Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'истински'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 24 results

  1. Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, парох Цетињски и ректор богословије Светог Петра првог чудотворца Цетиског, био је гост емисије "Kњижевност, историја, мит" на ТВ 7. Прота Гојко говорио је о православном човеку кроз историју до савремених дана, о посту, о крсној слави, и свим православним обичајима у духу предстојећих Божићних празника. Аутор емисије је Јелка Маловић. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  2. У недјељу 26. по Духовима, 15. децембра 2019. љета Господњег, када наша Света црква молитвено прославља Светог пророка Авакума, Светог Цара Уроша и Преподобног Јоаникија Девичког, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Светом литургијом у Доњем Острогу началствовао је јеромонах Никита, дугогодишњи сабрат острошке светиње, сада клирик СПЦ у Епархији буеносајреској и јужно-централноамеричкој, а саслуживали су му протојереј Никола Маројевић парох никшићки и јерођакони Роман и Зосима, острошка сабраћа. После читања зачала из Светог јеванђеља, сабранима је бесједио о. Никола, који је тумачећи прочитане приче и говорећи о смрти казао да ”морамо имати сјећање на смрт, али да то сјећање не смије да паралише нашу душу”. – Смрт је пратиља живота и она без живота губи смисао. Уколико је смрт крајња тачка живота, његова посљедња станица како многи вјерују, онда овај живот тешко да има неки дубљи смисао. Напротив, смрт је само један у низу неопходних човјекових корака. А најгори је крај иза кога ништа не остаје, као код овог безумног богаташа у причи. Ово може бити и прича о два пута, путу живота и путу смрти; о два човјека, једном тјелесном и другом духовном; и коначно двије службе, служење оном тварном, материјалном и пролазном и служење оном духовном, непролазном и вјечном – казао је о. Никола. Нагласио је да већина људи у овом животу смисао живота налази у стицању ствари које се гомилају без реда, а да је мали број оних који заиста живе духовним животом и свој живот посвећују Господу испуњавајући божанске заповијести, трудећи се да очисте своје срце и умноже своју љубав према Богу и ближњем, ојачају вјеру и стекну смирење. – Овдје видимо житнице које су препуњене и живот душе која остаје пуста. А истинска житница на коју нас упућује Христос, наш благу учитељ и тихи родитељ, је човјеково срце. У ту ризницу треба смјестити све најљепше што може учинити човјек у овом животу. Добра дјела, чисте мисли и љубав праву. Само се у тој ризници може примити Господ, једина сила која се раздјељује а не нестаје, него испуњава све оне који се у Њега надају, вјерују и знајући да само оно што је добро никад не умире – казао је о.Никола и нагласио да само човјек чија је душа окренута вјечном Извору живота и Сунцу правде, може наћи толико жуђени мир. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. У Недјељу 23. по Педесетници, 24. новембра одслужена је Света Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј-ставрофор Драган Митровић, а којему су саслуживали протојереји: Миладин Кнежевић, Мирчета Шљиванчанин и Бранко Вујачић. Звучни запис беседе Током Свете Литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Након прочитаног Јеванђеља, сабранима коју су се стекли у Саборни храм Христовог Васкрсења да торжествено и саборно прославе недјељни дан – мали Васкрс, надахнутим пастирским словом обратио се началствујући протојереј Мирчета Шљиванчанин. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Празник Обновљења Храма Светог великомученика Георгија, заштитника свете обитељи Манастира Враћевшнице, прослављен је најсвечаније Светом Архијерејском Литургијом. Његовом Преосвештенству Епископу жичком Г. Јустину, саслуживали су архимандрити Сава (Илић) и Тимотеј (Миливојевић), протојереј Чедомир Дамљановић, протонамесник Божидар Бован и протођакон Александар Грујовић. Свечаној атмосфери допринео је и верни народ који је дошавши са разних страна, из Краљева, Ужица, Чачка и Крагујевца, узео активног учешћа у Литургији. Након прочитаног Јеванђеља, Владика је надахнуто беседио. Поучио нас је да не будемо хришћани само по називу. Ако хоћемо да се спасемо, да будемо са Христом у Царству небеском, онда морамо бити истински део Цркве, морамо да живимо Свете Тајне, да умножавамо врлине! За све то, диван је пример Свети Георгије, кога поштују и инославни, који је својим животом сведочио Реч Божију, који је због тога и страдао. У страдањима, на светитељу се показала сила Божија – сваки пут бивао је исцељен! Његова непоколебљива вера, истински је путоказ нама ка спасењу, ка томе да будемо они истински. Господ је рекао да је у својој љубави, при свом доласку, на земљу донео и мач! Мач, да раздвоји истину од лажи, оне праве од лажних! Ми смо прави ако са и у Цркви задобијамо спасење. На том путу смо ако се усавршавамо у посту, молитви и љубави, рекао је Владика Јустин. Након резања славског колача, мати Ксенија је са сестрама за све присутне припремила трпезу љубави. Извор: Епархија жичка
  5. У недјељу дванаесту, 8. септембра, 2019. године, одслужена је Света Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј-ставрофор Далибор Милаковић а којему су овом приликом саслуживали: протојереј-ставрофор Драган Митровић, као и протојереји Мирчета Шљиванчанин и Бранко Вујачић.нТоком Свете Литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Након читања из Јеванђеља свима сабранима се обратио началствујући протојереј-ставрофор Далибор Милаковић који је овом приликом говорио о самој суштини прочитане јеванђелске приче приближавајући њен смисао. Он се у првом дијелу свог пастирског обраћања осврнуо на саму чињеницу да нам је Господ дао један од највећих дарова, а то је љубав којом волимо и Бога и ближње своје, те је нагласио да увијек будемо благодарни Богу на преобилним даровима, будући да често те чињенице о многом даривању Божијем нисмо ни свјесни: ,,Даровао нам је Господ љубав, даровао нам је да волимо Њега и да волимо ближње своје. А то је највећи дар Божији који смо могли примити. А највећа круна стварања и давања Божијег јесте човјек, створен од ума, душе и срца - троједино. Бог је свакоме од нас даровао много, даровао нас је великим способностима и талентима. Само што ми људи некад не можемо спознати колико нас Бог преобилно дарује." ,,Највећа заповјест Божија о којој висе зви закони и пророци јесте: Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом и љуби ближњега свога као самога себе. Јер ако човјек мисли да воли Бога а не може поднијети брата или сестру своју, ближње око себе ако не воли, онда та љубав ни према Богу није истинита, а онда се обесмишљава човјеков живот." - нагласио је он. Отац Далибор је у свом даљем обраћању нагласио да човјеку без заједнице и са Богом и са ближњима нема истинског спасења: ,,Без заједнице нема човјеку спасења. Сви смо у бити ослоњени једни на друге у заједници љубави. Ако једни друге не волимо неће ни нас Бог волети." ,,Ако Господ хоће и да жели, у једном трену би овдје могао учинити да сви постанемо једнаки, да се свако богатство земаљско свима нама подијели на једнаке дијелове, али, није у томе смисао живота. Ако би сви имали исто, гдје би онда било спасења? Богат човјек спашава сиромашног милосрђем, а сиромашни смиреношћу и кротошћу богатога. Онај који је болестан спашава онога који је здрав - спашава га својом болешћу, док здрав који управо спашава болеснога - себе тим милосрђем и том жртвом спашава." - појаснио је отац Далибор. Он је напослијетку навео да требамо имати свијест о томе да је наша дужност да на толико тога доброг у живота нашим требамо да узвратимо Господу и тако што ћемо вољети и Бога и ближње, али и тако што ћемо усавршавати и унапређивати наше способности и наше таленте: ,,У коју год пору живота да зађемо, можемо да видимо да је све утврђено и прожето бескрајним Божијим промислом и старањем, такође се види колико нас је Господ преобилно даривао. А даривао је свакога од нас по нашој моћи, колико свако од нас може да понесе. То је смисао данашњег Јеванђеља, да се никад не срдимо, да оно што нам је Бог дао, да на то строструко узвратимо Господу, да умножимо и љубав и таленте." - закључио је тиме своје пастирско обраћање отац Далибор. Извор: Храм Васкрсења Христова у Подгорици
  6. Светом архијерејском Литургијом, славском литијом и благосиљањем славског колача у подгоричком насељу Толоши прослављен је празник Светих мученика Макавеја – слава храма. Звучни запис беседе -Данас славимо и изношење Часнога Крста. Свети Макавеји, које такође данас славимо, на двјеста година прије Христа распели за светињу Божју и мученички пострадали бранећи закон Божји и бранећи светињу храма јерусалимског. Све је, дакле, у знаку распећа Христовог и у знаку Његовог васкрсења. И оно што се догађало прије Христа, и оно што се догађало у Његово вријеме и са Њим, и оно што се догађа до дана данашњега и оно што ће се догађати до краја свијета и вијека, рекао је Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. -Свети и часни крст је сила онима који се клањају Христу, а саблазан за оне који га се одричу. Света браћа Макавеји, и њихова чудесна мајка, и првосвештеник Елеазар, који су живјели прије Христа, а који су пострадали на христолики начин, пострадали су бранећи светињуи Божју. Ријетке су мајке каква је била мајка Светих Макавеја, казао је Владика и нагласио: -Црква Божја памти сва страдања за светињу Божју и подсјећа свајко људско покољење да су само они који остају вјерни живоме Богу и Његовој истини, правди, доброти и мудрости – истински и прави људи. Само су истински и прави људи они који су спремни да се жртвују за име Божје и правду Божју. Таква је била мајка Светих Макавеја, такви су били Макавеји, Елеазар првосвештеник, који су се жртвовали и зато остали запамћени, ево, до наших времена. А памте се и овдје од прадревних старохришћанских времена, највјероватније до деветог вијека је овај њихов храм овдје саграђен. Овај храм рушен, као некада јерусалимски и поново обнављан, да би, ево, сада поново, после оног безбожног времена, које је владало и овим крајевима, после оних који су се одрекли закона Божјег, имена Божјег и Часнога Крста, овај храм и спомен Свете браће Макавеја васкрсао. -Видимо и сами да се ништа није промијенило од времена древних безбожних властољубаца и царева. Наставља се прогон имена Божјег, гажење по Цркви Божјој… Ево сад доносе законе да отимају храмове, као што су радили они безбожни цареви и краљеви у вријеме браће Макавеја. Али, једно је сигурно: Часни Крст је онај који побјеђује, побједници су они који страдају као браћа Макавеји, који су тјелесно погинули са мајком својом, али су остали да се памте до наших времена. Светиње, које се подижу у славу Божју, а у част њихову, ево настављају да васкрсавају да кроз њих васкрсава истинска и права вјера, права Црква Божја, право сабрање у име Оца и Сина и Духа Светога, Бога нашега, поручио је митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних, митрополит Амфилохије је предводио литију око храма, а онда благосиљао и преломио славки колач. Митрополит Амфилохије је на крају честитао славу сабранима, а домаћин славе Будимир Видаковић предао је домаћинство за наредну годину Мишку Радоњићу. Старешина храма протојереј Предраг Шћепановић заблагодарио је митрополиту Амфилохију, браћи свештеницима и верном народу сабраном на светковини. -Хвала нашем Буду Видаковићу и братству Видаковића који су нас овако лијепо угостили. Нека Бог благослови њихове њиве и винограде, и на првом мјесту здраву дјечицу. Да се рађају у њиховим домовима, и у свим домовима. Од данас, по Владичином благослову, пут поред храма зове Макавејски пут. Од прошле године, како га је Митрополит освештао, овдје, хвала Богу, нема ниједног удеса, а до тада су овдје били чести удеси, казао је прота Предраг Шћепановић. Извор: Српска Православна Црква Слава толошке цркве Светих Макавеја, богослужио Митрополит Амфилохије SVETIGORA.COM Светом архијерејском литургијом, славском Литијом и благосиљањем славског колача у подгоричком насељу Толоши данас је прослављен празник Светих...
  7. У оквиру манифестације „Духовне вечери у Горњем манастиру Острогу“ протојереј Драган Крушић одржао је синоћ предавање на тему ”Светитељи Божији као истински свједоци Васкрслога Христа”. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Сви свети, посебно Свети мученици – страдалници који су својим мучеништвом и земаљским животом положеним за Христа ради задобијања Небеског живота, показали су да су деца будућег века и светионици у тами који нам показују пут којим треба да ходимо, казао је данас у Недјељу Свих светих, архимандрит Сава (Јањић), игуман манастира Високи Дечани, у пастирском слову сабранима на Светој литругији у овој древној немањићкој светињи. Задужбина српског краља Светог Стефана Дечанског је имала данас и посебну радост, у току Свете службе Божије крштена је и миропомазана мала Ивона. „Свако је позван да понесе свој крст. Нико не може знати шта нас све чека, али крст је управо у томе да примимо са благодарношћу и љубављу све што нам Господ даје, и ако је лако и ако је тешко, са чврстом надам да је то добро за нас и баш оно што нас уводи у живот вечни. Да не ропћемо и не одбацујемо тај крст, већ да заблагодаримо Господу да нас преко тих малих мука и невоља, кроз које често пролазимо у овоме животу, уведе у много већу радост која почиње сада и овде, већ у овоме свету, и траје у векове векова“, казао је архимандрит Сава. Отац је нагласио да би ми, људи по своје слабости, волели вечни живот и васкрсење, али без крста: „Волели бисмо да нам све некако буде лакше. Волели бисмо да нам духовни живот буде једна утеха и бег од мука и невоља овога света, а не оно што треба да буде, а то је начин како да се суочимо са невољама и проблемима у овоме свету, и лепим и ружним, на начин који ће нам помоћи, не само да сачувамо своју душу и духовно узрастамо и сазремо, већ да будемо утеха и онима око нас.“ И зато Црква стално, као и светитељи, подсећа да наше Царство није од овога света, као што ни ми нисмо од овога света, бесједио је о. Сава и појаснио да су хришћани у свакој земљи домаћи и свака земља им је отаџбина, али у свакој земљи су странци. „Дакле то је живот хришћански! Ми пролазимо кроз овај свет идући као путници ка Царству Божијем које је заправо, и Господ каже: Царство небеско је у вама, у нашим срцима и када нађемо то обиталиште тихо мира и радости, то је онај мир о коме Господ говори: Мир Свој дајем вам. „ Објаснио је игуман дечански да тај мир није од овога света и да нам га не могу одузети моћници и силници овога света, који мисле да могу да поробе оно што се поробити не може, а то је слобода коју имамо у Христу Господу спаситељу нашем. Тај мир када човек задобије, без обзира да ли је у здрављу и снази или у болести и самрти, у младим или старим годинама, осјећа радост и благодари Господу и постаје благовесник те радости свима другима и извор неизмерне утехе, као што су и светитељи били кроз историју: „Такав је био и међу светима и просјавши Свети краљ Стефан Дечански, чије свете мошти овде почивају већ скоро седам стотина година, који је у свом животу прошао много искушења и страдања иако је био царскога, краљевскога рода, али његов живот, као и многим владарима, краљевима, није био лак.“ Говорећи о животу Светог краља Светог Стефана Дечанског, отац Сава је подсјетио на велика страдања овог Божијег угодника која су га пратила кроз цео његов живот, због којих је и он могао да се запита чему све то, који је смисао живота. „Нема те светске славе која није угорчена страдањем, нити младости која није угорчена неким болом, патњом, губитком који нам Господ допушта не да би се играо са нама и зато што је то Њему потребно, већ зато да бисмо познали дубоко, суштаствено, пролазност свега и да се не бисмо ни за шта везали. Када човјек није везан ни за шта од овога света, он је најслободнији, јер тада му нико ништа узети не може.“ По његовим ријечима када смо везани за новац, славу, положај,богатство, углед у свету, човјек живи у сталном страху и борби да гурне другога, да себе постави на боље место, не видећи заправо да гурајући другога гура самога себе, да газећи другога гази сам лик Христов у другоме и у ближњем: „Господ нас све време учи да схватимо и разумемо колико смо међусобно повезани и колико смо сви синови, не само по нашој заједничкој људској природи у паломе староме Адаму, већ пре свега, у новој освештаној људској природи коју је сам Господ – Логос – Син Божји предвечни узео и вечно сјединио са божанском природом како бисмо у њему нашли вечно покојиште и радост, вечни смисао живота.“ Управо је то смисио и Света тајне крштења коју је данас примила наша мала сестра Ивона, казао је архимандрит Сава и додао да је то смисао и монашког живота: „Ми долазимо овде да се подсетимо то крштенског завета да док не умре у нама стари човек са својим жељама, идејама, маштањима, амбицијама, неће се родити нови човек у Христу Исусу, а када заживи у нама Христос, то је нови истински живот који почиње већ сада и овде.“ У Господу нема ни прошлости, ни будућности, већ све је један велики тренутак који стално бива, истакао је отац и додао да онај који уђе у заједницу са Господом сада је већ и у вечности истовремено, али у овоме свету, и доживљава ту неизмерну радост која се излива благодаћу Духа Светога и божанским енергијама испуњава и блажи васцелу творевину. Како ми то често затворених очију не видимо и живимо старим човеком и поново се враћамо својим старим навикама и обичајима, ту су светитељи који нас стално подсећају да је то смисао нашег живота да постанемо нова твар, јер на крају Господ ће престворити и небо и земљу, и настаће ново небо и нова земља, као што и говори последња књига у Јеванђељу Откровења и као што сведоче многи светитељи који су имали откровења о томе. „У том новом небу и тој новој земљи живеће само они који су заиста живели Христом, који могу са апостолом Павлом да кажу: Не живим више ја него живи Христос у мене“, закључио је архимандрит Сава (Јањић), игуман манастира Високи Дечани, у литургијској бесједи на празник Свих светих. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Светитељ острошки и највећи чудотворац наших времена без престанка чудотвори, а то нам сведоче и безбројна исцељења и чуда која се свакодневно благодаћу Божјом догађају у острошкој обитељи, која ваистину постаде нова бања Витезда. Манастир Острог са слободом можемо назвати духовним и молитвеним центром и местом безбројног ходочашћа.О Светом Владици Василију и његовом животу, о правилном разумевању светитеља и чуда у Цркви говорио је катихета Бранислав Илић у Јутарњем програму радио ”Беседе.” ИЗВОР: Радио Беседа
  10. Без обзира на то шта он о томе каже, људи слушају савете оца Анреја Ткачова, чак и када не ласкају њиховим ушима. Постоји нека законитост у томе да је један интелектуалац, мислилац, реторичар, особа која промишља о, појединачним, и глобалним појавама, услед нарочите потребе јавности да чује добру поуку, у центру пажње. Овог пута нас интересује само књижевност. Оче Андреје, ваш однос према савременој књижевности је ”нормалан”, ако имамо на уму ”нормалног” интелектуалца на међи старог и новог столећа. Као норма се, у датом случају, узима низ разумљивих симпатија, у којима просијава смисао прошлих времена. Ваше мисли о Бродском (хипотетично стављање његовог стваралачког опуса у период православне ренесансе) у овом светлу изгледа сасвим здраво. Зар није најпримамљивије у песничком занату својим очима посматрати борбу усамљене људске душе са неверјем, и што би се крило, са вером? Пред припремљеним читаоцем отвара се не само лирски дневник, колико – са тачке гледишта православног свештенослужитеља – епска слика борбе са искушењима свих врста и праваца. Према Вашем мишљењу, ко је од песника двадесетог века изашао као победник из овог окршаја? Да ли је уопште било таквих, или смисао поезије може објаснити следећи принцип – губитак на том пољу? - Мислим да је поезија борба личности за истински живот. Личност је стога и личност, јер не личи ни на кога. Она није ”једна од многих”, већ ”једна једина”. Та ”једна једина” покушава да победи оно, са чиме се сви сусрећу. У тој борби личност задобија јединствени глас, и глас се одједном може чути и препознати. То је поезија. У овој драми победа није ни унапред решена, нити загарантована. Пре ће бити да је пораз реалнији. Али сама чињеница борбе, чињеница да човек дрхти попут уловљене рибице у мачијим канџама ствара и биграфију, и историју. Поезија извире из ужарених кратера. Тако је много песника је у руској историји, да без њих не можеш никако. Мени је важно да су прегажени генији, који се нису везивали за вечност. На пример, Мајаковски и Цветајева. А они који су свој пут ка Богу пронашли, живе даље, постхумно су много више су урадили. Оставили су следбенике, одмотали су нит континуитета. То су, примера ради, Пастернак и Ахматова. Тако да, историја руске поезије оправдава фразу Чехова, у којој велики писац каже да човек мора или да верује, или да тражи веру. У супротном је празан човек. - Како бисте дефинисали смисао песничког мајсторства? Данас, захваљујући напорима многих, и многим труковима ”у закону”, разговор о мајсторству је померен на најудаљенију полицу, и већ је успела да падне прашина на њега. Онима који оперишу мњењем не одговара разговор о мајсторству: тада би њихови инстант идоли (по правилу њихови блиски пријатељи којима они много дугују) могли да се нађу у ситуацији, у којој никако не би смели смели – без премије на коју су се намерачили. Да ли је за поезију важан стил? Зар није најважнији позив једног песника да створи стил, а потом све остало? Или је ”препознатљивост” категорија блиска домаћем ”шоу-бизнису”, у којем један ”таленат” од другог разликује само боја мараме око врата? - Бродски кога ја јако волим, а волим га између осталог и због тога што у ”Писму једној песникињи” каже за себе: Заражен сам здравим класицизмом, а ви, друже мој, заражени сте сарказмом. Овде, без губитака по риму, могло би се рећи, ”формалним класицизмом”, али Јосиф Александрович пише ”здравим”. ”Здрави класицизам” је близак песнику. Песник треба да овлада (у мери својих снага) свиме, што је створено у поезији пре њега. Треба да се опроба у сонати, елегији, епитафима. У супротном, од њега ће постати Оскар Бендер. Онај самопроглашени уметник, који је намаљао Сејача који сеје обвезнице државног осигурања. И када су га због те мазарије бацали са пароброда, викао је: ”Хајде да расправљамо! Ја тако видим свет!” Да, постоји саблазан да се, услед одсуства талента, уметник сакрије иза ”концептуалности”. Тако је и у сликарству. И у поезији. Право на одрицање старих форми може имати само вешти мајстор, мајстор тих истих форми. У супротном, дело има призвук шарлатанства. - Сећам се ваших речи, које су многе изненадиле, у вези са класичном руском књижевношћу. Поменули сте да она поседује неку манијакалну усмереност ка ”сувишним људима”. Признајем да сам и сам био задивљен: исти они оњегини, и печорини, базарови и инсарови, рудини, и тако даље, видели су совјетски историчари књижевности као квалитетни ензим, које је разлагао тле императорског једногласја, и према томе, потпомогао надолазећи социјални преврат. Данас можемо да видимо њихово очајање, њихову раздражујућу беспомоћност, али, могу ли се , овако, са прага осуђивати они који су одредили руску књижевност – индивидуе, личности које су рефлектовале празнину и незнање? Зар је њихова главна функција слабост? - Видите, човек увек треба да тражи себе и своје место у свету. Успех зависи од тога да ли ће човек благосиљати свет, или ће га проклети. Људи који нису пронашли себе, проклињали су себе. Али не само себе, него и цео свет. Они који осећају своју болест, желе да се сада, овог тренутка, цео свет запали са све четири стране, или да се распадне у парам-парчад. У томе се крије психолошка тајна свих револуција, а значи и тајна наше националне трагедије. Стога ја, заједно са Розановим, сматрам да је Русију ослабила, обескрвила, и докрајчила управо књижевност са својим култом незадовољних лењиваца. Љесков је исмејао свештенство, Островски је исмејао трговце, Шчедрин је полио отровом сву историју, и потом је остало само да ”Аурора” испали. То сам и по Украјини видео. Гнусни бунт, бесмислени и жестоки је, попут ђубрета на улици, усисавао у себе, све оне који су размишљали категоријом ”потрошачке корпе” и нису пронашли себе. А одозго се одомаћила гомила радозналих негативаца. И то је све. Тако је увек. - Покушаји да се формира слој људи са јасним циљевима, који верују у своје предназначење (Штолц, Костанжонгло), у општем духу XIX века, несрећно су се завршавали. Критика их је у најмању руку видела као извештачене, несрећно извајане, али и сасвим идеолошке. Један Пушкинов Петруша Грињов је јак, млад и румен. Срећа па је богат, иначе га не би заобишла судбина Макара Девушкина. Мишкин је болестан, Акакиј Акакијевич је некако сасвим отворено убог... ”Позитивни” су се представљали час ”ловци на главе”, час младићи израсли од Достојевског, који се нису растали са илузијама да ће створити нешто на некој засебној својини. Пример је исти онај смртно позитивни Толстојев антагонист Левин – зашто класици нису успели да створе образац понашања? - Интелегенција која је писала, није имала ”дохрану” са другог света. Заробљени у социјалној проблематику, вечно трчкарајући у круг око истих питања, били су осуђени на неуспех. А човек је оно ”што треба победити”. Неопходно је имати везу са Богочовеком. Киријевски, Леонтјев, и Гогољ су нашли свој мир у Оптини. И то је био прави пут. Како се Павле васпитавао код ногу Гамалијела, тако би и наши књижевници и филозофи требало да се васпитавају и сазревају код ногу Амвросија и Серафима. Није им се отворило. Показао се јаз између образованог слоја, и народне вере, која је била карактеристична за епоху после Петра I. Писци су морали, макар ретко, да удишу кисеоник Светог Духа. Али многи једноставно нису знали, где је та ”маска са кисеоником”, па су се некако глупо удавили. Удавили су се у тешкој атмосфери ”досадних песама земље”. - Рођење совјетског пантеона хероја такође није обиловало повећаним благостањем. Ране смрти Јесењина и Мајаковског су друга тема. ”Нису изашли на крај са надлежнима, ухватила их је турбуленција”- рекла би за њих ортодоксна особа. Али, апсолутно антисовјетски Мелихов, сентиментални Левинсон Фадејева, и скоро библијски Соколов Шолохова, сигурно да нису били комунисти-лењинци, ако ништа друго, онда у партијско-номенклатурном смислу. Друга половина XX века је престала да даје нешто херојско, као да мирне домаће драме, без обзира на призиве партије да у малом виде велико (нпр: ”соцреализам”) нису у стању да створе нешто изван егзистенцијалне рефлексије. По вама шта чини основу совјетске књижевности, како радикали воле да је ословљавају – књижевности ”безбожништва”? - Совјетска књижевност је попут неког копна, сведочанство о животу народа, које би, у случају да умукне, изнутра експлодирало услед свега оног што га испуњава. Совјетска књижевност је врло разнолика. На основу којих критеријума можемо упоредити рецимо Булгакова, и Шукшина? Или А. Платонова, и Твардовског? То су звезде које обајсјавају небо. Међу њима су огромне дистанце. Али ми их посматрамо као једнаке, и они радују наше очи. Совјетска књижевност у најпоштенијим, крвљу срца исписаним, примерима наставља традицију велике Руске књижевности. И жеђ за Богом у њој звучи тако дубоко и искрено, да јој назив ”безбожничка књижевност”, у целини, не одговара. - На тренутак ћемо се осврнути на ”одвојену тему” – због чега је, по вашем мишљењу, насилна, и самоубилачка смрт постала карактеристика песничке судбине? Страсти, одсуство кочница, лакомисленост, лоше навике? - Нуспојава материјализма, у који се, као у реку, слило европско човечанство крајем XIX века. Ниче је рекао да је ”Бог умро”. Људи су поверовали, и сами су умрли. Одбацили су од себе вечну димензију, као што човек одбацује од себе стид, када жели да се упусти у најжешће страсти. Одатле и жестина XX века. Људе нису штедели, јер су људи били идеолошки убијени. А тамо где је убиство, има места и за самоубиство. Самоубиство је појединачни пример убиства генерално. И често самоубиство учине они који су пре тога неког убили. Убио, спознао, није издржао, и подигао руку на себе. Има смисла размишљати на следећи начин: можда све те познате самоубице нису издржале јер су убили нешто вредно? Љубав, на пример, или веру, или су ставили талант у службу неким ”згодним” приликама. Има о чему да се размишља. А сваки случај је посебан. - Ако бисмо сумирали наслеђе Златног, Сребрног, и не знам којим металом да означим совјетских осамдесет и четири године, – века, да ли је књижевност пред људима испунила своје назначење? Или се колебала, мучила, али на крају ипак дала со земљи? - Свакако не бих рекао да су ове реке суза, и расипање мудрости со земље. Ево Шукшин описује мушкарца, који слуша како му син учи напамет Гогољев одељак о птици тројки. И одједном бива просветљењ: А ко је у колима? Није ли ваљда Чичиков? Зар то грми и звецкају звона, док народ избезумљено бежи, а тројка носи лопова подбулих образа? Разумете? То је засенило ово простог мушкарца код Шукшина. И он је почео да трчи по селу: Кога то птица тројка носи? Ето како може да утиче књижевност. То значи да је човек оживео. Зато код Некрасова у ”У рововима Стаљинграда” између ада и вечног ишчекивања смрти, војници читају књиге. Пронађу у разрушеној кући сачувани том Толстоја или Чехова, и читају између битака. Зар то не вреди много? - А просвећени Запад? Да ли је он створио довољну платформу да би се метафизичке кризе народа Западне Европе и Северне Америке дешавале што ређе? Или ћемо једноставно очекивати да ангажована књижевност помогне човеку, чија је обавеза да о смислу живота свакодневно не пита ни класике, ни савременике, већ самог Творца? - Човек је осуђен на метафизичку кризу. Њега не треба штитити од те кризе – треба му показивати излаз из ње. И књижевност може да буде такав ”знак крај пута”. Само, са Богом не може свако да разговара. Човек мора и другог човека да саслуша. Књижевност пружа такву могућност. -Јосиф Александрович скоро да је први поново увео у употребу термин ”постхришћанства” као епохе, у којој све оно пређашње, за шта се мислило да се ни за хиљаду година не може променити, развејава, или отпада, као протуберанце од сунчане површине, и изнова открива сав вакумски ужас пред бићем, у којем се скоро сасвим не виде трагови Творца. - Апсолутно тачно. Тако живимо. Само фудбалска утакмица или омиљени серијал не дозвољавају да јасно осетимо ту космичку хладноћу која нам је за вратом. Распало се Царство, Црква је једва преживела, скоро да се распала породица. Дошао је ред на експерименте са човеком, са личношћу. Ево само што је, помоћу технологије, нису искидали. На неким местима можемо Апокалипсу да читамо као новине. Само неће сви да признају шта се дешава, већ мисле: нас скоро неће савладати. - Савремени човек страда још и стога, јер је затрован прелепим илузијама од пре триста година – слобода, Просветитељство, хуманизам. Вратити га у духовну реалност прошлих векова је проблематично, имајући на уму ко (шта) се супротставља Цркви. Прети јој насиље. Постоји ли излаз, и постоји ли особа способна на то, ако да, ко би то могао бити? Какве особине би требало да поседује да би имала, макар и најмању, шансу да се провуче кроз иглене уши? - Лепо сте рекли: ”затрован прелепим илузијама”. Наравно, Просветитељство се разоткрило још када су звечале француске гиљотине. А доброћудни хуманизам се није завршио са појавом атомске бомбе, него са изумом митраљеза и гаса. Дакле, оно што имамо, то је Литургија! Царица Литургија, рекао бих. Литургијски преображај и обнова представљају органску обнову свег живота, и такву могућност ми чувамо. Узгред, управо је Гогољ први увидео, да људи не једу једни друге, само због тога јер се још служи Света Литургија. - У времену када је у сваком од нас пољуљана индивидуа, и када је национални дух, који се некада хранио црквеним јединством облика и садржаја, измучен дугим државним безбожништвом, шта бисте посаветовали онима, који настављају да продубљују стихове, и стварају их? - Прво бих им посаветовао да постану ”његово Величанство – благородни читалац”. Читалац је подједнако важан, као и писац. Некад и важнији. Читалац је скоро коаутор, извиђач, ловац на бисере, познавалац, и власник блага које већини није потребно. Читалац је ауторов најбољи пријатељ. Невидљиви. Укратко, посаветовао бих да сви постану благородни читаоци. - Вама не могу да одоле десетине, ако не и стотине жедних, међу којима су сигурно и књижевници, како они успешни, тако и они мање. Шта Ви из тога можете да научите? У каквом стадијуму се налази сазнање књижевника? Да ли је оно камен крајеугаони, да ли неко међу тим залуталим и несрећним, случајно, открива у себи, поред светског образовања, зачетак духовног познања, искуства? Да ли сте мислено примењивали на себи ако не судбину, онда макар једну од ипостаси владике Филарета, који уразумљивао генија Пушкина? Да ли подучавате неког од угледних књижевника, и ако подучавате, онда како, како вам се чини, да ли тај процес има успеха? - Лош сам критичар. Код читања сам пристрасан, нејасан и избирљив. Али људе, непотребно, не волим да љутим. Сажаљив сам. Са таквим особинама, тешко да неко може да буде наставник. Што се духовног искуства тиче, оно је, несумњиво, ту. И са те тачке, наш народ је још жив, упркос историјском процесу. - Делује очигледно, али, из неког разлога, појављује се лишавајућа слободе и воље мисао о томе, да је Библија псотавила матрицу бесконачне будућности, и да је немогуће”искочити” из библијских тема. Прво – да ли је потребно искакати? Друго – по вама, зар се неће десити нешто лоше са онима који искоче? - Не треба искакати из библијских парадигми. Ево ”Буратино и златни кључ” – типично прекомпоновање приче о блудном сину на језик бајке. Али зар је неко изгубио због тога? Сви су добили. Било који роман, било која повест, прича су само проширено ауторско тумачење негок библијског цитата. Одатле и епиграфи уз приче, преузети из Писма. ”Моја је освета, ја ћу вратити” – код Толстоја у ”Ани Карењиној”, на пример. Из Библије не треба искакати, треба урањати у њу. Посебно ми, који смо преживели период насилног одвајања од Библије. - Како се односите према терминима ”православна литература”, ”духовна литература”, који се користе у савременој историји књижевности? Да ли постоје верници, савремени писци, песници, који нас као читаоце привлаче? - Схватање ”православна литература” је много шире од асортимана у црквеној продавници. Старац Амвросије Оптински је испод кревета држао басне Крилова. И са љубављу их је читао. А “Браћа Карамазови” су спасили од очајања, и привели исповести више руских душа него најуспешнији проповедник. И, завршићемо овом фразом. С Богом Светим. Извор: Православие.ру
  11. Проповед у Псковопечерском манастиру 5. фебруара 2019. године после литургије у спомен на архимандрита Јована (Крестјанкина). У данашњем јеванђељском тексту чули смо причу о томе како је Господ Исус Христос проклео неплодну смокву. Ово је једно од јеванђељских места чије је схватање нешто сложеније. Господ је проклео неплодну и раскошну смокву пошто није нашао плодове на њој. Наизглед, све је прилично јасно. Али јеванђелиста Марко неочекивано додаје: „...јер још не беше време смокава“ (Мк. 11: 13), односно, једноставно речено, још увек није наступило време за рађање плодова, за бербу. Али Господ неумољиво проклиње смокву и она се суши. Овај неочекивани, строги, и наизглед неправедни суд над смоквом у многима изазива недоумицу. Али нама, који се данас налазимо овде у храму, на дан упокојења архимандрита Јована (Крестјанкина) одговор на ову недоумицу даје човек у чији спомен смо се данас окупили. Већина нас који стојимо овде сећа се својих сусрета с оцем Јованом. Он је многима био духовник. Али зар је постојало неко време када бисмо дошли код њега, а да то не буде време кад он рађа духовне плодове? Зар је постојао иједан сусрет у току дугог низа година кад нам није даровао плодове Светог Духа, које је одгајио на дрвету свог монашког и свештеничког живота? То се никада није десило! Истински пастир Божији, истински хришћанин никад не престаје да доноси плодове. Отац Јован нам је дао велики, дивни и радосни пример могућности за управо овакво рађање плодова које је толико пријатно Богу. У време његове младости, затим зрелости, па чак, усудићу се да кажем и телесне старачке немоћи и трошности, долазећи код њега сваки пут смо добијали најчистије духовне плодове његових спасоносних савета, његових ватрених молитава које нам је отац давао, како је волео да каже: „од све душе и свег срца“. Без обзира на то да ли је био болестан или здрав, да ли је био уморан након вишечасовног пријема стотина људи, или би био пун снаге после краћег молитвеног предаха, отац Јован се преображавао кад би чуо глас Божији који му је објављивао да треба нахранити и укрепити људе плодовима његовог духовног живота. Да треба да укрепи, подржи и утеши напаћеног човека који долази код њега. Уврежено је мишљење да је утеха нека скоро психотерапеутска ствар: психолошка помоћ за умирење. Али није: истинска духовна утеха је нешто сасвим друго. То је даровање човеку у било којим, чак и најтежим искушењима благодатних сила за живот и спасење. Силе и мудрости да схватимо како се ова искушења преображавају у наш спасоносни крст. Силе за духовну победу. Духовни плод је, по речима апостола Павла, „љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање“ (Гал. 5: 22). Отац Јован је био управо онај човек који је имао дар да насити људе овим духовним плодовима. Он је био онакав каквим је Господ призвао своје ученике да буду у јеванђељској причи са смоквом. Не да буду дрво које живи по природним и обичним законима: које час рађа плод, час својим величанственим изгледом рађа само наду на плод, а кад се мало боље погледа испоставља се да је јалово. Господ је позвао ученике на натприродан живот – да увек доносе плод! Тешко је оценити колики је значај оца Јована и стараца Псковопечерског манастира. Као што је у XIX веку руском друштву које је изгубило веру и које је губило Бога снагу дала Оптина пустиња, тако је у још суровијем двадесетом веку Псковопечерски манастир неколико генерација наших сународника привео Богу. Огроман, огроман значај у томе имају вера, љубав, милосрђе и дивна храброст архимандрита Јована (Крестјанкина). Благодаримо Господу за то што је већина нас који данас овде стојимо, имала могућност да види оца Јована и да једе са његове духовне трпезе. Сећамо се како нам је давао целог себе без остатка. Проћи ће време и онај ко буде говорио проповед на дан његовог спомена рећи ће: „Благодаримо Богу што се бар неки од нас сећају оца Јована, а остали живе и о сећањима других о њему.“ Затим ће доћи време кад на земљи више не буде било људи који су лично познавали оца Јована. Али својим очима видимо како плодови његовог духовног врта, његово духовно наслеђе, његова сила љубави и вере данас доносе плодове и како ће у току многих векова служити људима. На дан кад смо сахранили оца Јована протојереј Димитрије Смирнов је на питање: „Оче, шта можете да кажете о оцу Јовану?“ једноставно, али апсолутно тачно рекао: „Данас сахрањујемо светог човека.“ Свима нама који смо се данас окупили овде хтео бих да пожелим да једнако, као и за живота оца Јована, добијемо исту ону утеху, исту ону радосну снагу за живот и борбу против греха, које је тако изобилно даровао старац архимандрит Јован (Крестјанкин). По његовим молитвама, Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас. Амин! Сад ћемо обавити литију, затим ће манастирска братија прва проћи кроз пештере како би тамо служила литију на месту упокојења оца Јована. А за вас је у међувремену у манастирској порти припремљено нешто да се почастите. После тога и ви прођите у пештере, на гроб оца Јована. Нека вас Господ спаси! Извор: Православие.ру
  12. Двадесет другу емисију "Светотајинско богословље" обележила је тема старозаветног свештенства и поимање новозаветног свештенства у личности Господа нашег Исуса Христа Великог и вечног Архијереја. Централни моменат старозаветног богослужења било је жртвоприношење које је требало стално да подсећа људе на њихову кривицу пред Богом, на првородни грех који их је оптерећивао, и на то да Бог може да чује и прими њихове молитве само због оне жртве коју ће за искупљење њихових грехова касније да принесе Спаситељ света, Месија-Христос, Који треба да дође у свет и искупи људски род. На тај начин, богослужење је за изабрани народ имало утешитељну снагу, и то не само по себи, него зато што је представљало праслику оне жртве коју је једном требало да принесе Богочовек, Господ наш Исус Христос, који је разапет на крсту за грехе васцелог света. Својим страдањем, Христос се показао Великим и јединим истинским Првосвештеником чиме је означио крај старозаветне улоге првосвештеникâ и жртвоприношења, а увео нови и бољи савез Бога са васцелим људским родом, чиме је донео опроштење грехова до краја века, насупрот левитском свештенству и жртвоприношењу. Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа, Епархије бачке, на чему благодаримо! ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Нова емисија "Светотајинско богословље" на Радију Беседа (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - О Светим Тајнама Цркве (прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Светоотачке основе православног учења о Тајнама (друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија - извор и врхунац Светих Тајни (трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна Крштења (четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - први део (пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - други део (шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - трећи део (седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - четврти део (осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Последовања пре Свете Тајне крштења (девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења (десета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - други део (једанаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - трећи део (дванаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - четврти део (тринаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна брака (четрнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака (петнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - други део (шеснаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - трећи део (седамнаеста емисија) ВИДЕО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - четврти део (осамнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - пети део (деветнаеста емисија) АУДИО Из јутарњег програма радија Беседе: О првом циклусу емисијâ Светотајинско богословље (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна свештенства (двадесет прва емисија) АУДИО
  13. Двадесет другу емисију "Светотајинско богословље" обележила је тема старозаветног свештенства и поимање новозаветног свештенства у личности Господа нашег Исуса Христа Великог и вечног Архијереја. Централни моменат старозаветног богослужења било је жртвоприношење које је требало стално да подсећа људе на њихову кривицу пред Богом, на првородни грех који их је оптерећивао, и на то да Бог може да чује и прими њихове молитве само због оне жртве коју ће за искупљење њихових грехова касније да принесе Спаситељ света, Месија-Христос, Који треба да дође у свет и искупи људски род. На тај начин, богослужење је за изабрани народ имало утешитељну снагу, и то не само по себи, него зато што је представљало праслику оне жртве коју је једном требало да принесе Богочовек, Господ наш Исус Христос, који је разапет на крсту за грехе васцелог света. Својим страдањем, Христос се показао Великим и јединим истинским Првосвештеником чиме је означио крај старозаветне улоге првосвештеникâ и жртвоприношења, а увео нови и бољи савез Бога са васцелим људским родом, чиме је донео опроштење грехова до краја века, насупрот левитском свештенству и жртвоприношењу. Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа, Епархије бачке, на чему благодаримо! ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Нова емисија "Светотајинско богословље" на Радију Беседа (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - О Светим Тајнама Цркве (прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Светоотачке основе православног учења о Тајнама (друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија - извор и врхунац Светих Тајни (трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна Крштења (четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - први део (пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - други део (шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - трећи део (седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - четврти део (осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Последовања пре Свете Тајне крштења (девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења (десета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - други део (једанаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - трећи део (дванаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - четврти део (тринаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна брака (четрнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака (петнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - други део (шеснаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - трећи део (седамнаеста емисија) ВИДЕО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - четврти део (осамнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - пети део (деветнаеста емисија) АУДИО Из јутарњег програма радија Беседе: О првом циклусу емисијâ Светотајинско богословље (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна свештенства (двадесет прва емисија) АУДИО View full Странице
  14. Пред Свету Тајну Причешћа, којој ће сабрани вјерни народ приступити у великом броју, свима сабранима се пастирским словом началствујући протојереј Предраг Шћепановић. Он је kazao да нам је носити крст у овоме животу суђено, те да морамо претрпјети разне неправде, страдања, али да се ипак у животу хришћанина све завршава радошћу будући да се са крста (страдања) одлази на васкрсење. Oтац Предраг се осврнуо и на дух времена у којем живимо, карактеришући га као вријеме у којем се глорификују егоизам, самољубље, који искључују оно што је суштински битно за заједницу, заједништво и истинску љубав, а то је жртва. По његовим ријечима, управо савршенство љубави и жртве јесте оваплоћено на Крсту, оваплоћено је страдањем Господњим за човјечанство као актом највеће љубави Бога према човјеку. Зато Крст Часни јесте једини истински симбол љубави на коју смо и ми призвани и позвани. “Живимо у временима самољубља. А крст је управо богољубље и човјекољубље јер је најтежу бол и најтежу чашу жртве испио управо Господ наш Исус Христос. Страдао је од људске руке коју је саздао не питајући: Зашто мене ? Због чега мене ? А Он једини бијаше без гријеха, једини праведник. Зато браћо и сестре, примајмо све што нас сналази у нашем животу као из Божије руке”, закључио је отац Предраг Шћепановић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. Крстовдан – празник Воздвижења часног Крста Господњег, свечано је прослављен у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Светом службом Божијом началствовао је протојереј Предраг Шћепановић, уз саслужење протојереја-ставрофора Далибора Милаковића, као и протојерејâ : Миладина Кнежевића, Мирчете Шљиванчанина, Бранка Вујачића и протођакона Владимира Јарамаза. Звучни запис беседе Пред Свету Тајну Причешћа, којој ће сабрани вјерни народ приступити у великом броју, свима сабранима се пастирским словом началствујући протојереј Предраг Шћепановић. Он је kazao да нам је носити крст у овоме животу суђено, те да морамо претрпјети разне неправде, страдања, али да се ипак у животу хришћанина све завршава радошћу будући да се са крста (страдања) одлази на васкрсење. Oтац Предраг се осврнуо и на дух времена у којем живимо, карактеришући га као вријеме у којем се глорификују егоизам, самољубље, који искључују оно што је суштински битно за заједницу, заједништво и истинску љубав, а то је жртва. По његовим ријечима, управо савршенство љубави и жртве јесте оваплоћено на Крсту, оваплоћено је страдањем Господњим за човјечанство као актом највеће љубави Бога према човјеку. Зато Крст Часни јесте једини истински симбол љубави на коју смо и ми призвани и позвани. “Живимо у временима самољубља. А крст је управо богољубље и човјекољубље јер је најтежу бол и најтежу чашу жртве испио управо Господ наш Исус Христос. Страдао је од људске руке коју је саздао не питајући: Зашто мене ? Због чега мене ? А Он једини бијаше без гријеха, једини праведник. Зато браћо и сестре, примајмо све што нас сналази у нашем животу као из Божије руке”, закључио је отац Предраг Шћепановић. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  16. Често питање и недоумица која мучи наше слушаоце је које су то разлике између духовног и душевног, тако да је и отац Макарије, у одговору на прво питање наших слушалаца, говорио на ову тему. ,,Душевност је живот по палој природи а духовност је она истинска природа по којој је човјек назначен да живи“-каже отац Макарије. Отац Макарије нам објашњава и које су разлике између срца и ума и даје одговоре на још нека увијек актуелна питања наше вјере, на која ћете наћи одговоре ако чујете ову емисију коју топло препоручујемо за слушање. Извор: Радио Светигора
  17. На почетку емисије Игуман Макарије тумачио је јеванђелску причу, која се чита на четрнаесту недјељу по празнику Педесетнице “О браку Царевог Сина“. ,,И како у древна времена, тако и данас, има оних који се само декларишу као Хришћани а има и оних који заиста живе у најдубљем односу са Богом. Е, то су истински Хришћани“-каже отац Макарије. Звучни запис емисије Често питање и недоумица која мучи наше слушаоце је које су то разлике између духовног и душевног, тако да је и отац Макарије, у одговору на прво питање наших слушалаца, говорио на ову тему. ,,Душевност је живот по палој природи а духовност је она истинска природа по којој је човјек назначен да живи“-каже отац Макарије. Отац Макарије нам објашњава и које су разлике између срца и ума и даје одговоре на још нека увијек актуелна питања наше вјере, на која ћете наћи одговоре ако чујете ову емисију коју топло препоручујемо за слушање. Извор: Радио Светигора View full Странице
  18. Литургијским сабрањем началствовао је свештеник Игор Балабан, а саслуживали су му: протосинђел Исак Симић, јеромонах Прохор Јосифов, јеромонах Јустин Мреновић, ђакон Александар Лекић и јерођакон Онуфрије Савић. После прочитаног одјељка из Светог Јеванђеља, сабраним монасима Цетињског манастира и вјерном народу ријечима бесједе обратио се свештеник Игор Балабан. Тумачећи јеванђељско зачало, отац Игор је говорио о ономе за шта треба да се боримо и шта треба да иштемо од Господа и шта је задатак хришћанског живота, задобијање Царства Божијег и Небеског Јерусалима. У другом дијелу бесједе вјернике је посјетио и на примјер Светог свештеномученика Јоаникија и на његову жртву и страдање. „Прво каже Господ да нико не може два господара служити. Ако служимо мамону, богу богаства, који је био лажни незнабожачки бог, ако служимо њему, онда ћемо сву силу коју имамо уложити само на то да се оптеретимо тиме шта ћемо да једемо, шта ћемо да пијемо, какав ће бити наш материјални положај. Ако томе богу служимо читавим својим бићем, онда не можемо служити истинском Богу. Зато Бог наш, Исус Христос тако изричито каже, немојте да се бринете, немојте да се оптерећујете са тиме, немојте да вам то буде једина преокупација у животу, немојте само то да вам буде, него служите најприје Богу. А како да служите Богу? Тако што ће те у својим молитвама и својим сабрањима, као што је и ово наше данашње, да иштете Царство Божије и правду његову. И онда нас тјеши и за ово прво што нам је рекао да се не бринемо око тога, око одјела, око пића па каже „А зна Отац ваш да је вама потребно све ово, иштите најприје Царство Божије и правду Његову а ово ће вам се све додати“. Дакле, као хришћани ми смо овде на пропутовању. Нарочито су подвижници наши хришћански кроз вјекове то говорили, ми смо овдје као на неком пропутовању. Ако је неко на пропутовању, и напримјер од Цетиња оде за Њемачку три дана, пет дана, он неће уложити све што има, све што је стекао у животу у Њемачку. Овдје му је дом, и овдје треба да сабира благо. Тако је Небески Јерусалим наш дом, а ово овде гдје живимо је екскурзија, једно пропутовање, и овдје треба да служимо Богу али да се сјећамо Небескога Јерусалима, Царства Божјега, и да се сјећамо и да себи тамо сабирамо благо духовно. Свако богаство које се сабира у име бога мамона, лажног бога, свако то богаство пропада, а оно богаство које сабирамо у Богу, тако што иштемо Царство Његово и правду Његову, то богаство нас чека у нашем дому, а наш дом је наручје Божје, то је наш дом, и њему се надамо. Овај свијет је пропутовање, али не уопште лагано, сви то знамо, није уопште лако, свакаква искушења нас чекају, чекала су нас и чекаће све генерације, и нашу дјецу и унуке и праунуке, и све који буду послије нас. Али, слава Богу имамо и безброј примјера људи који су живјели овако као што је Господ рекао. Учинили су то што је Господ рекао, нису себи сабирали блага на земљи, нису се уздали само у људске силе и и људску похвалу и у људску славу, него су све чинили у славу Божју. Данас славимо једнога од њих, нашег митрополита Светог Јоаникија Липовца, и са њиме пострадле свештенике и монахе и вјерни народ. Један од таквих који је испунио ово, који није служио мамону, није служио овоме свијету. Није све што има од себе дао за славу овосвјетску, него је био вјеран Гсподу и служио најбоље како је знао и умио. Али свијет у све вјекове, па тако и у вријеме митрополита Јоаникија не признаје то. Свијет људе који неће своје биће да граде на земљи, него своје истинско биће граде на небу, свијет врло често такве људе прогони, такви људи страдају од свијета. Тако митрополит Јоаникије не само да је био убијен, него му до дана данашњега не знамо ни гроба. Нису хтјеле његове убице да оставе ни за гроб да му се зна. Али, имамо ми у Јеванђељу јасно речено, иштите најприје Царство Божије, правду његову, сабирајте себи благо на небу. На земљи и имамо такве примјере, сваки дан славимо неког светитеља који је у свом животу потврдио и посвједочио те Господње ријечи. Ето данас славимо неког који нам је ту, био близу, који је прије пар деценија служио у службу у овом истом храму гдје се ми сад налазимо. И због вјерности Богу и Његовом јеванђељу је страдао. Није, руку на срце, Господ ништа друго рекао хришћанима, него да ће страдати због своје вјере. Није то било ни први пут, неће бити нажалост ни последњи пут да хришћани страдају. Видите како хришћани страдају широм свијета. Они који иду Христовим путем, Божијим путем никад нису мирни, јер свијет има своје законитости а овај пали свијет те своје законитости јако сурово спроводи на свима нама. Зато браћо и сестре, да се уздамо у Бога, да сабирамо себи блага на Небу, да не уложимо читав свој живот у то шта ћемо јести, шта ћемо пити и у шта ћемо се одјенути, него да се сјећамо ријечи Господње. Треба наравно да се постарамо са себе и своје ближње и своју породицу, свима нама је то потребно, али не смијемо читав живот да претворимо у то. Не смијемо читаву своју молитву Богу да претовримо у то, да нам Бог да, да добро живомо данас и овдје. Не смије само то да буде наша молитва, па каже Господ овдје незнабошци то ишту а ви иштите најприје Царство Божије и правду Његову. Нека би Господ дао да у све дане живота нашега иштемо Царство Његово и правду Његову, и да нас удостоји да дођемо у другом доласку Његовом у Његовом вјечно Царство Оца и Сина и Духа Светога“. После причешћа вјерног народа, у част и спомен Свештеномученика Јоаникија црногорско-приморског, освештан је и пререзан славски колач. Извор: Радио Светигора
  19. -Спомен Светог свештеномученика Јоаникија митрополита црногорско-приморског свечано прослављен у Цетињском манастиру- Празник Светог свештеномученика Јоаникија митрополита црногорско-приморског, свечано је прослављен у Цетињском манастиру, у недељу 17. јуна 2018. године, служењем свете литургије и освештавањем и резањем славског колача. Звучни запис беседе Литургијским сабрањем началствовао је свештеник Игор Балабан, а саслуживали су му: протосинђел Исак Симић, јеромонах Прохор Јосифов, јеромонах Јустин Мреновић, ђакон Александар Лекић и јерођакон Онуфрије Савић. После прочитаног одјељка из Светог Јеванђеља, сабраним монасима Цетињског манастира и вјерном народу ријечима бесједе обратио се свештеник Игор Балабан. Тумачећи јеванђељско зачало, отац Игор је говорио о ономе за шта треба да се боримо и шта треба да иштемо од Господа и шта је задатак хришћанског живота, задобијање Царства Божијег и Небеског Јерусалима. У другом дијелу бесједе вјернике је посјетио и на примјер Светог свештеномученика Јоаникија и на његову жртву и страдање. „Прво каже Господ да нико не може два господара служити. Ако служимо мамону, богу богаства, који је био лажни незнабожачки бог, ако служимо њему, онда ћемо сву силу коју имамо уложити само на то да се оптеретимо тиме шта ћемо да једемо, шта ћемо да пијемо, какав ће бити наш материјални положај. Ако томе богу служимо читавим својим бићем, онда не можемо служити истинском Богу. Зато Бог наш, Исус Христос тако изричито каже, немојте да се бринете, немојте да се оптерећујете са тиме, немојте да вам то буде једина преокупација у животу, немојте само то да вам буде, него служите најприје Богу. А како да служите Богу? Тако што ће те у својим молитвама и својим сабрањима, као што је и ово наше данашње, да иштете Царство Божије и правду његову. И онда нас тјеши и за ово прво што нам је рекао да се не бринемо око тога, око одјела, око пића па каже „А зна Отац ваш да је вама потребно све ово, иштите најприје Царство Божије и правду Његову а ово ће вам се све додати“. Дакле, као хришћани ми смо овде на пропутовању. Нарочито су подвижници наши хришћански кроз вјекове то говорили, ми смо овдје као на неком пропутовању. Ако је неко на пропутовању, и напримјер од Цетиња оде за Њемачку три дана, пет дана, он неће уложити све што има, све што је стекао у животу у Њемачку. Овдје му је дом, и овдје треба да сабира благо. Тако је Небески Јерусалим наш дом, а ово овде гдје живимо је екскурзија, једно пропутовање, и овдје треба да служимо Богу али да се сјећамо Небескога Јерусалима, Царства Божјега, и да се сјећамо и да себи тамо сабирамо благо духовно. Свако богаство које се сабира у име бога мамона, лажног бога, свако то богаство пропада, а оно богаство које сабирамо у Богу, тако што иштемо Царство Његово и правду Његову, то богаство нас чека у нашем дому, а наш дом је наручје Божје, то је наш дом, и њему се надамо. Овај свијет је пропутовање, али не уопште лагано, сви то знамо, није уопште лако, свакаква искушења нас чекају, чекала су нас и чекаће све генерације, и нашу дјецу и унуке и праунуке, и све који буду послије нас. Али, слава Богу имамо и безброј примјера људи који су живјели овако као што је Господ рекао. Учинили су то што је Господ рекао, нису себи сабирали блага на земљи, нису се уздали само у људске силе и и људску похвалу и у људску славу, него су све чинили у славу Божју. Данас славимо једнога од њих, нашег митрополита Светог Јоаникија Липовца, и са њиме пострадле свештенике и монахе и вјерни народ. Један од таквих који је испунио ово, који није служио мамону, није служио овоме свијету. Није све што има од себе дао за славу овосвјетску, него је био вјеран Гсподу и служио најбоље како је знао и умио. Али свијет у све вјекове, па тако и у вријеме митрополита Јоаникија не признаје то. Свијет људе који неће своје биће да граде на земљи, него своје истинско биће граде на небу, свијет врло често такве људе прогони, такви људи страдају од свијета. Тако митрополит Јоаникије не само да је био убијен, него му до дана данашњега не знамо ни гроба. Нису хтјеле његове убице да оставе ни за гроб да му се зна. Али, имамо ми у Јеванђељу јасно речено, иштите најприје Царство Божије, правду његову, сабирајте себи благо на небу. На земљи и имамо такве примјере, сваки дан славимо неког светитеља који је у свом животу потврдио и посвједочио те Господње ријечи. Ето данас славимо неког који нам је ту, био близу, који је прије пар деценија служио у службу у овом истом храму гдје се ми сад налазимо. И због вјерности Богу и Његовом јеванђељу је страдао. Није, руку на срце, Господ ништа друго рекао хришћанима, него да ће страдати због своје вјере. Није то било ни први пут, неће бити нажалост ни последњи пут да хришћани страдају. Видите како хришћани страдају широм свијета. Они који иду Христовим путем, Божијим путем никад нису мирни, јер свијет има своје законитости а овај пали свијет те своје законитости јако сурово спроводи на свима нама. Зато браћо и сестре, да се уздамо у Бога, да сабирамо себи блага на Небу, да не уложимо читав свој живот у то шта ћемо јести, шта ћемо пити и у шта ћемо се одјенути, него да се сјећамо ријечи Господње. Треба наравно да се постарамо са себе и своје ближње и своју породицу, свима нама је то потребно, али не смијемо читав живот да претворимо у то. Не смијемо читаву своју молитву Богу да претовримо у то, да нам Бог да, да добро живомо данас и овдје. Не смије само то да буде наша молитва, па каже Господ овдје незнабошци то ишту а ви иштите најприје Царство Божије и правду Његову. Нека би Господ дао да у све дане живота нашега иштемо Царство Његово и правду Његову, и да нас удостоји да дођемо у другом доласку Његовом у Његовом вјечно Царство Оца и Сина и Духа Светога“. После причешћа вјерног народа, у част и спомен Свештеномученика Јоаникија црногорско-приморског, освештан је и пререзан славски колач. Извор: Радио Светигора View full Странице
  20. Шта је то на шта православни вјерници највише треба да обрате пажњу када је ријеч о прослави Божића, најрадоснијег хришћанског празника? Прије свега, да се удубљују у тајну вјере. Ми можемо доћи у храм Божји и некако доживјети све споља, као да се то некоме другоме дешава, да не осјећамо да се то дешава ради нас и ради свакога човјека који је у храму. У неком смислу то значи бити некако споља присутан у том догађају. Ми треба да узмемо учешћа у томе, а најдиректније је када постимо, исповиједамо се и причешћујемо, покајемо се, што значи да смо спремни да измијенимо свој живот и да желимо да се боримо за новог човјека у себи - боголиког. Да људи напусте ту доминацију гријеха у себи, странпутица својих, распећа својих и мука и да се боре за новога човјека у себи и зато је свако богослужење, у ствари, "драма" која нас приводи истинама, вјечном животу, Христу нас приводи, светитељима који су присутни на литургији и анђели су присутни, не само ми људи. То је оно што је најбитније на сваки празник. То је једна борба за вјечни живот, ту доживљавамо све шта је Христос доживио због нас људи, да је проповиједао овом свијету, да је претрпио муке, да је васкрсао и то све на једном богослужењу осјећамо, све то сажето у сат-два времена на литургији. Зато нам је потребна велика припрема, духовна молитва да истински можемо да учествујемо у свему томе. Да ли је вишенедјељни пост најбоља припрема вјерника за Божић? Пост јесте припрема за Божић, али пост подразумијева све ово о чему сам претходно говорио. Закони свјетовни нису толико битни, него да видимо шта да учинимо за своје спасење, за вјечни живот, како да се приближим Богу. Пост значи да треба да се сјетимо онога што пише на почетку Библије, како је Адам, први човјек, пао у првородни гријех. Једноставно изабрао да се веже за јабуку, за неки плод који је лијепо изгледао и то га је одвојило од Бога. А ми постом кажемо да та јабука није битнија од мене, него заједница са Богом. Желим да са Богом разговарам, као што је Адам прије тога чинио у рају. Значи, не дозвољавам да ме ствари поробе, јело, пиће, богатство и слично. Зато је црква установила постове да подсјећа народ на то, да бисмо се сјећали шта је суштина наша. Какву бисте поруку послали поводом најрадоснијег хришћанског празника? Да будемо оно што смо вјековима били ми Срби. Да будемо народ Божији, да се сјећамо Косова и косовског завјета, да се сјећамо високих идеала нашег народа који су нас држали кроз вијекове, да се сјећамо Божића, да се сјећамо Бадњака и шта је смисао тога свега и да се то дешава у оквиру свих тих празника и Божића и мене лично ради мога спасења и спасења читавога народа. То значи да Божић се одвија ради свакога човјека на земљи и тај догађај се догодио ради спасења свих људи, у цјелини православног народа. Јако је велики значај овога празника, да он постане нешто што одређује наш живот, да идемо ка томе правцу, у сусрет томе догађају и да из њега црпимо снагу за наш живот свакодневни, да дајемо максимум, као људи, као народ. То је јако битно. Човјек који вјерује у Бога, који вјерује у Божић и тај догађај, неће красти, неће лагати, отимати, убијати, неће чинити злочин јер живи с Христом, јер му је он мјерило. Он непрестано тако живи јер тежи неким вишим идеалима живота, дакле не приземљу, не подземљу, него тежи ономе што је заиста достојно човјека, а то су вјечне вриједности. То су христолике, боголике вриједности. То су вриједности Божића и то није илузија. Многи људи су то у свом животу остварили. Треба да то учимо од Светог Саве, Светог Цара Лазара, нашег патријарха Павла блаженопочившег који је био свети човјек у наше вријеме, да нам они буду путеводитељи, не да нам се наметну други људи, сумњивог морала и квалитета, учења, него да будемо ту са својом црквом и онда ћемо бити народ благословен, Божији, народ који ће доносити плодове у своје вријеме. Плодове врлине, благодети, позитивне културе црквене и сваке друге. У нашем народу ће се онда рађати пјесници, велики умјетници, научници, светитељи, пророци… То је све могуће ако се народ потпуно врати Богу и цркви. То нам је смисао и суштина. Ово је први Божић који након 18 година у Епархији далматинској дочекујете у Семберији. Након 18 дугих година, пуних изазова, борбе и обнове за повратак духовности у разрушеној Далмацији, дошао сам у Семберију, у нови амбијент гдје ме очекују нова искушења. Ова епархија је велика. Има 220 свештеника, више од 30 умировљених свештеника, око 20 манастира, 10 намјесништава, дакле, заиста је велика епархија, скоро десет пута већа од оне у којој сам до сада био у Далмацији, али зато су изазови већи, као и подвиг. То је за мене ново искуство. Хвала Богу, цркве су пуне и народ долази, то ме радује. Апелујем да вјерници долазе да се причешћују и мимо поста током читаве године, али треба времена, народ је добар. Треба пастирски дјеловати. Божић нам открива суштину наше вјере. Бог је постао човјек да бисмо ми људи постали Богови по благодати, то је рекао Атанасије Велики и други свети оци, да се удубљујемо у ту тајну Божића, и да га литургијски доживљавамо кроз учествовање у прослави Божића на Бадњак, на Божић. Надам се да ће овај празник допринијети да се мир врати у наша срца, у наше душе, у наше породице. То је празник мира и то управо наглашавамо када прослављамо Божић и дај Боже да то постане наша својина, да не остане само на теорији, на причи, јер живимо у свијету који је препун немира, ратова, сукоба и једина утјеха у овом свијету је - вјера у Бога, вјера у Божић. Шта за Вас значи долазак на чело Епархије зворничко-тузланске? То је за мене једно ново послушање. Ја сам годинама био у Далмацији, на једном тешком мјесту гдје је био рат и читаво вријеме су се осјећале његове посљедице. Када то кажем, мислим на порушене објекте, цркве, српске куће, опустјела села итд. Тамо сам дошао као владика 1999. године и није било једноставно, требало је то све обнављати и у грађевинском и у духовном смислу, јер је том народу требало уливати наду да може да буде боље, да могу да се врате, да могу наставити да живе. Није било лако и могу рећи да је то била једна рововска борба, али хвала Богу, он нам је дао снаге да на тим просторима започнемо обнову манастира, цркава и живота. Године 2001. почела је да ради Богословија у манастиру Крка и тако, борили смо се. На посљедњем сабору Српске православне цркве изабран сам за владику зворничко-тузланског и од 17. септембра 2017. сам у Бијељини, у Семберији. То је нови амбијент, ново искушење, нови подвизи, али то је и апостолска служба, наша мисија да свједочимо Јеванђеље Христово свим људима и свим народима свих времена. Епархијску библиотеку у Бијељини чини 30.000 наслова и прва је црквена библиотека у Републици Српској отворена за јавност. Које су најзначајније књиге у њеном фонду? Ми смо ту библиотеку отворили с циљем да дјеца могу да читају и црквену литературу. Имамо велики број књига из богословске, црквене историје, музике и умјетности, а то је веома битно за дјецу а, са друге стране, имамо и такозвану свјетовну литературу - белетристику, епску поезију, косовску поезију, српску књижевност и поезију. Дјеца могу да дођу да читају, не плаћају ништа, просто да буду у контакту са књигом. Морамо стварати културу читања код младих људи. То је веома наглашено у Русији. Док сам био у Богословији, ја сам то непрестано говорио. Када дијете заволи да чита, оно ће онда полако да учи. Ово отварање библиотеке има тај циљ, али и да будемо укључени у опште образовање младих људи, да покажемо да црква није изолована, сепаратисана, него да будемо ту заједно и да имамо заједничку одговорност према тој дјеци која одрастају. Шта ће бити Ваши приоритети у наредном периоду? Трудићу се, прије свега, да служим свете литургије, да довршимо те пројекте који су започети, да људе сабирамо и да наш народ постане црквени и литургијски народ. Треба да створимо тај идеал да треба да будемо у цркви сваке недјеље и празника, ако не могу сви чланови, да буду дјеца, да буде неко, да те благослове цркве донесу у дом. Побољшаћемо издавачку дјелатност да писану јеванђељску ријеч приближимо људима. Данас се чита свашта, посебно путем интернета, и у свему томе треба разабрати шта је истина и шта је ријеч која живот значи. Људе треба привољети вјери, да им кажемо да постоји нешто што је ова пролазност, ова текућа реалност, свакодневица, и то посебно када празнујемо велике празнике као што је Божић, гдје ми, у ствари, постављамо суштину наше вјере, а то је да је Бог постао човјек ради нас и ради нашег спасења. Једина мирна лука у данашњем времену је Црква и наша вјера. Срећан Божић, да се виђамо на богослужењима и да принесемо Богу дарове своје које смо припремили у току ове године. Дарове врлине, поста, молитве, добрих дјела, честитости, боголикости и да будемо сви заједно. Мир Божји, Христос се роди - поручио је у божићној честитки епископ зворничко-тузлански Фотије. Глас Српске, Љиљана Алексић Извор: Српска Православна Црква
  21. Једино Божић нам може дати неку наду да живимо истински као људи. Без Бога ни преко прага, тако је говорио наш народ. Без Бога постајемо очајници који живимо у сивилу, депресији, медикаментима. Млади траже утјеху у дрогама и алкохолу. Када човјек повјерује у Бога, када се сусретне са живим Христом, онда му не треба ништа, онда је пронашао оно што је тражио и што му треба, у ствари. То посебно треба приближити, да нису сами и да нису очајници, рекао је за Глас Српске Епископ зворничко-тузлански г. Фотије који је послије 18 година проведених у Далмацији дошао у Семберију. Шта је то на шта православни вјерници највише треба да обрате пажњу када је ријеч о прослави Божића, најрадоснијег хришћанског празника? Прије свега, да се удубљују у тајну вјере. Ми можемо доћи у храм Божји и некако доживјети све споља, као да се то некоме другоме дешава, да не осјећамо да се то дешава ради нас и ради свакога човјека који је у храму. У неком смислу то значи бити некако споља присутан у том догађају. Ми треба да узмемо учешћа у томе, а најдиректније је када постимо, исповиједамо се и причешћујемо, покајемо се, што значи да смо спремни да измијенимо свој живот и да желимо да се боримо за новог човјека у себи - боголиког. Да људи напусте ту доминацију гријеха у себи, странпутица својих, распећа својих и мука и да се боре за новога човјека у себи и зато је свако богослужење, у ствари, "драма" која нас приводи истинама, вјечном животу, Христу нас приводи, светитељима који су присутни на литургији и анђели су присутни, не само ми људи. То је оно што је најбитније на сваки празник. То је једна борба за вјечни живот, ту доживљавамо све шта је Христос доживио због нас људи, да је проповиједао овом свијету, да је претрпио муке, да је васкрсао и то све на једном богослужењу осјећамо, све то сажето у сат-два времена на литургији. Зато нам је потребна велика припрема, духовна молитва да истински можемо да учествујемо у свему томе. Да ли је вишенедјељни пост најбоља припрема вјерника за Божић? Пост јесте припрема за Божић, али пост подразумијева све ово о чему сам претходно говорио. Закони свјетовни нису толико битни, него да видимо шта да учинимо за своје спасење, за вјечни живот, како да се приближим Богу. Пост значи да треба да се сјетимо онога што пише на почетку Библије, како је Адам, први човјек, пао у првородни гријех. Једноставно изабрао да се веже за јабуку, за неки плод који је лијепо изгледао и то га је одвојило од Бога. А ми постом кажемо да та јабука није битнија од мене, него заједница са Богом. Желим да са Богом разговарам, као што је Адам прије тога чинио у рају. Значи, не дозвољавам да ме ствари поробе, јело, пиће, богатство и слично. Зато је црква установила постове да подсјећа народ на то, да бисмо се сјећали шта је суштина наша. Какву бисте поруку послали поводом најрадоснијег хришћанског празника? Да будемо оно што смо вјековима били ми Срби. Да будемо народ Божији, да се сјећамо Косова и косовског завјета, да се сјећамо високих идеала нашег народа који су нас држали кроз вијекове, да се сјећамо Божића, да се сјећамо Бадњака и шта је смисао тога свега и да се то дешава у оквиру свих тих празника и Божића и мене лично ради мога спасења и спасења читавога народа. То значи да Божић се одвија ради свакога човјека на земљи и тај догађај се догодио ради спасења свих људи, у цјелини православног народа. Јако је велики значај овога празника, да он постане нешто што одређује наш живот, да идемо ка томе правцу, у сусрет томе догађају и да из њега црпимо снагу за наш живот свакодневни, да дајемо максимум, као људи, као народ. То је јако битно. Човјек који вјерује у Бога, који вјерује у Божић и тај догађај, неће красти, неће лагати, отимати, убијати, неће чинити злочин јер живи с Христом, јер му је он мјерило. Он непрестано тако живи јер тежи неким вишим идеалима живота, дакле не приземљу, не подземљу, него тежи ономе што је заиста достојно човјека, а то су вјечне вриједности. То су христолике, боголике вриједности. То су вриједности Божића и то није илузија. Многи људи су то у свом животу остварили. Треба да то учимо од Светог Саве, Светог Цара Лазара, нашег патријарха Павла блаженопочившег који је био свети човјек у наше вријеме, да нам они буду путеводитељи, не да нам се наметну други људи, сумњивог морала и квалитета, учења, него да будемо ту са својом црквом и онда ћемо бити народ благословен, Божији, народ који ће доносити плодове у своје вријеме. Плодове врлине, благодети, позитивне културе црквене и сваке друге. У нашем народу ће се онда рађати пјесници, велики умјетници, научници, светитељи, пророци… То је све могуће ако се народ потпуно врати Богу и цркви. То нам је смисао и суштина. Ово је први Божић који након 18 година у Епархији далматинској дочекујете у Семберији. Након 18 дугих година, пуних изазова, борбе и обнове за повратак духовности у разрушеној Далмацији, дошао сам у Семберију, у нови амбијент гдје ме очекују нова искушења. Ова епархија је велика. Има 220 свештеника, више од 30 умировљених свештеника, око 20 манастира, 10 намјесништава, дакле, заиста је велика епархија, скоро десет пута већа од оне у којој сам до сада био у Далмацији, али зато су изазови већи, као и подвиг. То је за мене ново искуство. Хвала Богу, цркве су пуне и народ долази, то ме радује. Апелујем да вјерници долазе да се причешћују и мимо поста током читаве године, али треба времена, народ је добар. Треба пастирски дјеловати. Божић нам открива суштину наше вјере. Бог је постао човјек да бисмо ми људи постали Богови по благодати, то је рекао Атанасије Велики и други свети оци, да се удубљујемо у ту тајну Божића, и да га литургијски доживљавамо кроз учествовање у прослави Божића на Бадњак, на Божић. Надам се да ће овај празник допринијети да се мир врати у наша срца, у наше душе, у наше породице. То је празник мира и то управо наглашавамо када прослављамо Божић и дај Боже да то постане наша својина, да не остане само на теорији, на причи, јер живимо у свијету који је препун немира, ратова, сукоба и једина утјеха у овом свијету је - вјера у Бога, вјера у Божић. Шта за Вас значи долазак на чело Епархије зворничко-тузланске? То је за мене једно ново послушање. Ја сам годинама био у Далмацији, на једном тешком мјесту гдје је био рат и читаво вријеме су се осјећале његове посљедице. Када то кажем, мислим на порушене објекте, цркве, српске куће, опустјела села итд. Тамо сам дошао као владика 1999. године и није било једноставно, требало је то све обнављати и у грађевинском и у духовном смислу, јер је том народу требало уливати наду да може да буде боље, да могу да се врате, да могу наставити да живе. Није било лако и могу рећи да је то била једна рововска борба, али хвала Богу, он нам је дао снаге да на тим просторима започнемо обнову манастира, цркава и живота. Године 2001. почела је да ради Богословија у манастиру Крка и тако, борили смо се. На посљедњем сабору Српске православне цркве изабран сам за владику зворничко-тузланског и од 17. септембра 2017. сам у Бијељини, у Семберији. То је нови амбијент, ново искушење, нови подвизи, али то је и апостолска служба, наша мисија да свједочимо Јеванђеље Христово свим људима и свим народима свих времена. Епархијску библиотеку у Бијељини чини 30.000 наслова и прва је црквена библиотека у Републици Српској отворена за јавност. Које су најзначајније књиге у њеном фонду? Ми смо ту библиотеку отворили с циљем да дјеца могу да читају и црквену литературу. Имамо велики број књига из богословске, црквене историје, музике и умјетности, а то је веома битно за дјецу а, са друге стране, имамо и такозвану свјетовну литературу - белетристику, епску поезију, косовску поезију, српску књижевност и поезију. Дјеца могу да дођу да читају, не плаћају ништа, просто да буду у контакту са књигом. Морамо стварати културу читања код младих људи. То је веома наглашено у Русији. Док сам био у Богословији, ја сам то непрестано говорио. Када дијете заволи да чита, оно ће онда полако да учи. Ово отварање библиотеке има тај циљ, али и да будемо укључени у опште образовање младих људи, да покажемо да црква није изолована, сепаратисана, него да будемо ту заједно и да имамо заједничку одговорност према тој дјеци која одрастају. Шта ће бити Ваши приоритети у наредном периоду? Трудићу се, прије свега, да служим свете литургије, да довршимо те пројекте који су започети, да људе сабирамо и да наш народ постане црквени и литургијски народ. Треба да створимо тај идеал да треба да будемо у цркви сваке недјеље и празника, ако не могу сви чланови, да буду дјеца, да буде неко, да те благослове цркве донесу у дом. Побољшаћемо издавачку дјелатност да писану јеванђељску ријеч приближимо људима. Данас се чита свашта, посебно путем интернета, и у свему томе треба разабрати шта је истина и шта је ријеч која живот значи. Људе треба привољети вјери, да им кажемо да постоји нешто што је ова пролазност, ова текућа реалност, свакодневица, и то посебно када празнујемо велике празнике као што је Божић, гдје ми, у ствари, постављамо суштину наше вјере, а то је да је Бог постао човјек ради нас и ради нашег спасења. Једина мирна лука у данашњем времену је Црква и наша вјера. Срећан Божић, да се виђамо на богослужењима и да принесемо Богу дарове своје које смо припремили у току ове године. Дарове врлине, поста, молитве, добрих дјела, честитости, боголикости и да будемо сви заједно. Мир Божји, Христос се роди - поручио је у божићној честитки епископ зворничко-тузлански Фотије. Глас Српске, Љиљана Алексић Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  22. Како победити присилне мисли? 1. Признајте постојање присилних мисли и неопходност избављења од њих! Признајте да те мисли нису Ваше, да су они последица спољашњих напада других бића на Вас. До тренутка док будете сматрали присилне мисли својим, неће моћи да урадите ништа да им се супротставите и предузмете мере за њихову неутрализацију. Немогуће је неутралисати себе самога! Донесите чврсту одлуку да се избавите из тог ропства, да би даље могли да градите живот без тих вируса. 2. Понесите одговорност за себе Желим да приметим да ако ми примамо присилне мисли извана, вршимо под њиховим утицајем одређене поступке, управо ми и носимо одговорност за те поступке и последице тих поступака. Пребацити одговорност на присилне мисли је немогуће, зато што смо их прихватили и деловали у складу са њима. Нису мисли деловале, већ ми сами. Појаснићу примером; ако руководиоцем покушава да манипулише његов помоћник, онда су случају ако му то пође за руком и руководилац донесе погрешну одлуку због тога, одговорност ће сносити управо руководилац, а не помоћник. 3. Мишићна релаксација За све доступно средство борбе са присилним мислима, ако су оне изазване страховима и бригама, јесте мишићна релаксација. Ствар је у томе да кад можемо у потпуности да опустимо тело, да уклонимо мишићну напетост, заједно са тим се обавезно смањује и забринутост и одступају страхови, а следи, у већини случајева се смањи и интензитет присилних мисли. Прилично је једноставно чинити то: Лезите или седите. Максимално опустите тело. Почните са опуштањем мишића лица, затим мишића врата, леђа, груди, руку, ногу, завршавајући прстима руку и ногу. Покушајте да осетите да код вас нема ни најмање напетости, ни у једном мишићу тела. Осетите то. Ако нисте могли да опустите неки део или групу мишића, онда испочетка максимално напрегните тај део, а затим опустите. Учините тако неколико пута, и тај део или група мишића ће се обавезно опустити. У стању потпуне опуштености се треба налазити од 15 до 30 минута. Немојте се бринути, колико успешно постижете релаксацију, немојте се мучити и напрезати - дозволите и релаксацији да се јави у свом темпу. Ако осећате да Вас у време опуштања посећују стране мисли - потрудите се да их одстраните из свести, преусмеравајући своју пажњу са њих. Чините то неколико пута у току дана. То ће Вам помоћи да значајно снизите забринутост и страхове. 4. Преусмерите пажњу! Боље је преусмерити пажњу на оно што помаже ефективној борби са тим наметљивим бићима. Пажњу можете преусмерити на помоћ људима, стваралачку делатност, друштвену делатност, на рад на домаћинству. Наши преци су сматрали да је за прогнање присилних мисли врло корисно занимање корисним физичким радом. 5. Немојте се бавити негативним аутосугестијама, понављајући у себи те мисли! Свима је добро позната моћ аутосугестије. Аутосугестија понекада може помоћи у веома тешким случајевима. Њоме се могу смањити болови, лечити психосоматска обољења, значајно побољшати психолошко стање. Захваљујући једноставности коришћења користи се у психотерапији још од давнина. Нажалост, често се може видети самосугестија негативних тврдњи. Човек, који је упао у кризну ситуацију, у себи и наглас непрестано несвесно изговара тврдње које не само да му не помажу да изађе из кризе, већ и погоршавају стање. Например човек се непрестано жали познаницима или тврди сам себи: - Мене нико не воли; - Ништа не успевам; - Мој положај је безизлазан; На тај начин, укључује се механизам самосугестије који заиста доводи човека до одређених осећања беспомоћности, тескобе, очајања, обољења, растројстава из области психе. Добијамо да што чешће човек понавља те негативне тврдње, оне негативније утичу на мисли, осећања, емоције, представе тог човека. Не треба понављати то без краја. Тиме нећете помоћи себи већ ћете и гурнути себе у дубину кризног блата. Шта чинити? Ако хватате себе да често понављате ова "заклињања", учините следеће: Измените тврдњу на директно супротну и често је понављајте по много пута. Например, ако стално мислите и говорите да се живот завршио разводом, онда 100 пута пажљиво и јасно изговорите да се живот наставља, и да ће сваким даном бити све боље и боље. Боље је поновити неколико пута тако у току дана. И Ви ћете реално осетити дејство и то веома брзо. При састављању позитивних тврдњи избегавајте додатак "не". Пример: "Нећу у будућности бити усамљена", већ "Ја ћу у будућности ипак бити са вољеним човеком". То је веома важно правило састављања тврдњи. Обратите пажњу на то. То је важно. Немојте састављати тврдње за оно што није достижно, етично. Не треба себи стварати тврдње да би подигли самопоштовање.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...