Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'исповест'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 27 results

  1. Свако од нас се сусрео са чињеницом да исповедамо једну исту ствар. Рекло би се, да се унутар нас ништа не мења. Шта радити у таквој ситуацији? О томе расуђује епископ Слуцки и Солигорски Антоније (Дороњин). Епископ Антоније: Уколико осећате да се исповест претворила у пуку формалност, да борбе са грехом нема, да се једна иста сагрешења понављају из дана у дан – постоји ли могућност изаћи из такве кризе? Како пронаћи одлучност да се борите? То је веома сложено и нужно питање. Одмах желим да вам кажем да је исповест тајна, о којој брину не само мирјани, него и свештеници и епископи и митрополити: сви ми се исповедамо. Свештенство се стара о томе да се исповеда минимум једном недељно. И пред нама такође увек стоји питање: како не дозволити да се исповест претвори у формалност? Због тога и долазимо духовнику, ми смо свесни једног или два греха у својој души и схватамо да то „није добро“, да је потребно имати један списак – и често почињемо да измишљамо. Но покајање је некомпатибилно са лицемерством и лажју. Шта онда? Исповест је аутономни чин који није повезан са светим Причешћем. Свето Причешће има своју припрему, а исповест – своју. Али, тако се десило у историји наше Руске Цркве, да је данас обавезно неопходно исповедити се, како би се приступило Светом Путиру. И многи сматрају исповест као „пропусницу“ или „карту“ за Причешће. У вези са тиме је установљена таква пракса, зато што је у историји наше Цркве постојао период када су се људи ретко причешћивали. Уколико би се причешћивали једном годишње, онда су заиста обавезно морали да се исповедају и да посте једну недељу пред Причешће. Чули смо, вероватно: да бисмо могли да се причешћујемо, било је неопходно држати недељни пост? Та традиција је формирана у времену пред револуцију, зато што је по Закону Руске империје сваки човек био дужан да се причести најмање једном годишње и свештеник је њему издавао сертификат.
  2. Исповест свештенства архијерејског намесништва новосадског првог Нови Сад: У понедељак, треће седмице Часног поста, 16. марта 2020. године, после јутарњег богослужења у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду, свештеници архијерејског намесништва новосадског првог приступили су светој Тајни исповести. По благослову Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког г. Иринеја, свештенике је исповедио протопрезвитер-ставрофор Слободан Марковић, умировљени парох косјерићки. После извршене свете Тајне исповести, прота Слободан је подсетио свештенство о значају покајања и пожелео је присутним свештеницима и ђаконима да у здрављу душе и тела дочекају празник Христовог Васкрсења. Протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, захвалио је проти Слободану Марковићу на указаној љубави и труду. Свештеници су, заједно са својим исповедником, у свечаној дворани Црквене општине новосадске, провели душекорисно време у разговору на духовне и пастирске теме. Свештенство архијерејског намесништва новосадског другог приступили су светој Тајни исповести Горњи Ковиљ: Истога дана, после вечерњег богослужења и Великог повечерја у Световазнесењском храму у Горњем Ковиљу, свештеници архијерејског намесништва новосадског другог приступили су светој Тајни исповести. Беседећи, протопрезвитер-ставрофор Слободан Марковић је истакао значај истинског покајања за свештеника и свештеничку службу, говорећи да свештеник треба да лечи своју душу како би имао снаге да се моли и бори за спасење својих парохијана. Протојереј Бранислав Мркић, архијерејски намесник новосадски други, захвалио је проти Слободану на указаном труду и љубави. После свете Тајне исповести уприличена је трпеза љубави у просторијама Светосавског дома. Исповест свештенства суботичког и сомборског намесништва Суботица: У уторак, треће седмице Часног поста, 17. марта 2020. године, у Световазнесењском храму у Суботици, после јутарњег богослужења, свештенство суботичког и сомборског намесништва приступило је светој Тајни исповести. Свештенике је исповедио протопрезвитер-ставрофор Слободан Марковић, умировљени парох косјерићки. Поучном беседом присутним свештеницима се обратио прота Слободан, а протопрезвитер Миодраг Шипка, архијерејски намесник суботички, захвалио је оцу Слободану Марковићу на указаном труду и поверењу. После свете Тајне исповести уприличена је трпеза љубави. Исповест свештенства оџачког и бачкопаланачког намесништва Манастир Бођани: Свештенство оџачког и бачкопаланачког намесништва светој Тајни исповести је приступило 18. марта 2020. године, у Световаведењском храму манастира Бођани. Протопрезвитер-ставрофор Слободан Марковић, умировљени парох косјерићки, који је исповедио свештенике, указао је на смисао благословеног периода Часног поста и на значај покајања. У име присутног свештенства, благодарност проти Слободану је изразио протонамесник Душан Ђукић, архијерејски намесник оџачки. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  3. У понедељак, треће седмице Часног поста, 16. марта 2020. године, после јутарњег богослужења у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду, свештеници архијерејског намесништва новосадског првог приступили су светој Тајни исповести. По благослову Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког г. Иринеја, свештенике је исповедио протопрезвитер-ставрофор Слободан Марковић, умировљени парох косјерићки. После извршене свете Тајне исповести, прота Слободан је подсетио свештенство о значају покајања и пожелео је присутним свештеницима и ђаконима да у здрављу душе и тела дочекају празник Христовог Васкрсења. Протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, захвалио је проти Слободану Марковићу на указаној љубави и труду. Свештеници су, заједно са својим исповедником, у свечаној дворани Црквене општине новосадске, провели душекорисно време у разговору на духовне и пастирске теме. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  4. марија97

    Исповест Јелени Анжујској

    Краљица Јоргована Краљице, да ли је то једино што од тебе примамо? Да ли нам је твоја круна једино што помињемо? Да ли су твоји плодови једино манастири којих се сећамо? Да ли од твојих борби једино твоју земљу рачунамо? Шта смо постали када смо заборављајући себе, заборавили тебе? Да ли смо те достојни, ми недостојни, који те се још због јоргована сећамо? Као да не постоје они због тебе, него ти због њих. Немамо више ни грам оне твоје сузе, продали смо душу онима који је немају, за шаку туђе земље. Не познају те они, али те краљице више, не познајемо ни ми. Знај, успели смо да заборавимо и оно што ти ниси. И оно што си створила више не знамо, а како да знамо кад смо те одавно напустили. Пoтпуно смо изгубили ону веру, којом си нас учила. А толико смо тога издали и продали, да више не знам имамо ли чега и да се сећамо? Обукли смо туђу одећу оних, који имена нису имали, хоћемо бољи живот као оних, који су Га распели. Заборавили смо и твоју смрт, и смрт оних због којих живимо. Чак и ону смрт која је смрћу уништена. Немо нас слушаш? Ћутиш нама, али Господу говориш, јер одавно би нам вода била сопствена суза, а живот изумрла сплачина. Ако нас питаш како смо, рећићу ти горе него што смо мислили, теже него што смо хтели, углавном добили оно што смо скројили. Немам ти шта више рећи, осим хвала што си ту. Што не заборављаш наша имена, јер ко боље познаје овај народ од тебе. Хвала ти што чуваш твоје место за нас, можда ти се једном вратимо, да ти пригрлимо живи одар. Ако смемо, овако укаљани од своје сопствености да ти ишта тражимо, нека то буде оно што и сама чиниш. Чувај њих нама, јер оне су још разлог што чувајући сећање на тебе, некад се присетимо нас.
  5. Исповест и покајање су теме о којима смо говорили у емисији „Оче, да те питам“. Гост емисије био је презвитер Александар Поповић, свештеник при Алмашком храму у Новом Саду. Емисија је емитована уживо 5. децембра 2019. године. Звучни запис емисије Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  6. Исповест Најкраће: Исповедали су се греси који су пречили причешће, и то су озбиљне ствари. И у раној Цркви си могао или ниједном или једанпут да направиш тај грех. И то нису били греси помисли. Доласком визигота, лонгобарда и других, уводи се покајање за помисли. Оне почињу да се исповедају као греси. На Истоку чак и после 11 века постоји идеја испоедања помисли, али као духовни разговор, не као разрешење од греха, јер грех као такав не постоји - грех који би те одвојио од причешћа. Зато ми имамо велике духовнике који нису свештеници а руководе манастирима (нпр. св Бенедикт Нурсијски). Симеон Нови Богослов је имао лаика, Стефана, који га је исповедао. И то је све димензија духовног разговора и руковођења, корекције, која није сакраметална, јер нема опраштања грехова. Сада, помешало се то што је духовни разговор са тајном исповести у сакраменталном смислу, и добили смо праксу исповедања за глупости. Долази ти особа сваке недеље са истим "гресима". Нисам да се то искључи, и у малим и монашким заједницама треба да постоји, јер се ту контролишу особе у добром смислу те речи, па и сам то имам, али увек гледам да их подигнем и на већи ниво. Ту треба рада, ништа више. Не може преко колена. Говорим о проблему где се особе причешћују без исповести, а традиционалнији их гледају испод ока и осуђују. Као што и ови "либерални" гледају на ове друге као приглупе. Добро је поразговарати са свештеником ако има искуства, али је лоше разговарати са неком будалом, а таквих има у нашим редовима колико хоћеш. И такав може само да упропасти особу. Зато треба расуђивање. Традиционални нека иду и исповедају традиционалне грехе, све ће уредно бити опроштено, напреднији нека иду другде, али да не мисле да су напреднији од других. Елитизам је секташтво. Иди и исповедај се код неке монахиње. Не мора да буде игуманија. Или код цивила, али верног и опитног хришћанина. И добићеш и ти опроштај грехова. Јер ти греси су наше свакодневне муке, а разговор са неким ко се разуме у све то може да ти помогне. Зато се и молите једни за друге. И благосиљајте једни друге. Тиме се ствара веза љубави која треба да победи смрт.
  7. У недељу тринаесту по Духовима Владика Јустин је, у Саборном храму у Краљеву, служио Свету Архијерејску Литургију уз саслуживање братства овога храма и уз појање певнице при нашем храму која је окупљена око г-дина Ивана Трајковића. У атмосфери скела које се налазе на свим странама храма – и у порти Храма око објеката који се увелико зидају (парохијски дом са звоником и црквена продавница са палиоником за свеће), и на спољашњим зидовима храма (управо се налазимо у фази постављања великих зидних мозаика на улазне портале Храма) и у самој унутрашњости храма (за неколико дана ће, ако Бог да, бити завршено осликавање олтарске апсиде и завршава се осликавање параклиса посвећеног икони „Млекопитатељница“) – смо одслужили и ову Литургију на Часној Трпези која се, баш због тих скела, налази на солеји. Наш храм и простор око њега се из дана у дан преображавају и све су израженије контуре оне лепоте којом ће блистати када радови буду сасвим окончани. Чини се да тај дан више није тако далеко, а до пре само неку годину изгледало је да ће проћи можда и деценија до тренутка када више за скелама неће бити потребе. Хвала Богу на томе! У својој пастирској беседи Владика се дотакао и те теме нагласивши да до тог свеопштег уређивања и украшавања храма долази и по мери наше љубави, труда и молитве. Потом је Владика говорио о јеванђелској причи „о злим виноградарима“ која је прочитана на Литургији, подсетивши нас да је овај свет створен савршен и леп попут винограда и да ми – виноградари – уколико на правилан начин живимо и обделавамо виноград можемо примати његове богате плодове и ни у чему не оскудевати. Али исто тако, уколико водимо животе у греху и уколико проводимо неплодне животе у незадовољству и незахвалности, проћи ћемо попут ових злих виноградара који нису слушали слуге Божије – пророке и светитеље – па чак ни самог Сина Божијег. Од нас ће овај виноград бити одузет уколико наши животи не постану вино – најсавршенији плод творевине јер је то део Причешћа – и уколико наша срца не постану чиста и достојна да се у њих усели Бог. Још нас је наш Пастир подсетио и на то да смо јуче прославили „начало индикта“ и да је ово период када деца крећу у школе – да је ово тренутак када почиње нови годишњи круг када треба свести рачуне са самима собом и погледати шта смо све учинили претходне године. Ако смо нешто сагрешили ту су покајање, исповест и молитва као начини да се исправимо и усправимо. На крају беседе нам је свима пожелео да полако узрастамо и да доспемо до Царства Божијега. Као и сваки пут, Литургија је окончана свечаним Владикиним изласком из храма током којег су појци у византијском напеву предивно отпевали „Многољетије“. Извор: Епархија жичка
  8. Драга браћо и оци, Колико сам схватио читајући и слушаући о исповести не треба детаљисати наравно да не би смо саблазнили свештеника већ је битно рећи суштину. Наравно, треба схватити да је то грех, умом сагледати и признати да је то преступ пред законом Божјим и чврсто решити да то више не понављамо. Наравно, и срце треба да "обради" тај грех кроз покајање у складу са љубављу које има према Господу, чистоте срца, мере благодати, савести... Међутим, имам неке недоумице. Не могу се сетити свих детаља из прошлости које сам починио рецимо везано за нпр среброљубље или гнев.. Могу ја сагледати да сам по неком основу згрешио али се не могу никако сетити свих дела појединачних која се односе на тај конкретни грех. Како то ђаво мође да искористи. Рецимо ми се исповедимо а прекосутра треба ад се причестимо. Сутра се сетимо неког греха који нисмо исповедили везано нпр за рукоблуд али јесмо исповедили да смо много пута починили рукоблуд. Тако може и након ко зна ког по реду причешћа и исповести да нам падне на памет неки грех који нисмо исповедили детаљно. У случају да је у питању неки специфичан или тежи разумем да га треба исповедити али ако је "ситан" и спада у неки генерализовани опис типа (много сам осуђивао или много пута чинио рукоблуд)? Да ли треба поново исповедити свештенику ако смо се сетили конкретног чина или мирно приступити причешћу. Други начин на који ђаво може да нас упеца. Ми се причестимо и после причешћа нам падне на памет неки грех. Може да нам улије страх како смо се недостојно причестили. Мећутим, Владика Хризостом каже да заборављени грех само поновимо на следећој исповести и то је то. Али она прва опција ме мучи.
  9. У петак Средопосне недеље, дана 12. априла 2019. године, свештеници Епархије осечкопољске и барањске су у Даљ планини приступили су светој Тајни исповести. Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету Литургију пређеосвећених дарова уз саслужење архимандрита Мирона (Вучићевића), настојатеља манастира, протојереја-ставрофора Чеде Лукића, архијерејског намесника боровског, протојереја-ставрофора Саше Кузмановића, архијерејског намесника вуковарског, протојереја Ђорђа Ковачевића, архијерејског намесника барањског, протојереја Александра Ђурановића, архијерејског намесника осечког и ђакона Предрага Јелића из Даља. Из своје архипастирске бриге и љубави према повереном свештенству и народу Епископ Херувим је на Литургији проузнео следећу беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји, нека је благословен данашњи дан у који смо се сабрали овде у манастиру Успења Пресвете Богородице, у нашој капели Преображења Господњег које нас увек позива на преображење душе и тела. Период у којем се налазимо је период Преображења целокупне творевине, али пре свега човека као круне те творевине. Као људи Божји, као свештеници и пастири, позвани смо да гајимо и негујемо љубав и да ту љубав ширимо. Никако другачије не можемо бити пастири словесног стада ако немамо љубави пре свега међу собом, ако не изграђујемо љубав како нас учи наш Створитељ који је први Пастироначалник Стада. Једино таквом љубављу можемо сведочити Христа и све Тајне из нашег Домостроја Спасења, уколико изграђујемо љубав међу собом. Често пута се то деси, можемо то чути, а и сами то знате, једни друге мрзимо, оговарамо и смештамо различите сплетке, али никако се не сетимо покајања и тога да је то заиста наш брат. Без обзира у којој служби Цркве био он је свакако наш брат и најближи којег ми имамо. Сви смо ми пастири и стојимо пред престолом, служимо службу Свевишњем Богу. Ако служимо Богу онда свакако морамо изграђивати љубав, не можемо са мржњом у очима гледати једни на друге. Често се дешава да једни друге не можемо гледати и да једни са другима не можемо причати нити указати једни другима на погрешке. Јер свако је увредљив и тражи замерку, тражи трн у оку брата свога. Као пастири Божји нисмо на то позвани. Позвани смо да љубимо и милујемо једни друге, да будемо једни другима ослонац, да носимо бреме – Крст Христов. На то нас позива Црква Божја и пастирство које смо примили благодаћу Духа Светога. Благодат Светог Духа надопуњује све недостатке и немоћи. Ако имамо мржње и нетолеранције како можемо другима ширити и преносити љубав Христову? Онда то не можемо и нисмо добри људи, нисмо добри пастири свог стада. Тада дође вук и распуди овце и наше стадо се разбежи и нестане. Ако смо истински пастири, ако смо пастири словесног стада, онда сваком човеку, без обзира дал’ он платио парохијал или долазио у цркву, морамо да приступимо на исти начин. Морамо да имамо љубави, сваки човек јесте икона Живога Бога. Свакако да требамо људе упућивати на тај пут, да буду заиста људи достојни словесног Стада. Све у Цркви је усмерено ка покајању. Ако покажемо љубав према њима, сви људи ће осетити Тајну покајања и то да су део стада. Ако покажемо мржњу они ће се распудити и нестати, више их ту неће бити. Имамо пастирску одговорност да те људе сабирамо, да те људе непрестано приводимо Цркви Христовој. Из приче о блудноме сину можемо научити и из примера оног сина који је остао уз оца. Чудио се што отац милује његовог брата који се вратио. Тако се и Христос вероватно више радује ономе обраћенику који је дошао да потражи пут спасења него нама, јер ми следимо пут Христов и већ живимо у заповести Христовој. Црква треба да се радује онима који нису у словесном стаду, а које ми својом пастирском љубављу и умећем можемо да уврстимо и причаслимо тој Заједници. Требамо бити носиоци те Тајне нашега Пастироначалника Господа Исуса Христа који је прави образац пастирске службе и онога што ми као пастири носимо. Примивши свету Тајну свештенства ми смо добили да будемо пастири љубави и мира који ће волети своје стадо, а ја као Епископ да волим своје свештенство и да имам љубави према свакоме човеку. Ако се деси каква грешка Црква Божија нас на различите начине увек усмерава на покајање како би свако спознао пут истине и пут Христов. Свака епитимија, то сви добро знамо, јесте пут дат како би се појединац вратио у заједницу љубави. Често чујем ”Епископ је овакав, онакав…”. Морамо имати љубави. Све што се чини – чини се првенствено из љубави, а никако из мржње према било коме. Требамо сви заједно да изградимо ово наше словесно стадо које нам је поверено како бисмо при Другом Христовом доласку могли изаћи пред Лице Божје носећи благослов пастирства који нам је дан. Та одговорност треба да нас краси, да нас носи и сабира. Љубав увек треба да нас сабира и да се преображавамо у тој љубави. Да једни друге можемо гледати лицем к лицу, да можемо понети крст брата свога као што је Христос ради нас носио Крст и пострадао на Голготи ради нашега спасења. Нека је благословен данашњи дан и ово сабрање, да се чешће виђамо у овој нашој светој обитељи, да узносимо Богу молитве и да се преображавамо. И ово је гора Таворска која нас упућује на пут нашег преображења. Нека сте благословени драги оци и нека је благословен данашњи дан и ово наше сабрање, да се не распемо него да ово наше заједничарење продужимо за трпезом љубави. Амин. Радост заједничарења је благословом Преосвећеног Епископа настављена за трпезом љубави у манастирској трпезарији. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  10. Његова Светост Патријарх српски служио је 3. априла 2019. године Литургију пређеосвећених дарова у храму Светог Василија Острошког на Бањици. Саслуживали су протојереј-ставрофор Драгослав Стикић, протонамесник Бранислав Борота, јереји Игор Лукић и Борјан Антић, протођакони Стеван Рапајић и ђакон Славко Аничић. Свештенике и ђаконе архијерејског намесништва београдског другог исповедали су протојереји-ставрофори Милован Глоговац и Милосав Радојевић. Уследио је братски састанак у Парохијском дому храма Светог Василја на Бањици. Извор: Српска Православна Црква
  11. У сусрет Васкршњим празницима, а са благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког Г. Г. Арсенија, братство Храма Светих царева Константина и Јелене у Нишу организује Вeликопосне катихезе у другој, трећој, четвртој и петој недељи Часног поста. Тема првог предавања одржаног у крипти овог светог храма, у недељу 24. марта, била је "Пост, исповест и Свето Причешће", о чему је надахнуто говорио јереј др Бобан Димитријевић, парох овог светог храма. Великопосне катихезе се одржавају сваке недеље, након акатиста Светом Некатарију Егинском од 18 часова. Your browser does not support the HTML5 audio tag.
  12. У сусрет Васкршњим празницима, а са благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког Г. Г. Арсенија, братство Храма Светих царева Константина и Јелене у Нишу организује Вeликопосне катихезе у другој, трећој, четвртој и петој недељи Часног поста. Тема првог предавања одржаног у крипти овог светог храма, у недељу 24. марта, била је "Пост, исповест и Свето Причешће", о чему је надахнуто говорио јереј др Бобан Димитријевић, парох овог светог храма. Великопосне катихезе се одржавају сваке недеље, након акатиста Светом Некатарију Егинском од 18 часова. http://radioglas.rs/uploads/Audio/20190402-103312-94_228_236_21-433.mp3 View full Странице
  13. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 27. марта 2019. године свету Литургију пређеосвећених дарова у цркви Светог Саве на Врачару. У молитвеном присуству Преосвећеног Епископа ремезијанског. г Стефана, настојатеља храма Светог Саве и викара Патријарха српског, саслуживали су протојереји-ставрофори Бранко Топаловић, Вајо Јовић и Илија Шмигић, јереј Иван Штрбачки и протођакони Стеван Рапајић и Младен Ковачевић. Свештенике и ђаконе архијерејског намесништва београдског првог исповедали су протојереји Петар Лукавац и Слободан Јовановић. Уследио је братски састанак у Парохијском дому храма Светог Саве.
  14. У понедељак, треће седмице Часног поста,12/25. марта 2019. године, после јутарњег богослужења у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду, свештеници архијерејског намесништва новосадског првог приступили су светој Тајни исповести. По благослову Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког Господина Иринеја, свештенике је исповедио протопрезвитер-ставрофор Слободан Марковић, умировљени парох косјерићки. После извршене свете Тајне исповести, протa Слободан Марковић поучио је свештенство о значају свете Тајне покајања, пожелевши сабранима свештеницима и ђаконима да у здрављу душе и тела дочекају празник Васкрсења Христовог. Прота-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, захвалио је проти Слободану Марковићу на указаној љубави и труду. Извор: Епархија бачка
  15. Пет минута пре емитовања емисије “Живот прича” о случају Марије Лукић дошло “до квара” на кабловској мрежи БРУС-НЕШТО пре 22 сата, у Брусу је нестала кабловска телевизија, чиме је онемогућено гледање емисије “Живот прича” посвећеној случају Марије Лукић, оштећеној у случају против Милутина Јеличића, председника општине Брус, коме се суди због оптужби за полно узнемиравање и недозвољене полне радње. Прочитајте још: СКАНДАЛ У БРУСУ: Председник општине нудио кревет уместо огласа за посао? - Пет минута пре емитовања “Живот прича”, у Брусу је дошло “до квара” на кабловској мрежи и суграђани не могу да прате Прва ТВ. Надам се да је мало јасније све - написала је у објави на фејсбуку Марија Лукић. Прочитајте још: Седам жена криви Јутку Корисници друштвених мрежа из ове општине оглашавају се са различитим информацијама у вези са нестанком сигнала, па се спомиње и то да је проблем настао када је нестала струја код Дома културе, где се налази репетитор, али званичних потврда још увек нема. Према незваничним сазнањима “Новости” група од 20-ах Брусјана вечерас је протестовала, незадовољна због проблема са кабловском телевизијом. http://www.novosti.rs/вести/србија.489.html:779975-Brus-bez-kablovske-pred-ispovest-Marije-Lukic-o-Jutki
  16. Анонимна прича о томе како неправилно схватање сексуалности у црквеној средини може да постане извор проблема у породичном животу и у односима с Богом. У чланку «Молитвослов и дечак» Владимир Берхин (председник фонда Предание.ру) је говорио о томе, како црквена субкултура делује на пробуђујућу сексуалност адолесцената: дубоко неуротизирајућих адолесцента, оптерећујући га невероватним осећањем кривице и тешким неурозама, просто зато што поседује тело, а у телу здраве сексуалне импулсе. Владимир је прецизирао да може да говори само о проблемима дечака – док о томе шта се дешава са уцрковљеним девојкама, он није компетентан. Желим да, испричам о томе шта происходи с уцрквољеним девојкама. У крајњој мери, шта је произашло са једном девојком – са мном. Нећу да говорим о историји свог уцрковљења у целини, мада су и неки друге моменти били поприлично тужни – говорићу само о сексуалном аспекту. Ова прича није књижевно штиво. То није чланак – то је исповест о ономе што ме све до сада «боли». Можда ће вам се прича показати сувише отворена, можда ће вас смутити или ће изазвати подсмехе. Ја се никад не би одлучила о томе да пишем под својим именом. И за мене је важно да ви то чујете
  17. Зашто погружавање у воду на празник Крштења није обавезан обред овог празника? Шта ће болницама капелани и њихови помоћници? Какве акције предузима Руска Православна Црква да учини храмове доступне инвалидима? На ова, и друга питања, ”Известиј” одговарао је викар патријарха Московског и све Русије, председавајући Синодалним одељењем за добротворни рад, Епископ орехово-зујевски Пантелејмон. —У суботу, 19.јануара Црква обележава Крштење Господње. Према подацима социолога, више од милион руса сваке године се погружава у воду. Какав је став Цркве када су у питању масовна купања на Богојављење? —Постоји следећа тенденција: спољашњи обреди који прате велике црквене празнике постају народни обичаји. Заборавља се на смисао празника. Посећивање храмова, и учешће у Литургији у народном сазњању постаје факултативно, а обавезно постаје нешто спољашње и другоразредно. На пример, на Васкрс, људи освештавају куличе и јаја, на Божић дарују поклоне, на Богојављење се погружавају у воду. Али нису то најважнији обреди у ове дивне празнике. Празник Крштења се још назива и празник Богојављења. Тог дана се присећамо догађаја када се на реци Јордану јавио Бог у виду Свете Тројице: Оца, Сина и Светог Духа. То откривење је највећа тајна унутар божанственог постојања, којој се многи људи још увек нису присајединили. Та тајна у многоме опредељује наш живот. Човек који није причасник те тајне, не зна до краја шта је то љубав, мада ту реч врло често користи. Јер љубав је Сам Бог. Бог нас је створио, да бисмо се односили један према другоме онако, како се односе један према другоме лица Свете Тројице. Празник Крштења је откровење о томе ко је Христос. Он није само изузетни човек, оснивач хришћанства, него и Син Божији, који је ради нас постао Човек. У тај празник се човек може погрузити у ледену воду три пута, али то треба радити уз молитву Богу – Тројици, присећајући се јављања на Јордану Сина Божијег и свог сопственог крштења. Врло је важно тог дана, или уочи празника, у Богојављенско навечерје, доћи у храм и потрудити се разумети речи које се поју и читају. За оне који никада нису учествовали у Литургији, или они који су давно учествовали, такви треба да приступе Тајни, коју се назива ”друго крштење” – исповести. То, друго крштење, је несумњиво важније од погружавања у воду, оно ће помоћи човеку да промени живот на боље. Ја се лично никада не погружавам, и знам многе људе који то не раде. Такође знам и многе, који се купају, а о Тројици и исповести ништа не знају. Питање о погружавању у воду треба оставити на слободан избор оних који то воле. — Све ваше служење је усмерено на помоћ слабим и страдалницима. Али нам хришћанство говори да је страдање дато за грехе. Да ли се на тај начин они могу искупити? —Савремени свет жели да избегне страдање: да учини порођај безболним, као и цео живот, па и смрт. Али, ми знамо, да је немогуће достићи апсолутни комфор у овом животу, да је страдање неизбежно. Са друге стране, Бог није створио страдање – Он је створио човека за вечно блаженство. Страдање је дошло у свет због људског греха, уз учешће непријатеља људског рода – ђавола. Зато, наравно, не треба да умножавамо страдања. Црква зна за аскетске подвиге, али не призива на мазохизам. Она предлаже борбу са страстима, не убија тело. Али, ако ми помогнемо једни другима да пребродимо тешко искушење, Господа ће само то обрадовати. То и јесте служење љубави. —У Русији има стотине добротворних фондова. Давање прилога је постало ствар моде. Да ли хуманитарни рад треба још више да уђе у наш живот? Нема ли у томе издаје државних функција на рачун приватних иницијатива? —Социјални рад је задатак пре свега, друштва, а не државе. Друштвене организације имају другу мотивацију. Држава запошљава раднике, и гравни инструмент мотивације је плата. У добротворним фондовима људи мало зарађују, и то је чак добро, јер их привлачи могућност да помогну, а не да зараде. То ствара други тип односа. Са друге стране, држава гарантује социјалним помоћима неки континуитет. У хуманитарним организацијама много тога решава лидер – његова харизма и таленат. Али, ако лидер оде, све се руши. Држава треба да поджава хуманитарне организације, а оне да сугеришу држави куда да усмерава акције. Узајамно деловање даје најбољи резултат. — Правите институт за болничарске капелане. Зашто су сада такви људи потребни у болницама? —Човеку који је доспео у болницу треба подршка. Доктори и медицинске сестре често немају времена разговарају са болесницима. Свештеници при болницама (на Западу их називају капелани) посећују болеснике не да би све преобратили у своју веру, него да их утеше и угреју. Када је Господ корачао земљом, није свима говорио о вери, него је често помагао онима којима је помоћ била потребна. Мислим, да наши болничарски свештеници, њихови помоћници, сестре милосрђа, добровољци могу да направе атмосферу која би имала више људскости и надоместила недостатак одласка ближњих. — Колико болничарских капелана планирате да едукујете у ближој будућности? —Сада обучавамо помоћнике болничарских капелана. То су мирјани без свештеничког чина. Први курс обуке је завшен у децембру. Њега је завршило више од 100 људи. То су људи са вишим образовањем, а многи од њих су завршили водеће факултете у земљи - МГУ, МГИМО, МГТУ Бауматова, МАИ. Сада ћемо их слати на различита послушања. Москва има 250 стационарних установа, али наши помоћници свештеника, вероватно ће одлазити у болнице у групама, једном у недељи, или два пута. У фебруару почиње други курс. —У Русији споро напредује адаптација инфраструктуре за инвалиде. Многи храмови остају међу тешкодоступнима. Да ли Руска Православна Црква планира да своје објекте опрема системски? —Нама је то један од приоритета. Редовно одржавамо семинаре и праксе за адаптацију храмова из разних области, говоримо о томе на нашим семинарима. Заједно са водећим руским специјалистима припремили смо методичке препоруке за оспособљавање околине, и усмеравамо их на све руске епархије. Али је неприсутпачност храмова велики проблем. Међу нашим објектима много је древних зграда, споменика архитектуре, и зато, из објективних разлога нисмо увек у могућности да направимо лифтове и помоћно степениште. У храму светог царевића Димитрија при Првој Градској болници, непокретне људе дижемо на рукама. Али, наравно, многима је важно да имају могућност да самостално дођу на службу. —Имамо строга правила понашања у цркви. Колико је важно да ли је неко дошао у храм у фармеркама или сукњи? Можда је важније што је ипак дошао? —Наравно, у чему год да човек дође, важно је подржати га. Храм није власништво људи, који су га ”окупирали”. У храм може свако да уђе. Недавно смо на епархијском заседању имали интересантну епизоду. Један свештеник је почео да негодује што је у једној болници главни лекар, без сагласности настојатеља, наредио управнику здања да скине катанац са врата која воде у храм. Патријарх је на то одговорио свештенику: ”Треба да будете захвални главном лекару што је учинио храм доступним у свако време, а то је врло важно за болницу”. Не треба да очекујемо да ћемо у храмовима угледати светитеље. Тамо су исти такви грешници, само верници. Али, у Цркви постоји извор светости, којем може да се приопшти сваки човек. Верујемо не у ”цркву светих”, него у Свету Цркву. Што се тиче марама и хаљина – у болници ме моле да ставим маску, да преобујем ципеле, мада и сами доктори говоре да је унутрашња инфекција често гора од спољашње. Али се ја смиравам, иначе ме неће пустити к болеснику. Исто и у цркви постоје људи који придају, можда, много већи значај спољашњем изгледу појединца. Али имамо и храмове у којима на одећу нико не обраћа пажњу. —Какви пројекти православне службе помоћи ”Милосрђе” треба да се покрену ове године? —Почели смо да развијамо пројекат ”Деца под Покровом”. Овај формат се појавио у РДКБ, где добровољци – младићи и девојке – долазе да се играју са децом, да раде са њима. То је пројекат који помаже мајкама да мало одморе, јер су мајке често са децом све време у болници. Касније смо почели са таквим радом и у дечијој психијатријској болници Г.Е. Сухареве. Сада покушавамо да раширимо пројекат на друге болнице – између осталог и на Морозовску. Ове године ћемо се активно развијати у неколико праваца. Пре свега, ту је спречавање абортуса. У разним рајонима ће се појавити 13 нових домова за мајке, 57 нових центара за заштиту материнства, десетине пројеката ће проширити своју делатност. Друго, помагаћемо људима у Таџикистану. Тамо у јако тешким условима живе наши руски људи, саме старице које немају новца ни за храну. Такође планирамо да развијамо помоћ глувима, посебно на Блиском Истоку. Спровешћемо други модул обуке за свештенике и социјалне раднике на знаковном језику. Нови правац наше делатности ће бити и помоћ у прикупљању средстава за социјалне црквене пројекте у региону. Епископ орехово-зујевски Пантелејмон (Шатов) Са руског Ива Бендеља «МИЦ «Известия» http://pravoslavie.ru/srpska/118815.htm
  18. Зашто погружавање у воду на празник Крштења није обавезан обред овог празника? Шта ће болницама капелани и њихови помоћници? Какве акције предузима Руска Православна Црква да учини храмове доступне инвалидима? На ова, и друга питања, ”Известиј” одговарао је викар патријарха Московског и све Русије, председавајући Синодалним одељењем за добротворни рад, Епископ орехово-зујевски Пантелејмон. —У суботу, 19.јануара Црква обележава Крштење Господње. Према подацима социолога, више од милион руса сваке године се погружава у воду. Какав је став Цркве када су у питању масовна купања на Богојављење? —Постоји следећа тенденција: спољашњи обреди који прате велике црквене празнике постају народни обичаји. Заборавља се на смисао празника. Посећивање храмова, и учешће у Литургији у народном сазњању постаје факултативно, а обавезно постаје нешто спољашње и другоразредно. На пример, на Васкрс, људи освештавају куличе и јаја, на Божић дарују поклоне, на Богојављење се погружавају у воду. Али нису то најважнији обреди у ове дивне празнике. Празник Крштења се још назива и празник Богојављења. Тог дана се присећамо догађаја када се на реци Јордану јавио Бог у виду Свете Тројице: Оца, Сина и Светог Духа. То откривење је највећа тајна унутар божанственог постојања, којој се многи људи још увек нису присајединили. Та тајна у многоме опредељује наш живот. Човек који није причасник те тајне, не зна до краја шта је то љубав, мада ту реч врло често користи. Јер љубав је Сам Бог. Бог нас је створио, да бисмо се односили један према другоме онако, како се односе један према другоме лица Свете Тројице. Празник Крштења је откровење о томе ко је Христос. Он није само изузетни човек, оснивач хришћанства, него и Син Божији, који је ради нас постао Човек. У тај празник се човек може погрузити у ледену воду три пута, али то треба радити уз молитву Богу – Тројици, присећајући се јављања на Јордану Сина Божијег и свог сопственог крштења. Врло је важно тог дана, или уочи празника, у Богојављенско навечерје, доћи у храм и потрудити се разумети речи које се поју и читају. За оне који никада нису учествовали у Литургији, или они који су давно учествовали, такви треба да приступе Тајни, коју се назива ”друго крштење” – исповести. То, друго крштење, је несумњиво важније од погружавања у воду, оно ће помоћи човеку да промени живот на боље. Ја се лично никада не погружавам, и знам многе људе који то не раде. Такође знам и многе, који се купају, а о Тројици и исповести ништа не знају. Питање о погружавању у воду треба оставити на слободан избор оних који то воле. — Све ваше служење је усмерено на помоћ слабим и страдалницима. Али нам хришћанство говори да је страдање дато за грехе. Да ли се на тај начин они могу искупити? —Савремени свет жели да избегне страдање: да учини порођај безболним, као и цео живот, па и смрт. Али, ми знамо, да је немогуће достићи апсолутни комфор у овом животу, да је страдање неизбежно. Са друге стране, Бог није створио страдање – Он је створио човека за вечно блаженство. Страдање је дошло у свет због људског греха, уз учешће непријатеља људског рода – ђавола. Зато, наравно, не треба да умножавамо страдања. Црква зна за аскетске подвиге, али не призива на мазохизам. Она предлаже борбу са страстима, не убија тело. Али, ако ми помогнемо једни другима да пребродимо тешко искушење, Господа ће само то обрадовати. То и јесте служење љубави. —У Русији има стотине добротворних фондова. Давање прилога је постало ствар моде. Да ли хуманитарни рад треба још више да уђе у наш живот? Нема ли у томе издаје државних функција на рачун приватних иницијатива? —Социјални рад је задатак пре свега, друштва, а не државе. Друштвене организације имају другу мотивацију. Држава запошљава раднике, и гравни инструмент мотивације је плата. У добротворним фондовима људи мало зарађују, и то је чак добро, јер их привлачи могућност да помогну, а не да зараде. То ствара други тип односа. Са друге стране, држава гарантује социјалним помоћима неки континуитет. У хуманитарним организацијама много тога решава лидер – његова харизма и таленат. Али, ако лидер оде, све се руши. Држава треба да поджава хуманитарне организације, а оне да сугеришу држави куда да усмерава акције. Узајамно деловање даје најбољи резултат. — Правите институт за болничарске капелане. Зашто су сада такви људи потребни у болницама? —Човеку који је доспео у болницу треба подршка. Доктори и медицинске сестре често немају времена разговарају са болесницима. Свештеници при болницама (на Западу их називају капелани) посећују болеснике не да би све преобратили у своју веру, него да их утеше и угреју. Када је Господ корачао земљом, није свима говорио о вери, него је често помагао онима којима је помоћ била потребна. Мислим, да наши болничарски свештеници, њихови помоћници, сестре милосрђа, добровољци могу да направе атмосферу која би имала више људскости и надоместила недостатак одласка ближњих. — Колико болничарских капелана планирате да едукујете у ближој будућности? —Сада обучавамо помоћнике болничарских капелана. То су мирјани без свештеничког чина. Први курс обуке је завшен у децембру. Њега је завршило више од 100 људи. То су људи са вишим образовањем, а многи од њих су завршили водеће факултете у земљи - МГУ, МГИМО, МГТУ Бауматова, МАИ. Сада ћемо их слати на различита послушања. Москва има 250 стационарних установа, али наши помоћници свештеника, вероватно ће одлазити у болнице у групама, једном у недељи, или два пута. У фебруару почиње други курс. —У Русији споро напредује адаптација инфраструктуре за инвалиде. Многи храмови остају међу тешкодоступнима. Да ли Руска Православна Црква планира да своје објекте опрема системски? —Нама је то један од приоритета. Редовно одржавамо семинаре и праксе за адаптацију храмова из разних области, говоримо о томе на нашим семинарима. Заједно са водећим руским специјалистима припремили смо методичке препоруке за оспособљавање околине, и усмеравамо их на све руске епархије. Али је неприсутпачност храмова велики проблем. Међу нашим објектима много је древних зграда, споменика архитектуре, и зато, из објективних разлога нисмо увек у могућности да направимо лифтове и помоћно степениште. У храму светог царевића Димитрија при Првој Градској болници, непокретне људе дижемо на рукама. Али, наравно, многима је важно да имају могућност да самостално дођу на службу. —Имамо строга правила понашања у цркви. Колико је важно да ли је неко дошао у храм у фармеркама или сукњи? Можда је важније што је ипак дошао? —Наравно, у чему год да човек дође, важно је подржати га. Храм није власништво људи, који су га ”окупирали”. У храм може свако да уђе. Недавно смо на епархијском заседању имали интересантну епизоду. Један свештеник је почео да негодује што је у једној болници главни лекар, без сагласности настојатеља, наредио управнику здања да скине катанац са врата која воде у храм. Патријарх је на то одговорио свештенику: ”Треба да будете захвални главном лекару што је учинио храм доступним у свако време, а то је врло важно за болницу”. Не треба да очекујемо да ћемо у храмовима угледати светитеље. Тамо су исти такви грешници, само верници. Али, у Цркви постоји извор светости, којем може да се приопшти сваки човек. Верујемо не у ”цркву светих”, него у Свету Цркву. Што се тиче марама и хаљина – у болници ме моле да ставим маску, да преобујем ципеле, мада и сами доктори говоре да је унутрашња инфекција често гора од спољашње. Али се ја смиравам, иначе ме неће пустити к болеснику. Исто и у цркви постоје људи који придају, можда, много већи значај спољашњем изгледу појединца. Али имамо и храмове у којима на одећу нико не обраћа пажњу. —Какви пројекти православне службе помоћи ”Милосрђе” треба да се покрену ове године? —Почели смо да развијамо пројекат ”Деца под Покровом”. Овај формат се појавио у РДКБ, где добровољци – младићи и девојке – долазе да се играју са децом, да раде са њима. То је пројекат који помаже мајкама да мало одморе, јер су мајке често са децом све време у болници. Касније смо почели са таквим радом и у дечијој психијатријској болници Г.Е. Сухареве. Сада покушавамо да раширимо пројекат на друге болнице – између осталог и на Морозовску. Ове године ћемо се активно развијати у неколико праваца. Пре свега, ту је спречавање абортуса. У разним рајонима ће се појавити 13 нових домова за мајке, 57 нових центара за заштиту материнства, десетине пројеката ће проширити своју делатност. Друго, помагаћемо људима у Таџикистану. Тамо у јако тешким условима живе наши руски људи, саме старице које немају новца ни за храну. Такође планирамо да развијамо помоћ глувима, посебно на Блиском Истоку. Спровешћемо други модул обуке за свештенике и социјалне раднике на знаковном језику. Нови правац наше делатности ће бити и помоћ у прикупљању средстава за социјалне црквене пројекте у региону. Епископ орехово-зујевски Пантелејмон (Шатов) Са руског Ива Бендеља «МИЦ «Известия» http://pravoslavie.ru/srpska/118815.htm View full Странице
  19. Дошли су код мене у стан, где живим са женом и малом децом, са армијом до зуба наоружаних људи, са само једним циљем – да ме убију. И за то сам добио јасне доказе – стоји у писаној изјави Милана Радоичића, потпредседника Српске листе која је данас по подне прослеђена новинарима у Косовској Митровици. – Последњи зликовачки упад назови полиције, а заправо приватне гарде озлоглашених албанских терориста у северну Косовску Мировицу, био је показна вежба и претња свакоме Србину који реши да брани своје достојанство и право на живот. – Нећу им се предати, јер не желим да будем искоришћен као препарирана лутка за показивање онима који воде специјални рат против Србије и српског народа или инструмент у заташкавању нечијег гнусног и злочиначког напада на једног од српских политичких лидера Оливера Ивановића, посебно зато што они нису дошли да ме одведу живог. Нисам био најближи пријатељ са Оливером Ивановићем, али нисам убица и никакве везе са убиством немам – стоји у изјави Радоичића. – Приштина жели да ме уклони зато што знају да сам заједно са мојим пријатељима и мојом браћом један од ретких који је спреман да им се супротстави у њиховој намери да згазе и освоје север Косова и Метохије и покоре српски народ. – Смета им отпор који пружамо на северу КиМ, али неће ме натерати да напустим покрајину. А на позив своје државе Србије да дам било какав исказ увек сам спреман да се одазовем, као што сам спреман и за њу да се борим. – За свој народ, своју породицу и своју земљу сам спреман све да поднесем, али нисам и нећу да прихватим да ме блате и оптужују они које су за то платили Американци и Британци. – Дивљачка демонстрације силе, која, узгред речено, није била нимало импресивна, била је последњи чин у покушају криминализовања читавог српског народа на Косову и Метохији и покушај да се сваки отпор Срба антицивилизацијском деловању Приштине отупи и дискредитује. – Моја судбина оклеветаног и прогоњеног човека је данас судбина сваког Србина на Косову и Метохији, јер сви заједно се у овим тешким тренуцима боримо за колективни опстанак српског народа на просторима на којима многи желе да нас не буде, и овим саопштењем обраћам се пре свега својим суграђанима и сународницима на Косову и Метохији. – Нисам уплашен, као што ни моји суграђани не треба да буду уплашени, јер Србија је озбиљна држава, и предузеће најмудрије, најодлучније и најодговорније потезе како би сачувала свој народ на Косову и Метохији. – Ако се Срби на Косову и Метохији питају где сам, рећи ћу им само да сам близу, и да чекам и посматрам, јер никоме од нас нема узмицања, а победа ће на крају, без икакве сумње, бити наша. Јер одавде, са КиМ, нема назад! – стоји у писаној изјави Радоичића. Nacionalist.rs https://nasbeograd.com/2018/11/25/нећу-им-се-предати-убица-нисам-исповес/?fbclid=IwAR142F-XxVCitbC7vi-WiO9LkQHwVpblL33-MpqDQV-5_SeTFzYPaQ3q5hU
  20. У среду, 14./01. марта 2018. године, Његово Преосвештенство Епископ аустријско-швајцарски и администартор Епархије франкфуртске и све Немачке г. Андреј служио је литургију Пређеосвећених дарова у храму Сабора Срба светитеља у Штутгарту. Његовом Преосвештенству су саслуживали пртотојереји-ставрофори Драган Секулић – парох берлински, Ђорђе Трајковић – парох минхенски, протојереј Станко Ракић – парох штутгартски и јереј Бојан Симић – свештеник у Регенсбургу. Литургији су присуствовали свештеници архијерејског намесништава Баварског те архијерејског намесништва за Јужну Немачку. Повод овог молитвеног сабрања била је исповест свештенства ова два намесништва. Свештенство је исповедао отац Драган Секулић. У наставку је организован семинар о књиговодству те братски састанак свештеника са Владиком, током ког су свештеници разговарали са својим архијерејем на тему практичних ствари. На крају, у Парохијском дому, је приређена трпеза љубави трудом свештеника штутгартске Црквене општине и њихових добрих и вредних чланица Кола српских сестара. Извор: Српска Православна Црква Штутгарт View full Странице
  21. Истог дана, после вечерњег богослужења у храму Светог Василија Острошког у Сиригу, светој тајни исповести приступили су свештеници архијерејског намесништва новосадског другог. (ФОТОГАЛЕРИЈА) У уторак, 6. марта 2018. године, треће седмице Часног поста, после јутарњег богослужења којим је началствовао презвитер Милош Петровић, парох црвеначки, у храму Светог великомученика Георгија у Сомбору исповедили су се свештеници и ђакони архијерејских намесништава сомборског и суботичког. (ФОТОГАЛЕРИЈА) У среду треће недеље Часног поста, 7. марта 2018. године, у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Бођанима светој тајни исповести приступили су свештенослужитељи оџачког и бачкопаланачког архијерејског намесништва. (ФОТОГАЛЕРИЈА) У уторак, 8. марта 2018. године, треће седмице Часног поста, после јутарњег богослужења којим је началствовао презвитер Лазар Мајсторовић, парох кулпински, у храму Ваведења Пресвете Богородице у Врбасу, свештеници архијерејских намесништава: бечејског, жабаљског и врбашког приступили су светој тајни исповести. (ФОТОГАЛЕРИЈА) По благослову Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког г. Иринеја, свештенике је исповедио протојереј-ставрофор Слободан Марковић, умировљени парох косјерићки. Извор: Епархија бачка
  22. У понедељак, 5. марта 2018. године, треће седмице Часног поста, после јутарњег богослужења у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду свештеници архијерејског намесништва новосадског првог приступили су светој тајни исповести. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Истог дана, после вечерњег богослужења у храму Светог Василија Острошког у Сиригу, светој тајни исповести приступили су свештеници архијерејског намесништва новосадског другог. (ФОТОГАЛЕРИЈА) У уторак, 6. марта 2018. године, треће седмице Часног поста, после јутарњег богослужења којим је началствовао презвитер Милош Петровић, парох црвеначки, у храму Светог великомученика Георгија у Сомбору исповедили су се свештеници и ђакони архијерејских намесништава сомборског и суботичког. (ФОТОГАЛЕРИЈА) У среду треће недеље Часног поста, 7. марта 2018. године, у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Бођанима светој тајни исповести приступили су свештенослужитељи оџачког и бачкопаланачког архијерејског намесништва. (ФОТОГАЛЕРИЈА) У уторак, 8. марта 2018. године, треће седмице Часног поста, после јутарњег богослужења којим је началствовао презвитер Лазар Мајсторовић, парох кулпински, у храму Ваведења Пресвете Богородице у Врбасу, свештеници архијерејских намесништава: бечејског, жабаљског и врбашког приступили су светој тајни исповести. (ФОТОГАЛЕРИЈА) По благослову Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког г. Иринеја, свештенике је исповедио протојереј-ставрофор Слободан Марковић, умировљени парох косјерићки. Извор: Епархија бачка View full Странице
  23. Колико често се треба причешћивати? Како се припремити за причест? Да ли су исповест и пост обавезан услов за примање Светих Дарова? Да ли је неопходан тродневни пост пред причешће, ако се човек причешћује сваке недеље? Та важна питања за сваког православног верника испуњавају нашу литургијску праксу. Правило тродневног поста пред причешће ни у каквим канонима и правилима Цркве једноставно не постоји. Постоји традиција, која се формирала при Синодалној епохи, када су се људи јако ретко причешћивали. Тада су постојали разни рокови поста: три дана, три недеље, на пример. Данас, за човека, који живи квалитетним црквеним животом, нарочито ако он пости постове које је Црква установила, (а њих, као што знате, у нашем календару, довољно много), нема потребе налагати оном који жели често да се причешћује, некакве додатне постове. Са духовником такође је неопходно размотрити и питање о исповести пред причешће. У данашње време „постоје различите парадигме: постоји општа исповест, мада то, наравно није норма, исповест мора бити лична. Ипак, у савременим условима, питање о међусобним односима исповести и евхаристије није сасвим једноставно. Многи схватају исповест као својеврсну „карту за причешће“. Као резултат тога, недељом ујутро може се у храму видети чудан натпис: “Они, који се не причешћују, стоје за време Литургије у централном делу храма, а они, који желе да се причесте, целу службу треба да простоје у бочном делу, где се врши исповест и у најбољем случају само у тренутку изношења Путира, ослобађају се таквог стајања у реду.“
  24. ИСПОВЕСТ (СРПСКИХ) ФАРИСЕЈА Чули смо данас Христа који нас оптужује. И не желимо више без покајања да будемо под оптужбом. Ако смо убеђени да је код нас Истина, не смемо је чувати само за себе. Уздајући се само у себе саме прихватили смо да је довољно што је наша мученичка црква опстала. Наша црква има око 2500 свештеника и око 1000 монаха. Није немогуће направити ред у таквој институцији. Није немогуће поставити Христове заповести као беспоговорни критеријум за толики број свештенослужитеља и монаха. Није довољно што имамо и добрих свештеника ако је већини критеријум успешности службе финансијски успех и грађанска уклопљеност у свет који се изгубио на погрешно пројектованом путу. Поготово ако има довољно оних који су спремни да замене оне уморне. Није добро ако у монаштву коме је дато да поставља владике доминантни критеријум постану каријера, новац и моћ. Без обзира што имамо дивних монаха сведока Царства Небеског. Не смеју нам они постати алиби. Време тражи од нас више. Није добро да се владике изолују, да од света преузму менаџерску улогу, да на форми и финансијама уместо на вери граде ауторитет. Мада има и владика који се не предају таквој улози, али није нам то довољан алиби. Није добро да у цркву унесемо партијску логику наказног страначког система уместо да делом показујемо како се разлике у Христу надилазе. Није добро да у очима света постанемо корпорација коју ће свет ускоро, ако се овако настави, поредити са Кока-Колом. Није добро да верујуће људе свет види као уморне од живота а не као оне који пламте вером у Бога. Можда је заиста највећи успех наше мученичке цркве то што је у тешким околностима опстала, али њен циљ никада не сме да постане самоодржање. Млакост компромиса са силама и властима овог света није исто што и ношење крста. Не смемо постати обљутавела со, наша улога је да народ у коме служимо подсећамо на смисао живљења и вредност човека а не да бежимо од проблема и да се прилагођавамо бесмислу. Превише се заклањамо иза "црквеног језика" који је постао народу стран, а премало се трудимо да нас разумеју. Од данас, ми грешни живимо истину на увек једино новом путу, који је сам Христос - Пут, Истина и Живот. Наравно, нема оваквих фарисеја у нашој цркви. Ова исповест је чиста фикција, и свака сличност са стварним личностима је сасвим случајна. Ђакон Ненад Илић

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...