Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'истина'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 23 results

  1. Скривена истина о евроинтеграцијама: Сиромашни исток Европе финансира њен богати Запад /видео/ RS.SPUTNIKNEWS.COM Источна Европа даје Западној Европи више него што од ње добија заузврат, јеретички је у недавном тексту у...
  2. У благим јануарским данима двјеста осамдесети број образника за вјеру, културу и васпитање Митрополије црногорско-приморске Светигорa, који је штампан на преко сто двадесет страна обрадоваће своје читаоце пробраним текстовима и фотографијама. Нарочито текстовима везаним за науку. А тамо гдје би требало да стоји уводник једног листа, овдје стоји Порука Световасилијевског сабора у Никшићу 21. децембра 2019. „Чувајући и испуњавајући захтјеве Цркве, ми ћемо спасти и све оно што је суштинско у разним оваплоћењима хришћанске вјере и живота“, једна је од мисли протојереја Александра Шмемана из објављеног текста „У трагању за коријењем америчке буре“. Да не би залутао с пута трагања, човјеку је потребна вјера, исто као и науци, јер истина је једна. О томе је у предавању „Огледи односа теологије и науке“ говорио Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички мр Кирило Бојовић, доказујући да наука оправдава себе тек кад се поклони Богу. У том смислу пренијет је и текст „Црква и неутрино“ протојереја–ставрофора др Владана Перишића, као и скраћено предавање „Свети Сава и научна медицина“ прим. др хаџи Недељкa Кангргe. Један од оних који је свједочио математичку истину, која се, јер је истина, не коси с Божјом, свакако je понајбољи од српских математичара Михаило Петровић, о коме пише проф. др Слободан Вујошевић. На Мику Аласа Светигора преноси и успомене професора небеске механике Милутина Миланковића. Професор Александар Зечевић у Санта Kлари предаје предмет који се зове „Истина, лепота и границе знања”, како гласи извод из интервјуа с њим, који је Светигора преузела из емисије Агапе. У једном одговору на питање „А какве има везе лепота с науком или теологијом?“, oн каже: „Па јавља се и једној и у другој. Лепота је дуго била атрибут Бога, колико и доброта и свемоћ.“ Љепоту је тешко ријечима описати. Зато је Ваведење, слава лавре Хиландара, прича која се није могла ријечима испричати, те је те тренутке вјечности испричала фотографија. И слика чува многе тренутке од ишчезнућа, као чувена Герника, о којој се казује у новој Светигори. И орнаменти, настарији декоративни елемент на свиjету, који су уресили ово празнично издање, такође су ликовни и језички феномен који је непролазан и свима разумљив. Заиста „небеса казују славу Божју и дјела руку Његових гласи свод небески!” У новембру се навршило десет година од упокојења патријарха Павла. Тим поводом Светигора подсјећа на његову личност и објављује стихове које су о свом Патријарху – ходајућем Јеванђељу, написали високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и академик Матија Бећковић. Подсјећа на мишљeње и биографију историчара умјетности и философа Жарка Видовића – а такође уочи Савиндана публикује један Видовћев текст – „Свети Сава и његов народ“. „Ми смо данас оно што памтимо!“ – поводом расправе о Старом Сајмишту, Стефан Радојковић позива на успостављање институционалне културе сјећања. Подсјећа „Светигора“ и на животопис познатог изданка светогорског монаштва и великог црквеног дјелатника на тлу Сјеверне Америке старца Јефрема Аризонског, који се упокојио у Господу децембра 2019. Подсjећа нас и на „проблеме савременог црквеног васпитања и образовања“, на шта је упозоравао почивши протојереј–ставрофор др Радован Биговић. Приказ овог јануарског броја Светигоре, уз радосни поздрав Христос се роди! И отпоздрав Ваистину се роди! Нека заокруже ријечи из Светог писма „Зато сам добре воље у немоћима, у поругама, у невољама, у гоњењима, у тјескобама за Христа“. (2Кор. 12, 10), које су мото текста Епископа западноамеричког др Максима Васиљевића „Воља за вољом – или: како разумети вољу, невољу и самовољу“. Марија Живковић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Некада су у божићној ноћи и деца и одрасли чекали да се на небу појави прва звезда. Кад би се звезда појавила настајала је празнична радост. Групице деце, замотане у одећу до очију, ишле су, славећи Христа, певајући једноставне песмице о Витлејему, о мудрацима, о пастирима на пољу, о анђеоској песми која се лије са ноћног неба. Све је то одбачено, проглашено „сујеверјем“, „раскринкано“ као непотребна и штетна „бајка“, обасуто подсмесима, презиром и злобом. И, шта? Да ли је постигнуто нешто ново, ваљано, добро? У име „стварности“ уклоњена је „бајка“, а притом је сама стварност учињена тако једнолично сивом, баналном и досадном! Али, право чудо, можда, није у томе што је све то успело, већ управо у томе што није успело до краја и што, живећи у свету машина, окружени буком непрестаних градилишта, у свету принудне једноличности и свођења свега на економију и чувену „науку“, људи у себи свеједно настављају да очекују нешто, да трагају за нечим другим. Како је то чудно: тако моћна власт, а чега се боји? Божићне ноћи, песника и уметника, усамљеног мислиоца, речи, мисли и духа. Боји их се и бори се против њих, и борећи се већ пола века, никако не успева да их уништи. Живи у страху, затвара сва врата и прозоре, проглашава злочинцима и лудацима оне малобројне појединце који говоре: „Постоји дух, постоји душа, постоји слобода, постоји небо, постоји Бог, постоји људски живот независан од политике, економије и остале социјалне машинерије, и у њему је сав смисао, сва радост света“. Али, страх се може имати само од нечега моћног. То што усамљени писац у очима целог света побеђује моћну власт, као морално надмоћнији од ње, то што милиони људи настављају да живе са вером у Дете које се родило у Витлејему – то је веће чудо 20. века него сви летови у космички простор заједно. Али, све је то, заправо, продужетак онога што се догодило прве божићне ноћи, и то су знала чак и деца која су из века у век једном годишње чекала да се на зимском небу појави прва звезда. Победа духа над силом – то је, у неколико речи, смисао и садржај тог знања. Дете, слабо и немоћно, за чије рођење се није нашло места у граду, сиромаси и пастири, тројица чудака мудраца… А затим кратак живот без крова над главом и заштите, као и на почетку, неколико речи о Богу и духу, о Царству љубави, радости, слободе… И страшни крај, страдање од те исте силе која сматра да јој је потчињено све на земљи. Е, ево, скоро две хиљаде година касније – те исте речи, та иста истина, та иста неуништива слобода духа… Падале су и распадале се највеће државе, нестајали су читави народи, оне који су заповедали милионима људи развенчавали су и проклињали њихови наследници – све у име те исте силе, те исте наредбе: „Покорите се, схватите своју слабост, уверите се да је моћ наша“. Али, онај ко је у име љубави, духа и слободе тој сили говорио „не“, увек је бивао јачи, увек је побеђивао. Побеђује и сада, тајно, често незнано свету, јер једино он има истинску силу којој није потребна ни пропаганда, нити насиље. Протопрезвитер Александар Шмеман, Беседе на Радију-Слобода 5, Каленић, Крагујевац 2018, стр. 187-189. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  4. Митрополит Владимир (Мороз) је епископ Украјинске Православне Цркве Московске Патриjаршиjе, Митрополит почајевски, викарни епископ Кијевске епархије, намесник Свето-Успењске Почајевске лавре. Владика је 15. августа прославио свој шездесети рођендан. – Владико, у свом последњем интервју за портал „Православије.Ru“ говорили сте о противправним поступцима власти према нашим великим светињама као што су Кијево-Печерска, Почајевска и Светогорска лавра и низа других древних обитељи које је уз потпуну сагласност бившег гаранта Устава Украјине требало да буду предате новим расколничким стуктурама. А још пре тога је Тернопољска обласна рада иницирала предају Почајевске лавре музеју како би она, по њиховој формулацији, постала „духовни центар доступан свима“, и грко-католицима, и псеудоправославним формацијама свих усмерења. Данас је политички слоган „Мова, армија, вира“ („Језик, армија, вера“) нестао заједно с бившим председником Порошенком. Молимо вас да кажете нешто о томе како је манастирска братија поднела ова искушења. – Као што доликује монасима, хвала Богу – храбро, чак се може рећи и јуначки. Зато што је наше гесло, како апостол каже: „За мене је живот – Христос и смрт је добитак“ (Фил. 1, 21). Ако смо се ухватили за рало не смемо се освртати уназад (уп. Лк. 9, 62). Преживевши искушења последњих пет година дошли смо до закључка да је то цвеће у поређењу с трњем које су поднели наши претходници и наставници који су живели у лаври за време Хрушчовљевих прогона 1950-60-их година. И Господ је дозволио да сваки од нас провери своју веру: колико се ревносно подвизава у Богу и како испуњава монашке завете. – Каква је данас ситуација и какво је расположење? – Као што видимо, ситуација се сад унеколико променила, они који нам желе зло су, што се каже, испустили пару, па је наступило извесно затишје. Али Бог зна шта ће бити даље, у Њега се уздамо. Мислимо о најгорем, надамо се најбољем и за све благодаримо Господу... Било нам је јасно да би се бивши лидер земље, да је добио други мандат, обрачунао с нама. Али Господ је услишио молитве и уздахе људи. И Он нам пружа могућност да ценимо оно што имамо. Што се тиче новог руководства земље и његовог односа према канонској Цркви засад још увек не можемо рећи ништа одређено. Сам нови гарант Устава је изјавио да је мешање у живот Цркве недопустиво, али његови помоћници изражавају потпуно супротно мишљење: на пример, изјављују да треба променити назив Украјинске Православне Цркве, поново из старих портфеља ваде политичке етикете... Знате, Христову Цркву никад неће оставити на миру, зато што она сведочи о томе да свет у злу лежи. И пали свет то не може да поднесе. По речима Светог Писма: „Знамо да смо од Бога, и да свет сав у злу лежи. А знамо да је Син Божији дошао и дао нам разум да познајемо Истинитога; и јесмо у Истинитоме, у Сину његовом Исусу Христу“ (1 Јн. 5, 19-20) – Владико, на многобројним службама у лаври чују се сугубе молитве за мир у Украјини и чак се после трпезе братија опет моли за мир. Зна се да су пред зидине лавре још почетком године долазили аутобуси с нападачима, било је и представника унијата који су желели да освоје Почајевску лавру. Међутим, као да им нека сила није дозволила да уђу, све ове „иницијативе“ су пропале... – Заиста, молитва је велика сила. О томе пишу свети оци и ми се у то уверавамо. Она у лаври не престаје ни за тренутак. Непрестано читамо Псалтир (сваки брат по реду је дужан да се моли сат времена ноћу), непрекидно се читају акатисти, браћа се моле у келији после завршетка вечерњих служби и бденија, касно увече, пред поноћ око обитељи обављамо литију с иконама, Крстом Господњим... Небеске силе нас чувају. Јер историја се сећа како је у тренуцима прогона долазио сам Јов Почајевски, како су се наочиглед хрушчовљевских прогонитеља фреске у храму Свете Тројице који су покушали да затворе одједном обновиле и заблистале иконе... – Да, то су нама, новинарима, својевремено говорили стари насељеници лавре... – Почетком ХХ века Црква је била осуђена на уништење. Сетите се из историје страшних „безбожних петолетки“ и репресија кад је Црква требало да буде збрисана с лица земље. И шта се десило? Почео је рат 1941-1945. године и Стаљин се први пут обратио народу речима: „Браћо и сестре,“ а не „другови“. Почело је отварање храмова, свештеници, архијереји и мирјани су се враћали из тамница и логора. Јер прогонитељи не ратују с нама, иако смо ми монаси, верници, али смо просто људи, немоћни смо, и није нас тешко поубијати. А ратовати против Бога и Његове Цркве значи сакупљати угљевље на своју главу. И видимо како су неславно завршили живот прогонитељи из свих векова, почевши од римског Нерона, па све до шрафова репресивне машине безбожног ХХ века. Јер Господ није у сили, већ у правди. И молитвени уздаси народа Божијег неће остати непримећени. Благодаримо Богу за искушења, видимо да нас Господ чује и да нам даје још времена за покајање, како бисмо остварили оно за шта смо призвани. Сваки тренутак проведен правилно за нас је радостан, зато што смо га проживели у покајању... Зато што нас он обнавља, чисти и припрема за вечност. Кад су на истоку земље почела борбена дејства националисти-радикали су качили летке с позивима на одузимање храмова од „цркве-агресора“. Дошло је дотле да су у саборној цркви у граду Суми припадници СБУ претресали подруме тражећи бојеве патроне у сандуцима. Некоме се учинило да се у кутијама чувају патроне. То су у ствари били угарци свећа. У лавру су свако мало долазили неки сумњиви људи и нешто су загледали. Касније се испоставило да су провокатори покушавали да нам подметну оружје, гранате, како би „доказали“ да монаси учествују у рату и како би после тога организовали запоседање лавре. Хвала Богу, на време смо успели да откријемо провокацију и да позовемо раднике милиције и СБУ. Затим смо поставили чуваре око лавре како не бисмо дозволили овакве провокације. Господ је открио непријатеље Цркве и заштитио нас је, освајачи су доживели срамоту. Може се констатовати да је од 2014. до 2019. године Украјинска Православна Црква преживела праве прогоне. – И нехотице се сећамо аналогије из историје Почајевске лавре кад је 1675. године одред од 50 хиљада Турака побегао у страху кад су се стреле које су испаљивали према лаври окренуле и погађале њих... – Знате, ова историјска чињеница ја заиста потврђена. Јер у Почајеву и дан-данас живе потомци турских војника који су видевши ово чудо примили хришћанство и остали овде да живе. А све ове савремене појаве с жестоким нападима Цркве Божије, с лукавим „томосима“ не чуде вернике. Јер сви знају апостолове речи о томе да ђаво иде као лав који риче и тражи кога ће да прогута (уп. 1 Петр. 5, 8). Њему нису потребне материјалне вредности и богатства, он жели да нападне Цркву, њено канонско уређење, да уништи правилан савез између Бога и човека. У Патерику читамо како је један преподобни ишао и видео демона који је седео на пречаги и безбрижно махао ногама, а на питање преподобног зашто седи тако доконо одговорио је да је већ нахушкао непријатеље против обитељи Божије, па се сад одмара. То се десило и код нас: наши непријатељи су желели да раскину савез између Бога и човека, да нашкоде Цркви, пре свега у манастирима као што су Кијево-Печерска, Светогорска и Почајевска лавра и друге обитељи у Украјини. А код нас их, хвала Богу, има преко 200... Ето, сви могући напади били су организовани против обитељи и храмова УПЦ. – Расколници практично немају манастире. Номинално они постоје, али у њима живи по двоје-троје људи, у најбољем случају. Владико, зашто је то тако? – Зато што се човек који је одлучио да се посвети монашком подвигу неће упецати на мамце расколника. Он у срцу осећа где је благодат Божија, а где је нема. Код расколника је нема. О томе сведочи и практично потпуно одсуство монаштва... Зато су поједини и добро познати политичари, знајући то, тражили начин да „докажу“ обрнуто. Мислили су: одузећемо манастире и доказати да је „истина на нашој страни“. И преко министарства за културу, кроз покушаје да укину наше уговоре с државом за закуп земље и имовине, преко рејонских администрација покушавали су да нас разоружају. Али нас је Господ спасио. И као што сте тачно приметили, стреле оних који су нападали лавру окренуле су се против њих самих. Политичка каријера непријатеља Цркве Божије је доживела срамни крах. – Владико, видимо како јача нови раскол. Видимо као се политички фактор убацује и у односе између помесних Цркава. Колико само говори чињеница да су две патријаршије признале „ПЦУ“. – Одмах ћу рећи да ове изјаве нипошто не изражавају општи став ових Цркава. У личном контакту, у преписци, у изјавама читавог низа грчких архијереја и многих становника Атона чује се дијаметрално супротно мишљење. Сетимо се Дела апостолских кад су апостоли ухапшени и кад је учитељ закона Гамалило, који је уживао углед у народу, рекао на синедриону: прођите се ових људи „јер ако буде од људи ова намисао или ово дело, пропашће“ (Дап. 5, 38). Или се сетимо догађаја од пре сто година. Бољшевици су потпомагали јачање расколничке „цркве обновљенаца“, а Цариградска патријаршија не само да је признала ову лажну цркву, већ је осудила патријарха-исповедника Тихона као „човека који уноси немир“ у црквени живот. С обновљенцима су служили и представници Александријске и Јерусалимске патријаршије. То је жалосна страница, али је чињеница. И где су данас „обновљенци“? Њихово дело је било „од људи“, а не од Бога и пропало је за неколико година. Тако је и данас. Верујемо: истина ће победити. – Припадници „СЦУ“ поново смишљају неке „историјске доказе“, преносе их у медијима, једноставно речено баве се простим фалсификовањем. – Кад би истина била на страни расколника, њихова дела, речи и поступци би одисали љубављу, поступали би по законима Божанске Истине, по законима које су написали Свети Дух и свети апостоли. И у њиховој средини би владали љубав и међусобно разумевање. Међутим, видимо супротно – агресију, они се поново деле. То је већ очигледно пошто се дешава наочиглед целог света. Не мислим да светитељи из других помесних Цркава то не виде и не схватају. Тешко је признати грешку, али мораће. Блаженопочивши митрополити Владимир (Сабодан) је у једној од својих проповеди, чини ми се у беседи у Недељу о Страшном суду рекао да ће Црква на крају времена постати предмет мржње и подела. Можда ово време и није тако далеко. – Његово Блаженство митрополит Онуфрије све нас позива на јединство, чврстину у вери и личну одговорност сваког хришћанина за судбину Цркве како бисмо достојно прошли кроз искушења времена. – Тачно тако. Треба да знамо да је свако искушење својеврсни испит за чување наше вере. И сваки хришћанин треба да положи овај испит и да добије одговарајућу оцену. Биће јасно да ли смо били верни Христу, да ли смо били с Њим или смо се поколебали, уплашили, и повели се за светским бурама и олујама. Али Господ је с нама као Кормилар овог брода – Цркве Христове. И ми треба да останемо верни Цркви, њеном Кормилару и целом народу Божијем. И нека нам Господ помогне у томе. Јер онај ко се потруди за Дух пожњеће Живот Вечни (уп. Гал. 6, 8). Извор: Православие.ру
  5. ИВАН KARINGTON

    Истина

    Љубав јесте Истина и истина долази од Љубави и онај који је од Љубави зна Истину и иде ка Истини и разликује истину од лажи, пастира од вука и бежи од вука, као што каже началник саме нам истине – Христос, и препознаје глас свога Пастира. Сведочећи својим животом Христа, сваки хришћанин, заправо, сведочи Истину бивајући једно са Њом. 10.05.2019. :: Пријатељ Божији http://prijateljboziji.com/истина/ Шта је истина, питао је, иронично, пре равно две хиљаде година Пилат Христа седећи на судијској столици, и не слутећи да пред собом има Цара над царевима, и саму Истину, оваплоћену Истину Бога Оца, самог Логоса Божјег, Сина рођеног пре свих векова. Истина је једна, као што је један Син Божији, и као што у Христу има много малих логоса тако и има истина које се уливају у једну праву свекосмичку, есхатолошку Истину, и која и јесу истина и део те једне Истине. Љубав јесте Истина и истина долази од Љубави и онај који је од Љубави зна Истину и иде ка Истини и препознаје истину од лажи, пастира од вука и бежи од вука као што каже началник саме нам истине и препознаје глас свога Пастира. У времену када је тешко препознати истину, када је човечанство бомбардовано са свих страна полуистинама, лажима, преварама и лукавствима сваке врсте, нама је потребна насушна Истина, да бисмо били увек у истини, потребан нам је наш Пастир од истине, Онај који нас може упутити у сваку истину и у коме нема преваре, који нас никада неће оставити у лажи, преварене, саме, који је увек уз нас и који једва чека да нам притекне у помоћ. Господар од истине и сама Истина, Логос Божији у коме је све и кроз кога је све, који бди над нама и који нас чека и помаже и када то не знамо и чак и када и не тражимо. Исус Христос, Богочовек, Син предвечног Бога Оца. Човек модерног доба је изгубио моћ препознавања истине, удаљио се од истине и удаљује од Истине, у ту стрмоглаву колотечину улази и православни човек, сваки хришћанин, када замени истину лажју, када замени љубав егоизмом, када замени бригу према ближњем апсолутном равнодушношћу, бригу према околини немарношћу, бригу према породици бригом према своме Ја, када замени рад лењошћу, поштење лоповлуком. Потрошачко друштво крије све те мале замке у себи увлачећи тако наивног и доброг и просечног грађанина планете који преоптерећен бригама мало помало усваја све те мале ступице, којих нису лишени ни хришћани, чак ни имуни. Где ту стоји данас православни хришћанин, како се односи према свему томе? Какав је задатак православног хришћанина данас? Задатак сваког православног хришћанина данас је да сведочи Истину, да зрачи Истином, да буде светило свету, како својим ближњим тако и том малом грађанину света обремењеном бригама и који такође страда и судеоник је у страдању. Будите светлост свету, рекла је Светлост, будите истина свету, рекла је Истина, будите све то овом напаћеном свету а прво једни другима; прво једни другима. Будите једно, породица, заједница, јер и Ја сам заједница. Бог је заједница три личности, Оца, Сина и Духа Светога, велика породица, и отуда је и Црква заједница и Икона самога Творца, а наше мале породице су мала црква, по речима Светог Апостола Павла. Само као заједница, породица, у љубави може се сведочити Христос, као Црква што и јесте заједница, породица, када оставимо сав наш его ван Цркве, ван Литургије, када принесемо себе и сав наш живот и ближње и бриге Истини, и када засветлимо светлошћу Истине и посведочимо да смо људи од Истине, делима и љубављу, када коначно постанемо истина по благодати саме Истине, онда ће сав наш живот и битисање и бити истина, и престаћемо да бауљамо у лажима, и да нас варљиве стихије лажи и превара ломе о хриди судбине. Само тада ћемо моћи и помоћи себи и другима и оним малима широм планете када постанемо људи, на личном плану, и народ од Истине, научићемо препознавати истину од лажи и престаћемо да лутамо на немирним таласима историје људског рода, и бићемо оно за шта смо и призвани и назначени од саме Истине, као појединци и као заједница. Tеолог Иван Миладиновић, вероучитељ
  6. Поводом освећења спомен-музеја мученицима старобродским пострадалим 1942. године, 7. септембра 2019. године служена је света архијерејска Литургија у храму Светог кнеза Лазара у Андрићграду у Вишеграду. Началствовао је Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом уз саслужење Преосвећене господе Епископа банатског Никанора, британско-скандинавског Доситеја, будимљанско-никшићког Јоаникија и аустријско-швајцарског Андреја. Саслуживало је многобројно свештенство епархија Дабробосанске, Београдско-карловачке, Будимљанско-никшићке и Зворничко-тузланске. Беседу о страдању старобродских мученика одржао је Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом: -Молитвено се сјећамо оних који великомученички пострадаше од руку хрватско-муслиманских усташких злочинаца 1942. године, оних чије су душе сабране у руци Господњој и који вапију: Дођи Господе!, оних чије страдање би императивно забрањено да се помиње. Комунистички режим за пуних 50 година био нам је наметнуо општи заборав на наше мученике, али Господ је рекао да ће све бити откривено и објављено. Ево дочекасмо, Богу хвала, не само да их се сјећамо, да се за њих молимо, већ и да им, захваљујући љубави добрих и племенити наших људи, наше браће, подигнемо спомен-музеј и да их, ако Бог да, ускоро предложимо нашем Светом Архијерејском Сабору за канонизацију и прибројавање Сабору светих мученика Цркве Христове. Ово је велики и историјски дан и догађај и позивамо вас да после ове свете Литургије сви кренемо ка Старом Броду да освештамо спомен-музеј. Извор: Инфо служба СПЦ
  7. Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски г. Теодосије служио је данас свету архијерејску Литургију у манастиру Бањска, уз саслужење петнаест свештенослужитеља из рашко-призренске епархије, извештава Оливера Радић, новинар и професор из Ораховца, која је уз манастирско братство, са супругом Благојем и породицом, била и домаћин славе ове године. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Епископ Теодосије је у беседи произнешеној после читања светог Јеванђеља, подсетио да је велики и славни св. Краљ Милутин своју главну задужбину, манастир Бањску, где је одредио да буде и његово гробно место, посветио ову светињу управо св. првомученику Стефану, који је "у младости својој принео све Господу". Апостоли и мироносице целим својим бићем осећали су љубав Божију, рекао је Владика и подсетио на страдање св. Стефана коме је "Господ у страдању подарио духовне очи, па је оно што је видео у том тренутку и јавно и гласно исповедио, молећи Господа да не узме за зло тај чин његовим мучитељима". Подсетивши да су многи мученици и мученици током векова пострадали за Христа Господа, Владика је подсетио на свете мученике косовско-метохијске који су у диптих светих уписани прошле године на заседњу Светог Архијерејског Сабора СПЦ. "Онај ко поверује у Христа зна шта значи скупоцени бисер" истакао је Епископ говорећи о жртви младих мученика, али и жртви монаха и монахиња који су се одрекли живота и непрестано се моле за цео свет. "Пут Христов је пут Крста, који се завршава стварним Васкрсењем", подвукао је Владика Теодосије. По завршетку Литургије, игуман манастира протосинђел Данило прочитао је одлуке о додели Архијерејских грамата г. Мирку Ристићу и г. Љубиши Милетићу из Грабовца код Звечана. На крају је Владика Теодосије са пуно љубави свима сабранима честитао данашњи празник, рекавши да смо "радосни што можемо да славимо у ово време пуно неизвесноти" и подсетивши да је "Богу све могуће" . У порти манастира одржана је културна манифестација „Старо српски извори Косова и Метохије“, у оквиру које су представљени традиционални инструменти, песме и игре. Ову манифестацију, која се више од три деценије одржава на подручју КиМ, организовао је Савез аматера Косова и Метохије, а под покровитељством Министарства културе Републике Србије и Канцеларије за Косово и Метохију, пренео је Радио "Контакт плус". Извор: Радио Слово љубве Радио Слово љубве 107,3 MHz :: Епископ Теодосије у Бањској: "Једино су истина и правда Божија непроменљиве"! WWW.SLOVOLJUBVE.COM Слово љубве
  8. Када је био сучен са задатком да ликвидира Јевреје у Европи, Хајнрих Химлер (Heinrich Himmler), вођа Одбрамбених снага (Schutzstaffel, SS) Националсоцијалистичке немачке радничке партије (NSDAP), заузео је „херојски“ став да „Неко мора да обави тај прљави посао и зато хајде да то обавимо!“ Лако је учинити нешто племенито за своју земљу, чак и када то подразумева да за њу жртвујемо властити живот – много је теже починити злочин зарад своје земље. У књизи Ајхман у Јерусалиму Хана Арент (Hannah Arendt) је конкретно и тачно описала обрт који су нацистички џелати начинили како би били у стању да поднесу страховита злодела која су извршили. Већина њих није била „напросто“ зла – они су били савршено свесни да чине ствари које доносе понижење, патњу и смрт њиховим жртвама. За нацистичке убице, излаз из овог шкрипца састојао се у томе да су „уместо да кажу: „Какве смо страшне ствари учинили људима!“, те исте убице биле у стању да кажу: „Какве смо страшне ствари морали да гледамо док смо извршавали своје дужности, какав је тежак задатак лежао на нашим плећима!“[1] На тај начин они су били у стању да изокрену наглавачке логику одолевања искушењу: искушење коме је требало одолети било је управо искушење да се подлегне елементарном сажаљењу и саосећању у погледу људске патње. Њихово „етичко“ настојање било је усмерено на задатак одолевања овом искушењу да не понижавају, муче и убијају. То што кршим спонтане етичке инстинкте сажаљења и саосећања постаје доказ моје етичке величине: да бих извршио своју дужност, спреман сам да преузмем тешко бреме наношења бола другима. Истоветна перверзна логика на делу је и када је реч о данашњем верском фундаментализму. Када је, рано ујутро 2. новембра 2004. године, исламистички екстремиста Мохамед Бујери (Mohammed Bouyeri) с осам хитаца из пиштоља убио холандског творца документарних филмова Теа ван Гога (Theo van Gogh) у Амстердаму, за нож који је потом зарио у ван Гогове груди – након што је претходно другим ножем покушао да му одсече главу – прикачио је једно писмо упућено својој пријатељици Ајан Хирси Али (Ayaan Hirsi Ali), чланици холандског Парламента сомалијског порекла, познатој по својој жестокој борби за права муслиманки. Што се тиче споменутог писма, ако је икада постојао неки документ који бисмо могли оквалификовати као „фундаменталистички“, онда је то ово писмо. Оно почиње уобичајеном реторичком стратегијом приписивања терора противнику: „Још од вашег првог појављивања у политичкој арени Холандије, ви се непрекидно бавите критиком муслимана и својим изјавама тероришете ислам.“ Према Бујеријевом гледишту, Хирси Али – а не он – спада у „фундаменталисте-невернике“, и када се боримо против ње, онда се боримо против фундаменталистичког терора. Бујеријево писмо показује како је садистички став према другој особи, који рађа у њој патњу и језу, могућ тек пошто садистички субјект учини себе инструментом-објектом воље другог. Размотримо детаљније кључни део писма који скреће пажњу на смрт као врхунац људског живота: „Само је једно извесно у целом нашем животу, а то је да свему дође крај. Дете које долази на овај свет и испуњава космос својим првим плачем при рођењу напустиће напослетку овај свет у самртном хропцу. Влат траве која израња из земље, влат коју милује Сунце а храни киша која пада, најзад ће иструлити у прах и нестати. Смрт, госпођо Хирси Али, заједничка је свему што постоји. Ни ви ни ја ни остатак читавог створеног света не можемо променити ову истину. Доћи ће Дан када једна душа неће бити у стању да помогне другој души. Биће то Дан страшних мучења и непреболних пострадања која ће ићи руку под руку с ужасним крицима који ће се зачути из груди неправедника: крицима, госпођо Хирси Али, од којих се јежи цело тело и од којих се диже коса на глави. Изгледаће као да су људи пијани од страха иако, заправо, нису пијани. На тај Велики Дан свет ће бити испуњен страхом.“ Овде је, наравно, од пресудне важности прелаз с првог на други пасус дêла писма који смо управо цитирали: прелаз с уобичајене овештале фразе да све пролази и нестаје а да све што живи на крају умире, на много „натегнутију“, у правом смислу апокалиптичку, идеју о том тренутку смрти као тренутку истине, тренутку у коме се свако биће суочава с властитом истином, у коме је одвојено од свих с којима је било повезано, у коме је лишено могућности било какве узајамне подршке, тренутку у коме се потпуно сâмо суочава с беспоштедним судом свога Творца – зато се Бујеријево писмо и наставља цитирањем описа Судњег дана какав налазимо у Кур’ану: „На тај Дан човек ће од брата свога побећи,/ и од мајке своје и од оца свога/ и од драге своје и од деце своје./ Тога Дана ће се сваки човек само о себи бринути./ Нека лица биће тога Дана блистава,/ насмејана, радосна,/ а на неким лицима тога Дана биће прашина./ Тама ће их прекривати./ То ће развратни неверници бити.“ (Кур’ан, 80: 34–42) Потом следи кључни део писма, инсценација главног сучељавања: „Наравно да ви, као екстремисткиња-неверница, не верујете у овај призор описан у Кур’ану. За вас, то је само један драмски исечак из Књиге који је, попут многих других, тек плод маште. Па ипак, госпођо Хирси Али, кладим се у живот да ћете се презнојавати од страха док ово будете читали. Ви, као фундаменталисткиња-неверница, наравно да не верујете у постојање Свевишњег, Величанственог који управља целокупном васионом. Ви не верујете да ваше срце, којим се одричете истине, мора тог Свевишњег замолити да му допусти сваки откуцај. Ви не верујете ни да је ваш језик, којим поричете Вођство и Путоказ Свевишњег, потчињен Његовим законима. Ви не верујете да (и вама) овај Свевишњи, Величанствени дарује живот и Смрт. А ако збиља верујете у све ово, онда вам следећи позив који вам упућујем неће представљати баш никакав проблем. Овим писмом стављам вас пред изазов да докажете да сте у праву. Не треба вам пуно труда да бисте то учинили, госпођо Хирси Али: пожелите смрт ако сте истински убеђени да сте у праву. Ако не прихватите овај изазов, знајте да вас је Господар мој, Најузвишенији, раскринкао као лажљивицу. „Ако смрт желите, онда сте истинољубиви.“ Али они рђави „никада смрт зажелети неће, због гнусобā које чине! А Алах добро зна невернике и оне који шире лажи!“ (Кур’ан, 2: 94–5) Како бих спречио да себи пожелим оно што желим вама, пожелећу ово уместо вас: Господару, подари нам смрт како би нас усрећио мучеништвом.“ (Курзив СЖ) Сваки од ова три пасуса представља реторички бисер. У првом пасусу, реч је о непосредном скоку са страха који ћемо сви, као људска бића, искусити када се у тренутку смрти суочимо с Божјим коначним судом, на страх који ће особа којој је ово писмо управо и упућено, дакле Хирси Али, осетити док га буде читала. Овај кратки спој између страха узрокованог непосредним сучељавањем с Богом у оном тренутку истине, и страха који се овде и сада рађа читањем тог писма, заштитни је знак перверзије: потпуно основан страх Хирси Али да ће бити убијена, страх изазван Бујеријевим писмом, претворен је у отеловљење страха који ће, како се очекује, смртно људско биће осетити када се сучели с божанским погледом. Бисер у другом пасусу је сасвим конкретан пример који је искоришћен како би се приказала Божја свемоћ: није реч само о томе да Хирси Али не верује у Бога – она би морала да верује у то да чак и сâмим њеним клеветањем Бога (језиком којим то чини) управља такође Божја воља. Најлепши бисер скривен је у трећем, последњем пасусу, у начину на који је изложен предлог упућен Хирси Али: реч је о гнусном наметању (не само спремности да се умре, већ) жеље да се умре као доказу сопствене истинољубивости. Овде се суочавамо с готово неприметним прелазом који имплицира да је на делу перверзна логика: прелазом с Бујеријеве спремности да умре за истину ка његовој спремности да умре као непосредном доказу његове истинољубивости. Не само да се он због тога не боји смрти, већ горљиво жели да умре: са става „Ако си истинољубив, онда се не бојиш смрти“ первертит прелази на став „Ако желиш смрт, онда си истинољубив“. Овај трећи пасус завршава се невероватним присвајањем жеље друге особе: „Пожелећу ово уместо вас“. Бујеријево елементарно расуђивање је јасно и конзистентно у свој својој очигледној некохерентности: он ће учинити оно што мора да учини „како бих спречио да себи пожелим оно што желим вама“. Шта ово може да значи? Зар то не значи да он, тиме што жели смрт, чини управо оно што је желео да спречи? Зар он не прихвата исто оно (жељу за смрћу) што и њој жели (он жели да она умре)? У писму се не доводе у питање лажна веровања саме Хирси Али: пре бисмо рекли да је Бујери оптужује за то што она заправо не верује у оно што тврди да верује (у своје секуларне клевете), он је оптужује за то што јој недостаје оно што се назива „храброшћу да се непоколебљиво следе сопствена убеђења“: „Ако заиста верујете у оно у шта тврдите да верујете, онда прихватите мој позив – пожелите да умрете!“ То нас доводи до Лакановог приказа первертита: первертит премешта расцеп на Другог. Хирси Али је расцепљен субјект, неконзистентан унутар себе, субјект коме недостаје храброст да непопустљиво следи властита уверења. Како би избегао да буде уловљен у такав расцеп, аутор писма ће прихватити жељу за смрћу и преузеће на себе оно у шта је Хирси Али требало да верује. Стога, сама завршница писма не би ни требало да нас изненади: „Ова борба која је букнула другачија је од оних претходних. Њу су отпочели фундаменталисти-неверници а окончаће је истински верници. Неће бити милости за неправеднике: против таквих биће само подигнут мач. Неће бити расправа, ни демонстрација, ни петиција: само ће смрт раздвојити Истину од Лажи.“ Никакво место није остављено за симболичко посредовање, за аргументацију, просуђивање и закључивање, прокламације, чак ни за држање проповеди – оно једино што раздваја Истину од Лажи је смрт, спремност и жеља истинољубивог субјекта да умре. Није ни чудо што је Мишел Фуко био очаран исламистичким политичким мучеништвом. У њему је он уочио обрисе једног „режима истине“ који се разликује од оног западњачког по томе што у њему кључни показатељ истине није чињенична тачност, нити конзистентност у просуђивању и закључивању, или искреност наших исказа, већ спремност да се умре.[2] Покојни папа Јован Павле Други пропагирао је католичку „културу Живота“ као једину наду против данашње нихилистичке „културе смрти“ која се испољава кроз разуздани хедонизам, абортусе, наркоманију и слепо ослањање на научно-технолошки развој. Верски фундаментализам (не само муслимански већ и хришћански) суочава нас с једном другом патолошком „културом смрти“ која је много ближа самој сржи религиозног искуства него што су то верници уопште и спремни да признају. Питање на које бисмо овде требали да одговоримо гласи: шта, дакле, первертит уистину промашује у свом настојању да потпуно раздвоји Истину од Лажи? Наравно, одговор је: он промашује истину саме лажи, истину која се изриче у самом чину лагања и кроз сâм тај чин. Парадоксално, первертитова лажност почива у самој његовој безусловној везаности за истину, у његовом одбијању да одјек(ивање) истине зачује у лажи. Извор: Теологија.нет
  9. Браћо и сестре, православни хришћани епархије крушевачке, чеда наша у Христу, мир вам! Ми будно пратимо ваш хришћански живот, и трудимо се да вам се на све доступне начине приближимо посредно или непосредно, и да заједничимо са вама. Свештена географија наше епархије нам то омогућује: да се чешће сусрећемо широм њене територије. Један од наших хришћана се ради тога досетио да каже да смо ми сеоски владика. Наравно да је овде реч о духовитој досетци а не о заједљивој или несланој шали. Дакле, колико смо ми присутни у нашим малим градовима, толико смо присутни и у нашим селима и засеоцима, односно манастирима, због чега смо веома благодарни Богу, и радосни заједно са нашим православним верницима. Ми ипак не идеализујемо себе и једни друге због тога. Напротив, свесни смо баш свих искушења и невоља које нас сналазе. Но ми притом не губимо наду, и не малаксавамо вером; сви заједно треба да мислимо да је могуће одупрети се свим искушењима, па тако и чинити. О томе смо вам ми говорили у личним сусретањима и у медијским обраћањима, у беседама и кроз текстове. Садржаји нашег епархијског Сајта требало би да су вам такође добро познати. Секташка делатност Пентикосталаца против наше епархије сведена је на најмању меру, али бисмо ми били ради да се постојећи секташи сви до једнога покају, и да се нађу у православној вери. Па ипак, ствар са сектом Марка Радосављевића, рашчињеног и из Српске Православне Цркве искљученог бившег епископа Артемија заједно са његовим припадницима, стоји другачије. Један број верника наше крушевачке епархије, појединаца и породица одлази к њему, у његову парасинагогу или нецрквену скупину, и тамо даје одушка својој вери. Наравно да тај чин наша Српска Православна Црква, према томе и крушевачка епархија не благосиља! Припадници ове секте не служе Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви, него се служе Црквом, односно њу саму злоупотребљавају. А то се већ равна са губитком и убиством сопствене душе. Када је то тако онда код њих не може бити речи о Цркви, епископима и свештеницима. Код њих нема Светих Тајни, нема монаштва и верника. Нема спасења!!! Има само свеопште пропасти!!! Зато ми упозоравамо наше епархиоте и вернике да се не играју спасењем! Они могу да га изгубе. Да се не отуђују од своје епархије крушевачке, јер би могли отпасти од ње. Ми им братољубиво скрећемо пажњу и на другу чињеницу. Да не компликују додатно ионако страшан положај Марка Радосављевића, челника ове секте – тзв. артемита. Него да га оставе да он сам још поразмисли о свом положају, па да некако смогне храбрости да се кроз покајање врати у крило Српске Православне Цркве. Јер, уколико не буде то учинио – изгубиће душу – а одговорност за то сносиће и епархиоти крушевачке епархије који су одлазили у његову парасинагогу и потхрањивали му лажну веру и сујету: да је само он у праву, а да су сви други у криву! А слоган: Истина је само једна – Артемије, највише штете наноси, и наносиће самоме Марку Радосављевићу! Овим речима дакле обратили смо вам се ми, драги наши епархиоти, и рекли вам оно што смо били дужни казати вам! Уским путем спасења треба ходити, но нипошто путем погубним! Христос васкрсе!!! 8/25 мај 2019. год. у Крушевцу Епископ крушевачки Давид Извор: Епархија крушевачка
  10. Браћо и сестре, православни хришћани епархије крушевачке, чеда наша у Христу, мир вам! Ми будно пратимо ваш хришћански живот, и трудимо се да вам се на све доступне начине приближимо посредно или непосредно, и да заједничимо са вама. Свештена географија наше епархије нам то омогућује: да се чешће сусрећемо широм њене територије. Један од наших хришћана се ради тога досетио да каже да смо ми сеоски владика. Наравно да је овде реч о духовитој досетци а не о заједљивој или несланој шали. Дакле, колико смо ми присутни у нашим малим градовима, толико смо присутни и у нашим селима и засеоцима, односно манастирима, због чега смо веома благодарни Богу, и радосни заједно са нашим православним верницима. Ми ипак не идеализујемо себе и једни друге због тога. Напротив, свесни смо баш свих искушења и невоља које нас сналазе. Но ми притом не губимо наду, и не малаксавамо вером; сви заједно треба да мислимо да је могуће одупрети се свим искушењима, па тако и чинити. О томе смо вам ми говорили у личним сусретањима и у медијским обраћањима, у беседама и кроз текстове. Садржаји нашег епархијског Сајта требало би да су вам такође добро познати. Секташка делатност Пентикосталаца против наше епархије сведена је на најмању меру, али бисмо ми били ради да се постојећи секташи сви до једнога покају, и да се нађу у православној вери. Па ипак, ствар са сектом Марка Радосављевића, рашчињеног и из Српске Православне Цркве искљученог бившег епископа Артемија заједно са његовим припадницима, стоји другачије. Један број верника наше крушевачке епархије, појединаца и породица одлази к њему, у његову парасинагогу или нецрквену скупину, и тамо даје одушка својој вери. Наравно да тај чин наша Српска Православна Црква, према томе и крушевачка епархија не благосиља! Припадници ове секте не служе Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви, него се служе Црквом, односно њу саму злоупотребљавају. А то се већ равна са губитком и убиством сопствене душе. Када је то тако онда код њих не може бити речи о Цркви, епископима и свештеницима. Код њих нема Светих Тајни, нема монаштва и верника. Нема спасења!!! Има само свеопште пропасти!!! Зато ми упозоравамо наше епархиоте и вернике да се не играју спасењем! Они могу да га изгубе. Да се не отуђују од своје епархије крушевачке, јер би могли отпасти од ње. Ми им братољубиво скрећемо пажњу и на другу чињеницу. Да не компликују додатно ионако страшан положај Марка Радосављевића, челника ове секте – тзв. артемита. Него да га оставе да он сам још поразмисли о свом положају, па да некако смогне храбрости да се кроз покајање врати у крило Српске Православне Цркве. Јер, уколико не буде то учинио – изгубиће душу – а одговорност за то сносиће и епархиоти крушевачке епархије који су одлазили у његову парасинагогу и потхрањивали му лажну веру и сујету: да је само он у праву, а да су сви други у криву! А слоган: Истина је само једна – Артемије, највише штете наноси, и наносиће самоме Марку Радосављевићу! Овим речима дакле обратили смо вам се ми, драги наши епархиоти, и рекли вам оно што смо били дужни казати вам! Уским путем спасења треба ходити, но нипошто путем погубним! Христос васкрсе!!! 8/25 мај 2019. год. у Крушевцу Епископ крушевачки Давид Извор: Епархија крушевачка View full Странице
  11. Сигуран сам да смо сви понекад имали утисак да нам је доста стварности, односно оног дела стварности који видимо кроз напрслу/сломљену призму свога ума. Шта предузимате у таквим ситуацијама? Ако не желите да поделите своја искуства реците бар шта мислите да би требало предузети. Како уопште схватате ову појаву? Како до ње долази? Је ли добра? Ако није како се може добро искористити? https://www.pinterest.com/pin/215609900886653137/
  12. Епископ Сергије: ИСТИНА КОЈА ТО НИЈЕ – отворено писмо бискупу бањалучком Фрањи Комарици Објављено: 11. априла 2019. Преузвишени бискупе Комарица, Пишем Вам у својству православног епископа Српске Православне Цркве, у име својих свештеника и свих вјерника Епархије бихаћко-петровачке, али и у име својих светих претходника који су на срцу увијек имали истинољубивост светосавског етоса, због чега су, у свим епохама, сопственом крвљу посвједочили оданост православној вјери. Повод овом писму јесте непримјерено понашање свештеника Бањалучке бискупије, извјесног дон Давора Клечине, који својом активношћу, превенствено на друштвеним мрежама, додатно продубљује несрећним ратом настали јаз између Срба и Хрвата, православних и римокатолика. На основу информација које сам добио од парохијских свештеника и вјерника, а у шта сам се касније и сам увјерио, дон Давор Клечина, који обавља свештеничку дужност у Дрвару, један је од оних који дрско, безобзирно и научно неутемељено покушава својатати српску православну културно – историјску и духовну баштину на подручју повјерене ми Епархије, настојећи само њему знаним методама све православно приказати као римокатоличко, односно све српско као хрватско. Није дон Клечина ни први ни посљедњи који је са истом намјером на истом задатку, нити сам ја први а ни посљедњи који брани онај предачки завјет да своје светиње не дамо ником, нити да присвајамо туђе. Утолико је активност Давора Клечине већ унапријед осуђена на пропаст, јер зна овај распети народ шта је његово, а шта није, зна и преноси с кољена на кољено. Све оно што српски народ зна истовремено потврђују и валидна историјска истраживања, која Давора Клечину и његове сараднике, који долазе са разних страна, уопште не занимају, јер они своју пројектовану историју покушавају створити на прекрајању српске православне прошлости. Пишући о протеклом рату Давор Клечина, оживљавајући успомене из дјетињства, оправдано плаче над бањалучком Ферхадијом, али не видјесмо сузе које потекоше са његовог лица над српском дјецом, женама и старцима из Дракулића, Мотика и Шарговца, оне исте дјеце чије је животне стопе прекинуо нико други до онај Мирослав Филиповић – у народу познатији као Фра Сотона, који се такође називао свештеником римокатоличке цркве. Нису потекле сузе Клечини ни због Шушњара, ни због Гаравица, нити због било кога другог чија је жртва у стању стати на пут његовом прекрајању историје. Можда сам овим писмом пренагласио значај Давора Клечине, али он је само експонент одређених кругова који настављају свој пут, давно трасиран, на штету мене, мојих свештеника и православних вјерника Епархије бихаћко – петровачке, али и на штету наше прошлости и наших предака, које смо дужни на сваком мјесту достојно бранити, не гледајући на то ко нас и са којом силом тлачи и напада, фалсификујући наше историјско трајање. Оно што мене посебно брине, преузвишени бискупе Комарица, јесте Зборник радова објављен под називом „Дубички архиђаконат у развијеном средњем вијеку и његови трагови кроз каснија стољећа”, у којем су, као баштина римокатоличке цркве, описани православни манастири Моштаница, Крупа на Врбасу, Ђурђевац, као и бројна црквишта у долини Сане, у Поуњу и Подгрмечу. На отварању научног скупа, који је изњедрио овај бласфемични Зборник, и сами сте прије двије године рекли: „објективно проучавање прошлости уједно је служење истини, која би требала усрећивати сваког истинољубивог човјека. Искуство нас учи да је истина нешто што може и забољети, али у коначници она лијечи све, првенствено оне, који се желе ослободити било од властитог незнања или заблуде, било од увријежених стереотипа“. Имајући у виду ништа друго до Ваше изречене ријечи, Давору Клечини и њему сличнима желимо оздрављење у истини, а свима онима који, са Вашим знањем или без њега, неуморно и неуспјешно фалсификују нашу прошлост поручујемо да се баве проучавањем властите баштине, тамо гдје је имају, а наша историја остаје наш понос и нећемо дозволити било коме да се са њом поиграва, да је релативизује и на крају фалсификује. Плашећи се да су покушаји Давора Клечине само наставак ненаучних тврдњи такозваног Научног скупа, који је одржан са Вашим благословом, 24. и 25. априла 2017. године, оправдано се питамо шта Вам је крајњи циљ: да нам, ненаучним методама, покушате одузети нашу вијековну баштину или само, преко наше баштине, продубљујете сопствено трајање? Ако неко сопствени идентитет покушава продубити на нашој богатој културно-историјској баштини , тај не жели видјети сопствени одраз у истини нити жели сачувати толико жељени мир међу народима. Остајући одан Христу Исусу, Истини Која је ослободила свијет, у данима Великог Поста молитвено призивам небески благослов Распетог и Васкрслог Сина Божијег – Исуса Христа, са надом у Васкрсење свих и свега, честитајући Вама, Вашем свештенству и вјерујућим римокатолицима Ваше бискупије предстојеће празнике Васкрсења Христовог! + Сергије, епископ бихаћко-петровачки
  13. Након активног учешћа на политичким сесијама, предавањима и јавним наступима са кругом петрашеваца, у жељи да укаже на поредак неправичности, беде и свеопште анархије руског духа крајем 19. века, Фјодор М. Достојевски бива ухапшен. Последњи састанак Пропагандног друштва, непосредно пре хапшења, имали су крајем априла 1849. године. Са осталим пријатељима Достојевски је постао заточеник Петропавловске тврђаве. У самици је проводио ноћи, током дана је пред судијама давао исказе. У новембру исте године завршена је истрага и прочитана пресуда – смртна казна стрељањем. Цар је ипак одлучио да револуционаре помилује, али је наредио да се одлука саопшти тек када осуђеници буду пред стрељачким водом. Крајем децембра 1849. године на Семјоновском тргу окупљена гомила чека погубљење. Хладноћа је несносна, све је под снегом. Оскудно одевене затворенике стражари изводе из кочија и стављају пред стрељачки вод. Достојевски је са непрестаном мишљу о вредности живота. Пред очима му сија светлост живота, премда му је повез око очију. За њега пресудна мисао, коју ће литерарно обрадити у још ненаписаним романима, наиме да је живот важнији од сваке муке и сваке патње искри пред сенком смрти. У последњем тренутку стрељање се обуставља. Достојевски је жив, чека га прогонство у Сибир. Одмах након повратка у самицу пише брату Михајлу: „Брате! Нисам обесхрабрен и нисам клонуо духом. Живот је свугде живот, живот је у нама, а не изван нас. Поред мене ће бити људи, и бити човек међу људима и остати човек заувек било у каквим невољама, не бити обесхрабрен и не подлећи – у томе је живот, у томе је његов задатак. Ја сам то схватио. Та идеја је ушла у моје месо и моју крв.“ Пред полазак у Сибир, 24. децембра, Михајло је у посети брату. Тужан је због његове ситуације, али га парадоксално осуђени брат бодри. Достојевски је срећан јер живи. Престани, брате, „не одлазим у гроб, не пратиш ме до хумке – ни на робији нису звери, већ људи, можда још бољи од мене…“ У Омску тврђаву, окружену рововима и препуну опасних убица, Достојевски стиже после месец дана тешког путовања, 23. јануара 1850. године. У рукама има Библију. Тада је за њега почело можда најтеже искушење у животу – суочење са злом и непрестана борба за слободу и тиме нови живот. Чак и у великим сибирским мукама, уз непрестани мач за вратом и тежак физички рад, Достојевски је љубио живот више од сваког смисла. У пуној зрелости, 1871. године, правећи биланс живота и стваралаштава рећи ће: „Без обзира на све губитке, жарко волим живот, волим живот ради живота и, озбиљно, још увек се спремам да почнем свој живот. Скоро ми је педесет година, а ја још увек не могу да схватим: завршавам ли ја живот или га тек почињем.“ Мотив живота у нутрини, присутан у готово свим његовим романима, истакнут је посебно у петокњижју. Раскољников, као и Митја, бира живот упркос свим мукама и падовима. Бити жив, то је највећи дар. Али шта се догађа са истином? Може ли човек да доспе до коначне истине посредством спознаje перципиране стварности уз искуство чињенице да је само жив? Ово питање последично искрсава у већини текстова које пише Достојевски. Посреди је сукоб између, да парафразирам Лава Шестова, спекулативног и библијског мишљења. Тај расцеп изазито је проблематизован у Браћи Kарамазовима, између ликова браће Аљоше и Ивана. Један је мисионар, анђео на земљи, препун благости чији је пут истине – просветљење кроз Христа. Други је визионар, духовни луталица, препун је немира, моралних недоумица, оптерећен размишљањем о овоземаљским стварима. Иван се не мири са наметнутом истином стварности, негира је, премда се грчевито држи њеног обличја. Аљоша је, пак, у благости помирен са светом јер је његово активно начело духовне природе. Духовним путем води се, наведимо још један пример, Макар Долгоруки у Младићу. Предан је луталаштву и свестан је својих слабости. Његова истина је помирење. Он се предају мисионарству, народној сентименталности и посећује манастире, али је свестан да не би издржао аскетски живот. Тако смирен уочава истину до које долази једино духовним крајоликом. Истина (ἀλήθεια) је, у филозофској традицији, раз-откривеност. У оскудици (Lebensnot) искрсава сусрет са скривеним, дакле неистинитим. Тај сусрет није пролазан, него одлучујући подстицај, да парафразирам Мартина Хајдегера, за раз-откривањем прикривене суштине. Како разгрнути мрачнину и отворити се ка истини? Може ли се, дакле, разумом открити истина? Николај Берђајев одговара да не може, јер у том случају недостаје духовни хоризонт. Истина се види кроз дух, па „не само разум, него ни ум не би могао открити могућност сазнања истине“, будући да се истина спознаје посредством духа. У том смислу „аутентична егзистенцијална филозофија је филозофија духа“. Човек није једноличан у настојањима. У њему је непрестана олуја која се без духовног покрића никада не смирује. Борбу воде два принципа; један је тврдоглаво отпадништво, други је изгарање у потрази за смислом. У судару тих путева догађа се немир и немогућност подношења живота. Човек је у једном тренутку мрзовољни путник на интелектуалном путу, жељан смисла, отворен за разне могућности живота, притом жалосно математички прорачунат. У другом случају он је народна скитница која пустињски трага и путује без потраге за било каквим смислом, жељан једино отвореног неба у тишини недодирнуте божанствености. Тако непотпун он трага за математички чистом истином која захтева формуле и прецизност, али са таквом истином никада не захвата духовни пропламсај који у њему непрестано тиња. Човек, дакле, формулисањем своје околине и свог живота, постаје бунтовник против себе самог. Егзистенција нема дефиницију, јер свака егзистира кроз нерешиву загонетку. Пред нама је непробојан зид стрепње, „глас вапијућег у пустињи“. Пали човек, сав у трзају егзистенцијалног парадокса, има задатак – трагом Аврамове жртве – да појми исконску супротност између откровења и истине знања. Аврам не мора да се правда за своје поступке јер га његова суспензија етичког приближава светлу несаопштиве доброте. Радост љубави надилази знање будући да вера обухвата сваку бесконачност у коначности. Грех, трагом Шестова, није у бићу, порок и недостатак налази се у нашем знању. Филозофија духа јесте велика јер се коначно уздиже у бесконачно, све пролазно у непролазно, па напокон живот исијава у неуништиву доброту. Суочен са питањем истине Берђајев додирује и проблем љубави. У есеју о Достојевском, написаном 1923. године, указује на два исходишна момента његовог стваралаштва. Први је олуја љубави и њена неутемељена распарчаност, док је у другом случају посреди тема сладострашћа чији врхунац исијава у махнитости породице Kарамазов. У руској књижевности љубав није приказана кроз романтизовани идеалистички занос какав је својствен западној култури; она је код Достојевског обликована у непрестаном расцепу, све се код њега „дешава у атмосфери напрегнуте страсти“. То је, потенцира Берђајев, љубав карактеристична руском духу, љубав у процепу и страдалништву. У руској љубави „има нешто мрачно и мучно, непросветљено и чисто изопачено“. Достојевски доноси мрачну страну човекољубља, такву да она љубав осветљава само са становишта патње и мучеништва. Готово све љубави које Достојевски описује обележене су печатом бола и срџбе, то су љубави без свести о вечном које са слике божанског посредством личног трагања с-падају на слику људског принципа. Иван и Митја Kарамазов истрајавају у љубави која непрестано уништава све око себе. Насупрот њима, Аљоша Kарамазов представља анђеоски принцип љубави чији лик подноси терет живота не зато што живи у љубави према коначном, него управо вечном принципу. У њему је смирење, у њима је расцеп. Кнез Мишкин је проницљив и љубопитљив, он „унапред види судбину свих људи који га окружују, види најдубље слојеве бића жене које воли“. Зато страда и постаје идиот, несхваћени занесењак, патник. Све је у овоземаљској љубави у грчу патње. Достојевски поставља питање може ли бити истинске љубави у свету ако никада не прекорачимо идеју овоземаљског и не закорачимо у хоризонт вечности. Версилов у Младићу заговара идеју безусловне љубави тек након тренутка одбацивања идеје бесмртности. Осиротели људи, пише Достојевски, почели би „одмах да се приљубљују једни уз друге тешње и с више љубави; они би се ухватили за руке схватајући да су сада једни другима све. Ишчезла би велика идеја бесмртности и морала би бити замењена; и све преобиље раније љубави ка оном што је било бесмртност, код свих би се окренуло према свету, према људима, према свакој травци. Они би неизоставно заволели земљу и живот, у оној мери у којој би постепено сазнавали своју пролазност и смртност и посебну, другачију љубав“. Версилов, ипак, запада у чист утопизам јер таква љубав није остварива. Љубав без вечности је привидна љубав, док се права љубав догађа у учвршћивању у вечности. Зато је Аљоша Kарамазов спашен у свом настојању да воли јер је његов лик оцртан у љубави према Вечном, док Иван Kарамазов и Раскољников исцрпљени падају пред својим љубовањем према пролазном, дакле земаљском искуству. Сва је карамазовштина у сладострашћу. Волети себе и егоистично наметати свој светоназор упркос свему другом и сваком другом. Сладостраственост постаје разврат. Стари Kарамазов је у растројеном мамурлуку, синови су усмерени на неостварене идеале. Царује разврат који „није појава физичког већ метафизичког карактера“. У њима је мрачни принцип бивствовања при чему се све уравнотежено руши у име свеопштег хаоса. Разврат је поцепаност која истрајава на егоизму. У раздвојености, пише Берђајев, „човек се затвара у своје „ја“, губи способност да се сједини с другим „ја“, почиње да се дели, он воли самог себе а не другог’. Разврат је самопотврђивање које води самоуништењу. У Злочину и казни Свидригајлов је у етичком процепу; између греха и похотности он се ваља у блату сладострашћа „које је прешло у необуздани разврат“. У сладострашћу се занемарује идеја вечности па се у њој не препознају никакве духовне вредности, док на њихово место ступа чиста отвореност ка овоземаљском принципу истине који у својој беди нуди једино сузе без икакве правде, нуди човека који није хришћански Човек, него деспотски Бог. Љубав и истина су повезани тако да у њима расте жеља за обухватањем бесконачности у љубави по Богу. Будући да човек у пролазности и ништавности то не успева да увиди, лако постаје охоли манипулатор усмерен на личност у оквирима земаљског. А сваки човек у својој личности јесте страственик који никада не излази из парадокса тога да сада јесте и да једном неће бити. То не бити једном је изазов који овоземаљски човек најтеже подноси. Извор: Теологија.нет
  14. Деда о. Немање, главни актер ове приче, Марко Маркица Бошковић доживео је судбину праведнога Јова, уз Бога и гусле сачувао здрав разум и своју децу учио да опросте, али да истину увек сведоче и чувају. Чућете документовану причу о несрећним жртвама али и још несрећнијим крвницима, којима "сам непомјаник може да позавиди на машти у злу", али и јеванђељску поуку нашег госта. "Боримо се за истину, а она славом Божијом побеђује" закључује о. Немања. Извор: Радио Слово љубве
  15. Из цркве Светог Саве у Бечмену која се налази у београдској општини Сурчин али у Епархији сремској, у госте нам је дошао млади свештеник Немања Бошковић. Повод разговора није историјат овог села нити ток школовања нашег госта, о чему је било речи на почетку емисије, него страдална, тешка и поучна породична прича у којој се могу пронаћи хиљаде српских породица из Ливањског поља, Крајине, Лике, Кордуна, Далмације и свих других крајева где је наш народ вековима живео. Звучни запис емисије Деда о. Немање, главни актер ове приче, Марко Маркица Бошковић доживео је судбину праведнога Јова, уз Бога и гусле сачувао здрав разум и своју децу учио да опросте, али да истину увек сведоче и чувају. Чућете документовану причу о несрећним жртвама али и још несрећнијим крвницима, којима "сам непомјаник може да позавиди на машти у злу", али и јеванђељску поуку нашег госта. "Боримо се за истину, а она славом Божијом побеђује" закључује о. Немања. Извор: Радио Слово љубве View full Странице
  16. НАШИ ОДБОЈКАШИ: ПРИМАЧИ, КОРЕКТОРИ…Одбојка је наш трофејни спорт. Дуги низ година Србија се налази у самом светском врху, у мушкој, и у женској конкуренцији. Без сумње, ми смо веома талентована нација, и појединачно, а када хоћемо и тимски. Када се наши играчи сложе, када сви заједно, као један заиграју, и ставе интерес репрезентације изнад личног, побеђују и најтеже противнике. У животу, примећујемо, како тешко стварамо репрезентацију-заједницу, када су у питању добри, позитивни циљеви, као да нам је потребан неко други, да нас састави и сложи?! Проналазимо разне “капитене”, и “селекторе”, кујемо их у звезде, надамо се и заносимо, да су баш они наше истинске вође, и на крају се увек покаже да смо направили погрешан избор, и разочарамо се, а они нестају брже од комета, а тек су се појавили, засветлели, и још брже нестали.А када је реч о слагању “против”, нарочито Цркве, Свештеника, и Владика, бржи смо од Ирода и Понтија Пилата, и свако би да буде капитен, и селектор, али ако може само са почастима, без одговорности?! Руку на срце, брзо се сложимо и у свакој другој “против“ варијанти, не само када су горе наведене ствари у питању.Православље је увек афирмативно, увек за, никад против! Увек заједница, никада издвојена , независна целина. Један Бог, једна Вера, једна Црква! Сви удови, у савршеном складу са Главом, Христом, Репрезентација Светих, са капитеном, а уједно и селектором, Христом, који је победник у свим утакмицама које се играју у овом свету. И када се чини да смо без шансе, на ивици пораза, једно од срца “Помози Боже”, на чудесан начин, претвара губитнике, у победнике. Он, Једини, и Истински селектор, и капитен, ненаметљиво, и стрпљиво чека, не проваљује, него стоји на вратима наших збуњених, и уплашених срца, да отворимо, и дамо Му шансу, да нас води и заступа, говорећи са пуном одговорношћу, да је победа коју је обећао, већ остварена.Када се сретнемо са људима који у Бога не верују, када су браћа која погрешно верују, или су друге вере, Ми, Православни хришћани, водимо дијалог, не осуђујемо, не мрзимо… Само патимо због њих, зато што их волимо, Не можемо рећи “Баш нас брига за њих”, због тога што се наш Господ, и ради њих, а не само због нас, верујућих и разапео на Крсту! “ А Распети Господ, (на фресци у Студеници), као заспали Цар Славе, грли цео свет”. (Еп. Атанасије)Шта онда рећи, за оне који мисле и тврде, да су Православни, који раде све по “благослову”, оне који у старту, када прилазе свештенику, још са двадесет метара сложе руке, као примач у одбојци, после сервиса, прилазе, сумњичаво , и подозриво, посматрају свог Свештеника, и Владику, процењујући да ли је “ Наш”, или “Њихов*,” лицемерно им целивајући руку?! Никако да се померимо са нивоа, Партизани-Четници, или Партизан-Звезда, увек морамо да имамо противника, да би оправдали своје постојање! У одбојци се знају задаци, и ко шта ради, али ови ”примачи”, имају тежњу да буду све у свему, 3 у 1, сто у један, да све знају, процењују, и пресуђују да ли је неко или нешто, Православан/но или не.Као у цртаном филму о Тому и Џерију, када је цео оркестар мачака свирао на бини, а Џери, тестером, од доле, исецао место испод свирача, а свирачи пропадали један по један, па како је који пропао, Том је узимао његов инструмент и свирао, док на крају, нису сви пропали, а Он, свирао све инструменте, од једном! Њихова тежња, иако плиткоумна, прилично је опасна, пошто може да заведе неискусне и неуке, да помисле да је то аутентично Православно понашање, култура, и начин живота. Опет и опет, тај копи-пејст, који је толико присутан! Шаблон у свему, понашању, облачењу, ставовима.. Лаж и пренемагање, узимање изгледа побожности, а одрицање од силе! Како треба да изгледам, и да се понашам, да би то било то? Мушкарци као лажно смирени просјаци, неуредни споља, што показује неуредну унутрашњост, а жене, О Ђила фазон- ужас, просто да их пријавиш модној полицији! Не кажем да треба да будемо накинђурени и гламурозни, него само нормални, чисти и уредни, и изнутра и споља. Не мора свако са километар, по гардероби, да провали да идемо у цркву! Све је у реду, када је то пролазна фаза, али да нам не постане трајни идентитет. Православни Хришћанин, није неки јадник, него благовесник Царства Христовог! Да ли смо икада размишљали, како, и да ли је могуће, да на такав начин некога приведемо цркви? Можда некога и преваримо, али када нас боље упозна, и када се иза маске почне помаљати оно што стварно јесмо, разочараће се, не толико у нас. него у цркву, и побећиће главом без обзира, и тешко да ће поново икада ући.Али да се вратимо на спорт, нећемо о политици.Са позиције примача, убрзо прелазе на позицију коректора, желећи да све око себе уреде, и коригују, тобоже, бојећи се да не пропадну Црква и Православље. Знају све што се дешава, свачији јавни, и тајни грех, имовинску карту, крвну групу.. Најбоља, докона, и новчано непрофитабилна обавештајна служба, која храни душу (дез)информацијама и савесно брани цркву од спољних и унутрашњих непријатеља. Тумаче каноне, и машу њима, као да су их сами написали, и штите од цркве, као да од Ње, у Њој и за Њу нису написани. Исправљају Владике и Свештенике, и уче их “како се држи предање старих, “ да нас случајно не би превели у Католике, као да су Они скелеџије које возе преко реке, пошто смо ми наивни и блесави, кренули преко Мораве, у Мрчајевце на купусијаду, а они нас превеслали, и пребацили преко Саве и Дунава, у Мађарску на гулаш. Одлуке Сабора, знају и пре него што је исти и почео.. Све у свему, корекцијама других и другога нема краја, све коригују, осим самих себе. А и зашто би, када су савршени!?Трагично је што овакав животни став, осликава у каквог Бога верују! Несигурни, уплашени, агресивно бране ту своју представу “бога”, само постављамо питање, од кога је бране-од себе самих, предпостављам? Тај пројектовани бог, са људским, углавно негативним особинама, није наш Бог. Стварно, није лако упознати Бога, какав заиста јесте. Мада, и није ни тако тешко, пошто се Он открива смиреном срцу које Га тражи, а Он, одговара љубављу. Наш Бог је Истину бранио смиреним трпљењем, ћутањем и молитвом, а не нападима, вређањем, и убеђивањем, мада је могао позвати дванаест легиона анђела, па да на силу, убеди цео свет. Ако хоћеш савршен да будеш, узми крст свој, и пођи замном?! Бог нам даје слободу, избор, не тера нас мотком у рај! Христос је разговарао и са Јеврејима и Јелинима, са цариницима и грешницима, уопште са свима, упућујући их на покајање, , благовестећи им, Царство Оца својега. У отпусту на Велики Четвртак стоји: “ Христос истинити Бог наш, који нам је из превелике доброте, смирење показао као најбољи пут..” Смирење и послушност… “.. Унизио је себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту.”(Филипљанима 2. Глава). Показао је нама, ради нас, а не ради Себе, да су смирење и послушност, најбољи пут, због тога, што смо склони гордости и непослушности, који нас као некадашњег Деницу, могу навести на мисао да смо много битни, чак већи и од Бога, одвојити се од заједнице(цркве), и направити пара цркву, варајући и варајући се, све док не пропаднемо. А Бог жели да се сви људи спасу, и дођу у познање истине. 1. Тим.(2.4)Православни Хришћани и њихово сведочење се препознају по отворености према свима, у спремности да увек помогну, да се жртвују, не гледајући, ко је ко, које је вере, или боје коже, притом, чврсто исповедајући своју веру, испуњавајући на делу речи Христове: “ Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима “. Матеј(5.16)На почетку, истина је само једна, а када та “истина”, ако се не покаје, оде Богу на Истину, биће “истина”, колико и фракција, ако не и више. Велика је, и болна чињеница, да против чега се бориш, такав исти постајеш! На почетку једина права Истина, од Јединог Истинитог, после 1054 године заменик на земљи, а од Лутера, многи заменици, а ови наши се шалтају, час су један, а час многи, у зависности, против кога се тренутно боре? А врхунац је да једног од њих, проглашавају Једном и једином Истином, из чега произилази, да се тада боре против Христа, зар не!?Гледао сам интересантан филм, у којем се полицајци убацују у редове хулигана, који су се бавили криминалом. План је био да се што боље инфилтрирају, како би разоткрили криминалне радње. Учествовали су у крими акцијама,навијачким тучама.. Када су сакупили довољно доказа, похапсили су вође, и вратили су се свакодневним задацима. Међутим, један од инспектора, се толико уживео у улогу хулигана, да је скренуо са ума, и више не глумећи, постао прави хулиган.Има сличности, зар не? Лудило мозга… Флипнуо, кажу у сленгу.Много ме све ово боли, зато и пишем, не осуђујем, у осталом, Бог познаје срца! Зашто не можемо да будемо једноставни, нормални?! Писао сам у неком од текстова, како је могуће да навучемо хиљаду маски, и да се толико изгубимо, да више не знамо ни ко смо, ни куда идемо, а да притом будемо убеђени да je наш пут, једини и прави. А наш циљ је да постанемо иконе Божије, аутентичне личности, да имамо мир и радост, који су наши пратиоци, путокази, и потврда да смо на правом путу, ка остварењу аутентичности. Ми смо светлост свету, то не смемо да заборавимо! У спорту, играчи су заменљиви, па ако неко не игра добро, заменимо га другим, и ако изгубимо једно првенство, биће следеће. А у животу, ако “примачи” и “коректори”, греше у континуитету, треба им дати нову шансу, 7×77, све док је не искористе, или толико далеко оду, да ни сами не желе да се врате. Пошто смо створени као непоновљиве личности, не можемо бити замењени другим, и нема двојника, а ова утакмица траје, као и у већини спортова, док Судија не отсвира крај. Велики је улог, кратко време, а нема продужетака, нити реванша!Одбојка је тимски спорт, Зато ако на челу будемо имали правог капитена и селектора, пред којим ћемо се смирити, и послушати Га, а свако буде радио свој посао, и “примачи”, и “коректори”, а са њима и остали део тима, седећемо вечно на Трону, заједно са Царeм Славе, као победници.
  17. Ми, доље потписани Архијерејски протопрезвитери у Митрополији Црногорско-Приморској, јавно саопштавамо да, заједно са осталим свештенством и монаштвом, уопште нисмо изненађени божићном медијском хајком на Митрополита Црногорско-Приморског и Егзарха свештеног трона Пећког г. Амфилохија. Данас, први пут на овакав начин, стајемо у заштиту свог Архипастира, али прије свега због заштите своје Цркве која је, кроз личност Митрополита г. Амфилохија, безочно нападнута од најближих сарадника предсједника Србије Александра Вучића и то Николе Селаковића, Марка Ђурића, Зоране Михајловић и Александра Вулина. Нема никакве потребе да бранимо Митрополита Амфилохија од најновијих напада на њега, јер нису ни први, а ни последњи. Слични напади су, познато је, обиљежили његову тродеценијску епископску и полувјековну свештеничку службу и никада до сада нисмо на овакав начин реаговали. Овим реаговањем заправо желимо да укажемо да је Митрополит Амфилохије својим ставом о односу према Косову и Метохији рекао истину која је разјарила Александра Вучића. Сигурни смо да митрополитова ријеч од које се као од грома тресе политички врх Србије није ни наручена, нити је опозициона, а ни политикантска, како неистинито тврди Марко Ђурић, него је искључиво пастирска ријеч егзарха Свештеног трона Пећког. Митрополитова ријеч је иста и непромијењена од када је на колац набијен мученик Ђорђе Мартиновић из Горњег Ливча код Гњилана, од када су силоване монахиње по Косову и Метохији, од када је убијен Данило Милинчић, од паљења конака Пећке Патријаршије на Недељу Православља 1981. године, од када је писан Апел за заштиту српског народа и његових Светиња на Косову и Метохији 1982. године, од злочина терористичке ОВК и НАТО бомбардера над Србима и другима све до данас. Уопште не споримо право сарадницима и гласноговорницима предсједника Вучића да критикују Митрополита Амфилохија због његове изјаве о односу режима у Београду према Косову и Метохији. Међутим, начин на који је то изведено и медијска хајка на Божић показују да је проблем много дубљи од једне митрополитове изјаве. Јер, познато је да овакве и сличне реакције само може да произведе истина коју је Митрополит Амфилохије рекао, а никако неистина. Знамо и свједочимо да митрополитова, често пута и оштра ријеч, није упућена лично ни против кога него је искључиво изговорена за добро, за очување не само Косова и Метохије него и образа и угледа оних који доносе судбоносне одлуке у овом народу. Она није ни против албанског народа који масовно напушта простор Косова и Метохије, јер је већ годинама жртва владавине терориста који су постали политичари. Да ли треба подсећати на оно што се упорно прећуткује или фалсификује, а то су још теже ријечи о издаји које је Митрополит Амфилохије упутио и непрестано упућује Милу Ђукановићу послије одлуке Владе Црне Горе да призна тзв. државу Косово и да се одрекне изворне Црне Горе Краља Николе и свих црногорских жртава за ослобођење Метохије од Турака 1912. године? Зар управо Митрополит Амфилохије, свештенство и вјерници нису били подвргнути сличном медијском каштиговању у Подгорици послије протеста због признања тзв. Косова од стране Владе Црне Горе? Зато нас данас забрињава то што су, како се види, и челници Србије кренули да спроводе дукљанско-монтенегрински приступ Косову и Метохији? Од хајке на Митрополита и безбожних увреда Вучићевих сарадника, а посебно Николе Селаковића, битније је што се на овом примјеру показује интенција да се косовско-метохијско питање искључиво представи и решава као ”србијанско” или, зашто не рећи, београдскопашалучко, а не као свесрпско питање. Такође, показује се и да је била више него умјесна примједба Епископа бачког г. Иринеја о проблематичном појмовном одређењу „унутрашњег дијалога”. Посебно је спорно што се то свето и свештено питање ове Цркве и њеног народа обезличава и релативизује у некаквом „унутрашњем дијалогу”, који је већ доживео катастрофу и неуспјех. Какав је то „унутрашњи дијалог” као ”најважнији политички акт предсједника Србије од његовог ступања на дужност” кад се свака ријеч која се не уклапа у међународне обавезе и интересе режима у Београду жигоше и прогони од стране најближих сарадника предсједника Србије као иницијатора „дијалога”. Никако не можемо да схватимо и прихватимо тако конципиран „унутрашњи дијалог” о Косову и Метохији, који су одмах својски похвалили Еди Рама и Беџет Пацоли! Поруку потпредсједнице Владе Србије Зоране Михајловић Митрополиту Амфилохију данас, као и сличну Патријарху Иринеју јуче, да „Амфилохије неће водити државну политику” схватамо и као пријетњу и сјутрашњу поруку нашој читавој Цркви, кад буде морала да свједочи свој један, једини, непромјенљиви, вјековни, светосавски и светолазаревски став о Косову и Метохији. Наравно, ни Митрополиту Амфилохију, ни Патријарху Иринеју, а ни Цркви не припада право да воде државну политику, али им припада неотуђиво право да чувају образ Цркве и душу овога народа од сваког покушаја издаје Косова и Метохије и читавог српског народа. Ми, наравно, немамо амбицију и не можемо да утичемо на политику и одлуке Александра Вучића, али имамо право да у својој Цркви, којој служимо и чији идентитет чувамо и јединство свједочимо у Црној Гори, слободно, одговорно и јавно кажемо своју ријеч о Косову и Метохији, посебно кад је Вучић упутио јавни позив да свако изнесе своје размишљање о Косову Метохији. Та ријеч неће и не може бити угушена, нити ће Црква бити ућуткана без обзира на све нападе који долазе и који ће доћи. Неућутно стојимо на становишту да је тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији непотребан и са могућим штетним посљедицама на које је са пастирском бригом указао Митрополит Амфилохије. Непоколебиво подржавамо очинску ријеч нашег Патријарха г. Иринеја да државници Србије не смију никада да дају своју сагласност на отуђење Косова и Метохије, јер оно што се силом узме, то се и врати, а оно што се поклони некоме је за свагда изгубљено, а то Срби и Србија не смију дозволити. АРХИЈЕРЕЈСКИ ПРОТОПРЕЗВИТЕРИ Цетињски Обрен Јовановић Подгоричко-колашински Велибор Џомић Подгоричко-даниловградски Драган Митровић Барски Слободан Зековић Будвански Борис Радовић Бококоторски Момчило Кривокапић Херцегновски Радомир Никчевић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. РЕАГОВАЊЕ АРХИЈЕРЕЈСКИХ ПРОТОПРЕЗВИТЕРА МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ 8. јануар 2018. године Ми, доље потписани Архијерејски протопрезвитери у Митрополији Црногорско-Приморској, јавно саопштавамо да, заједно са осталим свештенством и монаштвом, уопште нисмо изненађени божићном медијском хајком на Митрополита Црногорско-Приморског и Егзарха свештеног трона Пећког г. Амфилохија. Данас, први пут на овакав начин, стајемо у заштиту свог Архипастира, али прије свега због заштите своје Цркве која је, кроз личност Митрополита г. Амфилохија, безочно нападнута од најближих сарадника предсједника Србије Александра Вучића и то Николе Селаковића, Марка Ђурића, Зоране Михајловић и Александра Вулина. Нема никакве потребе да бранимо Митрополита Амфилохија од најновијих напада на њега, јер нису ни први, а ни последњи. Слични напади су, познато је, обиљежили његову тродеценијску епископску и полувјековну свештеничку службу и никада до сада нисмо на овакав начин реаговали. Овим реаговањем заправо желимо да укажемо да је Митрополит Амфилохије својим ставом о односу према Косову и Метохији рекао истину која је разјарила Александра Вучића. Сигурни смо да митрополитова ријеч од које се као од грома тресе политички врх Србије није ни наручена, нити је опозициона, а ни политикантска, како неистинито тврди Марко Ђурић, него је искључиво пастирска ријеч егзарха Свештеног трона Пећког. Митрополитова ријеч је иста и непромијењена од када је на колац набијен мученик Ђорђе Мартиновић из Горњег Ливча код Гњилана, од када су силоване монахиње по Косову и Метохији, од када је убијен Данило Милинчић, од паљења конака Пећке Патријаршије на Недељу Православља 1981. године, од када је писан Апел за заштиту српског народа и његових Светиња на Косову и Метохији 1982. године, од злочина терористичке ОВК и НАТО бомбардера над Србима и другима све до данас. Уопште не споримо право сарадницима и гласноговорницима предсједника Вучића да критикују Митрополита Амфилохија због његове изјаве о односу режима у Београду према Косову и Метохији. Међутим, начин на који је то изведено и медијска хајка на Божић показују да је проблем много дубљи од једне митрополитове изјаве. Јер, познато је да овакве и сличне реакције само може да произведе истина коју је Митрополит Амфилохије рекао, а никако неистина. Знамо и свједочимо да митрополитова, често пута и оштра ријеч, није упућена лично ни против кога него је искључиво изговорена за добро, за очување не само Косова и Метохије него и образа и угледа оних који доносе судбоносне одлуке у овом народу. Она није ни против албанског народа који масовно напушта простор Косова и Метохије, јер је већ годинама жртва владавине терориста који су постали политичари. Да ли треба подсећати на оно што се упорно прећуткује или фалсификује, а то су још теже ријечи о издаји које је Митрополит Амфилохије упутио и непрестано упућује Милу Ђукановићу послије одлуке Владе Црне Горе да призна тзв. државу Косово и да се одрекне изворне Црне Горе Краља Николе и свих црногорских жртава за ослобођење Метохије од Турака 1912. године? Зар управо Митрополит Амфилохије, свештенство и вјерници нису били подвргнути сличном медијском каштиговању у Подгорици послије протеста због признања тзв. Косова од стране Владе Црне Горе? Зато нас данас забрињава то што су, како се види, и челници Србије кренули да спроводе дукљанско-монтенегрински приступ Косову и Метохији? Од хајке на Митрополита и безбожних увреда Вучићевих сарадника, а посебно Николе Селаковића, битније је што се на овом примјеру показује интенција да се косовско-метохијско питање искључиво представи и решава као ”србијанско” или, зашто не рећи, београдскопашалучко, а не као свесрпско питање. Такође, показује се и да је била више него умјесна примједба Епископа бачког г. Иринеја о проблематичном појмовном одређењу „унутрашњег дијалога”. Посебно је спорно што се то свето и свештено питање ове Цркве и њеног народа обезличава и релативизује у некаквом „унутрашњем дијалогу”, који је већ доживео катастрофу и неуспјех. Какав је то „унутрашњи дијалог” као ”најважнији политички акт предсједника Србије од његовог ступања на дужност” кад се свака ријеч која се не уклапа у међународне обавезе и интересе режима у Београду жигоше и прогони од стране најближих сарадника предсједника Србије као иницијатора „дијалога”. Никако не можемо да схватимо и прихватимо тако конципиран „унутрашњи дијалог” о Косову и Метохији, који су одмах својски похвалили Еди Рама и Беџет Пацоли! Поруку потпредсједнице Владе Србије Зоране Михајловић Митрополиту Амфилохију данас, као и сличну Патријарху Иринеју јуче, да „Амфилохије неће водити државну политику” схватамо и као пријетњу и сјутрашњу поруку нашој читавој Цркви, кад буде морала да свједочи свој један, једини, непромјенљиви, вјековни, светосавски и светолазаревски став о Косову и Метохији. Наравно, ни Митрополиту Амфилохију, ни Патријарху Иринеју, а ни Цркви не припада право да воде државну политику, али им припада неотуђиво право да чувају образ Цркве и душу овога народа од сваког покушаја издаје Косова и Метохије и читавог српског народа. Ми, наравно, немамо амбицију и не можемо да утичемо на политику и одлуке Александра Вучића, али имамо право да у својој Цркви, којој служимо и чији идентитет чувамо и јединство свједочимо у Црној Гори, слободно, одговорно и јавно кажемо своју ријеч о Косову и Метохији, посебно кад је Вучић упутио јавни позив да свако изнесе своје размишљање о Косову Метохији. Та ријеч неће и не може бити угушена, нити ће Црква бити ућуткана без обзира на све нападе који долазе и који ће доћи. Неућутно стојимо на становишту да је тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији непотребан и са могућим штетним посљедицама на које је са пастирском бригом указао Митрополит Амфилохије. Непоколебиво подржавамо очинску ријеч нашег Патријарха г. Иринеја да државници Србије не смију никада да дају своју сагласност на отуђење Косова и Метохије, јер оно што се силом узме, то се и врати, а оно што се поклони некоме је за свагда изгубљено, а то Срби и Србија не смију дозволити. АРХИЈЕРЕЈСКИ ПРОТОПРЕЗВИТЕРИ Цетињски Обрен Јовановић Подгоричко-колашински Велибор Џомић Подгоричко-даниловградски Драган Митровић Барски Слободан Зековић Будвански Борис Радовић Бококоторски Момчило Кривокапић Херцегновски Радомир Никчевић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  19. Неславно пропадање славних новина 16. Јул 2017 - 15:24 Неславно пропадање славних новина или како се „Вечерње новости” против банкрота боре лажима о Српској Православној Цркви Четворогодишње стрмоглаво пропадање „Вечерњих новости“, очај запослених и њихова молба држави као сувласнику да њих и њихову кућу спасе од менаџмента, урушавања тиража свих издања, мобинга, изгубљених парница, вишемилионских дугова и, напослетку, блокаде рачунâ пред банкрот, – за који се надамо да ће ипак бити избегнут, – из нашег угла ишли су упоредо са кардиналном променом уређивачке политике према Српској Православној Цркви. Да неистине са насловне и четврте стране „Вечерњих новости“ од 15. јула нису толико бруталне и злонамерне, на њих се не бисмо ни осврнули. Али, када на половини насловне стране стоје речи „Шок на крају рада Комисије – ПОТПИСАНО: СТЕПИНАЦ ЈЕ МУЧЕНИК?! У СПЦ незванично признају да је став необично снисходљив према римокатолицима“, јасно је да уредништво „Новости” потура читаоцима отровну лаж да су српски чланови Мешовите комисије за дијалог о Степинцу мал’те не потписали његову канонизацију. Тиме, очевидно, жели да код верникâ изазовe крајње неповерење према Светосавској Цркви. Да бисмо покушали да разумемо мотивацију уредништва за такав однос према Српској Цркви, вратимо се на 18. јануар претходне године! Тада су „Новости”, после посете званичне црквене делегације Ватикану, објавиле: „Новости сазнају: СПЦ у Ватикану уговарала папину посету Београду“. Наравно, на сличан начин писала је о овом догађају и загребачка штампа. Да би повукли ову измишљотину, „Новостима” нису била довољна ни два званична писмена демантија из врха Српске Цркве, ни изјава Одељења за штампу Свете Столице, ни изјава митрополита Амфилохија. За уредништво „Вечерњих новости“, и тада и данас, важно је једино шта каже (или налаже?) Загреб, односно део тамошњег политичког и црквеног естаблишмента који би имао користи од канонизације надбискупа Степинца. Искључиво у том светлу може се разумети зашто у чланку од 15. јула, без икакве задршке или опреза, горљивије него у загребачкој штампи, „Новости” немилосрдно ваде речи из контекста, фалсификују, тенденциозно и искривљено, а у корист хрватске стране, тумаче поједине ставове заједничког саопштења, измишљају непостојеће саговорнике из црквених и научних кругова, све до измишљања и стављања под наводнике апсолутно непостојеће реченице: „Степинац је мученик и исповедник вере Римокатоличке Цркве“. Да нема места чуђењу због оваквих поступака него да се ради о доследном праћењу каптолске диригентске палице, потврђује и то што, на пример, део саопштења, оригинално написаног на италијанском језику, који гласи: „Si è pure potuto illustrare la vita e il ministero di un importante рastore cattolico, in un periodo particolarmente travagliato della storia“, наводе по нетачном хрватском преводу, – „... Живот и служба једног угледног католичког пастира у посебно тешком историјском периоду..“, а не правилно: „... Живот и служба једног важног католичког пастира у посебно проблематичном историјском периоду“, како стоји на званичној интернетској страни Српске Православне Цркве. Коме и због чега је било потребно да свесно даје погрешан превод заједничког саопштења, нама је јасно, а јасно је и због чега несавесне преводиоце, свесне тога шта и зашто раде, следи уредништво „Новости“. Поред загребачких диригената, са српске стране једини саговорник „Новости“ заправо је био др Вељко Ђурић Мишина, еnfant terrible српске историографије, трудољубив и вредан истраживач, али и човек који ће остати запамћен како по недоличном писању о двојици корифејâ српске науке, академику Василију Крестићу и професору др Србољубу Живановићу, тако и по неодговорном и неаргументованом коментарисању учинка српског дела Мешовите комисије о Степинцу, управо у „Новостима” од 15. јула. Он за „Новости” представља и црквене и научне кругове, а њему се причињавају игре у режији политичких и других чинилаца. Он громопуцатељно, али сасвим неутемељено, проглашава: Хрвати однели победу! Није него... На његову жалост и на жалост „Новости” и њихових новинара који, свесно или несвесно, пишу као чланови хора под диригентском палицом загребачког Каптола, ситуација је потпуно другачија: српски део заједничке комисије, заједно са врхунским српским историчарима, изнео је, за православно схватање живота и светости, за православни етос, снажне и убедљиве аргументе за своје ставове. Истина је да те аргументе хрватска страна у дијалогу није прихватила, као што ни наша страна није прихватила њене аргументе. То значи израз „и даље различита тумачења” (интерпретације) двеју страна, а не прихватање Степинца као светитеља и мученика од стране српског дела Комисије, како безочно и бесрамно импутирају новинари „Вечерњих новости”. У складу са постигнутим договором, без обзира на фалсификате, притиске и кампању коју у Хрватској води Каптол, а у Србији незнавени пропагатори каптолске „истине” о Степинцу, попут уредникâ и новинарâ „Вечерњих новости”, Српска Православна Црква неће износити у јавност аргументацију наше стране све док се рад Комисије потпуно не приведе крају, осим уколико колеге из Загреба у међувремену не прекрше договор. Напослетку желимо да изразимо жарку жељу и упутимо молитву Господу да, зарад читалаца и запослених, одговорни у држави нађу решење за опстанак „Вечерњих новости“, а да их убудуће воде људи који спас од финансијског банкрота неће тражити у духовном и моралном банкроту, односно служењу оним круговима који нам не мисле добро. Митрополит загребачко-љубљански Порфирије, председник српског дела Мешовите комисије за дијалог о Степинцу, и епископ бачки Иринеј, члан исте Комисије
  20. Неславно пропадање славних новина 16. Јул 2017 - 15:24 Неславно пропадање славних новина или како се „Вечерње новости” против банкрота боре лажима о Српској Православној Цркви Четворогодишње стрмоглаво пропадање „Вечерњих новости“, очај запослених и њихова молба држави као сувласнику да њих и њихову кућу спасе од менаџмента, урушавања тиража свих издања, мобинга, изгубљених парница, вишемилионских дугова и, напослетку, блокаде рачунâ пред банкрот, – за који се надамо да ће ипак бити избегнут, – из нашег угла ишли су упоредо са кардиналном променом уређивачке политике према Српској Православној Цркви. Да неистине са насловне и четврте стране „Вечерњих новости“ од 15. јула нису толико бруталне и злонамерне, на њих се не бисмо ни осврнули. Али, када на половини насловне стране стоје речи „Шок на крају рада Комисије – ПОТПИСАНО: СТЕПИНАЦ ЈЕ МУЧЕНИК?! У СПЦ незванично признају да је став необично снисходљив према римокатолицима“, јасно је да уредништво „Новости” потура читаоцима отровну лаж да су српски чланови Мешовите комисије за дијалог о Степинцу мал’те не потписали његову канонизацију. Тиме, очевидно, жели да код верникâ изазовe крајње неповерење према Светосавској Цркви. Да бисмо покушали да разумемо мотивацију уредништва за такав однос према Српској Цркви, вратимо се на 18. јануар претходне године! Тада су „Новости”, после посете званичне црквене делегације Ватикану, објавиле: „Новости сазнају: СПЦ у Ватикану уговарала папину посету Београду“. Наравно, на сличан начин писала је о овом догађају и загребачка штампа. Да би повукли ову измишљотину, „Новостима” нису била довољна ни два званична писмена демантија из врха Српске Цркве, ни изјава Одељења за штампу Свете Столице, ни изјава митрополита Амфилохија. За уредништво „Вечерњих новости“, и тада и данас, важно је једино шта каже (или налаже?) Загреб, односно део тамошњег политичког и црквеног естаблишмента који би имао користи од канонизације надбискупа Степинца. Искључиво у том светлу може се разумети зашто у чланку од 15. јула, без икакве задршке или опреза, горљивије него у загребачкој штампи, „Новости” немилосрдно ваде речи из контекста, фалсификују, тенденциозно и искривљено, а у корист хрватске стране, тумаче поједине ставове заједничког саопштења, измишљају непостојеће саговорнике из црквених и научних кругова, све до измишљања и стављања под наводнике апсолутно непостојеће реченице: „Степинац је мученик и исповедник вере Римокатоличке Цркве“. Да нема места чуђењу због оваквих поступака него да се ради о доследном праћењу каптолске диригентске палице, потврђује и то што, на пример, део саопштења, оригинално написаног на италијанском језику, који гласи: „Si è pure potuto illustrare la vita e il ministero di un importante рastore cattolico, in un periodo particolarmente travagliato della storia“, наводе по нетачном хрватском преводу, – „... Живот и служба једног угледног католичког пастира у посебно тешком историјском периоду..“, а не правилно: „... Живот и служба једног важног католичког пастира у посебно проблематичном историјском периоду“, како стоји на званичној интернетској страни Српске Православне Цркве. Коме и због чега је било потребно да свесно даје погрешан превод заједничког саопштења, нама је јасно, а јасно је и због чега несавесне преводиоце, свесне тога шта и зашто раде, следи уредништво „Новости“. Поред загребачких диригената, са српске стране једини саговорник „Новости“ заправо је био др Вељко Ђурић Мишина, еnfant terrible српске историографије, трудољубив и вредан истраживач, али и човек који ће остати запамћен како по недоличном писању о двојици корифејâ српске науке, академику Василију Крестићу и професору др Србољубу Живановићу, тако и по неодговорном и неаргументованом коментарисању учинка српског дела Мешовите комисије о Степинцу, управо у „Новостима” од 15. јула. Он за „Новости” представља и црквене и научне кругове, а њему се причињавају игре у режији политичких и других чинилаца. Он громопуцатељно, али сасвим неутемељено, проглашава: Хрвати однели победу! Није него... На његову жалост и на жалост „Новости” и њихових новинара који, свесно или несвесно, пишу као чланови хора под диригентском палицом загребачког Каптола, ситуација је потпуно другачија: српски део заједничке комисије, заједно са врхунским српским историчарима, изнео је, за православно схватање живота и светости, за православни етос, снажне и убедљиве аргументе за своје ставове. Истина је да те аргументе хрватска страна у дијалогу није прихватила, као што ни наша страна није прихватила њене аргументе. То значи израз „и даље различита тумачења” (интерпретације) двеју страна, а не прихватање Степинца као светитеља и мученика од стране српског дела Комисије, како безочно и бесрамно импутирају новинари „Вечерњих новости”. У складу са постигнутим договором, без обзира на фалсификате, притиске и кампању коју у Хрватској води Каптол, а у Србији незнавени пропагатори каптолске „истине” о Степинцу, попут уредникâ и новинарâ „Вечерњих новости”, Српска Православна Црква неће износити у јавност аргументацију наше стране све док се рад Комисије потпуно не приведе крају, осим уколико колеге из Загреба у међувремену не прекрше договор. Напослетку желимо да изразимо жарку жељу и упутимо молитву Господу да, зарад читалаца и запослених, одговорни у држави нађу решење за опстанак „Вечерњих новости“, а да их убудуће воде људи који спас од финансијског банкрота неће тражити у духовном и моралном банкроту, односно служењу оним круговима који нам не мисле добро. Митрополит загребачко-љубљански Порфирије, председник српског дела Мешовите комисије за дијалог о Степинцу, и епископ бачки Иринеј, члан исте Комисије View full Странице
  21. JESSY

    Истина о четницима

    Version 1.0.0

    23 downloads

    Александар Стаматовић
×
×
  • Креирај ново...