Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'исповест' or ''.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 12 results

  1. Драгана Милошевић

    Исповест је важнија од погружавања у воду

    Зашто погружавање у воду на празник Крштења није обавезан обред овог празника? Шта ће болницама капелани и њихови помоћници? Какве акције предузима Руска Православна Црква да учини храмове доступне инвалидима? На ова, и друга питања, ”Известиј” одговарао је викар патријарха Московског и све Русије, председавајући Синодалним одељењем за добротворни рад, Епископ орехово-зујевски Пантелејмон. —У суботу, 19.јануара Црква обележава Крштење Господње. Према подацима социолога, више од милион руса сваке године се погружава у воду. Какав је став Цркве када су у питању масовна купања на Богојављење? —Постоји следећа тенденција: спољашњи обреди који прате велике црквене празнике постају народни обичаји. Заборавља се на смисао празника. Посећивање храмова, и учешће у Литургији у народном сазњању постаје факултативно, а обавезно постаје нешто спољашње и другоразредно. На пример, на Васкрс, људи освештавају куличе и јаја, на Божић дарују поклоне, на Богојављење се погружавају у воду. Али нису то најважнији обреди у ове дивне празнике. Празник Крштења се још назива и празник Богојављења. Тог дана се присећамо догађаја када се на реци Јордану јавио Бог у виду Свете Тројице: Оца, Сина и Светог Духа. То откривење је највећа тајна унутар божанственог постојања, којој се многи људи још увек нису присајединили. Та тајна у многоме опредељује наш живот. Човек који није причасник те тајне, не зна до краја шта је то љубав, мада ту реч врло често користи. Јер љубав је Сам Бог. Бог нас је створио, да бисмо се односили један према другоме онако, како се односе један према другоме лица Свете Тројице. Празник Крштења је откровење о томе ко је Христос. Он није само изузетни човек, оснивач хришћанства, него и Син Божији, који је ради нас постао Човек. У тај празник се човек може погрузити у ледену воду три пута, али то треба радити уз молитву Богу – Тројици, присећајући се јављања на Јордану Сина Божијег и свог сопственог крштења. Врло је важно тог дана, или уочи празника, у Богојављенско навечерје, доћи у храм и потрудити се разумети речи које се поју и читају. За оне који никада нису учествовали у Литургији, или они који су давно учествовали, такви треба да приступе Тајни, коју се назива ”друго крштење” – исповести. То, друго крштење, је несумњиво важније од погружавања у воду, оно ће помоћи човеку да промени живот на боље. Ја се лично никада не погружавам, и знам многе људе који то не раде. Такође знам и многе, који се купају, а о Тројици и исповести ништа не знају. Питање о погружавању у воду треба оставити на слободан избор оних који то воле. — Све ваше служење је усмерено на помоћ слабим и страдалницима. Али нам хришћанство говори да је страдање дато за грехе. Да ли се на тај начин они могу искупити? —Савремени свет жели да избегне страдање: да учини порођај безболним, као и цео живот, па и смрт. Али, ми знамо, да је немогуће достићи апсолутни комфор у овом животу, да је страдање неизбежно. Са друге стране, Бог није створио страдање – Он је створио човека за вечно блаженство. Страдање је дошло у свет због људског греха, уз учешће непријатеља људског рода – ђавола. Зато, наравно, не треба да умножавамо страдања. Црква зна за аскетске подвиге, али не призива на мазохизам. Она предлаже борбу са страстима, не убија тело. Али, ако ми помогнемо једни другима да пребродимо тешко искушење, Господа ће само то обрадовати. То и јесте служење љубави. —У Русији има стотине добротворних фондова. Давање прилога је постало ствар моде. Да ли хуманитарни рад треба још више да уђе у наш живот? Нема ли у томе издаје државних функција на рачун приватних иницијатива? —Социјални рад је задатак пре свега, друштва, а не државе. Друштвене организације имају другу мотивацију. Држава запошљава раднике, и гравни инструмент мотивације је плата. У добротворним фондовима људи мало зарађују, и то је чак добро, јер их привлачи могућност да помогну, а не да зараде. То ствара други тип односа. Са друге стране, држава гарантује социјалним помоћима неки континуитет. У хуманитарним организацијама много тога решава лидер – његова харизма и таленат. Али, ако лидер оде, све се руши. Држава треба да поджава хуманитарне организације, а оне да сугеришу држави куда да усмерава акције. Узајамно деловање даје најбољи резултат. — Правите институт за болничарске капелане. Зашто су сада такви људи потребни у болницама? —Човеку који је доспео у болницу треба подршка. Доктори и медицинске сестре често немају времена разговарају са болесницима. Свештеници при болницама (на Западу их називају капелани) посећују болеснике не да би све преобратили у своју веру, него да их утеше и угреју. Када је Господ корачао земљом, није свима говорио о вери, него је често помагао онима којима је помоћ била потребна. Мислим, да наши болничарски свештеници, њихови помоћници, сестре милосрђа, добровољци могу да направе атмосферу која би имала више људскости и надоместила недостатак одласка ближњих. — Колико болничарских капелана планирате да едукујете у ближој будућности? —Сада обучавамо помоћнике болничарских капелана. То су мирјани без свештеничког чина. Први курс обуке је завшен у децембру. Њега је завршило више од 100 људи. То су људи са вишим образовањем, а многи од њих су завршили водеће факултете у земљи - МГУ, МГИМО, МГТУ Бауматова, МАИ. Сада ћемо их слати на различита послушања. Москва има 250 стационарних установа, али наши помоћници свештеника, вероватно ће одлазити у болнице у групама, једном у недељи, или два пута. У фебруару почиње други курс. —У Русији споро напредује адаптација инфраструктуре за инвалиде. Многи храмови остају међу тешкодоступнима. Да ли Руска Православна Црква планира да своје објекте опрема системски? —Нама је то један од приоритета. Редовно одржавамо семинаре и праксе за адаптацију храмова из разних области, говоримо о томе на нашим семинарима. Заједно са водећим руским специјалистима припремили смо методичке препоруке за оспособљавање околине, и усмеравамо их на све руске епархије. Али је неприсутпачност храмова велики проблем. Међу нашим објектима много је древних зграда, споменика архитектуре, и зато, из објективних разлога нисмо увек у могућности да направимо лифтове и помоћно степениште. У храму светог царевића Димитрија при Првој Градској болници, непокретне људе дижемо на рукама. Али, наравно, многима је важно да имају могућност да самостално дођу на службу. —Имамо строга правила понашања у цркви. Колико је важно да ли је неко дошао у храм у фармеркама или сукњи? Можда је важније што је ипак дошао? —Наравно, у чему год да човек дође, важно је подржати га. Храм није власништво људи, који су га ”окупирали”. У храм може свако да уђе. Недавно смо на епархијском заседању имали интересантну епизоду. Један свештеник је почео да негодује што је у једној болници главни лекар, без сагласности настојатеља, наредио управнику здања да скине катанац са врата која воде у храм. Патријарх је на то одговорио свештенику: ”Треба да будете захвални главном лекару што је учинио храм доступним у свако време, а то је врло важно за болницу”. Не треба да очекујемо да ћемо у храмовима угледати светитеље. Тамо су исти такви грешници, само верници. Али, у Цркви постоји извор светости, којем може да се приопшти сваки човек. Верујемо не у ”цркву светих”, него у Свету Цркву. Што се тиче марама и хаљина – у болници ме моле да ставим маску, да преобујем ципеле, мада и сами доктори говоре да је унутрашња инфекција често гора од спољашње. Али се ја смиравам, иначе ме неће пустити к болеснику. Исто и у цркви постоје људи који придају, можда, много већи значај спољашњем изгледу појединца. Али имамо и храмове у којима на одећу нико не обраћа пажњу. —Какви пројекти православне службе помоћи ”Милосрђе” треба да се покрену ове године? —Почели смо да развијамо пројекат ”Деца под Покровом”. Овај формат се појавио у РДКБ, где добровољци – младићи и девојке – долазе да се играју са децом, да раде са њима. То је пројекат који помаже мајкама да мало одморе, јер су мајке често са децом све време у болници. Касније смо почели са таквим радом и у дечијој психијатријској болници Г.Е. Сухареве. Сада покушавамо да раширимо пројекат на друге болнице – између осталог и на Морозовску. Ове године ћемо се активно развијати у неколико праваца. Пре свега, ту је спречавање абортуса. У разним рајонима ће се појавити 13 нових домова за мајке, 57 нових центара за заштиту материнства, десетине пројеката ће проширити своју делатност. Друго, помагаћемо људима у Таџикистану. Тамо у јако тешким условима живе наши руски људи, саме старице које немају новца ни за храну. Такође планирамо да развијамо помоћ глувима, посебно на Блиском Истоку. Спровешћемо други модул обуке за свештенике и социјалне раднике на знаковном језику. Нови правац наше делатности ће бити и помоћ у прикупљању средстава за социјалне црквене пројекте у региону. Епископ орехово-зујевски Пантелејмон (Шатов) Са руског Ива Бендеља «МИЦ «Известия» http://pravoslavie.ru/srpska/118815.htm
  2. Зашто погружавање у воду на празник Крштења није обавезан обред овог празника? Шта ће болницама капелани и њихови помоћници? Какве акције предузима Руска Православна Црква да учини храмове доступне инвалидима? На ова, и друга питања, ”Известиј” одговарао је викар патријарха Московског и све Русије, председавајући Синодалним одељењем за добротворни рад, Епископ орехово-зујевски Пантелејмон. —У суботу, 19.јануара Црква обележава Крштење Господње. Према подацима социолога, више од милион руса сваке године се погружава у воду. Какав је став Цркве када су у питању масовна купања на Богојављење? —Постоји следећа тенденција: спољашњи обреди који прате велике црквене празнике постају народни обичаји. Заборавља се на смисао празника. Посећивање храмова, и учешће у Литургији у народном сазњању постаје факултативно, а обавезно постаје нешто спољашње и другоразредно. На пример, на Васкрс, људи освештавају куличе и јаја, на Божић дарују поклоне, на Богојављење се погружавају у воду. Али нису то најважнији обреди у ове дивне празнике. Празник Крштења се још назива и празник Богојављења. Тог дана се присећамо догађаја када се на реци Јордану јавио Бог у виду Свете Тројице: Оца, Сина и Светог Духа. То откривење је највећа тајна унутар божанственог постојања, којој се многи људи још увек нису присајединили. Та тајна у многоме опредељује наш живот. Човек који није причасник те тајне, не зна до краја шта је то љубав, мада ту реч врло често користи. Јер љубав је Сам Бог. Бог нас је створио, да бисмо се односили један према другоме онако, како се односе један према другоме лица Свете Тројице. Празник Крштења је откровење о томе ко је Христос. Он није само изузетни човек, оснивач хришћанства, него и Син Божији, који је ради нас постао Човек. У тај празник се човек може погрузити у ледену воду три пута, али то треба радити уз молитву Богу – Тројици, присећајући се јављања на Јордану Сина Божијег и свог сопственог крштења. Врло је важно тог дана, или уочи празника, у Богојављенско навечерје, доћи у храм и потрудити се разумети речи које се поју и читају. За оне који никада нису учествовали у Литургији, или они који су давно учествовали, такви треба да приступе Тајни, коју се назива ”друго крштење” – исповести. То, друго крштење, је несумњиво важније од погружавања у воду, оно ће помоћи човеку да промени живот на боље. Ја се лично никада не погружавам, и знам многе људе који то не раде. Такође знам и многе, који се купају, а о Тројици и исповести ништа не знају. Питање о погружавању у воду треба оставити на слободан избор оних који то воле. — Све ваше служење је усмерено на помоћ слабим и страдалницима. Али нам хришћанство говори да је страдање дато за грехе. Да ли се на тај начин они могу искупити? —Савремени свет жели да избегне страдање: да учини порођај безболним, као и цео живот, па и смрт. Али, ми знамо, да је немогуће достићи апсолутни комфор у овом животу, да је страдање неизбежно. Са друге стране, Бог није створио страдање – Он је створио човека за вечно блаженство. Страдање је дошло у свет због људског греха, уз учешће непријатеља људског рода – ђавола. Зато, наравно, не треба да умножавамо страдања. Црква зна за аскетске подвиге, али не призива на мазохизам. Она предлаже борбу са страстима, не убија тело. Али, ако ми помогнемо једни другима да пребродимо тешко искушење, Господа ће само то обрадовати. То и јесте служење љубави. —У Русији има стотине добротворних фондова. Давање прилога је постало ствар моде. Да ли хуманитарни рад треба још више да уђе у наш живот? Нема ли у томе издаје државних функција на рачун приватних иницијатива? —Социјални рад је задатак пре свега, друштва, а не државе. Друштвене организације имају другу мотивацију. Држава запошљава раднике, и гравни инструмент мотивације је плата. У добротворним фондовима људи мало зарађују, и то је чак добро, јер их привлачи могућност да помогну, а не да зараде. То ствара други тип односа. Са друге стране, држава гарантује социјалним помоћима неки континуитет. У хуманитарним организацијама много тога решава лидер – његова харизма и таленат. Али, ако лидер оде, све се руши. Држава треба да поджава хуманитарне организације, а оне да сугеришу држави куда да усмерава акције. Узајамно деловање даје најбољи резултат. — Правите институт за болничарске капелане. Зашто су сада такви људи потребни у болницама? —Човеку који је доспео у болницу треба подршка. Доктори и медицинске сестре често немају времена разговарају са болесницима. Свештеници при болницама (на Западу их називају капелани) посећују болеснике не да би све преобратили у своју веру, него да их утеше и угреју. Када је Господ корачао земљом, није свима говорио о вери, него је често помагао онима којима је помоћ била потребна. Мислим, да наши болничарски свештеници, њихови помоћници, сестре милосрђа, добровољци могу да направе атмосферу која би имала више људскости и надоместила недостатак одласка ближњих. — Колико болничарских капелана планирате да едукујете у ближој будућности? —Сада обучавамо помоћнике болничарских капелана. То су мирјани без свештеничког чина. Први курс обуке је завшен у децембру. Њега је завршило више од 100 људи. То су људи са вишим образовањем, а многи од њих су завршили водеће факултете у земљи - МГУ, МГИМО, МГТУ Бауматова, МАИ. Сада ћемо их слати на различита послушања. Москва има 250 стационарних установа, али наши помоћници свештеника, вероватно ће одлазити у болнице у групама, једном у недељи, или два пута. У фебруару почиње други курс. —У Русији споро напредује адаптација инфраструктуре за инвалиде. Многи храмови остају међу тешкодоступнима. Да ли Руска Православна Црква планира да своје објекте опрема системски? —Нама је то један од приоритета. Редовно одржавамо семинаре и праксе за адаптацију храмова из разних области, говоримо о томе на нашим семинарима. Заједно са водећим руским специјалистима припремили смо методичке препоруке за оспособљавање околине, и усмеравамо их на све руске епархије. Али је неприсутпачност храмова велики проблем. Међу нашим објектима много је древних зграда, споменика архитектуре, и зато, из објективних разлога нисмо увек у могућности да направимо лифтове и помоћно степениште. У храму светог царевића Димитрија при Првој Градској болници, непокретне људе дижемо на рукама. Али, наравно, многима је важно да имају могућност да самостално дођу на службу. —Имамо строга правила понашања у цркви. Колико је важно да ли је неко дошао у храм у фармеркама или сукњи? Можда је важније што је ипак дошао? —Наравно, у чему год да човек дође, важно је подржати га. Храм није власништво људи, који су га ”окупирали”. У храм може свако да уђе. Недавно смо на епархијском заседању имали интересантну епизоду. Један свештеник је почео да негодује што је у једној болници главни лекар, без сагласности настојатеља, наредио управнику здања да скине катанац са врата која воде у храм. Патријарх је на то одговорио свештенику: ”Треба да будете захвални главном лекару што је учинио храм доступним у свако време, а то је врло важно за болницу”. Не треба да очекујемо да ћемо у храмовима угледати светитеље. Тамо су исти такви грешници, само верници. Али, у Цркви постоји извор светости, којем може да се приопшти сваки човек. Верујемо не у ”цркву светих”, него у Свету Цркву. Што се тиче марама и хаљина – у болници ме моле да ставим маску, да преобујем ципеле, мада и сами доктори говоре да је унутрашња инфекција често гора од спољашње. Али се ја смиравам, иначе ме неће пустити к болеснику. Исто и у цркви постоје људи који придају, можда, много већи значај спољашњем изгледу појединца. Али имамо и храмове у којима на одећу нико не обраћа пажњу. —Какви пројекти православне службе помоћи ”Милосрђе” треба да се покрену ове године? —Почели смо да развијамо пројекат ”Деца под Покровом”. Овај формат се појавио у РДКБ, где добровољци – младићи и девојке – долазе да се играју са децом, да раде са њима. То је пројекат који помаже мајкама да мало одморе, јер су мајке често са децом све време у болници. Касније смо почели са таквим радом и у дечијој психијатријској болници Г.Е. Сухареве. Сада покушавамо да раширимо пројекат на друге болнице – између осталог и на Морозовску. Ове године ћемо се активно развијати у неколико праваца. Пре свега, ту је спречавање абортуса. У разним рајонима ће се појавити 13 нових домова за мајке, 57 нових центара за заштиту материнства, десетине пројеката ће проширити своју делатност. Друго, помагаћемо људима у Таџикистану. Тамо у јако тешким условима живе наши руски људи, саме старице које немају новца ни за храну. Такође планирамо да развијамо помоћ глувима, посебно на Блиском Истоку. Спровешћемо други модул обуке за свештенике и социјалне раднике на знаковном језику. Нови правац наше делатности ће бити и помоћ у прикупљању средстава за социјалне црквене пројекте у региону. Епископ орехово-зујевски Пантелејмон (Шатов) Са руског Ива Бендеља «МИЦ «Известия» http://pravoslavie.ru/srpska/118815.htm View full Странице
  3. Дошли су код мене у стан, где живим са женом и малом децом, са армијом до зуба наоружаних људи, са само једним циљем – да ме убију. И за то сам добио јасне доказе – стоји у писаној изјави Милана Радоичића, потпредседника Српске листе која је данас по подне прослеђена новинарима у Косовској Митровици. – Последњи зликовачки упад назови полиције, а заправо приватне гарде озлоглашених албанских терориста у северну Косовску Мировицу, био је показна вежба и претња свакоме Србину који реши да брани своје достојанство и право на живот. – Нећу им се предати, јер не желим да будем искоришћен као препарирана лутка за показивање онима који воде специјални рат против Србије и српског народа или инструмент у заташкавању нечијег гнусног и злочиначког напада на једног од српских политичких лидера Оливера Ивановића, посебно зато што они нису дошли да ме одведу живог. Нисам био најближи пријатељ са Оливером Ивановићем, али нисам убица и никакве везе са убиством немам – стоји у изјави Радоичића. – Приштина жели да ме уклони зато што знају да сам заједно са мојим пријатељима и мојом браћом један од ретких који је спреман да им се супротстави у њиховој намери да згазе и освоје север Косова и Метохије и покоре српски народ. – Смета им отпор који пружамо на северу КиМ, али неће ме натерати да напустим покрајину. А на позив своје државе Србије да дам било какав исказ увек сам спреман да се одазовем, као што сам спреман и за њу да се борим. – За свој народ, своју породицу и своју земљу сам спреман све да поднесем, али нисам и нећу да прихватим да ме блате и оптужују они које су за то платили Американци и Британци. – Дивљачка демонстрације силе, која, узгред речено, није била нимало импресивна, била је последњи чин у покушају криминализовања читавог српског народа на Косову и Метохији и покушај да се сваки отпор Срба антицивилизацијском деловању Приштине отупи и дискредитује. – Моја судбина оклеветаног и прогоњеног човека је данас судбина сваког Србина на Косову и Метохији, јер сви заједно се у овим тешким тренуцима боримо за колективни опстанак српског народа на просторима на којима многи желе да нас не буде, и овим саопштењем обраћам се пре свега својим суграђанима и сународницима на Косову и Метохији. – Нисам уплашен, као што ни моји суграђани не треба да буду уплашени, јер Србија је озбиљна држава, и предузеће најмудрије, најодлучније и најодговорније потезе како би сачувала свој народ на Косову и Метохији. – Ако се Срби на Косову и Метохији питају где сам, рећи ћу им само да сам близу, и да чекам и посматрам, јер никоме од нас нема узмицања, а победа ће на крају, без икакве сумње, бити наша. Јер одавде, са КиМ, нема назад! – стоји у писаној изјави Радоичића. Nacionalist.rs https://nasbeograd.com/2018/11/25/нећу-им-се-предати-убица-нисам-исповес/?fbclid=IwAR142F-XxVCitbC7vi-WiO9LkQHwVpblL33-MpqDQV-5_SeTFzYPaQ3q5hU
  4. Драга браћо и оци, Колико сам схватио читајући и слушаући о исповести не треба детаљисати наравно да не би смо саблазнили свештеника већ је битно рећи суштину. Наравно, треба схватити да је то грех, умом сагледати и признати да је то преступ пред законом Божјим и чврсто решити да то више не понављамо. Наравно, и срце треба да "обради" тај грех кроз покајање у складу са љубављу које има према Господу, чистоте срца, мере благодати, савести... Међутим, имам неке недоумице. Не могу се сетити свих детаља из прошлости које сам починио рецимо везано за нпр среброљубље или гнев.. Могу ја сагледати да сам по неком основу згрешио али се не могу никако сетити свих дела појединачних која се односе на тај конкретни грех. Како то ђаво мође да искористи. Рецимо ми се исповедимо а прекосутра треба ад се причестимо. Сутра се сетимо неког греха који нисмо исповедили везано нпр за рукоблуд али јесмо исповедили да смо много пута починили рукоблуд. Тако може и након ко зна ког по реду причешћа и исповести да нам падне на памет неки грех који нисмо исповедили детаљно. У случају да је у питању неки специфичан или тежи разумем да га треба исповедити али ако је "ситан" и спада у неки генерализовани опис типа (много сам осуђивао или много пута чинио рукоблуд)? Да ли треба поново исповедити свештенику ако смо се сетили конкретног чина или мирно приступити причешћу. Други начин на који ђаво може да нас упеца. Ми се причестимо и после причешћа нам падне на памет неки грех. Може да нам улије страх како смо се недостојно причестили. Мећутим, Владика Хризостом каже да заборављени грех само поновимо на следећој исповести и то је то. Али она прва опција ме мучи.
  5. У среду, 14./01. марта 2018. године, Његово Преосвештенство Епископ аустријско-швајцарски и администартор Епархије франкфуртске и све Немачке г. Андреј служио је литургију Пређеосвећених дарова у храму Сабора Срба светитеља у Штутгарту. Његовом Преосвештенству су саслуживали пртотојереји-ставрофори Драган Секулић – парох берлински, Ђорђе Трајковић – парох минхенски, протојереј Станко Ракић – парох штутгартски и јереј Бојан Симић – свештеник у Регенсбургу. Литургији су присуствовали свештеници архијерејског намесништава Баварског те архијерејског намесништва за Јужну Немачку. Повод овог молитвеног сабрања била је исповест свештенства ова два намесништва. Свештенство је исповедао отац Драган Секулић. У наставку је организован семинар о књиговодству те братски састанак свештеника са Владиком, током ког су свештеници разговарали са својим архијерејем на тему практичних ствари. На крају, у Парохијском дому, је приређена трпеза љубави трудом свештеника штутгартске Црквене општине и њихових добрих и вредних чланица Кола српских сестара. Извор: Српска Православна Црква Штутгарт View full Странице
  6. ризница богословља

    Исповест свештенства Епархије бачке (ФОТО)

    Истог дана, после вечерњег богослужења у храму Светог Василија Острошког у Сиригу, светој тајни исповести приступили су свештеници архијерејског намесништва новосадског другог. (ФОТОГАЛЕРИЈА) У уторак, 6. марта 2018. године, треће седмице Часног поста, после јутарњег богослужења којим је началствовао презвитер Милош Петровић, парох црвеначки, у храму Светог великомученика Георгија у Сомбору исповедили су се свештеници и ђакони архијерејских намесништава сомборског и суботичког. (ФОТОГАЛЕРИЈА) У среду треће недеље Часног поста, 7. марта 2018. године, у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Бођанима светој тајни исповести приступили су свештенослужитељи оџачког и бачкопаланачког архијерејског намесништва. (ФОТОГАЛЕРИЈА) У уторак, 8. марта 2018. године, треће седмице Часног поста, после јутарњег богослужења којим је началствовао презвитер Лазар Мајсторовић, парох кулпински, у храму Ваведења Пресвете Богородице у Врбасу, свештеници архијерејских намесништава: бечејског, жабаљског и врбашког приступили су светој тајни исповести. (ФОТОГАЛЕРИЈА) По благослову Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког г. Иринеја, свештенике је исповедио протојереј-ставрофор Слободан Марковић, умировљени парох косјерићки. Извор: Епархија бачка
  7. У понедељак, 5. марта 2018. године, треће седмице Часног поста, после јутарњег богослужења у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду свештеници архијерејског намесништва новосадског првог приступили су светој тајни исповести. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Истог дана, после вечерњег богослужења у храму Светог Василија Острошког у Сиригу, светој тајни исповести приступили су свештеници архијерејског намесништва новосадског другог. (ФОТОГАЛЕРИЈА) У уторак, 6. марта 2018. године, треће седмице Часног поста, после јутарњег богослужења којим је началствовао презвитер Милош Петровић, парох црвеначки, у храму Светог великомученика Георгија у Сомбору исповедили су се свештеници и ђакони архијерејских намесништава сомборског и суботичког. (ФОТОГАЛЕРИЈА) У среду треће недеље Часног поста, 7. марта 2018. године, у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Бођанима светој тајни исповести приступили су свештенослужитељи оџачког и бачкопаланачког архијерејског намесништва. (ФОТОГАЛЕРИЈА) У уторак, 8. марта 2018. године, треће седмице Часног поста, после јутарњег богослужења којим је началствовао презвитер Лазар Мајсторовић, парох кулпински, у храму Ваведења Пресвете Богородице у Врбасу, свештеници архијерејских намесништава: бечејског, жабаљског и врбашког приступили су светој тајни исповести. (ФОТОГАЛЕРИЈА) По благослову Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког г. Иринеја, свештенике је исповедио протојереј-ставрофор Слободан Марковић, умировљени парох косјерићки. Извор: Епархија бачка View full Странице
  8. Колико често се треба причешћивати? Како се припремити за причест? Да ли су исповест и пост обавезан услов за примање Светих Дарова? Да ли је неопходан тродневни пост пред причешће, ако се човек причешћује сваке недеље? Та важна питања за сваког православног верника испуњавају нашу литургијску праксу. Правило тродневног поста пред причешће ни у каквим канонима и правилима Цркве једноставно не постоји. Постоји традиција, која се формирала при Синодалној епохи, када су се људи јако ретко причешћивали. Тада су постојали разни рокови поста: три дана, три недеље, на пример. Данас, за човека, који живи квалитетним црквеним животом, нарочито ако он пости постове које је Црква установила, (а њих, као што знате, у нашем календару, довољно много), нема потребе налагати оном који жели често да се причешћује, некакве додатне постове. Са духовником такође је неопходно размотрити и питање о исповести пред причешће. У данашње време „постоје различите парадигме: постоји општа исповест, мада то, наравно није норма, исповест мора бити лична. Ипак, у савременим условима, питање о међусобним односима исповести и евхаристије није сасвим једноставно. Многи схватају исповест као својеврсну „карту за причешће“. Као резултат тога, недељом ујутро може се у храму видети чудан натпис: “Они, који се не причешћују, стоје за време Литургије у централном делу храма, а они, који желе да се причесте, целу службу треба да простоје у бочном делу, где се врши исповест и у најбољем случају само у тренутку изношења Путира, ослобађају се таквог стајања у реду.“
  9. ИСПОВЕСТ (СРПСКИХ) ФАРИСЕЈА Чули смо данас Христа који нас оптужује. И не желимо више без покајања да будемо под оптужбом. Ако смо убеђени да је код нас Истина, не смемо је чувати само за себе. Уздајући се само у себе саме прихватили смо да је довољно што је наша мученичка црква опстала. Наша црква има око 2500 свештеника и око 1000 монаха. Није немогуће направити ред у таквој институцији. Није немогуће поставити Христове заповести као беспоговорни критеријум за толики број свештенослужитеља и монаха. Није довољно што имамо и добрих свештеника ако је већини критеријум успешности службе финансијски успех и грађанска уклопљеност у свет који се изгубио на погрешно пројектованом путу. Поготово ако има довољно оних који су спремни да замене оне уморне. Није добро ако у монаштву коме је дато да поставља владике доминантни критеријум постану каријера, новац и моћ. Без обзира што имамо дивних монаха сведока Царства Небеског. Не смеју нам они постати алиби. Време тражи од нас више. Није добро да се владике изолују, да од света преузму менаџерску улогу, да на форми и финансијама уместо на вери граде ауторитет. Мада има и владика који се не предају таквој улози, али није нам то довољан алиби. Није добро да у цркву унесемо партијску логику наказног страначког система уместо да делом показујемо како се разлике у Христу надилазе. Није добро да у очима света постанемо корпорација коју ће свет ускоро, ако се овако настави, поредити са Кока-Колом. Није добро да верујуће људе свет види као уморне од живота а не као оне који пламте вером у Бога. Можда је заиста највећи успех наше мученичке цркве то што је у тешким околностима опстала, али њен циљ никада не сме да постане самоодржање. Млакост компромиса са силама и властима овог света није исто што и ношење крста. Не смемо постати обљутавела со, наша улога је да народ у коме служимо подсећамо на смисао живљења и вредност човека а не да бежимо од проблема и да се прилагођавамо бесмислу. Превише се заклањамо иза "црквеног језика" који је постао народу стран, а премало се трудимо да нас разумеју. Од данас, ми грешни живимо истину на увек једино новом путу, који је сам Христос - Пут, Истина и Живот. Наравно, нема оваквих фарисеја у нашој цркви. Ова исповест је чиста фикција, и свака сличност са стварним личностима је сасвим случајна. Ђакон Ненад Илић
  10. Учини са мном чудо доброте (Пс. 85:17) Радујте се с онима који се радују, и плачите с онима кoји плачу (Рим.12:15) ЖРУ је једна велика заједница, и у томе је посебни квалитет овог мјеста. То није због броја људи, иако су тако веће могућности повезивања, већ због духа прихватања, добронамјерности и охрабрења који су многи овде осјетили, обрадовали се и остали. Већ годинама, људи који су то осјетили, а мучило их је нешто, или је њихова мука била толико јака да је тражила израз и олакшање по сваку цијену, отварали су овде јавно своја рањена срца, и дешавало се нешто предивно, то чудо милости и доброте који уздижу и васкрсавају, који муком обореног подижу и јачају а оне који подршку дају испуњава радошћу и поносом. Те исповијести су сад скупљене овде, (у подфоруму ЖРУ заједница подршке), и у мору наслова има један који зове да се види да можда може изрећи своју муку другима и добити подршку, и видјети да је и другима тако било. Човјеку кога нека мука притиска чини се да су сви излази затворени и не види нешто што му може помоћи што неко други може одмах уочити јер више глава су паметније од једне, која је свакако смућена и узнемирена, и више срца преливају вишак своје снаге томе коме снаге у том моменту треба. У том моменту није најважније стручно знање, јер можда тај који се мучи има потребна знања (о психологији нпр.) али он не може сам себи да помогне. Не може јер је у врзином колу негативних осјећања, страха, кривице, бола и сл. И треба му та подршка, то охрабрење, то оснажење са стране да би своју снагу и своје знање покренуо. Свако носи свој крст, али кад падне, други га могу придржати док се опет чврсто на ноге не осови. Свако мора са својим проблемом да се суочи сам, али подршка коју му пруже људи може бити кључна у томе да он то уопште пожели и да смогне снаге да се бори. Човјек мора да осјети да његово достојанство није оштећено. Нема мјеста сажаљењу за човјека кога мука мучи. Он се носи, и бори како зна и умије. Често се може видјети надљудска снага и издржљивост у људима да је просто невјероватно да нису скршени, смрвљени, да и сами имају воље и моћи у себи да се и другима дају – па зар да их понизимо сажаљењем? Друго је саосјећање, то је оно „да пожали ка' да би помога'“. Саосјећање, порука 'жао ми је, разумијем или покушавам да разумијем, хтио бих ти помоћи' је од пресудне важности. Кад се човјек оснажи, кад се дигне на ноге опет, он ће се осврнути око себе и видјети гдје да тражи излаз, можда и стручну помоћ, за шта дотад није ни имао воље. Такав човјек ће касније помоћи другима, јер ће посвједочити да је могуће рађање снаге из слабости, да је тешкоћу могуће превазићи. То отварање колико год да је тешко и болно је једини пут да човјек проблем освијести, да га смјести у стварне димензије, уочи да није једини у томе (невјероватно колико само то сазнање оснажи човјека), да чује од другог живу ријеч, ријеч утјехе и подршке и можда слично искуство што је непроцјењиво окрепљујуће. Свако мора наћи другог коме ће се повјерити и ко ће му помоћи да се са својим проблемом суочи и да га изнесе. Тај други може се наћи у стварном животу али може и овде. Човјек је биће заједнице, он напросто не може сам, ни у радости ни у муци. Ово није виртуелна заједница, итекако је стварна. Нарочито човјек с неком муком, још више потребује ту заједницу, потребује васкрсење самопоштовања кроз поштовање других и свијест о својој људској вриједнсти и достојанству коју не може постићи без прихватања других. Основне човјекове потребе су за сигурношћу, прихватањем и поштовањем. То све зависи искључиво и највише од става других према њему! Ко год пружи другоме подршку и охрабрење, ко другоме помогне и оснажи га, може се осјетити почаствованим да је учествовао у нечем великом, без обзира да ли је мотив вјера или не. Ми вјерни кажемо да је он тада слуга и проводник Добра, али тај закон добра је неумољиво присутан у људском срцу, тамо гдје се словесност и савјест спајају. Заједништво нам је свима у слабости људској, а заједништво и у величини људској. Онај који је заслужио да пије из океана живота заслужује да напуни чашу и из вашег поточића. И која заслуга може бити већа од оне што лежи у храборост и повјерењу, чак и милосрђу, примања? И ко сте ви да би људи морали раздерати своје груди, разголити свој понос да бисте ви могли видјети њихову вриједност огољелу и њихов понос постиђен? Прво гледајте да сами заслужите да будете даваоци, и оруђа давања. Јер, одиста, живот даје животу – док сте ви који се сматрате даваоцима, само свједоци. Кхалил Гибран
  11. Ispovest je jedna od Svetih Tajni naše Crkve. To nije formalna, uobičajena radnja („da bismo bili na sigurnoj strani“, ili „da bismo se pripremili za dolazeći praznik“), nije nasilini i nepripremljen akt, to nije izolovana dužnost i obaveza, potreba za psihološkim rasterećenjem. Ispovest uvek treba da bude propraćena pokajanjem. Jedan Svetogorski starac kaže: „Mnogi se ispovedaju, ali malo njih se kaje!“ (starac Emilijan iz manastira Simonopetra, Sveta Gora). Pokajanje je proces koji započinje duboko u nama, proces kajanja i tuge jer smo se udaljili od Boga. Iskreno pokajanje nema veze sa nesnosnim bolom, preteranom tugom i nemilosrdnim osećajem krivice. To nije iskreno pokajanje, već skriveni egoizam, osećaj da se naše „ja“ gazi, ljutnja na nas same, ljutnja koja iziskuje osvetu jer smo poniženi, osramoćeni, a sramota i poniženje se danas retko mogu tolerisati. Pokajanje znači promena našeg razmišljanja, našeg karaktera, obnavljanje morala i odbacivanje greha. Pokajanje znači ljubav prema vrlinama, dobročinstvo, želja, spremnost i jaka sklonost da se opet sjedinimo sa Hristom kroz blagodat Duha Svetoga. Pokajanje počinje u dubini srca i neizostavno kulminira u Božanskoj, Svetoj Tajni Ispovesti. Tokom Ispovesti, osoba se iskreno kaje i ponizno ispoveda svoje grehe pred duhovnikom, kao pred samim Gospodom.Ni jedan naučnik, ni jedan psihijatar ili psihoanalitičar, psiholog, sociolog, filozof ili teolog ne mogu zameniti ispovednika. Ni jedna Ikona, čak ni ona najčudotovorinja, ne može dati ono što ispovest daje: opraštanje grehova. Ispovednik uzima osobu koja se ispoveda pod svoju zaštitu; on tu osobu usinovljuje, čini sve napore da se ta osoba ponovo duhovno rodi. Zato se ispovednik naziva „duhovnim ocem“. Obično je duhovno očinstvo doživotno, sveto i moćno – čak i više nego bilo koja porodična veza. Duhovo rađanje je jedan bolan proces. Ispovednik mora da prati dušu ispoveđenog čeda sa strahom Božijim ( kao onaj ko je za tu dušu odgovoran pred Bogom), sa razumevanjem, ponizno i u ljubavi, i da osobu rukovodi neprimetno uvek uzlaznim putem Hrišćanskog života. Onaj ko ispoveda dobio je poseban blagoslov od svog Episkopa za ovu Svetu Tajnu. Međutim dar „ da sveže i razveže“ grehe ispovednik je dobio još kada je rukopoložen u sveštenika, kada je tim rukopoloženjem postao naslednik Apostola. Dakle, važnost tog sukcesivnog kanonskog nasleđa od Apostola preko Episkopa do sveštenika od centralnog je i najvećeg značaja. Kao i sve ostale Svete Tajne u našoj Crkvi, Sveta Tajna Ispovesti obavlja se ne sveštenikovom veštinom, ne njegovim znanjem, pismenošću, elokventnošću, energijom, mudrošću -ne čak ni njegovim vrlinama i svetošću – već kroz kanonsku važnost njegovog svešteničkog poziva i kroz blagodat Duha Svetoga. Mogući grehovi sveštenika ne ometaju Božansku milost tokom ove Svete Tajne. Jadni mi ako smo bili u nedoumici (zbog nedostojnosti sveštenika) da li hleb i vino zaista postaju prečasno Telo i Krv Hristova tokom Svete Liturgije! To naravno ne znači da sveštenik ne treba da brine o svojoj sopstvenoj „čistoći“ duše. Dakle, ne postoji „dobar“ ili „loš“ ispovednik. Svaki ispovednik daje isti oproštaj. Međutim, mi imamo pravo da biramo duhovnika i naravno da se obratimo onom uz koga se zaista osećamo opušteno, duhovno sigurni. Ali stalno menjanje ispovednika nije vrlo trezvena odluka. Ova tendencija ne otkriva duhovnu zrelost. Ispovednik ne bi trebalo da se nepotrebno uzrujava ili da stvara problem ako se desi da njegovo duhovno dete ode od njega. To samo može da znači da je duhovno čedo bilo previše sentimentalno vezano za svog duhovnog oca, a ne za Hrista i Crkvu Njegovu. Duhovni otac može odlazak duhovnog čeda da razume kao uvredu, može pomisliti da ne postoji niko bolji od njega, ili može misliti da duhovno čedo pripada isključivo samo njemu, da on može da dominira nad njim. Neki duhovni oci se ponašaju tako nasilno smatrajući da je onoj drugi tj. njihovo duhovno čedo u podređenom položaju. Napomenuli smo da je ispovednik duhovni otac, i da to duhovno očinstvo i duhovno rađanje podrazumeva težak i naporan rad. Dakle, prirodno je da duhovnik oseća bol ako njegovo duhovno čedo odstupi od njega. Međutim, bolje je da umesto tih bolnih osećaja duhovnik nastavi da se moli za svoje duhovno čedo i njegovo zajedništvo sa Crkvom. On mora da radi za to dete, a ne protiv njega. Posao ispovednika nije da površno čuje grehe i da pročita razrešnu molitvu. Ispovest nije ograničena na sat vremena razgovora ili manje. Kao dobar otac, ispovednik stalno brine za svoje duhovno čedo, a ono ga pažljivo sluša i poštuje. Dobar ispovednik savetuje na odgovarajući način, on ističe talente svog duhovnog čeda i ne stavlja nepotreban teret na njegova pleća, daje epitimiju sa blagošću, samo kada mora, teši ga kad je demoralizovan, potišten, ozlojađen, iscrpljen, on nikada ne obeshrabruje već leči i stalno pomaže u iskorenjavanju strasti,a sticanju vrlina oblikujući poveerenu mu dušu da bude nalik Hristovoj. Ovaj odnos duhovnog oca i deteta je odnos na kome stalno treba raditi. Na kraju, odnos postaje ispunjen osećanjima udobnosti, poverenja, poštovanja, ushićenja i svetosti. Kada se ispoveda, duhovno čedo otvara svoje srce duhovnomocu, otkriva najdublje, najskrivenije tajne, svoje najintimnije želje i dela, čak i ona koja ni smamom sebi ne bi priznao,koje ne bi rekao ni najbližem prijatelju. Iz ovih razloga, ispovednik mora imati apsolutno poštovanje za ukazano mu poverenje. Ovo poverenje se gradi vremenom, ali i činjenicom da je ispovednik strogo vezan (do same smrti) od strane božanske i Svete Kanonske Crkve, da ispoveđene mu grehove ne sme nikome otkriti. Za ispovest postoje opšta upustva, ali duhovno vođstvo koje svaka duša zahteva je potpuno individualna stvar. Svaka osoba je bez presedana,sa posebnom psihosintezom, drugačijeg karaktera, različitih potencijala i mogućnosti, ograničenja, tendencija, tolerancije, znanja, potreba. Uz blagodat Božiju i Božije prosvetljenje ispovednik mora da raspozna sve ove karakteristike kako bi mogao da pomogne osobi da se ona ispovedi na najbolji mogući način. S vremena na vreme biće potrebna blagostost dok će u nekim prilikama ispovednik morati da bude i strog. Ista stvar se ne može primeniti na svakoj osobi. Ispovednik ne treba da bude strog kako bi ljudi govorili da je on takav. Isto tako on ne bi trebalo da bude uvek preterano popustljiv, kako bi bio rado biran duhovni otac mnogima. Ono što se od njega traži jeste strah Božiji, razboritost, poštenje, poniznost, rasuđivanje, razumevanje i molitva. Epitimija nije uvek potrebna. Ona nije namenjena da kazni. Epitimija je edukativna po prirodi. Epitimija nije data da bi se smanjila uvreda naneta Bogu, niti da bi smo manje grešni izašli pred lice Božanske pravde. To je potpuno jeretičko učenje. Epitimija se obično sprovodi kod lažnog pokajanja sa namerom da probudi svest o veličini nečijeg greha. Prema Pravoslavnom učenju greh nije toliko prestup zakona kao što je nedostatak ljubavi prema Bogu. „Imaj ljubavi, pa čini šta god želiš,“ imao je običaj da kaže Blaženi Avgustin. Zakon se sprovodi u cilju završetka pokajanja, zbog čega otac Atanasije sa Meteora zna da kaže: „ Kao što ispovednik nema prava da izrekne javno nečije grehe, tako ni osoba nad kojom se sprovodi određeni kanon ne sme da javno govori o tome. Ispovednik je posrdnik između onoga ko se ispoveda i Boga. Tokom ispovesti on se prema čoveku ne odnosi kao psiholog ili naučnik. On se odnosi kao sveštenik, kao iskusni lekar, kao brižan otac. Kada sluša grehe on u istom momentu moli Boga da mu da prosvetljenje, kako bi ispravno posavetovao onog ko se ispoveda i dao mu najbolji lek. Takođe moli Boga da mu da prosvetljenje da proceni stepen i kvalitet ispovesti.“ Ispovednik ne sme da ispoveda sa preteranom radoznalošću, sumnjom, zavisću, sa dozom nadmoći, arogancijom, ne sme biti ravnodušan, nepromišljen, neoprezan i umoran da sluša. Poniznost, ljubav i pažnja ispovednika znatno će pomoći osobi koja se ispoveda. Ispovednik ne bi trebalo da traži previše, niti da postavlja nepotrebno indirektna pitanja. On posebno mora da prekine svako detaljno ispovedanje različitih grehova (posebno onih telesnih), pa čak i otkrivanje imena saučesnika, kako bi zaštitio sebe. Takođe osoba koja se ispoveda ne bi trebalo da se plaši , da okleva ili da se oseća neprijatno da svoje grehe ispovedi; treba da oseća poštovanje, poverenje i da uvažava ispovednika. Ova klima uzajamnog poštovanja i poverenja mora da bude inspirisana i razvijana od strane duhovnika. Naša Sveta Crkva jeste Telo Hristovo. Ona je velika bolnica za ozdravljenje nežnih, grehom izranjavljenih duša, mesto za vidanje rana koje su nam nanele otrovne demonske zamke i strasti. Naša Crkva nije filijala za društvene delatnosti niti se takmiči sa ustanovama za scijalni rad. Naravno, ona ne osporava dobronamernost i značaj ovih institucija kao ni činjenicu da ona sama ne nudi ove „usluge“ obilno, zadivljujuće, čudesno. Crkva je davalac života, izbavljenje i spasenje vernih, kroz njihovo učešće u Svetim Tajnama. „Sveštenikov Epitrahilj je instrument“ kako je starac Pajsije Svetogorac znao da kaže „koji ojačava čoveka; to je hirurški skalpel koji odseca strasti. Namenjen za službu ljudima, pruža lečenje i spasenje.“ Bog koristi sveštenika za opraštanje čoveku. To je očigledno navedeno u otpusnom blagoslovu: “ Neka ti Gospod Bog oprosti sva sagrešenja tvoja i ja nedostojni vlašću koju mi je On dao opraštam ti i razrešavam te svih tvojih grehova. U Ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Amin.“ Greh koji nije bio ispoveđen i dalje će opterećivati osobu, čak i u budućem veku. Grehe koji su jednom ispoveđeni ne treba ponovo ispovedati. To bi značilo da osoba ne veruje u blagodat ove Svete Tajne. Gospod je, naravno, svestan svih grehova, ali je zbog njihovog opraštanja, skrušenosti, i prave duhovne terapije ustanovo da ih treba glasno izreći - ispovediti. Po Sv. Nikodimu Svetogorcu: „Ispovest je voljna verbalna radnja, gde se otkrivaju zla dela, reči i pomisli, dirktno, bez stida, pred duhovnim ocem.“ Ovaj Bogom odabran Svetac objašnjava kratko i jasno da priznavanje grehova mora da bude voljno, slobodno, bez napora duhovnika da šti više „izvuče“ iz osobe koja se ispoveda. Ispovest nisu isprazne reči, već čista svest koliko smo povredili i rastužili Boga svojim grehovima. Netrebamo na ispovesti pokazivati preteranu sentimentalnost, a još manje licemerje i malodušne suze. Istinsko pokajanje podrazumeva unutrašnji kolaps, mržnju prema grehu, ljubav ka vrlinama i zahvalnost prema Bogu - Darodavcu svakog dobra. Akuzatorna ispovest podrazumeva odgovornu ispovest, bez pokušaja opravdavanja, izvrdavanja, prevare, neodgovornosti, izigravanja žrtvenog jarca, sa iskrenim osećanjem sramote i samoponiženja koja sa sobom nosi takozvanu „radosnu tugu“ ili „radosnu ožalošćenost“. Direktna ispovest podrazumeva priznavanje grehova sa potpunom iskrenošću, direktno i precizno, srčano i smelo. Često se dešava da tokom ispovesti jedan izbegava da prizna svoje greške. Svoj pad i svoje slabosti pokušava da opravda mnogogovorljivošću, predugačkim opisima želi da skrene pažnju sa njegovog dela odgovornosti, iskrivljuje istinu – ili čak okrivljuje druge – sve zarad očuvanja (čak i u tom času ispovesti) svog super-ega. Ispovest „bez srama“ jeste prikaz našeg istinitog lica. Sramotu je dobro imati, ali pre nego učinimo greha a ne posle. Kažu da će nas sramota koju osećamo prilikom ispovesti oslobodi sramote u dan Stračnog Suda, jer za sve one grehove koje sveštenik razreši neće nam ponovo biti suđeno. Direktno priznavanje grehova podrazumeva da budemo jasni, specifični, iskreni i uz odluku da više nikada ne ponovimo grehe koje smo ispovedili. Pored toga, ispovest mora da bude jedna kontinuirana radnja, tako da strasti koje se u nama ne osnažujemo, već da ih na takav način brže iskorenjujemo. Stari gresi neće biti u potpunosti odstranjeni iz našeg pamćenja, već će sećanje na njih usloviti redovno samopraćenje, samoposmatranje, samosvest o našoj grehovnosti i osećaj sramote. Božanska milost neće odstupiti,a demonske klopke biće mnogo lakše izbeći; sećanje na smrt neće izgledati toliko strašno. Druga stvar koja se takođe često primećuje – i mi ovo priznajemo sa dubokim bolom i velikom ljubavlju – jeste da besede nisu uvek pravosalvne kako bi trebalo da bude. Drugim rečima, one samo uspevaju da zvuče kao komentar na nevažne vesti. Sveti propoved se tako pretvara u još jednu televizijsku emisiju gde možemo emitovati naše mišljenje o dnevnim događajima i pojavama. Pravosalvna propoved je ipak po svojoj prirodi eklisiološka, hristološka, spasonosna i korisna za dušu. Propoved o pokajanju koja je dostavljena nama preko Proroka Svetog Jovana Krstitelja, Gospoda Ispusa Hrista, i svih Svetih ostaje i u ove dane prikladna i neophodna. Osnovni preduslov za učestvovanje u Svetim Tajnama i za uzlazni duhovni put jeste očišćenje srce od raznih grehova, duha pohlepe i ostalog što današnje potrošačko društvo nudi; očišćenje od Bogom prezrenog duha gordosti u svetu samoljublja, individualizma, ponosa, nečovekoljublja, drskosti, nastranosti, demonski zlih misli, fantazija, nečistih maštanja i škodljive sumnje i zavisti. Čisto srce je danas redak ukras – u bratskim ili bračnim odnosima, u odnosima sa kolegama, u prijateljstvu, u razgovorima, u mislima, u željama, pastirskom pozivu. Takozvani masovni mediji lagano propadaju i postaju samo izvori zagađenja. Zaboravljena je asketska trezvenost, tradicioanlna štediljivost, jednostavnost i hrabrost. Sve ovo je dovelo do „zagađenja“ duše, njenog racionalističkog rasuđivanja, dok je snaga volje postala ozbiljno uništena, i kao takva vodi oslabljenu osobu prema zlu, bez ikakvih prepreka i ograničenja. Danas preovladavaju izgovori za naše strasti, samoopravdanje, ulepšavanje greha a svi oni nalaze potporu u savremenoj psihologiji. Priznavanje grehova smatra se slabošću i pogrešnim. Stalno samoopravdavanje, kao i prebacivanje odgovornosti na nekog drugog stvorili su čoveka koji je zbunjen, podeljen, uznemiren, jadan, samozaljubljen, izložen stalnim đavolskim napadima i povredama. Danas preovladava „ludi racionalizam“, koji Jevanđeljske vrline i Saborne Kanone posmatra u skladu sa svojim potrebama i željama. Ljudi prema sebi prilgođavaju Crkvom ustanovljena pravila posta, uzdržavanja, rađanja, morala, skromnosti, poštenja i urednosti. Imajući u vidu sve ovo rečeno – od kojeg ni jedno nije bilo suvišno – verujemo da biti ispovednik u današnjem vremenu nije ni malo lako. Propusti zahtevaju katehizaciju, ponovnu evangelizaciju, duhovni isus-sinai, kao i duhovnika u cilju zadobijanja moćnih antitela protiv demonskih sila. Otpor, reakcija i suočavanje sa trenutnom neosvećenošću, sekualrizacijom, heroizmom, eudaimonizmom, i gomilanjem bogatstva su imperativ. Mlada genaracija je u potrebi za posebnom pažnjom, uputstvima, ljubavlju s obzirom da njihovo vaspitanje nije bilo od pomoći da postanu svesni značaja i svrhe života ili praznine, nesloge, bezakonja i tame greha. Još jedan ozbiljan problem- čaki za nas Hrišćane – jeste potreba za manjim radom i životom bez ikakvih problema. Mi smo u potrazi za onim ko će poneti naš krst. Mi odbijamo da ga sami ponesemo. Nemamo nikakvu predstavu o dubini i širini tog krsta; s poštvanjem se klanjamo pred krstom u Crkvi, prekrstimo se ali ne prihvatamo naš lični krst. Mi poštujemo Svetitelje i Svete Mučenike, ali sami ne želimo da potrpimo bilo kakve poteškoće, bilo kakva odlaganja, probleme. Post je isuviše težak zadatak, ogorčeni smo kad smo bolesni, ne tolerišemo bilo kakve oštre reči, čak ni kada smo krivi, pa kako bismo mogli tolerisati eventualne nepravde, klevete, progone, izbeglištvo, kao što su naši Sveti činili? Neosporna je činjenica da je savremeni, sekularni duh praktičnosti, lagodnosti, potrošnje znatno uticao na meru duhovnog života. Uopšte govoreći, mi tražimo neasketsko Hrišcanstvo – neasketsko Pravoslavlje koje međutim kao svoju osnovu ima asketsko Jevanđelje. Jedan drugi problem našeg vremena jeste da se čovek morbidno i nepotrebno oslanja na logiku, intelekt, znanje, lične sudove – na krajnje zamornu racinalizaciju. Naša crkva ne kultiviše i ne proizvodi intelektualce. Za nas, racionalizacija nije filozovski mentalitet, nego krajnje grešno usmereni životni pogledi – forma ateizma- jer racionalizacija je suprotna zapovesti stavljanja naše vere, nade, ljubavi i poverenja u Boga. Racionalista svemu sudi koristeći „filter“ svog sopstvenog uma, koristi svoj suvereni ego kao epicentar i nedaje mesta poverenju u Božansko proviđenje, Božansku milost i Božansku pomoć. Smatrajući sebe nepogrešivim, racionalista ne dozvoljava Bogu da interveniše u njegovom životu, pa još Mu i sudi. Na taj način on nema potrebu da se ispoveda. Sveti Simeon Novi Bogolsov kaže da onaj koji veruje da nije pao ni u jedan greh doživeo je najveći pad i nalazi se u zabludi – grehu najvećem od svih. Neki novi teolozi govore o „problemu nerazumevanja“ a ne o „ grehu“. Njihova želja je da otupe prirodne proteste svesti tz. savest. Samodovoljnost pojedinih vernika, onih koji redovno dolaze u crkvu, onih koji poste može ponekad biti i krajnje latentni farisejski stav, odnosno mišljenje da „oni nisu kao ostali“ i stoga nemaju potrebe da se ispovedaju. Po Svetim Ocima najveće od svih zala jesete ponos. U skladu sa rečima Sv. Jovana Lestvičnika, to je majka svih strasti, od kojih su prve taština i samoopravdavanje. Ponos je oblik poricanja Boga; to je izum zlog demona, nastaje kao rezultat suviška laskanja i pohvala. Za uzvrat dovodi do čovekovog onesposobljavanja i iscrpljenosti. Bog prezire ljutnju, bes, licemerje, nedostatak saosećanja, hulu. Ponos je strast koja je zastrašujuća, moćna i koja se teško leči. Ponos je takođe jaka u mnogo čemu, ima mnogo lica. Ona se manifestuje kao hvalisavost, uobraženost, arogantnost, drskost, tvrdoglavost, samovažnost, megalomanija, ambicioznost, samoljubljivost, kao sujeta, pohlepa, želja za vođstvom. Takođe ponos se manifestuje kao samozadovoljstvo, bezobrazluk, nepoštovanje, otvorenost, neosetljivost, kontradiktornost, samovolja, neposlušnost, sarkazam, tvroglavost, poniženje, perfekcionizam i preosetljivost. Konačno, ponos može dovesti do nepokajanja. Jezik, kao instrument ponosa često se oglašava kroz nekontrolisane, duge, beskorisne priče, ogovaranje, budlaštine, uobraženost, neiskrenost, indirektnost, licemernost, podrugljivost. Od sedam smrtnih grehova proizilaze mnoge druge strasti. Pošto smo pomenuli najbliže potomke ponosa, možemo ubrojati još i pohlepu koja rađa ljubav prema novcu, škrtost, nedostatak ljubavi, okamenjeno srce, prevare, zelenaštvo, nepravde, podmićivanje, kockanje. Bludničenje se manifestuje bezbrojnim primerima kao što je zavist – nepoštenje i zlo, nezasitost, proždrljivost, gnev, kao i kroz nemarnost i nebrigu. Posebnu požnju treba obratiti na mnoge neortodoksne elemente u porodičnom životu. Izbegavanje radjanja dece, idealizovanje jednog deteta (što je produžetak roditeljskog ega), prezaštićenost dece, ili stalno posmatranje dečijih postupaka i njihovo neljudsko ugnjetavanje trebaju biti takođe razmotreni od strane duhovnika. Brak je arena za vežbanje poniznosti, međusobnog poštovanja i slobode, a ne paralelan put dva egocentrika. Đavo se jako veseli kada nema praštanja ljudskim slabostima i svakodnevnim greškama. Roditelji će značajno pomoći svojoj deci ne preteranom ljubaznošću van kuće, već mirnim, trezvenim ponašanjem i svakodnevnom ljubavlju u kući. Učestvovanje dece zajedno sa roditeljima u Svetoj Tajni Ispovesti utvrdiće ih u Božanskoj milosti iskustvenog života u Crkvi Hristovoj. Kada roditelji zamole za oproštaj sa iskrenošću oni istovremeno uče svoju decu skromnosti koja uništava sve demonske zamke. U domaćinstvu u kojem ljubav, sloga, razumevanje, poniznost i mir cvetaju, blagoslov Božiji je uvek prisutan. Takav dom postaje kao tvrđava otporna na zlo u svetu. Vaspitavanje dece sa elementom svakodnevnog opraštanja stvara zdravo porodično ognjište, koje će ih inspirisati i ojačati za dalji život. Jedna druga, velika stvar koja predstavlja prepreku za pokajanje i ispovest je samoopravdanje, koje muči mnoge ljude u Crkvi. Njena osnova je, kao što smo pomenuli ranije, demonski ponos. Klasičan primer je farisej iz Jevanđeljske priče. Samoopravdavajuća osoba ima naizgled pozitivne karakteristike. Ume da se hvali i željan je da ga hvale. Srećan je kada mu laskaju i kada ponižava druge. On je preterano samopouzdan, on se opravdava i veruje da je Bog dužan da ga nagradi. Na duže staze, on je jadan i bedan, jer tim svojim jadnim stanjem i druge čini jadnima. On je posednut nervozom i uznemiren, zahtevan je, samozarobljenik svojih strasti.Ovo su sve tendencije koje mu neće dozvoliti da otovri vrata duše za božansku milost. Naslednik ponosa jeste osuda, koja je nažalost navika mnogih Hrišćana, koji brinu više o drugima nego o sebi. Ovo je fenomen našeg vremena i društva koje gura ljude da stalno promatraju druge, a ne sebe. Moderna zanimanja i aktivnosti savremenog čoveka ne dozvoljavaju mu da uči, da razmišlja, da se moli, da razvije samosvest, samokritiku, samokontrolu i sećanje na smrt. Takozvani masovni mediji su neprestano zaokupljeni skandalima, uporno i opširno se baveći ljudskim strastima, gresima i greškama drugih ljudi. Ovakve stvari provociraju, inpresioniraju, iako ne izazivaju direktni skandal, one ipak opterećuju dušu i misli prljavštinom. One nas zapravo uveravaju da smo bolji od onih koje reklamiraju, i mi počinjemo da verujemo tome. Dakle osoba postaje naviknuta na ravnodušnost i prolaznu svakodnevicu, ne trežeći sebi uzora u svecima i herojima. Ovo je dokaz kakve vrednosti preovladavaju u današnjem vremenu – bacajući blato u lice drugoga ljudi se truju pakošću, mržnjom, neprijateljstvom, zavišću, ravnodušnošću. Sveti Maksim Ispovednik navodi da onaj ko stalno požljivo ispituje tuđe grehe, ili ko sudi braći svojoj na osnovu sumnje samo, nije ni počeo da se kaje, niti je počeo da razotkriva sopstvene grehe. Mnoge i razne stvari se još mogu reći, ali na kraju svega samo jedna stvar je bitna: naše spasenje, za koje se možemo boriti samo dok smo na ovoj zemlji. Spasenje se postiže samo kroz iskreno pokajanje i čistu ispovest. Pokajanje ne otvara samo vrata Nebeskog Raja, već i jednog zemaljskog raja, sa delimičnim predukusom neizrecive radosti, beskrajne vladavine nebesa i predivnog mira. Oni koji održavaju praksu redovnog ispovedanja mogu istinski biti srećni ljudi, smireni, mirotovrci, vesnici pokajanja, vaskrsenja, promene, slobode, sa milošću i blagoslovom Božijim u njihovim dušama i životima. „Božija darežljiva milost pretvara vuka u jagnje,“ kaže Sv. Jovan Zlatousti. Ni jedan greh ne može prevazići Božiju ljubav. Nema takvog grešnika koji ne može postati Svetitelj, samo ako to želi. To je dokazano bezbrojnim imenima koja su upisana u knjigu Svetih. Ispovednik sluša ispovest i razrešava onog ko se ispoveda pod njegovim svetim Epitrahiljem. Međutim, on ne može sebe ispovediti; ne može staviti Epitrahilj na svoju glavu, kako bi dobio oproštaj na isti način. On obavezno mora da klekne ispod drugog Epitrahilja, kako bi ispovedio svoje grehe i bio razrešen. Na takav način duhovni zakon funkcioniše. Taj zakon je Božija milost i mudrost ustanovila. Mi ne možemo ispovedati druge već sebe same. Trebamo da u životu primenjujemo ono o čemu propoveda naša Sveta Crkva. Ne možemo da govorimo o pokajanju a da pokajanje sami ne pokazujemo, da govorimo o ispovesti, a da se ne ispovedamo. Niko ne može samog sebe da oslobodi krivice greha. Nepromišljeni, neposlušni, neokajani, neispoveđeni su ozbiljan problem današnje Crkve. Draga braćo i seste, ispovednikov Epitrahilj može biti čudotvoran skalpel za odstranjivanje malignih tumora: može podići mrtve, obnoviti i promeniti nedoličan svet, doneti radost kako na zemlju tako i na Nebo. Naša Crkva je poverila ovaj veliki poziv, sveti poziv, našim sveštenicima a ne anđelima, da bi smo mi bili u stanju da im pristupimo sa lakoćom i bez straha, kao sapatnicima i onima koji će lakše razumeti naše stanje. Sve ovo gore navedeno napisano je iskreno, ni malo ne pridajući važnost sebi. Pisao je ove redove grešnik, koji ne teži da ovim postane učitelj već onaj ko saoseća, ko se bori, ko pati zajedno sa vama. Ovo je samo bila njegova želja da vas potseti jednostavnom, neumetničkom rečju na tradiciju naše Svete majke Crkve, na uvek pravovremeni značaj božanstveno protkane i Bogom blagoslovene Tajne Pokajanja, Bogom date i dozovljene Svete Tajne Ispovesti. Monah Mojsije Svetogorac, Pokajanje i Ispovest, publikacija Solun. IZVOR
×