Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'историчар'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 10 results

  1. Данас, 8. септембра 1331. године на државном сабору у Сврчину (Косово) Архиепископ Данило Други крунисао је 23-годишњег Душана- Стефана Немањића за краља српских и поморских земаља. За првог српског цара Душан Немањић крунисан је 1346. у Скопљу, тада српској престоници. О историсјком лику Душана Силног разговарали смо са историчаром Предрагом Вукићем са Цетиња. Звучни запис разговора View full Странице
  2. Историчар из Ријеке Горан Шарић, чија је објава на „Фејсбуку” узбуркао регион због критике власти у Хрватској и прославе „Олује”, тренутно борави у Београду Аутор: Александар Апостоловскипетак, 10.08.2018. у 22:00 После своје оштре објаве на „Фејсбуку” о „Олуји”, која је узбуркала регион, католички теолог и историчар, критичар актуелних политичких елита у Хрватској и на Балкану Горан Шарић, дошао је у Србију. У међувремену, чланови његове породице и он добили су претње смрћу, али их овај Ријечанин није пријавио полицији. – Ако неко хоће да ме убије, убиће ме, али мислим да је мотив тих претњи да се истресу преко „Фејсбука”. Прете ми у Хрватској, али, нажалост, и у Србији. Претње добијам и од Албанаца. Код највећег броја људи, моји ставови ипак изазивају одушевљење, а мржњу и агресију код мањине – каже за „Политику” Горан Шарић. Он се тренутно налази у једном београдском предграђу, али истиче да се није склонио у Србију због страха за своју безбедност, већ због раније уговорених обавеза. „Шта је тачан повод за славље ‚Олује’? Протеривање 200.000 људи са њихових огњишта? Спаљивање тисуће кућа, пустошење села? И то са простора из којих се Хрватска увијек демографски опорављала и пунила, а који је данас, кад је исељавање веће него икад, потпуно пуст”, написао је Шарић, питајући се: ако се слави одлазак Срба, зашто се онда не прославља и одлазак 400.000 Хрвата које је слична политика отерала. Његова објава сада је видљива само пријатељима на „Фејсбуку”, јер је последњих дана добио 2.000 нових захтева за пријатељство. За остале је невидљива. – Већином су то Срби, мада има Хрвата, Македонаца, Бошњака, чак и Словенаца – каже он. Често путује на релацији Хрватска–Србија, јер се проучава прошлост Балкана. Шарић радо парафразира Нелета Карајлића, напомињући да, ако хоћете да схватите комплексне односе на Балкану, морате да се вратите макар у 7. век. Цитира и хрватску поп-звезду Нину Бадрић, која каже да гламур какав има Београд не постоји нигде на Балкану. – Ако вас Београд не прихвати као звезду, ви нисте звезда. Тако је и у поп-култури и у науци. Зато и моји, често политички наступи, морају имати елементе популарне културе, односно шоу бизниса. Популарна култура је оно што је код грчких филозофа представљала митологија – појашњава Шарић утицај свог текста, у којем је написао и следеће: „Очигледно је да хрватске такозване политичке елите које се сваке године насликавају попут старлета на Книнској тврђави, не могу народу понудити ништа више од србофобије, ни данас, ни 23 године од како Срба више нема.” Шарић, међутим, тврди да није југоносталгичар. – Не дај боже. Све што су народи бивше Југославије имали да кажу у заједничкој држави, рекли су од 1941. до 1945. године и од 1991. до 1995. Моја истраживања нису мотивисана тиме да подстичем на стварање нове Југославије и братства и јединства, али бих волео да моја размишљања подстакну људе да се не мрзе и да схвате да су осуђени једни на друге – истиче Шарић. Он сматра да је србофобија једна од кључних одредница хрватског идентитета које политичке елите користе да би преместиле фокус са правих проблема. Ти проблеми су заједнички свима на Балкану: исељавање, демографска катастрофа, сиромаштво… – Чак и да Хрватска позове протеране Србе да се врате, то не би значило ништа, јер ни Хрвати немају где да раде. Нема посла, пропале су велике фабрике, продала су се сва предузећа, бродоградилишта се једва држе, ушли су странци и тешко да ће се пробудити икаква нада – тврди наш саговорник. На наше питање зашто Хрватска не баштини вредности Ивана Горана Ковачића, Иво Лоле Рибара или Стјепана Стеве Филиповића, већ Марка Перковића Томпсона и нацистичке покличе „За дом спремни”, Шарић каже да је одговор једноставан. – Тада би се схватило да између Срба и Хрвата не постоје само мржња и сукоби, али то није данашњи наратив Хрватске. Тренутно је, рецимо, „Глас концила” један од најекстремнијих националистичких медија у Хрватској, а тај лист представља званичне ставове хрватских надбискупа. Они не следе политику папе Фрање и ту долази до размимоилажења. Кардинал Бозанић није био екстреман када је постао надбискуп, али је чињеница да је неоусташтво заиста ескалирало уласком Хрватске у ЕУ. Оно је заправо почело да јача одласком Иве Санадера са власти. Санадер је екстремне десничарске групе држао под контролом, даље од мејнстрим медија – појашњава Шарић. Он није оптимиста да ће се Срби и Хрвати икада помирити. Али, бар покушава да скромно допринесе таквој могућности. У коју категорију истраживача сврстати тридесетпетогодишњег Горана Шарића? У ентузијасту или утописту? Политика онлајн http://www.politika.rs/scc/clanak/409011/Prete-mi-smrcu-ali-se-ne-zalim-policiji#.W281BYd99WA.facebook
  3. О историјском и светитељском лику лику Стефана Немањића, поводом овог важног датума наше историје, када је Рашка постала краљевина разговарали смо са са историчаром Предрагом Вукићем са Цетиња Осим што је подигао српску државу на ранг краљевине, Стефан првовјенчани се такође показао и као добар писац биографија наших владара. Стефан се упокојио 1228. као монах Симон. Његове мошти се чувају у манастиру Студеници. Српска православна црква га прославља 7. октобра по грегоријанском а 24. септембра по јулијанском календару. Многа су и неизбројива чудеса која су се дешавала и до данас се дешавају над моштима овог преподобног Краља и Монаха, јер он цјелебно помаже свима онима који са вјером приступају његовом светом и нетљеном телу. Због тога и до данас не престају потоци верног народа православног да притичу са свих крајева Српске земље и са вером да припадају светом Краљу и Оцу нашем Стефану Симону у светој лаври Студеници, а такође и ка светом месту његовој задужбини у Дому Спасовом у Жичи. Извор: Радио Светигора
  4. Стефана Првовенчани или Стефан Немањић велики српски жупан а потом и српски краљ (1217.-1228), владар српске државе Рашке који је успео да је подигне на статус краљевине, крунисан је на данашњи дан 8. августа 1217. Прије осам стотина једну годину у ,,седмовратој Жичи“ крунисао га је његов рођени брат Свети Сава први српски Архиепископ. Звучни запис разговора О историјском и светитељском лику лику Стефана Немањића, поводом овог важног датума наше историје, када је Рашка постала краљевина разговарали смо са са историчаром Предрагом Вукићем са Цетиња Осим што је подигао српску државу на ранг краљевине, Стефан првовјенчани се такође показао и као добар писац биографија наших владара. Стефан се упокојио 1228. као монах Симон. Његове мошти се чувају у манастиру Студеници. Српска православна црква га прославља 7. октобра по грегоријанском а 24. септембра по јулијанском календару. Многа су и неизбројива чудеса која су се дешавала и до данас се дешавају над моштима овог преподобног Краља и Монаха, јер он цјелебно помаже свима онима који са вјером приступају његовом светом и нетљеном телу. Због тога и до данас не престају потоци верног народа православног да притичу са свих крајева Српске земље и са вером да припадају светом Краљу и Оцу нашем Стефану Симону у светој лаври Студеници, а такође и ка светом месту његовој задужбини у Дому Спасовом у Жичи. Извор: Радио Светигора View full Странице
  5. Господин Ђурђев је предочио присутнима историјске чињенице везане за царску породицу Романов, стање у царској Русији током императорске владавине сверуског цара Николаја II, догађаје током Првог светског рата и, од исконских непријатеља православне царске Русије потпомогнуте, злочиначке бољшевичке револуције, затим помоћ Србији и савезништву током Балканских ратова, али и у Првом светском рату, абдицирање, као и мученичку кончину Светог цара Николаја II и његове породице. Извор: Радио Светигора
  6. Предавање историчара Петра Ђурђева, директора Историјског архива Новог Сада, које је одржао поводом стогодишњице убиства Свете царске породице Романов, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја, у суботу, 19. маја 2018. године, у дворани Црквене општине у Жабљу, у оквиру Светониколајевских дана организованих поводом храмовне славе – Преноса моштију Светог оца Николаја. Звучни запис предавања Господин Ђурђев је предочио присутнима историјске чињенице везане за царску породицу Романов, стање у царској Русији током императорске владавине сверуског цара Николаја II, догађаје током Првог светског рата и, од исконских непријатеља православне царске Русије потпомогнуте, злочиначке бољшевичке револуције, затим помоћ Србији и савезништву током Балканских ратова, али и у Првом светском рату, абдицирање, као и мученичку кончину Светог цара Николаја II и његове породице. Извор: Радио Светигора View full Странице
  7. Дана 19. јула 1937. године у Београду, током Литије која је пролазила улицама града, дошло је до великог сукоба полиције са свештенством и православним вјерницима. Овај догађај је у историји познат као „Крвава литија„, а повод је био покушај потписивања Конкордата, којим би Римокатоличка црква у тадашњој Југославији добила привилегије какве није имала ни једна вјерска заједница. Неколико дана након Крваве Литије, под неразјашњеним околностима умро је Патријарх српски Варнава. О овом догађају говори историчар Предраг Вукић, сарадник Радио Светигоре. ЗВУЧНИ ЗАПИС РАЗГОВОРА МОЖЕТЕ ПОСЛУШАТИ ОВДЕ Извор: Радио Светигора View full Странице
  8. Познати по преводу Законправила, Номоканона Светог Саве, историчар др Миодраг Петровић, иначе сестрић почившег патријарха Германа, који је у свом противљењу институцији викарних епископа, био заговорник приче о хорепископима (о томе смо нешто на овом форуму писали др Зоран Ђуровић и ја у своје вријеме), повукао је своју подршку бившем владици Артемију, највише због тога што је процјенио да код њега нема никакве жеље за јединством Светосавске Цркве, успут разоткривајући малверзације у тзв. "ЕРП у егзилу", канонске прекршаје Артемијеве (које је, истина, и раније могао да види), као и лажи бившег епископа. Сувишно је напомињати да је због тога др Миодраг Петровић под баражном ватром "Грешног Милоја". Извештио се Грешни Милоје (Милоје Стевановић) да набрзину скрпи књигу, нешто маказама, а нешто преформулацијом већ реченог у некој од претходних његових књига. Неретко се хвали бројем својих књига које је објавио, иако оне по садржини сличе једна другој као јаје јајету. Последња је под насловом „Аршин“, Ниш 2017, стр. 104, џепног формата. пише Др Миодраг М. Петровић, 20.04.2017 *** Иако је та књижица добрим делом проткана неистином и методом којим се служе секташи, одштампана је, како пише: „Са благословом Његовог преосвештенства владике рашко-призренског у егзилу Артемија“. Овде ћу делимично представити острашћеност Грешног Милоја према онима који нису са њим и његовим владиком Артемијем, кога назива „светим старцем“ (стр. 55). У том смислу поновљено истиче: „Што се мене тиче, мој став је следећи: тамо где нема места за мог духовног оца – владику Артемија – нема ни за мене“ (стр. 43, 55, 71). На крају такве реченице ставља три знака узвика. Ваљда се и сам чуди шта је написао, односно колико је заслепео обожавајући човека. Острашћено и олако се Грешни Милоје служи недоличним изразима на рачун сваког ко се не клања његовом „светом старцу“. Ако бих овде ређао те недоличне, па и безобразне његове изразе, то би значило да сам сличног васпитања. Један од безобразних његових израза, изговорен у тренутку када му је лик постао изопачен, приписао је мати Јелени Нововазнесењској у Овчару. Толико је тај израз одвратан да га овде не могу навести, али сам га пренео владици Артемију у писму, састављеном о Савиндану 2017. године, које ће једног дана бити објављено. Изазван, пројавио је из себе оног правог Грешног Милоја. Тако се догодило и са о. Иринејем, секретаром владике Артемија, када је био ухваћен у превари, те због тога рафално изговорио погрдне изразе. Зашто су у поменутој књижици „Аршин“ Грешни Милоје и његова дружина излили толики гнев против мати Јелене и мене? Зато што је мати Јелена, после четири године надања да ће у манастиру Ново Вазнесење имати сталног духовника ради свакодневног богослужбеног правила, схватила да је о. Иринеј имао задатак да вернике усмерава ка Милојевој задужбини у Лозници. Дубоко свесна смисла свог монашког подвига и брига о сестринству, а нетрпељива наспрам глуме и неиспуњених обећања, јер су се свештенослужитељи стално мењали, прекинула је да моли и да се нада нечем бољем. Све њене молбе и вапаји обијали су се о камено срце владике Артемија. Нисам се мирио са таквим стањем, гледајући како њени критичари злурадо настављају да је оптужују и мрцваре недужно сестринство чак и после прекида општења са владиком Артемијем. У поменутој књижици „Аршин“ Грешни Милоје се упиње да, с једне стране, што више оцрни мати Јелену, о. Небојшу и мене, а са друге стране, да стави ореол на главу себи, о. Иринеју и владици Артемију. Превасходно себе представља као милосрдног страдалника за веру, како би и његови потомци читали о томе каквог су претка имали. Претка који се хвалио да је „двапут хапшен због вазнесењских монахиња и једном, пребијен ишао на штакама“ (стр. 36). Али тај „предак“ се покајао што је некада хвалио мати Јелену и њено сестринство, па се спрема да „направи нову књигу, еда би остао траг Истине о паду м. Јелене… А и да моји, каже Милоје, потомци не буду у сумњи: какав је то човек био наш деда који је у књигама у звезде окивао неку калуђерицу Јелену, ишао због ње у апс и у гипс, па јој после окренуо леђа“ (стр. 36). Међутим, пре ће се потомци Грешног Милоја упитати: да ли је међу правим хришћанима постојао још неко ко се као наш деда разметао да је ради вере страдао. Упитаће се: како то да наш деда често цитира Свето писмо а „хвали се оним што је на лицу, а не (оним) што је на срцу“ (2. Кор 5, 12)? Зашто запоставља толике поуке апостола Павла, као на пример: „Ко се хвали нека се Господом хвали“ (1. Кор 1, 31; уп. Рм 5, 11); „Не користи ми да се хвалим, јер ћу доћи на виђење и откривења Господња“ (2. Кор 12, 1); „Ако се треба хвалити, немоћима својим ћу се хвалити“ (2. Кор 11, 30; уп: 2. Кор 12, 5); „А сад се хвалите својом надменошћу. Свака таква хвала је зла“ (Јак 4, 16). Уместо тога, Грешни Милоје се приклонио лукавству. У првом делу поменуте своје књижице, сопствени текст (лако препознатљив по језику и стилу) потурио је Славку Радовановићу, раднику из Лучана који, наводно, како пише Милоје „убарабарује аршин високог интелектуалног посленика проф. Петровића и свој аршин“ (стр. 8). Све то уз констатацију, наравно Милојеву, да је „г. Миодраг субјективан до мере која је несхватљива. Све је изврнуо наопачке“ (стр. 14). Са писмом Славка, Грешни Милоје пилићарски опонаша Јакова који је преварио обневиделог оца, Исака, ради наслеђа. Наиме, Јаков је обложио руке и врат јарећом кожом да би отац поверовао да је Исав, старији син, који је био маљав. Зато отац, Исак, рече Јакову: „Ходи ближе, сине, да те опипам јеси ли син мој Исав или не. И приступи Јаков Исаку оцу својему, а он га опипа, па рече: глас је Јаковљев, али руке су Исавове…“ (1. Мојс 27, 21-22). „Маљави“, што ће рећи преварантски текст Славковог тобоже писма, дакле, плод је пера Грешног Милоја. Тамо је Исак преварен зато што је био слеп, а ја, Богу хвала, нисам слеп. Тамо је Јаков успео по наговору мајке, а да ли је овде Грешни Милоје успео по жељи и наговору владике Артемија и његовог секретара о. Иринеја, о томе нека просуде читаоци. Колико су образложења Грешног Милоја испод такве маске јадна и неистинита, свак ће лако уочити кад буде читао моје текстове. Усуђује се да каже како је мати Јелена „малтретирала… омиљеног оца Иринеја“ (!), да би у наставку написао: „Наиме, чињеница је да нико, па ни најжешћи опадачи и клеветници владике Артемија нису успели да покажу прстом ни на један једини догмат или канон о који се огрешио владика Артемије“ (стр. 18). Да ли је то истина? Не треба други неко да „покаже прстом“ на огрешења владике Артемија, јер је сам он то учинио. Овде најпре доносим један од таквих примера. Наиме, у часопису „Свети кнез Лазар“, бр 3 [27], Призрен 1999, на стр. 156. Објавио је своје САОПШТЕЊЕ у циљу „разјашњења“, које, између осталог, гласи: [„… у најновијем броју нашег часописа „Свети Кнез Лазар“, бр. 2 (26) 1999. године, објављена су два чланка које због заузетости догађајима на Косову и Метохији нисмо успели да претходно прочитамо, а у којима су изнесени ставови и закључци иза којих ја, као Епископ Српске Православне Цркве не стојим“. „Без намере да детаљно вршимо анализу дотичних чланака, сматрамо за потребно да, макар укратко, укажемо на њих и њихове недопустиве и неприхватљиве ставове. То су чланци „Српска Црква у загрљају јереси“, од Жељка Которанина, који износи неприхватљиве тврдње и закључке, као да је ‘у Српску Цркву уведена јерес, доводи се у питање благодатност Српске Цркве, оптужује се цео епископат за равнодушност према актуелној јереси екуменизма’ итд.“ „Други чланак је ‘У раскораку са Светим Савом’ од Д-ра Миодрага Петровића, у коме аутор настоји да покаже да је цео Архијерејски сабор Српске Православне Цркве, напустио пут Светога Саве, да се упушта у неканонске радње и новотарије (бирање викарних епископа), напуштање Законоправила Светога Саве итд. При томе се аутор злобно упустио у процену ‘дозрелости, учености и подобности’ појединих новоизабраних Епископа, помињући и неке по имену, као да је тиме желео да каже да је и сам Архијерејски сабор СПЦ недорастао својој улози у Цркви Божијој у овим тешким временима.“ „Због свега тога, извињавамо се поштованим читаоцима и обећавамо да нећемо допустити да сличних ствари у будуће буде у нашем и Вашем часопису.“ „Епископ рашко-призренски + Артемије“] Шта, дакле, из тог Саопштења владике Артемија проистиче? Недвосмилено то – да је тада, насупрот писању Жељка Которанина, тврдио: да у Српску Цркву није „уведена јерес“; да се не „доводи у питање благодатност Српске цркве“; да није у праву кад „оптужује цео епископат за равнодушност према актуелној јереси екуменизма“ итд. Да је неким случајем владика Артемије остао у саставу епископата Српске православне цркве, и данас би, несумњиво, исто тврдио. Али пошто је испао из тог састава, постао је жешћи критичар од Жељка Которанина. Исто то може да се каже за владику Артемија и кад осуђује садржину мог текста У раскораку са Светим Савом, представљајући ме да злобно пишем. Тада сам, дакле, на основу учења црквених отаца указивао углавном на штетност избора викарних епископа у Српској православној цркви и уопште. Успут само у том чланку сам указао на то – чему нас је Свети Сава учио и у чему смо, наспрам његовог учења, у раскораку. Владика Артемије не само да није, како каже, „успео да претходно прочита“ тај мој чланак, него га је у часопису сa благословом уврстио одмах иза свог текста управо зато што га је претходно прочитао. Иако сам у свести имао тежину и горчину речи владике Артемија што каже да сам „злобно“ писао, то ме није одвратило да се, с обзиром на струку којом се бавим, критички осврнем на одлуку Светог архијерејског сабора о његовом низвођењу на степен монаха. Наиме, у вези с тим објавио сам чланак под насловом Саборска одлука о епископу Артемију, одштампан у часопису „Свети кнез Лазар“, бр. 1-2 (67-68), Београд 2011, стр. 79-86 (прештампан у четвртој књизи мојих „Одабраних радова у шест књига“, под насловом „Србија на размеђи Истока и Запада“, Београд 2013, стр. 191-198). Тамо сам указао на неопходност да се доследно спроведе црквеноканонски поступак, изјавивши да ћу владику Артемија сматрати епископом све док се у редовном судском поступку не потврди његова кривица. Поступио сам тако не би ли се избегле тешке последице цепања у Српској православној цркви. А њему сам неколико пута, гледајући га у очи, рекао: „Ви као Артемије не значите ми нешто посебно, али ваше православно исповедање вере и те како ми значи много“. Владика Артемије се, додуше, неко време повиновао, али не и слагао са одлукама Светог архијерејског сабора. У његовом „повиновању“ надао сам се да лежи жеља за очување јединства у Српској православној цркви. Управо у том смислу сам у беседи на Петровдан 2016. године у Новом Вазнесењу истакао: „Свети Сава је једну јединствену православну Српску цркву основао. И треба чинити све да нема раздора у њој“. Ради тога сам имао разумевања за избор Николаја у достојанство хорепископа (рачунајући на његову благородност, скромност, искрену приврженост у служењу Цркви Христовој) како стадо које је кренуло за владиком Артемијем не би остало без пастира. Сматрао сам га погодним за несебичне разговоре о измирењу и јединству у Српској православној цркви. О каноничности избора тог једног хорепископа може се разговарати под претпоставком да се неће доказати кривица владике Артемија. Али када су после избора Николаја изабрана још два хорепископа, за шта нема канонског основа, схватио сам да владика Артемије, из побуда њему знаних, преамбициозно хоће да слови за поглавара и спасиоца Српске православне цркве. Због тога сам изгубио наду у могућност да се са њим може рачунати на измирење и уједињење. Неканонским избором другог, трећег, а сутра можда и више епископа, сам владика таквим поступањем чини управо оно што заблудели Грешни Милоје тражи, тј. да неко „покаже прстом о који се канон огрешио владика Артемије“. С обзиром на изражену нискост владике Артемија (скривено), о. Иринеја, Грешног Милоја, Славка Радовановића, проф. др Милана Мићуновића и других, њима сличних (јавно), да мати Јелену и мене што је могуће више оцрне, морам да истакнем да они, таквим својим оркестрираним приступом продубљују раздор и подсећају, својом методологијом, на деловање секташа. Сви они, убеђени да су безгрешни, пренаглашавају јеванђелску причу о блудном сину, а запостављају смисао и значај оне, такође јеванђелске приче о труду и радости пастира да пронађе изгубљену овцу којој се, кад је пронађе, радује више него оним 99. У конкретном случају пастир је својим нечињењем и промашеним чињењем допринео да му се удаљи не једна овца, него више; да му се угаси данас једна „катакомбна црква“, а сутра нека друга. Зашто кажем за владику Артемија да тајно, односно прикривено наступа? Зато што нападе препушта јуришницима на челу са Грешним Милојем. То је у складу са његовом природом; у складу са оним како га је представио бивши његов секретар, о. Симеон: у смислу да после команде „јуриш“! једини он остане у рову. Не обистињује ли се та констатација и сада када из „рова“ шаље у јуриш Грешног Милоја, о. Иринеја и њима сличне? Али ни то сазнање, као ни сазнање да је опоменуо игумана рукумијског, о. Симеона, што не помиње на литургијама свог надлежног епископа, није ме одвратило од онакве анализе саборске одлуке о његовом низвођењу на степен монаха. Радило се, понављам, о струци којом се бавим, о црквеноканонском праву; радило се о очувању здравог црквеноканонског поретка као залогу за очување јединства у Српској православној цркви. На челу са Грешним Милојем и о. Иринејем, као челним јуришницима владике Артемија, многи су се слепо окомили на сестринство манастира Новог Вазнесења. А то узорно сестринство је у материјалном погледу сиромашно; још сиромашније постало откако су клеветници из профитерских разлога вернике усмерили, како је већ речено, ка Лозници, али је зато духовно пребогато. Збуњени су опадачи њихови. Разбијају се о бедем јаке вере и подвижништва које их краси. Служе Богу у јеванђелском духу, благодарећи и наслеђеним саветима и благословима великог духовника, о. Саве Вазнесењског. Својом побожношћу држе лекцију свима, па и мени. Ето због чега сам одлучио да подржим то угрожено сестринство. Увек сам се сврставао на страну неправедно прогнаних и угрожених. Некада на страну владике Артемија, а сада, увидевши колико дуго је давао лажна обећања и колико је камена срца, стао сам на страну нововазнесењске обитељи. Шта клеветници мати Јелене од ње очекују? Оно – „Све ово даћу теби ако паднеш и поклониш ми се“ (Мт 4, 9). А то води у човеколатрију. Зато сам владици Артемију рекао да није добро кад човек ствара култ сопствене личности. Изјаве Грешног Милоја о њему као непогрешивом „светом старцу“ у том правцу су усмерене. Зато сам у последњем писму владици Артемију, о Савиндану 2017. године, истакао да је инсистирање да му се мати Јелена поклони „одраз човеколатрије, ради које се слепа послушност диже изнад сваке догме. Има ли већег греха од тога?“ Такође, уколико „остане неумољива“ срца, написао сам му да ће „неминовно уследити нежељени развој догађаја, као на пример: - Стављање на интернет мојих писама; - Манастир Ново Вазнесење неће због Ваше немилости унедоглед остати без духовника и, у том случају, коме ће се у крајњем исходу приписати кривица или неспособност? - Распредаће се у јавности питања – да ли сте створили раскол и у чему се он састоји; да ли се у Вашем окружењу негује својеврсни фанатизам и да ли у томе има нечег што подсећа на секташтво, папизам; је ли преокупација за сталном пројекцијом слика нешто што је својствено хришћанској скромности и тихости при мисионарењу…?“ Али вратимо се још мало Грешном Милоју који не схвата да су сујета, глума и лицемерство провидни и кратког даха. Пропео се изнад свих врхова науке, признајући као најбоље оне књиге које скрпљено састави, хвалећи се и њиховим бројем. Из побуда слепе привржености владици Артемију и о. Иринеју, дрзнуо се, наводно устима Славка, да омаловажи више него полувековни рад на изворима које је Свети Сава користио за састављање Законоправила. Из жабље перспективе гледа на такав труд, омаловажавајући га и поређењем са дабарским издањем Митрополије дабробоснаске, у којем, због нестручности приређивача пише, између осталог, и то – да је Свети Сава, наводно, у Законоправило уткао и обичајно право, иако ни трунке тако нечег нема тамо. Чак је вишедеценијски истраживачки труд на Законоправилу упоредио са недавним издањем Номоканона Светога Саве од стране Министарства правде Републике Србије (стр. 22, нап. 3). А то издање, које је скрпљено слично начину како Грешни Милоје скрпи своја писанија, представља изругивање и омаловажавање лика и дела Светога Саве; представља срамоту за Министарство правде Републике Србије и посрнуће народносне свести оних који то подржавају, јер та књига, у коју је Свети Сава много труда уложио, не само да је највећа српска књига, него је и прва српска енциклопедија, и својеврсна српска легитимација. Грешни Милоје се не задовољава тиме, него тенденциозно и цинички коментарише питање у вези са ценом и, како каже, „конспиративном процедуром“ при продаји мојих књига (стр. 28). Може ли се човек толико посрнуле савести и свести осећати Србином и хришћанином? Може, али само као глумац и шићарџија. Када сам му са посветом поклонио моје књиге, ни назирао нисам да ће се из њега испилити такав циник, лицемер, хвалисавац. Тек из његових књига сам видео како од себе прави јунака са циљем да створи култ сопствене личности. Узори су му: некада друг Тито коме је слепо служио, а данас – „свети старац“, како назива владику Артемија. Понаша се као да је сву мудрост овога и онога света посисао. У томе га потхрањују ласкавци којима пружи „чинију сочива“ са задњом намером – да све вишеструко уновчи. Неспособан је Славко да опонаша толико сујетног и фанатичног Грешног Милоја који је у његово име лукаво срочио писмо ради некаквог „убарабарења“. „Убарабарио“ се, у ствари, не Славко, него Грешни Милоје, убеђен да је препаметан, а у ствари је сићушна душа разметљиве памети. Не може Грешни Милоје да схвати, нити да се помири са чињеницом да још увек нисам искључен из Цркве. Зато се упиње да то некако постигне. Тражи друштво. Ради тога прештампава моје јавне говоре у Лозници. Те говоре сам без скривања држао не би ли раздвојене побудио на озбиљно размишљање о превазилажењу раскола у Цркви. Исто тако свесно и јавно сам говорио и у Новом Вазнесењу, износећи штетне појаве у окружењу владике Артемија, коме нећу замерити ако настави да даје благослове за смицалице Грешног Милоја. Не каже народ узалуд оно што за обојицу важи: „Докон поп и јариће крсти“. Зашто сам јавно говорио? Зато што је Црква без дијалога незамислива. О томе нам сведочи пракса која је важила код апостола Господњих и црквених отаца на васељенским и помесним саборима. Апостол Павле се, на пример, у Антиохији супротставио апостолу Петру „у лице, јер беше за осуду“ због „дволичења“ (в. Гал 2, 11-14). Дакле, ако по допуштењу Божјем будем искључен из Српске православне цркве, извесно је да то неће бити по жељи Грешног Милоја, него зато што јавно и сада изјављујем да не могу бити у заједници са било ким од појединаца који црквену администрацију дижу изнад догматског и канонског учења Православне цркве. С друге стране, нисам склон да поверујем да поред оних који се у Српској православној цркви изјашњавају као екуменисти, не постоје и они који се, било јавно или тајно, противе екуменизму као свејереси. На ове треба рачунати и са њима сарађивати стално имајући на уму да је Црква Христова „стуб и тврђава истине“ ( 1. Тим 3, 15); да је установа Бога живога коју „врата пакла неће надвладати“ (Мт 16, 18). Пошто Грешни Милоје у поменутој књижици „Аршин“ тврди, устима наводно Славка, а са благословом владике Артемија, „да нико, па ни најжешћи опадачи… нису успели да покажу прстом ни на један једини догмат или канон о који се огрешио владика Артемије“ (стр. 18), што значи да је безгрешан, зато овде додатно (поред онога што сам напред изложио) наводим неколико само црквених канона које је владика Артемије прекршио: 15. Апостолски; 5. Четвртог васељенског сабора; 4, 13. и 22. Антиохијског сабора; 13. из Писма Никифора Цариградског; 54. Картагенског сабора и др. Епархија је епископу невеста. Оне који са стране атакују на туђу невесту Свети црквени оци су назвали именом које им припада. Свак ко прочита садржину наведених црквених канона питаће се: зашто владика Артемије није остао при својој невести (тј. епархији), рачунајући и на мучеништво ако треба, него се определио да атакује на туђе невесте? И ко ће пред Богом и Црквом Христовом бити оправданији – они који су мученички засведочили православно исповедање вере на Косову и Метохији, или ови који су се безбедно, али неканонски, сместили по епархијама које им не припадају? На то ће Грешни Милоје рећи: Не дирај у Божји „аршин“; важан је обрт капитала и профит, овако или онако. Послушник у томе му је и Славко, који трчи од места до места, попут адвентиста, распитујући се ко још нема у рукама књижицу „Аршин“. Исто то чине – „омиљени“ Милоју о. Иринеј, Мићун (проф. др Милан Мићуновић) и др. Славко, са подметнутим текстом Грешног Милоја у његово име, умишља, као и сам Милоје, да се винуо међу књижевнике! Ето, такви су се одважили да без стида, на челу са владиком Артемијем, демонстрирају силу наспрам нејаког нововазнесењског сестринства. Не схватају, или неће да схвате, шта значи кад, са једне стране, мати Јелена, четири године најпре моли, па тражи и, најзад, захтева да има сталног духовника, и шта значи кад, са друге стране, тј. од стране владике Артемија, добија празна обећања и траљава, што значи штетна решења. Потпуно обесхрабрујуће су биле његове речи, усмено изговорене, кад се последњи пут нашао у манастиру Ново Вазнесење: „Ја, мати, немам једнога о. Саву да вам дам. Другог нећете добити (мислећи да и даље остави ту о. Иринеја) и схватите да је то Божја воља“. Е управо у томе лежи узрок што је мати Јелена отказала гостопримство и владици Артемију и владици Николају. Једноставно, није дозволила да унедоглед у Новом Вазнесењу одлучују о. Иринеј и Грешни Милоје, чији је задатак био (по трећи пут то кажем) да вернике усмере у Милојеву задужбину у Лозници код Чачка. На крају, сви ви који се оркестрирано позивате на јеванђелску причу о блудном сину, чекајући да вам се поклоне они које сте по ћефу прогласили „блудним синовима“, знајте да тиме о себи, као својеврсним блудним синовима, сведочите. Али са једном разликом: ви сте сопствени лик блудног сина фарисејски заменили ликом оца и чекате да вам се други поклоне као некаквом божанству, а они појединци које осионо прогласисте „блудним синовима“, не траже и не очекују милост од гордељиваца, него од Свемилостивог Господа. И још нешто за крај. Наиме, да би се схватило какви су, у суштини, „пријатељи“ владике Артемија о. Иринеј и Грешни Милоје, подсетићу на ону мудру народну изреку: „Глуп пријатељ – аутоматски непријатељ“. Изазивају и наносе му штету. На дан Светог Симеона Мироточивог Лета Господњег 2017. Др Миодраг М. Петровић научни саветник у пензији подебљања, формат текста и илустрација- новинар.де
×
×
  • Create New...