понекад и руски националисти жале због изостављања наглашавања московске афилијације УПЦ сматрајући то својеврсном „прећутаном издајом“. Међутим, УПЦ носи такав званични назив (уосталом, сходно и уставу РПЦ). Иако се можда може чинити да у њој влада апсолутна русофилија и једномислије, ствар није ни изблиза таква, а ни дневнополитички ни идентитетски ставови нису монолитни. Најприје, ако изузмемо кримску и епархије на истоку Украјине, највећи дио вјерника УПЦ чине људи који се изјашњавају као Украјинци. Од готово крајњег украјинског десничарства, понекад искреног, понекад из жеље за „уклапањем“ у друштвене стандарде, преко једне помирљиве ситуације која схвата колико је конфликт између Украјинаца и Руса трагичан и штетан, до људи који шапатом (ипак) схватају себе као саставнио дио „руског свијета“ (русского мира) – у УПЦ се може наћи право разномислије. Епископат углавном настоји да одржи друштвени углед, што лични углед Митрополита Онуфрија сигурно и са правом успјева. Такође, епископат се углавном труди да држи добре везе са Патријаршијом у Москви (која, реално, готово и да нема инструмената да утиче на саму УПЦ, што због ширине аутономије коју УПЦ има сходно Уставу РПЦ, било због физичког уништавања транспортних и осталих веза Украјине и Русије од 2014 до данас) али и да нагласи сопствени украјински идентитет и патриотизам. Можда се најочигледније може представити необичност положаја УПЦ у украјинском друштву, али и унутрашње разлике у схватањима у њој, ако имамо у виду једно литургијско шаренило по два литургијска питања: помињања патријарха и помињања свјетовних власти и војске на богослужењима. Наиме, како источнословенска литургијска пракса захтева, сви свештеници приликом литургијских помињања помињу име и патријарха и свога епископа: притом је уобичајена формулација „Еще молимся о Великом Господине и отце нашем, Святейшем Патриархе (имярек) и о господине нашем преосвященнейшем митрополите (или архиепископе, или епископе) (имярек), и о всей во Христе братии нашей.“ У зависноти од тога гдје се налазе, свештеници понекад сасвим изостављају име Патријарха Кирила (позивајући се, између осталог, и на праксу осталих православних Цркава у којима помињање патријарха није уобичајено), нарочито они у најзападнијим дијеловима Украјине, гдје би и само помињање било чега што има везе са Москвом било доживљено као провокација. Неки други свештеници УПЦ изостављају синтагму „(о) Великом Господине и отце нашем“ – оправдавајући тај поступак разликом између канонског стања у коме патријарх Кирил – јесте њихов канонски патријарх али га они не доживљавају ни као „Великог Господина“ (титула коју су, подјсетимо, носили и цареви) ни „оца“. Наравно, велики број свештеника и даље помиње име патријарха Кирила сходно уобичајеној пракси. Такође, како је УПЦ једина институција која има активне епархије и у Украјини и у ДНР-ЛНР, помињање „богочуване земље наше, власти и војске њене“ („Еще молимся о Богохранимей стране нашей, властех и воинстве ея“) у Кијеву обавезно садржи додатак: Еще молимся о Богохранимей стране нашей Украине, властех и воинстве ея – док је тешко замисливо да тако нешто уопште може да се деси на територији ДНР-ЛНР. Парадоксално, али у суманутим ситуацијама неминовно: свештенство УПЦ се моли за обје зараћене војске или, можда: за војнике, за обичног човјека, који сједи у рову и преко нишана гледа сопственог брата и рођака. Изузетну симболичку моћ има чињеница да је сједиште УПЦ у Кијево-печерској Лаври, мјесту која није само „духовно средиште“ Кијева, Украјине, Русије и Православља у оном смислу који није излизан употребом у туристичким водичима. Лавра је по свему благодатно, невјероватно мјесто сусрета неба и земље, светог и профаног, најаутентичнијег подвига и савременог Кијева: укратко: Лавра је небо за које се држи и на коме почива Црква на Дњепру. Оно што се и те како да видјети за посљедњих неколико година јесте да се о сама УПЦ додатно украјинизовала: од употребе језика у учионицама Кијевске духовне академије и семинарије (све више украјински, од ситуације у којој је раније доминирао руски) преко јасних аутокефалистичких тенденција појединих проминентних представника УПЦ (који би, истини за вољу, након експонирања углавном били смјењени са дотадашњих позиција, али не и драстично кажњавани). Упркос нашим предубјеђењима о некаквој „могиљанској“ Цркви заосталој у схоластичким уџбеницима и литургијском формализму (кога, као и у читавој источнословенској традицији, има још више него код нас), сусрет са врло живим парохијским и манастирским животом Цркве право је освјежење: у црквама су прелијепа, мелодична богослужења, а вјерни народ не живи од гледања хостије него од учешћа у светим Тајнама Цркве. Пљувана у украјинском друштву због своје „москаљштине“, врло често презрена у Москви али и другдје самим тим што у називу носи назив „украјинска“, УПЦ је исповједничка Црква која заврјеђује нашу молитву и мисао. Уколико имате прилику да одете у Кијев или Почајев – отиђите. И реците одакле сте. Људима тамо значиће да знају да нису заборављени. И питаће вас понешто о Светом Владици Николају. Раскол себе званично назива „Украјинска Православна Црква Кијевског Патријархата“ (Українська Православна Церква Київського Патріархату или, према њеном уставу УПЦ – Кијевски Патријархат). Од како је настала 1992. „УПЦ КП“ постојано је имала статус пројекта од суштинског национално-идентитетског значаја за већину украјинских владајућих гарнитура, а Филарет Денисенко није крио ни улогу (подршку или притисак) бившег члана ЦК КП СС и првог предсједника независне украјине Леонида Макаровича Кравчука за његова настојања да УПЦ у потпуности одвоји од било какве канонске везаности за РПЦ МП. Када је настајала, 1992. чинило се да ће УПЦ КП успјети бар да обједини неканонске националистичке снаге, све оне којима је украјинство цркве било драже од канонског статуса, будући да је епархије и парохије које су пристале уз бившег митрополита Филарета он повео у заједничку (наравно, неканонску) јурисдикцију са тадашњом УАПЦ. Међутим, послије смрти „патријарха“ Мстислава, долази до раскола у расколу и Филарет 1995 коначно постаје „патријарх умјесто патријарха“, што доводи од одвајања УАПЦ од УПЦ КП којом већ 23 године Филарет прилично самодржавно управља. Као бивши митрополит кијевски, имао је одличну стартну позицију да уз асистенцију државних органа и десничарских организација од те 1992. наовамо држи и задржи велики број храмова, међу којима се нарочито истиче Владимирска саборна црква (која и служи као „престона“ црква УПЦ КП) изграђена у „царистичком“ ХIX вијеку. Форматизована у подударању амбиција једног човјека и националистичким поривима маса, УПЦ КП увијек може да рачуна на симпатије шире јавности због свог неупитног и отвореног стављања на страну „украјинске националне ствари“ (и власти), а једној педесетомилионској нацији импонује да има самодржавног патријарха и ништа мање од тога. Занимљиво је да су управо личне амбиције Филарета Денисенка и национална мегаломанија која тражи патријарха уједно једна од препрека за било какву легализацију статуса УПЦ КП: једна помало апокрифна, али заиста карактеристична кијевска анегдота каже да је у неким од предпреговора са Цариградском Патријаршијом Филарету било предложено да Цариград поступи игноришући да је Кијевска Митрополија икада прешла у јурисдикцију Москве, али то би значило да би он у најбољем случају могао да буде цариградски егзарх за Украјину са статусом Митрополита кијевског. „А шта ће ми то, па ја сам био и Митрополит кијевски и зависан од друге Цркве?“, анегдота каже, био је Филаретов одговор. Ако је УПЦ КП и некада стварно жељела да са временом добије легализацију свога статуса, њено активно учествовање у формирању некаквог интеркомунија расколничких квази-цркава (УПЦ КП, расколнички синод БПЦ, „ЦПЦ“) учинио ју је са временом потпуно нереспектабилном било гдје у свијету. УАПЦ – као што смо видјели, ова скраћеница је кроз историју означавала неколико пара-црквених организација којима је свима заједничко да су настајале сваки пут када би ратна или геостратешка дешавања протјерала руско присуство у Кијеву (1917 и даље, 1941-1945, 1990). Одређивање „аутокефалије“ или „аутономије“ (1941-1945) у имену увијек је била више пропагандни трик него што је говорила о реалној, канонској самосталности. Са УАПЦ формираној 1990. десила се она честа шала историје: њену идеју (аутокефалија било којим средствима) али и снагу (засновану на украјинском национализму) преузела је са временом „УПЦ КП“. УАПЦ данас постоји и окупља довољно вјерника да у огромној земљи каква је Украјина не може сасвим да нестане, али ни да буде равноправан црквено-политички фактор са УПЦ и „УПЦ КП“. Начело постојања и функционисања УАПЦ лијепо је изражено натписом у њеном грбу „један народ, један језик, једна црква“ (один народ, одна мова, одна церква). Вјерници УАПЦ се углавном налазе на западу Украјине, док у централној и источној Украјини присуство УАПЦ готово да је на нивоу статистичке грешке. Међутим, и поред демографске маргиналности, УАПЦ је значајна у црквено-политичком животу Украјине и то не само зато што је била прва пара-црквена организација која је већ 1990.поечала да организује дотадашње украјинско свештенство РПЦ МП са израженим аутокефалистичким настројењима, него још више због својоји веза са украјинском дијаспором: епархије УАПЦ у САД и Канади су 1995. легализовале су свој статус приступајући јурисдикцији Цариграда и, премда су формално прекинути односи између сада „канонских“ украјинских епископа у САД и Канади и УАПЦ у Украјини, ти контакти су и даље блиски, а поменути „канонски“ епископат с времена на вријеме дође у Украјину и даје прилично запаљиве изјаве које распаљују машту националиста о могућој легализацији раскола у Украјини онако како је то учињено у САД и Канади. Да нису у питању само спекулације него и својеврстан план указује чињеница да послије смрти „патријарха кијевског и цијеле Украјине“ Димитрија Јареме (1915-2000) није биран његов наслиједник са титулом „патријарха“ него „митрополита кијевског“ (како би се, приликом „легализације“ митрополит заправо само прикључио осталим митрополитима цариградске катедре, можда са титулом „патријаршијског егзарха за Украјину“) иако „Устав УАПЦ“ и даље предвиђа избор „патријарха кијевског и цијеле Украјине“. Такође, УАПЦ је до сада давала најексплицитније приједлоге за легализацију свога статуса који су се сви ор реда заснивали на њиховој спремности да прихвате аутономан статус у саставу Константинопољске Патријаршије. Разлози за непрекидно ослањање на Цариград су свакако геополитички, али УАПЦ увијек истиче једну историјску димензију према којој је присаједињење Кијевске Митрополије било „незаконита анексија“ те тиме УАПЦ тражи „повратак на стање прије 1686“ те наглашава Васељенску Патријаршију коа своју једину мајку Цркву (што је штавише дато у члану 1.2. Статута УАПЦ). У том смислу УАПЦ формулише историјско-канонски наратив који доминира украјинском црквеном историографијом и који се све чешће може чути и од неких професора и клирика УПЦ. Међутим, ако погледамо нека од докумената УАПЦ , видјећемо да она не садрже само украјинску аргументацију него и изводе из докумената цариградских патријараха који су кроз године заиста с времена на вријеме доводили у питање присаједињење Кијева Московској Патријаршији. Од 2009. свештенство УАПЦ помиње цариградског патријарха као свог првојерарха што јесте једностран, али врло карактеристичан корак. Премда у строгом смислу не представља православну Цркву, дужни смо да дамо неколико запажања о Украјинској грко-католичкој цркви (унијaтима) и то не само због историјских разлога (чак ни руски црквени историчари попут А. В. Карташова нису престали да говоре о њој као једном облику отуђене „руске цркве) него и због постојаног утицаја које постојање и идеје УГКЦ имају на украјинско Православље (неканонско, али и канонско). Концетрисана демографски на запад земље, УГКЦ је кроз вријеме формирала сопствени менталитет, па и прави идентитет у коме доминира идеја нарочитост, посебности споја „кијевско-византијског наслијеђа“ у „јединства са светом Столицом“. УГКЦ је играла толику улогу у формулисању савременог украјинског идентитета (аутор украјинске химне Михајло Михајлович Вербицки 1815-1870. био је унијатски свештеник, као и отац Степана Бандере) да данашњи руски поглед на „украјинство“ као „аустро-угарску и пољску завјеру“ и „унијатску измишљотину“ можда није сасвим оправдано у смислу да негира језичку и менталитетску посебност Украјине/Малорусије, али није ни сасвим без основа: украјинство и украјинско унијатсво заиста дијеле једну темељну слику свијета унутар које „оно наше“ нису ни Москва ни Варшава него Љвов и Трнопољ, а од скора и Кијев. Иако изван сваке сумње вјерна Риму, УГКЦ настоји да нагласи и сопствени украјински, па чак некад и идентитет повезан са кијевском Руси (тако, рецимо, УГКЦ често себе назива „црквом кијевске богослужбене традиције“). У савременој Украјини УГКЦ игра већу улогу од сопствене демографске моћи, дјелимично захваљујући сопственој преданости националном пројекту, дјелимично захваљујући способности организације (бивша „Љвовска духовна академија“, у међувремену је проширила своју дјелатност, те данас није само вјерска академска институција за школовање кадра за УГКЦ него један од ријетких добрих приватних универзитета који дају диплому из енглеског језика, психологије, информатике итд). УГКЦ и даље има оргоман утицај на формирање украјинског историјског наратива али и савремене друштвене стварности, нарочито у истицању „европског“ па и „западног“ идентитета Украјине: понекад се чини да су изјаве П. Порошенка из 2018. заправо плагијати изјава грко-католичких великодостојника из посљедњих двадесет година. Међутим, и поред лица једне савремене прозападне хришћанске конфесије, УГКЦ је и сама врло често била актер жучне међуцрквене расправе у украјинском друштву, а њени дјелатници и сами неријетко врло агресивно сугерисали непожељност УПЦ и њеног свештенства као и било чега московског у идеалној Украјини каквом је они виде. Такође, чињеница да УПЦ КП, УАПЦ и УГКЦ обједињује преданост украјинском национализму (који је у данашња времена врло тешко разликовати од дојучерашње екстремне деснице) углавном чини лидере ових конфесија пожељнијим гостима медија и државне администрације, као и постојаним савезницима у дефамацији УПЦ. Индикативан симболички корак УГКЦ је начинила ове године помјерањем празновања Крштења Русa које УГКЦ редовно обиљежава 14. августа на 28. јули – заједно са „УПЦ КП“ и УАПЦ, а заправо, како поглавар УГКЦ Митрополит Свјатослав Шевчук образлаже одлуку: „да не би правили антитезу нашј православној браћи“, али и да би празновали „заједно са украјинском државом“. То, међутим, не значи да било ко од њих има високо мишљење о оним другима: као и у сваком проклетству малих разлика, и унутар самих конфесија заснованих на украјиноцентризму мржња и неповјерење уперени ка „издајницима“ тињају и ка оним „мањим издајницима“. Извор: Теологија.нет View full Странице
  15. Њега замјењује митрополит Антоније Храповицки, те затим организује сабор 1918. г. који прихвата статус аутономије Украјинске Православне Цркве у оквиру РПЦ. Настаје државни беспоредак у коме се власти које се смјењују различито односе према питању Цркве, али у начелу ситуација се може описати тако што се све чешће чују гласови који траже независну Украјину и аутокефалну цркву. Ти гласови су углавном представљени у тијелу које се назвало Свеукрајински православни црквени сабор (Всеукраинская православная церковная рада), али без подршке јерархије и углавном без подршке свештенства. Већ 1919. за вријеме једне од националистичких власти доноси се „Закон о аутокефалији УПЦ“ и већ тада се шаље прва делегација у Цариград, како би се на Босфору захтијевала легализација неканонског статуса „цркве“ која се покушава формирати. Како у том моменту, послије смрти патријарха Германа, још није био устоличен нови патријарх, митрополит Доротеј Мамелис, патријаршијски мјестобљуститељ дао је један дипломатски одговор језиком који уједно напомиње потребу за каноничношћу рјешења, али и не одриче се од могућности интервенције. Као што ћемо видјети, од овог првог одговора до ситуације данас овакав образац понашања Цариграда није се суштински измијенио. Ситуација се мијења када Кијев 1920. заузима националистичка Армија Украјинске народне републике (УНР) па поменуто тијело ВУПЦР проглашава аутокефалију, и то по врло чудноватом систему: најприје прогласи аутокефалију, а затим тражи епископат и свештенство за тај пројекат! Од епископата на страну на овакав начин проглашене „Украјинске аутокефалне Православне Цркве“ стаје само један канонски рукоположени епископ, архиепископ полтавски Партеније Левицки (1858-1922), који се, ипак, с временом удаљава од ове дивљачки створене структуре. Међутим, рад на организовању „аутокефалне“ цркве наставља се чувеним „Софијским сабором“ из јуна 1920, у чијем раду , од преко 400 делегата, није било нити једног јединог епископа! Након што су утврдили да је Украјинска Црква – аутокефална, делегати су морали да рјешавају питање рукополагања епископата, а како нису налазили епископе који би рукоположили „новоизабраног архиепископа“ Василија Липовског, делегати су узели руку, мошти свештеномученика Макарија (+ 1497) митрополита кијевског и тако „рукоположили“ свога „јерарха“! Овај врачарски поступак не говори нам само о сили дивљачких сентимената „маса“ које траже „аутокефалију“ тада – нешто специфично насилно, паганско, укоријењено у ирационалној и никад сасвим артикулисаној жељи „масе“ да оствари своје циљеве ма по коју цијену остало је и у свим „покретима маса“ за аутокефалијом и данас. Украјина је простор унутар кога врло брзо видите колико је танка и порозна граница између „искрене“ вјере и фанатизма, преданости човјека његовоме Богу (или „богу“) и насилног заузимања цркава, упада и туча на литијама и осталим светим догађајима и временима. Крај УНП и учвршћивање совјетске власти донијело је какву-такву стабилност и, премда је Црква бивала гоњена, стаљинистичка жеља за униформношћу совјетске стварности није трпјела исцјепкану слику канонских и неканонских црквених тијела. У вријеме између два свјетска рата спада и једна од највећих идентитетско-историјских контроверзи између доминантног украјинског и руског националног наратива. Просте чињенице говоре да је у периоду 1932-1933. г. у цијелом Совјетском Савезу, а нарочито у УССР, као и дијеловима РСФСР дошло до ужасне глади која је истријебила милионе становника. Као несумњиви узроци могу се навести суша, колективизација сеоских домаћинстава, идеолошко слјепило совјетског руководства, некомпетентност итд. Међутим, у украјинској историографији али и савременој идентитетској самосвијести, овај реални ужас добија размјере намјерног геноцида којим је совјетска (= руска) власт хотимично циљала да истријеби Украјинце. За савремену Украјину „голодомор“ је аналог холокаусту, један од основних разлога зашто је цјелокупно вријеме проведено у СССРу било „окупација“ и „геноцид“. Оно што се данас често заборавља јесте чињеница да је вријеме СССР-а такође вријеме нагле (и често насилне) индустријализације, која је такође мијењала демографску структуру, али је имала и друге посљедице за вјерску слику Украјине. Како је металургшка индустрија била нарочито концентрисана на донски басен, Запорожје, централне и источне дјелове УССР, тамо се формирају друштвене структуре које и данас Исток чине потупно различитим од Запада: умјесто сеоског украинофоног релативно религиозног домаћинства на Западу (било да је у питању унијатска или православна побожност), на Истоку живе људи сасвим наслоњени на (велико)руску културу и стварност, по много чему „совјетски људи“, рудари и индустријски радници. Други свјетски рат У вријеме Другог свјетског рата, њемачка релативно брзо продире кроз Украјину и то не само захваљујући тактичким грешкама совјетских војсковођа него и добродошлици дијела украјинског становништва. Поново се успостављају и жеље за црквеном аутономијом, а на територијама под њемачком окупацијом успоставља се „Украјинска Православна аутономна Црква“. И Други свјетски рат представља битну, тренутно можда и најбитнију идентитетску раздјелницу између Руса и Украјинаца. Наравно, ријеч је о односу према украјинском националистичком покрету ОУН (Организација украјинских националиста) чије је војно крило званичног назива „Украјинска устаничка армија“ УПА (Українська повстанська армія) познатија у рускоговорном подручју као „бандеровци“ по једном од вођа УОН – Степану Андријовичу Бандери (1909-1959). Однос према УПА је данас најконтроверзнија тема у руско-украјинским али и унутар украјинским односима, као и добар индикатор промјене односа према антифашистичкој прошлости у данашњој Европи. Можда би се тријумф украјинског екстремног национализма у читавој држави могао најбоље приказати ако схватимо ноторну чињеницу да сам лично гледао билборде на којима су представљени борци УПА као интегрални дио украјинске војне традиције на сред кијевског Хрешчатика 2016 године – ствар незамислива само неколико година раније, бар када је у питању вишемилионски и рускоговорећи Кијев (тргова, споминеика и постера са ликовима С. Бандере или Романа Јосиповича Шухевича, још једног од украјинских националиста и нацистичких колабораната било је у Западној Украјини од 1992. наовамо, Галиција и Волињ и јесу биле области гдје је подршка УОН УПА одувијек била јака). Данашња украјинска историографија у Бандери, Шухевичу и борцима УПА углавном гледа борце за независну Украјину а њихову сарадњу са нацистичком њемачком релативизује било истичући чињеницу да односи са Нијемцима нису увијек били пријатељски, било сматрајући да је анти-совјетски и анти-руски ангажман довољан да покрије и колаборацију са њемачком и масовне злочине над пољским становништвом које је починила УПА (занимљиво је да је данашња НАТО олигархија углавном спремна да такво квази-контексуализовање прихвати: биће да су обје стране свјесне аналогије са данашњом ситуацијом, те украјински националисти и данас радо прихватају пакт са ђаволом са којим не дијеле сасвим идентичне циљеве, док западне војне и екомонмске структуре у украјинском национализму поново налазе корисног идиота за своју стратегију „обуздавања Русије“). За данашње Русе (али и Пољаке!) – „бандеровци“ су напросто били и остали кољачи и њемачки колаборанти, ништа мање или више од тога. Не треба, међутим, пренебрегнути и један демографски велики проценат украјинског становништва чији преци јесу учествовали у анти-фаишстичкој борби на страни Црвене армије, а који су у данашњој украјини углавном сабијени на друштвену маргину, шиканирани као „руски експоненти“, „остаци проклетог Совјетског Савеза“. Чињеница јесте да је ово моменат бандеровштине у Кијеву. Али чињеница јесте да је Кијев неки облик петљуровштине-бандеровштине заузимао небројено пута у току ХХ стољећа и то само онда када Русија није била довољно јака да се врати у Кијев. Међутим, уколико уопште постоји начин да се улога ОУН УПА („бандероваца“) контекстуализије и њихова колаборација са Вермахтом прикаже као коалиција против заједничког непријатеља, не постоји начин да се од директно учешћа у борбама за рачун Нијемаца, као и у злочнима оправда СС „Галичина“, јединица састављена од Украјинаца (углавном, како само име каже, из Галиције). Експлицитна подршка руководства Украјинске грко-католичке Цркве овој формацији и даље додатно обиљежава односе УПЦ и УГКЦ и данас. Успостављање совјетске власти (не без жестоког и континуираног отпора остатака ОУН УПА и СС Галичина практично од 1944 до 1955. г) значило је поновно црквено обједињавање свих квази-аутономних јурисдикција и иницијатива које су се у току Другог свјетског рата у Украјини појављивале. УГКЦ је практично укинута 1946. г. Совјетско вријеме је било вријеме обједињене Православне Цркве, привременог отопљавања односа према Цркви, али и вријеме страдања, друштвеног подсмијеха и маргинализације. Совјетско вријеме је такође било вријеме када је из побожне и сиромашне Украјине у семинарије и на академије Московске Патријаршије долазило сразмјерно много више кандидата него из ма ког другог дијела СССР-а- То је вријеме и врло обећавајуће црквене „каријере“ Филарета Денисенка (1929–), човјека кога данас познајемо само по његовом учешћу у црквеном расколу и његовом настављању до данас, али човјека који је – што се данас заборавља – прошао са наградама и одликовањима све „степенице“ унутар Московске патријашрије, од предавања и инспектората у духовним академијама, до бивања викарним епископом, активним епархијским архијерејем. Врхунац (како ће се касније испоставити) у његовој „канонској каријери“ јесте био кратки период (5.5.-9.6.1990) када је, као Митрополит кијевски, уједно био и мјестобљуститељ московске патријарашке катедре (између смрти Патријарха Пимена и избора Патријарха Алексеја). С обзиром да сам имао прилику да у Кијеву разговарам са старијим свештеницима и ђаконима који се сјећају Филарета Денисенка из тога времена, занимљива су ми била њихова лична запажања која донекле објашњавају потоња дешавања за вријеме изницања раскола који је направио. Сви га се сјећају као амбициозног, прилично организацијски способног али суровог човјека и својеврсног макијавелисте: неколико људи ми је штавише напоменуло да је, као неко ко је „сакупљао бодове“ за успињање на московски патриаршијски престо, углавном био склон да забрани употребу украјинског језика чак и у приватној комуникацији међу клирицима кијевске митрополије. Раскол[2] Први гласови о потреби за некаквом „незалежном“ (независном) украјинском државом и аутокефалном украјинском православном Црквом могли су се чути већ касних осамдесетих година, за вријеме „Гласности и перестројке“. Како је историја пошла путем распада СССР-а и заиста остваривања идеје Украјине као независне државе (најприје проглашавањем независности, за шта је формално послужио „државни удар“ од 19.8.1991, па потврђивањем Акта о независности на референдуму одржаном 1.12.1991), било је само питање времена када ће се новоуспостављене власти, али и масе опијене узаврелим национализмом досјетити пројекта „један народ, једна држава, једна (православна) црква“. Године 1990-већ се чују отворени гласови који траже аутокефалију, што је кулминирало „Свеукрајинским сабором“ који у јуну 1990.г. бира митрополита Мстислава Скрипника (1898-1993), тадашњег „епископа“ за украјинску сјеверноамеричку емиграцију, иначе посљедњег свједока и учесника УАПЦ формиране на простору Рајхскомесеријата Украјина, личност прилично занимљиве и контраверзне биографије за „патријарха кијевског и цијеле Украјине-Руси“. Међутим, она и даље не окупља ни приближно довољан број присталица да би било ко могао да рачуна да ће УАПЦ бити та „једна Црква“. Оно што је, ипак, занимљиво јесте да ова украјинска емиграцијска „јерархија“ долази у Украјину, тамо рукополаже епископат и свештенство новоформиране УАПЦ те тиме полаже основе за данашњу (неканонску) УАПЦ иако су саме украјинске епархије у Сјеверној Америци 1995.г. прихватиле омофор Цариграда и тако, бар формално „легализовале“ свој статус. Ипак, ова „легализована“ јерархија УАПЦ у саставу Цариграда и даље ће, како ћемо видјети, наставити да игра значајну улогу у црквеној смутњи у Украјини данас. Гласови о потреби за неким обликом самоуправе у епархијама РПЦ МП у Украјини чули су се унутар саме Цркве већ од средине осамдесетих година 20.в. Међутим, никоме тада није могло бити јасно какву и колику самоуправу би евентуално једна црквена структура могла да добије. Тек су смутна времена почетка деведесетих година омогућила да се и најсмјелији снови националиста и аутокефалиста чине (готово) остваривим. Одвијање догађаја у украјинском црквеном расколу из 1992.године показује изузетну драматику, развој догађаја који је по много чему обиљежио црквену ситуацију и данас. Међутим, као што ћемо видјети, линије раздјељивања уопште нису ишле сходно шаблонима које бисмо могли замислити: епископи за које је важило да су одани идеји очувања црквеног јединства пристајали су уз Филарета Денисенка, неки други, попут Митрополита Онуфрија (Березовског), људи који и данас руски говоре течно али са задршком и помало нагласка, показивали су непоколебљиву одлучност да ни под којим условима не праве раскол. Упркос нашим предрасудама да су се клирици па и вјерни народ (онај „уцрковљени“) опредјељивали за или против искључиво на основу „промосковских“ или „аутокефалистичких“ личних порива, ствари нису ни изблиза биле тако једноставне. Поред личног сентимента, код клирика је нарочито владао страх од осветољубивости дојучерашњег Митрополита Филарета (познате су његове ријечи епископима који су хтјели да се саберу у Кијеву ради архијерејског сабора да, „ако дођу у Кијев, из њега неће изаћи“), страх од нове политичке ситуације (нове власти су се отворено стављале на страну раскола који се оставривао) – не треба подцјењивати ни просту инерцију једне чврсте хијерархијске структуре јер дојучерашњи Митрополит Филарет није проглашавањем себе за патријарха одлучио да напусти дотадашње просторије, ресурсе, све оно и свакога ко му је стајао на располагању. Са друге стране, нису се за останак у канонској Цркви људи опредјељивали само због русофилије – многи су се опредјељивали за останак и поред сопственог горљивог украјинског патриотизма (нарочито у Волињу и Западној Украјини) свјесни тежине раскола, али и цијенећи личне особине епископата који је остао вјеран црквеном јединству (у том смислу је назначавање дотадашњем Митрополита ростовског Владимира Сабодана за новог Митрополита Кијевског било одличан корак: Митрополит Владимир је био човјек неприкосновено одан својим монашким завјетима, епископској служби, благ на ријечи и непоколебљив и тешким тренуцима, уједно несумњиво искрени украјински патриота и човјек свјестан потребе за јединством цијеле РПЦ МП). Када год се говори о украјинском црквеном расколу, увијек се помиње један једноставан, али, на жалост, сасвим тачан детаљ који је играо велику улогу у његовом организовању, а то је каријеризам и превртљивост човјека који је чувао упражњену катедру московских патријараха, многи би рекли, надајући се да ће да се у њој задржи, да би кроз врло кратко вријеме одлучио да, у немогућности да буде патријарх московски и цијеле Руси(је) постане – „патријарх кијевски и цијеле Украјине-Руси“. Детаљи су још бизарнији: од заклињања на јеванђељу у Москви да неће правити раскол и да ће се повући, до одрицања од сопствене заклетве и отвореног хода у раскол прошло је само неколико дана априла 1992.године. Нама су данас тешко замисливе смутне околности под којима се све дешавало тог прољећа 1992. године, али и поред јасног протежирања од стране државе, поред непрекидног шиканирања од УНСО и осталих десничарских организација, највећи дио украјинског клира остао је вјеран црквеном јединству са Москвом. Не треба никада изгубити из вида да је и сама Московска патријаршија дала најширу могућу аутономију УПЦ, што је чињеница коју клир и вјерни народ увијек истичу у први план: ипак, од 1992. до данас усијаним главама украјинских националиста ништа осим буквална аутокефалија није било довољно. Као и у случају МПЦ – ако је каноничност требало да се жртвује да би се постигла „аутокефалија“ овдје и сад – каноничност се жртвовала, са надом да ће бројност раскола (психологија масе), чекање (методологија Бугарског егзархата) и промјењене геополитичке околности (потпуна пропаст Русије, итд) довести до накнадног озакоњења неканонског статуса тзв „Кијевског Патријархата“. У извјесном смислу сам раскол из 1992. наслањао се на историјске традиције раскола из 1917, 1923, 1941: у смутним временима, када се чини да је „москаљска“ моћ отишла из Кијева, појављују се масе жељне „незалежне Украјине“ и некакве од Москве „незалежне“ цркве: пориви који до тада можда вјековима или деценијама трају као субверзивна нада и прећутани токови експлодирају у масама Украјинаца који тада, тражећи „своју Цркву“ потпуно губе хришћански обзир те литија у трену постаје руља за „захват“ /заузимање/ неке „москаљске“ Цркве, а побожне бакице и билдери у фантомкама заједно избацују непоћудног „кацапског“ попа (иако су готово сви свештеници УПЦ – Украјинци и то углавном врло патриотски настројени). У извјесном смислу, црквено-идентитетска револуција која је у Украјини почела 1917. никада није сасвим престала, као ни њена актуелизација из 1992. Сасвим недавно, 2014, непосредно послије Еуромајдана, она се опет наставила заузимањем парохија УПЦ. Чињеница да није било још већег експлицитног притиска, да није заузета Кијево-печерска лавра или значајније измјењена наклоност украјинског народа према УПЦ упркос моменту који је изузетно погодовао расколничким амбицијама можемо да објаснимо простом чињеницом да је у Украјини избор у извјесном смислу код већине клирика и уцрковљених људи већ извршен: они којима је до припадања канонској, једној, Православној Цркви – иду у УПЦ. Они којима је до украјинства као јединог мјерила „црквености“ – иду у УПЦ КП или УАПЦ. Избор из 1992. и данас стоји пред сваким украјинским Православцем. ------------------------------------------------ [1] Детаљнију историју појављивања првих неканонских настојања за црквеном самосталношћу у Украјини послије 1917. можете видети овде. [2] Прегледне хронологије црквеног раскола у Украјини: Тасс, затим РИА Новости Украина; од видео материјала најбољи приказ даје документарни филм „Анатомија раскола“. Извор: Теологија.нет
  16. Револуција и „масе које траже аутокефалију“[1] Година 1917. отворила је пандемонијум свега онога што се крило и сакривало у Руској империји. Уколико су Револуција и Грађански рат на територији Русије били незапамћена трагедија, по свеобухватности страдања народа и Цркве, по братоубилаштву, онда је та трагедија, чини се, још трагичнија и компликованија за поимање у случају Кијева и Украјине. Кијев је од 1917-1923 мијењао господара сваких неколико мјесеци: разни типови украјинских националиста, црвени, бијели, Пољаци, па опет у круг… Много боље и скликовитије, дубље и потресније од уџбеника историје о овом периоду у граду на обали Дњепра говори Бијела гарда Кијевљанина Михајла Булгакова. Митрополита Владимира стрељају недалеко од Лавре. Њега замјењује митрополит Антоније Храповицки, те затим организује сабор 1918. г. који прихвата статус аутономије Украјинске Православне Цркве у оквиру РПЦ. Настаје државни беспоредак у коме се власти које се смјењују различито односе према питању Цркве, али у начелу ситуација се може описати тако што се све чешће чују гласови који траже независну Украјину и аутокефалну цркву. Ти гласови су углавном представљени у тијелу које се назвало Свеукрајински православни црквени сабор (Всеукраинская православная церковная рада), али без подршке јерархије и углавном без подршке свештенства. Већ 1919. за вријеме једне од националистичких власти доноси се „Закон о аутокефалији УПЦ“ и већ тада се шаље прва делегација у Цариград, како би се на Босфору захтијевала легализација неканонског статуса „цркве“ која се покушава формирати. Како у том моменту, послије смрти патријарха Германа, још није био устоличен нови патријарх, митрополит Доротеј Мамелис, патријаршијски мјестобљуститељ дао је један дипломатски одговор језиком који уједно напомиње потребу за каноничношћу рјешења, али и не одриче се од могућности интервенције. Као што ћемо видјети, од овог првог одговора до ситуације данас овакав образац понашања Цариграда није се суштински измијенио. Ситуација се мијења када Кијев 1920. заузима националистичка Армија Украјинске народне републике (УНР) па поменуто тијело ВУПЦР проглашава аутокефалију, и то по врло чудноватом систему: најприје прогласи аутокефалију, а затим тражи епископат и свештенство за тај пројекат! Од епископата на страну на овакав начин проглашене „Украјинске аутокефалне Православне Цркве“ стаје само један канонски рукоположени епископ, архиепископ полтавски Партеније Левицки (1858-1922), који се, ипак, с временом удаљава од ове дивљачки створене структуре. Међутим, рад на организовању „аутокефалне“ цркве наставља се чувеним „Софијским сабором“ из јуна 1920, у чијем раду , од преко 400 делегата, није било нити једног јединог епископа! Након што су утврдили да је Украјинска Црква – аутокефална, делегати су морали да рјешавају питање рукополагања епископата, а како нису налазили епископе који би рукоположили „новоизабраног архиепископа“ Василија Липовског, делегати су узели руку, мошти свештеномученика Макарија (+ 1497) митрополита кијевског и тако „рукоположили“ свога „јерарха“! Овај врачарски поступак не говори нам само о сили дивљачких сентимената „маса“ које траже „аутокефалију“ тада – нешто специфично насилно, паганско, укоријењено у ирационалној и никад сасвим артикулисаној жељи „масе“ да оствари своје циљеве ма по коју цијену остало је и у свим „покретима маса“ за аутокефалијом и данас. Украјина је простор унутар кога врло брзо видите колико је танка и порозна граница између „искрене“ вјере и фанатизма, преданости човјека његовоме Богу (или „богу“) и насилног заузимања цркава, упада и туча на литијама и осталим светим догађајима и временима. Крај УНП и учвршћивање совјетске власти донијело је какву-такву стабилност и, премда је Црква бивала гоњена, стаљинистичка жеља за униформношћу совјетске стварности није трпјела исцјепкану слику канонских и неканонских црквених тијела. У вријеме између два свјетска рата спада и једна од највећих идентитетско-историјских контроверзи између доминантног украјинског и руског националног наратива. Просте чињенице говоре да је у периоду 1932-1933. г. у цијелом Совјетском Савезу, а нарочито у УССР, као и дијеловима РСФСР дошло до ужасне глади која је истријебила милионе становника. Као несумњиви узроци могу се навести суша, колективизација сеоских домаћинстава, идеолошко слјепило совјетског руководства, некомпетентност итд. Међутим, у украјинској историографији али и савременој идентитетској самосвијести, овај реални ужас добија размјере намјерног геноцида којим је совјетска (= руска) власт хотимично циљала да истријеби Украјинце. За савремену Украјину „голодомор“ је аналог холокаусту, један од основних разлога зашто је цјелокупно вријеме проведено у СССРу било „окупација“ и „геноцид“. Оно што се данас често заборавља јесте чињеница да је вријеме СССР-а такође вријеме нагле (и често насилне) индустријализације, која је такође мијењала демографску структуру, али је имала и друге посљедице за вјерску слику Украјине. Како је металургшка индустрија била нарочито концентрисана на донски басен, Запорожје, централне и источне дјелове УССР, тамо се формирају друштвене структуре које и данас Исток чине потупно различитим од Запада: умјесто сеоског украинофоног релативно религиозног домаћинства на Западу (било да је у питању унијатска или православна побожност), на Истоку живе људи сасвим наслоњени на (велико)руску културу и стварност, по много чему „совјетски људи“, рудари и индустријски радници. Други свјетски рат У вријеме Другог свјетског рата, њемачка релативно брзо продире кроз Украјину и то не само захваљујући тактичким грешкама совјетских војсковођа него и добродошлици дијела украјинског становништва. Поново се успостављају и жеље за црквеном аутономијом, а на територијама под њемачком окупацијом успоставља се „Украјинска Православна аутономна Црква“. И Други свјетски рат представља битну, тренутно можда и најбитнију идентитетску раздјелницу између Руса и Украјинаца. Наравно, ријеч је о односу према украјинском националистичком покрету ОУН (Организација украјинских националиста) чије је војно крило званичног назива „Украјинска устаничка армија“ УПА (Українська повстанська армія) познатија у рускоговорном подручју као „бандеровци“ по једном од вођа УОН – Степану Андријовичу Бандери (1909-1959). Однос према УПА је данас најконтроверзнија тема у руско-украјинским али и унутар украјинским односима, као и добар индикатор промјене односа према антифашистичкој прошлости у данашњој Европи. Можда би се тријумф украјинског екстремног национализма у читавој држави могао најбоље приказати ако схватимо ноторну чињеницу да сам лично гледао билборде на којима су представљени борци УПА као интегрални дио украјинске војне традиције на сред кијевског Хрешчатика 2016 године – ствар незамислива само неколико година раније, бар када је у питању вишемилионски и рускоговорећи Кијев (тргова, споминеика и постера са ликовима С. Бандере или Романа Јосиповича Шухевича, још једног од украјинских националиста и нацистичких колабораната било је у Западној Украјини од 1992. наовамо, Галиција и Волињ и јесу биле области гдје је подршка УОН УПА одувијек била јака). Данашња украјинска историографија у Бандери, Шухевичу и борцима УПА углавном гледа борце за независну Украјину а њихову сарадњу са нацистичком њемачком релативизује било истичући чињеницу да односи са Нијемцима нису увијек били пријатељски, било сматрајући да је анти-совјетски и анти-руски ангажман довољан да покрије и колаборацију са њемачком и масовне злочине над пољским становништвом које је починила УПА (занимљиво је да је данашња НАТО олигархија углавном спремна да такво квази-контексуализовање прихвати: биће да су обје стране свјесне аналогије са данашњом ситуацијом, те украјински националисти и данас радо прихватају пакт са ђаволом са којим не дијеле сасвим идентичне циљеве, док западне војне и екомонмске структуре у украјинском национализму поново налазе корисног идиота за своју стратегију „обуздавања Русије“). За данашње Русе (али и Пољаке!) – „бандеровци“ су напросто били и остали кољачи и њемачки колаборанти, ништа мање или више од тога. Не треба, међутим, пренебрегнути и један демографски велики проценат украјинског становништва чији преци јесу учествовали у анти-фаишстичкој борби на страни Црвене армије, а који су у данашњој украјини углавном сабијени на друштвену маргину, шиканирани као „руски експоненти“, „остаци проклетог Совјетског Савеза“. Чињеница јесте да је ово моменат бандеровштине у Кијеву. Али чињеница јесте да је Кијев неки облик петљуровштине-бандеровштине заузимао небројено пута у току ХХ стољећа и то само онда када Русија није била довољно јака да се врати у Кијев. Међутим, уколико уопште постоји начин да се улога ОУН УПА („бандероваца“) контекстуализије и њихова колаборација са Вермахтом прикаже као коалиција против заједничког непријатеља, не постоји начин да се од директно учешћа у борбама за рачун Нијемаца, као и у злочнима оправда СС „Галичина“, јединица састављена од Украјинаца (углавном, како само име каже, из Галиције). Експлицитна подршка руководства Украјинске грко-католичке Цркве овој формацији и даље додатно обиљежава односе УПЦ и УГКЦ и данас. Успостављање совјетске власти (не без жестоког и континуираног отпора остатака ОУН УПА и СС Галичина практично од 1944 до 1955. г) значило је поновно црквено обједињавање свих квази-аутономних јурисдикција и иницијатива које су се у току Другог свјетског рата у Украјини појављивале. УГКЦ је практично укинута 1946. г. Совјетско вријеме је било вријеме обједињене Православне Цркве, привременог отопљавања односа према Цркви, али и вријеме страдања, друштвеног подсмијеха и маргинализације. Совјетско вријеме је такође било вријеме када је из побожне и сиромашне Украјине у семинарије и на академије Московске Патријаршије долазило сразмјерно много више кандидата него из ма ког другог дијела СССР-а- То је вријеме и врло обећавајуће црквене „каријере“ Филарета Денисенка (1929–), човјека кога данас познајемо само по његовом учешћу у црквеном расколу и његовом настављању до данас, али човјека који је – што се данас заборавља – прошао са наградама и одликовањима све „степенице“ унутар Московске патријашрије, од предавања и инспектората у духовним академијама, до бивања викарним епископом, активним епархијским архијерејем. Врхунац (како ће се касније испоставити) у његовој „канонској каријери“ јесте био кратки период (5.5.-9.6.1990) када је, као Митрополит кијевски, уједно био и мјестобљуститељ московске патријарашке катедре (између смрти Патријарха Пимена и избора Патријарха Алексеја). С обзиром да сам имао прилику да у Кијеву разговарам са старијим свештеницима и ђаконима који се сјећају Филарета Денисенка из тога времена, занимљива су ми била њихова лична запажања која донекле објашњавају потоња дешавања за вријеме изницања раскола који је направио. Сви га се сјећају као амбициозног, прилично организацијски способног али суровог човјека и својеврсног макијавелисте: неколико људи ми је штавише напоменуло да је, као неко ко је „сакупљао бодове“ за успињање на московски патриаршијски престо, углавном био склон да забрани употребу украјинског језика чак и у приватној комуникацији међу клирицима кијевске митрополије. Раскол[2] Први гласови о потреби за некаквом „незалежном“ (независном) украјинском државом и аутокефалном украјинском православном Црквом могли су се чути већ касних осамдесетих година, за вријеме „Гласности и перестројке“. Како је историја пошла путем распада СССР-а и заиста остваривања идеје Украјине као независне државе (најприје проглашавањем независности, за шта је формално послужио „државни удар“ од 19.8.1991, па потврђивањем Акта о независности на референдуму одржаном 1.12.1991), било је само питање времена када ће се новоуспостављене власти, али и масе опијене узаврелим национализмом досјетити пројекта „један народ, једна држава, једна (православна) црква“. Године 1990-већ се чују отворени гласови који траже аутокефалију, што је кулминирало „Свеукрајинским сабором“ који у јуну 1990.г. бира митрополита Мстислава Скрипника (1898-1993), тадашњег „епископа“ за украјинску сјеверноамеричку емиграцију, иначе посљедњег свједока и учесника УАПЦ формиране на простору Рајхскомесеријата Украјина, личност прилично занимљиве и контраверзне биографије за „патријарха кијевског и цијеле Украјине-Руси“. Међутим, она и даље не окупља ни приближно довољан број присталица да би било ко могао да рачуна да ће УАПЦ бити та „једна Црква“. Оно што је, ипак, занимљиво јесте да ова украјинска емиграцијска „јерархија“ долази у Украјину, тамо рукополаже епископат и свештенство новоформиране УАПЦ те тиме полаже основе за данашњу (неканонску) УАПЦ иако су саме украјинске епархије у Сјеверној Америци 1995.г. прихватиле омофор Цариграда и тако, бар формално „легализовале“ свој статус. Ипак, ова „легализована“ јерархија УАПЦ у саставу Цариграда и даље ће, како ћемо видјети, наставити да игра значајну улогу у црквеној смутњи у Украјини данас. Гласови о потреби за неким обликом самоуправе у епархијама РПЦ МП у Украјини чули су се унутар саме Цркве већ од средине осамдесетих година 20.в. Међутим, никоме тада није могло бити јасно какву и колику самоуправу би евентуално једна црквена структура могла да добије. Тек су смутна времена почетка деведесетих година омогућила да се и најсмјелији снови националиста и аутокефалиста чине (готово) остваривим. Одвијање догађаја у украјинском црквеном расколу из 1992.године показује изузетну драматику, развој догађаја који је по много чему обиљежио црквену ситуацију и данас. Међутим, као што ћемо видјети, линије раздјељивања уопште нису ишле сходно шаблонима које бисмо могли замислити: епископи за које је важило да су одани идеји очувања црквеног јединства пристајали су уз Филарета Денисенка, неки други, попут Митрополита Онуфрија (Березовског), људи који и данас руски говоре течно али са задршком и помало нагласка, показивали су непоколебљиву одлучност да ни под којим условима не праве раскол. Упркос нашим предрасудама да су се клирици па и вјерни народ (онај „уцрковљени“) опредјељивали за или против искључиво на основу „промосковских“ или „аутокефалистичких“ личних порива, ствари нису ни изблиза биле тако једноставне. Поред личног сентимента, код клирика је нарочито владао страх од осветољубивости дојучерашњег Митрополита Филарета (познате су његове ријечи епископима који су хтјели да се саберу у Кијеву ради архијерејског сабора да, „ако дођу у Кијев, из њега неће изаћи“), страх од нове политичке ситуације (нове власти су се отворено стављале на страну раскола који се оставривао) – не треба подцјењивати ни просту инерцију једне чврсте хијерархијске структуре јер дојучерашњи Митрополит Филарет није проглашавањем себе за патријарха одлучио да напусти дотадашње просторије, ресурсе, све оно и свакога ко му је стајао на располагању. Са друге стране, нису се за останак у канонској Цркви људи опредјељивали само због русофилије – многи су се опредјељивали за останак и поред сопственог горљивог украјинског патриотизма (нарочито у Волињу и Западној Украјини) свјесни тежине раскола, али и цијенећи личне особине епископата који је остао вјеран црквеном јединству (у том смислу је назначавање дотадашњем Митрополита ростовског Владимира Сабодана за новог Митрополита Кијевског било одличан корак: Митрополит Владимир је био човјек неприкосновено одан својим монашким завјетима, епископској служби, благ на ријечи и непоколебљив и тешким тренуцима, уједно несумњиво искрени украјински патриота и човјек свјестан потребе за јединством цијеле РПЦ МП). Када год се говори о украјинском црквеном расколу, увијек се помиње један једноставан, али, на жалост, сасвим тачан детаљ који је играо велику улогу у његовом организовању, а то је каријеризам и превртљивост човјека који је чувао упражњену катедру московских патријараха, многи би рекли, надајући се да ће да се у њој задржи, да би кроз врло кратко вријеме одлучио да, у немогућности да буде патријарх московски и цијеле Руси(је) постане – „патријарх кијевски и цијеле Украјине-Руси“. Детаљи су још бизарнији: од заклињања на јеванђељу у Москви да неће правити раскол и да ће се повући, до одрицања од сопствене заклетве и отвореног хода у раскол прошло је само неколико дана априла 1992.године. Нама су данас тешко замисливе смутне околности под којима се све дешавало тог прољећа 1992. године, али и поред јасног протежирања од стране државе, поред непрекидног шиканирања од УНСО и осталих десничарских организација, највећи дио украјинског клира остао је вјеран црквеном јединству са Москвом. Не треба никада изгубити из вида да је и сама Московска патријаршија дала најширу могућу аутономију УПЦ, што је чињеница коју клир и вјерни народ увијек истичу у први план: ипак, од 1992. до данас усијаним главама украјинских националиста ништа осим буквална аутокефалија није било довољно. Као и у случају МПЦ – ако је каноничност требало да се жртвује да би се постигла „аутокефалија“ овдје и сад – каноничност се жртвовала, са надом да ће бројност раскола (психологија масе), чекање (методологија Бугарског егзархата) и промјењене геополитичке околности (потпуна пропаст Русије, итд) довести до накнадног озакоњења неканонског статуса тзв „Кијевског Патријархата“. У извјесном смислу сам раскол из 1992. наслањао се на историјске традиције раскола из 1917, 1923, 1941: у смутним временима, када се чини да је „москаљска“ моћ отишла из Кијева, појављују се масе жељне „незалежне Украјине“ и некакве од Москве „незалежне“ цркве: пориви који до тада можда вјековима или деценијама трају као субверзивна нада и прећутани токови експлодирају у масама Украјинаца који тада, тражећи „своју Цркву“ потпуно губе хришћански обзир те литија у трену постаје руља за „захват“ /заузимање/ неке „москаљске“ Цркве, а побожне бакице и билдери у фантомкама заједно избацују непоћудног „кацапског“ попа (иако су готово сви свештеници УПЦ – Украјинци и то углавном врло патриотски настројени). У извјесном смислу, црквено-идентитетска револуција која је у Украјини почела 1917. никада није сасвим престала, као ни њена актуелизација из 1992. Сасвим недавно, 2014, непосредно послије Еуромајдана, она се опет наставила заузимањем парохија УПЦ. Чињеница да није било још већег експлицитног притиска, да није заузета Кијево-печерска лавра или значајније измјењена наклоност украјинског народа према УПЦ упркос моменту који је изузетно погодовао расколничким амбицијама можемо да објаснимо простом чињеницом да је у Украјини избор у извјесном смислу код већине клирика и уцрковљених људи већ извршен: они којима је до припадања канонској, једној, Православној Цркви – иду у УПЦ. Они којима је до украјинства као јединог мјерила „црквености“ – иду у УПЦ КП или УАПЦ. Избор из 1992. и данас стоји пред сваким украјинским Православцем. ------------------------------------------------ [1] Детаљнију историју појављивања првих неканонских настојања за црквеном самосталношћу у Украјини послије 1917. можете видети овде. [2] Прегледне хронологије црквеног раскола у Украјини: Тасс, затим РИА Новости Украина; од видео материјала најбољи приказ даје документарни филм „Анатомија раскола“. Извор: Теологија.нет View full Странице
  17. У догађају Преображења, Христос је на ово искушење одговорио ћутањем и делом. Сишао је са горе божанског опита да би наставио свој пут са паћеницима историје (у Јеванђељу се наводи да је одмах по силаску са горе Христос сусрео несрећнике који су тражили излечење). Међутим, Христов ход није турнеја неке селебритy личности, него је ход сапутника и сапатника, који се завршава Његовим распећем, и ход ослободиоца, који је крунисан Његовим Васкрсењем које најављује будуће преображење читавог света, коначну победу Живота. Оно што је некима тешко сварљиво јесте то што до Васкрсења долази проживљена патња, а не виртуелна стварност (virtual reality). И не долази чекањем, него делатним кретањем кроз каљеж историје, у свакодневним борбама са злом. Да ли ово представља искушење за нашу логику? Наравно! Али ми се чини много нелогичније да сматрам да је блато крај свега. Извор: Теологија.нет
  18. Верник је стално у искушењу да се повуче из блата историје, да побегне од друштвених тешкоћа, и да „почине“ у каквом фантастичном божанском искуству, као нека духовна елита. У догађају Преображења, Христос је на ово искушење одговорио ћутањем и делом. Сишао је са горе божанског опита да би наставио свој пут са паћеницима историје (у Јеванђељу се наводи да је одмах по силаску са горе Христос сусрео несрећнике који су тражили излечење). Међутим, Христов ход није турнеја неке селебритy личности, него је ход сапутника и сапатника, који се завршава Његовим распећем, и ход ослободиоца, који је крунисан Његовим Васкрсењем које најављује будуће преображење читавог света, коначну победу Живота. Оно што је некима тешко сварљиво јесте то што до Васкрсења долази проживљена патња, а не виртуелна стварност (virtual reality). И не долази чекањем, него делатним кретањем кроз каљеж историје, у свакодневним борбама са злом. Да ли ово представља искушење за нашу логику? Наравно! Али ми се чини много нелогичније да сматрам да је блато крај свега. Извор: Теологија.нет View full Странице
  19. Као што је познато, јужне и западне руске земље, оне које ће у XX в. ући у састав Украјине, углавном су кроз касни средњи вијек и рани нови вијек припадале држави коју наша историја назива Државна заједница оба народа (пољског и литванског), позната и као Rzeczpospolita. Однос према овој дуготрајној и врло занимљивој држави сасвим је супротан у руској и украјинској историографији. Руска историографија[1] има сасвим негативан однос према њој, инсистирајући на непрекидној полонификацији „руськог“ становништва, систематској репресији према православном свештенству, па чак и на самој „концептуализацији“ Украјине као анти-московског „русь-ког“ пројекта, језичко удаљавање московског и „западно-русьског“ језика итд[2]. У украјинској историјској и националној свијести однос је куд-и-камо компликованији[3] и већ овдје се појављује једна врло важна подјељеност унутар самог украјинског историјскоги идентитетског самосазнања. Наиме, један дио украјинске историографије, нације и нарочито данашње политичке „елите“ на периоду пољско-литванске окупације заснива данас политички важан и пробитачан наратив о некаквом припадању културолошком Западу те живот православног руско-украјинског становништва гледа као процес уклапања у једну модерну, демократску, (квази)наднационалну државну заједницу унутар које је Украјина постојала у својеврсној „Европској унији“ којој она насупрот „Московији“ припада и у којој би, „без московске окупације“ Украјина била и данас. Овај наратив по својим детаљима неодољиво подјећа на хрватски културолошки комплекс „предзиђа Кршћанства“ насупрот „Истоку“ оличеном у Србима (у украјинском случају „Москаљима“) и Турцима. Овакве дневно-политички ангажоване реинтерпетације добија на популарности нарочито од 2014. до данас, али у суштини и даље нису сасвим обликовале свијест ширих маса која Украјину гледа као свијет по себи, подједнако културолошки удаљену од „москаља“ и „љаха“ (= Пољака), као некога за кога не постоје културолошке референце у које она, Украјина, треба да се интегрише: није Украјина дио Европе него Европа треба да се упозна са Украјином. Управо ове двије различите концепције долазе до изражаја када се говори о једном од најболнијих питања украјиснке, источнословенске, свесловенске и међухришћанске историје: ријеч је, наравно, о Брестовској унији (1596) која је у Украјини и даље жива контроверза. Историчари и данас оцјењују мотиве власти за наметање али и локалног епископата за прихватање уније: ако је, попут готово истовременог наметања Марчанске уније (1611) православним Србима у Хабсбуршкој монархији, она наметнута православном становништву Речи Посполите такође требало да послужи лаганој али потпуној полонификацији, тај процес никада није извршен до краја. На основу уније формирала се и кроз вијекове учврстила заједница која се данас назива „Украјинска Грко-католичка Црква“ као посебан свијет који никада није прекинуо ни да се интересује за православне са којима су дијелили простор, нити да утичу на црквену стварност православне цркве. У тим вијековима односи су се сигурно мијењали, у зависности од политичке ситиуације (док су у Ријечи посполитој и Хабсбуршкој монархији грко-католици имали не само привилегован положај него у почетку били практично једина легална „источна“ црквена организација у Речи посполитој, у Руској империји ствар се дијаметрално обрнула, да би у СССР-у УГКЦ била фактички забрањена), али несумњиво је да је унијатска самосвијест темељно утицала и данас утиче на одређене битне моменте украјинске националне самосвијести, штавише, на осјећај посебности Украјине. На примјер, осјећај несхваћености и од стране Пољака и Руса, својеврсна црквена изврност у којој су спојени византијска и нарочито „кијевска“ литургијска традиција и римски примат – све су то елементи самосхватања украјинског унијатског свијета који су темељно утицали и на самосвијест Украјинаца уопште. Удио унијатског свештенства и популације у креирању идентитетских одредница Украјине увијек је био много већи него реални проценат у украјинској популацији: иако се то понекад објашњава посебном ученошћу грко-католичког свијета и његовом наслоњеношћу на Запад, чињеница је да је управо унијатско становништво било носилац обликовања украјинског идентитета у XIX в. и то не само у Закарпатју него и у самој тадашњој „Малороссији“ (како је званична царска администрација називала већи дио данашње Украјине која се налазила у саставу Руске империје). Осјећај украјинске посебности је управо унутар грко-католичког наратива уобличен је у оно што јесте данас. Насупрот већини наших предрасуда о украјинским грко-католицима као про-пољском елементу у украјинском друштву, таква перцепција у суштини не одговара стварности. Украјински грко-католици су свијет за себе, центар њиховог свијета није у Варшави, него у Љвову, Трнопољу и Ивано-Франковску. Онолико колико је сама Украјина по себи земља супротности, још је више то Западна, углавном унијатска Украјина; од Љвова (који заиста одаје утисак западноевропске архитектуре и амбијента) до неког убогог закарпатског или трнопољског села стиже се за сат или два, али цестом која подсјећа на макету површине мјесеца док ћете у њему видјети најбједније, убоге уџерице од дрвета или печене цигле које човјек у Европи може да сретне. Ако вас пут кроз тај меланхолични крај наведе ноћу, видјећете врло мало осим освјетљеног кипа Богородице, можда цркве чија естетика није претјерано различита од православне и рекламу за пут у Међугорје на панелу испред кипа (или цркве). Међутим, много је занимљивији феномен који је у данашњој Украјини такође веома распрострањен, а то је украјински православни национализам. Унутар њега Брестовска унија (1596) сигурно представља катастрофу, али каснија историја, нарочито улазак Украјине у састав Руског Цаства и интеграција Кијевске митрополије у Московску патриајршију посматрају се код многих Украјинаца данас практично идентичним очима катастрофе: као негација „украјинства“. Овдје већ долазимо до момента када се унутар украјинског историјског наратива појављује козаштво, које се уобличава у политички, војни, али и културни и црквени фактор (сјетимо се само да Гогољев Тарас Буљба синове школује на Кијевској духовној академији, а занимљиво је да се у записима из XVII в. спомиње оклијевање кијевских митрополита да уопште уђу у преговоре о новој унији „страха ради козацкого“). Козаци се данас углавном посматрају као суб-етнос и унутар украјинског и унутар руског идентитета (у току ратних операција 2014-2017. постојале су војне јединице и на страни снага ДНР-ЛНР и на страни Украјине које су естетски настојале да оживе козачку војну традицију), али чињеница јесте да су у XVII вијеку они представљали посебну друштвену, политички и етничку цјелину одану идеји очувања православља, рускости земље на које живе. Тај „руськи“ етнос био је језички близак данашњем украјинском и кубанском источнословенском језику/дијалекту и као политички ентитет су били независни и од Варшаве и од Москве („Запорошка Сеч“ је сваима нама позната). Такође, почевиши од XVI в. топоним „Украјина“ се стварно све чешће употребљава за шири ареал од онога који је до тада подразумијевао, мада и даље без икакве супростављености према одредници „Русь“ која је остала да живи у називима „Галицка Русь“ или у називу језика (руська мова). Тако су се на простору данашње Украјине у периоду владања Речи Посполите формирале реалије које практично и данас одређују неке од битних одлика украјинског идентитета, али и тензија које структурално постоје у украјинском друштву. Иако се, како смо споменули ово доба код савремених политичара (и историчара) понекад идеализује и супротставља каснијој „московској окупацији“, оно што можемо да видимо из историјских извора не даје за право таквим политичким читањима. Православно становништво је заиста кроз читав овај период било изложено притисцима који су имали за циљ да га полонификују и „приведу у унију“. Тачно је да је локална аристократија православне вјероисповјести имала тенденцију да тражи учешће у политичком животу Речи Посполите, да постане и сама дио шљахте, као и да се поменута аристократија, као и епископат углавном угледао на пољску шљахту и римокатолички епископат свога времена. Нарочито од времена објављивања Путева руског богословља оца Георгија Флоровског, све „малоруско“ и украјинско почело се везивати са „могиљанском псеудо-морфозом“ и посматрати искључиво у негативним тоновима поређења „могиљанског крипто-латинизма“ наспрам некаквог замишљеног „живог византијског Предања“. Тачно је свакако да је утицај литургијских образаца (па и конкретних текстова и књига) на кијевског митрополита Петра Могилу несумњив и значајан. Године 2011 објављени његови лични записи[4] откривају полиглоту и човјека кога су интересовала црквенословенске службе и житија, али и пољски историјски и практично-животни записи, али и зналца латинског језика и оновремене латинофоне теологије. Међутим, не смије се пренебрегнути чињеница да Могила пред собом и није могао имати других академских образаца него што су то биле језуитеске пољске школе тога времена, али и да је захваљујући њему битно поправљено стање образовања православног свештенства у тадашњим западним „руським“ земљама. Отуда – и поред несумњивих ограничења и данашње превазиђености могиљанске теологије и модела образовања – не можемо сасвим превидјети и тешке историјске околности под којима је дјеловао као и позитивне резултате (којих је, поред „извјештачености“ и „сентиментализма“) такође било. Могили дугујемо бар онолико разумијевања колико и Митрополиту Стратимировићу[5]. Притисци централне власти, Унија, отпор од стране аристократије, отпор од стране становништва (козаци), потреба да се „огњем и мачем“ али и словом и академијом одбарни вјера, сјај шљахте, слобода козака, биједа сељака – све то обиљежава читаве вјекове који и данас говоре, понекад сасвим контрадикторно, у осјећају Украјинца. Хмељницки, присаједињење Московској Русији, Кијевска митрополија у саставу Московске Патријаршије. Године 1653-1654, након читавог низа историјских догађаја, побуне против Пољака и свеопштег рата, козаци предвођени атаманом Богданом Хмељницким траже и добијају припајање московском Царству. Иако се и послије овог догађаја козаштво неколико пута бунило и мијењало савезнике (ратујући понекад и са Пољацима и Татарима против Москве), присаједињење Украјине са лијеве обале Дњепра (и града Кијева) Руском московском царству постало је историјска стварност. За црквену ситуацију је нарочито значајно да је након превирања и коначне стабилизације московске државне власти наступила и интеграција Кијевске митрополије која је од свог оснивања у Х в. до тада била подчињена Цариграду. И тај процес није прошао без отпора, како од локалног епископата, тако и од самог Цариграда. Колико је тај отпор био јак говори чињеница да је између Перејаславског договора о присаједињењу Украјине (московској) Русији до коначног подчињавања Кијевске митрополије московском патријарху прошло безмало три деценије (1654-1685) у којима су се, сходно промјењивим политичким и војним околностима усталиле за извјесно вријеме три, а затим двије јерархије (једна подчињена Москви, на „лијево-обалној Украјини“, друга „независна“, ослоњена на пољску власт, на „десно-обалној Украјини“[6]). Међутим, када је Москва 1685. године поставила, за вријеме патријарха Јоасафа за кијевског митрополита Гидеона, цариградски патријарх Дионисије, уз консултацију других патријараха Истока, послао је 1687 грамату којом је потврдио тај избор. Ни сам А. В. Карташов (на кога се ослањамо за историјске податке у овом случају), не негира да је присаједињење Кијевске митрополије Москви наилазило на много отпора, још од времена Хмељницког (и митрополита Силвестра) па све до коначног подчињавања[7]. Међутим, када су се историјске околности донекле стабилизовале крајем XVII, па све до најновијег времена, Цариград у суштини није проблематизовао такву одлуку: о томе колико је Руско Царство од XVII до почетка ХХ в. помагало цариградску патријаршију и колики је удио консетлације снага у којима је Трећи Рим био битан за опстанак Другог, познато је историје Цркве. Данас су политичке околности битно промјењене; изгледа да су управо оне допринијеле наглом „присјећању“ Цариграда да је до 1685-1687. Кијевска митрополија била у њеном саставу, али и актуелизацији статуса „мајке Цркве“ цјелокупног источнословенског Православља из перспективе једне чудновате супермацијске еклисиологије унутар које, изгледа, „мајка“ жели да има реалну контролу и онда када је већ одавно „бака-Црква“, а њене „кћерке“ не само пунољетне него и зреле помјесне Цркве. Као што ћемо видјети, ово „нагло присјећање“ Цариграда има паралелу у актуелним аспирацијама неканонских „Цркава“ (као и аутокефалиста унутар УПЦ) да точак историје насилно врате у стање прије 1685. Остатак „царског“ периода данас се углавном дијаметрално супротно посматра у украјинској и руској самосвијести: у првој као период „репресије“, „русификације“ и „гушења свега украјинског“, у другом као нормално стање јединства Руса, Малоруса/Украјинаца и Бјелоруса. И поред црно-бјелих наратива, очигледно је да нити једно ни друго не представља историјску реалност у цјелини, а нарочито се показује бесмисленом „русификација“ Украјине која, очигледно, није била успјешна чим се толико људи и данас осјећају као Украјинци (а велики дио њих и говори украјински језик). Тачно је да је царска цензура у суштини забрањивала печатање књига на „малоросијском дијалекту“, али је чињеница да су Тарасу Шевченку, родноначелнику савремене украјинске књижевности, кодификатору језика добродошлицу указивали најеминентнији руски књижевници његовог времена (занимљиво је да је Шевченко дио својих личних дневничких записа водио на руском језику!) Такође, сви дијалози у Љековљевом Некрштеном попу чија се радња дешава у Украјини дати су на „дијалекту“. Читав XIX в. на подручју данашње Украјине постоје и боре се неколико идентитетских пројеката: империјалне власти ни саме сасвим немају јасан став да ли да промовишу искључиво „росијску“ писменост или да подрже „малоруски“ и „јужноруски“ регионални идентитет. Са друге стране, ноторна је чињеница да је много источнословенског становништва које је говорило „мову“ остало да живи у оним дијеловима бивше Руси који су припадали Пољској и, касније, Аустро-Угарској. Чињеница је да су власти ових земаља и унијатско свештенство снажно радили на оформљењу идентитетског осјећаја „украјинства“ као антипода „Московији“. Побједу „украјинског“ имена и националног пројекта у ХХ вијеку можемо објашњавати злонамјерношћу и русофобијом совјетских револуционара, али је чињеница да је концептуално украјински национални пројекат имао много јаснију идеју (посебност Украјине у односу на Москву), лингвистичку базу и подршку Беча и Варшаве: јужноруски и „малоросијски“ идентитет је у Руском царству посматран у најбољем случају као нужно зло и груби провинцијализам. Можда као показатељ амбивалентности односа према свом сопственом наслијеђу у данашњој Русији и Украјини можемо да узмемо судбину Н. В. Гогоља: данашњи украјински национализам ни сам не зна да ли да у њему види „издајника“ који се продао „москаљима“ или „великог Украјинца“ кога је само „цензура“ приморавала да се покори „великоруском“ пројекту[8]. У читавом спору се данас, на жалост, ријетко када нађе довољно пажљивих читалаца да у самом Гогољу виде подједнако „украјинског“, „руског“ али и писца чија је ингениозност заиста свјетска културна баштина, Гогоља који припада свијету. И сам читавог живота свјестан да у њему подједнако битишу „малоруска“/“украјинска“ и (велико)руска душа, Гогољ је сигурно већи од сваке оптужбе против Гогоља. Језик и култура који не увиђају оно што је Гогољ видио по себи су губитници, заробљеници партикуларизма и провинцијализма. Црквена стварност је текла очигледно у јединство са Московом, али тај утицај није био једносмјеран: штавише, више би се могло тврдити да је Кијев, све до средине XIX в. више утицао на Москву, њену теологију па и на религијски менталитет него што је Москва то учинила према Кијеву. Међутим, и поред данашње украјинске аверзије према свему царском и „росијском“, упркос руском честом идеализовању царског периода руске државности и синодалног периода црквене управе, остаје чињеница да је кроз читав XVIII и XIX вијек прошао у обједињеном духовном и материјалном животу Украјине/Малорусије и Русије: биједе и недаће „руског човјека“ нису се много разликовале у данашњој Украјини, Бјелорусији или Русији, као ни живот духа, културна или црквена стварност. Сам град Кијев доживио је лијепе дане изградње и афирмације, а Кијевска духовна академија дала низ врло уважених богослова и црквених историчара, од којих се и данас издвајају Сергеј Леонтјевич Епифанович (1886-1918), прерано преминули патролог чији радови о Св. Максиму Исповједнику ни данас нису изгубили на актуелности. Кијевској духовној академији је, због њене прошлости у којој је велику улогу иргала ослоњеност на латинску патристику, крајем 19.в. повјерен превод Св. Августина и великих западних Отаца Цркве. Кијевски митрополити кроз читав овај период уживају велики углед у Руској Цркви. Изузетно је занимљив богословски спор око превода Светог Писма на савремени руски језик у коме су учествовали кијевски митрополит Филарет Амфитеатров (1779-1858), који се противио превођењу Писма на савремени „росијски језик“ и митрополит московски Филарет Дроздов (1783-1867) који је снажно подржавао превод. У њиховом спору на видјело су изашле разлике између двије различите концепције црквене стварности, језичког идентитета, мјеста научног (библијског) истраживања у животу Цркве. Митрополит кијевски Филарет снажно се залагао за приљежније изучавање (црквено)словенског језика, сматрајући (црквено)словенски превод, начињен са Септуагинте, сакралним и неприкосновеним, а сам „росијски“ (= савремени руски) језик неадекватним и мањкавим. Његову позицију не можемо приписати само теолошком, библијском и идентитетском конзервативизму или недостатку увида у стање ствари тадашње сверуске културе: и сам је био врло образован човјек и члан Руске академије. Међутим, точак историје се није могао зауставити: очигледна потреба за разумљивијим преводом мотивисала је Митрополита московског Филарета Дрозодова да успјешно иницира руски синодални превод, са масоретског текста: превод који се у своје вријеме користио најбољим издањима текста, а чији је језик у пушкиновској епохи показао да је савремени руски језик и те како у стању да донесе светописамске истине, не кидајући сасвим континуитет са својим словенским наслијеђем. Тако је настао превод који је подједнако могао да чита сваки „декабриста“ у Санкт Петерсбургу, сваки чиновник у Москви и Кијеву и сваки писемни сељак на самим источним границама Царства: питање је колико је тај нови превод могао бити разумљив сељаку на самој западној граници Царства, у неком „русначком“ закарпатском селу. Руска Православна Црква је канонизовала оба митрополита-имењака, у њеној пракси се усталило рјешење према коме се и даље служи на црквенословенском језику, а библијска читања се произносе углавном на руском (или у Украјини на украјинском). Иако његова схватања о потреби да се у свему и сасвим истрајава на употреби искључиво црквенословенског језика данас изгледају као анахрони конзервативизам, интуиција Митрополита кијевског Филарета Амфитеатрова добро је наслутила да ће питање језика богослужења и Писма још вјековима бити једно од основних идентитетских питања у Кијеву: свака експлозија жеље за украјинском црквеном самосталношћу у ХХ вијеку биће праћена протјеривањем словенског и увођењем украјинског језика у богослужење Цркве. Извор: Теологија.нет
  20. „Реч посполита“, Унија, Украјина према Западу и према самој себи. У кључу потпуно обрнутог валоризовања историјских чињеница морамо прочитати готово све битне моменте украјинске или „руське“ историје послије монголског освајања и ослобођења углавном сјеверних руских кнежевина од њиховог јарма. Као што је познато, јужне и западне руске земље, оне које ће у XX в. ући у састав Украјине, углавном су кроз касни средњи вијек и рани нови вијек припадале држави коју наша историја назива Државна заједница оба народа (пољског и литванског), позната и као Rzeczpospolita. Однос према овој дуготрајној и врло занимљивој држави сасвим је супротан у руској и украјинској историографији. Руска историографија[1] има сасвим негативан однос према њој, инсистирајући на непрекидној полонификацији „руськог“ становништва, систематској репресији према православном свештенству, па чак и на самој „концептуализацији“ Украјине као анти-московског „русь-ког“ пројекта, језичко удаљавање московског и „западно-русьског“ језика итд[2]. У украјинској историјској и националној свијести однос је куд-и-камо компликованији[3] и већ овдје се појављује једна врло важна подјељеност унутар самог украјинског историјскоги идентитетског самосазнања. Наиме, један дио украјинске историографије, нације и нарочито данашње политичке „елите“ на периоду пољско-литванске окупације заснива данас политички важан и пробитачан наратив о некаквом припадању културолошком Западу те живот православног руско-украјинског становништва гледа као процес уклапања у једну модерну, демократску, (квази)наднационалну државну заједницу унутар које је Украјина постојала у својеврсној „Европској унији“ којој она насупрот „Московији“ припада и у којој би, „без московске окупације“ Украјина била и данас. Овај наратив по својим детаљима неодољиво подјећа на хрватски културолошки комплекс „предзиђа Кршћанства“ насупрот „Истоку“ оличеном у Србима (у украјинском случају „Москаљима“) и Турцима. Овакве дневно-политички ангажоване реинтерпетације добија на популарности нарочито од 2014. до данас, али у суштини и даље нису сасвим обликовале свијест ширих маса која Украјину гледа као свијет по себи, подједнако културолошки удаљену од „москаља“ и „љаха“ (= Пољака), као некога за кога не постоје културолошке референце у које она, Украјина, треба да се интегрише: није Украјина дио Европе него Европа треба да се упозна са Украјином. Управо ове двије различите концепције долазе до изражаја када се говори о једном од најболнијих питања украјиснке, источнословенске, свесловенске и међухришћанске историје: ријеч је, наравно, о Брестовској унији (1596) која је у Украјини и даље жива контроверза. Историчари и данас оцјењују мотиве власти за наметање али и локалног епископата за прихватање уније: ако је, попут готово истовременог наметања Марчанске уније (1611) православним Србима у Хабсбуршкој монархији, она наметнута православном становништву Речи Посполите такође требало да послужи лаганој али потпуној полонификацији, тај процес никада није извршен до краја. На основу уније формирала се и кроз вијекове учврстила заједница која се данас назива „Украјинска Грко-католичка Црква“ као посебан свијет који никада није прекинуо ни да се интересује за православне са којима су дијелили простор, нити да утичу на црквену стварност православне цркве. У тим вијековима односи су се сигурно мијењали, у зависности од политичке ситиуације (док су у Ријечи посполитој и Хабсбуршкој монархији грко-католици имали не само привилегован положај него у почетку били практично једина легална „источна“ црквена организација у Речи посполитој, у Руској империји ствар се дијаметрално обрнула, да би у СССР-у УГКЦ била фактички забрањена), али несумњиво је да је унијатска самосвијест темељно утицала и данас утиче на одређене битне моменте украјинске националне самосвијести, штавише, на осјећај посебности Украјине. На примјер, осјећај несхваћености и од стране Пољака и Руса, својеврсна црквена изврност у којој су спојени византијска и нарочито „кијевска“ литургијска традиција и римски примат – све су то елементи самосхватања украјинског унијатског свијета који су темељно утицали и на самосвијест Украјинаца уопште. Удио унијатског свештенства и популације у креирању идентитетских одредница Украјине увијек је био много већи него реални проценат у украјинској популацији: иако се то понекад објашњава посебном ученошћу грко-католичког свијета и његовом наслоњеношћу на Запад, чињеница је да је управо унијатско становништво било носилац обликовања украјинског идентитета у XIX в. и то не само у Закарпатју него и у самој тадашњој „Малороссији“ (како је званична царска администрација називала већи дио данашње Украјине која се налазила у саставу Руске империје). Осјећај украјинске посебности је управо унутар грко-католичког наратива уобличен је у оно што јесте данас. Насупрот већини наших предрасуда о украјинским грко-католицима као про-пољском елементу у украјинском друштву, таква перцепција у суштини не одговара стварности. Украјински грко-католици су свијет за себе, центар њиховог свијета није у Варшави, него у Љвову, Трнопољу и Ивано-Франковску. Онолико колико је сама Украјина по себи земља супротности, још је више то Западна, углавном унијатска Украјина; од Љвова (који заиста одаје утисак западноевропске архитектуре и амбијента) до неког убогог закарпатског или трнопољског села стиже се за сат или два, али цестом која подсјећа на макету површине мјесеца док ћете у њему видјети најбједније, убоге уџерице од дрвета или печене цигле које човјек у Европи може да сретне. Ако вас пут кроз тај меланхолични крај наведе ноћу, видјећете врло мало осим освјетљеног кипа Богородице, можда цркве чија естетика није претјерано различита од православне и рекламу за пут у Међугорје на панелу испред кипа (или цркве). Међутим, много је занимљивији феномен који је у данашњој Украјини такође веома распрострањен, а то је украјински православни национализам. Унутар њега Брестовска унија (1596) сигурно представља катастрофу, али каснија историја, нарочито улазак Украјине у састав Руског Цаства и интеграција Кијевске митрополије у Московску патриајршију посматрају се код многих Украјинаца данас практично идентичним очима катастрофе: као негација „украјинства“. Овдје већ долазимо до момента када се унутар украјинског историјског наратива појављује козаштво, које се уобличава у политички, војни, али и културни и црквени фактор (сјетимо се само да Гогољев Тарас Буљба синове школује на Кијевској духовној академији, а занимљиво је да се у записима из XVII в. спомиње оклијевање кијевских митрополита да уопште уђу у преговоре о новој унији „страха ради козацкого“). Козаци се данас углавном посматрају као суб-етнос и унутар украјинског и унутар руског идентитета (у току ратних операција 2014-2017. постојале су војне јединице и на страни снага ДНР-ЛНР и на страни Украјине које су естетски настојале да оживе козачку војну традицију), али чињеница јесте да су у XVII вијеку они представљали посебну друштвену, политички и етничку цјелину одану идеји очувања православља, рускости земље на које живе. Тај „руськи“ етнос био је језички близак данашњем украјинском и кубанском источнословенском језику/дијалекту и као политички ентитет су били независни и од Варшаве и од Москве („Запорошка Сеч“ је сваима нама позната). Такође, почевиши од XVI в. топоним „Украјина“ се стварно све чешће употребљава за шири ареал од онога који је до тада подразумијевао, мада и даље без икакве супростављености према одредници „Русь“ која је остала да живи у називима „Галицка Русь“ или у називу језика (руська мова). Тако су се на простору данашње Украјине у периоду владања Речи Посполите формирале реалије које практично и данас одређују неке од битних одлика украјинског идентитета, али и тензија које структурално постоје у украјинском друштву. Иако се, како смо споменули ово доба код савремених политичара (и историчара) понекад идеализује и супротставља каснијој „московској окупацији“, оно што можемо да видимо из историјских извора не даје за право таквим политичким читањима. Православно становништво је заиста кроз читав овај период било изложено притисцима који су имали за циљ да га полонификују и „приведу у унију“. Тачно је да је локална аристократија православне вјероисповјести имала тенденцију да тражи учешће у политичком животу Речи Посполите, да постане и сама дио шљахте, као и да се поменута аристократија, као и епископат углавном угледао на пољску шљахту и римокатолички епископат свога времена. Нарочито од времена објављивања Путева руског богословља оца Георгија Флоровског, све „малоруско“ и украјинско почело се везивати са „могиљанском псеудо-морфозом“ и посматрати искључиво у негативним тоновима поређења „могиљанског крипто-латинизма“ наспрам некаквог замишљеног „живог византијског Предања“. Тачно је свакако да је утицај литургијских образаца (па и конкретних текстова и књига) на кијевског митрополита Петра Могилу несумњив и значајан. Године 2011 објављени његови лични записи[4] откривају полиглоту и човјека кога су интересовала црквенословенске службе и житија, али и пољски историјски и практично-животни записи, али и зналца латинског језика и оновремене латинофоне теологије. Међутим, не смије се пренебрегнути чињеница да Могила пред собом и није могао имати других академских образаца него што су то биле језуитеске пољске школе тога времена, али и да је захваљујући њему битно поправљено стање образовања православног свештенства у тадашњим западним „руським“ земљама. Отуда – и поред несумњивих ограничења и данашње превазиђености могиљанске теологије и модела образовања – не можемо сасвим превидјети и тешке историјске околности под којима је дјеловао као и позитивне резултате (којих је, поред „извјештачености“ и „сентиментализма“) такође било. Могили дугујемо бар онолико разумијевања колико и Митрополиту Стратимировићу[5]. Притисци централне власти, Унија, отпор од стране аристократије, отпор од стране становништва (козаци), потреба да се „огњем и мачем“ али и словом и академијом одбарни вјера, сјај шљахте, слобода козака, биједа сељака – све то обиљежава читаве вјекове који и данас говоре, понекад сасвим контрадикторно, у осјећају Украјинца. Хмељницки, присаједињење Московској Русији, Кијевска митрополија у саставу Московске Патријаршије. Године 1653-1654, након читавог низа историјских догађаја, побуне против Пољака и свеопштег рата, козаци предвођени атаманом Богданом Хмељницким траже и добијају припајање московском Царству. Иако се и послије овог догађаја козаштво неколико пута бунило и мијењало савезнике (ратујући понекад и са Пољацима и Татарима против Москве), присаједињење Украјине са лијеве обале Дњепра (и града Кијева) Руском московском царству постало је историјска стварност. За црквену ситуацију је нарочито значајно да је након превирања и коначне стабилизације московске државне власти наступила и интеграција Кијевске митрополије која је од свог оснивања у Х в. до тада била подчињена Цариграду. И тај процес није прошао без отпора, како од локалног епископата, тако и од самог Цариграда. Колико је тај отпор био јак говори чињеница да је између Перејаславског договора о присаједињењу Украјине (московској) Русији до коначног подчињавања Кијевске митрополије московском патријарху прошло безмало три деценије (1654-1685) у којима су се, сходно промјењивим политичким и војним околностима усталиле за извјесно вријеме три, а затим двије јерархије (једна подчињена Москви, на „лијево-обалној Украјини“, друга „независна“, ослоњена на пољску власт, на „десно-обалној Украјини“[6]). Међутим, када је Москва 1685. године поставила, за вријеме патријарха Јоасафа за кијевског митрополита Гидеона, цариградски патријарх Дионисије, уз консултацију других патријараха Истока, послао је 1687 грамату којом је потврдио тај избор. Ни сам А. В. Карташов (на кога се ослањамо за историјске податке у овом случају), не негира да је присаједињење Кијевске митрополије Москви наилазило на много отпора, још од времена Хмељницког (и митрополита Силвестра) па све до коначног подчињавања[7]. Међутим, када су се историјске околности донекле стабилизовале крајем XVII, па све до најновијег времена, Цариград у суштини није проблематизовао такву одлуку: о томе колико је Руско Царство од XVII до почетка ХХ в. помагало цариградску патријаршију и колики је удио консетлације снага у којима је Трећи Рим био битан за опстанак Другог, познато је историје Цркве. Данас су политичке околности битно промјењене; изгледа да су управо оне допринијеле наглом „присјећању“ Цариграда да је до 1685-1687. Кијевска митрополија била у њеном саставу, али и актуелизацији статуса „мајке Цркве“ цјелокупног источнословенског Православља из перспективе једне чудновате супермацијске еклисиологије унутар које, изгледа, „мајка“ жели да има реалну контролу и онда када је већ одавно „бака-Црква“, а њене „кћерке“ не само пунољетне него и зреле помјесне Цркве. Као што ћемо видјети, ово „нагло присјећање“ Цариграда има паралелу у актуелним аспирацијама неканонских „Цркава“ (као и аутокефалиста унутар УПЦ) да точак историје насилно врате у стање прије 1685. Остатак „царског“ периода данас се углавном дијаметрално супротно посматра у украјинској и руској самосвијести: у првој као период „репресије“, „русификације“ и „гушења свега украјинског“, у другом као нормално стање јединства Руса, Малоруса/Украјинаца и Бјелоруса. И поред црно-бјелих наратива, очигледно је да нити једно ни друго не представља историјску реалност у цјелини, а нарочито се показује бесмисленом „русификација“ Украјине која, очигледно, није била успјешна чим се толико људи и данас осјећају као Украјинци (а велики дио њих и говори украјински језик). Тачно је да је царска цензура у суштини забрањивала печатање књига на „малоросијском дијалекту“, али је чињеница да су Тарасу Шевченку, родноначелнику савремене украјинске књижевности, кодификатору језика добродошлицу указивали најеминентнији руски књижевници његовог времена (занимљиво је да је Шевченко дио својих личних дневничких записа водио на руском језику!) Такође, сви дијалози у Љековљевом Некрштеном попу чија се радња дешава у Украјини дати су на „дијалекту“. Читав XIX в. на подручју данашње Украјине постоје и боре се неколико идентитетских пројеката: империјалне власти ни саме сасвим немају јасан став да ли да промовишу искључиво „росијску“ писменост или да подрже „малоруски“ и „јужноруски“ регионални идентитет. Са друге стране, ноторна је чињеница да је много источнословенског становништва које је говорило „мову“ остало да живи у оним дијеловима бивше Руси који су припадали Пољској и, касније, Аустро-Угарској. Чињеница је да су власти ових земаља и унијатско свештенство снажно радили на оформљењу идентитетског осјећаја „украјинства“ као антипода „Московији“. Побједу „украјинског“ имена и националног пројекта у ХХ вијеку можемо објашњавати злонамјерношћу и русофобијом совјетских револуционара, али је чињеница да је концептуално украјински национални пројекат имао много јаснију идеју (посебност Украјине у односу на Москву), лингвистичку базу и подршку Беча и Варшаве: јужноруски и „малоросијски“ идентитет је у Руском царству посматран у најбољем случају као нужно зло и груби провинцијализам. Можда као показатељ амбивалентности односа према свом сопственом наслијеђу у данашњој Русији и Украјини можемо да узмемо судбину Н. В. Гогоља: данашњи украјински национализам ни сам не зна да ли да у њему види „издајника“ који се продао „москаљима“ или „великог Украјинца“ кога је само „цензура“ приморавала да се покори „великоруском“ пројекту[8]. У читавом спору се данас, на жалост, ријетко када нађе довољно пажљивих читалаца да у самом Гогољу виде подједнако „украјинског“, „руског“ али и писца чија је ингениозност заиста свјетска културна баштина, Гогоља који припада свијету. И сам читавог живота свјестан да у њему подједнако битишу „малоруска“/“украјинска“ и (велико)руска душа, Гогољ је сигурно већи од сваке оптужбе против Гогоља. Језик и култура који не увиђају оно што је Гогољ видио по себи су губитници, заробљеници партикуларизма и провинцијализма. Црквена стварност је текла очигледно у јединство са Московом, али тај утицај није био једносмјеран: штавише, више би се могло тврдити да је Кијев, све до средине XIX в. више утицао на Москву, њену теологију па и на религијски менталитет него што је Москва то учинила према Кијеву. Међутим, и поред данашње украјинске аверзије према свему царском и „росијском“, упркос руском честом идеализовању царског периода руске државности и синодалног периода црквене управе, остаје чињеница да је кроз читав XVIII и XIX вијек прошао у обједињеном духовном и материјалном животу Украјине/Малорусије и Русије: биједе и недаће „руског човјека“ нису се много разликовале у данашњој Украјини, Бјелорусији или Русији, као ни живот духа, културна или црквена стварност. Сам град Кијев доживио је лијепе дане изградње и афирмације, а Кијевска духовна академија дала низ врло уважених богослова и црквених историчара, од којих се и данас издвајају Сергеј Леонтјевич Епифанович (1886-1918), прерано преминули патролог чији радови о Св. Максиму Исповједнику ни данас нису изгубили на актуелности. Кијевској духовној академији је, због њене прошлости у којој је велику улогу иргала ослоњеност на латинску патристику, крајем 19.в. повјерен превод Св. Августина и великих западних Отаца Цркве. Кијевски митрополити кроз читав овај период уживају велики углед у Руској Цркви. Изузетно је занимљив богословски спор око превода Светог Писма на савремени руски језик у коме су учествовали кијевски митрополит Филарет Амфитеатров (1779-1858), који се противио превођењу Писма на савремени „росијски језик“ и митрополит московски Филарет Дроздов (1783-1867) који је снажно подржавао превод. У њиховом спору на видјело су изашле разлике између двије различите концепције црквене стварности, језичког идентитета, мјеста научног (библијског) истраживања у животу Цркве. Митрополит кијевски Филарет снажно се залагао за приљежније изучавање (црквено)словенског језика, сматрајући (црквено)словенски превод, начињен са Септуагинте, сакралним и неприкосновеним, а сам „росијски“ (= савремени руски) језик неадекватним и мањкавим. Његову позицију не можемо приписати само теолошком, библијском и идентитетском конзервативизму или недостатку увида у стање ствари тадашње сверуске културе: и сам је био врло образован човјек и члан Руске академије. Међутим, точак историје се није могао зауставити: очигледна потреба за разумљивијим преводом мотивисала је Митрополита московског Филарета Дрозодова да успјешно иницира руски синодални превод, са масоретског текста: превод који се у своје вријеме користио најбољим издањима текста, а чији је језик у пушкиновској епохи показао да је савремени руски језик и те како у стању да донесе светописамске истине, не кидајући сасвим континуитет са својим словенским наслијеђем. Тако је настао превод који је подједнако могао да чита сваки „декабриста“ у Санкт Петерсбургу, сваки чиновник у Москви и Кијеву и сваки писемни сељак на самим источним границама Царства: питање је колико је тај нови превод могао бити разумљив сељаку на самој западној граници Царства, у неком „русначком“ закарпатском селу. Руска Православна Црква је канонизовала оба митрополита-имењака, у њеној пракси се усталило рјешење према коме се и даље служи на црквенословенском језику, а библијска читања се произносе углавном на руском (или у Украјини на украјинском). Иако његова схватања о потреби да се у свему и сасвим истрајава на употреби искључиво црквенословенског језика данас изгледају као анахрони конзервативизам, интуиција Митрополита кијевског Филарета Амфитеатрова добро је наслутила да ће питање језика богослужења и Писма још вјековима бити једно од основних идентитетских питања у Кијеву: свака експлозија жеље за украјинском црквеном самосталношћу у ХХ вијеку биће праћена протјеривањем словенског и увођењем украјинског језика у богослужење Цркве. Извор: Теологија.нет View full Странице
  21. За разлику од код нас омиљеног кафанског „Ризика“, унутар кога се сати проводе у савјетовању В. В. Путина како би требало заузети Кијев, уз помоћ којих армија и из ког правца, информације о рату подразумијевају и данас, баш као што је то био случај и у току интензивнијег рата, извјештавање о конкретним војним акцијама мањих јединица (понекад само диверзантских)[1]. И ту се одмах сусрећемо са једним парадоском, са једним типично „нашким“ обртањем стварности: када се говори о односу Украјине и Русије занемарује се ужасна и нама у суштини несхватљива величина и једне и друге (или у ширем смислу руског, источнословенског простора у цјелини), када се праве велики планови и разматра геостратегија. Са друге стране, свако ко је, рецимо, аутомобилом путовао кроз потресна пространства источноевропске низије зна какав је то непрегледни простор, зна шта би „масштабна“ војна 150 милиона Руса и 48 милиона Украјинаца уопште могла да значи. Док руски (и украјински) медији извјештавају сваки дан о пушкарањима на подручју одређеног села, извјештавају колико је људи рањено и која је коса, цеста или мост заузет, у нашој свијести и даље су атомске бомбе и тенковске дивизије. Тамо свако дише сопствену демографску и географску величину и препричава детаљ. Овдје је та величина незамислива. Можда зато и тако лако помјерамо дивизије по карти. А када се помјере дивизије нема више мира у свијету. Тог момента више ништа неће бити какво је било прије. А и без атомских бомби и дивизија, војне се воде не само ради територије него, можда још више – због идентитета и разлике у доживљајима истог простора. Отуда војне и политике акције не значе ништа ако немају идентитетске посљедице[2], управо као што је све добијено у рату могуће изгубити на пољу идентитета. Потпуно исти феномен имамо и када је у питању црквена ситуација. У овом моменту се и унутар наше помјесне Цркве све чешће чују питања узрокована својеврсним (неодговорним) потезима Цариградске Патријаршије, а који као да најављују неки могући расплет црквене ситуације у Украјини. И док се српски архимандрити, баш као и грчки и руски, свађају око канонских граница и јурисдикција, о могућностима и дометима утицаја, између ручка и вечере у Солуну, Риму или Београду, нико претјерано не обраћа пажњу на свакодневицу, тако „ситну“ и безначајну, неког од храмова наше сестринске УПЦ у, рецимо, луцкој области. А Црква би требало, ваљда, да се равна према том „малом човјеку“ који у њу долази, који живи њеним животом. Који је у западној или централној Украјини често и физички брани и чува. Украјински и руски идентитет: ко је онај други? Русь. Да би нам била јасна украјинска црквена ситуације није довољно погледати само статистику којој од „цркава“ припада колико православног живља. Коријен сложеве украјинске црквене ситуације лежи у међусобном односу украјинског и руског идентитета, у схватању Москве у Кијеву и Кијева у Москви. Данас нарочито украјински историчари говоре о двије „историјске парадигме“ (кијевска и московска)[3], али те историјске парадигме нису само начини на које историчари доживљавају и причају прошлост него начин на који то чини „обични“ човјек. Непобитне чињенице говоре да и Руси и Украјинци за своју прву државу сматрају ону који и једни и други називају „Русь“ (именица женског рода, мијења се као српска „кост, -и“ – Русь, ген. Руси“) . То је заправо, данас, једино заједничко у несумњиво заједничкој историји. Та држава је имала свој процват под Олегом (882–912) и Светиславом (Свѧтославъ 942–972), њен кнез Владимир (980-1016) је примио крштење из Цариграда (око 988.), што је чињеница од примарног значаја и за савремену руску и украјинску националну свијест. Та држава је имала своју експанзију, процват и пад, Кијев, пословично увијек доживљаван као „мајка руских градова“. Међутим, чак ни најстарије и најбитније чињенице из историје Руси данас не обједињују него разједињују Украјинце и Русе. За црквену ституацију је изразито символички битно питање мјеста крштења кнеза Владимира. Наиме, иако се данас „крштење Руси“ посматра као истовремен или уско повезан чин са крштењем самог кнеза Владимира, данас постоји немала контроверза у источнословенској историографији у вези мјеста и времена крштења самог кнеза Владимира: да ли се оно десило већ за вријеме похода на Корсун (= Херсон), да ли касније, заједно са народом у Кијеву или, како је тврдио А. В. Карташов, вјероватно у својој љетњој резиденцији, граду Васиљеву, југо-западно од Кијева[4] или, пак на самом Корсуну (Херсону)? Да није у питању проста занимљивост староруске историје побринула се данашња политичка ситуација па се тако празновања „крштења Украјине-Руси“ свечано обиљежавају у Кијеву[5] и на Криму[6] са дијаметрално супротним политичким порукама: тако украјински политички наратив у крштењу Руси увијек види чин оснивања данашње украјинске државе, а недавно је пажњу јавности привукао украјински предсједник Петар Порошенко изјавом да је кнез Владимир избором хришћанства начинио „европски избор“[7]. Са друге стране, В.В. Путин је истиче крштење Руси као основу јединства руског народа и чин заснивања велике и моћне Руске државе[8]. Оно што се, међутим, може уочити јесте да се послије Путинове изјаве која је за мјесто Владимировог крштења једнозначно одредила Корсун = Крим, тежиште руског историјског наратива пренијело на Крим, потиснувши Кијев у други план. Наравно, одсликавање тренутне политичке ситуације више је него очигледно. Међутим, поставља се питање: да ли је руско символичко измјештање крштења Руси из Кијева (на Крим) само ствар тренутка или се (ново)руска идентитетска парадигма свјесно гради са свијешћу да је Кијев – „мајка градова руских“ – неповратно изгубљен за „русский мир“? Такође, питање наслијеђа и значења Руси увијек изазива велико размимоилажење данашњег украјинског и руског историјског наратива али и националног идентитета: док је под монголским хордама и у међусобним зађевицама нестајала и фрагментисала се стара Русь, њена даљња судбина се у руској историјској самосвијести доживљава кроз наратив о монголском јарму, али и опорављању, о постепеном преношењу тежишта „руских земаља“ према сјеверу, према граду-републици Новгороду и Москви. Украјинска идентитетска самосвијест увијек је остала географски фиксирана за сам простор најсатрије руске државе те је у монголском јарму гледала прекид постојања свега дотадашњег, а у формирању Москве – формирање нечега сасвим страног и далеког, „Московије“, земље која у најекстремнијим десничарским и неонацистичким наративима (који су, на жалост, популарни у широким народним масама) и није „исконски словенска“ него „угрофинска“ и „татарска“. Тамо гдје руска свијест гледа континуитет, украјинска гледа прекид континуитета. Тамо гдје руска свијест Кијев и највећи дио Украјине посматра(или је бар до недавно посматрала) као простор са кога је руска државност пошла, украјински национални идентитет форсира апсолутну раздвојеност и различитост. Успут, врло је битан и један историјски детаљ који показује амбивалентност савременог односа према прошлости, и код једних и код других. Наиме, док је Русь данас у националном идентитету Руса актуелизована кроз концепт „Свете Руси“ (Святая Русь), једног надвременског простора смјештеног у заједничку прошлост, историјско искуство и врједносно заједништво (врло сличног нашој Небеској Србији, дотле већина Украјинаца у њему не види ништа друго до некакав облик великоруског империјализма. Међутим, и сами Украјинци имају веома амбивалентан однос према наслијеђу раносредњевјековне Руси. Наиме, од како је у ХХ вијеку коначну превагу у себеименовању народа који себе данас углавном назива Украјинцима однијело управо име „Украјина“ и „украјински“, поставља се питање шта са „непријатним чињеницама“ да се сам назив „Украјина“ појављује тек 1187–1189. године, али још увијек у значењу за оно има данас – штавише, назив „Русь“ је још дуго био у употреби чак и за најзападније дијелове источнословенског простора (Галицију, рецимо), а језик који се данас назива „украјинским“ све до XVII в. је самог себе називао и звао „руська мова“. Данашњи Украјинац тако мора да нађе начина да новији облик националног наратива у коме доминира управо украјино-центричност помири са исконском русь-кошћу своје прошлости. Проблем измирења „украјинскости“ садашњице и русь-кости прошлости добијао је разне облике, од М. Грушевског до данас, али никада није успјешно ријешен. Међутим, „русь-кост“ Украјине у том националистичком наративу никада није појмљена као спајајући, или чак заједнички фактор историје и идентитета са Русијом и Русима. Управо супротно: Рус је увијек и искључиво „россиянин“ а „русский язык“ – „российска мова“ (ако не већ „москал“ и „кацап“), неко ко је и језички поистовјећен са стварношћу која настаје и самоименује се тек од XVII в.надаље[9]. Иако је данашњи Украјинац углавном спреман да прича митологеме о томе како је чак и у вријеме „Руси“ народ који је настаљивао Кијев себе називао „Украјинцима“, а своју земљу, наводно „незванично, присно“ – „Украјином“, а званично „Руси“, таква рјешења не рјешавају него појачавају схизофренију. Већ је поменути М. Грушевски предлагао да се говори о „Украјини-Руси“, а његов приједлог украјинолози и данас користе како би премостили очигледан проблем недостатка конзистентне употребе придјева „руски“ и „украјински“ за један језик, простор, народ. Зашто је то битно за нашу црквену ситуацију, осим што илуструје колико се и оно заједничко (као „Русь“) може преметнути у симбол различитости ако се историјске чињенице подвргну политичкој интерпретацији? Нашој широј црквеној стварности је непознато, али „званична“ титула расколничког псеудо-патријарха тзв. „Кијевског Патријархата“ – Филарета Денисенка јесте „Патријарх кијевски и цијеле Руси-Украјине“ (Патріарх Київський і всієї Руси-України), као очигледан пандан „патријарху московском и цијеле Руси“ (Патриарх московский и всея Руси). Управо као што је украјински национални идентитет не само анти-руски, него, тако-рећи, „паралелни“ (анти)руски идентитет, тако је и проблем оснивања „аутокефалне“ украјинске православне цркве за Московску патријаршију много више од јурисдикцијског и црквено-политичког питања. То је питање идентитета, правог наслијеђа „Руси“, могућности постојања „двије Руси“ и двије цркве засноване на Владимировом бацању идола и крштењу у Дњепру поред Кијева (или на Криму?). По томе оно донекле подсјећа не само на питање „македонског раскола“ из српске него и из грчке визуре, па би се од хеленофоних цркава морало очекивати да за руску позицију имају онолико сензибилитета колико саме траже и добијају за своју позицију према „македонској“ Цркви. Извор: Теологија.нет
  22. Између „дивизија“ и стварности: наша перцепција Украјине Иако се вијести о рату и осталим дешавањима у Украјини данас углавном мање присутне него што је то био случај прије неколко година, свако кога интересује реална ситуација на терену може данас да се увјери да не прође нити један дан без мањих или већих ратних активности (о којима извјештавају обје зараћене стране и војске ДНР и ЛНР и украјински информативни портали). За разлику од код нас омиљеног кафанског „Ризика“, унутар кога се сати проводе у савјетовању В. В. Путина како би требало заузети Кијев, уз помоћ којих армија и из ког правца, информације о рату подразумијевају и данас, баш као што је то био случај и у току интензивнијег рата, извјештавање о конкретним војним акцијама мањих јединица (понекад само диверзантских)[1]. И ту се одмах сусрећемо са једним парадоском, са једним типично „нашким“ обртањем стварности: када се говори о односу Украјине и Русије занемарује се ужасна и нама у суштини несхватљива величина и једне и друге (или у ширем смислу руског, источнословенског простора у цјелини), када се праве велики планови и разматра геостратегија. Са друге стране, свако ко је, рецимо, аутомобилом путовао кроз потресна пространства источноевропске низије зна какав је то непрегледни простор, зна шта би „масштабна“ војна 150 милиона Руса и 48 милиона Украјинаца уопште могла да значи. Док руски (и украјински) медији извјештавају сваки дан о пушкарањима на подручју одређеног села, извјештавају колико је људи рањено и која је коса, цеста или мост заузет, у нашој свијести и даље су атомске бомбе и тенковске дивизије. Тамо свако дише сопствену демографску и географску величину и препричава детаљ. Овдје је та величина незамислива. Можда зато и тако лако помјерамо дивизије по карти. А када се помјере дивизије нема више мира у свијету. Тог момента више ништа неће бити какво је било прије. А и без атомских бомби и дивизија, војне се воде не само ради територије него, можда још више – због идентитета и разлике у доживљајима истог простора. Отуда војне и политике акције не значе ништа ако немају идентитетске посљедице[2], управо као што је све добијено у рату могуће изгубити на пољу идентитета. Потпуно исти феномен имамо и када је у питању црквена ситуација. У овом моменту се и унутар наше помјесне Цркве све чешће чују питања узрокована својеврсним (неодговорним) потезима Цариградске Патријаршије, а који као да најављују неки могући расплет црквене ситуације у Украјини. И док се српски архимандрити, баш као и грчки и руски, свађају око канонских граница и јурисдикција, о могућностима и дометима утицаја, између ручка и вечере у Солуну, Риму или Београду, нико претјерано не обраћа пажњу на свакодневицу, тако „ситну“ и безначајну, неког од храмова наше сестринске УПЦ у, рецимо, луцкој области. А Црква би требало, ваљда, да се равна према том „малом човјеку“ који у њу долази, који живи њеним животом. Који је у западној или централној Украјини често и физички брани и чува. Украјински и руски идентитет: ко је онај други? Русь. Да би нам била јасна украјинска црквена ситуације није довољно погледати само статистику којој од „цркава“ припада колико православног живља. Коријен сложеве украјинске црквене ситуације лежи у међусобном односу украјинског и руског идентитета, у схватању Москве у Кијеву и Кијева у Москви. Данас нарочито украјински историчари говоре о двије „историјске парадигме“ (кијевска и московска)[3], али те историјске парадигме нису само начини на које историчари доживљавају и причају прошлост него начин на који то чини „обични“ човјек. Непобитне чињенице говоре да и Руси и Украјинци за своју прву државу сматрају ону који и једни и други називају „Русь“ (именица женског рода, мијења се као српска „кост, -и“ – Русь, ген. Руси“) . То је заправо, данас, једино заједничко у несумњиво заједничкој историји. Та држава је имала свој процват под Олегом (882–912) и Светиславом (Свѧтославъ 942–972), њен кнез Владимир (980-1016) је примио крштење из Цариграда (око 988.), што је чињеница од примарног значаја и за савремену руску и украјинску националну свијест. Та држава је имала своју експанзију, процват и пад, Кијев, пословично увијек доживљаван као „мајка руских градова“. Међутим, чак ни најстарије и најбитније чињенице из историје Руси данас не обједињују него разједињују Украјинце и Русе. За црквену ституацију је изразито символички битно питање мјеста крштења кнеза Владимира. Наиме, иако се данас „крштење Руси“ посматра као истовремен или уско повезан чин са крштењем самог кнеза Владимира, данас постоји немала контроверза у источнословенској историографији у вези мјеста и времена крштења самог кнеза Владимира: да ли се оно десило већ за вријеме похода на Корсун (= Херсон), да ли касније, заједно са народом у Кијеву или, како је тврдио А. В. Карташов, вјероватно у својој љетњој резиденцији, граду Васиљеву, југо-западно од Кијева[4] или, пак на самом Корсуну (Херсону)? Да није у питању проста занимљивост староруске историје побринула се данашња политичка ситуација па се тако празновања „крштења Украјине-Руси“ свечано обиљежавају у Кијеву[5] и на Криму[6] са дијаметрално супротним политичким порукама: тако украјински политички наратив у крштењу Руси увијек види чин оснивања данашње украјинске државе, а недавно је пажњу јавности привукао украјински предсједник Петар Порошенко изјавом да је кнез Владимир избором хришћанства начинио „европски избор“[7]. Са друге стране, В.В. Путин је истиче крштење Руси као основу јединства руског народа и чин заснивања велике и моћне Руске државе[8]. Оно што се, међутим, може уочити јесте да се послије Путинове изјаве која је за мјесто Владимировог крштења једнозначно одредила Корсун = Крим, тежиште руског историјског наратива пренијело на Крим, потиснувши Кијев у други план. Наравно, одсликавање тренутне политичке ситуације више је него очигледно. Међутим, поставља се питање: да ли је руско символичко измјештање крштења Руси из Кијева (на Крим) само ствар тренутка или се (ново)руска идентитетска парадигма свјесно гради са свијешћу да је Кијев – „мајка градова руских“ – неповратно изгубљен за „русский мир“? Такође, питање наслијеђа и значења Руси увијек изазива велико размимоилажење данашњег украјинског и руског историјског наратива али и националног идентитета: док је под монголским хордама и у међусобним зађевицама нестајала и фрагментисала се стара Русь, њена даљња судбина се у руској историјској самосвијести доживљава кроз наратив о монголском јарму, али и опорављању, о постепеном преношењу тежишта „руских земаља“ према сјеверу, према граду-републици Новгороду и Москви. Украјинска идентитетска самосвијест увијек је остала географски фиксирана за сам простор најсатрије руске државе те је у монголском јарму гледала прекид постојања свега дотадашњег, а у формирању Москве – формирање нечега сасвим страног и далеког, „Московије“, земље која у најекстремнијим десничарским и неонацистичким наративима (који су, на жалост, популарни у широким народним масама) и није „исконски словенска“ него „угрофинска“ и „татарска“. Тамо гдје руска свијест гледа континуитет, украјинска гледа прекид континуитета. Тамо гдје руска свијест Кијев и највећи дио Украјине посматра(или је бар до недавно посматрала) као простор са кога је руска државност пошла, украјински национални идентитет форсира апсолутну раздвојеност и различитост. Успут, врло је битан и један историјски детаљ који показује амбивалентност савременог односа према прошлости, и код једних и код других. Наиме, док је Русь данас у националном идентитету Руса актуелизована кроз концепт „Свете Руси“ (Святая Русь), једног надвременског простора смјештеног у заједничку прошлост, историјско искуство и врједносно заједништво (врло сличног нашој Небеској Србији, дотле већина Украјинаца у њему не види ништа друго до некакав облик великоруског империјализма. Међутим, и сами Украјинци имају веома амбивалентан однос према наслијеђу раносредњевјековне Руси. Наиме, од како је у ХХ вијеку коначну превагу у себеименовању народа који себе данас углавном назива Украјинцима однијело управо име „Украјина“ и „украјински“, поставља се питање шта са „непријатним чињеницама“ да се сам назив „Украјина“ појављује тек 1187–1189. године, али још увијек у значењу за оно има данас – штавише, назив „Русь“ је још дуго био у употреби чак и за најзападније дијелове источнословенског простора (Галицију, рецимо), а језик који се данас назива „украјинским“ све до XVII в. је самог себе називао и звао „руська мова“. Данашњи Украјинац тако мора да нађе начина да новији облик националног наратива у коме доминира управо украјино-центричност помири са исконском русь-кошћу своје прошлости. Проблем измирења „украјинскости“ садашњице и русь-кости прошлости добијао је разне облике, од М. Грушевског до данас, али никада није успјешно ријешен. Међутим, „русь-кост“ Украјине у том националистичком наративу никада није појмљена као спајајући, или чак заједнички фактор историје и идентитета са Русијом и Русима. Управо супротно: Рус је увијек и искључиво „россиянин“ а „русский язык“ – „российска мова“ (ако не већ „москал“ и „кацап“), неко ко је и језички поистовјећен са стварношћу која настаје и самоименује се тек од XVII в.надаље[9]. Иако је данашњи Украјинац углавном спреман да прича митологеме о томе како је чак и у вријеме „Руси“ народ који је настаљивао Кијев себе називао „Украјинцима“, а своју земљу, наводно „незванично, присно“ – „Украјином“, а званично „Руси“, таква рјешења не рјешавају него појачавају схизофренију. Већ је поменути М. Грушевски предлагао да се говори о „Украјини-Руси“, а његов приједлог украјинолози и данас користе како би премостили очигледан проблем недостатка конзистентне употребе придјева „руски“ и „украјински“ за један језик, простор, народ. Зашто је то битно за нашу црквену ситуацију, осим што илуструје колико се и оно заједничко (као „Русь“) може преметнути у симбол различитости ако се историјске чињенице подвргну политичкој интерпретацији? Нашој широј црквеној стварности је непознато, али „званична“ титула расколничког псеудо-патријарха тзв. „Кијевског Патријархата“ – Филарета Денисенка јесте „Патријарх кијевски и цијеле Руси-Украјине“ (Патріарх Київський і всієї Руси-України), као очигледан пандан „патријарху московском и цијеле Руси“ (Патриарх московский и всея Руси). Управо као што је украјински национални идентитет не само анти-руски, него, тако-рећи, „паралелни“ (анти)руски идентитет, тако је и проблем оснивања „аутокефалне“ украјинске православне цркве за Московску патријаршију много више од јурисдикцијског и црквено-политичког питања. То је питање идентитета, правог наслијеђа „Руси“, могућности постојања „двије Руси“ и двије цркве засноване на Владимировом бацању идола и крштењу у Дњепру поред Кијева (или на Криму?). По томе оно донекле подсјећа не само на питање „македонског раскола“ из српске него и из грчке визуре, па би се од хеленофоних цркава морало очекивати да за руску позицију имају онолико сензибилитета колико саме траже и добијају за своју позицију према „македонској“ Цркви. Извор: Теологија.нет View full Странице
  23. Аутокефалија Украјинске православне цркве се све више приближава, а за неке ће то бити победа, признање независности и велика предност у предстојећим председничким изборима. Међутим, пре скоро једног века, у 1924. године, слична ситуација се одвијала у Пољској и то је довело до прогона цркве која је добила аутокефалију и још већу поделу. Пољска православна црква добија аутоцефалију Историја Православне цркве у Пољској почиње у 10. веку, када је основана прва епархија у источним регионима. Пошто је владајућа елита Пољске била под утицајем католика, вековима је православље угњетавано, али је заштитило изворну веру, стварајући нове манастире и братства. После поделе Пољске у 18. веку, део њене територије пао је под надлежност Руске православне цркве. После рестаурације уједињене пољске државе 1918. године направљен је покушај да се створи независну пољску православну цркву на територији Западне Белорусије и Волинској области Украјине. Године 1923. Дионизиј (Валедински) је постао митрополит цркве. Његов главни циљ била је заштита православља у Пољској, у позадини притиска власти да успоставе контролу над црквом, и сукобом између совјетске владе и московске патријаршије, што би могло лако довести до укидања цркве. Када је у новембру 1923. године из затвора пуштен московски патријарх Тикхон, Дионизије му се обратио петицијом за аутокефалију. У очекивању одговора, пољски синод је одлучио да припреми кризам током Великог поста 1924. То је изазвало озбиљну реакцију Москве, која је донела озбиљне примедбе. Совјетска влада је такође оптужила пољске власти да се мешају у црквене послове, а касније патријарх Тикхон одбија да одобри аутоцефалију. То је довело до тога да се Дионизиј окренуо цариградском патријарху. Ову апелу подржала је Варшава, која је желела да православна црква на њеној територији не пошаље Москви. Патријарх Цариградски Грегориј VII 13. новембра 1924. године дао је Томос аутокефалности православне цркве у Пољској, која која је од тада названа "Пољска Аутокефална Православна црква". Дежа Ву Вратимо се данас и погледамо случај са аутокефалијом Украјине. Ми лако можемо наћи сличности. Држава тражи независност своје цркве из Русије и окреће се у Константинопољ. Патријарх даје Томос. Москва га не препознаје. Чак је и разлог одлуке Екуменског Патријарха исти. Пре сто година Константинопољ је тврдио да пренос Кијевске метрополе (део тога била је Пољска) у надлежност Московског патријархата је одвијен супротно канонском закону. Највероватније, Томос за Украјину биће заснован на истом аргументу. Ипак, ова два случаја се разликују. Прво, апел за пољску аутокефалију је послат уз сагласност свештенства и народа. Три бискупа који се нису сложили са одлуком Синода напустили су земљу и стога није било раздвајања унутар цркве. Истовремено, Украјина је сада на ивици рата између присталица Украјинске православне цркве Кијевског Патријархата и Украјинске православне цркве Московског Патријархата. Слање неколико стотина независних свештеника у нашем времену је у принципу немогуће без великог скандала. Друго, пољски хијерархови 1924. били су канонички уређени, за разлику од украјинских. Поред тога, у тој години још није постојала процедура за доделу црквене независности, коју је требало пратити. Сада постоји консензус према којем је једнострана декларација аутокефалије немогућа. Међутим, Константинопољ игнорише ове чињенице. Да ли је Томос донио резултате? Не баш. Напротив, одлука патријарха Грегорија имала је негативне посљедице. До 1924. године, православно становништво Пољске уживало је заштиту совјетске владе, иако слабу. Сада је Пољска Аутокефална Православна црква подвргнута бруталном прогону од стране католика. Многи православни цркви заробили су католици, десетак од љих су срушени. Да ли ће се ова судбина десити у Украјини? Треба напоменути да су у 1924. године мотиви патријарха Грегорија били не само црквени. Према архивским документима, пољски дипломати су давали великодушне поклоне патријарху и неким хијерархима, једноставно купујући аутокефалију. Нажалост, новац је локомотива у политици, а за званични Кијев (као за Варшаву пре сто година), Томос је чиста политика. На овај или онај начин, након година борбе, пољско православље се вратило у надлежност московског патријарха. Када је Совјетски Савез повукао политичку контролу над Пољском 1948. године, Пољска православна црква одустала је од Томоса 1924. године. Уместо тога, примила је Томос из Московске патријаршије. Шта је остварила пољска православна хијерархија? Они су стекли независност, али је донео још више насиља и изазвао раздор у већ мукотрпном православљу. Да ли Константинопољ сматра да је то пример за аутокефалију Украјинске православне цркве? Патријарх Вартоломеј треба двапут размислити. Ако Пољска у 1924. био је буре барута, онда модерни Украјина је атомска бомба, спремна да експлодира у сваком тренутку. Извор - Veterans Today
  24. Хиландар је четврти по реду у хијерархији светогорских манастира и један од најзначајнијих духовних и културних средишта српског народа. Основали су га на рушевинама старијег манастира 1198. године монаси изузетног угледа, бивши велики жупан Стефан Немања (1166 – 1196) и његов најмлађи син Растко, исти који су створили самосталну средњовековну државу и аутокефалну Српску цркву. У дугој историји Србије, његови монаси су играли значајну улогу, јер су блиске везе њиховог манастира са матичном земљом остале трајне. Велики је удео Хиландараца био и у развоју српске књижевности и уметности, а најспособнији међу њима, по жељи владара, долазили су и да заузму водеће положаје у Српској цркви. Прва емисија посвећена је средњевјековној историји манастира Хиландар. Извор: Радио Светигора
  25. Света царска српска лавра Хиландар се налази на Светој Гори Атос ( Άγιον Όρος, Agion Oros), аутономној монашкој заједници у северној Грчкој, на источном краку полуострва Халкидики. Звучни запис емисије Хиландар је четврти по реду у хијерархији светогорских манастира и један од најзначајнијих духовних и културних средишта српског народа. Основали су га на рушевинама старијег манастира 1198. године монаси изузетног угледа, бивши велики жупан Стефан Немања (1166 – 1196) и његов најмлађи син Растко, исти који су створили самосталну средњовековну државу и аутокефалну Српску цркву. У дугој историји Србије, његови монаси су играли значајну улогу, јер су блиске везе њиховог манастира са матичном земљом остале трајне. Велики је удео Хиландараца био и у развоју српске књижевности и уметности, а најспособнији међу њима, по жељи владара, долазили су и да заузму водеће положаје у Српској цркви. Прва емисија посвећена је средњевјековној историји манастира Хиландар. Извор: Радио Светигора View full Странице
×
×
  • Create New...