Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'иринеј:'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 173 results

  1. Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј поводом празника и храмовне славе служио је данас, 24. маја 2019. године свету архијерејску Литургију у храму Светих Ћирила и Методија, у Спомен-парку Јајинци. У надахнутој беседи Свјатјејши је рекао да су "света словенска браћа донела словенима писану реч, посејали прве речи благодати Божије превођењем Светога Писма и постали равноапостолни". Патријарх је узнео молитву да "св. Ћирило и Методије благослове нашу децу и школе, како би се учила праведности и мудрости Божијој". Извор: Телевизија Храм
  2. Започета изградња крова на српској православној катедрали Светог Саве у Њујорку. После више од 165 година, знаменити неимар Френк Сијами надгледа највећу рестаурацију изгорелог црквеног здања. Грађевински oдбор за обнову Српске православне катедрале Светог Саве у Њујорку саопштио је 20. маја 2019. године, дан после празника Преноса моштију Светог Саве, да је отпочео са радом сложеног процеса подизања новог крова на историјској цркви која је првобитно саграђена 1854. године.Завршни корак у текућој фази стабилизације и затварања, довешће до уградње нових челичних греда, које ће образовати структуру оригиналног стрмог крова катедрале са пратећом металном плочом и хидроизолационом мембраном. Упоредо са кровом, поставиће се и нови челични армирани бетонски под, као и привремени прозори и врата за континуирану заштиту од временских непогода. Његово Преосвештенство Епископ источноамерички Српске Православне Цркве г. Иринеј је казао: -Скромнога срца и са дубоком благодарношћу Васкрслом Господу коначно смо започели видљиви рад на обнови нашег Катедралног храма Светог Саве на Менхетну. Упркос многим препрекама дуж пута, ова фаза реконструкције уистину је предзнак почетка његовог васкрснућа од пожара, који га је уништио на Васкрс 2016. године. Још важније, овај свети задатак остварује се у време јубиларне прославе 800-годишњице аутокефалности Српске Православне Цркве (1219-2019) и посвећења Светог Саве за првог Архиепископа српског. Пројекат ће надгледати један од најистакнутијих неимара на Менхетну и у околини Њујорка, Френк Сијами. Сијами је бивши председник њујоршкe Институције за заштиту старих здања (New York Landmark Conservancy), одређен 2006. године од стране гувернера Патакија и градоначелника Блумберга да предводи напоре за изградњу Светског трговинског спомен центра. Председник Грађевинског одбора храма Светог Саве Мичел Благоје Мићић је рекао: -Интегрисање Френка Сијама доноси значајну додатну стручност већ знатном пројектном тиму. Френково искуство се развило у његовом раду са разноврсним клијентима као што је Централна синагога, црква Свете Тројице, Гугенхајм, Музеј уметности и дизајна, Нови музеј, Музеј покретних слика, Библиотека Морган, као и Универзитет Фордам (Линколн центар) и резултирао је бројним наградама и јединственом репутацијом за обнову великог дела њујоршке етаже. Ова пројектна фаза координирана је у сарадњи са Комисијом за очување знаменитости и њујоршким Одељењем за изградњу. Њен завршетак предвиђен је за јесен 2019. године, после чега ће наступити наредна фаза рада на обнови Катедрале којом ће се омогућити повратак верника и коришћење зграде за повремене верске обреде у месецима који следе. -Катедрала Светог Саве светиња је свих Срба, где год они живели, посебно имајући на уму да је она део наслеђа које нам је оставио Свети владика Николај. Стога, користимо ову прилику да са очинском љубављу позовемо све православне хришћанске Србе и све људе добре воље, који у својим срцима и душама осећају и имају радост Васкрслог Господа, да се молитвено и заједно усресреде ка обнови наше драгоцене светиње, знајући да, према речима нашег светог заступника владике Николаја Жичког и Свеправославног, наша катедрална црква може да васкрсне само ако се ми Срби обожимо, сложимо и умножимо, закључује епископ Иринеј. Катедрала (некадашња капела Свете Тројице) је првобитно изграђена руком Ричарда Апџона, и представља значајни историјски споменик града Њујорка и Националног регистра историјских места. Изузетно важне канцеларије Одељења за изградњу и Завода за заштиту споменика биле су од огромне важности за истрајне и пожртвоване црквене напоре да катедралу врати на место које јој припада - у еминентну породицу великих њујоршких богомоља. Апџон, који се често сматра највећим америчким црквеним архитектом, одговорним за успостављање покрета Готичког препорода у Сједињеним Америчким Државама, пројектовао је постојећи храм Свете Тројице на Вол Стриту, а убрзо после тога је наставио са пројектовањем и изградњом капеле Свете Тројице за вернике цркве Свете Тројице горњег дела града, као и подручја Медисон Парка на Менхетну. Парохија је деценијама напредовала, и између осталог била сведок прве православне Литургије у Сједињеним Америчким Државама, и друштвеног венчања познате локалне житељке Идит Вартон, све док демографске промене нису учиниле своје, када ју је после свега, на позив епископалног владике Њујорка и ректора цркве Свете Тројице, бискупа Вилијама Т. Менинга 1943. године, добила српска православна њујоршка заједница, променивши њено име у Српска православна катедрала Светог Саве, у част оснивача Српске Православне Цркве. Суседни Парохијски дом је последња, у потпуности преостала зграда у Сједињеним Америчким Државама коју је пројектовао Џејкоб Вреј Моулд, који је био кључан у довођењу Високе британске викторијанске архитектуре у Сједињене Америчке Државе, један од архитеката и твораца фонтане Витезда и тврђаве Белвидер у Централном парку. Заједно са Апџоном, Моулд је био један од оснивача Америчког института архитеката. Извор: Српска Правослана Црква
  3. У свом најновијем сочињенију на адресу моје маленкости, насловљеном Пасхални прелаз, а објављеном на Ђурђевдан текуће године, епископ западноамерички Максим (алтернативно: „Максим, епископ у Западној Америци”) по први пут за време наше невеселе јавне преписке налази и понеку лепу реч за мене, уместо подсмешљивих и омаловажавајућих, гдегде и увредљивих епитета којима ме је чашћавао у својим претходним текстовима. Хвала му за лепе речи! Ипак, он не био он када не би љубазне речи о томе како је епископ бачки Иринеј „успео да начини прелаз са критичких на много помирљивије тонове” зачинио поновним, притом недоказаним и недоказивим помињањем „исхитреног реаговања” дотичног на Саопштење западноамеричке епархије. У самој ствари, свако моје реаговање, укључујући и ово, истовремено је и критичко и помирљиво. Притом ниједно није било исхитрено већ изнуђено, изнуђено прозивањем од стране епископа Максима за сејање смутње. Он, додуше, великодушно наглашава да су прозвани „разни сејачи смутње (у множини!)”, а да „није био директно прозван лично бачки владика”. И овде је већ на први поглед уочљив максимовски метод: мало топле љубазности, па хладан туш тврдокорности. Када владика Максим каже да ја нисам био директно прозван, онда то значи да сам био индиректнопрозван. А управо је то и било повод и разлог за моје оглашавање, и то, опет понављам, не себе ради него у служби истине и наше Цркве по мери мојих могућности и скромних способности. Ја, уосталом, нисам ни наступио као „лично прозван” (било посредно било непосредно, није важно) него само са једном намером – да укажем на неке нетачности и погрешне поруке у поменутом Саопштењу. Даље, искрено се радујем што и ја њему могу да узвратим комплимент за „пасхални прелаз” ка знатно мирољубивијем и смиренијем дискурсу, уз напомену да он, и поред те утешне и охрабрујуће чињенице, и даље инсистира на неким нетачним тезама и погрешним порукама. Посебно сам се обрадовао следећем по реду одељку његовог текста, у којем исповеда наше заједничко уверење о неопходности свецелог и саборног служења јединству Цркве. Верујем да у том одељку није био само формално љубазан него и суштински „на путу Богочовека”. Али зато већ у следећем одељку релативизује проблем саслуживања на тлу Северне Америке. Понавља да се обојица слажемо да са неканонским јурисдикцијама нема литургијског општења, али „случајно” заборавља своја претходна тврђења да расколничких украјинских јурисдикција и нема на североамеричком тлу осим ако наиђу као туристи. Кад ја документовано докажем супротно, он (нимало пасхално!) ћутке прелази преко тога и отвара нову тему. Тако поступа и овде: оспорава постојање одлуке Епископског Савета Српске Православне Цркве о односу према свим могућим украјинским јурисдикцијама у САД и Канади и, у свом већ устаљеном стилу, додаје да „епископ Иринеј није добро обавештен ни о случајевима у Охају ма ко да му је ту послужио као извор вести”. Ево, дакле, и извора и кључних делова званичних текстова! 1. Из извештаја Епископа источноамеричког Иринеја Светом Архијерејском Синоду на тему „Епископска акта свештенству Епархије источноамеричке поводом украјинског питања” (Ебр. 043 од 22. јануара 2019; Синбр. 419/зап. 254, од 18. априла 2019), у којем, под насловом „Украјинско питање и свеправославна саслуживања”, стоји следеће: „Као што је познато, најљубљенији, дар међуправославне саборности и јединства је непроцењива дијадема која крунише нашу Православну Цркву као Једну, Свету, Саборну и Апостолску. Стога сви ми морамо тежити да штитимо ову спасоносну димензију наше вере. Ми овде, у Сједињеним Америчким Државама, уживамо посебан благослов да можемо међусобно саслуживати и молитвено општити са браћом и сестрама православне вере једни у црквама других, са архијерејима и свештенством наше свеправославне заједнице. Украјинско питање је, такорећи, довело до одређених тензија у погледу овог јединства, а тиме, и на исти начин, ставило питање међусобног саслуживања у први план, посебно са чињеницом да се приближава Недеља Православља. Ми сви смо обавезни поштовати одлуку Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве од 6. и 7. новембра 2018. године, која каже: Сабор најпре са жаљењем констатује да је Цариградска Патријаршија донела канонски неутемељену одлуку да рехабилитује и за епископе призна двојицу вођâ расколничких групација у Украјини, Филарета Денисенка и Макарија Малетича, заједно са њиховим епископатом и клиром, од којих је први својевремено канонски лишен чина, а потом искључен из црквене заједнице и подвргнут анатеми, а други је ионако лишен апостолског прејемства као духовни изданак секте такозваних самосветих, због чега Свети Архијерејски Сабор ту одлуку цариградског Синода сматра необавезујућом за Српску Православну Цркву. Сабор не признаје наведене личности и њихове следбенике за православне епископе и клирике и, следствено, не прихвата литургијско и канонско општење са њима и њиховим присталицама. Да би заштитио јединство, а у светлу горе наведене Одлуке, Епископски Савет Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци донео је следећу ОДЛУКУ Сваки епархијски архијереј дужан је обавестити своје свештенство и монаштво да сви ми настављамо неумањено саслуживати на свеправославним сабрањима и одржавати међуправославне везе. Међутим, и нажалост, сада па до даљњег, не можемо саслуживати са архијерејима и свештенством помесних украјинских јурисдикција(подвлачење моје). Оно свештенство које жели да учествује у свеправославним службама са намером да саслужује, а нађе се у ситуацији у којој је исто немогуће, дужно је да то не чини, те да на богослужењу учествује са места где стоје верни. Нека нас ова година благодати Господње доведе до јединства у Христу и у жељену саборност!” 2. Из Окружне посланице Епископа источно-америчког Иринеја на тему „Украјинско питање и свеправославна саслуживања” (Ебр. 68 од 5. фебруара 2019; Синбр. 419/зап. 254 од 18. априла 2019): „Ми овде, у Сједињеним Америчким Државама, уживамо посебан благослов да можемо међусобно саслуживати и молитвено општити са браћом и сестрама православне вере једни у црквама других, са архијерејима и свештенством наше свеправославне заједнице. Нажалост, у овом тренутку, као што вам је познато, учињен је болан изузетак по питању украјинских јурисдикција у Сједињеним Америчким Државама, с обзиром на одлуку Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, од 6. и 7. новембра 2018 (...) У светлу горе наведене одлуке, налазимо за сходно објаснити наше покушаје настојања за одржање и очување јединства са свима, мада не можемо саслуживати са украјинским Православљем у овој земљи, и поред знања да се оно налази под омофором Васељенске Патријаршије(подвлачење моје). Дана 22. септембра 2018. године, у суботу, један број свештенства Украјинске Православне Цркве у Сједињеним Америчким Државама саслуживао је са рашчињеним, екскомуницираним и анатемизираним Филаретом Денисенком на освећењу споменика на тлу украјинске православне катедрале Светог Владимира у Парми, Охајо, под јурисдикцијом Украјинске Православне Цркве у САД (Васељенска Патријаршија). Поред тога, ова концелебрација је, поред канонског и неканонског украјинског православног свештенства, укључивала и украјинске унијске јерархе и свештенство (подвлачење моје). Са еклисиолошког аспекта наше Цркве, догађај оваквих размера и последица би се могао славити уз потпун јерархијски пристанак или пак као чин крајњег пркоса. У оба случаја, и нажалост, он нам више не дозвољава да саслужујемо са архијерејима и свештенством ове Цркве. Слична саслуживања на Литургијама десила су се и у петак, 21. септембра, у цркви Св. Николе „Кијевске Патријаршије” у Вадсворту, Охајо, и у недељу, 23. септембра 2018. године, у цркви Свете Тројице „Кијевске Патријаршије” у Северном Ројалтону, Охајо. Међутим, можемо и морамо се молити за њих, као и за све оне који због вере већ трпе прогонство у Украјини: Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије, његови архијереји, његово свештенство, монаштво и верни народ, и за просветљење оних који су, по речима Његове Светости, нашег Патријарха Иринеја, створили такво искушење за Православље: Украјина је велико искушење за Православље уопште. А то искушење има огромну важност јер се тиче језгра Православља. То није нешто што долази извана него је феномен унутар наше куће. Вероватно су они који су измислили зло против Православља били промишљени, а оно што се дешава у Украјини личи на бомбу бачену у нашу кућу (Москва, 29. јануар 2019.). Помолимо се да, пре или касније, дођемо до истинског јединства и тако претворимо нашу колективну патњу у радост!” 3. Из извештаја Епископа источноамеричког Иринеја Светом Архијерејском Синоду на тему „Епископска акта свештенству Епархије источноамеричке поводом украјинског питања” (Ебр. 213 од 8. априла 2019, Синбр. 419/зап. 254 од 18. априла 2019): „Овим обавештавамо Свети Архијерејски Синод наше најсветије Цркве да смо поводом питања неканонске ситуације у Украјини нашли за сходно да свему свештенству подручне Нам Епархије источноамеричке доставимо пар званичних аката (прилог: Ебр. 43 од 22. јануара 2019, и Ебр. 68 од 5. фебруара 2019. године) са детаљним упутствима богослужбеног и општецрквеног опхођења са свештенством Украјинске Православне Цркве у САД, који су под омофором Цариградске Патријаршије (подвлачење моје). У наведеним актима смо, у неколико параграфа, подвукли став наше Цркве по поменутом предмету, његову примену у богослужбеном и црквеном животу, као и детаљно упутство свештенству о очувању свеправославног јединства у новонасталим околностима. Овде подсећамо Свети Архијерејски Синод и на званични одговор Румунске Православне Цркве Васељенском Патријарху, а и на разговор са њиховим помесним Митрополитом, у коме је изнет захтев да се испита случај примања украјинских самосвјатих јурисдикција у Сједињеним Америчким Државама и Канади под омофор Цариградске Патријаршије. У прилогу овог акта, такође достављамо Светом Архијерејском Синоду и једну дигиталну фотографију, на којој се види како, у присуству украјинског председника Петра Порошенка, митрополит Антоније саслужује са унијатима и другим расколницима” (подвлачење моје). Ја нисам добро обавештен о приликама и неприликама Православља у Америци, али бих рекао да је мој имењак, Епископ источноамерички Иринеј, као надлежни архијереј, веома добро обавештен о збивањима у његовој епархији, па и о случајевима у Охају, и да његови текстови нису сумњив извор. Неће, дакле, бити да „никакве канонске помесне украјинске јурисдикције у Америци не постоје”, како тврди мој млађи брат и саслужитељ. Постоји украјинска јурисдикција под омофором Цариграда, за коју сам ја опрезно рекао да у начелу није спорна и да се са њом мање-више саслуживало, бар доскора, а колико је и она озбиљна одлично је илустровао мој Преосвећени имењак у цитираним текстовима. Из њих се види и то да ја нисам измислио став Епископског Савета Српске Православне Цркве у Америци по украјинском питању. У продужетку епископ Максим, на моју искрену радост, изјављује да не прихвата нову цариградску еклисиологију и теорију о јурисдикцији Цариграда над укупном „дијаспором”, али, држећи се свог цик-цак метода у дијалогу, заборавља да ја њему нисам ни приписао прихватање те чудне нововековне теорије Цариграда него сам му братски скренуо пажњу на нетачност његовог мишљења да нас Цариграђани, како рече, у дијаспори ословљавају онако како и ми сами себе идентификујемо. Само у тој намери сам се позвао на 28. халкидонски канон и његово право значење и указао на заиста недопустиву манипулацију наших отаца и браће из Фанара титулама учесникâ Критског сабора из дијаспоре. И у завршним разматрањима владике Максима присутна је његова уобичајена дијалошка тактика „топло-хладно”. Својим радом у оквиру женевских припрема за Критски сабор нисам се хвалио него сам само одговорио на његово питање зашто се у Женеви нисам бунио против фанариотских претензија, да би он сада, после мога скромног сведочења, поверовао да сам тамо, заједно са митрополитом Амфилохијем, ипак заступао и бранио православна еклисиошка начела. Како се његов, Максимов, одговор на моје питање о смислу 28. халкидонског канона „подразумевао”, чему се опет искрено радујем, тако је ваљда и моје држање у Шамбезију могло да се подразумева, а не да се доводи у питање. Мој саговорник, признајући ми извесне напоре у Шамбезију, ипак, у свом маниру, додаје да моји потписи стоје „на свим релевантним документима о православној дијаспори од 1993. године до данас”. Нажалост, ни ово „спочитавање” епископа Максима мени злехудом не одговара чињеницама, као ни она претходна. Објаснићу редом! 1. Сви „релевантни документи” са саветовањâ у Шамбезију су били припремни, радни материјал, предлози за одлуке, а не одлуке. Одлуке је требало да донесе Сабор и нико други. 2. Потписивани су само и искључиво они текстови за које је постојао консензус свих присутних представника помесних Цркава. 3. Није било никаквих предлога о дијаспори, баш зато што се унапред знало да по том питању постоје два дијаметрално супротна гледишта. Документ под насловом „Православна дијаспора” то и констатује када каже да „у овој фази”, и то „из историјских и пастирских разлога”, није могуће доћи до коначног, еклисиолошки и канонски исправног и за све аутокефалне Цркве прихватљивог решења, те се засад, „у прелазном стадијуму”, предлаже само оснивање православних епископских конференција или сабрањâ у земљама дијаспоре и, у наставку, формулише се предлог Правилника о раду тих конференција или сабрања (о свему овоме видети у зборницима Συνοδικά/Synodica, књ. 11, Шамбези-Женева 2015, стр. 290 – 301; књ. 12, Шамбези-Женева 2015, стр. 256 – 265; књ. 13, Шамбези-Женева 2016, стр. 323 – 332). Документе су по правилу потписивали само шефови делегација, у нашем случају митрополит Амфилохије. Ја јесам потписник текста о православној дијаспори, односно о епископским сабрањима у дијаспори, на Четвртом предсаборском саветовању, одржаном 2015. године, уместо митрополита Амфилохија (вероватно у његовом одсуству или по његовом налогу, не сећам се), као и на Петом, одржаном 2016. године. На свим осталим предсаборским документима стоји само потпис митрополита Амфилохија, а на некима, усвојеним и на Сабрању Предстојатељâ Цркава, и потпис нашег Патријарха у низу потписâ свих осталих Предстојатеља. Понављам: потписани су припремни текстови, и то само они који су били свеправославно усаглашени и консензусом усвојени. На самом пак Критском сабору – који од наше Цркве, колико знам, није ни признат ни непризнат као „Свети и Велики Сабор” него је примљен на знање извештај о нашем учешћу на њему – „изостанак потписâ појединих епископа” не мења ствар. Ту се потпуно слажем са владиком Максимом. Уосталом, сви смо све потписали као прихватљиво осим еклисиолошки немуштог и крајње двосмисленог текста о односу Православне Цркве према инославнима, који многи, из разлогâ савести, нису потписали. Ја га, примера ради, попут многих других, нисам потписао, али то не значи да сам икоме оспорио слободу да га потпише, по сопственој савести. Најзад, морам поново да кажем да није тачно тврђење епископа Максима да је „у финалним актима Критског сабора” његова титула исправљена и да ће се то показати „када та акта буду коначно и званично објављена”. Текстови Сабора су већ „коначно и званично” доступни јавности, не само у службеном издању Synodica и не само у грчком оригиналу већ и у преводу на српски језик у књизи „Свети и Велики Сабор: Учешће и сведочење Српске Православне Цркве” коју су године 2017. издали Светигора (Цетиње – Београд) и Севастијан Прес (Алхамбра, Калифорнија). У првом делу те књиге (стр. 49 – 155) налазе се сви званични саборски текстови, на грчком и на српском, са потписима после текстова, где се јасно види коју и какву титулу Цариград признаје епископима расејања, међу њима и епископу Максиму, а уз коју је он ставио свој потпис, без икакве исправке или измене. Ако коза лаже, рог не лаже. Не бих на овоме сада поново инсистирао да владика Максим није по други пут, противно чињеницама, инсистирао на томе да му је титула исправљена. Узгред буди речено, надам се да ће ми он уписати у малу заслугу – или макар узети као олакшавајућу околност – мој текст, пун наде и добрих очекивања од Сабора, писан непосредно пред његово сазивање, а штампан на почетку књиге „Свеправославни Сабор: богословски допринос Српске Православне Цркве” (изд. Светигора, Београд 2016) као њен предговор. Попут почетка текста Пасхални прелаз, тако и његов завршни акорд звучи као прихватање тога да смо обојица у оном главном и суштинском сагласни премда другачије, понекад и сасвим опречно, гледамо на конкретну проблематику о којој већ одавно водимо јавну преписку. И сâм ту оцену прихватам, са пасхалном надом да се пасхални прелаз убудуће неће тицати само преласка на „мирољубивије тонове”, његове или моје, него да ће се тицати, пре свега, уласка у благодатни простор „истиновања у љубави”. Ако смо томе бар на корак ближе него што смо били на почетку наше јавне дискусије, онда она можда и није била потпуно јалова и бесмислена, на уштрб предрагоценог времена Великог и Часног Поста. Христос васкрсе! ТЕКСТ У PDF ФОРМАТУ ФОТОГРАФИЈЕ Извор: Епархија бачка View full Странице
  4. ТЕКСТ У ПДФ ФОРМАТУ Епископ западноамерички Максим је 15. марта текуће године објавио саопштење, у име своје епархије и у своје име, „поводом свеправославних саслуживања током 2019. године”. У том саопштењу сам прозван као неистинољубиви сејач смутње („са збуњујућим порукама”, за разлику, дабоме, од истинољубивих порука пастирски одговорног потписника саопштења), те сам стога, 20. марта, објавио свој коментар, са намером да – колико могу, аргументовано, а што блажим речима – оповргнем оптужбе из тога текста, не означивши их полемички као неистине већ иренички као „неке нетачности и погрешне поруке”. На коментар је већ 21. марта реаговао владика Максим како би обеснажио моје тезе, да би затим на моју адресу упутио салву тешких квалификација. Притом није дао образложен одговор на моје ставове и на моја питања. На то је уследио мој коментар од 27. марта, у којем и даље бирам речи, али мање штедим свога саговорника. Затим, 29. марта, следи нови „одговор епископу бачком Иринеју”, под насловом „Сјединити раздељено”, са позивањем на посланице светог Василија Великог и са посредном поруком да он, епископ западноамерички (или, алтернативно, „епископ у Западној Америци”), жели сједињење свих, а његов дописни сабеседник треба, ваљда, да докаже да не жели раздељеност свих. Истина је, ипак, другачија: управо ради јединства – никако ради раздеобе – моја маленкост критикује Фанар, а не „по диктату Москве” ни по било чијем диктату. Следствено, „сјединити раздељено”, по светом Василију Великом, како епископ Максим исправно наводи великог Оца Цркве у свом најновијем одговору, није само његов став него и став целе наше помесне Цркве. На крају крајева, то је непрекинути став Цркве Христове кроз векове. Нико од нас, па ни они онтолошки најврлинскији међу нама, нема монопол на бригу и молитву за јединство Цркве, за јединство свих и свега. Сви се, једним устима и једним срцем, молимо да Господ „прекрати раздоре (расколе) међу Црквама”, по речима истог светог Василија Великог у Литургији под његовим именом. Можда ће се неко упитати: чему оволики увод? Није ли било упутније одмах прећи на тему, in medias res? Ево разлогâ: прво, прошло је већ доста дана од објављивања последњег одговора владике Максима, па сам сматрао да треба подсетити читаоца на предисторију овог мог осврта; друго, желим, позивајући се на претходни ток, садржај и начин вођења дијалога у наставцима између епископа Максима и мене, да унапред саопштим да ми нипошто није циљ да пишем pro domo sua, тојест да браним себе, а још мање да свога Преосвећенога сабеседника на било који начин дезавуишем, понизим, надговорим и вербално поразим. Напротив, само бранећи истину Цркве, бар колико је ја разумем, браним и себе. Само истина Цркве ослобађа, оправдава и спасава. Без те истине нема нам спаса. Да је, дакле, у питању само мишљење епископа Максима о мени, не бих се ни оглашавао; али будући да се иза брда ваља много крупнија и важнија проблематика, проблематика која се тиче Српске Православне Цркве као целине и саборно-васељенске Православне Цркве као целине, не смем да ћутим. Укратко, главна и једина могућа тема разговора јесу биће, живот и мисија Православне Цркве. Без обзира на „сазнање” владике Максима „о ниском прагу осетљивости Епископа бачког”, не стоји његово мишљење да је дотични против тога да православни Срби у САД могу и убудуће, „несметано” и „саборно”, да опште са свим осталим канонским свештеним лицима „у тој земљи”. Нисам ја ни довео у питање потребу општења са свим канонским свештеним лицима него сам поставио питање ко све спада у канонска свештена лица „у тој земљи”. Да ли баш сви, tutti quanti? Да ли у њих спадају и припадници Денисенкове и Малетичеве псевдо-Цркве? Јер, управо је њих данашњи цариградски патријарх Вартоломеј потезом пера унапредио у признату (засад само од њега самог) аутокефалну Цркву. Ово питање владика Максим је покушао, безуспешно, да заобиђе тврђењем да данас, после кијевског „сабора уједињења” (sic!), јурисдикција Денисенковог „Украјинског Патријархата” више не постоји на тлу Америке, а да не постоји ни јурисдикција новокомпоноване „аутокефалне” Православне Цркве Украјине. Нажалост, „стање на терену” нам намеће сасвим друкчији закључак: у САД и даље постоје и делују украјинске расколничке заједнице, поред оних које су биле и остале под јурисдикцијом Цариграда и са којима се углавном саслуживало, бар доскора. „Викаријат Украјинске Православне Цркве Кијевског Патријархата у Сједињеним Државама и Канади”, који се налази „под покровитељством (under the protection, omophor) Његове Светости Патријарха кијевског и све Рус-Украјине Филарета” тврди за себе да „представља оне парохије и вернике који су остали у Украјинској националној Мајци Цркви” (represents those parishes and believers who have stayed within the National Mother Church – pomisna Cerkva – of Ukraine”), a одбили да пођу за оним јерарсима који су се „одрекли своје аутокефалности” (renounced their autocephaly), „напустили Украјинску Православну Цркву” (left the Ukrainian Orthodox Church) и „определили се за Васељенску Патријаршију да буду титуларни епископи овога трона” (joined The Ecumenical Patriarchate as Titular Bishops of the throne). Елем, у Америци, поред украјинских парохија у цариградској јурисдикцији, које у начелу нису спорне и са којима, мање-више, постоји општење, постоје и украјинске заједнице ван цариградске јурисдикције, што ће рећи чисто расколничке заједнице. Нема сумње да оне итекако признају нову парацрквену структуру у Украјини коју су им изволели подарити патријарх Вартоломеј и Петар Порошенко. Следствено, не стоји тврђење епископа Максима да украјински расколници не постоје у Америци него „као туристи долазе у посету”. Да ли он стварно верује да ће они амерички Украјинци који ни пре нису хтели Фанар уместо Денисенкове „Кијевске Патријаршије” сада пристати на услове из цариградског „Томоса о аутокефалији”, напустити Денисенка, у међувремену „легализованог”, и потчинити се „Васељенском Трону”? За тако нешто не постоји ни теоретска могућност. Јер, поменути „Томос” тражи управо њихово самоукидање и потчињавање Цариграду. Напомињем, такође, да један број украјинских свештеника у САД који су у цариградској јурисдикцији сад већ отворено саслужује са присталицама новопроглашене „Цркве” анатемисаног Денисенка и са одраније постојећим припадницима „Кијевске Патријаршије”, па, штавише, и са унијатима (случајеви у савезној држави Охајо), због чега је Епископски савет Српске Православне Цркве у Америци био приморан да са жаљењем донесе одлуку „да, до даљњег, не можемо саслуживати са архијерејима и свештенством помесних украјинских јурисдикција”. Не само да у Северној Америци и даље постоје и делују украјински расколници него се Денисенкова и Малетичева „Црква” недавно појавила и на канонској територији Српске Православне Цркве, у Словенији, где је неки „свештенослужитељ” те „Цркве” недавно „богослужио” у римокатоличком храму, уз извесно учешће римокатоличког свештеника. Том приликом је на Литургији најпре помињано име патријарха Вартоломеја, а тек после њега име наводног украјинског митрополита (или „патријарха” после Денисенка) Епифанија, док ни име Патријарха српског ни име надлежног митрополита загребачко-љубљанског није помињано. Да ли то значи да Васељенски Патријарх не само што има, како тврди, јурисдикцију над целокупном „православном дијаспором”, ма шта то значило, него има и право – или специјалну привилегију – да упада у канонски простор било које аутокефалне Цркве, не питајући је за сагласност, а и не обавештавајући је о томе? Ствар је јасна и једноставна: ако нема самосталних аутокефалних Цркава, онда, поред римског папе, постоји и папа из негдашњег „Новог Рима” на обалама Босфора. Да ли је епископ Максим спреман и вољан да усвоји такву еклисиологију? Ево и једне узгредне, али не потпуно ирелевантне историјске паралеле! Моћни патријарх цариградски Атинагора – конкурент своме претходнику Мелетију Метаксакису не по дијалошком већ по синкретистичком екуменизму – никада није служио у Халкидону, у суседној епархији Цариградске Патријаршије на малоазијској страни Босфора, зато што га надлежни епархијски архијереј никад није позвао. Ево још речитијег примера: на почетку рада Ферарско-флорентинског сабора (1438 – 1439), тадашњи цариградски патријарх Јосиф је поштовао јурисдикцију Римске Цркве иако је она већ одавно била у догматском сукобу и у расколу са православним Истоком. Не само што је признавао папину надлежност за Италију и Запад него је и тражио дозволу да он сâм и његова делегација могу да на папиној канонској територији уопште врше богослужење. О томе Силвестар Сиропул, учесник и хроничар Флорентинског сабора, овако приповеда у својим Успоменама: „... Патријарх поручи папи: По уласку у пределе Твога Блаженства ми нисмо извршили ниједну од наших епископских делатности, држећи се заповести божанствених и свештених канона. Сада пак, дошавши овамо, тражимо да имамо уобичајено код нас црквено чинопоследовање, своју Литургију и сав свој поредак, уз пристанак и дозволу Твога Блаженства (подвлачење моје). – ... А папа то дозволи и одреди да се патријарх држи свог реда и поретка како год жели.” Насупрот њима, њихов наследник, данашњи цариградски патријарх, упада у друге православне јурисдикције (класичан случај управо Украјина!) не само без позива – или макар сагласности – надлежне аутокефалне Цркве него и не обавештавајући је о томе. Има ли владика Максим икакву теоретску тезу о овоме? Није ли ова тема претежнија од теорије еволуције, наводно „једине научне теорије” о постанку живота и развоју врстâ? Није ли ово ствар непосредне пастирске одговорности до које му је толико стало? У продужетку епископ Максим констатује да Свети Архјијерејски Сабор Српске Православне Цркве никад није донео одлуку о прекиду општења са Цариградском Патријаршијом или са било којом Православном Црквом. А где, када и како сам ја тврдио да је донета таква одлука? Нисам ли свој „лични став” поводом службеног става Српске Цркве о овом питању изнео управо зато да бих ућуткао неке који су, из својих интереса, тврдили да српски Синод прекида општење са Цариградом? То није случај: у синодском саопштењу се указује на акривијски и икономијски однос према лицима (да ли и личностима?) која признају Денисенка, Думенка, Малетича и компанију и са њима саслужују, а не на однос према помесним Православним Црквама. Притом се отворенима остављају обе могућности, и акривијска и икономијска, уз сугестију да не треба хитати са применом канонске акривије. Хтео-не хтео, епископ Максим не може избећи да се бар у нечему не сложи са писцем ових редака. С тим у вези, ево неколико изнуђених речи! На моју сугестију да питање православне дијаспоре и смисао 28. правила Четвртог васељенског сабора провери бар код епископа Атанасија Јевтића, па да се онда јасно и гласно изјасни да ли усваја теорију Фанара, од Метаксакиса до данас, или став владике Атанасија, он ту избегава одговор. Бира ћутање, а у замену за одговор нуди трач, према којем сам ја и за владику Атанасија „самозвани портпарол”. Брат Максим ми је већ једампут одржао буквицу о томе како треба да се изражавам у данашњем „културном свету”, а ја му, ево, уз отпоздрав, узвраћам жаљењем што ми у тој ствари не даје сасвим убедљив пример врлине и истинољубивости. Да би се знало да ли сам „самозвани портпарол” или ми је то послушање, не баш лако и забавно, поверио Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, довољно је прочитати саборску одлуку бр. 31/зап. 47 од 10. децембра 1992. године, када сам први пут изабран и постављен на ту службу, и саборску одлуку зап. бр. 12 од 14. маја 2009. године, када ми је та служба у нашој Цркви продужена на предлог митрополита Амфилохија, тадашњег заменика оболелог патријарха и председавајућег на Сабору. Идемо даље! Његово Преосвештенство ми замера што сам „ненадано у игру увео Метаксакиса”, при чему се ту „није добро провео” ни Критски сабор, а нису, вели, боље прошли ни масони. Нисам ја никог ни „увео у игру” из чиста мира, не би ли клин-чорба била гушћа, нити ту има ичег ненаданог: ја говорим о узроцима и последицама раздора међу Црквама Божјим. Зато, а не тек онако, споменух и Јерусалим, и Антиохију, и Румунију, и још понешто. Нисам вештачки дометао – а ни измишљао – нове теме него пружао контекст и трагао за перспективом излаза из данашњега стања нејединства. Била је то искрено вапајна реч – ништа више, али и ништа мање од тога, веровао то епископ Максим или не. Он пак, са своје стране, „уводи у игру” митрополита пергамског Јована (Зизјуласа) којег ја нигде ни поменуо нисам. Моје благо ироничне игре речима и обртима који потичу из Зизјуласове теолошке терминологије нису намењене самом Зизјуласу него онима који не знају да се не може бити већи папа од папе и да је један био полихистор Пико де Мирандола. У том контексту ми замера што сам био један од главних промотера Зизјуласа као теолога у нашој средини (!), а сад на овај начин употребљавам – или злоупотребљавам – његов богословски речник, па се пита шта се то у међувремену променило код митрополита Јована и закључује да ће пре бити да је до промене дошло код мене. Кад ме брат право пита, право ћу и казати. Ја нисам био промотер, али јесам био поштовалац некадашњег Зизјуласа, објавивши српски превод неких његових раних дела у издању новосадске Беседе, али већ одавно не прихватам „нову пергамску теолошку мисао” (нити њоме добрим делом надахнуту „нову српску теолошку мисао”) јер она и у тријадологији и у еклисиологији садржи тезе које нису у складу са Свештеним Предањем Отаца Цркве (пример: његова теорија о првенству у Цркви као нужној последици „монархије Оца” у Светој Тројици). У праву је епископ Максим када каже да је код мене дошло до промене у односу на митрополита пергамског, али није у праву кад не увиђа да је промена код мене резултат промене код њега, Зизјуласа. Ја стриктно разликујем раног и позног Зизјуласа. Оног првог и даље сматрам за једног од највећих теолога данашњице, а за овог другог могу, са жаљењем, да констатујем да га оспоравају и много компетентнији од мене. Затим се мој саговорник пита зашто се у Шамбезију, током вишегодишњих састајања свеправославних припремних комисија и предсаборских саветовања, нисам, као „ексклузивни” представник Српске Православне Цркве, изјашњавао против „ексклузивног права” Цариградске Патријаршије на јурисдикцију над православним расејањем широм света него сам се тога питања сетио накнадно, тек на Криту и после Крита. Жалим случај, али ова замерка епископа Максима представља потпуни промашај. Као прво, ја у Шамбезију нисам био „ексклузивни” представник наше помесне Цркве него само члан њене делегације, при чему је током двадесет и више година шеф делегације био митрополит Амфилохије, а у једној прилици, уместо њега, епископ Атанасије (Јевтић). Као друго, како мој западноамерички сабрат и саслужитељ зна да се митрополит Амфилохије и ја нисмо, заједно са многима другима, у Шамбезију супротстављали и овој претензији Цариграда и многим другим идејама и иницијативама са те адресе? Обавештавам га да смо се итекако супротстављали. Једном приликом, штавише, после одлучне критичке интервенције митрополита Амфилохија, председавајући митрополит пергамски је хтео да прекине заседање и да напусти место председника сабрања. Другом приликом, опет, када је цариградска делегација хтела да Мађарску уврсти у земље такозване дијаспоре, ми смо изјавили да Будимска епархија по Томосу из 1922. године органски припада уједињеној Српској Цркви и да ће наша делегација, уколико та епархија буде убројана у епархије расејања, тојест простора ван канонске територије Српске Цркве, напустити заседање и убудуће престати да учествује у раду припремних комисија и предсаборских саветовања. Тако је Будимска епархија заштићена, а Мађарска није уврштена у земље православне дијаспоре. Најзад, одговарајући на моју примедбу да он сâм, са становишта Цариградске Патријаршије, није у правом смислу канонски епископ него само толерисани незвани гост на простору канонске надлежности Цариграда, он каже да нас „Цариграђани ословљавају онако како и ми себе идентификујемо”, да је он на изворним актима Критског сабора дописивао правилно име своје епархије, те је на Криту „титула западноамеричког епископа остала непромењена и тачна”. Нажалост, ништа од овога не одговара чињеничном стању. Називе свих епархија у дијаспори – изузев, наравно, сопствених – Цариграђани су у критским документима сами, у потаји, далеко од очију и ушију учесникâ Сабора, изменили додатком предлога ен (у). У њиховој службеној верзији на грчком језику не постоји, дакле, српски епископ западноамерички већ само „Максим, епископ у Западној Америци”. Сâм пак епископ Максим није ништа мењао, нити исправљао, нити дописивао, него се потписао управо онако како предвиђа теорија о васељенској јурисдикцији Васељенског Трона. Од наших епископа из дијаспоре неки јесу исправљали додељену им титулу (као, например, епископ аустријско- -швајцарски Андреј и тадашњи епископ франкфуртски и све Немачке Сергије), али епископ Максим није. Лично сам поново прегледао акта и у то се уверио. Тако је на грчком оригиналу свих шест усвојених докумената. Тако је и у службеном преводу на француски. Једино је у руском преводу на три документа прецртао предлог „у”, а на три није, док је у енглеском преводу на два места прецртао оно in, а на четири места га оставио. Ево копије тих потписа: 1. грчки текст, свих шест пута: 2. француски текст, свих шест пута: 3. руски текст, три пута: 4. руски текст, три пута: 5. енглески текст, два пута: 6. енглески текст, четири пута: Као што се види, ништа није преформулисао ни дорадио. А и иначе, сама чињеница да је потпис неког епископа стављен уз дораду понуђене формуле не мења ствар: важи званична формулација, а не потписникова измена. Не придајем претерани значај тим потписима, оваквим или онаквим, али сматрам да не треба прибегавати неистинитим изјавама само зато да се пошто-пото буде на страни Фанара, био он у праву или не био. Понављам још једампут да овај коментар нема за циљ да гомила теме и да их „шири на све што би неком од нас могло да падне на памет”, а још мање да демонстрира „ироничне домишљатости”, како се чини епископу Максиму, него само и искључиво да укаже на неке нетачности и погрешне поруке у његовим јавним обраћањима. То, разуме се, не значи да самога себе сматрам зналцем свега, а своје судове непогрешивима. Напротив! У потпуности иначе прихватам завршни став владике Максима да треба да се, по угледу на светог Василија Великог и друге свете Оце, старамо за повратак раздељених у свето јединство Цркве. Додао бих још: то старање, да би уродило плодом, мора остати у границама православне еклисиологије и вековног канонског поретка Православне Цркве. Не смемо ни померати, а камоли уклањати „вечне границе које поставише Оци наши”. Извор: Епархија бачка View full Странице
  5. У свом најновијем сочињенију на адресу моје маленкости, насловљеном Пасхални прелаз, а објављеном на Ђурђевдан текуће године, епископ западноамерички Максим (алтернативно: „Максим, епископ у Западној Америци”) по први пут за време наше невеселе јавне преписке налази и понеку лепу реч за мене, уместо подсмешљивих и омаловажавајућих, гдегде и увредљивих епитета којима ме је чашћавао у својим претходним текстовима. Хвала му за лепе речи! Ипак, он не био он када не би љубазне речи о томе како је епископ бачки Иринеј „успео да начини прелаз са критичких на много помирљивије тонове” зачинио поновним, притом недоказаним и недоказивим помињањем „исхитреног реаговања” дотичног на Саопштење западноамеричке епархије. У самој ствари, свако моје реаговање, укључујући и ово, истовремено је и критичко и помирљиво. Притом ниједно није било исхитрено већ изнуђено, изнуђено прозивањем од стране епископа Максима за сејање смутње. Он, додуше, великодушно наглашава да су прозвани „разни сејачи смутње (у множини!)”, а да „није био директно прозван лично бачки владика”. И овде је већ на први поглед уочљив максимовски метод: мало топле љубазности, па хладан туш тврдокорности. Када владика Максим каже да ја нисам био директно прозван, онда то значи да сам био индиректнопрозван. А управо је то и било повод и разлог за моје оглашавање, и то, опет понављам, не себе ради него у служби истине и наше Цркве по мери мојих могућности и скромних способности. Ја, уосталом, нисам ни наступио као „лично прозван” (било посредно било непосредно, није важно) него само са једном намером – да укажем на неке нетачности и погрешне поруке у поменутом Саопштењу. Даље, искрено се радујем што и ја њему могу да узвратим комплимент за „пасхални прелаз” ка знатно мирољубивијем и смиренијем дискурсу, уз напомену да он, и поред те утешне и охрабрујуће чињенице, и даље инсистира на неким нетачним тезама и погрешним порукама. Посебно сам се обрадовао следећем по реду одељку његовог текста, у којем исповеда наше заједничко уверење о неопходности свецелог и саборног служења јединству Цркве. Верујем да у том одељку није био само формално љубазан него и суштински „на путу Богочовека”. Али зато већ у следећем одељку релативизује проблем саслуживања на тлу Северне Америке. Понавља да се обојица слажемо да са неканонским јурисдикцијама нема литургијског општења, али „случајно” заборавља своја претходна тврђења да расколничких украјинских јурисдикција и нема на североамеричком тлу осим ако наиђу као туристи. Кад ја документовано докажем супротно, он (нимало пасхално!) ћутке прелази преко тога и отвара нову тему. Тако поступа и овде: оспорава постојање одлуке Епископског Савета Српске Православне Цркве о односу према свим могућим украјинским јурисдикцијама у САД и Канади и, у свом већ устаљеном стилу, додаје да „епископ Иринеј није добро обавештен ни о случајевима у Охају ма ко да му је ту послужио као извор вести”. Ево, дакле, и извора и кључних делова званичних текстова! 1. Из извештаја Епископа источноамеричког Иринеја Светом Архијерејском Синоду на тему „Епископска акта свештенству Епархије источноамеричке поводом украјинског питања” (Ебр. 043 од 22. јануара 2019; Синбр. 419/зап. 254, од 18. априла 2019), у којем, под насловом „Украјинско питање и свеправославна саслуживања”, стоји следеће: „Као што је познато, најљубљенији, дар међуправославне саборности и јединства је непроцењива дијадема која крунише нашу Православну Цркву као Једну, Свету, Саборну и Апостолску. Стога сви ми морамо тежити да штитимо ову спасоносну димензију наше вере. Ми овде, у Сједињеним Америчким Државама, уживамо посебан благослов да можемо међусобно саслуживати и молитвено општити са браћом и сестрама православне вере једни у црквама других, са архијерејима и свештенством наше свеправославне заједнице. Украјинско питање је, такорећи, довело до одређених тензија у погледу овог јединства, а тиме, и на исти начин, ставило питање међусобног саслуживања у први план, посебно са чињеницом да се приближава Недеља Православља. Ми сви смо обавезни поштовати одлуку Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве од 6. и 7. новембра 2018. године, која каже: Сабор најпре са жаљењем констатује да је Цариградска Патријаршија донела канонски неутемељену одлуку да рехабилитује и за епископе призна двојицу вођâ расколничких групација у Украјини, Филарета Денисенка и Макарија Малетича, заједно са њиховим епископатом и клиром, од којих је први својевремено канонски лишен чина, а потом искључен из црквене заједнице и подвргнут анатеми, а други је ионако лишен апостолског прејемства као духовни изданак секте такозваних самосветих, због чега Свети Архијерејски Сабор ту одлуку цариградског Синода сматра необавезујућом за Српску Православну Цркву. Сабор не признаје наведене личности и њихове следбенике за православне епископе и клирике и, следствено, не прихвата литургијско и канонско општење са њима и њиховим присталицама. Да би заштитио јединство, а у светлу горе наведене Одлуке, Епископски Савет Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци донео је следећу ОДЛУКУ Сваки епархијски архијереј дужан је обавестити своје свештенство и монаштво да сви ми настављамо неумањено саслуживати на свеправославним сабрањима и одржавати међуправославне везе. Међутим, и нажалост, сада па до даљњег, не можемо саслуживати са архијерејима и свештенством помесних украјинских јурисдикција(подвлачење моје). Оно свештенство које жели да учествује у свеправославним службама са намером да саслужује, а нађе се у ситуацији у којој је исто немогуће, дужно је да то не чини, те да на богослужењу учествује са места где стоје верни. Нека нас ова година благодати Господње доведе до јединства у Христу и у жељену саборност!” 2. Из Окружне посланице Епископа источно-америчког Иринеја на тему „Украјинско питање и свеправославна саслуживања” (Ебр. 68 од 5. фебруара 2019; Синбр. 419/зап. 254 од 18. априла 2019): „Ми овде, у Сједињеним Америчким Државама, уживамо посебан благослов да можемо међусобно саслуживати и молитвено општити са браћом и сестрама православне вере једни у црквама других, са архијерејима и свештенством наше свеправославне заједнице. Нажалост, у овом тренутку, као што вам је познато, учињен је болан изузетак по питању украјинских јурисдикција у Сједињеним Америчким Државама, с обзиром на одлуку Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, од 6. и 7. новембра 2018 (...) У светлу горе наведене одлуке, налазимо за сходно објаснити наше покушаје настојања за одржање и очување јединства са свима, мада не можемо саслуживати са украјинским Православљем у овој земљи, и поред знања да се оно налази под омофором Васељенске Патријаршије(подвлачење моје). Дана 22. септембра 2018. године, у суботу, један број свештенства Украјинске Православне Цркве у Сједињеним Америчким Државама саслуживао је са рашчињеним, екскомуницираним и анатемизираним Филаретом Денисенком на освећењу споменика на тлу украјинске православне катедрале Светог Владимира у Парми, Охајо, под јурисдикцијом Украјинске Православне Цркве у САД (Васељенска Патријаршија). Поред тога, ова концелебрација је, поред канонског и неканонског украјинског православног свештенства, укључивала и украјинске унијске јерархе и свештенство (подвлачење моје). Са еклисиолошког аспекта наше Цркве, догађај оваквих размера и последица би се могао славити уз потпун јерархијски пристанак или пак као чин крајњег пркоса. У оба случаја, и нажалост, он нам више не дозвољава да саслужујемо са архијерејима и свештенством ове Цркве. Слична саслуживања на Литургијама десила су се и у петак, 21. септембра, у цркви Св. Николе „Кијевске Патријаршије” у Вадсворту, Охајо, и у недељу, 23. септембра 2018. године, у цркви Свете Тројице „Кијевске Патријаршије” у Северном Ројалтону, Охајо. Међутим, можемо и морамо се молити за њих, као и за све оне који због вере већ трпе прогонство у Украјини: Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије, његови архијереји, његово свештенство, монаштво и верни народ, и за просветљење оних који су, по речима Његове Светости, нашег Патријарха Иринеја, створили такво искушење за Православље: Украјина је велико искушење за Православље уопште. А то искушење има огромну важност јер се тиче језгра Православља. То није нешто што долази извана него је феномен унутар наше куће. Вероватно су они који су измислили зло против Православља били промишљени, а оно што се дешава у Украјини личи на бомбу бачену у нашу кућу (Москва, 29. јануар 2019.). Помолимо се да, пре или касније, дођемо до истинског јединства и тако претворимо нашу колективну патњу у радост!” 3. Из извештаја Епископа источноамеричког Иринеја Светом Архијерејском Синоду на тему „Епископска акта свештенству Епархије источноамеричке поводом украјинског питања” (Ебр. 213 од 8. априла 2019, Синбр. 419/зап. 254 од 18. априла 2019): „Овим обавештавамо Свети Архијерејски Синод наше најсветије Цркве да смо поводом питања неканонске ситуације у Украјини нашли за сходно да свему свештенству подручне Нам Епархије источноамеричке доставимо пар званичних аката (прилог: Ебр. 43 од 22. јануара 2019, и Ебр. 68 од 5. фебруара 2019. године) са детаљним упутствима богослужбеног и општецрквеног опхођења са свештенством Украјинске Православне Цркве у САД, који су под омофором Цариградске Патријаршије (подвлачење моје). У наведеним актима смо, у неколико параграфа, подвукли став наше Цркве по поменутом предмету, његову примену у богослужбеном и црквеном животу, као и детаљно упутство свештенству о очувању свеправославног јединства у новонасталим околностима. Овде подсећамо Свети Архијерејски Синод и на званични одговор Румунске Православне Цркве Васељенском Патријарху, а и на разговор са њиховим помесним Митрополитом, у коме је изнет захтев да се испита случај примања украјинских самосвјатих јурисдикција у Сједињеним Америчким Државама и Канади под омофор Цариградске Патријаршије. У прилогу овог акта, такође достављамо Светом Архијерејском Синоду и једну дигиталну фотографију, на којој се види како, у присуству украјинског председника Петра Порошенка, митрополит Антоније саслужује са унијатима и другим расколницима” (подвлачење моје). Ја нисам добро обавештен о приликама и неприликама Православља у Америци, али бих рекао да је мој имењак, Епископ источноамерички Иринеј, као надлежни архијереј, веома добро обавештен о збивањима у његовој епархији, па и о случајевима у Охају, и да његови текстови нису сумњив извор. Неће, дакле, бити да „никакве канонске помесне украјинске јурисдикције у Америци не постоје”, како тврди мој млађи брат и саслужитељ. Постоји украјинска јурисдикција под омофором Цариграда, за коју сам ја опрезно рекао да у начелу није спорна и да се са њом мање-више саслуживало, бар доскора, а колико је и она озбиљна одлично је илустровао мој Преосвећени имењак у цитираним текстовима. Из њих се види и то да ја нисам измислио став Епископског Савета Српске Православне Цркве у Америци по украјинском питању. У продужетку епископ Максим, на моју искрену радост, изјављује да не прихвата нову цариградску еклисиологију и теорију о јурисдикцији Цариграда над укупном „дијаспором”, али, држећи се свог цик-цак метода у дијалогу, заборавља да ја њему нисам ни приписао прихватање те чудне нововековне теорије Цариграда него сам му братски скренуо пажњу на нетачност његовог мишљења да нас Цариграђани, како рече, у дијаспори ословљавају онако како и ми сами себе идентификујемо. Само у тој намери сам се позвао на 28. халкидонски канон и његово право значење и указао на заиста недопустиву манипулацију наших отаца и браће из Фанара титулама учесникâ Критског сабора из дијаспоре. И у завршним разматрањима владике Максима присутна је његова уобичајена дијалошка тактика „топло-хладно”. Својим радом у оквиру женевских припрема за Критски сабор нисам се хвалио него сам само одговорио на његово питање зашто се у Женеви нисам бунио против фанариотских претензија, да би он сада, после мога скромног сведочења, поверовао да сам тамо, заједно са митрополитом Амфилохијем, ипак заступао и бранио православна еклисиошка начела. Како се његов, Максимов, одговор на моје питање о смислу 28. халкидонског канона „подразумевао”, чему се опет искрено радујем, тако је ваљда и моје држање у Шамбезију могло да се подразумева, а не да се доводи у питање. Мој саговорник, признајући ми извесне напоре у Шамбезију, ипак, у свом маниру, додаје да моји потписи стоје „на свим релевантним документима о православној дијаспори од 1993. године до данас”. Нажалост, ни ово „спочитавање” епископа Максима мени злехудом не одговара чињеницама, као ни она претходна. Објаснићу редом! 1. Сви „релевантни документи” са саветовањâ у Шамбезију су били припремни, радни материјал, предлози за одлуке, а не одлуке. Одлуке је требало да донесе Сабор и нико други. 2. Потписивани су само и искључиво они текстови за које је постојао консензус свих присутних представника помесних Цркава. 3. Није било никаквих предлога о дијаспори, баш зато што се унапред знало да по том питању постоје два дијаметрално супротна гледишта. Документ под насловом „Православна дијаспора” то и констатује када каже да „у овој фази”, и то „из историјских и пастирских разлога”, није могуће доћи до коначног, еклисиолошки и канонски исправног и за све аутокефалне Цркве прихватљивог решења, те се засад, „у прелазном стадијуму”, предлаже само оснивање православних епископских конференција или сабрањâ у земљама дијаспоре и, у наставку, формулише се предлог Правилника о раду тих конференција или сабрања (о свему овоме видети у зборницима Συνοδικά/Synodica, књ. 11, Шамбези-Женева 2015, стр. 290 – 301; књ. 12, Шамбези-Женева 2015, стр. 256 – 265; књ. 13, Шамбези-Женева 2016, стр. 323 – 332). Документе су по правилу потписивали само шефови делегација, у нашем случају митрополит Амфилохије. Ја јесам потписник текста о православној дијаспори, односно о епископским сабрањима у дијаспори, на Четвртом предсаборском саветовању, одржаном 2015. године, уместо митрополита Амфилохија (вероватно у његовом одсуству или по његовом налогу, не сећам се), као и на Петом, одржаном 2016. године. На свим осталим предсаборским документима стоји само потпис митрополита Амфилохија, а на некима, усвојеним и на Сабрању Предстојатељâ Цркава, и потпис нашег Патријарха у низу потписâ свих осталих Предстојатеља. Понављам: потписани су припремни текстови, и то само они који су били свеправославно усаглашени и консензусом усвојени. На самом пак Критском сабору – који од наше Цркве, колико знам, није ни признат ни непризнат као „Свети и Велики Сабор” него је примљен на знање извештај о нашем учешћу на њему – „изостанак потписâ појединих епископа” не мења ствар. Ту се потпуно слажем са владиком Максимом. Уосталом, сви смо све потписали као прихватљиво осим еклисиолошки немуштог и крајње двосмисленог текста о односу Православне Цркве према инославнима, који многи, из разлогâ савести, нису потписали. Ја га, примера ради, попут многих других, нисам потписао, али то не значи да сам икоме оспорио слободу да га потпише, по сопственој савести. Најзад, морам поново да кажем да није тачно тврђење епископа Максима да је „у финалним актима Критског сабора” његова титула исправљена и да ће се то показати „када та акта буду коначно и званично објављена”. Текстови Сабора су већ „коначно и званично” доступни јавности, не само у службеном издању Synodica и не само у грчком оригиналу већ и у преводу на српски језик у књизи „Свети и Велики Сабор: Учешће и сведочење Српске Православне Цркве” коју су године 2017. издали Светигора (Цетиње – Београд) и Севастијан Прес (Алхамбра, Калифорнија). У првом делу те књиге (стр. 49 – 155) налазе се сви званични саборски текстови, на грчком и на српском, са потписима после текстова, где се јасно види коју и какву титулу Цариград признаје епископима расејања, међу њима и епископу Максиму, а уз коју је он ставио свој потпис, без икакве исправке или измене. Ако коза лаже, рог не лаже. Не бих на овоме сада поново инсистирао да владика Максим није по други пут, противно чињеницама, инсистирао на томе да му је титула исправљена. Узгред буди речено, надам се да ће ми он уписати у малу заслугу – или макар узети као олакшавајућу околност – мој текст, пун наде и добрих очекивања од Сабора, писан непосредно пред његово сазивање, а штампан на почетку књиге „Свеправославни Сабор: богословски допринос Српске Православне Цркве” (изд. Светигора, Београд 2016) као њен предговор. Попут почетка текста Пасхални прелаз, тако и његов завршни акорд звучи као прихватање тога да смо обојица у оном главном и суштинском сагласни премда другачије, понекад и сасвим опречно, гледамо на конкретну проблематику о којој већ одавно водимо јавну преписку. И сâм ту оцену прихватам, са пасхалном надом да се пасхални прелаз убудуће неће тицати само преласка на „мирољубивије тонове”, његове или моје, него да ће се тицати, пре свега, уласка у благодатни простор „истиновања у љубави”. Ако смо томе бар на корак ближе него што смо били на почетку наше јавне дискусије, онда она можда и није била потпуно јалова и бесмислена, на уштрб предрагоценог времена Великог и Часног Поста. Христос васкрсе! ТЕКСТ У PDF ФОРМАТУ ФОТОГРАФИЈЕ Извор: Епархија бачка
  6. У Спомен подручју Доња Градина данас је обиљежен Дан сећања на жртве усташког злочина у концентрационом логору Јасеновац. Обележавање је почело Светом архијерејском литургијом коју је у Цркви Светих апостола Петра и Павла у Козарској Дубици служио Њефово преосвештенство Епископ бањалучки Г. Јефрем у присуству Његове Светоста Патријарха српског Г. Иринеја. Његова светост патријарх српски Иринеј служио је на гробном пољу Храстови у Спомен-подручју Доња Градина парастос српским жртвама убијеним у усташком концентрационом логору Јасеновац, након чега су главни рабин јеврејске заједнице у Србији Исак Асиел и члан Свјетског парламента Рома Драгољуб Ацковић прочитали молитве на јеврејском и ромском језику за своје страдале сународнике. Његова светост патријарх српски Иринеј изјавио је данас у Доњој Градини да су у усташком злочину у Јасеновцу учествовали и они који је требало да шире љубав и читају Јеванђеље и да су многи од њих окрвавили руке до лаката, чак били рекордери у чињењу злочина. Патријарх Иринеј је нагласио да се вапај дјеце чуо до самог неба, али не до Загреба и црквених представника и то не што нису могли да чују већ нису жељели. -Они који је требало да проповиједају љубав међу народима, они су мачем и ножем чинили злочиначка дјела – рекао је српски патријарх послије парастоса. Патријарх Иринеј је истакао само Бог зна колики је број оних који су уморени у најстрашнијим мукама. – Још се води велика дискусија колики је тај број. Веома велики. Они најобјективнији истраживачи сматрају да је прешао милион – рекао је патријарх. Српски патријарх је напоменуо да је један од усташких вођа рекао да су уморили више народа него Турци на овим балканским просторима. Он је поручио да освета не смије да буде предмет размишљања, јер је српски народ хришћански, православни, који слуша Божије заповијести и труди се да их колико може испуни. Патријарх Иринеј је истакао да ће они, који су чинили злочин, кад тад осјетити трагичност својих дјела, а да српском народу преостаје да не дозволи да буду заборављена њихова стратиша и страдања. – Морамо опростити јер смо хришћани, а не смијемо заборавити – истакао је патријарх српски. Грајф: Дићи глас против антисемитизма и ревизије историје Израелски историчар Гидеон Грајф поручио је да треба дићи глас против застрашујућег тренда антисемитизма и ревизије историје Другог свјетског рата свуда у свијету. То дугујемо будућим генерацијама, то дугујемо нашим прецима”, рекао је Грајф на обиљежавања Дана сјећања на жртве усташког злочина – геноцида у концентрационом логору Јасеновац и његовом највећем стратишту Доњој Градини. Он је истакао да је морална дужност и обавеза свих нација да не дозволе да се јасеновачко мучеништво понови, те је овом приликом дао подршку изградњи меморијалног центра у Доњој Градини. На гробном пољу Тополе у Спомен-подручју Доња Градина положени су вијенци за више од 700.000 Срба, 80.000 Рома и 23.000 Јевреја који су мучки убијени у јасеновачком систему хрватских концентрационих логора. Међународна комисија за истину о јасеновачком систему хрватских концентрационих логора закључила је да су Хрвати у Јасеновцу и Доњој Градини убили више од 700.000 Срба, 80.000 Рома и 23.000 Јевреја. Систем логора смрти Независне Државе Хрватске /НДХ/ обухватао је око 80 логора, а Доња Градина, као највеће стратиште у систему концентрационих логора Јасеновац. На основу првих ексхумација које је урадила државна комисија Федеративне Народне Републике Југославије, а које је потврдио центар “Симон Визентал”, закључено је да је у јасеновачким логорима нестало 500.000 Срба, 80.000 Рома, 32.000 Јевреја и неколико десетина хиљада антифашиста различитих националности. У Меморијалном комплексу Јасеновац, који данас припада Хрватској, као жртве су наведени само они који су идентификовани, односно 83.145 убијених. Међу страдалима за 1.337 дана постојања логора Јасеновац било је више од 20.000 дјеце. Доња Градина била је једно од највећих стратишта јасеновачког логора гдје су убијани махом Срби, Јевреји и Роми. Извор: Радио Светигора
  7. ТЕКСТ У ПДФ ФОРМАТУ Епископ западноамерички Максим је 15. марта текуће године објавио саопштење, у име своје епархије и у своје име, „поводом свеправославних саслуживања током 2019. године”. У том саопштењу сам прозван као неистинољубиви сејач смутње („са збуњујућим порукама”, за разлику, дабоме, од истинољубивих порука пастирски одговорног потписника саопштења), те сам стога, 20. марта, објавио свој коментар, са намером да – колико могу, аргументовано, а што блажим речима – оповргнем оптужбе из тога текста, не означивши их полемички као неистине већ иренички као „неке нетачности и погрешне поруке”. На коментар је већ 21. марта реаговао владика Максим како би обеснажио моје тезе, да би затим на моју адресу упутио салву тешких квалификација. Притом није дао образложен одговор на моје ставове и на моја питања. На то је уследио мој коментар од 27. марта, у којем и даље бирам речи, али мање штедим свога саговорника. Затим, 29. марта, следи нови „одговор епископу бачком Иринеју”, под насловом „Сјединити раздељено”, са позивањем на посланице светог Василија Великог и са посредном поруком да он, епископ западноамерички (или, алтернативно, „епископ у Западној Америци”), жели сједињење свих, а његов дописни сабеседник треба, ваљда, да докаже да не жели раздељеност свих. Истина је, ипак, другачија: управо ради јединства – никако ради раздеобе – моја маленкост критикује Фанар, а не „по диктату Москве” ни по било чијем диктату. Следствено, „сјединити раздељено”, по светом Василију Великом, како епископ Максим исправно наводи великог Оца Цркве у свом најновијем одговору, није само његов став него и став целе наше помесне Цркве. На крају крајева, то је непрекинути став Цркве Христове кроз векове. Нико од нас, па ни они онтолошки најврлинскији међу нама, нема монопол на бригу и молитву за јединство Цркве, за јединство свих и свега. Сви се, једним устима и једним срцем, молимо да Господ „прекрати раздоре (расколе) међу Црквама”, по речима истог светог Василија Великог у Литургији под његовим именом. Можда ће се неко упитати: чему оволики увод? Није ли било упутније одмах прећи на тему, in medias res? Ево разлогâ: прво, прошло је већ доста дана од објављивања последњег одговора владике Максима, па сам сматрао да треба подсетити читаоца на предисторију овог мог осврта; друго, желим, позивајући се на претходни ток, садржај и начин вођења дијалога у наставцима између епископа Максима и мене, да унапред саопштим да ми нипошто није циљ да пишем pro domo sua, тојест да браним себе, а још мање да свога Преосвећенога сабеседника на било који начин дезавуишем, понизим, надговорим и вербално поразим. Напротив, само бранећи истину Цркве, бар колико је ја разумем, браним и себе. Само истина Цркве ослобађа, оправдава и спасава. Без те истине нема нам спаса. Да је, дакле, у питању само мишљење епископа Максима о мени, не бих се ни оглашавао; али будући да се иза брда ваља много крупнија и важнија проблематика, проблематика која се тиче Српске Православне Цркве као целине и саборно-васељенске Православне Цркве као целине, не смем да ћутим. Укратко, главна и једина могућа тема разговора јесу биће, живот и мисија Православне Цркве. Без обзира на „сазнање” владике Максима „о ниском прагу осетљивости Епископа бачког”, не стоји његово мишљење да је дотични против тога да православни Срби у САД могу и убудуће, „несметано” и „саборно”, да опште са свим осталим канонским свештеним лицима „у тој земљи”. Нисам ја ни довео у питање потребу општења са свим канонским свештеним лицима него сам поставио питање ко све спада у канонска свештена лица „у тој земљи”. Да ли баш сви, tutti quanti? Да ли у њих спадају и припадници Денисенкове и Малетичеве псевдо-Цркве? Јер, управо је њих данашњи цариградски патријарх Вартоломеј потезом пера унапредио у признату (засад само од њега самог) аутокефалну Цркву. Ово питање владика Максим је покушао, безуспешно, да заобиђе тврђењем да данас, после кијевског „сабора уједињења” (sic!), јурисдикција Денисенковог „Украјинског Патријархата” више не постоји на тлу Америке, а да не постоји ни јурисдикција новокомпоноване „аутокефалне” Православне Цркве Украјине. Нажалост, „стање на терену” нам намеће сасвим друкчији закључак: у САД и даље постоје и делују украјинске расколничке заједнице, поред оних које су биле и остале под јурисдикцијом Цариграда и са којима се углавном саслуживало, бар доскора. „Викаријат Украјинске Православне Цркве Кијевског Патријархата у Сједињеним Државама и Канади”, који се налази „под покровитељством (under the protection, omophor) Његове Светости Патријарха кијевског и све Рус-Украјине Филарета” тврди за себе да „представља оне парохије и вернике који су остали у Украјинској националној Мајци Цркви” (represents those parishes and believers who have stayed within the National Mother Church – pomisna Cerkva – of Ukraine”), a одбили да пођу за оним јерарсима који су се „одрекли своје аутокефалности” (renounced their autocephaly), „напустили Украјинску Православну Цркву” (left the Ukrainian Orthodox Church) и „определили се за Васељенску Патријаршију да буду титуларни епископи овога трона” (joined The Ecumenical Patriarchate as Titular Bishops of the throne). Елем, у Америци, поред украјинских парохија у цариградској јурисдикцији, које у начелу нису спорне и са којима, мање-више, постоји општење, постоје и украјинске заједнице ван цариградске јурисдикције, што ће рећи чисто расколничке заједнице. Нема сумње да оне итекако признају нову парацрквену структуру у Украјини коју су им изволели подарити патријарх Вартоломеј и Петар Порошенко. Следствено, не стоји тврђење епископа Максима да украјински расколници не постоје у Америци него „као туристи долазе у посету”. Да ли он стварно верује да ће они амерички Украјинци који ни пре нису хтели Фанар уместо Денисенкове „Кијевске Патријаршије” сада пристати на услове из цариградског „Томоса о аутокефалији”, напустити Денисенка, у међувремену „легализованог”, и потчинити се „Васељенском Трону”? За тако нешто не постоји ни теоретска могућност. Јер, поменути „Томос” тражи управо њихово самоукидање и потчињавање Цариграду. Напомињем, такође, да један број украјинских свештеника у САД који су у цариградској јурисдикцији сад већ отворено саслужује са присталицама новопроглашене „Цркве” анатемисаног Денисенка и са одраније постојећим припадницима „Кијевске Патријаршије”, па, штавише, и са унијатима (случајеви у савезној држави Охајо), због чега је Епископски савет Српске Православне Цркве у Америци био приморан да са жаљењем донесе одлуку „да, до даљњег, не можемо саслуживати са архијерејима и свештенством помесних украјинских јурисдикција”. Не само да у Северној Америци и даље постоје и делују украјински расколници него се Денисенкова и Малетичева „Црква” недавно појавила и на канонској територији Српске Православне Цркве, у Словенији, где је неки „свештенослужитељ” те „Цркве” недавно „богослужио” у римокатоличком храму, уз извесно учешће римокатоличког свештеника. Том приликом је на Литургији најпре помињано име патријарха Вартоломеја, а тек после њега име наводног украјинског митрополита (или „патријарха” после Денисенка) Епифанија, док ни име Патријарха српског ни име надлежног митрополита загребачко-љубљанског није помињано. Да ли то значи да Васељенски Патријарх не само што има, како тврди, јурисдикцију над целокупном „православном дијаспором”, ма шта то значило, него има и право – или специјалну привилегију – да упада у канонски простор било које аутокефалне Цркве, не питајући је за сагласност, а и не обавештавајући је о томе? Ствар је јасна и једноставна: ако нема самосталних аутокефалних Цркава, онда, поред римског папе, постоји и папа из негдашњег „Новог Рима” на обалама Босфора. Да ли је епископ Максим спреман и вољан да усвоји такву еклисиологију? Ево и једне узгредне, али не потпуно ирелевантне историјске паралеле! Моћни патријарх цариградски Атинагора – конкурент своме претходнику Мелетију Метаксакису не по дијалошком већ по синкретистичком екуменизму – никада није служио у Халкидону, у суседној епархији Цариградске Патријаршије на малоазијској страни Босфора, зато што га надлежни епархијски архијереј никад није позвао. Ево још речитијег примера: на почетку рада Ферарско-флорентинског сабора (1438 – 1439), тадашњи цариградски патријарх Јосиф је поштовао јурисдикцију Римске Цркве иако је она већ одавно била у догматском сукобу и у расколу са православним Истоком. Не само што је признавао папину надлежност за Италију и Запад него је и тражио дозволу да он сâм и његова делегација могу да на папиној канонској територији уопште врше богослужење. О томе Силвестар Сиропул, учесник и хроничар Флорентинског сабора, овако приповеда у својим Успоменама: „... Патријарх поручи папи: По уласку у пределе Твога Блаженства ми нисмо извршили ниједну од наших епископских делатности, држећи се заповести божанствених и свештених канона. Сада пак, дошавши овамо, тражимо да имамо уобичајено код нас црквено чинопоследовање, своју Литургију и сав свој поредак, уз пристанак и дозволу Твога Блаженства (подвлачење моје). – ... А папа то дозволи и одреди да се патријарх држи свог реда и поретка како год жели.” Насупрот њима, њихов наследник, данашњи цариградски патријарх, упада у друге православне јурисдикције (класичан случај управо Украјина!) не само без позива – или макар сагласности – надлежне аутокефалне Цркве него и не обавештавајући је о томе. Има ли владика Максим икакву теоретску тезу о овоме? Није ли ова тема претежнија од теорије еволуције, наводно „једине научне теорије” о постанку живота и развоју врстâ? Није ли ово ствар непосредне пастирске одговорности до које му је толико стало? У продужетку епископ Максим констатује да Свети Архјијерејски Сабор Српске Православне Цркве никад није донео одлуку о прекиду општења са Цариградском Патријаршијом или са било којом Православном Црквом. А где, када и како сам ја тврдио да је донета таква одлука? Нисам ли свој „лични став” поводом службеног става Српске Цркве о овом питању изнео управо зато да бих ућуткао неке који су, из својих интереса, тврдили да српски Синод прекида општење са Цариградом? То није случај: у синодском саопштењу се указује на акривијски и икономијски однос према лицима (да ли и личностима?) која признају Денисенка, Думенка, Малетича и компанију и са њима саслужују, а не на однос према помесним Православним Црквама. Притом се отворенима остављају обе могућности, и акривијска и икономијска, уз сугестију да не треба хитати са применом канонске акривије. Хтео-не хтео, епископ Максим не може избећи да се бар у нечему не сложи са писцем ових редака. С тим у вези, ево неколико изнуђених речи! На моју сугестију да питање православне дијаспоре и смисао 28. правила Четвртог васељенског сабора провери бар код епископа Атанасија Јевтића, па да се онда јасно и гласно изјасни да ли усваја теорију Фанара, од Метаксакиса до данас, или став владике Атанасија, он ту избегава одговор. Бира ћутање, а у замену за одговор нуди трач, према којем сам ја и за владику Атанасија „самозвани портпарол”. Брат Максим ми је већ једампут одржао буквицу о томе како треба да се изражавам у данашњем „културном свету”, а ја му, ево, уз отпоздрав, узвраћам жаљењем што ми у тој ствари не даје сасвим убедљив пример врлине и истинољубивости. Да би се знало да ли сам „самозвани портпарол” или ми је то послушање, не баш лако и забавно, поверио Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, довољно је прочитати саборску одлуку бр. 31/зап. 47 од 10. децембра 1992. године, када сам први пут изабран и постављен на ту службу, и саборску одлуку зап. бр. 12 од 14. маја 2009. године, када ми је та служба у нашој Цркви продужена на предлог митрополита Амфилохија, тадашњег заменика оболелог патријарха и председавајућег на Сабору. Идемо даље! Његово Преосвештенство ми замера што сам „ненадано у игру увео Метаксакиса”, при чему се ту „није добро провео” ни Критски сабор, а нису, вели, боље прошли ни масони. Нисам ја никог ни „увео у игру” из чиста мира, не би ли клин-чорба била гушћа, нити ту има ичег ненаданог: ја говорим о узроцима и последицама раздора међу Црквама Божјим. Зато, а не тек онако, споменух и Јерусалим, и Антиохију, и Румунију, и још понешто. Нисам вештачки дометао – а ни измишљао – нове теме него пружао контекст и трагао за перспективом излаза из данашњега стања нејединства. Била је то искрено вапајна реч – ништа више, али и ништа мање од тога, веровао то епископ Максим или не. Он пак, са своје стране, „уводи у игру” митрополита пергамског Јована (Зизјуласа) којег ја нигде ни поменуо нисам. Моје благо ироничне игре речима и обртима који потичу из Зизјуласове теолошке терминологије нису намењене самом Зизјуласу него онима који не знају да се не може бити већи папа од папе и да је један био полихистор Пико де Мирандола. У том контексту ми замера што сам био један од главних промотера Зизјуласа као теолога у нашој средини (!), а сад на овај начин употребљавам – или злоупотребљавам – његов богословски речник, па се пита шта се то у међувремену променило код митрополита Јована и закључује да ће пре бити да је до промене дошло код мене. Кад ме брат право пита, право ћу и казати. Ја нисам био промотер, али јесам био поштовалац некадашњег Зизјуласа, објавивши српски превод неких његових раних дела у издању новосадске Беседе, али већ одавно не прихватам „нову пергамску теолошку мисао” (нити њоме добрим делом надахнуту „нову српску теолошку мисао”) јер она и у тријадологији и у еклисиологији садржи тезе које нису у складу са Свештеним Предањем Отаца Цркве (пример: његова теорија о првенству у Цркви као нужној последици „монархије Оца” у Светој Тројици). У праву је епископ Максим када каже да је код мене дошло до промене у односу на митрополита пергамског, али није у праву кад не увиђа да је промена код мене резултат промене код њега, Зизјуласа. Ја стриктно разликујем раног и позног Зизјуласа. Оног првог и даље сматрам за једног од највећих теолога данашњице, а за овог другог могу, са жаљењем, да констатујем да га оспоравају и много компетентнији од мене. Затим се мој саговорник пита зашто се у Шамбезију, током вишегодишњих састајања свеправославних припремних комисија и предсаборских саветовања, нисам, као „ексклузивни” представник Српске Православне Цркве, изјашњавао против „ексклузивног права” Цариградске Патријаршије на јурисдикцију над православним расејањем широм света него сам се тога питања сетио накнадно, тек на Криту и после Крита. Жалим случај, али ова замерка епископа Максима представља потпуни промашај. Као прво, ја у Шамбезију нисам био „ексклузивни” представник наше помесне Цркве него само члан њене делегације, при чему је током двадесет и више година шеф делегације био митрополит Амфилохије, а у једној прилици, уместо њега, епископ Атанасије (Јевтић). Као друго, како мој западноамерички сабрат и саслужитељ зна да се митрополит Амфилохије и ја нисмо, заједно са многима другима, у Шамбезију супротстављали и овој претензији Цариграда и многим другим идејама и иницијативама са те адресе? Обавештавам га да смо се итекако супротстављали. Једном приликом, штавише, после одлучне критичке интервенције митрополита Амфилохија, председавајући митрополит пергамски је хтео да прекине заседање и да напусти место председника сабрања. Другом приликом, опет, када је цариградска делегација хтела да Мађарску уврсти у земље такозване дијаспоре, ми смо изјавили да Будимска епархија по Томосу из 1922. године органски припада уједињеној Српској Цркви и да ће наша делегација, уколико та епархија буде убројана у епархије расејања, тојест простора ван канонске територије Српске Цркве, напустити заседање и убудуће престати да учествује у раду припремних комисија и предсаборских саветовања. Тако је Будимска епархија заштићена, а Мађарска није уврштена у земље православне дијаспоре. Најзад, одговарајући на моју примедбу да он сâм, са становишта Цариградске Патријаршије, није у правом смислу канонски епископ него само толерисани незвани гост на простору канонске надлежности Цариграда, он каже да нас „Цариграђани ословљавају онако како и ми себе идентификујемо”, да је он на изворним актима Критског сабора дописивао правилно име своје епархије, те је на Криту „титула западноамеричког епископа остала непромењена и тачна”. Нажалост, ништа од овога не одговара чињеничном стању. Називе свих епархија у дијаспори – изузев, наравно, сопствених – Цариграђани су у критским документима сами, у потаји, далеко од очију и ушију учесникâ Сабора, изменили додатком предлога ен (у). У њиховој службеној верзији на грчком језику не постоји, дакле, српски епископ западноамерички већ само „Максим, епископ у Западној Америци”. Сâм пак епископ Максим није ништа мењао, нити исправљао, нити дописивао, него се потписао управо онако како предвиђа теорија о васељенској јурисдикцији Васељенског Трона. Од наших епископа из дијаспоре неки јесу исправљали додељену им титулу (као, например, епископ аустријско- -швајцарски Андреј и тадашњи епископ франкфуртски и све Немачке Сергије), али епископ Максим није. Лично сам поново прегледао акта и у то се уверио. Тако је на грчком оригиналу свих шест усвојених докумената. Тако је и у службеном преводу на француски. Једино је у руском преводу на три документа прецртао предлог „у”, а на три није, док је у енглеском преводу на два места прецртао оно in, а на четири места га оставио. Ево копије тих потписа: 1. грчки текст, свих шест пута: 2. француски текст, свих шест пута: 3. руски текст, три пута: 4. руски текст, три пута: 5. енглески текст, два пута: 6. енглески текст, четири пута: Као што се види, ништа није преформулисао ни дорадио. А и иначе, сама чињеница да је потпис неког епископа стављен уз дораду понуђене формуле не мења ствар: важи званична формулација, а не потписникова измена. Не придајем претерани значај тим потписима, оваквим или онаквим, али сматрам да не треба прибегавати неистинитим изјавама само зато да се пошто-пото буде на страни Фанара, био он у праву или не био. Понављам још једампут да овај коментар нема за циљ да гомила теме и да их „шири на све што би неком од нас могло да падне на памет”, а још мање да демонстрира „ироничне домишљатости”, како се чини епископу Максиму, него само и искључиво да укаже на неке нетачности и погрешне поруке у његовим јавним обраћањима. То, разуме се, не значи да самога себе сматрам зналцем свега, а своје судове непогрешивима. Напротив! У потпуности иначе прихватам завршни став владике Максима да треба да се, по угледу на светог Василија Великог и друге свете Оце, старамо за повратак раздељених у свето јединство Цркве. Додао бих још: то старање, да би уродило плодом, мора остати у границама православне еклисиологије и вековног канонског поретка Православне Цркве. Не смемо ни померати, а камоли уклањати „вечне границе које поставише Оци наши”. Извор: Епархија бачка
  8. Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служио је на Велику суботу, 27. априла 2019. године, свету архијерејску Литургију у храму св. Апостола и Јеванђелисте Марка на Ташмајдану, уз саслужење свештеника и ђакона и појање хора ове цркве. Your browser does not support the HTML5 audio tag. У надахнутој беседи после свете Литургије, Патријарх је указао да се "све што су пророци говорили испунило, а што тек да кажемо за оно што је Господ рекао а што ће се до последње јоте испунити"? "Христос је на земљу дошао да оснује Цркву своју - живу Цркву у којој борави живи Дух Свети", рекао је Свјатјејши. Страдање Христово није било по немоћи Његовој или по вољи људској, већ по вољи Божијој, да принесе тело своје као жртву за искупљење и опроштење свих грехова наших, подсетио је Патријарх Иринеј. "Није добро што заборављамо важне догађаје из нашег духовног живота" рекао је Патријарх Иринеј говорећи о мањем броју верника у светим храмовима, у овим важним и великим данима. "Нема веће трагедије наше, него да своју судбину и свој животни пут узимамо у своје руке" каже Свјатјејши и истиче да је "наша снага у Богу". Извор: Радио Слово љубве
  9. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 21. априла 2019. године, на Цвети - Улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим, свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Београду. Саслуживали су игуман манастира Рајиновца архимандрит Серафим (Кужић), архимандрит Никифор (Миловић) из Епархије будимљанско-никшићке, протојереји-ставрофори Милутин Тимотијевић - ректор Богословије у Нишу, Мирослав Миленковић - старешина Покровске цркве у Београду, Драги Вешковац - секретар Епископа крушевачког, Бранко Цинцаревић - старешина Саборног храма у Нишу, Бранко Митровић - архијерејски намесник београдско-посавски и Бранко Топаловић - архијерејски намесник београдски други, протојереј Ненад Микић, протођакони Радомир Перчевић и Дамјан Божић, ђакон Никола Мићаковић и ипођакони Дејан Накић и Владимир Јелић. Појао је Дечји хор Првог београдског певачког друштва. Извор: Српска Православна Црква
  10. У Цветну недељу, 8/21. априла 2019. године, када наша Црква прославља успомену на свечани улазак Господа Исуса Христа у град Јерусалим, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј, началствовао је Eвхаристијским сабрањем у Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење Епископа мохачког господина Исихија, братства Саборног храма и новосадских ђакона. У евангелској омилији владика Иринеј је поред осталог истакао: ...већ сам назив Празника исказује његов смисао и представља позив свима нама да постанемо сведоци и учесници спасоносноих догађаја из живота Спаситеља света. Сам Бог оваплотивши се и поставши човек, улази на магарету у град Јерусалим, показујући нам пример истинског смирења, позивајући нас да и ми живимо Његовим, а не својим животом. Да би дао утеху својим ученицима и да би их извукао из дубине очајања у недељи страдања, Господ данас свечано улази у град Јерусалим. Народни назив за данашњи Празник - Цвети, описује свакако његову спољашњу, али свима нама драгу страну Празника. Зато и чинимо и литију уочи празника са децом, носећи у рукама врбове гранчице, будући да код нас нема палми. Речи , Осана", нису упућиване ником од старозаветних пророка и праведника, осим Господу, као и речи ,,Благословен који долази у име Господње", речи су, које се упућују само Месији. Народ се сабрао да види не само Господа Исуса Христа него и Лазара кога је Он васкрсао из мртвих. Исти овај народ ће за пар дана викати ,,распни га, распни", али ће иза тога, кроз покајање признати да су га без разлога издали. Сви ми смо позвани да празнујући данашњи празник унутра у срцу своме имамо непрекидно клицање ,,Осана, благословен који долази у име Господње." Извор: Епархија бачка
  11. Обиласком цркве Светог Димитрија и Универзитета у Kосовској Митровици, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј завршио је петодневну предваскршњу посету Kосову и Метохији. Патријарха Иринеја испред цркве Светог Димитрија у Kосовској Митровици, поред домаћина Епископа рашко-призренскогТеодосија, дочекали су бројни верници међу којима је био велики број ученика из више митровачких школа. -Нисмо ми упали на ову земљу и освојили је и отели од некога. Ову нам је земљу, како каже наш песник Бећковић, Бог даровао и то што нам је Господ даровао, то морамо да чувамо, поручио је патријарх Иринеј. Патријарх је поручио да је читавом српском народу потребно јединство у свему доброме, да се не дели као што је то много пута у историји чињено, а преостале Србе је позвао да остану и опстану, нагласивши да тако чувају Kосово и Метохију. патријарх је истакао да Србија и Српска Црква мисле о Србима на Kосову и Метохији и да се за њих боре. -Данас се овде спомиње, долази од неких људи, како Kосово треба поделити или неким компромисом решити или на крају, има и таквих нажалост, који сматрају да треба Kосово да скинемо као јарам са леђа. То не говоре паметни људи. То не говоре Срби, то говоре они који само носе име српско а далеко су од свега оног што је српско, поручио је патријарх Иринеј, саопштила је ТВ Храм Патријарх је подсетио да је двадесет година живео у Призрену, престоници два владара, и да не може да замисли да "његов Призрен" оде неком другом народу. -Kо поклања кућу своју некоме, него је чува као дар Божји. Kакав је то компромис не знамо још увек. Ми желимо компромис, молимо се Богу да дође до компромиса, али компромис у коме ће Kосово и Метохија остати у Србији, а народу албанском, - ја знам шиптарски народ, а ово после зове се албански народ - да им се да пуно права, достојанства људскога, да имају свој језик, своје право, да се по томе понашају, навео је Патријарх. -Земља српска не може туђа да буде него српска, рекао је патријарх Иринеј и закључио: -Оно што се дâ и поклони, то је за сва времена изгубљено. Патријарх Иринеј је посетио и Универзитет Универзитет у Приштини са седиштем у Kосовској Митровици и разговарао са професорима и студентима. Његову Светост Патријарха, у чијој је пратњи био Епископ рашко-призренски Теодосије, испред зграде Ректората дочекали су бројни студенти на челу са ректором Универзитета проф. др Здравком Витошевићем. -Kао што народ треба да гледа у Цркву тако народ треба да гледа и у вас. Ви сте наша велика нада јер тамо где су цркве и школе ту је место и народу. Мене радује што сам овде са вама,. Ја сам ових дана био и у Штрпцу и у многим местима широм Kосова и Метохије, има нашега народа овде. То је велика нада, мотив и основ и другима који желе да се врате на своја огњишта. Учите марљиво јер што год будете више знања стекли бићете кориснији Отаџбини и народу. Тако гледајте своју будућност - кроз народ и за народ. Тако су радили наши славни преци а ми имамо на кога да се угледамо. Драго ми је што вас видим, знајте да сте велика утеха за наш народ овде и док год постоји овај Универзитет на овим просторима биће и наде и утехе за наш народ на Kосову и Метохији али и за све Србе ма где били, поручио је студентима у Kосовској Митровици Патријарх српски г. Иринеј. После разговора са студентима Патријарх је заједно са ректоором проф. др Витошевићем, владиком Теодосијем и студентима ручао у студентској мензи. Извор: ТВ Храм СПЦ
  12. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 5. априла 2019. године Литургију пређеосвећених дарова у храму Рођења Пресвете Богородице у Земуну. Саслуживали су протојереј-ставрофор Ђорђе Кнежеви, протојереј Небојша Тополић, јереји Владимир Левићанин и Лука Верић, протођакон Зоран Николић и ђакон Александар Танацковић. Свештенике и ђаконе архијерејског намесништва земунско-новобеоградског исповедали су протојереји-ставрофор Стеван Мрђа и протојереј Лазар Манигода. Уследио је братски састанак у новообновљеном Парохијском дому. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Српска Православна Црква
  13. Импресиониран сам брзином којом је Његово Преосвештенство Епископ западноамерички Максим одговорио – за мање од једног дана – на мој коментар, насловљен „Опасни портпароли”, објављен 20. марта, а написан поводом његовог саопштења од 16. марта текуће године. Нисам, међутим, нимало импресиониран ни садржајем његовог муњевитог одговора под насловом „О питањима пастирским и портпаролским” ни онтологијом без етике која из њега провирује, па ни тоном и маниром његовог „дискурса”. Да укратко објасним! Читав одговор је уствари свесна замена тезâ: на моје суштинске примедбе епископ Максим не одговара или одговара делимично и селективно, а притом игнорише моја запажања о могућим крајњим последицама његових ставова. Добар део мога текста представљају и њему упућена питања, не само реторичка већ и стварна, срачуната на разjaшњење како еклисиолошко-канонских претпоставки његовог приступа теми тако и неизбежних закључака који из таквог приступа произилазе. Он та питања заобилази. Ваљда са небопарних висина својих богословских прозрења сматра да и не заслужују неки осврт. А ако их и узме у обзир, доживљава их као напад на њега и на његову еклисиологију. Читав његов методолошки поступак бих описао једним – помало грубим, али упечатљивим – поређењем, чији нисам аутор већ сам га чуо од других: коњ је четвороножна животиња, а зебра је слична четвороножна животиња, па из ових премиса закључујемо да у свом „наративу” можемо да говоримо час о коњу час о зебри, како нам кад одговара. Или, да узмем мало достојанственији пример: човек је, по Платону, „двоножно живо биће без крила”, а представник једне врсте из породице најразвијенијих примата њему је сличан и сродан, како физиолошки тако и еволуционо (ако је веровати „јединој научној теорији”), па их, већ по потреби „дијалога”, можемо повремено подвести и под заједнички именитељ. Укратко, како за себе рече један рашчињени и распамећени лажни „ревнитељ Православља”: „Вољ’ ти Драган, вољ’ ти Антоније!” Његово Преосвештенство у свом одговору преузима улогу невине жртве: он, ето, у оквиру своје службе, а за добро своје Епархије, упућује пастирско писмо својим епархиотима, кад, не лези враже, неочекивано, незван и неизазван, ниоткуд искрсава неки портпарол и ненадлежно интервенише, пренебрегавајући чињеницу да Епархија западноамеричка има законитог архипастира у личности епископа Максима, а не у његовој личности или, могло би се рећи, у једној портпаролској индивидуи која још није доспела до пуног личносног начина постојања и делања. Оваква интерпретација би била умесна и исправна кад би заиста била израз – или бар одраз – чињеничног стања. То, нажалост, није случај: није речени портпарол прозвао и напао владику Максима због његове нормалне архипастирске делатности у месној Цркви којој предстоји у име Христово и „на месту Христовом” него је покушао да се брани од његових прозивки и напада. По владици Максиму, наиме, епископ бачки злоупотребљава портпаролско послушање (на које није сâм себе поставио него га је изабрао Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве), те час „тврди” да је наша Црква „прекинула општење” са једном Православном Црквом, а час „сугерише” да то треба да учини. Ако такво приказивање неке личности (или бар индивидуе, односно потенцијалне личности) и њеног делања није ноторна неистина и „онтологија без етике”, онда ваистину не знам шта јесте. Најзад, у погледу тона и манира у изражавању једне комплетне личности на адресу једне индивидуе која тек треба да еволуира у личност, навешћу да ја, најблажим могућим речником за који сам уопште способан, на самом почетку свог реаговања наглашавам да ми је намера да само укажем на „неке нетачности и погрешне поруке” саопштења од којега је све почело. Заузврат, Преосвећени аутор одговора мене чашћава изразима и синтагмама попут ових: „далеко од истине”, „видовити бачки епископ”, „немогућа мисаона акробатика”, „недобронамерно и апсолутно неосновано”, „неупућени бачки владика”, „маштовити владика Иринеј” који „врши учитавање”, износи „низ оптужби, клевета и инсинуација”, говори „прокрустовски” и „без иједног ваљаног аргумента” о стварима које слабо познаје, а још мање разуме, приписује „неке сасвим друге намере”, „учитава непримерене конотације”, говори речником који „обилује ad hominem заједљивим провокацијама” и тако даље. Али на крају, и поред свега тога, а на срећу дотичног јада од портпарола, он, Епископ западно-амерички, смиреноумно и великодушно, такорећи кенотички, опрашта му, „као и много пута до сада”, и овај „жалосни (ис)пад”. На све ово имам само једну мисао: о теологијо, о духовности, о онтологијо, о истино-љубивости, о расудљивости и трезвености, како ти је име ако не Максим? Напомињем да овде не „учитавам” светог монаха Максима, Исповедника Православља из далеке прошлости, него нашег савременика и саплеменика, а свог сабрата и саслужитеља, епископа Максима, такође исповедника, али исповедника много тога и много чега. Проблем неопштења међу Православним Црквама, нажалост, постоји, и то не само између Фанара и Москве него и између Антиохије и Јерусалима, а на самој ивици је и питање општења између наше, Српске Православне, Цркве, и Румунске Православне Цркве, због сталног и све безобзирнијег упадања ове последње у канонски простор наше Цркве, у епархије тимочку и браничевску. Никакав портпарол не измишља тај проблем, а ниједан епископ, па ма то био и прогресивни епископ западноамерички, не може га превидети. Њега треба решавати саборно, свеправославно, а не на основу измишљених ексклузивних права и повластица само једне помесне Цркве, Цркве цариградске. Ево и последњег – бар засад – питања сабрату епископу Максиму у вези са преписком нас двојице: ко је канонски исправан српски епископ, он или ја, и то не са мога него са цариградскога становишта? Ево о чему се ради! После страшне „малоазијске катастрофе” и изгона свих православних Грка из турске државе двадесетих година прошлог века (осим оних у самом Цариграду, које су Турци насилним путем изгонили касније, у неколико таласâ), тадашњи васељенски патријарх Мелетије Метаксакис, иначе члан једне моћне слободнозидарске ложе, а неко време и патријарх александријски, и архиепископ атински, самоуверени „реформатор Православља” и организатор такозваног свеправославног конгреса у Цариграду 1923. године, „предобрасца” за исто толико „свеправославни” сабор на Криту у наше дане, виновник првог великог раскола у савременом Православљу услед његовог непромишљеног и самовољног увођења такозваног новог календара, претеча патријарха Вартоломеја по односу према сопственој многобројној и верној духовној деци, православним Русима, лансирао је дотад непостојећу теорију (у цариградским патријаршијским издањима из 1921. још је нема, како запажа Сергије Троицки) о наводном превасходству „Васељенскога Трона” над свим осталим аутокефалним Православним Црквама и о његовом ексклузивном праву на јурисдикцију над читавом православном дијаспором широм васељене. Тада је формулисано савремено фанариотско тумачење смисла 28. канона Четвртог васељенског сабора, који се односи на јурисдикцију над „варварским областима”. То тумачење не прихвата нико, буквално нико, од релевантних савремених православних канониста у другим помесним Црквама, а нема га ни код најбољих византијских канониста, Аристина, Зонаре и Валсамона. Не мора по овој ствари мој млађи сабрат, епископ Максим, да верује мени, безначајном портпаролу, не мора ни добром старом Никодиму Милашу, не мора ни руско- -српском канонисти Сергију Троицком, али, за име Бога, нека верује бар епископу Атанасију Јевтићу, преводиоцу и данас бесумње најбољем православном коментатору светих канона! Да се разумемо: нисам ја „антифанариот”, као што нисам ни „филофанариот” по сваку цену, што су ми иначе многи „учитавали” и „спочитавали”. Једноставно, верујем и знам да, колико год да нам је мио Платон (читај: Фанар или, још боље, наша Црква Мајка), милија нам је истина. Цариград ни по ком основу, па ни по слову и духу 28. халкидонског канона, нема никакво посебно право, а поготову нема искључиво право јурисдикције над такозваном православном дијаспором. Али Цариград, Константинопољ, Фанар, Истамбул – како већ ко воли – не само да упорно негује и развија теорију Метаксакиса, Атинагоре и прочих него ју је, на врло перфидан начин, применио на скорашњем Критском сабору. Та теорија, наиме, подразумева да једини прави и канонски епископи у дијаспори јесу њихови епископи, а сви остали, из било које јурисдикције, само су њихови викари или, ако им је то испод части, онда су, до даљњега, толерисани уљези, а не прави епархијски архијереји. У оквиру оваквих схватања, делегација Васељенскога Трона је на Критском сабору, једнострано и самовољно, кришом од свих, изменила титуле архијерејâ помесних Цркава у дијаспори: само њихови архијереји су епископи немачки, аустријски, француски и тако даље, а остали, из других помесних аутокефалних Цркава, јесу епископи непознатог идентитета и статуса, па их стога називају епископима „у Аустрији”, „у Немачкој”, „у Аргентини” и тако даље, дакле без титуле, без епархије. Тако су, без саборске расправе и одлуке, само представници Цариграда, Константинопоља, Фанара, Истамбула – како већ ко воли – означени као епископи ове или оне области, а сви други као гостујући епископи у овој или оној области. Тако је и наш епископ Максим означен као „епископ у Лос Анђелесу и Калифорнији”, а не као пуноправни епархијски епископ западноамерички Српске Православне Цркве, али му то није било сметња да, за разлику од огромне већине присутних српских епископа, њих двадесет, стави свој потпис под документ по којем он сâм јесте само толерисани неканонски „епископ у Западној Америци”. У знак захвалности, он је убеђени – готово професионални – апологет фанариотских експеримената и црквено-нецрквених иницијатива. Аферим! По други пут питам и себе и друге: чега је, пре свега, заговорник и чији је гласноговорник – илити портпарол – Преосвештени велеучени господин Максим Васиљевић? Извор: Епархија бачка View full Странице
  14. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј присуствовао је 30. марта 2019. године представљању документарног филма „Доњецка Вратарница“ у амфитеатру Спортског и пословног центра Војводина у Новом Саду. За међународну премијеру филма „Доњецка вратарница” – првог филма Донбаске триологије – ауторка Наталија Батрајева је изабрала Србију јер, како истиче, њен пут као режисера у документаристику почео је управо на Косову и Метохији, око разрушеног манастира Зочишта. Радња документарног филма је о руском манастиру Иверске Богородице Вратарнице, који се нашао у вихору рата. Наталија Батрајева је три ратне године провела тамо и снимила документарни филм који је добио најпрестижније награде у Русији. Ауторка је одлучила да инострана премијера буде у марту у Србији, управо због обележавања 20-годишњице НАТО агресије на Југославију. Батрајева је објавила и потресну монографију Косово српска Голгота. -Филм је заиста потресан. Једно сведочење о страшном страдању Цркве и народа. То нас подсећа на напад на нашу отаџбину ̶ колико је било трагедија и колико је страдало светиња, болница, мостова, људи, деце. Ми верујемо да ће Бог, Правда Божја и љубав, на крају тријумфовати. Светиње ће се обновити, живот ће и даље трајати, али сви они који су замислили да злом, насиљем, крвопролићем, могу да постигну било шта, било где у свету, то ни у ком случају неће успети, навео је владика Иринеј, уз оцену да и Цркву не остављају на миру. Успели су да направе хаос и у Цркви, да покушају да закониту Цркву Украјине – која је у јединству са укупном Руском Православном Црквом – на силу претворе у неку одвојену расколничку заједницу, уз непромишљено учешће цариградског патријарха. Сада, док ми овде разговарамо, разни људи покушавају да насиљем преотму храмове, пошто огромна већина народа у читавој Украјини неће да се одвоји од своје законите Цркве. Као што је руски народ нама помагао у тешким тренуцима наше историје, и ми смо покушали оно мало што можемо. Оно што смо сви чинили у прошлости једни за друге, треба да и данас чинимо. Нико никоме ту није непријатељ, осим оних људи без савести који све то организују, поручио је Епископ бачки. Извор: Епархија бачка
  15. Импресиониран сам брзином којом је Његово Преосвештенство Епископ западноамерички Максим одговорио – за мање од једног дана – на мој коментар, насловљен „Опасни портпароли”, објављен 20. марта, а написан поводом његовог саопштења од 16. марта текуће године. Нисам, међутим, нимало импресиониран ни садржајем његовог муњевитог одговора под насловом „О питањима пастирским и портпаролским” ни онтологијом без етике која из њега провирује, па ни тоном и маниром његовог „дискурса”. Да укратко објасним! Читав одговор је уствари свесна замена тезâ: на моје суштинске примедбе епископ Максим не одговара или одговара делимично и селективно, а притом игнорише моја запажања о могућим крајњим последицама његових ставова. Добар део мога текста представљају и њему упућена питања, не само реторичка већ и стварна, срачуната на разjaшњење како еклисиолошко-канонских претпоставки његовог приступа теми тако и неизбежних закључака који из таквог приступа произилазе. Он та питања заобилази. Ваљда са небопарних висина својих богословских прозрења сматра да и не заслужују неки осврт. А ако их и узме у обзир, доживљава их као напад на њега и на његову еклисиологију. Читав његов методолошки поступак бих описао једним – помало грубим, али упечатљивим – поређењем, чији нисам аутор већ сам га чуо од других: коњ је четвороножна животиња, а зебра је слична четвороножна животиња, па из ових премиса закључујемо да у свом „наративу” можемо да говоримо час о коњу час о зебри, како нам кад одговара. Или, да узмем мало достојанственији пример: човек је, по Платону, „двоножно живо биће без крила”, а представник једне врсте из породице најразвијенијих примата њему је сличан и сродан, како физиолошки тако и еволуционо (ако је веровати „јединој научној теорији”), па их, већ по потреби „дијалога”, можемо повремено подвести и под заједнички именитељ. Укратко, како за себе рече један рашчињени и распамећени лажни „ревнитељ Православља”: „Вољ’ ти Драган, вољ’ ти Антоније!” Његово Преосвештенство у свом одговору преузима улогу невине жртве: он, ето, у оквиру своје службе, а за добро своје Епархије, упућује пастирско писмо својим епархиотима, кад, не лези враже, неочекивано, незван и неизазван, ниоткуд искрсава неки портпарол и ненадлежно интервенише, пренебрегавајући чињеницу да Епархија западноамеричка има законитог архипастира у личности епископа Максима, а не у његовој личности или, могло би се рећи, у једној портпаролској индивидуи која још није доспела до пуног личносног начина постојања и делања. Оваква интерпретација би била умесна и исправна кад би заиста била израз – или бар одраз – чињеничног стања. То, нажалост, није случај: није речени портпарол прозвао и напао владику Максима због његове нормалне архипастирске делатности у месној Цркви којој предстоји у име Христово и „на месту Христовом” него је покушао да се брани од његових прозивки и напада. По владици Максиму, наиме, епископ бачки злоупотребљава портпаролско послушање (на које није сâм себе поставио него га је изабрао Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве), те час „тврди” да је наша Црква „прекинула општење” са једном Православном Црквом, а час „сугерише” да то треба да учини. Ако такво приказивање неке личности (или бар индивидуе, односно потенцијалне личности) и њеног делања није ноторна неистина и „онтологија без етике”, онда ваистину не знам шта јесте. Најзад, у погледу тона и манира у изражавању једне комплетне личности на адресу једне индивидуе која тек треба да еволуира у личност, навешћу да ја, најблажим могућим речником за који сам уопште способан, на самом почетку свог реаговања наглашавам да ми је намера да само укажем на „неке нетачности и погрешне поруке” саопштења од којега је све почело. Заузврат, Преосвећени аутор одговора мене чашћава изразима и синтагмама попут ових: „далеко од истине”, „видовити бачки епископ”, „немогућа мисаона акробатика”, „недобронамерно и апсолутно неосновано”, „неупућени бачки владика”, „маштовити владика Иринеј” који „врши учитавање”, износи „низ оптужби, клевета и инсинуација”, говори „прокрустовски” и „без иједног ваљаног аргумента” о стварима које слабо познаје, а још мање разуме, приписује „неке сасвим друге намере”, „учитава непримерене конотације”, говори речником који „обилује ad hominem заједљивим провокацијама” и тако даље. Али на крају, и поред свега тога, а на срећу дотичног јада од портпарола, он, Епископ западно-амерички, смиреноумно и великодушно, такорећи кенотички, опрашта му, „као и много пута до сада”, и овај „жалосни (ис)пад”. На све ово имам само једну мисао: о теологијо, о духовности, о онтологијо, о истино-љубивости, о расудљивости и трезвености, како ти је име ако не Максим? Напомињем да овде не „учитавам” светог монаха Максима, Исповедника Православља из далеке прошлости, него нашег савременика и саплеменика, а свог сабрата и саслужитеља, епископа Максима, такође исповедника, али исповедника много тога и много чега. Проблем неопштења међу Православним Црквама, нажалост, постоји, и то не само између Фанара и Москве него и између Антиохије и Јерусалима, а на самој ивици је и питање општења између наше, Српске Православне, Цркве, и Румунске Православне Цркве, због сталног и све безобзирнијег упадања ове последње у канонски простор наше Цркве, у епархије тимочку и браничевску. Никакав портпарол не измишља тај проблем, а ниједан епископ, па ма то био и прогресивни епископ западноамерички, не може га превидети. Њега треба решавати саборно, свеправославно, а не на основу измишљених ексклузивних права и повластица само једне помесне Цркве, Цркве цариградске. Ево и последњег – бар засад – питања сабрату епископу Максиму у вези са преписком нас двојице: ко је канонски исправан српски епископ, он или ја, и то не са мога него са цариградскога становишта? Ево о чему се ради! После страшне „малоазијске катастрофе” и изгона свих православних Грка из турске државе двадесетих година прошлог века (осим оних у самом Цариграду, које су Турци насилним путем изгонили касније, у неколико таласâ), тадашњи васељенски патријарх Мелетије Метаксакис, иначе члан једне моћне слободнозидарске ложе, а неко време и патријарх александријски, и архиепископ атински, самоуверени „реформатор Православља” и организатор такозваног свеправославног конгреса у Цариграду 1923. године, „предобрасца” за исто толико „свеправославни” сабор на Криту у наше дане, виновник првог великог раскола у савременом Православљу услед његовог непромишљеног и самовољног увођења такозваног новог календара, претеча патријарха Вартоломеја по односу према сопственој многобројној и верној духовној деци, православним Русима, лансирао је дотад непостојећу теорију (у цариградским патријаршијским издањима из 1921. још је нема, како запажа Сергије Троицки) о наводном превасходству „Васељенскога Трона” над свим осталим аутокефалним Православним Црквама и о његовом ексклузивном праву на јурисдикцију над читавом православном дијаспором широм васељене. Тада је формулисано савремено фанариотско тумачење смисла 28. канона Четвртог васељенског сабора, који се односи на јурисдикцију над „варварским областима”. То тумачење не прихвата нико, буквално нико, од релевантних савремених православних канониста у другим помесним Црквама, а нема га ни код најбољих византијских канониста, Аристина, Зонаре и Валсамона. Не мора по овој ствари мој млађи сабрат, епископ Максим, да верује мени, безначајном портпаролу, не мора ни добром старом Никодиму Милашу, не мора ни руско- -српском канонисти Сергију Троицком, али, за име Бога, нека верује бар епископу Атанасију Јевтићу, преводиоцу и данас бесумње најбољем православном коментатору светих канона! Да се разумемо: нисам ја „антифанариот”, као што нисам ни „филофанариот” по сваку цену, што су ми иначе многи „учитавали” и „спочитавали”. Једноставно, верујем и знам да, колико год да нам је мио Платон (читај: Фанар или, још боље, наша Црква Мајка), милија нам је истина. Цариград ни по ком основу, па ни по слову и духу 28. халкидонског канона, нема никакво посебно право, а поготову нема искључиво право јурисдикције над такозваном православном дијаспором. Али Цариград, Константинопољ, Фанар, Истамбул – како већ ко воли – не само да упорно негује и развија теорију Метаксакиса, Атинагоре и прочих него ју је, на врло перфидан начин, применио на скорашњем Критском сабору. Та теорија, наиме, подразумева да једини прави и канонски епископи у дијаспори јесу њихови епископи, а сви остали, из било које јурисдикције, само су њихови викари или, ако им је то испод части, онда су, до даљњега, толерисани уљези, а не прави епархијски архијереји. У оквиру оваквих схватања, делегација Васељенскога Трона је на Критском сабору, једнострано и самовољно, кришом од свих, изменила титуле архијерејâ помесних Цркава у дијаспори: само њихови архијереји су епископи немачки, аустријски, француски и тако даље, а остали, из других помесних аутокефалних Цркава, јесу епископи непознатог идентитета и статуса, па их стога називају епископима „у Аустрији”, „у Немачкој”, „у Аргентини” и тако даље, дакле без титуле, без епархије. Тако су, без саборске расправе и одлуке, само представници Цариграда, Константинопоља, Фанара, Истамбула – како већ ко воли – означени као епископи ове или оне области, а сви други као гостујући епископи у овој или оној области. Тако је и наш епископ Максим означен као „епископ у Лос Анђелесу и Калифорнији”, а не као пуноправни епархијски епископ западноамерички Српске Православне Цркве, али му то није било сметња да, за разлику од огромне већине присутних српских епископа, њих двадесет, стави свој потпис под документ по којем он сâм јесте само толерисани неканонски „епископ у Западној Америци”. У знак захвалности, он је убеђени – готово професионални – апологет фанариотских експеримената и црквено-нецрквених иницијатива. Аферим! По други пут питам и себе и друге: чега је, пре свега, заговорник и чији је гласноговорник – илити портпарол – Преосвештени велеучени господин Максим Васиљевић? Извор: Епархија бачка
  16. Надамо се да ће нам Русија помоћи да сачувамо Косово, које је српски Јерусалим, рекао је данас Патријарх српски г. Иринеј, који је са представницима компаније „Гаспромњефт“ потписао споразум о наставку руског учешћа у извођењу радова на унутрашњој мозаичкој декорацији Храма Светог Саве. Патријарх је подсетио да је Русија кроз векове помагала Србији, приметивши да је руски народ моћан и велики, а српски мали, „али има ту срећу да свој мали чамац везује за велики руски брод“. Руски престо је, према речима Патријарха Иринеја, увек имао разумевања за наше потребе и притицао нам у помоћ кад смо били у најтрагичнијем тренутку, а захваљујући цару Николају Другом Србија је опстала 1915/16. године. Онда кад нам Русија није могла помоћи онолико колико смо очекивали, како је рекао, није нам никад одмогла, за разлику од наших других савезника. „И данас се Србија налази у доста тешком положају, окружена бившим пријатељима. Зато нам је руска помоћ потребна и ми ту помоћ очекујемо, пре свега да сачувамо Косово које је за наш народ српски Јерусалим и света земља. Све што је вредно у српској култури тамо има свој почетак. Не можемо се никад одрећи Косова и надамо се да ће нам у томе помоћи Русија колико може – а може много“, навео је Патријарх српски г. Иринеј. Он је констатовао да некадашњи пријатељи Србије данас заборављају то пријатељство и савезништво. „Ми смо увек били на правој страни, а данас праве стране нема. Бивши пријатељи показују своје друго лице и неки свој интерес који није у правди“, додао је Патријарх Иринеј. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. У више помесних Православних Цркава став Српске Православне Цркве наилази на одобравање и честитање. Ипак, код неких који су нам писали јавља се недоумица да ли то наша Црква прекида општење са Васељенским Патријархом јер је он први саслуживао са Епифанијем, човеком без благодати архијерејства, позивајући се на своја права и привилегије Првога и некако превиђајући – привремено, надам се – реч Христову да је у Цркви први онај ко хоће да свима буде слуга, по угледу на Њега, Првога у апсолутном смислу, али Првога Који није дошао да Му служе него да служи и да живот Свој положи за многе, за све. Неки сајтови, штавише, било из неразумевања било из рђаве намере, тврде, ни мање ни више, него да је наша Црква прекинула општење са Цариградском Црквом у целини. У вези с тим нудим следећа размишљања и објашњења. Општење међу Црквама се не прекида тек тако. Лако га је прекинути, али много теже га је васпоставити. О прекиду општења са Цариградом у синодском тексту уопште нема помена. Ни Московска Патријаршија, упркос прекиду у знак свог најоштријег протеста због поступка Цариграда у Украјини, ипак не иде до краја – задржава, бар делимично, општење са Светом Гором, у првом реду са манастиром Светог Пантелејмона. Уосталом, и у самој Цариградској Патријаршији има истакнутих архијереја и теолога који нису сагласни са акцијом Светејшег патријарха Вартоломеја у Украјини (пример: митрополит Калист Вер). Пред оваквим изазовима и искушењима не поступа се исхитрено него са расуђивањем, у нади да ће благодат Духа Светог ускоро исцелити наше немоћи. Истовремено, међутим, не може се пренебрегнути општеобавезујућа канонска норма да нема општења са изопштенима, што ће рећи са онима који су добровољно и самовољно лишили себе благодатне заједнице. Не може се и не сме се брисати суштинска разлика између Цркве и раскола, између законитих наследника светих апостола и „самосветих” самозванаца. Притом је посреди однос према појединцима у епископату, клиру и народу, а не према Црквама као таквим. Стога наш Свети Синод указује, одговорно и благовремено, на ову канонску норму и позива на њену примену, али без журбе, са расуђивањем, чинећи све што је могуће да Господ врати Цркви благодатни дар јединства. Стога и каже да препоручује својим јерарсима и клирицима да се клоне општења са онима који су у очигледном канонском проблему (дакле, не захтева и не наређује да обавезно и неизоставно прекину општење, и то одмах, пре саборног и саборског одлучивања). Уосталом, тако крупна, тешка и далекосежна одлука каква би била одлука о прекиду општења излази из оквира надлежности Синода: њу може донети само Сабор свих архијереја. По мом скромном личном мишљењу, синодска препорука значи да ће они који је буду примењивали ићи путем освештане канонске акривије, док ће они који је засад не примењују бити на путу легитимне канонске икономије. Чиме ће се све завршити, Бог једини зна. Ако помесне Православне Цркве одоле свим притисцима који су за очекивање и остану при досадашњем заједничком ставу да не признају Денисенка, Думенка и осталу дружину, то ће у пракси значити општу сагласност са принципијелним ставом наше Цркве. Ако пак неке Цркве попусте, то ће неминовно проузроковати крај икономијског периода наде и ишчекивања и почетак велике смутње, са још крхкијим јединством, чак и у окриљу једне те исте помесне Цркве. Биће то увод у дуготрајни канонски хаос, а можда, не дао Бог, и у доктринарне, еклисиолошке несугласице и спорове. Када раскол прате догматске међусобице, онда се оне временом само заоштравају, а раскол продубљује, тако да, уколико раскол потраје, само Дух Свети може уклонити раздоре међу Црквама. Историја Цркве је препуна примерâ који ову жалосну истину потврђују. Дај Боже да нам она буде учитељица живота, те да се поново зацари јединство, мир, слога и љубав међу Црквама Божјим, а понајпре међу њиховим предстојатељима, архипастирима и пастирима, призваним да буду следбеници јединог Доброг Пастира, Господа нашег Исуса Христа! Епископ новосадски и бачки др Иринеј Извор: Епархија бачка
  18. У више помесних Православних Цркава став Српске Православне Цркве наилази на одобравање и честитање. Ипак, код неких који су нам писали јавља се недоумица да ли то наша Црква прекида општење са Васељенским Патријархом јер је он први саслуживао са Епифанијем, човеком без благодати архијерејства, позивајући се на своја права и привилегије Првога и некако превиђајући – привремено, надам се – реч Христову да је у Цркви први онај ко хоће да свима буде слуга, по угледу на Њега, Првога у апсолутном смислу, али Првога Који није дошао да Му служе него да служи и да живот Свој положи за многе, за све. Неки сајтови, штавише, било из неразумевања било из рђаве намере, тврде, ни мање ни више, него да је наша Црква прекинула општење са Цариградском Црквом у целини. У вези с тим нудим следећа размишљања и објашњења. Општење међу Црквама се не прекида тек тако. Лако га је прекинути, али много теже га је васпоставити. О прекиду општења са Цариградом у синодском тексту уопште нема помена. Ни Московска Патријаршија, упркос прекиду у знак свог најоштријег протеста због поступка Цариграда у Украјини, ипак не иде до краја – задржава, бар делимично, општење са Светом Гором, у првом реду са манастиром Светог Пантелејмона. Уосталом, и у самој Цариградској Патријаршији има истакнутих архијереја и теолога који нису сагласни са акцијом Светејшег патријарха Вартоломеја у Украјини (пример: митрополит Калист Вер). Пред оваквим изазовима и искушењима не поступа се исхитрено него са расуђивањем, у нади да ће благодат Духа Светог ускоро исцелити наше немоћи. Истовремено, међутим, не може се пренебрегнути општеобавезујућа канонска норма да нема општења са изопштенима, што ће рећи са онима који су добровољно и самовољно лишили себе благодатне заједнице. Не може се и не сме се брисати суштинска разлика између Цркве и раскола, између законитих наследника светих апостола и „самосветих” самозванаца. Притом је посреди однос према појединцима у епископату, клиру и народу, а не према Црквама као таквим. Стога наш Свети Синод указује, одговорно и благовремено, на ову канонску норму и позива на њену примену, али без журбе, са расуђивањем, чинећи све што је могуће да Господ врати Цркви благодатни дар јединства. Стога и каже да препоручује својим јерарсима и клирицима да се клоне општења са онима који су у очигледном канонском проблему (дакле, не захтева и не наређује да обавезно и неизоставно прекину општење, и то одмах, пре саборног и саборског одлучивања). Уосталом, тако крупна, тешка и далекосежна одлука каква би била одлука о прекиду општења излази из оквира надлежности Синода: њу може донети само Сабор свих архијереја. По мом скромном личном мишљењу, синодска препорука значи да ће они који је буду примењивали ићи путем освештане канонске акривије, док ће они који је засад не примењују бити на путу легитимне канонске икономије. Чиме ће се све завршити, Бог једини зна. Ако помесне Православне Цркве одоле свим притисцима који су за очекивање и остану при досадашњем заједничком ставу да не признају Денисенка, Думенка и осталу дружину, то ће у пракси значити општу сагласност са принципијелним ставом наше Цркве. Ако пак неке Цркве попусте, то ће неминовно проузроковати крај икономијског периода наде и ишчекивања и почетак велике смутње, са још крхкијим јединством, чак и у окриљу једне те исте помесне Цркве. Биће то увод у дуготрајни канонски хаос, а можда, не дао Бог, и у доктринарне, еклисиолошке несугласице и спорове. Када раскол прате догматске међусобице, онда се оне временом само заоштравају, а раскол продубљује, тако да, уколико раскол потраје, само Дух Свети може уклонити раздоре међу Црквама. Историја Цркве је препуна примерâ који ову жалосну истину потврђују. Дај Боже да нам она буде учитељица живота, те да се поново зацари јединство, мир, слога и љубав међу Црквама Божјим, а понајпре међу њиховим предстојатељима, архипастирима и пастирима, призваним да буду следбеници јединог Доброг Пастира, Господа нашег Исуса Христа! Епископ новосадски и бачки др Иринеј Извор: Епархија бачка View full Странице
  19. Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служио је у недељу сиропусну свету Архијерејску Литургију у храму Покрова Пресвете Богородице у Београду. Његовој Светости саслуживали су Преосвећени Епископ крушевачки Г. Давид, свештенство храма, архијепископије и из других епархија, уз присуство многобројних парохијана. Пре него што је приступио причешћивању верног народа, Његова Светост је нагласио да се треба озбиљно припремити молитвом и приступити Светим Тајнама, а не зато, како се у народу каже, што се ваља. На крају Литургије Свјатјеши се обратио верном народу беседом о Великом Посту и његовом значају за све нас.
  20. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј говорио је 16. фебруара 2019. године у свечаној дворани Матице српске у Новом Саду поводом великог јубилеја Српске Православне Цркве на тему Осам векова Српске Цркве. -ФОТОГАЛЕРИЈА- На традиционалној свечаној седници уприличеној поводом 193. годишњице најстарије српске књижевне, културне и научне институције, владика Иринеј је казао да се аутокефалија више не јавља у улози чиниоца и градитеља јединства у Телу Православне Цркве, него да све чешће представља камен спотицања. -Аутокефални статус једне Цркве значи да та помесна Црква не зависи од неког већег црквеног центра, односно да одлуке њене јерархије не подлежу одобрењу или потврди од стране другог црквеног центра. То је суштина аутокефалије. Разни други параметри, елементи који се повремено спомињу, у ствари су сви другостепени. То посебно важи за гледиште по којем аутокефалност неке помесне Цркве мора нужно да одражава одређене националне интересе, државне аспирације, политичке тежње или, штавише, да она првенствено и служи таквим циљевима и програмима. Ова димензија није првобитно садржана у појму аутокефалије, него представља накнадну, релативно скорашњу наслагу у њему. Управо она и јесте главни узрок данашње кризе институције аутокефалности, навео је Епископ бачки Иринеј. -Наш Свети Сава је добио пуну и праву аутокефалију, а не некакву крњу, несавршену. То данас није свима јасно зато што се аутокефалија схвата као црквени облик суверенитета: што је за државу суверенитет, то би требало да је аутокефалност за Цркву. То није исправан утисак. Аутокефалија, и она првобитна и ова Светосавска, била je независна од државне власти. Иако је постојао пројекат да се, где год је то могуће, административне линије црквених јединица поклапају са политичким или државним, то није био увек закон. Суштински, потреба Цркве је увек имала превагу над диктатом државе. Данас, при покретању иницијативâ и доношењу одлукâ о евентуалном признавању аутокефалног статуса некој или некима од помесних Цркава, морамо свесно занемарити све политичке мотиве, идеолошке поставке и државне утицаје, јер они расцрквењују и обесмишљавају сâм појам аутокефалије, у пракси разарају вековни црквени поредак и угрожавају устројство, јединство и само биће Православне Цркве. Теорија да мора бити једна држава, једна нација, једна Црква, један језик, потпуно је неприхватљива. Црква мора да чува и сачува своју слободу, слободу којом ју је Христос ослободио. Црквом не могу да управљају никакви председници држава, једина Глава Цркве јесте Богочовек Исус Христос. Неопходни су истински духовници, пастири и прави хришћани. Од сваке опасности споља, за Цркву су опаснији унутрашњи вукови у овчијој кожи и формални верници. Њој су насушно потребни онакви архипастири какви су били, у своме времену, наш Свети Сава или руски свети патријарх Тихон, поручио је владика Иринеј. У оквиру свечаности, проф. др Драган Станић, председник Матице српское, честитао је песнику из Бањалуке г. Зорану Костићу, добитнику Змајеве награде Матице српске за 2018. годину, за збирку песама под насловом Пулсквамперфекта. Најзначајнију песничку награду и најдуговечније књижевно признање Матица српска је установила 1953. године у спомен на песника Јована Јовановића Змаја, поводом 120. годишњице његовог рођења, а досадашњи добитници чине врхунску антологију српског песништва. Аутор збирке песама је навео да књижевност настаје у оквирима једног језика и да су ту границе. -Могу нас оптуживати за великосрпски тон, ја не сматрам да је то тако, јер границе заправо одређује језик. Моју књигу посветио сам страдању српског језика, истакао је песник Зоран Костић. О награђеној књизи говорио је песник Ђорђо Сладоје, а стихове је казивао драмски уметник Небојша Кундачина. Књигу Пулсквамперфекта објавила је Књижевна задруга Српског националног савјета из Подгорице. Свечаној седници у Матици српској је присуствовао епископ Јован (Пурић). Извор: Српска Православна Црква
  21. Српски патријарх Иринеј је прошле недеље допутовао у Москву заједно с низом поглавара других Помесних Православних Цркава света на прославу десетогодишњице избрања патријарха Кирила. Главна тема разговора јерарха била је ситуација у којој се налазе верници у Украјини где је на иницијативу државних власти и уз подршку Цариградске патријаршије створена нова црквена структура која се ослања на оне који се налазе у расколу с Руском Православном Црквом. Патријарх Иринеј је недвосмислено изјавио да је оваква ситуација неприхватљива и да он подржава канонску Украјинску Православну Цркву. Пред крај посете дао је ексклузивни интервју за РИА Новости, поделио је с нама своје мишљење о украјинском проблему у православном свету, о томе што је Цариград дозволио склапање „другог брака“ свештеницима, о ситуацији на Косову и могућности канонизације претходника – патријарха Павла. Разговор је водио Сергеј Стефанов. — Ваша Светости, да ли су постигнути неки прелиминарни договори о ситуацији у Украјини у току преговора у Москви у којима су учествовале делегације већине Помесних Цркава? Како ће се даље деловати? — Програм нашег боравка у Москви је био прилично богат, осим тога, сви смо могли да чујемо поздравне говоре, а нисмо имали веће могућности за разматрање. Међутим, сви осећамо тежину овог проблема. Оно што се дешава у Украјини уништава нашу породицу. То није нека спољашња појава – то је нешто што се дешава управо унутра, у самој породици православних Цркава. Очекивао сам више поглавара других Цркава – да се сретнемо у Москви и да размотримо оно што се дешавало и што се дешава у Украјини. Нажалост, многи поглавари нису допутовали лично – послали су своје представнике. И само сам с Његовом Светошћу патријархом Кирилом имао прилике да прилично детаљно поразговарам о овим питањима. Међутим, то остаје потреба нашег времена и блиске будућности – да сви детаљније размотримо проблем у Украјини. Треба се разабрати и видети до које мере ова подела може доћи и какве ће бити неминовне последице. Нажалост, ове последице су већ очигледне и осећамо плодове те поделе. — На Атону који припада јурисдикцији Цариграда налази се један српски манастир – Хиландар. Да ли Вам је познато какво је расположење атонских монаха у вези с најновијим поступцима Патријарха цариградског у Украјини? — Засад немамо никаквих нових података из манастира Хиландар. Али сам уверен да су наша браћа на Атону заједно с нама, са својом Црквом. Не мислим да би они могли заузети неки други став који се разликује од става наше, Српске Цркве. — А како оцењујете другу недавну одлуку Цариградске патријаршије, односно дозволу свештеницима за склапање другог брака? — Ова одлука нас је веома зачудила, зато што противречи свим постојећим канонским нормама. Нажалост, то карактерише наше време и говори о искушењима кроз које Црква пролази. — Каква је тренутна ситуација на Косову? Како се српско друштво и Српска Православна Црква односе према идеји поделе Косова на два дела – српски и албански? — Косово је наша велика рана. Петсто година смо га бранили од Турака и од свих оних који су хтели да нам га одузму. Косово није само географски појам, то је наша alma mater, наша колевка. Све што је повезано с историјом, духовношћу и светим предањем Срба налази се на Косову и Метохији. Подела Косова о којој неки говоре и нове границе – нису прихватљиви за Српску Православну Цркву и већину српског народа. Србија без Косова и Метохије није Србија. Као што човек којем је извађено срце више није жив човек. Сматрамо да треба поштовати резолуцију Савета безбедности 1244 и обезбедити албанском народу потпуну слободу и аутономију – све оно што је, узгред речено, имао и раније. Али је притом неопходно да територија Косова и Метохије остане у границама Србије. То је став наше Цркве. И овај став је недавно формулисао наш Архијерејски сабор. — У Србији и ван њених граница влада велико поштовање Вашег претходника, патријарха Павла. Да ли се међу верницима разматра могућност његове канонизације? — Његова Светост патријарх Павле је заиста јединствена личност у историји нашег народа и наше Цркве. Он је био скроман човек у току целог свог живота. И како је започео монашки подвиг, тако га је и завршио као патријарх. То је био поглавар који ни од кога није очекивао никакву помоћ. Народни човек којег је народ прихватио као свог, рођеног, што су сви јасно могли да виде на дан његове сахране. Био је изузетно мудар. Није много говорио, али је оно што је говорио ушло у наше пословице и крилатице које Срби данас користе као народну мудрост. Написао је неколико врло значајних књига. На његовом гробу у манастиру Раковица увек има много народа. Срби му се заиста моле, обраћају му се као свецу. Шта ће се даље дешавати, да ли ће Црква извршити званичну канонизацију или неће – показаће време. Али како год да се питање реши он је свет човек. Извор: Православие.ру
  22. Подела Косова и нове границе, о чему неки говоре, за Српску православну цркву, али и за већину становништва, нису прихватљиво решење – Србија без Косова и Метохије није Србија, изјавио је Патријарх српски г. Иринеј у интервјуу за руску агенцију „РИА Новости“. „Као човек када му изваде срце, он више није жив човек“, рекао је Патријарх током своје посете Москви. Он је истакао да је став Србије и СПЦ да се у потпуности поштује резолуција Савета безбедности Уједињених нација 1244 – да се осигура албанском народу пуна слобода и аутономија, али да територија Косова и Метохије остане у оквирима Србије. „То је став наше Цркве, а тај став је формулисао и недавни Свети архијерејски сабор СПЦ“, додао је. Патријарх Иринеј се осврнуо и на питање стварања „нове цркве“ у Украјини, рекавши да тек предстоји да се увиди до чега ће та подела довести и какве ће бити крајње последице. „Нажалост, већ су одређене последице очигледне и плодове те поделе осећамо“, истакао је. Упитан да прокоментарише хоће ли српски манастир Хиландар на Светој гори, који се налази под јурисдикцијом Цариградске патријаршије признати нову Украјинску православну цркву, Патријарх је рекао да Српска православна црква не располаже новим информацијама по том питању, као и да се нада да ће тамошњи монаси остати при ставу који заступа и СПЦ. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  23. -Разговор недеље: Патријарх српски Иринеј. Аутор: Јелена Чалија- Нисмо могли лепше да започнемо разговор за наш најстарији дневни лист, него речима о најславнијем и најсветијем из рода нашег и о његовом наслеђу. И „Политика”, која је управо прославила 115. годину излажења, драгоцени је део духовног и културног наслеђа Светог Саве. „Политика” је изузетно важна јер је, на пример, једна од српских дневних новина која се одупире нападу шунда, таблоидног новинарства на српску културу, заправо на душу српског народа. На тај начин, чувајући нашу културу, јавну реч, српско писмо, сведоци смо да се најважнији српски дневни лист са својим новинарима и посленицима учио и научио од Светог Саве. А величину и значај његове личности и дела, можемо да посматрамо с различитих страна, кроз кључни допринос у многим областима: теологији и философији, архитектури и грађевинарству, политици и дипломатији, уметности и књижевности, медицини... У неким од побројаних области, он сам се остварио кроз Богом му дароване таленте, а у другим је створио услове и атмосферу у друштву за свеобухватни развој и напредак. Чини ми се да би било довољно рећи само то да је први поглавар аутокефалне Српске Цркве у исто време и зачетник осамостаљене српске књижевности. Та два процеса кључна за самосталност српске културе и њено трајно укључивање у светску културу, вољом Божјом, одиграла су се преко једне личности, преко Светог Саве. И да, напокон, речима овог анђела Српске Цркве и народа кажем шта данас од њега можемо да научимо. „Трудом својим све ћете стећи”, учио је Свети Сава савременике. Дакле, и данас нам он исто поручује: трудите се око сваког доброг дела и не одустајте. Било да се ради о напретку личном, било породичном, о напретку заједнице села, града, улице у којој живите, а поготово српских држава. Будите вредни, трудите се, а Господ ће, молитвама Светог Саве, и када не видите резултате вашег труда и рада, благословити оно што предузимате. Како ће бити обележен велики јубилеј Српске Православне Цркве: да ли је већ познато ко ће од православних патријараха присуствовати централном обележавању почетком октобра? Значај и карактер јубилеја условљавају и начин његовог обележавања. На првом месту, осам векова од дароване аутокефалије Српској Цркви прославиће се хришћански и молитвено. Добивши титулу архиепископа све српске и поморске земље, Свети Сава је своју архипастирску службу започео у Дому Спасовом, у манастиру Жичи. У тој светињи, нашем првом црквеном средишту, српски архијереји, наш Свети сабор, почетком октобра месеца, сабраће се око Престола Божјег, да би тако велику годишњицу прославила и земаљска и небеска Србија, са Светим Савом на челу и свим светима из рода нашег. Свету службу ћемо потом служити и у Пећкој патријаршији, нашем древном и историјском седишту. Прослава је већ почела на нашем Богословском факултету који је претходног месеца организовао међународни научни скуп посвећен самосталности и осмовековном доприносу Српске Православне Цркве историји, теологији и култури српског народа. Планирано је и мноштво изложби, концерата, академија, како оних у престоници, тако и широм епархија Српске Православне Цркве у земљи и дијаспори. Користим ову прилику да честитам свем српству овај диван и велики јубилеј, који сваки Србин и свака Српкиња треба да доживи као празник. Једно од најозбиљнијих питања с којима се суочава наша држава али и Српска Православна Црква јесте питање Косова и Метохије. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве почетком новембра поновио је став да се ни по коју цену не сме довести у питање пуни суверенитет и интегритет Србије на Косову и Метохији. У међувремену, догодили су се проблеми са увођењем такса од 100 одсто на српске производе, најаве укидања границе између Албаније и Косова и Метохије. Како гледате на те најновије притиске на наш народ и нашу државу који се несумњиво појачавају? Појачавање тих спољних притисака треба да доведе до снажнијег јединства народа и државе у одбрани суверених права и интегритета државе. То јединство не би требало да нарушавају унутрашње размирице. Социјални проблеми и незадовољство, које постоје код неких слојева друштва, не треба да цепају народно биће, посебно имајући у виду истовремено оснивање још једне албанске војске, спречавање снабдевања српских установа, болница, школа и другог на Косову и Метохији. Са великом бригом сам пратио недавне демонстрације на улицама Бањалуке. Они који не желе добро Републици Српској и српском народу, тада су били задовољни. Не видим да ће бити користи за народ ни од подстицања на такве протесте у Београду и широм Србије. Можда неко не види или не жели да види, али сви ти процеси јесу повезани. Држава и државни органи имају обавезу да се више ангажују на стварању демократске атмосфере, мира и сарадње у друштву, на решавању проблема свих слојева, поготово оних који својим високим образовањем и знањем треба да буду узор свима. Као што је са гаранцијама светских сила основана Република Српска, молим се Богу и надам се да ће доћи час када ће вође тих држава прихватити чињеницу да српски народ никада неће одустати од Косова и Метохије, своје заветне земље, и да ће заједно са Русијом, нашом савезницом и заштитницом, нашим државним вођством и представницима Албанаца усагласити решење по коме ће оба народа наставити да живе у миру. Какви Вама извештаји стижу с Косова и Метохије од нашег свештенства и монаштва, из Епархије рашко-призренске? Како изгледа њихов свакодневни живот и борба за очување наших светиња? Када год могу и лично боравим на Косову и Метохији, јер је седиште Српске Православне Цркве у Пећкој Патријаршији, а тај наш манастир је ставропигијални, у непосредној надлежности патријарха. Тада чујем и видим шта се догађа с нашим људима и северно и јужно од реке Ибар. Већина нашег народа у осталим деловима Србије, као и свуда по свету где живи слободно, не може да појми да код народа и свештенства постоји стална стрепња за сутрашњи дан, за безбедност деце, кућа, светиња... С тим се наш народ тамо, нажалост, саживео, јер на Косову и Метохији је тако од ропства под османском влашћу, која је најмила планинска племена да буду крвници поробљеним хришћанима. Зулум је настављен и за време два светска рата. Проблеми су сакривани током полувековне владавине југословенских комуниста. Сведочанство о томе је и обимна књига блаженог спомена патријарха Павла, под насловом „Извештаји с распетог Косова и Метохије”, хроника непрестаног насиља и прогона Срба у време Титове Југославије. Али, одговорност је и наша, српска. Удаљавали смо се од Бога, Цркве, Српства. Удаљавали смо се сами од себе. Све нам је било, а некима и данас јесте, прече од Српства и Православља. Бог увек оставља прилику и на различите начине нас позива да се покајемо и исправимо: да будемо јединствени у заштити свог народа и својих светиња на Косову и Метохији. Најважније је да не будемо малодушни, да се унапред не предајемо. На крају, Господ Бог је господар историје. Будимо верни Богу и Цркви, Светом Сави и цару Лазару – а Бог нас неће заборавити, ни нас, ни наше Косово, ни нашу Метохију! Као што је с гаранцијама светских сила основана Република Српска, молим се Богу и надам се да ће доћи час када ће вође тих држава прихватити чињеницу да српски народ никада неће одустати од Косова и Метохије, своје заветне земље, и да ће заједно с Русијом, нашом савезницом и заштитницом, нашим државним вођством и представницима Албанаца усагласити решење по коме ће оба народа наставити да живе у миру Велико искушење за православни свет свакако представља недавно давање томоса о аутокефалности новоформираној православној цркви у Украјини, који је потписао васељенски патријарх Вартоломеј. Српска Православна Црква више пута је указала да и раније одлуке у вези с „украјинским питањем” представљају кршење канонског поретка. Колико је стварна опасност да на овај начин буде „решено” питање неканонских и непризнатих црквених структура пре свега у Македонији, а можда и у Црној Гори и какав је став Српске Православне Цркве у вези с овим структурама у две суседне државе? Добро сте истакли да је наша Црква благовремено реаговала и указивала на кршење светих канона. Осећам обавезу да поновим да ми нисмо ни против Грка, ни против Руса, ни за Грке, ни за Русе. Српска Црква је искључиво за поштовање светих канона и вековног поретка установљеног тим канонима, што једноставно значи да смо и за једне и за друге. Наравно да смо за Русе и Руску Православну Цркву, једнокрвну браћу и сестре, који нам вековима помажу у тешким околностима. Али, наравно и да смо за нашу Мајку Цркву, Цариградску Патријаршију која нам је пре осам векова дала самосталност и ми смо од тада, као и друге аутокефалне Цркве, укључујући и Цариградску Цркву, међу собом равноправни. Патријарх наше Мајке Цркве је први међу једнакима. Српска Црква, а верујем ни друге Православне Цркве, неће прихватити неког православног папу. Уколико би прихватиле престале би да буду православне. Српска црква не прихвата, нити ће прихватити легализовање раскола у Украјини, као законитог стања, а поготово неће прихватити уколико се такве амбиције покажу на њеном канонском подручју. Оно што је Цариград урадио у Кијеву, мајци руских градова, за Српску Цркву је ништавно. Украјина има своју канонску Цркву која има свог законитог поглавара митрополита Онуфрија. Друге не познајемо и нећемо их упознати. У Фанару знају да је у окриљу Српске Православне Цркве аутономна Охридска архиепископија, која има свог поглавара архиепископа Јована и ту са становишта канона, могућности спасења верних, вршења светих тајни не постоји ниједан проблем ни за кога. Било да себе сматра Србином, било Македонцем, Северномакедонцем, Бугарином, Ромом, Грком, свеједно. Сви могу да приступе чаши спасења. Стога не видим да постоји могућност за било какав изговор за уплитање у канонску територију Српске Цркве. То би била нека псеудодуховна верзија НАТО „милосрдног анђела”. Тек је у Црној Гори све јасно. То јесте друга држава и с тим немамо проблем. Али сви православни верници тамо припадају Српској Православној Цркви и, осим једног броја Руса који у Црној Гори развијају бизнис и тако унапређују државу, готово сви су Срби. Шта би ту било ко имао да тражи? Какви су односи с другим хришћанским Црквама, пре свега с Римокатоличком Црквом и Ватиканом? Колико црквена дипломатија може да помогне у ширењу свести међу европским државама о значају Косова и Метохије за нашу Цркву и наш народ? Односи с Римокатоличком Црквом се одвијају на више нивоа. На нивоу парохија, градова и села, где се ми, мислим на Бачку и Банат где има највише браће римокатолика, трудимо да им и у црквеном животу, али и у друштвеном животу, уопште ништа не недостаје. Да не буду ометани ни у чему, да Србију доживљавају као своју државу. То је став и наших епископа у тим епархијама, свештеника, а такав је став и наше државе. Уколико, у том погледу, нисмо у нечему успели, и наши се суграђани римокатолици, не осећају конформно, сви до којих то стоји, треба да се, у оквиру расположивих могућности, труде се да то исправи. Лично бих био пресрећан уколико би такав став имало вођство Римокатоличке Цркве у Хрватској и Босни и Херцеговини. У Хрватској постоје охрабрујући знаци да има и нових ветрова и да ће се ситуација поправљати. Наше људе понекад обесхрабри чињеница да се различите проусташке агитације, лажирање историје, страдања у Јасеновцу и слично, одржавају у просторијама Римокатоличке Цркве у Загребу и другим местима. Али, наша Црква у Републици Хрватској, њени млади епископи и свештеници, моли се за добро и ради за добро свих и да би свима било боље. Молим се Богу да њихове молитве и њихов рад, као и молитве и дела браће римокатолика, донесу добро свима у тој држави. Односи Српске Цркве с Ватиканом или Светом столицом унапређени су кроз дијалог који се одвија на више нивоа: кроз сусрете, разговоре и размену мишљења Синодових тела с државним секретарима и ватиканским званичницима, кроз учешће представника Српске Цркве у мешовитој комисији за дијалог две Цркве; на академском нивоу кроз сарадњу Богословског факултета с Латеранским универзитетом, кроз научна истраживања и сарадњу Патријаршијске библиотеке с Архивом Ватикана. Генерално има ствари у којима се слажемо, али има и оних других. Лично, високо ценим одлуку папе Фрање да одбаци унију, а посебно приступ сагледавању питања улоге кардинала Степинца, на чему сам и лично захвалан. Морамо ценити и став Ватикана који није признао лажну државу Косово. Како видите место и улогу Српске Православне Цркве у савременом српском друштву? Где је већ дала свој значајни допринос друштву, а где би могла да ојача своју улогу? На овако важно и сложено питање одговор би морао бити опширан макар колико наш данашњи разговор. Стога ћу покушати да кроз пар кратких примера одговорим какво, по мишљењу српског патријарха, треба да буде место Цркве у друштву. С том мишљу сам и почео данашњи разговор с вама, указујући да је и „Политика” са својим крштеним посленицима део духовног и културног наслеђа Светог Саве, што значи део Цркве. Или, пре извесног времена, новинар из Загреба, римокатолик, искрен, и рекао бих и честит човек, питао ме је: зашто се у установама и предузећима ломи славски колач, да ли је то злоупотреба? Рекао сам му да је човек јединствена личност и да није хришћанин само у храму или код куће, по подне приватно, него је хришћанин који тако живи и поступа увек и свуда. А Срби, и ако нису учили веронауку, славили су крсну славу и тако у срце усадили суштину вере, да је Христос увек између нас и с нама. Стога славе свеца заштитника и у дому, и у предузећу, војсци, школи. Зато и јесте Христос увек с нама, с православним Србима. Зато смо и опстали што је Он с нама и ми с Њим. Или опет, уобичајено је да се каже у медијима: Српска Православна Црква и њени верници, мислећи ваљда при томе да су Црква владике, монаси и свештеници, а верници су нешто друго. Не, сви смо Црква Православна. Владике, свештеници, народ, сви смо Црква. И када указујемо, као данас, да личне или интересе мање групе не треба стављати испред интереса државе или Косова и Метохије, ми се обраћамо нашој верној деци. Исто и када од одговорних тражимо да осујете тровање народа шундом и порнографијом у медијима, то указујемо деци наше Цркве, и мислимо да о томе треба да воде бригу као одговорни људи, хришћани и родитељи. И слично... Значи Црква смо Христова, и ми који се данас молимо, радимо, волимо, васпитавамо, спасавамо, заједно с нашим прецима од Светог Саве Немањића, па и пре њега. И увек смо део Цркве, не само у храму, него и на послу, на улици, школи, па и у кафани, увек треба да поступамо као хришћани, као верна деца Светог Саве. У то име, честитам свима данашњи празник, са жељом да се у овој јубиларној години сви поучимо делом првог српског архиепископа. Извор: Српска Православна Црква
  24. На духовну радост посетиоца програма Светосавске недеље, у петак 25. јануара 2019. године, у Задужбини Душана Радића у просторијама Српског културног центра Свети Сава у Суботици, одржана је Духовна трибина на којој је у част великог јубилеја, Његово Преосвештенство Епископ бачки Господин Иринеј говорио о Осам векова аутокефалности Српске православне цркве (1219-2019). Звучни запис предавања -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Радио Славословље
×
×
  • Create New...