Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'иринеј:'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 154 results

  1. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј говорио је 16. фебруара 2019. године у свечаној дворани Матице српске у Новом Саду поводом великог јубилеја Српске Православне Цркве на тему Осам векова Српске Цркве. -ФОТОГАЛЕРИЈА- На традиционалној свечаној седници уприличеној поводом 193. годишњице најстарије српске књижевне, културне и научне институције, владика Иринеј је казао да се аутокефалија више не јавља у улози чиниоца и градитеља јединства у Телу Православне Цркве, него да све чешће представља камен спотицања. -Аутокефални статус једне Цркве значи да та помесна Црква не зависи од неког већег црквеног центра, односно да одлуке њене јерархије не подлежу одобрењу или потврди од стране другог црквеног центра. То је суштина аутокефалије. Разни други параметри, елементи који се повремено спомињу, у ствари су сви другостепени. То посебно важи за гледиште по којем аутокефалност неке помесне Цркве мора нужно да одражава одређене националне интересе, државне аспирације, политичке тежње или, штавише, да она првенствено и служи таквим циљевима и програмима. Ова димензија није првобитно садржана у појму аутокефалије, него представља накнадну, релативно скорашњу наслагу у њему. Управо она и јесте главни узрок данашње кризе институције аутокефалности, навео је Епископ бачки Иринеј. -Наш Свети Сава је добио пуну и праву аутокефалију, а не некакву крњу, несавршену. То данас није свима јасно зато што се аутокефалија схвата као црквени облик суверенитета: што је за државу суверенитет, то би требало да је аутокефалност за Цркву. То није исправан утисак. Аутокефалија, и она првобитна и ова Светосавска, била je независна од државне власти. Иако је постојао пројекат да се, где год је то могуће, административне линије црквених јединица поклапају са политичким или државним, то није био увек закон. Суштински, потреба Цркве је увек имала превагу над диктатом државе. Данас, при покретању иницијативâ и доношењу одлукâ о евентуалном признавању аутокефалног статуса некој или некима од помесних Цркава, морамо свесно занемарити све политичке мотиве, идеолошке поставке и државне утицаје, јер они расцрквењују и обесмишљавају сâм појам аутокефалије, у пракси разарају вековни црквени поредак и угрожавају устројство, јединство и само биће Православне Цркве. Теорија да мора бити једна држава, једна нација, једна Црква, један језик, потпуно је неприхватљива. Црква мора да чува и сачува своју слободу, слободу којом ју је Христос ослободио. Црквом не могу да управљају никакви председници држава, једина Глава Цркве јесте Богочовек Исус Христос. Неопходни су истински духовници, пастири и прави хришћани. Од сваке опасности споља, за Цркву су опаснији унутрашњи вукови у овчијој кожи и формални верници. Њој су насушно потребни онакви архипастири какви су били, у своме времену, наш Свети Сава или руски свети патријарх Тихон, поручио је владика Иринеј. У оквиру свечаности, проф. др Драган Станић, председник Матице српское, честитао је песнику из Бањалуке г. Зорану Костићу, добитнику Змајеве награде Матице српске за 2018. годину, за збирку песама под насловом Пулсквамперфекта. Најзначајнију песничку награду и најдуговечније књижевно признање Матица српска је установила 1953. године у спомен на песника Јована Јовановића Змаја, поводом 120. годишњице његовог рођења, а досадашњи добитници чине врхунску антологију српског песништва. Аутор збирке песама је навео да књижевност настаје у оквирима једног језика и да су ту границе. -Могу нас оптуживати за великосрпски тон, ја не сматрам да је то тако, јер границе заправо одређује језик. Моју књигу посветио сам страдању српског језика, истакао је песник Зоран Костић. О награђеној књизи говорио је песник Ђорђо Сладоје, а стихове је казивао драмски уметник Небојша Кундачина. Књигу Пулсквамперфекта објавила је Књижевна задруга Српског националног савјета из Подгорице. Свечаној седници у Матици српској је присуствовао епископ Јован (Пурић). Извор: Српска Православна Црква
  2. Српски патријарх Иринеј је прошле недеље допутовао у Москву заједно с низом поглавара других Помесних Православних Цркава света на прославу десетогодишњице избрања патријарха Кирила. Главна тема разговора јерарха била је ситуација у којој се налазе верници у Украјини где је на иницијативу државних власти и уз подршку Цариградске патријаршије створена нова црквена структура која се ослања на оне који се налазе у расколу с Руском Православном Црквом. Патријарх Иринеј је недвосмислено изјавио да је оваква ситуација неприхватљива и да он подржава канонску Украјинску Православну Цркву. Пред крај посете дао је ексклузивни интервју за РИА Новости, поделио је с нама своје мишљење о украјинском проблему у православном свету, о томе што је Цариград дозволио склапање „другог брака“ свештеницима, о ситуацији на Косову и могућности канонизације претходника – патријарха Павла. Разговор је водио Сергеј Стефанов. — Ваша Светости, да ли су постигнути неки прелиминарни договори о ситуацији у Украјини у току преговора у Москви у којима су учествовале делегације већине Помесних Цркава? Како ће се даље деловати? — Програм нашег боравка у Москви је био прилично богат, осим тога, сви смо могли да чујемо поздравне говоре, а нисмо имали веће могућности за разматрање. Међутим, сви осећамо тежину овог проблема. Оно што се дешава у Украјини уништава нашу породицу. То није нека спољашња појава – то је нешто што се дешава управо унутра, у самој породици православних Цркава. Очекивао сам више поглавара других Цркава – да се сретнемо у Москви и да размотримо оно што се дешавало и што се дешава у Украјини. Нажалост, многи поглавари нису допутовали лично – послали су своје представнике. И само сам с Његовом Светошћу патријархом Кирилом имао прилике да прилично детаљно поразговарам о овим питањима. Међутим, то остаје потреба нашег времена и блиске будућности – да сви детаљније размотримо проблем у Украјини. Треба се разабрати и видети до које мере ова подела може доћи и какве ће бити неминовне последице. Нажалост, ове последице су већ очигледне и осећамо плодове те поделе. — На Атону који припада јурисдикцији Цариграда налази се један српски манастир – Хиландар. Да ли Вам је познато какво је расположење атонских монаха у вези с најновијим поступцима Патријарха цариградског у Украјини? — Засад немамо никаквих нових података из манастира Хиландар. Али сам уверен да су наша браћа на Атону заједно с нама, са својом Црквом. Не мислим да би они могли заузети неки други став који се разликује од става наше, Српске Цркве. — А како оцењујете другу недавну одлуку Цариградске патријаршије, односно дозволу свештеницима за склапање другог брака? — Ова одлука нас је веома зачудила, зато што противречи свим постојећим канонским нормама. Нажалост, то карактерише наше време и говори о искушењима кроз које Црква пролази. — Каква је тренутна ситуација на Косову? Како се српско друштво и Српска Православна Црква односе према идеји поделе Косова на два дела – српски и албански? — Косово је наша велика рана. Петсто година смо га бранили од Турака и од свих оних који су хтели да нам га одузму. Косово није само географски појам, то је наша alma mater, наша колевка. Све што је повезано с историјом, духовношћу и светим предањем Срба налази се на Косову и Метохији. Подела Косова о којој неки говоре и нове границе – нису прихватљиви за Српску Православну Цркву и већину српског народа. Србија без Косова и Метохије није Србија. Као што човек којем је извађено срце више није жив човек. Сматрамо да треба поштовати резолуцију Савета безбедности 1244 и обезбедити албанском народу потпуну слободу и аутономију – све оно што је, узгред речено, имао и раније. Али је притом неопходно да територија Косова и Метохије остане у границама Србије. То је став наше Цркве. И овај став је недавно формулисао наш Архијерејски сабор. — У Србији и ван њених граница влада велико поштовање Вашег претходника, патријарха Павла. Да ли се међу верницима разматра могућност његове канонизације? — Његова Светост патријарх Павле је заиста јединствена личност у историји нашег народа и наше Цркве. Он је био скроман човек у току целог свог живота. И како је започео монашки подвиг, тако га је и завршио као патријарх. То је био поглавар који ни од кога није очекивао никакву помоћ. Народни човек којег је народ прихватио као свог, рођеног, што су сви јасно могли да виде на дан његове сахране. Био је изузетно мудар. Није много говорио, али је оно што је говорио ушло у наше пословице и крилатице које Срби данас користе као народну мудрост. Написао је неколико врло значајних књига. На његовом гробу у манастиру Раковица увек има много народа. Срби му се заиста моле, обраћају му се као свецу. Шта ће се даље дешавати, да ли ће Црква извршити званичну канонизацију или неће – показаће време. Али како год да се питање реши он је свет човек. Извор: Православие.ру
  3. Подела Косова и нове границе, о чему неки говоре, за Српску православну цркву, али и за већину становништва, нису прихватљиво решење – Србија без Косова и Метохије није Србија, изјавио је Патријарх српски г. Иринеј у интервјуу за руску агенцију „РИА Новости“. „Као човек када му изваде срце, он више није жив човек“, рекао је Патријарх током своје посете Москви. Он је истакао да је став Србије и СПЦ да се у потпуности поштује резолуција Савета безбедности Уједињених нација 1244 – да се осигура албанском народу пуна слобода и аутономија, али да територија Косова и Метохије остане у оквирима Србије. „То је став наше Цркве, а тај став је формулисао и недавни Свети архијерејски сабор СПЦ“, додао је. Патријарх Иринеј се осврнуо и на питање стварања „нове цркве“ у Украјини, рекавши да тек предстоји да се увиди до чега ће та подела довести и какве ће бити крајње последице. „Нажалост, већ су одређене последице очигледне и плодове те поделе осећамо“, истакао је. Упитан да прокоментарише хоће ли српски манастир Хиландар на Светој гори, који се налази под јурисдикцијом Цариградске патријаршије признати нову Украјинску православну цркву, Патријарх је рекао да Српска православна црква не располаже новим информацијама по том питању, као и да се нада да ће тамошњи монаси остати при ставу који заступа и СПЦ. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. -Разговор недеље: Патријарх српски Иринеј. Аутор: Јелена Чалија- Нисмо могли лепше да започнемо разговор за наш најстарији дневни лист, него речима о најславнијем и најсветијем из рода нашег и о његовом наслеђу. И „Политика”, која је управо прославила 115. годину излажења, драгоцени је део духовног и културног наслеђа Светог Саве. „Политика” је изузетно важна јер је, на пример, једна од српских дневних новина која се одупире нападу шунда, таблоидног новинарства на српску културу, заправо на душу српског народа. На тај начин, чувајући нашу културу, јавну реч, српско писмо, сведоци смо да се најважнији српски дневни лист са својим новинарима и посленицима учио и научио од Светог Саве. А величину и значај његове личности и дела, можемо да посматрамо с различитих страна, кроз кључни допринос у многим областима: теологији и философији, архитектури и грађевинарству, политици и дипломатији, уметности и књижевности, медицини... У неким од побројаних области, он сам се остварио кроз Богом му дароване таленте, а у другим је створио услове и атмосферу у друштву за свеобухватни развој и напредак. Чини ми се да би било довољно рећи само то да је први поглавар аутокефалне Српске Цркве у исто време и зачетник осамостаљене српске књижевности. Та два процеса кључна за самосталност српске културе и њено трајно укључивање у светску културу, вољом Божјом, одиграла су се преко једне личности, преко Светог Саве. И да, напокон, речима овог анђела Српске Цркве и народа кажем шта данас од њега можемо да научимо. „Трудом својим све ћете стећи”, учио је Свети Сава савременике. Дакле, и данас нам он исто поручује: трудите се око сваког доброг дела и не одустајте. Било да се ради о напретку личном, било породичном, о напретку заједнице села, града, улице у којој живите, а поготово српских држава. Будите вредни, трудите се, а Господ ће, молитвама Светог Саве, и када не видите резултате вашег труда и рада, благословити оно што предузимате. Како ће бити обележен велики јубилеј Српске Православне Цркве: да ли је већ познато ко ће од православних патријараха присуствовати централном обележавању почетком октобра? Значај и карактер јубилеја условљавају и начин његовог обележавања. На првом месту, осам векова од дароване аутокефалије Српској Цркви прославиће се хришћански и молитвено. Добивши титулу архиепископа све српске и поморске земље, Свети Сава је своју архипастирску службу започео у Дому Спасовом, у манастиру Жичи. У тој светињи, нашем првом црквеном средишту, српски архијереји, наш Свети сабор, почетком октобра месеца, сабраће се око Престола Божјег, да би тако велику годишњицу прославила и земаљска и небеска Србија, са Светим Савом на челу и свим светима из рода нашег. Свету службу ћемо потом служити и у Пећкој патријаршији, нашем древном и историјском седишту. Прослава је већ почела на нашем Богословском факултету који је претходног месеца организовао међународни научни скуп посвећен самосталности и осмовековном доприносу Српске Православне Цркве историји, теологији и култури српског народа. Планирано је и мноштво изложби, концерата, академија, како оних у престоници, тако и широм епархија Српске Православне Цркве у земљи и дијаспори. Користим ову прилику да честитам свем српству овај диван и велики јубилеј, који сваки Србин и свака Српкиња треба да доживи као празник. Једно од најозбиљнијих питања с којима се суочава наша држава али и Српска Православна Црква јесте питање Косова и Метохије. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве почетком новембра поновио је став да се ни по коју цену не сме довести у питање пуни суверенитет и интегритет Србије на Косову и Метохији. У међувремену, догодили су се проблеми са увођењем такса од 100 одсто на српске производе, најаве укидања границе између Албаније и Косова и Метохије. Како гледате на те најновије притиске на наш народ и нашу државу који се несумњиво појачавају? Појачавање тих спољних притисака треба да доведе до снажнијег јединства народа и државе у одбрани суверених права и интегритета државе. То јединство не би требало да нарушавају унутрашње размирице. Социјални проблеми и незадовољство, које постоје код неких слојева друштва, не треба да цепају народно биће, посебно имајући у виду истовремено оснивање још једне албанске војске, спречавање снабдевања српских установа, болница, школа и другог на Косову и Метохији. Са великом бригом сам пратио недавне демонстрације на улицама Бањалуке. Они који не желе добро Републици Српској и српском народу, тада су били задовољни. Не видим да ће бити користи за народ ни од подстицања на такве протесте у Београду и широм Србије. Можда неко не види или не жели да види, али сви ти процеси јесу повезани. Држава и државни органи имају обавезу да се више ангажују на стварању демократске атмосфере, мира и сарадње у друштву, на решавању проблема свих слојева, поготово оних који својим високим образовањем и знањем треба да буду узор свима. Као што је са гаранцијама светских сила основана Република Српска, молим се Богу и надам се да ће доћи час када ће вође тих држава прихватити чињеницу да српски народ никада неће одустати од Косова и Метохије, своје заветне земље, и да ће заједно са Русијом, нашом савезницом и заштитницом, нашим државним вођством и представницима Албанаца усагласити решење по коме ће оба народа наставити да живе у миру. Какви Вама извештаји стижу с Косова и Метохије од нашег свештенства и монаштва, из Епархије рашко-призренске? Како изгледа њихов свакодневни живот и борба за очување наших светиња? Када год могу и лично боравим на Косову и Метохији, јер је седиште Српске Православне Цркве у Пећкој Патријаршији, а тај наш манастир је ставропигијални, у непосредној надлежности патријарха. Тада чујем и видим шта се догађа с нашим људима и северно и јужно од реке Ибар. Већина нашег народа у осталим деловима Србије, као и свуда по свету где живи слободно, не може да појми да код народа и свештенства постоји стална стрепња за сутрашњи дан, за безбедност деце, кућа, светиња... С тим се наш народ тамо, нажалост, саживео, јер на Косову и Метохији је тако од ропства под османском влашћу, која је најмила планинска племена да буду крвници поробљеним хришћанима. Зулум је настављен и за време два светска рата. Проблеми су сакривани током полувековне владавине југословенских комуниста. Сведочанство о томе је и обимна књига блаженог спомена патријарха Павла, под насловом „Извештаји с распетог Косова и Метохије”, хроника непрестаног насиља и прогона Срба у време Титове Југославије. Али, одговорност је и наша, српска. Удаљавали смо се од Бога, Цркве, Српства. Удаљавали смо се сами од себе. Све нам је било, а некима и данас јесте, прече од Српства и Православља. Бог увек оставља прилику и на различите начине нас позива да се покајемо и исправимо: да будемо јединствени у заштити свог народа и својих светиња на Косову и Метохији. Најважније је да не будемо малодушни, да се унапред не предајемо. На крају, Господ Бог је господар историје. Будимо верни Богу и Цркви, Светом Сави и цару Лазару – а Бог нас неће заборавити, ни нас, ни наше Косово, ни нашу Метохију! Као што је с гаранцијама светских сила основана Република Српска, молим се Богу и надам се да ће доћи час када ће вође тих држава прихватити чињеницу да српски народ никада неће одустати од Косова и Метохије, своје заветне земље, и да ће заједно с Русијом, нашом савезницом и заштитницом, нашим државним вођством и представницима Албанаца усагласити решење по коме ће оба народа наставити да живе у миру Велико искушење за православни свет свакако представља недавно давање томоса о аутокефалности новоформираној православној цркви у Украјини, који је потписао васељенски патријарх Вартоломеј. Српска Православна Црква више пута је указала да и раније одлуке у вези с „украјинским питањем” представљају кршење канонског поретка. Колико је стварна опасност да на овај начин буде „решено” питање неканонских и непризнатих црквених структура пре свега у Македонији, а можда и у Црној Гори и какав је став Српске Православне Цркве у вези с овим структурама у две суседне државе? Добро сте истакли да је наша Црква благовремено реаговала и указивала на кршење светих канона. Осећам обавезу да поновим да ми нисмо ни против Грка, ни против Руса, ни за Грке, ни за Русе. Српска Црква је искључиво за поштовање светих канона и вековног поретка установљеног тим канонима, што једноставно значи да смо и за једне и за друге. Наравно да смо за Русе и Руску Православну Цркву, једнокрвну браћу и сестре, који нам вековима помажу у тешким околностима. Али, наравно и да смо за нашу Мајку Цркву, Цариградску Патријаршију која нам је пре осам векова дала самосталност и ми смо од тада, као и друге аутокефалне Цркве, укључујући и Цариградску Цркву, међу собом равноправни. Патријарх наше Мајке Цркве је први међу једнакима. Српска Црква, а верујем ни друге Православне Цркве, неће прихватити неког православног папу. Уколико би прихватиле престале би да буду православне. Српска црква не прихвата, нити ће прихватити легализовање раскола у Украјини, као законитог стања, а поготово неће прихватити уколико се такве амбиције покажу на њеном канонском подручју. Оно што је Цариград урадио у Кијеву, мајци руских градова, за Српску Цркву је ништавно. Украјина има своју канонску Цркву која има свог законитог поглавара митрополита Онуфрија. Друге не познајемо и нећемо их упознати. У Фанару знају да је у окриљу Српске Православне Цркве аутономна Охридска архиепископија, која има свог поглавара архиепископа Јована и ту са становишта канона, могућности спасења верних, вршења светих тајни не постоји ниједан проблем ни за кога. Било да себе сматра Србином, било Македонцем, Северномакедонцем, Бугарином, Ромом, Грком, свеједно. Сви могу да приступе чаши спасења. Стога не видим да постоји могућност за било какав изговор за уплитање у канонску територију Српске Цркве. То би била нека псеудодуховна верзија НАТО „милосрдног анђела”. Тек је у Црној Гори све јасно. То јесте друга држава и с тим немамо проблем. Али сви православни верници тамо припадају Српској Православној Цркви и, осим једног броја Руса који у Црној Гори развијају бизнис и тако унапређују државу, готово сви су Срби. Шта би ту било ко имао да тражи? Какви су односи с другим хришћанским Црквама, пре свега с Римокатоличком Црквом и Ватиканом? Колико црквена дипломатија може да помогне у ширењу свести међу европским државама о значају Косова и Метохије за нашу Цркву и наш народ? Односи с Римокатоличком Црквом се одвијају на више нивоа. На нивоу парохија, градова и села, где се ми, мислим на Бачку и Банат где има највише браће римокатолика, трудимо да им и у црквеном животу, али и у друштвеном животу, уопште ништа не недостаје. Да не буду ометани ни у чему, да Србију доживљавају као своју државу. То је став и наших епископа у тим епархијама, свештеника, а такав је став и наше државе. Уколико, у том погледу, нисмо у нечему успели, и наши се суграђани римокатолици, не осећају конформно, сви до којих то стоји, треба да се, у оквиру расположивих могућности, труде се да то исправи. Лично бих био пресрећан уколико би такав став имало вођство Римокатоличке Цркве у Хрватској и Босни и Херцеговини. У Хрватској постоје охрабрујући знаци да има и нових ветрова и да ће се ситуација поправљати. Наше људе понекад обесхрабри чињеница да се различите проусташке агитације, лажирање историје, страдања у Јасеновцу и слично, одржавају у просторијама Римокатоличке Цркве у Загребу и другим местима. Али, наша Црква у Републици Хрватској, њени млади епископи и свештеници, моли се за добро и ради за добро свих и да би свима било боље. Молим се Богу да њихове молитве и њихов рад, као и молитве и дела браће римокатолика, донесу добро свима у тој држави. Односи Српске Цркве с Ватиканом или Светом столицом унапређени су кроз дијалог који се одвија на више нивоа: кроз сусрете, разговоре и размену мишљења Синодових тела с државним секретарима и ватиканским званичницима, кроз учешће представника Српске Цркве у мешовитој комисији за дијалог две Цркве; на академском нивоу кроз сарадњу Богословског факултета с Латеранским универзитетом, кроз научна истраживања и сарадњу Патријаршијске библиотеке с Архивом Ватикана. Генерално има ствари у којима се слажемо, али има и оних других. Лично, високо ценим одлуку папе Фрање да одбаци унију, а посебно приступ сагледавању питања улоге кардинала Степинца, на чему сам и лично захвалан. Морамо ценити и став Ватикана који није признао лажну државу Косово. Како видите место и улогу Српске Православне Цркве у савременом српском друштву? Где је већ дала свој значајни допринос друштву, а где би могла да ојача своју улогу? На овако важно и сложено питање одговор би морао бити опширан макар колико наш данашњи разговор. Стога ћу покушати да кроз пар кратких примера одговорим какво, по мишљењу српског патријарха, треба да буде место Цркве у друштву. С том мишљу сам и почео данашњи разговор с вама, указујући да је и „Политика” са својим крштеним посленицима део духовног и културног наслеђа Светог Саве, што значи део Цркве. Или, пре извесног времена, новинар из Загреба, римокатолик, искрен, и рекао бих и честит човек, питао ме је: зашто се у установама и предузећима ломи славски колач, да ли је то злоупотреба? Рекао сам му да је човек јединствена личност и да није хришћанин само у храму или код куће, по подне приватно, него је хришћанин који тако живи и поступа увек и свуда. А Срби, и ако нису учили веронауку, славили су крсну славу и тако у срце усадили суштину вере, да је Христос увек између нас и с нама. Стога славе свеца заштитника и у дому, и у предузећу, војсци, школи. Зато и јесте Христос увек с нама, с православним Србима. Зато смо и опстали што је Он с нама и ми с Њим. Или опет, уобичајено је да се каже у медијима: Српска Православна Црква и њени верници, мислећи ваљда при томе да су Црква владике, монаси и свештеници, а верници су нешто друго. Не, сви смо Црква Православна. Владике, свештеници, народ, сви смо Црква. И када указујемо, као данас, да личне или интересе мање групе не треба стављати испред интереса државе или Косова и Метохије, ми се обраћамо нашој верној деци. Исто и када од одговорних тражимо да осујете тровање народа шундом и порнографијом у медијима, то указујемо деци наше Цркве, и мислимо да о томе треба да воде бригу као одговорни људи, хришћани и родитељи. И слично... Значи Црква смо Христова, и ми који се данас молимо, радимо, волимо, васпитавамо, спасавамо, заједно с нашим прецима од Светог Саве Немањића, па и пре њега. И увек смо део Цркве, не само у храму, него и на послу, на улици, школи, па и у кафани, увек треба да поступамо као хришћани, као верна деца Светог Саве. У то име, честитам свима данашњи празник, са жељом да се у овој јубиларној години сви поучимо делом првог српског архиепископа. Извор: Српска Православна Црква
  5. На духовну радост посетиоца програма Светосавске недеље, у петак 25. јануара 2019. године, у Задужбини Душана Радића у просторијама Српског културног центра Свети Сава у Суботици, одржана је Духовна трибина на којој је у част великог јубилеја, Његово Преосвештенство Епископ бачки Господин Иринеј говорио о Осам векова аутокефалности Српске православне цркве (1219-2019). Звучни запис предавања -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Радио Славословље
  6. Иринеј: Јединство народа и државе важни у очувању Косова Патријарх српски Иринеј сматра да најновији притисци у вези с Косовом треба да доведу до снажнијег јединства народа и државе у одбрани суверених права и интегритета, те поручује да је најважније да не будемо малодушни и да се не предајемо унапред. У интервјуу Политици патријарх напомиње да јединство, о којем говори, не би требало да нарушавају унутрашње размирице. Напомиње, такође, и да социјални проблеми и незадовољство које постоји код неких слојева друштва не треба да цепа народно биће, посебно, како каже, имајући у виду истовремено оснивање још једне албанске војске спречавање снабдевања српских установа, болница, школа и другог на Косову и Метохији. EPA (Fehim Demir) Каже да је, у том смислу, с великом бригом пратио недавне демонстрације у Бањалуци, те оцењује да су они који не желе добро Републици Српској и српском народу тада сигурно били задовољни. "Не видим да ће бити користи за народ ни од подстицања на такве протесте у Београду и широм Србије. Можда неко не види или не жели да види, али сви ти протести јесу повезани", каже патријарх, али истовремено примећује да држава и државни органи имају обавезу да се више ангажују на стварању демократске атмосфере, мира и сарадње у друштву, на решавању проблема свих слојева, "поготово оних који својим високим образовањем и знањем треба да буду узор свима". Кад је реч о Косову, каже да се још нада и моли за то да вође држава које су својим гаранцијама основале РС, прихвате чињеницу да српски народ никада неће одустати од Косова и Метохије и да ће "заједно с Русијом, нашим државним вођством и представницима Албанаца усагласити решење по коме ће оба народа наставити да живе у миру". Патријарх каже и да кад год је у могућности борави на Косову и Метохији, те да тада има прилику да чује и види шта се догађа с нашим људима, а то што се догађа, како наводи, већина нашег народа која живи у другим деловима Србије и свуда по свету, не може ни да замисли. "Не може да појми да код народа и свештенства постоји стална стрепња за сутрашњи дан, за безбедност деце, куће, светиња.." навео је патријарх. С тим се, додаје, наш народ суочавао још под османском влашћу, касније за време два светска рата, током полувековне владавине комуниста, али за то смо и сами криви, примећује, јер, како каже, удаљавали смо се од "Бога, Цркве, Српства". "Све нам је било, а некима је и данас, прече од Српства и Православља", казао је Иринеј и поручио да је и у случају Косова најважније да не будемо малодушни и да се не предајемо унапред. Коментаришући збивања у другим православним црквама и срединама у свету, Иринеј је, између осталог, навео да верује да ни српска црква, али ни друге православне цркве неће прихватити "неког православног папу". "Уколико би прихватиле престале би да буду православне. Српска црква не прихвата, нити ће прихватити легализовање раскола у Украјини, као законитог стања, а поготово неће прихватити уколико се такве амбиције покажу на њеном канонском подручју. Оно што је Цариград урадио у Кијеву, мајци руских градова, за Српску цркву је ништавно", поручио је српски патријарх. Напомиње да су односи СПЦ с Ватиканом унапређени кроз дијалог на више нивоа, те додаје да лично веома цени одлуку папе Фрање да одбаци унију, а посебно приступ сагледавању питања улоге кардинала Степинца, те поручује да морамо ценити и став Ватикана који није признао лажну државу Косово. Упитан како види улогу Цркве у данашњем српском друштву, каже да је уобичајено да се рецимо у медијима каже: Српска православна црква и њени верници, а да смо у ствари сви ми црква православна - и владике и свештеници и народ - "сви сми ми црква". "И када указујемо, као данас, да личне или интересе мање групе не треба стављати ипсред интереса државе или Косова и Метохије, ми се обраћамо нашој верној деци. Исто и када од одговорних тражимо да осујете тровање нашег народа шундом и порнографијом у медијима, то указујемо нашој деци наше цркве и мислимо да о томе треба да воде бригу као одговорни људи, хришћани, родитељи...", навео је патријарх, те поручио: "Значи, црква смо Христова, и ми који се данас молимо, радимо, волимо, васпитавамо, спасавамо, заједно с нашим прецима од Светог Саве Немањића, па и пре њега". Патријарх је честитао свима данашњи празник - Савиндан и пожелео да се у јубиларној години сви поучимо делом првог српског архиепископа, за кога је, како каже, довољно рећи само то да је први поглавар аутокефалне Српске цркве и истовремено зачетник осамостаљене српске књижевности.
  7. -Обележена 77. годишњица Новосадске рације- На новосадском Кеју жртава рације, 23. јануара 2019. године, обележена је 77. годишњица трагичног догађаја у којем су припадници мађарске фашистичке окупационе војске од 21. до 23. јануара 1942. године побили и под лед Дунава бацили више хиљада Новосађана. -ФОТОГАЛЕРИЈА- У подне, код споменика Породица, окупили су се представници Српске Православне Цркве и Јеврејске општине у Новом Саду, делегације Града Новог Сада, Скупштине Војводине и Војске Србије, Муфтија војвођански Мухамед Зилкић, амбасадори Израела и Мађарске, други политички и културни делатници, као и многобројни народ који је дошао да увелича овај молитвени догађај и да покаже јединство свих који се с тугом у срцу сећају невино страдалих жртава. На самом почетку програма, градоначелник Новог Сада г. Милош Вучевић позвао је присутне да минутом ћутања одају пошту жртвама Новосадске рације. Градоначелник је рекао да се из данашњег Новог Сада мора послати јединствена порука да се овакви злочини не смеју заборавити и да се не смеју поновити. Споменик „Породица” је опомена да се фашистичко зло више никада и ни у једном облику не понови. То је опомена да људско увек мора да победи, да мора да превлада над мржњом и нељудским, истакао је градоначелник Новог Сада. Програм је настављен молитвеним поменом, који је, у име Јеврејске заједнице Србије, одржао господин Исак Асиел, врховни рабин Србије. Господин Асиел је рекао да је данашње окупљање подсетник на лекције живота. Овај свет је позорница не да бисмо били посматрачи, него да бисмо били активни учесници. Зато је ово лекција коју не можете да кажете да сте је научили и да затворите књигу. Живот увек сатка ситуације у којима нас стави на испит да види да ли смо научили ту лекцију добро, истакао је врховни рабин Србије. У име Српске Православне Цркве помен је служио Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј, уз саслужење владике мохачког г. Исихија, новосадског свештенства и ђаконства. После служења помена, владика Иринеј је, поздравивши присутне, у својој беседи рекао да нам је света дужност да учинимо све да се злочини никада не понове. Сви треба да радимо на праштању, међусобној љубави и заједништву. Морамо бити свесни чињенице да негде у свету се свакодневно дешавају трагедије попут Новосадске рације, у разним издањима, али са истом суштином. Треба да се молимо и чинимо све што до нас стоји да се то не понови, али и да престане већ једампут у свету у којем живимо. Зато се и сећамо невиних жртава. То није некакво осветничко сећање које презире читаве народе и заједнице, већ је молитвено, литургијско сећање које одзвања и у речима молитве коју смо чули и из уста рабина Исака, а и на свакој молитви за покојнике у нашој Православној Цркви. Да им Бог душу прости и да им буде вечан спомен и у Царству Божјем и међу нама, поручио је владика Иринеј присутнима који су се окупили на Кеју поводом обележавања Новосадске рације. Цвеће на споменик Породица положили су г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, г. Игор Мировић, председник Покрајинске владе, г. Иштван Пастор, председник Скупштине Војводине, амбасадори Мађарске и Израела, затим представници Јеврејске општине Нови Сад, Савеза Јеврејских општина Србије, Матице ромске, као и потомак жртава Бранислав Милић. Венац са брода Речне флотиле у Дунав су спустили представници Скупштине града Новог Сада, Јеврејске општине Нови Сад и Матице ромске. После програма уприличеног на Кеју жртава рације, присутни су се упутили ка новосадској плажи Штранд, где је служен помен код спомен-плоче жртвама Рације. У програму одржаном код споменика Породица су учествовали хор Саборне цркве Свети Георгије и хор новосадске Јеврејске општине Хашира. Извор: Епархија бачка
  8. Крвава окупација Бачке” – наслов је књиге, аутора Тимe Димитријевића, која је представљена у уторак, 22. јануара 2019. године, у свечаној дворани Матице српске. Издавачка установа Епархије бачке Беседа је, заједно за Матицом српском и Српским културним центром Свети Сава, један од саиздавача овог драгоценог сведочанства о изузетно тешком и мучном времену нашег народа. Поздравивши присутне, Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј рекао је да задивљује то, како је под тадашњим околностима, под окупацијом, покојни Тима Димитријевић вредно сакупљао сведочанства. Аутор, Димитријевић, имао је поглед на покојног владику Иринеја Ћирића, који, са неког другог аспекта посматраног, није онакав каквог га ја видим и многи наши савременици данас. То је потпуно, у историјском контексту времена настанка ове књиге, мени разумљиво и, у том погледу, не може се имати нека замерка покојном писцу, хроничару свога времена. Сами припређивачи су запазили да је његово дело необичне композиције, да је комбинација аутогеографског дела хронике и покушаја интерпретације догађаја о којима је у књизи реч. Та интерпретација, у годинама саме окупације, неколико година после окупације, па и до времена када је рукопис био завршен, пре 1960. године, није било могућно да буде заснована на свим расположивим и релевантним изворима. Не смемо заборавити да је званична пропаганда, поред праведне и људске осуде злочина, истовремено све то злоупотребљавала и у своје идеолошке сврхе. Ја сам баш ових дана читао извештај владике Иринеја Синоду, интерни извештај, о стању у Епархији бачкој у току окупације и о својој улози и одговорности у том периоду. Када човек прочита тај извештај, не може осетити ништа друго до дивљење према човеку који је спреман да поднесе сваку жртву да би умањио жртве свога народа и својих верника, и свих који страдају. То је био једини мотив и његовог чланства у мађарском парламенту и потписивања документа против комунизма, и много штошта што му још замерају. Наравно, то све, поготову такав извештај, није могао имати покојни Тима Димитријевић у рукама, нити имати у виду. Ми смо поступили одговорно, никакве интервенције у његовом рукопису нема. Мени, као Епископу бачком и „Беседи”, као једном од издавача, не смета што је његов поглед на владику Иринеја био, рекао бих, на неки начин једностран, зато што је и то слика једног времена, и то верна слика за коју је понајмање крив Тима Димитријевић, који нас је вечерас окупио, навео је владика Иринеј. Предстојатељ Цркве Божје у Бачкој додао је да овај материјал велико благо за све нас. То је велика поука и ја заиста сматрам великим догађајем и у нашој култури, али и у нашој историјској свести и самосвести, да је овај рукопис после дугих деценија, постхумно, верујем да душа аутора ипак има неко сазнање, осећање о томе и да се она вечерас радује са нама овде, она је дочекала свој дан, свој тренутак и сасвим сигурно ће извршити своју мисију међу читаоцима, поручио је Епископ бачки г. Иринеј. Професор Драган Станић, председник Матице српске, казао је да је ова књига описала један страшан период живота нашег народа. Пун контроверзи сâм тај период јесте, а пун контроверзи су и сва тумачења која су потом уследила и вероватно се задуго нећемо моћи тих контроверзи ослободити. Једини начин је да проговоримо онолико колико можемо, свако од нас, нагласио је професор Станић. О књизи „Крвава окупација Бачке” говорили су професор др Слободан Бјелица, др Милан Мицић, и приређивачи: др Драго Његован и др Александар Хорват. У уметничком делу програма учествовали су појци Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин, под управом јеромонаха Јеротеја, сабрата Светоархангелског манастира у Ковиљу, а одломке из књиге читала је др Исидора Поповић. Извор: Епархија бачка
  9. У навечерје празника Обрезања Господњег и спомена на Светог Василија Великог, архиепископа Кесарије кападокијске, у недељу, 13. јануара 2019. године, почела је прослава престоног празника параклиса у Владичанском двору у Новом Саду. Свечано вечерње служио је протопрезвитер Владан Симић, секретар Епископа бачког г. Иринеја, а саслуживао ђакон Иван Васиљевић. Служби је присуствовао владика Иринеј. На дан празника, 1/14. јануара, Предстојатељ Цркве Божје у Бачкој началствовао је светом архијерејском Литургијом, а саслуживали су: Епископ мохачки г. Исихије, протопрезвитери Григорије Сапсај и Владан Симић, као и новосадски ђакони. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Свој допринос празничном сабрању пружили су појци Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин, под управом јеромонаха Јеротеја, сабрата Светоархангелског манастира у Ковиљу. Беседећи по прочитаној јеванђелској перикопи, Епископ бачки је рекао да је био обичај у јеврејском народу да се мушка деца, по рођењу, посвећују Богу и да се, у знак тога завета, обрезују. То је био обичај и код других оријенталних народа, код неких је и данас, али је код Јевреја имао специфичан значај којега они сами најчешће нису били свесни. То је био значај пророчки. Тај старозаветни обичај је жива праслика онога што ће тек доћи, тојест нове стварности, нове твари, новог живота у Христу, у Духу Светоме истовремено. У новозаветном времену, у времену благодати и слободе од закона, нас Сâм Господ – у Свом крајњем и недокучивом смирењу којим прихвата не само нашу природу, него потпуно поистовећује Себе са нама – у том своме смирењу учи нас шта ми треба да, као свој допринос, дајемо бесплатном дару духовног препорода. Тај пут смирења, пут служења, пут жртве, пут љубави, једини је пут спасења за нас, навео је владика Иринеј. Епископ је такође представио и лик Светог Василија Великог, посебно истакавши поједине моменте из његовог живота и напоменуо је његов немерљив допринос у формулисању догматâ Цркве Христове и у устројењу монаштва. Свети Василије Велики је чудесни подвижник, монах, човек скроман да не може бити скромнији. За свој кратак овоземаљски живот, поживео је свега 49 година, успео је да уради колико многи други, двапут дуговечнији, не би урадили ни за три живота на земљи. Тешко је наћи неки облик подвига духовног који он није оваплотио и показао својом личношћу. Зато га је Бог и прославио, зато је један од великих Отаца и Учитеља Цркве, и овај наш скромни храм њему је посвећен, објаснио је владика. Архијереј је нагласио да ми треба да се радујемо радошћу коју нико не може одузети од нас. Благодаримо Господу за све и, призивајући молитве Светог Василија Великог и других светих који се данас славе, да се трудимо колико до нас стоји да обрезујемо своја срца од греха, поручио је Епископ бачки г. Иринеј. Владика мохачки г. Исихије је извршио чин благосиљања славског колача и жита. Параклис Светог Василија Великог у Владичанском двору, током двадесетих и тридесетих година прошлога века, био је храм руске избегличке заједнице у Новом Саду, где су вршена свакодневна служења са учешћем верног народа. Владика Иринеј Ћирић је, учивши се у Русији и заволевши тамо народ, одобрио да та избегличка руска заједница служи управо у овом храму. Извор: Епархија бачка
  10. Интервју за Вечерње новости, дат г-ђи Јованки Симић. Ваше Преосвештенство, у данима уочи празника рођења Богомладенца Христа, празника љубави и мира, када је српски народ узнемирила одлука о формирању војске косовско-метохијских Албанаца, Његова светост патријарх српски Иринеј упутио је недвосмислену поруку да на „безакоње Албанци не би ни помислили да нису имали јасан подстицај Сједињених Америчких Држава и других западних сила, руковођених сопственим себичним интересима који су у крајњој линији супротни интересима и Срба и Албанаца“. Јасно и тачно се изражавајући и дајући готово непогрешиву оцену узрокâ и последицâ догађаја који се тичу нашег народа, Његова Светост није заправо рекао нешто што пажљивијем посматрачу наших прилика и неприлика није и раније било очевидно. Патријарх, да се нашалим горком шалом, није ни имао намеру да „открије Америку”. Америка је ту, у нашој родној кући, на Косову и Метохији. У нашу кућу је уселила нове станаре, додуше наше суседе са оближњих планина или из Албаније. Они су одмах заложили ватру, кувају ручак, гаје децу и у нашим собама, често са нашим намештајем, живе као да су их стекли они, а не наши преци. Када се неко ипак осмели да само наиђе поред капије сопствене куће, деца нових станара дочекају га каменицама и псовкама, а буде срећан ако нови домаћин не испали куршум или га локална полиција не ухапси и припише му неки измишљени злочин. Америка, наравно, све то покровитељски посматра јер Косово, наводно независно, јесте, ни мање ни више, него „кључни партнер Вашингтона за очување мира и стабилности у Европи”, како стоји у писму америчкога председника Трампа, упућено човеку са псеудонимом и надимком Змија. Како величанствена похвала Европи! Али ни наша заветна косовско-метохијска земља, ни наш народ у целини, не постоје, надам се, ради тога да служе као полигон за размену оваквих комплимената између Европе и Америке нити као „линија ватре” између Запада и Истока. Ми не знамо докле ће Америка бити у нашој кући и ту, реално, мало шта можемо да учинимо. Знамо, међутим, да су и наша држава и Црква дужне да учине све што до њих стоји како би народ преживео и ову невољу и сачувао своје светиње. У том циљу одговорни представници Цркве, државе и културе треба да закуцају на свака врата, а ниједна не смеју да залупе за собом. Његова светост је упутио и апел српском народу и свим политичким чиниоцима да буду одговорни и јединствени и да дају подршку настојањима државе Србије да сачува мир и обезбеди опстанак српског православног народа на Косову и Метохији. Постоје интереси народа и државе који не дозвољавају политичким чиниоцима разлике у приступу конкретним изазовима и искушењима. Патријарх је свакако имао на уму велики притисак моћних странаца на државно руководство у тренутку проглашења шиптарске војске на Косову и Метохији и још већи притисак на наш преостали тамошњи народ. Стога је и позвао на консензус политичких чинилаца макар по питању опстанка и очувања народа и његових светиња на Косову и Метохији. Ја сâм не спадам нити желим да спадам у политичке чиниоце тако да је моја оцена о корисности или штетности страначких акција за народ и државу приватна и баш никога не обавезује. Не видим, ипак, како ће покретање демонстрацијâ на улицама Београда у исто време када се проглашава шиптарска војска помоћи безбедности Зочишта или Високих Дечана и снабдевању болнице у Митровици, дечјих вртића и школа или како ће оснажити српску преговарачку позицију... Националнa слога често нам је у прошлости недостајала. Имамо ли, после свих страдања, барем сада вере и снаге за јединство? Свестан трагичности хроничне неслоге, наш народ је грб византијске династије Палеологâ – четири у крст уписана грчка слова вита или бета, што је био акроним слогана који указује на Христа Господа као „Цара над царевима” – претворио у четири ћирилична „с” и тако срочио наш народни слоган Само слога Србина спасава. Вера у Господа доноси снагу и јединство. За време свог робовања у логору Дахау о овоме је размишљао и свети Владика Николај Велимировић и записао: „Слога у добру, за којом Срби одвајкада теже, значи веру у Једнога доброга Бога, Који је сâмо Добро и Извор свакога добра. Који тако верују готови су да се сложе са свим осталим људима који такву слогу желе, тојест слогу у име Бога добра, Који је Извор свакога добра“. Црна Гора, заправо њени челни политичари и црквени расколници већ дуже време исказује тежњу према аутокефалности. Може ли се уопште замислити ситуација да било који припадник српскога рода, за посету манастиру Острог, буде приморан да тражи дозволу неког расколника или, пак, представника црногорске власти? Треба да будемо захвални првом човеку подгоричког режима на искреној изјави да ће се држава Црна Гора „темељно и са пуном одговорношћу” бавити „обновом аутокефалности Црногорске Православне Цркве”(!). Сада сви – на Цетињу и у Београду, знају на чему су. Више нико не може да замера Његовој Светости Патријарху због поређења положаја српског народа у данашњој Црној Гори са његовим положајем у негдашњој НДХ. Ђукановићу се очигледно жури. Он трчећи спаљује мостове према српском народу и онемогућава одговорне личности из Српске Православне Цркве да одиграју било какву конструктивну улогу, какву су, по његовој оцени, имали раније. Нисам надлежан да из Новог Сада дајем рецепте за тешке идентитетске поремећаје у Црној Гори. Неки тврде да су они последица чистог користољубља, а други мисле да се ради о мењању идентитетских маски. Као типичан пример и за једно и за друго виђење наводе самог Ђукановића: он је најпре био комунистички омладински руководилац, па један од вођâ „антибирократске револуције” и српски националиста, чак и вајни Великосрбин, па хушкач на пљачку Конавала, најгрлатији пријатељ Русије и још штошта, а затим, не баш из чиста мира, црногорски суверениста и пропагатор НАТО-а, уз то анти-Србин и тлачитељ српског народа у Црној Гори, уводитељ санкцијâ Русији, промотер „независног Косова”, савезник Тачија и Харадинаја и још штошта. Додуше, и Едип је мењао разне идентитете и улоге све до тренутка када се суочио са истином. Спас од агоније српског народа у Црној Гори могућ је искључиво у јединству Срба које ће несмуњиво показати да су они у Црној Гори и даље већински народ. Ђукановић је својим поступцима већ онемогућио било какву кохабитацију и забравио врата своје собе, у којој су се раније смењивали различити представници Срба. Истини за вољу, постоји код Ђукановића и неизмењива константа. То је атеизам. Бити атеиста је ствар свачије, па и његове, личне слободе и личног избора. Проблем је у томе што он, декларисани атеиста, жели да се бави унутрашњим питањима Цркве. Одвојеност Цркве и државе, уставна категорија која постоји и у оваквој Црној Гори каква је данашња, њега, дабоме, не ограничава, а његов наум да буде некрштени врховни арбитар за црквена питања не умањује му демократски потенцијал и рејтинг код његових покровитеља. Уосталом, зашто би они имали било какав проблем са његовом демократичношћу и поштовањем људских права кад га немају ни кад је реч о саудијској, Порошенковој и другим демократијама? Још ако би му пошло за руком да свој безумни наум и оствари, могао би да добије и честитања од неког „дужностника” Стејт Дипартмента. Баш као и Порошенко ових дана! Али Црква није политичка партија коју по својим потребама оснива и трансформише неки надобудни политичар: она је вечни богочовечански организам, а њен једини Оснивач је Сâм Христос. Оно што није успело римским царевима, турским султанима, Стаљиновим и Брозовим комесарима, неће успети ни овом човеку, достојном сажаљења без обзира на све. Шта би у том случају било са 650 цркава и манастира обновљених и саграђених под брижном пажњом СПЦ и митрополита Амфилохија? Уколико се верници наше Цркве у Црној Гори одлучно и једнодушно одупру Ђукановићевој политици, чији прокламовани циљ јесте да Српске Цркве и српског народа не буде у Црној Гори, стари и нови храмови ће слободно наставити своју мисију. Право је чудо Божје да је наша Црква, суочена са толико недаћâ у Црној Гори, смогла снаге и средстава и успела да обнови старе храмове и сазида нове, велелепне, у Подгорици и Бару. Такав труд митрополита Амфилохија је за сваку похвалу. Није ли управо овај „случај“ са македонском црквом доказ колико смо као нација били слабовиди у време комунизма? Тада су нас учили да је „религија опијум за народ“, а истовремено педесетих година прошлог века, ти исти комунисти „правили“ су македонску цркву с циљем да окрње српски, етнички и духовни простор? Није народ био слабовид. Народ је страдао. Страдала је образована елита, страдали су и домаћини сељаци, занатлије... Народ, обезглављен, није могао да се одупре злу. Режим је сурово спроводио давно зацртане антисрпске и антиправославне циљеве. Српски етнички, духовни и културни простор је у Титово доба плански распарчаван. Истовремено су вршене масовне егзекуције и хапшења, отимане територије, стваране нове нације и лажне Цркве, отимана култура... Као примере терора и страдања наше Цркве под комунистима помињем архијереје страдале на различите начине: црногорске митрополите Арсенија Брадваревића и Јоаникија Липовца, дабробосанског митрополита Нектарија Круља, скопског митрополита Јосифа Цвијовића, владику бачког Иринеја Ћирића, жичког Василија Костића и хвостанског светог Варнаву Настића. Од 1945. до 1985. године, није било ни једног јединог дана, а да неки свештеник Српске Православне Цркве није био на робији. Ту треба додати и монахе и монахиње, а не смемо заборавити ни стотине хиљада верника. Идуће године обележићемо 800 година аутокефалности СПЦ. Имамо ли данас у духовном и световном смислу људе мудре и храбре који попут Светог Саве неће подлећи притисцима и уценама ? Свети Сава је имао визију пута који води у живот. То је визија у којој српски народ, као органски део Једне, Свете и Саборне Православне Цркве, може бити са Богом и без посредникâ, али увек у васељенској заједници Цркве. Та визија и то дело Светог Саве, аутокефалност Српске Цркве, коју са радошћу, захвалношћу и поносом прослављамо, трајно и заувек је определила дух српског народа као слободног и слободољубивог. Српски народ је покоран само Христу, Богу Живоме. Та наша национална особина, стална и племенита тежња за слободом, у исто време је и наш крст, наше распеће, извор мучеништва и светитељства многих. Када погледамо у именослов светих Српске Цркве, јасно је да је одговор на Ваше питање позитиван. Христос се роди! Срећна Нова година! Извор: Епархија бачка
  11. У Тителу – месту у којем је пре 77 година на најсвирепији начин живот изгубило шездесет особа – у петак, 4. јануара 2019. године, одржан је централни помен у знак сећања на невино страдале Србе, Јевреје и Роме у злогласној Рацији у јужној Бачкој. Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј је служио парастос у храму Успенија Пресвете Богородице у Тителу, уз саслужење свештенства наше Епархије. Беседећи по завршетку парастоса, владика Иринеј је казао да данас узносимо молитве за покој душа свих невино пострадалих оне хладне зиме 1942. године. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Култура сећања није јача страна у нашој колективној народној свести. Страдале су хиљаде и хиљаде људи без икакве кривице осим те што су постојали, а што нису били оне народности или било какве друге припадности, коју су бездушни окупатори сматрали допустивом. Међу тим невиним жртвама није било никаквог избора ни по каквом кључу ни критеријуму ‒ од тек рођеног детета до човека у дубокој старости, сви су долазили на ред џелатима. Ми морамо схватити да они који су били жртве, али не на путу зла него на путу добра, а поготову они који су свесно себе жртвовали на путу правде, мира и истине, да они не само што заслужују наше сећање, него без њих ми, хтели то или не хтели, постепено постајемо духовни мртваци. После њиховог крста, после њиховог невиног погубљења, уследило је сасвим извесно пред Богом и са Богом, и њихово васкрснуће, прослављење, њихова победа над смрћу, казао је владика Иринеј. Епископ бачки је нагласио да и данас многи страдају широм света. Ово наше молитвено сећање није толико потреба наших покојника, та молитва је потребнија нама него њима, и ради сећања, и ради тога да урадимо све што до нас стоји да се такви злочини не понове. Колико год да је овај повод тужан, у нама је утеха коју нам нико не може одузети због предстојећег Рођења Христовог, због тога што је Он Крстом и Васкрсењем победио свако зло, Својим страдањем осмислио страдања људи и обезбедио свима вечно блаженство у вечном Царству љубави Своје, рекао је владика бачки Иринеј. После парастоса у храму у Тителу, на платоу испред Светоуспенског храма, присутнима су се обратили г. Игор Мировић, председник Покрајинске владе и г. Драган Божић, председник Општине Тител. Венце су положили представници Скупштине Војводине, Покрајинске владе, Општине Тител и Меморијалног друштва Рација 1942. Молитвеном обележавању 77. годишњице рације у Бачкој присуствовали су и г. Иштван Пастор, председник Скупштине Војводине, г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, г. Мирослав Илић, председник Организационог одбора за обележавање годишњице Новосадске рације, и многи други званичници, као и верни народ Бачке. Венац са брода на Тиси спустили су госпођа Весна Кнежевић, председница Скупштине општине Тител и представници Речне флотиле. Следеће, 2020. године, централни помен у знак сећања на жртве Рације у Бачкој, биће одржан у Бечеју. У среду, 23. јануара 2019. године, на новосадском Кеју жртава рације, житељи Бачке ће обележити годишњицу догађаја у којем су припадници мађарске фашистичке окупационе војске побили и под лед Дунава бацили више хиљада Новосађана. На Божић, 1942. године, у јужној Бачкој, фашисти Миклоша Хортија извршили су погром над Србима, Јеврејима и Ромима. Рација је почела 4. јануара у Шајкашкој, настављена је у Новом Саду, а завршена је у Бечеју. За три дана у Новом Саду, у водама Дунава нестало је неколико хиљада Срба, Јевреја, Рома, као и не мали број припадника других етничких група. Извор: Епархија бачка
  12. Епископ бачки Иринеј изјавио је да је Српска православна црква против сваког конфликта, али да отимачима и окупационим управљачима Косова и Метохије Србија мора да ускрати свој пристанак на њихово недело. „Поготово је са њихове стране дрско и цинично то што покушавају да наметну тезу да се то преболно питање мора решити одмах, без одлагања, по хитном поступку, а решење како га они замишљају заправо је само једно — да Србија призна независност самопроглашене албанске државе број два, или непосредно или посредно, путем такозваног свеобухватног споразума између Београда и Приштине“, рекао је за „Печат“ епископ Иринеј, који је и портпарол СПЦ. Говорећи о таксама од 100 одсто и забрани уласка српске робе на Косово, он је рекао како је уверен да ће наша држава наћи пута и начина да помогне свом народу и да га снабде намирницама и лековима. Према његовим речима, „државно руководство Србије јесте под притисцима, али није неодлучно о питању заштите народа“, а „нисмо, хвала Богу, ни без пријатеља у свету“. Епископ Иринеј верује да је и Албанцима доста страдања и нема утисак да су Бог зна колико одушевљени егзибицијама својих дичних вођа, па је упркос свему оптимиста. „Уз ризик да се најеже самозвани хиперправославци, изјављујем да је тачно више пута изнесено тврђење папе Фрање да је трећи светски рат почео и да траје“, рекао је епископ Иринеј, говорећи о збивањима и страдањима широм света. Он каже да је тврдња са таквог места заснована, свакако, на информацијама недоступним обичном човеку. „Мислим да се због интереса мултинационалних компанија и битно другачијег устројства светске економије, затим због развоја технологије уопште и разорности нових врста оружја, поменути рат одвија другачије него у прошлости и да има другачије ратне циљеве него претходна два и сви ранији“, рекао је епископ Иринеј. Стога су, навео је, и могућности за разрешење двојаке: „Може да траје дуже, да се премешта у различите делове света и донесе већа разарање него претходни, а може, дај Боже, да дође и до његовог бржег окончања“. „Свет је сада заиста у агонији“, оценио је епископ Иринеј и нагласио: „У Христу су и нада и утеха, и упориште за данашњи дан, али и за будућност“. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј учествовао је у уторак, 11. децембра 2018. године, у раду научног скупа: „Осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве – Историјско, богословско и културно наслеђе”, који је уприличен у просторијама Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Владика Иринеј је говорио на тему: „Изворна и савремена аутокефалија са посебним освртом на ону коју је издејствовао Свети Сава 1219. године”. Епископ бачки је оценио да је наше време – време дубоке кризе наше црквене и канонске самосвести. Теорија и пракса аутокефалије налазе се на клизавој низбрдици. Аутокефалија се више не јавља у улози чиниоца и градитеља јединства у Телу Православне, Католичанске Цркве него све чешће представља камен спотицања, што конкретно значи узрок тешких неспоразума међу Црквама. Штавише, спорови око аутокефалије једне велике аутономне Цркве, довели су до прекида општења међу Црквама, што представља најтрагичнију могућу варијанту. Надајмо се да ће тај прекид бити привременог карактера, навео је владика Иринеј. Владика је истакао да се поставља питање како да појам и систем аутокефалног организовања живота Цркава Божјих у васељени поново постане фактор јединства, а не фактор нејединства и раскола, како је сад у наше дане.Мислим да из историје древне Цркве, из примера Светога Саве који је са толико мудрости, расуђивања и смирења радио, од његовог доба па надаље, у нашој помесној Цркви, хвала Богу, није било пучистичких стицања ранга и статуса, ни у погледу аутокефалије, ни у погледу уздизања на степен патријаршије. Имам утисак да у нашем времену, наша историја, поготово историја Светосавске епохе и његове свете личности, може и нама да буде учитељица живота, поручио је Епископ бачки. У част јубилеја осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве (1219–2019), под покровитељством Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, Православни богословски факултет Универзитета у Београду домаћин је, од 10. до 14. децембра 2018. године, Међународног научног скупа посвећеног догађају самосталности и осмовековном доприносу Српске Православне Цркве историји, теологији и култури српског народа. У раду симпосиона учествује више од стотину истакнутих иностраних и домаћих истраживача. Сабрање је почело у понедељак, 10. децембра, тропаром Светом Сави и химном Боже правде, које је извео Камерни мушки октет Православног богословског факултета. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј отворио је симпосион, оценивши да је за аутокефалију Српске Цркве заслужан колико Свети Сава, толико и Стефан Немања. Отварању научног скупа присуствовали су Митрополит загребачко-љубљански Порфирије и Епископи: британско-скандинавски Доситеј, жички Јустин, врањски Пахомије, шумадијски Јован, зворничко-тузлански Фотије, милешевски Атанасије, ваљевски Милутин, нишки Арсеније, ремезијански Стефан и мохачки Исихије. Такође, присуствовали су и г. Илија Елиадис, амбасадор Републике Грчке у Србији; др Милета Радојевић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама, са помоћником др Марком Николићем; ректори богословија у Београду, Призрену и Крагујевцу; професори и студенти Факултета, професори и ученици богословија, представници јавних и друштвених институција, свештенство и монаштво Српске Цркве. Програм је доступан на интернет страници научног скупа Извор: Епархија бачка
  14. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је прве недеље Божићног поста, 2. децембра 2018. године, свету архијерејску Литургију у Вазнесењском храму у Жаркову. Саслуживали су јереји Оливер Суботић и Александар Јовановић, као и ђакон Марко Станковић, у присуству протојереја-ставрофора Милана Миленице и јереја Небојше Милићевића. -Драги родитељи, будите пример својој деци која од вас треба да се уче Православљу и животу у Цркви. Сва недела која се дешавају у нашем окружењу резултат су удаљености људи од Христове Цркве која је једини пут ка спасењу, поручио је Патријарх. Извор: Српска Православна Црква
  15. ризница богословља

    Патријарх Иринеј: Све је видљиво оку Божјем!

    Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 21. новембра 2018. године, на Сабор Светог архангела Михаила и свих небеских сила бестелесних - Аранђеловдан, свету архијерејску Литургију у Саборној цркви у Београду. Прилог радија Слово љубве (1) Your browser does not support the HTML5 audio tag. На величанственој Патријарашкој Литургији саслуживали су протојереји-ставрофори Саво Б. Јовић, Владимир Вукашиновић, Виталије Тарасјев, Милојко Топаловић, Радич Радичевић, Стојадин Павловић, Драгомир Сандо и Бранко Топаловић, јереји Славиша Поповић и Арсен Миловановић, протођакони Радомир Перчевић, Стеван Рапајић и Дамјан Божић, као и ђакон Немања Ристић. Саборни храм Светог архангела Михаила прославио је своју славу по 173. пут. Песме хвале и славе Господу узнело је Прво београдско певачко друштво, хор који више од век и по прати богослужења у Саборном храму. Током свечаног славског чина, Његова Светост је преломио славски колач са члановима породице Владимира Атанацковића, овогодишњег домаћина храмовне славе. Током славског ручка здравицу је изговорио старешина Саборне цркве крстоносни прота Петар Лукић, који је заблагодарио Његовој Светости на празничној служби Господу, као и домаћинима славе и свим добротворима и приложницима за добра која чине Цркви и српском роду. Том приликом, домаћину славе г. Владимиру Атанацковићу Његова Светост Патријарх је уручио грамату у знак признања за делатну љубав према Српској Православној Цркви. Извор: Српска Православна Црква
  16. Његова Светост Васељенски Патријарх Вартоломеј и председник Украјине Петар Порошенко потписали су 3. новембра споразум о сарадњи између Цариградске Патријаршије и Украјине као државе, у првом реду о сарадњи на стварању самосталне (!) Православне Цркве у Украјини. Васељенски патријарх преузима обавезу да припреми Томос којим би се двема досадашњим расколничким групацијама у Украјини признала пуна црквена самосталност (аутокефалност) без обзира на став канонске Украјинске Цркве, која има двапут више верника него обе расколничке „Цркве” заједно, и на став Московске Патријаршије и других помесних Цркава, међу њима и Српске Православне Цркве. Шеф украјинске државе је нагласио да је то историјски дан јер је потписан споразум „о успостављању самосталне Украјинске Цркве” (колико ће бити самостална, говори већ чињеница да је „партнер” Цариграду у њеном оснивању он лично са осталим политичарима, што нас живо подсећа на оснивање расколничке Цркве у Скопљу). „Данас је историјски дан, инициран још од првих дана обновљења независности Украјине, када су Украјинци тражили и молили да им Господ дâ самосталну аутокефалну Украјинску Православну Цркву,“ изјавио је Порошенко. „Позивам Украјинце да се моле за мир, за јединство Украјинске Цркве, да се моле да Господ не дозволи провокације наших непријатеља, да не дозволи крвопролиће. Ми ћемо учинити све да окончамо процедуру давања Томоса Украјинској Цркви од стране Његове Свесветости патријарха Вартоломеја што је пре могуће,” додао је. Карактеристично је да Порошенко помиње „непријатеље” и да је свестан могућности да дође до братоубилачког крвопролића. На ту опасност је већ више пута са више страна упозорен и Васељенски Патријарх, али је пренебрегао сва упозорења. Стога питамо: ако се то злослутно предвиђање, не дај Боже, обистини, на кога ће пасти највећа одговорност? Васељенски Патријарх Вартоломеј је нагласио да је дан потписивања споразума важан историјски тренутак за билатералне везе и за Православље у целини. „Споразум о сарадњи између Васељенске Патријаршије и Украјине помоћи ће убрзању давања аутокефалије Православној Цркви у Украјини”, рекао је патријарх Вартоломеј. Затим је нагласио: „Ово право на аутокефалну Цркву и ова жеља, коју сте неговали већ дуги низ година, остварује се ових дана”. „... И други народи, на Балкану, који су добили аутокефалију од Мајке Цркве, имали су ово право. Искључиво је право Мајке Цркве да дâ аутокефалију када сматра да је то погодно, када су сви услови за овај процес задовољени”, посебно је нагласио Васељенски Патријарх. Са своје стране, Московска Патријаршија је реаговала изјавом Владимира Легојде, директора Одељења Светог Синода Руске Православне Цркве за односе Цркве и друштва, а посебно Цркве и средстава извештавања, да споразум који су потписали патријарх Вартоломеј и председник Порошенко не значи стварање „једне и јединствене помесне Цркве у Украјини” и да „сви ти конкордати украјинске власти са Фанаром ништа не мењају за милионе верникâ у Украјини”. Овде треба подсетити на предисторију данашњих збивања. Порошенко је 17. априла ове године саопштио да ће се обратити цариградском патријарху са молбом да изда Томос о стварању „једне и јединствене Цркве у Украјини” и да истој призна аутокефални статус. Та иницијатива је имала за резултат какво-такво уједињење двеју највећих расколничких групација, једнострану рехабилитацију двојице расколничких вођа, од којих је један био лишен чина, а други (Денисенко) и лишен чина, и изопштен из црквене заједнице, и анатемисан, па на крају, као круну свега, одлуку Синода у Фанару да прогласи неважећим указ васељенског патријарха Дионисија из 1686. године којим се тадашња Кијевска митрополија уступа Московској Патријаршији и одлуку да у септембру упути у Кијев два „егзарха” да припреме терен за све то, а, као успут, и да затраже, и од Порошенка добију, велики храм светог Андреја Првозваног да буде „ставропигија” Фанара у Кијеву. Током читавог овог процеса, скандалозног и по мишљењу знатног броја епископâ и теологâ Грчке Цркве, постојећа канонска Православна Црква у Украјини је потпуно заобиђена и игнорисана иако је она највећа, двапут већа од расколничких заједница заједно узетих, а притом није тражила никакву аутокефалност. Као одговор на све ове акције, Московска Патријаршија их је окарактерисала као неканонске и апсолутно неприхватљиве, те је због њих прекинула литургијско и канонско општење са Константинопољском Патријаршијом. До сада ниједна аутокефална Православна Црква није званично подржала цариградске активности, а у теолошким круговима свих Цркава води се непрестана – често и оштра – расправа о насталој кризи, свакако највећој за последњих хиљаду година. Нарочито је за многе спорна чињеница да Васељенски Патријарх и не крије да све ово ради у сарадњи са световном влашћу, односно са политичарима међу којима преовлађују расколници и унијати, а не са сестринском Православном Црквом. Уједно се критички настројени пастири и богослови Цркве питају како је могуће да патријарх Вартоломеј не признаје канонске одлуке Руске Цркве, које је иначе признао одмах по њиховом доношењу и које сви предстојатељи Православних Цркава признају све до сада. Посебно се питају како је могуће да анатемисани расколник за трен ока постане „митрополит кијевски”, а да се у широј титулатури назива и „патријарх кијевски”. Поставља се, напослетку, и питање како се може тек тако „ставити ван снаге” нечији црквени статус у другој помесној Цркви који је важио више од три века, а да га нико, па ни сама Цариградска Патријаршија, никада пре није оспорио. Оваквих и сличних питања има, нажалост, још много. Треба се молити Богу и надати се да ће сви схватити да суштинско првенство у Цркви припада само Господу Исусу Христу и да је јединство Цркве неупоредиво важније од свих могућих амбиција и претензија. Епископ бачки Иринеј Извор: Српска Православна Црква
  17. Његова Светост Васељенски Патријарх Вартоломеј и председник Украјине Петар Порошенко потписали су 3. новембра споразум о сарадњи између Цариградске Патријаршије и Украјине као државе, у првом реду о сарадњи на стварању самосталне (!) Православне Цркве у Украјини. Васељенски патријарх преузима обавезу да припреми Томос којим би се двема досадашњим расколничким групацијама у Украјини признала пуна црквена самосталност (аутокефалност) без обзира на став канонске Украјинске Цркве, која има двапут више верника него обе расколничке „Цркве” заједно, и на став Московске Патријаршије и других помесних Цркава, међу њима и Српске Православне Цркве. Шеф украјинске државе је нагласио да је то историјски дан јер је потписан споразум „о успостављању самосталне Украјинске Цркве” (колико ће бити самостална, говори већ чињеница да је „партнер” Цариграду у њеном оснивању он лично са осталим политичарима, што нас живо подсећа на оснивање расколничке Цркве у Скопљу). „Данас је историјски дан, инициран још од првих дана обновљења независности Украјине, када су Украјинци тражили и молили да им Господ дâ самосталну аутокефалну Украјинску Православну Цркву,“ изјавио је Порошенко. „Позивам Украјинце да се моле за мир, за јединство Украјинске Цркве, да се моле да Господ не дозволи провокације наших непријатеља, да не дозволи крвопролиће. Ми ћемо учинити све да окончамо процедуру давања Томоса Украјинској Цркви од стране Његове Свесветости патријарха Вартоломеја што је пре могуће,” додао је. Карактеристично је да Порошенко помиње „непријатеље” и да је свестан могућности да дође до братоубилачког крвопролића. На ту опасност је већ више пута са више страна упозорен и Васељенски Патријарх, али је пренебрегао сва упозорења. Стога питамо: ако се то злослутно предвиђање, не дај Боже, обистини, на кога ће пасти највећа одговорност? Васељенски Патријарх Вартоломеј је нагласио да је дан потписивања споразума важан историјски тренутак за билатералне везе и за Православље у целини. „Споразум о сарадњи између Васељенске Патријаршије и Украјине помоћи ће убрзању давања аутокефалије Православној Цркви у Украјини”, рекао је патријарх Вартоломеј. Затим је нагласио: „Ово право на аутокефалну Цркву и ова жеља, коју сте неговали већ дуги низ година, остварује се ових дана”. „... И други народи, на Балкану, који су добили аутокефалију од Мајке Цркве, имали су ово право. Искључиво је право Мајке Цркве да дâ аутокефалију када сматра да је то погодно, када су сви услови за овај процес задовољени”, посебно је нагласио Васељенски Патријарх. Са своје стране, Московска Патријаршија је реаговала изјавом Владимира Легојде, директора Одељења Светог Синода Руске Православне Цркве за односе Цркве и друштва, а посебно Цркве и средстава извештавања, да споразум који су потписали патријарх Вартоломеј и председник Порошенко не значи стварање „једне и јединствене помесне Цркве у Украјини” и да „сви ти конкордати украјинске власти са Фанаром ништа не мењају за милионе верникâ у Украјини”. Овде треба подсетити на предисторију данашњих збивања. Порошенко је 17. априла ове године саопштио да ће се обратити цариградском патријарху са молбом да изда Томос о стварању „једне и јединствене Цркве у Украјини” и да истој призна аутокефални статус. Та иницијатива је имала за резултат какво-такво уједињење двеју највећих расколничких групација, једнострану рехабилитацију двојице расколничких вођа, од којих је један био лишен чина, а други (Денисенко) и лишен чина, и изопштен из црквене заједнице, и анатемисан, па на крају, као круну свега, одлуку Синода у Фанару да прогласи неважећим указ васељенског патријарха Дионисија из 1686. године којим се тадашња Кијевска митрополија уступа Московској Патријаршији и одлуку да у септембру упути у Кијев два „егзарха” да припреме терен за све то, а, као успут, и да затраже, и од Порошенка добију, велики храм светог Андреја Првозваног да буде „ставропигија” Фанара у Кијеву. Током читавог овог процеса, скандалозног и по мишљењу знатног броја епископâ и теологâ Грчке Цркве, постојећа канонска Православна Црква у Украјини је потпуно заобиђена и игнорисана иако је она највећа, двапут већа од расколничких заједница заједно узетих, а притом није тражила никакву аутокефалност. Као одговор на све ове акције, Московска Патријаршија их је окарактерисала као неканонске и апсолутно неприхватљиве, те је због њих прекинула литургијско и канонско општење са Константинопољском Патријаршијом. До сада ниједна аутокефална Православна Црква није званично подржала цариградске активности, а у теолошким круговима свих Цркава води се непрестана – често и оштра – расправа о насталој кризи, свакако највећој за последњих хиљаду година. Нарочито је за многе спорна чињеница да Васељенски Патријарх и не крије да све ово ради у сарадњи са световном влашћу, односно са политичарима међу којима преовлађују расколници и унијати, а не са сестринском Православном Црквом. Уједно се критички настројени пастири и богослови Цркве питају како је могуће да патријарх Вартоломеј не признаје канонске одлуке Руске Цркве, које је иначе признао одмах по њиховом доношењу и које сви предстојатељи Православних Цркава признају све до сада. Посебно се питају како је могуће да анатемисани расколник за трен ока постане „митрополит кијевски”, а да се у широј титулатури назива и „патријарх кијевски”. Поставља се, напослетку, и питање како се може тек тако „ставити ван снаге” нечији црквени статус у другој помесној Цркви који је важио више од три века, а да га нико, па ни сама Цариградска Патријаршија, никада пре није оспорио. Оваквих и сличних питања има, нажалост, још много. Треба се молити Богу и надати се да ће сви схватити да суштинско првенство у Цркви припада само Господу Исусу Христу и да је јединство Цркве неупоредиво важније од свих могућих амбиција и претензија. Епископ бачки Иринеј Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  18. Обраћајући се учесницима скупа, Епископ бачки је казао да је сећање суштина празника. Када кажемо сећање, не мислимо на обичну интелектуалну реминисценцију, на размену информација, сазнања и података о некадашњим личностима и догађајима, него мислимо на живо сећање, сећање у духовном смислу, посебно ми хришћани, на литургијско сећање, а оно значи оживљавање давних личности и догађаја. Ми о празницима и у том литургијском сећању, на неки начин, тајанствено и чудно, али ипак реално, постајемо савременици догађаја и учесници са другим личностима, а у исто време је то предокушање, антиципација будућих догађаја, навео је владика Иринеј. Такође, Епископ бачки је истакао да овај скуп не доживљава као обично, радно окупљање, већ празнично. У свим религијама и културама, оне најзначајније ствари се прослављају више дана и то је посебно наглашено у традицији наше Православне Цркве. У литургијском смислу празновање се дели на три дела: један уводни, који се зове претпразништво, онда главни празник, и следи период попразништва, где празник и даље траје, али постепено се приводи своме завршетку. У нашем данашњем контексту, ја се усуђујем да кажем да сматрам овај скуп једним свечарским, али озбиљним научним скупом, где као Претпразништво обележавамо и славимо Мајску скупштину, као сâм празник Велику народну скупштину у Новом Саду, и као Попразништво – наше време, нас у овом нашем времену, са одговорношћу за време које је пред нама, поручио је владика Иринеј. Наглашавајући да овакви скупови осветљују осетљиви период наше историје, председник Матице српске је оценио да су научна истраживања драгоцена данас када треба да ваљано изучимо формулу опстанка у глобалном европском и светском поретку. Уколико тачније и верније опишемо природу света у којем постојимо, утолико ћемо се на међународној, војној, политичкој и економској сцени изборити за достојанствени опстанак српског народа и свих народа који са Србима деле животни простор, истакао је професор Драган Станић. Два велика догађаја, Мајска скупштина и Велика народна скупштина, међаши су али и сведоци целокупне наше историје и борбе нашег народа за идентитет и слободу, оценио је господин Игор Мировић, додајући да је епилог тог времена и те истрајне борбе управо Велика народна скупштина одржана у Новом Саду, када су победила начела једнакости и равноправности. У оквиру обележавања стогодишњице присаједињења Српске Војводине Краљевини Србији, како је најавио председник Покрајинске владе, биће отворен Музеј присаједињења и откривен споменик краљу Петру Првом Карађорђевићу у Новом Саду, а у Српском народном позоришту биће изведена представа Светозар. У раду скупа учествовали су: др Љубомирка Кркљуш, др Дејан Микавица, др Горан Васин, др Љубодраг Ристић, др Александар Животић, др Мира Радојевић, др Горана Раичевић, др Слободан Владушић, др Владимир Симић, др Игор Борозан, др Тијана Палковљевић Бугарски, др Милан Мицић, др Драго Његован, др Ненад Нинковић, др Александар Хорват, др Гордана Петковић, др Владимир Баровић, др Слободан Бјелица, др Саша Марковић, др Сузана Кујунџић-Остојић, др Ђура Харди, др Габријела Губова и др Ференц Немет. Научном скупу је присуствовао бивши нишки Епископ Јован (Пурић). Извор: Епархија бачка
  19. Научни скуп на тему: „Срби у Угарској 1848–1918: Од Мајске до Велике народне скупштине”, отворен је у петак, 2. новембра 2018. године, у свечаној дворани Матице српске. Учеснике скупа су поздравили Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј, господин Игор Мировић, председник Покрајинске владе, господин Здравко Јелушић, председник Скупштине Града Новог Сада, и професор Драган Станић, председник Матице српске. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Обраћајући се учесницима скупа, Епископ бачки је казао да је сећање суштина празника. Када кажемо сећање, не мислимо на обичну интелектуалну реминисценцију, на размену информација, сазнања и података о некадашњим личностима и догађајима, него мислимо на живо сећање, сећање у духовном смислу, посебно ми хришћани, на литургијско сећање, а оно значи оживљавање давних личности и догађаја. Ми о празницима и у том литургијском сећању, на неки начин, тајанствено и чудно, али ипак реално, постајемо савременици догађаја и учесници са другим личностима, а у исто време је то предокушање, антиципација будућих догађаја, навео је владика Иринеј. Такође, Епископ бачки је истакао да овај скуп не доживљава као обично, радно окупљање, већ празнично. У свим религијама и културама, оне најзначајније ствари се прослављају више дана и то је посебно наглашено у традицији наше Православне Цркве. У литургијском смислу празновање се дели на три дела: један уводни, који се зове претпразништво, онда главни празник, и следи период попразништва, где празник и даље траје, али постепено се приводи своме завршетку. У нашем данашњем контексту, ја се усуђујем да кажем да сматрам овај скуп једним свечарским, али озбиљним научним скупом, где као Претпразништво обележавамо и славимо Мајску скупштину, као сâм празник Велику народну скупштину у Новом Саду, и као Попразништво – наше време, нас у овом нашем времену, са одговорношћу за време које је пред нама, поручио је владика Иринеј. Наглашавајући да овакви скупови осветљују осетљиви период наше историје, председник Матице српске је оценио да су научна истраживања драгоцена данас када треба да ваљано изучимо формулу опстанка у глобалном европском и светском поретку. Уколико тачније и верније опишемо природу света у којем постојимо, утолико ћемо се на међународној, војној, политичкој и економској сцени изборити за достојанствени опстанак српског народа и свих народа који са Србима деле животни простор, истакао је професор Драган Станић. Два велика догађаја, Мајска скупштина и Велика народна скупштина, међаши су али и сведоци целокупне наше историје и борбе нашег народа за идентитет и слободу, оценио је господин Игор Мировић, додајући да је епилог тог времена и те истрајне борбе управо Велика народна скупштина одржана у Новом Саду, када су победила начела једнакости и равноправности. У оквиру обележавања стогодишњице присаједињења Српске Војводине Краљевини Србији, како је најавио председник Покрајинске владе, биће отворен Музеј присаједињења и откривен споменик краљу Петру Првом Карађорђевићу у Новом Саду, а у Српском народном позоришту биће изведена представа Светозар. У раду скупа учествовали су: др Љубомирка Кркљуш, др Дејан Микавица, др Горан Васин, др Љубодраг Ристић, др Александар Животић, др Мира Радојевић, др Горана Раичевић, др Слободан Владушић, др Владимир Симић, др Игор Борозан, др Тијана Палковљевић Бугарски, др Милан Мицић, др Драго Његован, др Ненад Нинковић, др Александар Хорват, др Гордана Петковић, др Владимир Баровић, др Слободан Бјелица, др Саша Марковић, др Сузана Кујунџић-Остојић, др Ђура Харди, др Габријела Губова и др Ференц Немет. Научном скупу је присуствовао бивши нишки Епископ Јован (Пурић). Извор: Епархија бачка View full Странице
  20. Српски политички форум организовао је синоћ на Факултету политичких наука на Вождовцу у Београду трибину под називом "100 година Војводине у Србији". На трибину говорили су Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки др Иринеј и академик Коста Чавошки. Трибину је водио Милан Веселица. Срби су се ујединили са Србијом на Великом народном збору у Руми 24. односно на Великој народној скупштини у Новом Саду 25. новембра 1918. године, подсетили су говорници. Чућемо целокупно излагање Преосвећеног Епископа новосадског и бачког др Иринеја. Прилог радија Слово љубве Извор: Српска Православна Црква
  21. Српски политички форум организовао је синоћ на Факултету политичких наука на Вождовцу у Београду трибину под називом "100 година Војводине у Србији". На трибину говорили су Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки др Иринеј и академик Коста Чавошки. Трибину је водио Милан Веселица. Срби су се ујединили са Србијом на Великом народном збору у Руми 24. односно на Великој народној скупштини у Новом Саду 25. новембра 1918. године, подсетили су говорници. Чућемо целокупно излагање Преосвећеног Епископа новосадског и бачког др Иринеја. Прилог радија Слово љубве Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  22. Црква не мења свој став о Косову и Метохији, рекао је у Грачаници патријарх српски Иринеј, који је у друштву патријарха антиохијског и свег Истока Јована X и великодоснојника православне цркве обишао манастир у овом месту. „Никаква подела, ја не могу да схватим да Призрен, где сам ја био преко 15 година, да буде у некој другој држави, Пећка Патријаршија, Дечани, Грачаница. То у моју главу не улази, а поготово не у срце. Видећемо. Кувају се ствари, делимично се мало и мењају, ваљда ћемо испливати из овог глиба у којем јесмо“, рекао је патријарх иринеј у Грачаници и додао: „Црква никада није мењала свој став, њен је став – ту смо и ту остајемо докле постојимо. Нека окупирају, као што окупирају, нека узму, нека освоје, али не смемо да им то дамо. То је основна ствар“, био је јасан патријарх. „Пратимо све оно што се овде дешава. Ваш положај је тежак, можда тежи него икада, али морамо се сви борити да се овде одржимо. Док смо овде, то је наше, ако будемо, не дај Боже, напустили ове свете просторе, онда то већ неће бити наше. Може бити у срцу, али не, надамо се пре свега у помоћ Божију и светитеља који почивају на Косову, у Пећкој Патријаршији, у Дечанима. Било је много тешких времена у прошлости. Морамо учинити све да и ово прође. Долазе многа тешка искушења и невоље, али и пролазе. Можда је ово нама само једна добра опомена да се вратимо Богу и себи, ово је великим делом учињено зато што смо ми удаљени и од Бога и од себе, а ми ћемо овим страдањем и вером својом понова постати овде где јесмо и остати за свагда“, закључио је патријарх српски Иринеј. Партијарх антиохијски и целог Истока Јован X који је на Косово дошао са представницима СПЦ казао је да срећан што је обишао православне светиње и српски народ. „Срећни смо и радосни што смо видели наш српски народ у овом манастиру и око манастира, народ који је прошао јако тежак период али су ипак хтели да остану овде у њиховим кућама и у њиховом дому. Молимо се за игуманију овог манастира и њене сестре, да их Бог чува и да их чува Богородица“, казао је патријарх Јован. Говорећи о својој цркви и народу Истока, патријарх Јован је казао да и тамошњи муслимани посећују православне светиње и поштују Богородицу. „Ми сад пролазимо оно што сте ви прошли 99. године, али наш православни народ жели да остане у њиховој земљи, те данас користим прилику да се молим Богу за вас да останете, будете увек овде и не одете одавде“, казао је патријарх антиохијски и свег Истока. Патријархе Иринеја и Јована X у Грачаници су дочекали епископ рашко-призренски Теодосије и игуманија Стефанида који су своме госту уручили икону Пресвете Богородице. Осим црквених великодостојника патријархе Иринеја и Јована X дочекали су и малобројни верници са централног Косова, међу којима су били и ученици основних и средњих школа. Представника локалне власти данас није било у манастиру, али је међу присутнима био београдски официр за везу Дејан Павићевић . Он није желео да даје никакве изјаве медијима, истакавши да је он данас у Грачаници као „представник државе“. Грађани замерају локалним представницима што нису дочекали партријарха Међутим, грађани који су се окупили у манастиру разочарани су, како кажу, бојкотом представника институција. „Ово је одраз стања у којем се налазимо. Уместо да данас уведу радну обавезу која је била уведена онда када су ишли за Митровицу и дочекују Вучића, они нису нашли за сходно да дочекају патријарха Иринеја у конаку манастира Грачаница. За мене је ово, што се тиче Љубинка Караџића, што се тиче Срђана Поповића, сраман чин. Зато што, прво, нису обавестили народ, и друго, нису нашли за сходно да дођу и дочекају свог патријарха“, казао је Живорад Лазић, професор права и представник СНФ-а. Момир Мицић из Грачанице каже да је овај долазак српског патријарха има посебан значај. „Значи за српски народ овде, самим тим што нас посећују и што мисле на овај народ овде који је преостао, а докле ће бити, видећемо“. И он замера представницима институција што нису дошли данас. „Нису се појавили, нису ни обавестили народ. Главнокомандујући у општини нису одреаговали и дошли. Немају времена, јер су презаузети другим обавезама. Тамо су где има пара, где се нешто врти“, казао је мештанин Грачанице Момир Мицић. Током посете представника две православне цркве у Грачаници је било појачано присуство Косовске полиције. Након дводневног боравка на Косову, црквене делегације упутиле су се у Ниш. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  23. „Никаква подела, ја не могу да схватим да Призрен, где сам ја био преко 15 година, да буде у некој другој држави, Пећка Патријаршија, Дечани, Грачаница. То у моју главу не улази, а поготово не у срце. Видећемо. Кувају се ствари, делимично се мало и мењају, ваљда ћемо испливати из овог глиба у којем јесмо“, рекао је патријарх иринеј у Грачаници и додао: „Црква никада није мењала свој став, њен је став – ту смо и ту остајемо докле постојимо. Нека окупирају, као што окупирају, нека узму, нека освоје, али не смемо да им то дамо. То је основна ствар“, био је јасан патријарх. „Пратимо све оно што се овде дешава. Ваш положај је тежак, можда тежи него икада, али морамо се сви борити да се овде одржимо. Док смо овде, то је наше, ако будемо, не дај Боже, напустили ове свете просторе, онда то већ неће бити наше. Може бити у срцу, али не, надамо се пре свега у помоћ Божију и светитеља који почивају на Косову, у Пећкој Патријаршији, у Дечанима. Било је много тешких времена у прошлости. Морамо учинити све да и ово прође. Долазе многа тешка искушења и невоље, али и пролазе. Можда је ово нама само једна добра опомена да се вратимо Богу и себи, ово је великим делом учињено зато што смо ми удаљени и од Бога и од себе, а ми ћемо овим страдањем и вером својом понова постати овде где јесмо и остати за свагда“, закључио је патријарх српски Иринеј. Партијарх антиохијски и целог Истока Јован X који је на Косово дошао са представницима СПЦ казао је да срећан што је обишао православне светиње и српски народ. „Срећни смо и радосни што смо видели наш српски народ у овом манастиру и око манастира, народ који је прошао јако тежак период али су ипак хтели да остану овде у њиховим кућама и у њиховом дому. Молимо се за игуманију овог манастира и њене сестре, да их Бог чува и да их чува Богородица“, казао је патријарх Јован. Говорећи о својој цркви и народу Истока, патријарх Јован је казао да и тамошњи муслимани посећују православне светиње и поштују Богородицу. „Ми сад пролазимо оно што сте ви прошли 99. године, али наш православни народ жели да остане у њиховој земљи, те данас користим прилику да се молим Богу за вас да останете, будете увек овде и не одете одавде“, казао је патријарх антиохијски и свег Истока. Патријархе Иринеја и Јована X у Грачаници су дочекали епископ рашко-призренски Теодосије и игуманија Стефанида који су своме госту уручили икону Пресвете Богородице. Осим црквених великодостојника патријархе Иринеја и Јована X дочекали су и малобројни верници са централног Косова, међу којима су били и ученици основних и средњих школа. Представника локалне власти данас није било у манастиру, али је међу присутнима био београдски официр за везу Дејан Павићевић . Он није желео да даје никакве изјаве медијима, истакавши да је он данас у Грачаници као „представник државе“. Грађани замерају локалним представницима што нису дочекали партријарха Међутим, грађани који су се окупили у манастиру разочарани су, како кажу, бојкотом представника институција. „Ово је одраз стања у којем се налазимо. Уместо да данас уведу радну обавезу која је била уведена онда када су ишли за Митровицу и дочекују Вучића, они нису нашли за сходно да дочекају патријарха Иринеја у конаку манастира Грачаница. За мене је ово, што се тиче Љубинка Караџића, што се тиче Срђана Поповића, сраман чин. Зато што, прво, нису обавестили народ, и друго, нису нашли за сходно да дођу и дочекају свог патријарха“, казао је Живорад Лазић, професор права и представник СНФ-а. Момир Мицић из Грачанице каже да је овај долазак српског патријарха има посебан значај. „Значи за српски народ овде, самим тим што нас посећују и што мисле на овај народ овде који је преостао, а докле ће бити, видећемо“. И он замера представницима институција што нису дошли данас. „Нису се појавили, нису ни обавестили народ. Главнокомандујући у општини нису одреаговали и дошли. Немају времена, јер су презаузети другим обавезама. Тамо су где има пара, где се нешто врти“, казао је мештанин Грачанице Момир Мицић. Током посете представника две православне цркве у Грачаници је било појачано присуство Косовске полиције. Након дводневног боравка на Косову, црквене делегације упутиле су се у Ниш. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  24. Интервју са Његовом Светошћу Патријархом српским г. Иринејем за свечани број "Вечерњих новости", поводом 65. годишњице постојања листа: 1. Православни свет се налази у најделикатнијој ситуацији у новијој историји. Епископ бачки г. Иринеј оценио је тим поводом да Православљу прети раскол тежи од оног који је на вишевековни рок поделио хришћански свет на Исток и Запад. Да ли је, ако имамо у виду аргументе Московске и Васељенске Патријаршије, глобални црквени поредак неповратно промењен? Ето, принуђени смо да и разговор за овај јубиларни број „Вечерњих новости“ отпочнемо великим проблемима. Ипак, честитам Вама, редакцији и читаоцима велики, шездесетпетогодишњи јубилеј. Радујем се што је, напокон, дошло време да овај наш угледни дневни лист буде потпуно и без остатка гласило које заступа интересе српског народа, српске културе, просвете, спорта, па ─ зашто не? ─ и Српске Цркве. Криза о којој питате јесте већ ту, и то веома дубока, а може, нажалост, доћи и до трагедије дубоког и дуготрајног раскола. Али глобални црквени поредак није неповратно промењен. Црква не зна за неповратне процесе и коначне промене. Све се може излечити и превазићи, љубављу и милошћу Божјом, ако код нас људи иоле има добре воље и спремности на покајање. Црквени поредак је уствари суштински непромењив, а проблеми настају кад га ми људи, не искључујући ни оне најодговорније у Цркви, из било којих разлога и ради било каквих циљева нарушимо. Односи Васељенске и Московске Патријаршије 2. Имали сте прилику да се за веома кратко време сретнете са представницима обе древне Патријаршије, – патријархом Вартоломејем и митрополитом Иларионом, – што је протумачено као нека врста Ваше помиритељске мисије. Коју поруку сте пренели представницима ових Цркава и шта су Вам они рекли? Верујете ли да је могуће приближити ставове Васељенске и Московске Патријаршије и несугласице вратити у оквире искреног братског дијалога? Ја нисам био у некој специјалној помиритељској мисији, али сам, у име Српске Православне Цркве, чинио све што сам могао да се избегне најгори сценарио. Најпре је наш Сабор апеловао на Његову Светост цариградског патријарха да не пренагљује и да иде путем дијалога и свеправославног консензуса, затим је наш Свети Синод поново апеловао у истом духу, а најзад сам и лично изнео наш став приликом сусрета са Васељенским Патријархом у Солуну. Наравно, претходно сам разговарао и са Његовом Светошћу Патријархом московским, а став наше Цркве пренели смо и свим помесним аутокефалним Црквама. То је управо став да треба потпуно и неизоставно поштовати вековни црквени поредак и свете каноне, што наша Мајка Црква у Цариграду, нажалост, по мишљењу огромне већине епископа и теолога Српске Православне Цркве, сада не чини. Ми нисмо на клацкалици „за и против”. Ми смо за јединство Цркве, слогу, одговорност, верност канонском поретку, а против свега што дели и води у опасност раскола. Као потез који води до раскола, и то не само на канонском подручју аутономне Украјинске Православне Цркве, него директно и недвосмислено отвара могућност ─ готово и да потенцира ─ нове расколе у другим помесним Црквама, доживљавам и последње саопштење Светог Синода Цариградске Патријаршије од 11. октобра. То саопштење је словом, ставовима и духом супротно учењу и усторојству Православне Цркве. Његов последњи став који, наводно у духу мира и љубави Христове апелује на избегавање насиља, одмазде и преотимања цркава и манастира, личи ми на затварање очију пред лако предвидим последицама сопствених поступака, да не кажем баш на пилатовско прање руку. 3. Делите ли забринутост дела наше јавности да би раскол у Православљу могао да прозиведе тешке последице на простору канонске јурисдикције Српске Православне Цркве, посебно у Македонији, Црној Гори и Хрватској, где већ делују парацрквене организације? Таква опасност, уколико би овај преседан „прошао”, претила би не само нашој помесној Цркви него, практично, свакој без изузетка, укључујући и сестринску Цркву у Грчкој. Будућност Косова и Метохије 4. Будућност Косова и Метохије питање је свих питања у Србији. Иницијатива председника Александра Вучића о разграничењу са Албанцима, чини се, највеће противнике стекла је у делу Српске Православне Цркве. Осим званично формулисаног става Светог Архијерејског Сабора о КиМ, видите ли још неки пут који би водио праведном решењу косовског питања? Ја разумем сву трагику ситуације са којом су суочени наша држава и сав српски народ, као и све муке и дилеме са којима се бори председник Вучић, али сматрам да не треба ићи на брза или, не дај Боже, провизорна решења. Не можемо и не смемо дати оно што је вековима наше, а што никад у историји није припадало албанској држави, без обзира на то што је то отето и сада под страном окупацијом. То је једнодушни став нашег Архијерејског Сабора и велике већине наших верника. Ми нисмо ни за какав конфликт, дакле ни за такозвани замрзнути конфликт, али нисмо ни за признавање свршеног чина постигнутог неправдом, агресијом, насиљем, злочинима. 5. Више пута сте рекли да Црква може и хоће да подржи државу, у труду да заштити пресудне интересе нашег народа. Говорили сте и да се Вучић лавовски бори за КиМ. Како видите положај СПЦ у случају да држава и Црква не постигну сагласност око најбољег решења за јужну покрајину? И сада мислим да се председник Вучић лавовски бори за Косово и Метохију, и то под невиђено неравноправним условима, али и да вековни непромењиви став Цркве свога народа и уједно своје властите Цркве доживљава као помоћ, а не као одмагање и отежавање ионако претешке ситуације. Наду и утеху улива то што он вишекратно изјављује да неће наметати своју вољу и своја евентуална решења већ да ће поштовати слободно изражену народну вољу, па макар се са њом интимно и не слагао. Црква, по својој природи, не доноси државне и политичке одлуке, али има право, а још више дужност, да укаже на вечна мерила и вечне вредности, пре свега на служење правди, слободи, миру и животу за све и сваког, па, не на последњем месту, и за свој народ, своје вернике. Европска унија и Русија 6. Србија, српски народ и његове власти изложене су великим притисцима и претњама које долазе из развијене Европе којој и сами стремимо. Видите ли у скорије време Србију у друштву држава Европске уније? Наш главни проблем и нису наши вековни суседи Арбанаси него управо „развијена Европа”, па и Запад уопште (част изузецима), јер се не бави превасходно решавањем кризе и превазилажењем сукоба, штетног и опасног за све, а не само за нас Србе, него се, нажалост, понајвише бави својим „вечним интересима”. У Европској унији, рекао бих, баш и не изгарају од жеље за нашим присуством, што због нашег пријатељства са Русијом што из својих унутрашњих разлога, и зато стално постављају нове услове, траже да прихватимо њихово „решење” за Косово и Метохију и одлажу ли, одлажу. Ако и када дођемо на ред, Европска унија ће бити сасвим другачија него што је данас, уколико, наравно, буде постојала. Рећи ћу шаљиво: бар за њену будућу судбину нећемо ми Срби бити криви. 7. Како тумачите то што нам из Брисела сугеришу да своју спољну политику ускладимо са ЕУ, што је параван за њихову стварну жељу да уведемо санкције Русији? На то сам вам већ одговорио. Маколико чланство у Унији изгледало привлачно са економског аспекта, не верујем да ћемо ми икада купити за себе чланску карту по цени увођења санкција Русији или било каквих аката непријатељства према тој великој, једноверној и братској земљи. 8. Да ли је у овим глобалним кретњима и оживљавању хладног рата позиција војно неутралне и самосталне Србије уопште одржива? Мислим да јесте одржива – штавише, и једина реална шанса за опстанак Србије на међународној позорници. 9. Како коментаришете најаве из света да Босну и Херцеговину чека процес унитаризације, што за нас значи нестанак Републике Српске? Да ли ће српски народ успети да спречи овај процес? Републику Српску је огромним жртвама створио српски народ и она неће, ако Бог дâ, ни нестати нити се утопити у унитарну Босну. Недавни избори то показују – грађани Републике Српске гласали су првенствено за Републику Српску. Положај српског народа у Црној Гори 10. Указали сте недавно на изузетно тежак положај српског народа у Црној Гори, на шта је са највишег места у овој држави Српска Црква оцењена као главни носилац великосрпског национализма и ударна песница идеологâ Велике Србије и империјалне Русије на Балкану. Како сте схватили и доживели ову поруку? Како видите будућност Српске Цркве у Црној Гори суочене са отвореним претњама тамошњег режима? Да бисмо било који проблем почели да решавамо, морамо се са њим суочити. Није, до сада, са одговарајућег места и на одговарајући начин, дефинисан положај српског народа у Црној Гори. Уколико је изјава коју помињете помогла да се отворено говори о проблемима Срба - асимилацији, дискриминацији по различитим основама, бруталном затирању и фалсификовању историје, покушајима отимања светиња, културног и верског наслеђа - више сам него задовољан. Пошто је Црна Гора историјски класична српска земља, наша Спарта, како се раније говорило, и Српска Православна Црква мора бити оно што јесте и што је одувек тамо била, под било чијом влашћу, турском, млетачком, комунистичком, стожер Православља и Српства, Српства у смислу чувања, неговања и унапређивања православне културе, али и јасне одбране угрожених права народа и појединаца. То никако не значи угрожавање државе и власти или њихових прерогатива. 11. Предстоји заседање Светог Архијерејског Сабора. Са којим мотивима је после више година заказано јесење заседање и која ће питања разматрати највиши великодостојници наше Цркве? Јесења заседања су, по правилу, тематска и трају дан или два, не више. Предстојеће је заказано ради унапређења црквене просвете. Ту има неких проблема, можда и лутања. Наравно, болна тема којом смо почели данашњи разговор биће, неизбежно, уврштена у дневни ред. Нацрт новог Устава Српске Православне Цркве 12. Велику пажњу је у јавности је изазвао предложени нацрт новог Устава Српске Православне Цркве. Како тече рад на унапређењу овог акта и када очекујете да буде усвојен? Да ли ће Пећка Патријаршија постати саставни део њеног званичног назива? Велика пажња јавности са једне стране је добра и сведочи да многи брину о својој Цркви, њеном унутрашњем устројству, положају у друштву и слично. Са друге стране, ради се о заиста уско стручној и интердисциплинарној проблематици, коју не познају, или је веома слабо познају, многи који су се оглашавали. Било је ту и помало комичних ставова, малтене да Устав Цркве иде и на референдум и слично. Црква овом питању приступа са највећом могућом пажњом. Текст у основи није споран. Чланови Сабора су на претходном заседању извршили увид, дискутовали и дали одређене сугестије, а потом је одлучено да се те и нове сугестије још једампут расмотре, тако да се усвајање новог Устава очекује на редовном заседању, 2019. године. И напокон, историјско име Српске Православне Цркве јесте Пећка Патријаршија. Тако је било, тако ће и бити. Уставом ће само формално бити васпостављено. Пећки патријарашки престо, историјско је, актуелно и трајно седиште Српске Православне Цркве. И назив Српска Православна Црква, мада новијег датума, свакако ће остати у употреби. Породица - домаћа Црква 13. Сведоци смо велике полемике у јавности поводом емитовања ријалити програма на изузетно гледаним телевизијама са националном фреквенцијом. Који је Ваш став о емитовању оваквих баналних, а све чешће и изузетно вулгарних садржаја у медијима? Честитам министру културе што је покренуо ово питање. Ономе ко такве ствари хоће да гледа, нека се приказује после поноћи на посебном каналу и нека плати! Рекли су ми да је таква пракса у свету. Уколико је проблем у законима, нека их промене! Деци и младима треба пружити добре примере, а не да им беспризорни служе за углед. Телевизија треба да служи просвећивању народа, култури, просвети, наравно и разоноди, хумору, али са мером и укусом. 14. Како се у савременом друштву борити против општег тренда отуђења и самодовољности? Долазимо ли до позиције да је породица превазиђена, што нам сугеришу идеолози неких нових покрета? Први благослов и прва заповест коју је Бог дао људима гласи: Рађајте се и множите се и напуните земљу! Апостол Павле тајну брака и породице у Посланици Ефесцима пореди са Христом и Црквом, а наш народ, који можда и не познаје довољно богословске науке, суштински следи апостола Павла па за породицу каже домаћа Црква. То довољно говори о значају породице. Морамо се, као народ, одупрети таквим идеологијама. Ту одговорност медијских посленика није мања од одговорности просветних радника. Црква има своју велику одговорност у промовисању породице као здраве заједнице у којој живе и васпитавају се здраве личности. Последице разбијања нормалне породице су наркоманија, алкохолизам, отуђеност, бежање у секте и друге девијације. Извор: Српска Православна Црква
×