Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'иринеја'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 186 results

  1. РАЗГОВОР НЕДЕЉЕ: ПАТРИЈАРХ СРПСКИ ИРИНЕЈ Не може се добити рат протеривањем и уништавањем сопственог народа Молим и апелујем на хрватско државно и црквено вођство, као и политичке и духовне вође нашег народа, да чине све што могу да се искорени мржња и завлада мир између два народа (Фото А. Васиљевић) Иза нас је обележавање још једне годишњице акције хрватске војске „Олуја” чији је исход прогон више око 250.000 Срба из Крајине, још једном су се у Србији оплакивале жртве, а у Хрватској славила победа, први пут уз присуство представника српске мањине у Книну. Могу ли цркве, Српска православна и Католичка у Хрватској да покажу пут помирења када и њихови великодостојници тих дана с једне стране служе опела, а с друге мисе захвалнице. Чини ми се да је прави час за овакав разговор, с обзиром на мноштво отворених питања, нерешених проблема и многих искушења, каже одговарајући на ово питање у интервјуу за „Политику” патријарх српски Иринеј. – Када је реч о тзв. Олуји, коју славе наши најближи суседи, али и начелно у вези са ратним победама уопште, сетимо се како наш савремени светитељ Јустин Поповић не мислећи само на Хрвате или Немце, на Шиптаре, него и на друге Енглезе, Русе, и нас Србе каже: „Ратови су пораз до пораза, не победе. Људи гину, измислили ратове и убијања као средства да победе зло у овоме свету”. А ја додајем: може ли држава добити рат протерујући и уништавајући сопствени народ? Наравно да не може. Сигуран сам да је та еуфорија опијености злом прошла, осим код оних најусијанијих глава. Макар када схвате да је за тих 250.000 Срба кренуло и свакога дана пут земаља запада крећу пуни возови и аутобуси младих. Празни се, кажу ми, не само северна Далмација, Лика, Банија, Кордун, него и пребогата Славонија. Има ли места слављу када вам цвет младости одлази да гради туђе градове, оре туђе њиве, лечи туђу децу... Прошло је више од две деценије, а тамо оба народа још увек живе у последицама рата: социјалним, психолошким, економским. Нека свако чини своје, нека славе они ако мисле да имају шта, али молим и апелујем на хрватско државно и црквено вођство, као и политичке и духовне вође нашег народа, да чине све што могу да се искорени мржња и завлада мир између два народа. Утисак је да се код хрватских власти појављују почетни знакови да је могућа и таква њихова политика. Уколико је то заиста тако, онда и наши народни прваци, као представници народа страдалог у геноциду, треба да, чувајући националну свест и достојанство свог народа, прихвате сваку прилику која може допринети мирнијем сну и бољем животу нашег народа у Хрватској. Да десетине села на Банији, на Кордуну, Лици и другде у којима живе Срби добију електричну енергију. Једино тамо у читавој Европи постоји мноштво села без електричне енергије. То не значи да треба да са њима славе, али сарадња је неопходна са онима који желе нормалан живот и благостање за све људе. Ми се, овде у Србији, залажемо и подстичемо наше власти, да испуне све разумне потребе хрватске мањине. Исто тако, верујемо да су то и за Владу Хрватске достижни циљеви, и да српски представници требају да са њима сарађују за добробит свих – каже патријарх српски Иринеј. Неуспехом су окончани недавни преговори представника Епископског савета у Црној Гори и црногорске владе. Како оцењујете позицију Цркве у овим преговорима, али и њен тренутни положај у Црној Гори? На питање какав је положај наше Цркве најбоље су зимус одговорили и стари и млади, по мећави у Васојевићима или по бури у Паштровићима, широм данашње Републике Црне Горе, носећи на иконама и у срцу Светог Саву, Светог Василија Острошког или Светог Кнеза Лазара, и са уздигнутим тробојним барјацима Српске Цркве бранили светиње. И став Цркве у данашњој Републици Црној Гори, али и свуда где има наших епархија, црквених општина, манастира, храмова и парохија је кристално јасан. Српска Православна Црква има свој Устав, своје устројство, своје прописе који решавају начине регулисања свих важних питања. У таквим законским и канонским оквирима могу бити решена и сва отворена питања на том подручју. То је став Светог Архијерејског Синода, то је мој став. Такав је и став Сабора. А што је исто тако важно, такав став је недвосмислено показао и народ у тамошњим епархијама. Ова криза потврдила је ону латинску: Vox populi – vox Dei! Ни народ, ни Црква не прихватају расправу о питању: чији су српски православни храмови? Ни народ, ни Црква не пристају на било какву промену устројства, на нарушавање црквеног и народног јединства. Патријарх српски то поготово не прихвата, свиђало се то неком или не. Када је 1998. године, доведен у Патријаршију, млади председник или премијер Ђукановић, не сећам се његове тадашње функције, представљен је као будућност, снажна перспектива српског народа. И он је тако тада говорио и обећавао. А данас, туга ме обузме када видим коликo дубок може бити људски пад. Са таквима се годинама договарати и преговарати? Са таквима тражити могућност компромиса? У то не верујем. Плашите ли се могућности да ће се црногорски законски модел прелити и на светиње на Косову и Метохији, које су иначе под константним претњама: од физичког уништења до грубог фалсификовања њихове историје? Реална слика је, нажалост, обрнута и утолико још тужнија. Они који су се, као што рекох, некада представљали као нада и будућност српског народа у Црној Гори, данас се понашају као да су им „узор” шиптарски терористи. Сетимо се само арогантних измишљотина да су Високе Дечане подигли племићи из породице Нимани? Ја одлично познајем и поштујем косовско-метохијске Шиптаре. У основи, то је племенит народ горштачког етоса. Али, уз сво поштовање према њима, не можемо им уступити онај део историје, део духовних и културних споменика који им никада није припадао у историји. Или, узмимо само још један пример: служење римокатоличке мисе на остацима православног храма Светог Николе у Новом Брду, познате задужбине средњовековних српских владара. Они, пак, који би помислили да и за милиметар попусте притисцима Марковића, Ђукановића и њима сличним, којима ништа није свето и који немају поштовања чак ни према сопственим прецима, имали би убрзо новобрдски пример у Морачи, Савини и другде. (Фото И. Милутиновић) Да ли сте разговарали са епископом диселдорфским и све немачке Григоријем после његове изјаве којом је проблематизовао издвајање буџетских средстава за градњу Храма Светог Саве у доба епидемије вируса корона и Вашег саопштења у којем сте навели да је перјаница антисрпских и антицрквених кругова у Србији? По том питању још увек нисмо разговарали. Чуо сам да се тим поводом огласио преко видео-снимка на интернету. Али архијереји међусобно тако не опште. Зна се како, и којим путем, се износе различити ставови, као и који су начини да се решавају проблеми са којима је Црква суочена. Српска Православна Црква прославља ове године сто година уједињења Српске Цркве, а век постојања обележава и Православни богословски факултет. Део академске заједнице, професора овог факултета, па и руководства Универзитета у Београду сматра да Свети архијерејски Синод, којим председавате, има превелики утицај на овај факултет и да нарушава његову универзитетску аутономију. Како Ви гледате на ове примедбе? Побогу, на Православном богословском факултету се школују, пре свега, будући ђакони, свештеници и архијереји Српске Православне Цркве, затим будући православни вероучитељи, катихете. У Статуту пише да је Факултет установа Српске Православне Цркве и државе Србије и да је под пуним духовним и канонским окриљем Српске Православне Цркве. Сетимо се само да је тај исти Статут због жалбе неког атеистичког удружења већ био на Уставном суду где је позитивно оцењен. И поред тога, неки из универзитетске заједнице, који су се већ експонирали као политичка оријентисана и антицрквено расположена групица људи, препознавши се са пар сличних у факултетском сословију, износе сумње у Статут и тиме збуњују академску јавност. И то је проблем. Такви се чујем, исто преко интернета, свакодневно ругају својој Цркви, Синоду, најугледнијим архијерејима, колегама професорима. Тајно снимају шта говоримо, снимају како пале слике најугледнијих владика, па то објављују... Тешко је то разумети јер им је Црква дала све што је могла, па и више од тога, а ништа им није ускратила. Што се статуса факултета тиче Свети Архијерејски Синод узима у обзир различита решења и неће журити са одлуком. Покојни Зоран Ђинђић је 2000. године дао кључни допринос да се учини ништавном и непостојећом одлука комунистичких власти о искључењу Факултета са Универзитета јер је био мишљења да Богословски факултет са својом традицијом и угледом у свету чини част универзитетској породици. Али он је био и Србин и Европејац без комплекса. А проблем свих оних са Факултета којима је тесна сопствена кожа, решићемо на добро Цркве, али суштински и на њихово лично добро. Колико је пандемија вируса корона променила живот Православне цркве? Да ли је, на пример, променила црквену праксу везану за Свету тајну причешћа, будући да су неке православне цркве учиниле извесна прилагођавања приликом давања причешћа? Црква постоји кроз Евхаристију или, још прецизније, као Евхаристија. Ми хришћани јесмо једно са Господом и међу собом искључиво зато што се у Евхаристији – реално, а не метафорички или символички – причешћујемо једним и јединственим Телом Христовим. Из тога следи и наша вера да је причешће Лек бесмртности, како га је већ почетком 2. века по Христу назвао свети Игњатије Богоносац, и да ни у ком случају не може бити извор или узрок болести, заразе и смрти. Ако је Бог са нама, – а у Литургији и Причешћу јесте, – ко ће против нас? Кога да се бојимо? Према томе, Црква верује да верни, поставши причешћем једно тело са Христом, и дошавши тако у додир са Његовим божанским енергијама, не само да не могу да се заразе преко светог Причешћа него да је оно извор живота и здравља. У своје време мој претходник, блаженопочивши патријарх Павле, који сигурно није богословствовао чисто „академски”, него благодатно-подвижнички, озарењем и просвећењем од Духа Светога, одговарајући на питање да ли треба брисати кашичицу после причешћа сваког верника, недвосмислено је писао да не треба. Притом, се позивао на сведочење светог Јована Кронштатског, изузетног литурга, чудотворца и исцелитеља, које гласи: „Колико сам пута имао прилике да видим болеснике истопљене као восак од болести, потпуно малаксале, умируће, а који су се после причешћа божанским Тајнама, по својој срдачној жељи или по мојој препоруци, на чудесан начин брзо опорављали.” За две хиљаде година хришћанства никад се нико није заразио светим Причешћем – јер да јесте, то би непријатељима хришћанства био „крунски доказ” против њега! Истина, било је, има и биће свештенослужитеља који су умрли због заразе или неизлечивих болести (кардиоваскуларних, канцерогених, дијабетичарских и других), али не услед служења Литургије и причешћивања него из истих разлога из којих умиру и други људи, погођени истим или сличним болештинама. Имајући ову веру и Православно Предање на уму, као поглавар наше помесне Цркве сматрам да би било какво увођење новине у вековну праксу везану за начин причешћивања било погрешно. Како гледате на одлуку турског председника Реџепа Таипа Ердогана да Света Софија поново постане џамија? Је ли то још један ударац за подељени православни свет или ново бреме у односима хришћана и муслимана? Недавно сам упутио Турској апел Светог Архијерејског Синода да се пронађе компромисно решење за цркву Свету Софију, која је један од најважнијих споменика културе и духовног наслеђа читавог човечанства. Наравно, предложена решења морају да уважавају политичку реалност и државни суверенитет. Рекао сам да је могуће да ова црква остане музеј или да се, с обзиром на пространост и монументалност, омогуће повремена богослужења за обе вере. Ми се молимо, пре свега, да се сачува мир и да ова, рекао бих, употреба вере у политичке сврхе не изазове друге последице. Нама, православним Србима, Црква Свете Софије заузима посебно место у срцу и души јер преко духовног родитељства које она оличава, стекли смо и своје духовно благо које оличавају Грачаница, Дечани, Крушедол, Жича, Крка у Далмацији, Храм Светог Саве и сви наши дивни храмови у земљи, региону и широм света.
  2. Поводом 30 година од хиротоније Епископа новосадског и бачког г. др Иринеја уредништво портала Поуке.орг упућује речи молитвене честитке: Господ Исус Христос – Пастиреначалник (Јн. 10, 14) у архијерејско служење призвао је Преосвећеног Владику Иринеја у временима нарочито изазовним не само за Српску Цркву, већ и за Православну Цркву по свој Васељени. Пуних тридесет година тихо, молитвено, са пуно жртвене и христолике љубави предстојатељ Цркве Божије у Епархији бачкој проповеда и својим богоугодним животом сведочи реч љубави Божије. Носећи архијерејски омофор владика Иринеј носи бреме једног времена, достојно води верни народ путем који су пропутиле велике и свете личности из рода нашега. Молимо се Господу нашем, Човекољубцу и истинском Дародавцу свих добара, да Његовом Преосвештенству Епископу новосадском и бачком г. др Иринеју подари крепко здравље, испуњено духовним даровима, с молитвеним жељама да послужи Светој Цркви Православној на многаја и благаја љета. На крају прилога у част преданог и плодоносног тридесетогодишњег архипастирског служења Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког г. др Иринеја, „опет и много путаˮ са поштовањем и љубављу срдачно понављамо: Преосвештеном и високодостојном Господину Иринеју, Божијом милошћу Православном Епископу новосадском и бачком, сомборском, сегединском и јегарском. Подај Господе дуг и миран живот, здравље и спасење, победу над непријатељима и сачувај га на многе године! Долгоденствуј, Преосвештени Владико, на многа и блага лета!
  3. У среду, 20. маја 2020. године, навршава се 30 година од хиротоније Епископа бачког г. Иринеја. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, 1989. године, јеромонах Иринеј изабран је за Епископа моравичког, викара Патријархa српског, а потом је, после хиротоније у Пећкој Патријаршији, 20. маја 1990. године, изабран за Епископа бачког и устоличен у Новом Саду, децембра исте године. Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки, сомборски и сегедински господин др Иринеј рођен је 11. фебруара 1947. године, од родитеља Михаила и Зорке Буловић, у месту Станишићу, у Бачкој, добивши при крштењу име Мирко. Основну школу завршио је у родном месту, а Гимназију 1965. године у Сомбору. Дипломирао је 1969. године, на Богословском факултету Српске Православне Цркве у Београду. За време студија примио је монашки постриг од свог духовног оца, преподобног Јустина Ћелијског, добивши монашко име Иринеј. Исте године, епископ рашко-призренски Павле (потоњи патријарх српски) рукополаже га за јерођакона, а потом за јеромонаха. Школске 1969/1970. године јеромонах Иринеј предавао је у Монашкој школи при манастиру Острогу. Деценију (1970 – 1980) проводи у Атини, на постдипломским студијама на Богословском факултету атинског Универзитета, где је, јуна 1980. године, са одличним успехом одбранио докторску дисертацију на тему: „Тајна разликовања божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику”. После краћег студијског боравка у Паризу, на руском Богословском институту Светог Сергија, 1981. године је изабран за доцента на катедри Светог Писма Новог Завета на Богословском факултету у Београду, где преузима и наставу старогрчког језика. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, 1989. године, изабран је за Епископа моравичког, викара Патријарха српског, а потом је, после хиротоније у Пећкој Патријаршији, 20. маја 1990. године, изабран за Епископа бачког и устоличен у Новом Саду, децембра исте године. Објавио је многе богословске текстове, научне и популарне, као и доста превода. Десетак година уређивао је Православни мисионар, популарни часопис у издању Светог Архијерејског Синода. Током вишедеценијског плодотворног рада са студентима на Богословском факултету у Београду, стиче сва академска звања, од доцента до редовног професора, а 2006. године бива изабран за декана Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Учествовао је на многим домаћим и међународним богословским и научним скуповима и конференцијама, на духовним трибинама и у међухришћанским сусретима и дијалозима, као и у домаћим и међународним сусретима и дијалозима са јеврејским и исламским заједницама, установама и организацијама. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије радо се одазвао позиву Информативне службе Епархије бачке и поделио је своја искуства из разговорâ и сусретâ са владиком Иринејем. Разговарали смо и са професором Драганом Станићем, председником Матице српске, који познаје Епископа бачког г. Иринеја близу четврт века. У доленаведеном тонском запису послушајте интервјуе са Епископом зворничко-тузланским г. Фотијем и професором Драганом Станићем. Звучни запис емисије "Гост радија" у којој су о владици Иринеју говорили Епископ Фотије и Драган Станић Из многих беседа и предавања Епископа бачког г. Иринеја издвојили смо кратке делове у којима владика Иринеј говори о старцу Порфирију Кавсокаливиту, ави Јустину Поповићу, владици Иринеју Ћирићу, Цркви и различитим службама у Цркви, осам векова Српске Архиепископије, Косову и Метохији, као и о многим другим темама. Звучни запис специјалне емисије Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  4. Торжественом Литургијом, којом је 8. маја 2020. године прослављена слава цркве Светог Марка на Ташмајдану, началствовао је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј. Звучни запис беседе Саслуживали су протојереји-ставрофори Михаило Арнаут и Сретен Младеновић, протојереј Саво Поповић, протонамесник Бранислав Борота и ђакони Славко Аничић, Драган Танасијевић и Никола Костић, у молитвеном присуству протојереја Трајана Којића, старешине храма Светог Марка. Хор Светог деспота Стефана, под диригентским вођством проф. Предрага Миодрага, са благоверним народом појао је тропар Светом апостолу и јеванђелисти Марку док је Патријарх преломио славски колач кума славе г. Драгана Рајовића. Извор: Инфо-служба СПЦ
  5. Дан је Васкрсења! Слављем се просветлимо, једни друге загрлимо и рецимо браћо свима, па и онима који нас ненавиде! Васкрсењем опростимо све и тако велегласно запевајмо: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт поразивши и онима у гробовима живот даровавши! (Песма са васкршњег јутрења)
  6. Најљубљеније нам свештенство и монаштво, синови и кћери, верна чада наше богомчуване Епархије источноамеричке! Поздрављамо Вас на овај, Празник над празницима – Васкрсење Христово, премда у јеку најтеже епохе пандемије Covid-19. Ипак, из нашег очинског срца које зрачи пасхалном радошћу, охрабреног, надом испуњеним речима Светог Григорија Богослова, узвикујемо вечно одзвањајућим и победоносним хришћанским поздравом: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! „Јуче се распех с тобом Христе; Данас бивам славом испуњен. Јуче умрех с Тобом; Данас бивам испуњен животом. Јуче се спогребох с Тобом; Данас са Тобом васкрсавам.“ (Свети Григорије Богослов) Из велике љубави једних за друге, бејасмо раздвојени, најљубљенији, како би сузбили страшне последице пандемије вируса корона, који хара широм света. Христова љубав нас држи заједно као заједницу везану љубављу, одиста, као заједницу љубави! Без обзира колико смо крхки и слаби као појединци, када смо сабрани као заједница верних, са Христом међу нама постајемо савршена заједница љубави – Његове љубави! Зато питамо себе: „Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач?“ (Рим. 8,35). Како нас ништа не може одвојити од љубави, како према Христу, тако ни од једних према другима, увиђамо да је наша самоизолација у ствари дело човекољубља, а не егоцентричности! Радујте се, дакле, јер Он, Kоји беше распет за нас и нашег ради спасења, трећи дан васкрсе. Наш живот се стога не завршава смрћу, већ Победом Живота над смрћу. Oвенчан саможртвеном љубављу, а не више трновим венцем, блистајући светлошћу Васкрсења, све у свему је испунио светлошћу. Јер Он је светлост овог света! Сада, кроз ову јединствену призму, ôко нашег срца распознаје сâм смисао живота. Тек тада схватамо прегобати и снажни, јединствени његов смисао, и ниједан од проблема овог света неће нас одвратити од Васкрслог Господа. Стога, не требамо имати страха, јер ако се будемо држали вере и разума у нашим животима „ни висина, ни дубина, ни било шта друго што је створено, не може нас раставити од Божје љубави која је у Христу Исусу, Господу нашем” (Рим 8,39). Безвремене речи Светог Пајсија Светогорца кажу: „Не предајите се паници. Кукавице никоме нису од користи. Бог сагледава човеково стање и помаже му... Без обзира на шта да се деси, морамо наставити да се молимо, размишљамо и деламо. Најбоље је увек се супротставити тешкој ситуацији уз помоћ духовних оруђа. Међутим, данас недостаје та духовна смелост, настала из светости и тежње ка Богу, као и природна смелост која је потребна да се пред опасношћу не преториш у кукавицу.“ Духовна и природна смелост долазе од самог Христа, који каже: „Доста ти је благодат моја; јер се сила моја у немоћи показује савршена“ (II Кор. 12,9). Стога се наша међуљудска солидарност, наша снага, може изразити само „смиреношћу и кротошћу, са дуготрпљењем, подносећи један другога у љубави“ (Еф 4,2). Вера у Христа подразумева да у Њега имамо поверења и да допустимо Њему, који је Истина, да нас усмери на пут Његовог потпуног откровења. Током ове садашње Пасхе, љубљени, постајемо ходочасници у потрази за тим откровењем. Послушајте глас Божји који је водио стари Израиљ током прве Пасхе. Послушајте Га сада и повинујте се Његовим спасоносним заповестима о томе шта јести, како јести, како се облачити и како остати у својим домовима, а уједно и бити спреман покренути се на Његову наредбу. Господ нам је такође рекао да наша врата обележимо знаком вере наше, тако да кад Он уђе у наше домове и нашa срца, и спречи било коју несрећу у нашем животу (упоредити са Књ. Изласка 12,1-13). Кроз Васкрслог Спаситеља „знамо да смо прешли из смрти у живот, јер љубимо браћу“ (I Jн. 3,14). Зато, љубљени, заједно са пуноћом Христове Свете Цркве, наше постојане заједнице и сигурног извора вере, наде и љубави, сада, јаче него икада, из свег срца узвикнимо: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ! Дано у Њујорку, о Васкрсу 2020. године. ВАШ УСРДНИ МОЛИТВЕНИК ПРЕД ВАСКРСЛИМ ХРИСТОМ, +ИРИНЕЈ ЕПИСКОП ИСТОЧНОАМЕРИЧКИ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ Извор: Епархија источноамеричка
  7. Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Иринеј дао је традиционални Васкршњи интервју Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке. Са првојерархом Српске Цркве разговарала је Мира Лолић-Мочевић, в.д. уредника Телевизије Храм.
  8. Архијерејским намесницима, старешинама храмова и парохијским свештеницима Архиепископије београдско-карловачке. Налажемо свештенству Архиепископије београдско-карловачке да се сав богослужбени и парохијски живот саобрази одлукама Владе Републике Србије о забрани окупљања више од петоро лица на једном месту и другим превентивним мерама које треба да допринесу спречавању ширења вируса короне. Истовремено их позивамо да на сваки могући и дозвољени начин воде духовну бригу о парохијанима који су им поверени. Са благословом, Патријарх српски Иринеј Извор: Инфо-служба СПЦ
  9. Обраћање Његове Светости Патријарха српског Господина Господина Иринеја на Ванредном сабору одржаног 29. фебруара у Клирвотеру у Сједињеним Америчким Државама 1.mp4 2.mp4 3.mp4 4.mp4 5.mp4 6.mp4 7.mp4 8.mp4 Извор: Поуке.орг
  10. Обраћање Његове Светости Патријарха српског Господина Господина Иринеја на Ванредном сабору одржаног 29. фебруара у Клирвотеру у Сједињеним Америчким Државама 1.mp4 2.mp4 3.mp4 4.mp4 5.mp4 6.mp4 7.mp4 8.mp4 Извор: Поуке.орг View full Странице
  11. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј посетио је 4. марта 2020. године Његово Високопреосвештенство Архиепископа америчког г. Елпидофора. Патријарх Иринеј је захвалио Архиепископу што је благословио да се српска заједница окупља у грчкој цркви у Њујорку док траје обнова Саборног храма Светог Саве. Састанку, на коме је, такође, разговарано о тренутном стању у православном свету, присуствовали су Преосвећени Епископ шумадијски г. Јован, члан Светог Архијерејског Синода; Преосвећени Епископ источноамерички г. Иринеј и протођакон др Дамјан Божић. протођакон Дамјан Божић Извор: Инфо-служба СПЦ
  12. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 17. фебруара 2020. године у Патријаршији српској у Београду Високопресвећеног Митрополита волоколамског г. Илариона, председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије. Пријему су присуствовали чланови Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве: Преосвећена господа Епископи бачки Иринеј (Буловић) и крушевачки Давид (Перовић), Преосвећени Епископ ремезијански и викар Патријарха српског г. Стефан (Шарић), старешина Подворја Московске Патријаршије у Београду протојереј Виталиј Тарасјев, као и ђакон Александар Прашчевић, шеф Кабинета Патријарха српског. Извор: Инфо-служба СПЦ
  13. Зашто се у Србији води кампања против Вас? Не бих рекао да се води нека нарочита кампања против мене, поготово би такво нешто било тешко везати за Србију. Србија, са Београдом, Косовом, ваљевским крајем, Банатом и многим другим областима у којима сам провео значајан дио живота, и за чије сам светиње везан – то је моја кућа. Увијек била, и данас је. И још увијек често и радо тамо одлазим и интензивно сарађујем не само са његовом светошћу и Светим синодом као миторполит СПЦ, него и са другим духовним и добрим људима. Пратим њихов рад, и они прате и подржавају службу у цркви. Уколико тренутно имам размимоилажење са дијелом политичког врха Србије, то никад не доживљавам лично. Сви се ми трудимо, у мјери наших могућности, да радимо за добробит народа и наше помјесне цркве (поготово тамо на Косову и Метохији). А као што видите, свака власт, и она у Београду и ова овдје у Подгорици, не подносе лако критички став, и највише им одговара кад их сви тапшу по рамену и све им одобравају док су на власти, а кад сиђу са власти питају се: ко бјеху они? Моја је дужност да говорим истину, ради Бога и ради спасења људи, па и њиховог спасења, па и по цијену да се то некоме од властодржаца не свиди. А опет, не пада ми на памет да мислим да сам само ја у праву. Све што ми у цркви радимо, прије или касније, мора проћи кроз суд саборности… Шта мислите ко стоји иза тога – само Александар Вучић који контролише медије на чијим сте насловним странама или и дио СПЦ? Као што већ рекох, не видим да се ради о организованој кампањи. Нарочито не кад је ријеч о цркви у Београду. Ми владике и свештеници знамо често да се мимоиђемо око важних питања, па и да полемишемо међусобно и отворено, како су то некада, уосталом, радили и апостоли Христови. Па и “међу светима има понека горка ријеч”, како каже стара пословица. Само ми све то једни другима кажемо отворено на нашим архијерејским сабрањима. И увијек је то у служби црквеног напретка и мисије саме цркве, а не неко надгорњавање сујета. Отуда, не видим мјеста, нити препознајем било какве кампање, ни у моју корист, ни против мене. Можете ли нам отворено рећи: шта мислите ко је патријарх у Београду – Иринеј или Вучић? Цио свијет знаде и кристално је јасно: патријарх је његова светост г. Иринеј. Он се, очигледно, доста добро разумије и складно комуницира са србијанским предсједником. Ја се надам да је то на добро државе Србије и на напредак српске помјесне цркве. Осим тога, није у реду, да те и такве двије титуле стављамо у исту раван. Предсједник Републике је институција која постоји посљедњих неколико деценија (прије њега је био предсједник партије или Комитета, па прије тога краљ…итд), док је патријарх за нашу помјесну цркву, нешто што траје од средине 14. вијека. Ако томе додамо колики је значај патријарха српског (пећког) за цркву у Црној Гори, и уопште црногорску историју, онда не бих никада упоређивао важност те институције са предсједником било које државе, па била она Србија или Црна Гора. Да не останемо неправедни, можете ли процијенити чија паства боље слуша, Ваша или Ђукановићева? Израз ”боље” бих овдје везао за слободну вољу људи који припадају заједницама чији смо поглавари – црногорски предсједник и ја. У том смислу, мислим да су хришћани бољи и оданији својој заједници, јер су за њу везани дубоком вјером и вјерношћу живом Богу и слободном вољом. А при том, нијесу уцијењени материјалним добрима ни запослењем, неком земаљском платом. Тако да процјењујем да су на бољи, односно квалитетнији, дубљи начин хришћани везани за цркву (не никако за мене лично као поглавара), него што су то симпатизери једне политике за неку партију. Претпостављам да је то била та паралела када сте поменули Ђукановића, пошто нечију оданост држави, нечије истинско родољубље не могу да повезујем са личношћу тренутачног предсједника државе. Е сад, ако израз “боље” значи неку слијепу послушност, бојим се да је ту политика у “предности” у односу на онај начин како се људи везују за цркву. Предрасуда је да је људима који вјерују у Бога страно промишљање, да они нијесу рационални и сл. Истина је потпуно другачија. Ако мало боље погледате – управо су припадницима политичких партија својствена слијепа и непромишљена оданост, више него вјерницима цркве. У једном Вашем саопштењу назвали сте Ђукановића другом, алудирајући на његову комунистичку прошлост. Како у том контексту гледате на Ђукановића који Вам је некада љубио руку и крст, кога сте водили код патријарха Павла, због кога су Вам данашњи фронтовци скандирали “Амфилохије Турчине”? Ђукановића кога сте подржали или макар одћутали у критичним политичким тренуцима у Црној Гори, попут сукоба са Булатовићем, у предреферендумском времену, а и без оштрих позива вјерника након признања Косова. Је ли то сад дефинитивно, како би народ рекао, пукла тиква и зашто? Никад га нијесам подржао, нити у њему и његовој политици видим нешто што би представљало, макар и посредно, интересе за цркву па ни за државу. Он је једно вријеме био познат и препознат као отпадник од политике Слободана Милошевића, политике која није донијела добра ни цркви, ни народу. Ни на крај памети ми није било да ће такав човјек стати на врх једне политике која је по тиранији и једноумљу изгледа гора од Милошевићеве. О томе свједочи разорена економија, продата имовина, суверенитет поклоњен странцима, и на крају овакав безумни закон. У вријеме сукоба са Булатовићем, Ђукановић се напросто показао политички вјештији од њега: користећи углед цркве први и посљедњи пут је дошао код ћивота Светог Петра, ложио бадњак (Цетињани му запамтили ”наложи га наопако”), тражио пријем код блаженог спомена патријарха Павла… Сад се види на шта је то искористио. То да ја као владика стојим на црквеном трону 30 година није необичан ни риједак случај у црквеној историји, али да лидер једне парламентарне демократије не силази са власти исто толико година – јесте преседан. Вјероватно га је тај преседан занио да умисли и да себе замисли као неког ко може “стварати или обнављати” цркве, без обзира на чињеницу што није ни крштен, и што је статус слободне цркве одавно регулисан тиме што је она створила Црну Гору и све што је истински вриједно у Црној Гори. Као таква, она поштује државу, не очекујући спасења од партија, па макар то био ДПС, јединствена секуларна партија у Европи која у свом програму има стварање “аутокефалне црногорске цркве”. Многи владари, прије њега, опијени земаљском влашћу и малим безначајним политичким побједама, умишљали су да су и сами виша бића. Да су неко ко може управљати историјом. И нијесу добро прошли. Ја се и даље молим Богу, иако сам одлучни противник његових политичких и идеолошких одлука, да се господин Ђукановић призове памети. Не да би и даље безакоњем законе доносио, него да сачува душу коју, као свако људско биће, има, да сачува свој образ и вјечно људско достојанство. Колико је сукоб око схватања Вучићеве политике према Косову подијелио СПЦ? Да ли то што га Ви оштро нападате, а Иринеј одликује, одражава раскол, јер је тешко на таквом нивоу ово бранити само разликом у мишљењима? Раскол је претешка ријеч. А у овом случају и нетачна. Питање Косова и опстанка цркве и народа тамо – није једноставно. Што се тиче става цркве и њеног Сабора о Косову – он је јединствен и кристално јасан. Ако сам добро схватио, и тај орден – који ја и даље сматрам непримјереним и коме сигурно није било мјесто на онаквој светковини – српски патријарх је уручио господину Вучићу у жељи да га опомене и обавеже, у погледу његових будућих поступака везаних за политику према Косову. Ја то тако схватам и у том смислу трудим се и покушавам да разумијем његову светост. Како сте доживјели разговор са премијером Марковићем? Јесте ли помислили да се ишта може промијенити? Да ли сте разговарали са премијером или потпредсједником партије која је програмски зацртала црногорску цркву? Отишао сам да разговарам са премијером, али нажалост, испоставило се, да сам тога дана преко пута себе имао само потпредсједника партије. Сва наша аргументација, све наше добронамјерне молбе имале су за циљ превазилажење разлика и подјела. Ми смо, као оштећена, угрожена (тим Предлогом закона) страна нудили компромисна рјешења. И што је посебно важно, дјеловало ми је да премијер разумије и да има намјеру да се потруди да се рјешење пронађе. Кад су, касније, у глуво доба ноћи, одбили наш амандман – амандман који је био саткан од поштовања закона и прописа ове државе – тада ми је постало јасно, да сам разговарао са потпредсједником партије, а не са државником. Господин Марковић је имао историјску прилику те ноћи, да искорачи из партијске сјенке, и да нам изађе у сусрет. Не нама као институцији, него толиким грађанима, православним вјерницима. Онако како је промишљао, рецимо, у вези са барским чемпресима, могао је и морао је да промисли и те ноћи. Али, очигледно потпредсјеник има предсједника, а предсједник се заноси некаквом “обновом цркве”, чиме најдиректније крши Устав ове земље и ради нешто што ниједан нормалан политичар у Европи не ради. Да ли сте икада имали понуду црногорских власти да одвојите Митрополију црногорско-приморску од Београдске патријаршије? Ако јесте, шта је заузврат нуђено? Нити сам је имао, нити бих икада био учесник таквих преговора. Некада, у средњем вијеку, када је хришћанство била вјера владара, па на неки начин и њихова политичка идеологија, дешавало се да државници учествују у уређењу црквеног поретка. Али ни тада се они нијесу једини питали, нити су они, ма како да су били побожни, наметали цркви своја рјешења. Не кажем да и међу њима није било људи који су вршили насиље над црквеним поретком, али то су биле ријетке историјске ситуације којима се црква увијек одупирала. Кад су у питању људи који воде секуларну државу, људи чија је званична опција грађанска идеологија, и који су прије свега декларисани атеисти, ја са њима могу и треба да сарађујем, морамо да се међусобно уважавамо. Али да они са мном праве државу, или ја са њима цркву – то је ван сваке памети! Начело секуларности, које је овдје уставна обавеза, најбоље штити и једну и другу страну од било каквих непромишљености, и сада и у будућим временима. По свему судећи, кључни проблеми са законом су у прелазним и завршним одредбама које се баве могућом ревизијом власништва над имовином. Да ли је тачно да сте управо уз прећутну сагласност ове власти од 2000. године укњижили највећи дио имовине која се сада води на Митрополију? То није тачно. Већина црквеног власништва – како црквене земље тако и црквених објеката – укњижено је у земљишне књиге, по закону ове или претходних држава, много прије тог времена о ком причате. А тада смо, прије двадесетак година укњижили један број црквених објекта, који су од претходне комунистичке власти били погрешно регистровани или неуписани, а било је јасно да се ради о објектима у нашој мирној и савјесној државини. Недостатак титулара био је проузрокован неуредним катастарским стањем у великом дијелу цијеле Црне Горе, а не неком специфичношћу тих црквених објеката. То укњижење није вршено ни уз чију “прећутну сагласност” и то је једна од највећих дезинформација које Влада лансира у јавност ових дана. Поменута укњижба је извршена по тада важећем закону и на тај начин се књижила имовина и других правних лица, па чак и државе. Код истих институција и по истом закону. Чак смо 2008. прошли читав један судски поступак пред Управним судом Црне Горе, баш на тему тих укњижења. Учесник тог поступка било је и Владино Министарство финансија. И добили смо правоснажне пресуде у корист Митрополије. Зато приче о неправилној укњижби цркава доживљавам као најгнуснију лаж, када та прича иде из Владе. А потом је здраво за готово преносе неупућени људи и медији. С обзиром на све изнесено, тврдим да је данас тешко наћи у Црној Гори документованију валидност укњижења од оне коју ми имамо баш за те објекте и имовину. Да ли је у том периоду и нека имовина прекњижена са Београдске патријаршије на Митрополију? У каквом је односу имовина коју потенцијално можете да изгубите овим законом са оном коју бисте потенцијално могли да добијете реституцијом коју тражите? Није било прекњижавања имовине са Београдске патријаршије на Митрополију. Када је питање односа између црквене имовине која је угрожена новим антизаконом и оне коју су конфисковали комунисти, могу рећи да их, осим заједничког поријекла, везује и исти злочин. Револуционарна памет која за једини аргумент има насиље. Ону су отели стари комунисти у име револуционарних идеала, а ову њихова идеолошка дјеца која нити знају шта је црква, нити је поштују, и који имају лажну представу о Православној цркви у Црној Гори, желећи да је подреде својим приватним и партијским интересима под фирмом државе и домовине. Домовина се брани поштовањем правног поретка, а ово што су сад изгласали управо је права бомба у правни поредак Црне Горе. А све у име заокружења, наводно, ”црногорског идентитета”. Као да желе да поруче да је пљачка – наш идентитет. Можда њихов, једног малог, уског круга људи на власти, али не и овог народа. Ако је то било државно, како је то од њихових претходника одузимано од цркве за државу? Они не схватају да је неко, за душу предака, за напредак, за покој…одлагао све што је имао и остављао, не поповима, не држави, не партијама…него Богу и цркви. И видим ја шта њих сврби. То што је неко тог Бога видио баш у цркви, међу иконама, свијећама, у молитвама – а не у државној каси, међу привилегијама и уцјенама. И сад би они да преиначе вољу давно упокојених људи, и да им учитају, уцртају како су они своје прилоге оставили држави, а не цркви као несебичној богочовјечанској заједници. Носите ли жал на представнике осталих вјерских заједница због тога што се нису солидарисали са Вама, изузме ли се учтиви предлог барског надбискупа да се о закону још мало поприча? Руку на срце, и римски папа, и барски надбискуп, као и представник Которске бискупије на скупштинском одбору – били су више него јасни. Тражили су да се дијалог продужи и примијетили да није добро што се у закон о вјерским слободама утрпавају имовинска питања. То је принципијелно и окосница наших приговора. И сад имате ситуацију да се у Црној Гори, закон који се тиче цркава, доноси мимо воље и препоруке тих истих цркава, односно двије најстарије традиционалне конфесије овдје, дискриминаторски манипулишући са њима склапањем темељних уговора супротно овом закону, који би морао да важи за све. Што се тиче других вјерских заједница, морам рећи да су ми на срцу изјаве неколико младих људи, који јесу политички активисти, али који су именом и презименом, као муслимани, повезали и истакли јасан људски и демократски принцип – “Ако нијесам спреман да браним цркву, како ћу онда сјутра бранити џамију”? А видите, ја лично сам учествовао у одбрани једне џамије у Београду, од безумног настраја неких младих људи…па онда свакако знам шта причам кад о томе говорим, као што је од нас награђени Златним ликом Петра Другог Ловћенског Тајновидца, Исо Махмутовић бранио цркву на Ловћену. Али, све су то презрели наши властодршци. Сама им се нудила опција да израде закон који би све људе ујединио. Међутим, изабрали су заваде и дискриминацију Српске православне цркве, најбројније у Црној Гори. (Вијести) View full Странице
  14. Зашто се у Србији води кампања против Вас? Не бих рекао да се води нека нарочита кампања против мене, поготово би такво нешто било тешко везати за Србију. Србија, са Београдом, Косовом, ваљевским крајем, Банатом и многим другим областима у којима сам провео значајан дио живота, и за чије сам светиње везан – то је моја кућа. Увијек била, и данас је. И још увијек често и радо тамо одлазим и интензивно сарађујем не само са његовом светошћу и Светим синодом као миторполит СПЦ, него и са другим духовним и добрим људима. Пратим њихов рад, и они прате и подржавају службу у цркви. Уколико тренутно имам размимоилажење са дијелом политичког врха Србије, то никад не доживљавам лично. Сви се ми трудимо, у мјери наших могућности, да радимо за добробит народа и наше помјесне цркве (поготово тамо на Косову и Метохији). А као што видите, свака власт, и она у Београду и ова овдје у Подгорици, не подносе лако критички став, и највише им одговара кад их сви тапшу по рамену и све им одобравају док су на власти, а кад сиђу са власти питају се: ко бјеху они? Моја је дужност да говорим истину, ради Бога и ради спасења људи, па и њиховог спасења, па и по цијену да се то некоме од властодржаца не свиди. А опет, не пада ми на памет да мислим да сам само ја у праву. Све што ми у цркви радимо, прије или касније, мора проћи кроз суд саборности… Шта мислите ко стоји иза тога – само Александар Вучић који контролише медије на чијим сте насловним странама или и дио СПЦ? Као што већ рекох, не видим да се ради о организованој кампањи. Нарочито не кад је ријеч о цркви у Београду. Ми владике и свештеници знамо често да се мимоиђемо око важних питања, па и да полемишемо међусобно и отворено, како су то некада, уосталом, радили и апостоли Христови. Па и “међу светима има понека горка ријеч”, како каже стара пословица. Само ми све то једни другима кажемо отворено на нашим архијерејским сабрањима. И увијек је то у служби црквеног напретка и мисије саме цркве, а не неко надгорњавање сујета. Отуда, не видим мјеста, нити препознајем било какве кампање, ни у моју корист, ни против мене. Можете ли нам отворено рећи: шта мислите ко је патријарх у Београду – Иринеј или Вучић? Цио свијет знаде и кристално је јасно: патријарх је његова светост г. Иринеј. Он се, очигледно, доста добро разумије и складно комуницира са србијанским предсједником. Ја се надам да је то на добро државе Србије и на напредак српске помјесне цркве. Осим тога, није у реду, да те и такве двије титуле стављамо у исту раван. Предсједник Републике је институција која постоји посљедњих неколико деценија (прије њега је био предсједник партије или Комитета, па прије тога краљ…итд), док је патријарх за нашу помјесну цркву, нешто што траје од средине 14. вијека. Ако томе додамо колики је значај патријарха српског (пећког) за цркву у Црној Гори, и уопште црногорску историју, онда не бих никада упоређивао важност те институције са предсједником било које државе, па била она Србија или Црна Гора. Да не останемо неправедни, можете ли процијенити чија паства боље слуша, Ваша или Ђукановићева? Израз ”боље” бих овдје везао за слободну вољу људи који припадају заједницама чији смо поглавари – црногорски предсједник и ја. У том смислу, мислим да су хришћани бољи и оданији својој заједници, јер су за њу везани дубоком вјером и вјерношћу живом Богу и слободном вољом. А при том, нијесу уцијењени материјалним добрима ни запослењем, неком земаљском платом. Тако да процјењујем да су на бољи, односно квалитетнији, дубљи начин хришћани везани за цркву (не никако за мене лично као поглавара), него што су то симпатизери једне политике за неку партију. Претпостављам да је то била та паралела када сте поменули Ђукановића, пошто нечију оданост држави, нечије истинско родољубље не могу да повезујем са личношћу тренутачног предсједника државе. Е сад, ако израз “боље” значи неку слијепу послушност, бојим се да је ту политика у “предности” у односу на онај начин како се људи везују за цркву. Предрасуда је да је људима који вјерују у Бога страно промишљање, да они нијесу рационални и сл. Истина је потпуно другачија. Ако мало боље погледате – управо су припадницима политичких партија својствена слијепа и непромишљена оданост, више него вјерницима цркве. У једном Вашем саопштењу назвали сте Ђукановића другом, алудирајући на његову комунистичку прошлост. Како у том контексту гледате на Ђукановића који Вам је некада љубио руку и крст, кога сте водили код патријарха Павла, због кога су Вам данашњи фронтовци скандирали “Амфилохије Турчине”? Ђукановића кога сте подржали или макар одћутали у критичним политичким тренуцима у Црној Гори, попут сукоба са Булатовићем, у предреферендумском времену, а и без оштрих позива вјерника након признања Косова. Је ли то сад дефинитивно, како би народ рекао, пукла тиква и зашто? Никад га нијесам подржао, нити у њему и његовој политици видим нешто што би представљало, макар и посредно, интересе за цркву па ни за државу. Он је једно вријеме био познат и препознат као отпадник од политике Слободана Милошевића, политике која није донијела добра ни цркви, ни народу. Ни на крај памети ми није било да ће такав човјек стати на врх једне политике која је по тиранији и једноумљу изгледа гора од Милошевићеве. О томе свједочи разорена економија, продата имовина, суверенитет поклоњен странцима, и на крају овакав безумни закон. У вријеме сукоба са Булатовићем, Ђукановић се напросто показао политички вјештији од њега: користећи углед цркве први и посљедњи пут је дошао код ћивота Светог Петра, ложио бадњак (Цетињани му запамтили ”наложи га наопако”), тражио пријем код блаженог спомена патријарха Павла… Сад се види на шта је то искористио. То да ја као владика стојим на црквеном трону 30 година није необичан ни риједак случај у црквеној историји, али да лидер једне парламентарне демократије не силази са власти исто толико година – јесте преседан. Вјероватно га је тај преседан занио да умисли и да себе замисли као неког ко може “стварати или обнављати” цркве, без обзира на чињеницу што није ни крштен, и што је статус слободне цркве одавно регулисан тиме што је она створила Црну Гору и све што је истински вриједно у Црној Гори. Као таква, она поштује државу, не очекујући спасења од партија, па макар то био ДПС, јединствена секуларна партија у Европи која у свом програму има стварање “аутокефалне црногорске цркве”. Многи владари, прије њега, опијени земаљском влашћу и малим безначајним политичким побједама, умишљали су да су и сами виша бића. Да су неко ко може управљати историјом. И нијесу добро прошли. Ја се и даље молим Богу, иако сам одлучни противник његових политичких и идеолошких одлука, да се господин Ђукановић призове памети. Не да би и даље безакоњем законе доносио, него да сачува душу коју, као свако људско биће, има, да сачува свој образ и вјечно људско достојанство. Колико је сукоб око схватања Вучићеве политике према Косову подијелио СПЦ? Да ли то што га Ви оштро нападате, а Иринеј одликује, одражава раскол, јер је тешко на таквом нивоу ово бранити само разликом у мишљењима? Раскол је претешка ријеч. А у овом случају и нетачна. Питање Косова и опстанка цркве и народа тамо – није једноставно. Што се тиче става цркве и њеног Сабора о Косову – он је јединствен и кристално јасан. Ако сам добро схватио, и тај орден – који ја и даље сматрам непримјереним и коме сигурно није било мјесто на онаквој светковини – српски патријарх је уручио господину Вучићу у жељи да га опомене и обавеже, у погледу његових будућих поступака везаних за политику према Косову. Ја то тако схватам и у том смислу трудим се и покушавам да разумијем његову светост. Како сте доживјели разговор са премијером Марковићем? Јесте ли помислили да се ишта може промијенити? Да ли сте разговарали са премијером или потпредсједником партије која је програмски зацртала црногорску цркву? Отишао сам да разговарам са премијером, али нажалост, испоставило се, да сам тога дана преко пута себе имао само потпредсједника партије. Сва наша аргументација, све наше добронамјерне молбе имале су за циљ превазилажење разлика и подјела. Ми смо, као оштећена, угрожена (тим Предлогом закона) страна нудили компромисна рјешења. И што је посебно важно, дјеловало ми је да премијер разумије и да има намјеру да се потруди да се рјешење пронађе. Кад су, касније, у глуво доба ноћи, одбили наш амандман – амандман који је био саткан од поштовања закона и прописа ове државе – тада ми је постало јасно, да сам разговарао са потпредсједником партије, а не са државником. Господин Марковић је имао историјску прилику те ноћи, да искорачи из партијске сјенке, и да нам изађе у сусрет. Не нама као институцији, него толиким грађанима, православним вјерницима. Онако како је промишљао, рецимо, у вези са барским чемпресима, могао је и морао је да промисли и те ноћи. Али, очигледно потпредсјеник има предсједника, а предсједник се заноси некаквом “обновом цркве”, чиме најдиректније крши Устав ове земље и ради нешто што ниједан нормалан политичар у Европи не ради. Да ли сте икада имали понуду црногорских власти да одвојите Митрополију црногорско-приморску од Београдске патријаршије? Ако јесте, шта је заузврат нуђено? Нити сам је имао, нити бих икада био учесник таквих преговора. Некада, у средњем вијеку, када је хришћанство била вјера владара, па на неки начин и њихова политичка идеологија, дешавало се да државници учествују у уређењу црквеног поретка. Али ни тада се они нијесу једини питали, нити су они, ма како да су били побожни, наметали цркви своја рјешења. Не кажем да и међу њима није било људи који су вршили насиље над црквеним поретком, али то су биле ријетке историјске ситуације којима се црква увијек одупирала. Кад су у питању људи који воде секуларну државу, људи чија је званична опција грађанска идеологија, и који су прије свега декларисани атеисти, ја са њима могу и треба да сарађујем, морамо да се међусобно уважавамо. Али да они са мном праве државу, или ја са њима цркву – то је ван сваке памети! Начело секуларности, које је овдје уставна обавеза, најбоље штити и једну и другу страну од било каквих непромишљености, и сада и у будућим временима. По свему судећи, кључни проблеми са законом су у прелазним и завршним одредбама које се баве могућом ревизијом власништва над имовином. Да ли је тачно да сте управо уз прећутну сагласност ове власти од 2000. године укњижили највећи дио имовине која се сада води на Митрополију? То није тачно. Већина црквеног власништва – како црквене земље тако и црквених објеката – укњижено је у земљишне књиге, по закону ове или претходних држава, много прије тог времена о ком причате. А тада смо, прије двадесетак година укњижили један број црквених објекта, који су од претходне комунистичке власти били погрешно регистровани или неуписани, а било је јасно да се ради о објектима у нашој мирној и савјесној државини. Недостатак титулара био је проузрокован неуредним катастарским стањем у великом дијелу цијеле Црне Горе, а не неком специфичношћу тих црквених објеката. То укњижење није вршено ни уз чију “прећутну сагласност” и то је једна од највећих дезинформација које Влада лансира у јавност ових дана. Поменута укњижба је извршена по тада важећем закону и на тај начин се књижила имовина и других правних лица, па чак и државе. Код истих институција и по истом закону. Чак смо 2008. прошли читав један судски поступак пред Управним судом Црне Горе, баш на тему тих укњижења. Учесник тог поступка било је и Владино Министарство финансија. И добили смо правоснажне пресуде у корист Митрополије. Зато приче о неправилној укњижби цркава доживљавам као најгнуснију лаж, када та прича иде из Владе. А потом је здраво за готово преносе неупућени људи и медији. С обзиром на све изнесено, тврдим да је данас тешко наћи у Црној Гори документованију валидност укњижења од оне коју ми имамо баш за те објекте и имовину. Да ли је у том периоду и нека имовина прекњижена са Београдске патријаршије на Митрополију? У каквом је односу имовина коју потенцијално можете да изгубите овим законом са оном коју бисте потенцијално могли да добијете реституцијом коју тражите? Није било прекњижавања имовине са Београдске патријаршије на Митрополију. Када је питање односа између црквене имовине која је угрожена новим антизаконом и оне коју су конфисковали комунисти, могу рећи да их, осим заједничког поријекла, везује и исти злочин. Револуционарна памет која за једини аргумент има насиље. Ону су отели стари комунисти у име револуционарних идеала, а ову њихова идеолошка дјеца која нити знају шта је црква, нити је поштују, и који имају лажну представу о Православној цркви у Црној Гори, желећи да је подреде својим приватним и партијским интересима под фирмом државе и домовине. Домовина се брани поштовањем правног поретка, а ово што су сад изгласали управо је права бомба у правни поредак Црне Горе. А све у име заокружења, наводно, ”црногорског идентитета”. Као да желе да поруче да је пљачка – наш идентитет. Можда њихов, једног малог, уског круга људи на власти, али не и овог народа. Ако је то било државно, како је то од њихових претходника одузимано од цркве за државу? Они не схватају да је неко, за душу предака, за напредак, за покој…одлагао све што је имао и остављао, не поповима, не држави, не партијама…него Богу и цркви. И видим ја шта њих сврби. То што је неко тог Бога видио баш у цркви, међу иконама, свијећама, у молитвама – а не у државној каси, међу привилегијама и уцјенама. И сад би они да преиначе вољу давно упокојених људи, и да им учитају, уцртају како су они своје прилоге оставили држави, а не цркви као несебичној богочовјечанској заједници. Носите ли жал на представнике осталих вјерских заједница због тога што се нису солидарисали са Вама, изузме ли се учтиви предлог барског надбискупа да се о закону још мало поприча? Руку на срце, и римски папа, и барски надбискуп, као и представник Которске бискупије на скупштинском одбору – били су више него јасни. Тражили су да се дијалог продужи и примијетили да није добро што се у закон о вјерским слободама утрпавају имовинска питања. То је принципијелно и окосница наших приговора. И сад имате ситуацију да се у Црној Гори, закон који се тиче цркава, доноси мимо воље и препоруке тих истих цркава, односно двије најстарије традиционалне конфесије овдје, дискриминаторски манипулишући са њима склапањем темељних уговора супротно овом закону, који би морао да важи за све. Што се тиче других вјерских заједница, морам рећи да су ми на срцу изјаве неколико младих људи, који јесу политички активисти, али који су именом и презименом, као муслимани, повезали и истакли јасан људски и демократски принцип – “Ако нијесам спреман да браним цркву, како ћу онда сјутра бранити џамију”? А видите, ја лично сам учествовао у одбрани једне џамије у Београду, од безумног настраја неких младих људи…па онда свакако знам шта причам кад о томе говорим, као што је од нас награђени Златним ликом Петра Другог Ловћенског Тајновидца, Исо Махмутовић бранио цркву на Ловћену. Али, све су то презрели наши властодршци. Сама им се нудила опција да израде закон који би све људе ујединио. Међутим, изабрали су заваде и дискриминацију Српске православне цркве, најбројније у Црној Гори. (Вијести)
  15. Др Дарко Танасковић: О Патријарховој десетогодишњици 23. Јануар 2020 - 13:27 И тако, неуморно, пуних десет година, а при крају своје девете деценије живота! Увек благог осмеха, смирен, али стамен, зрачећи поуздањем и уливајући утеху и охрабрење... Човек је слабо биће, непоуздано је његово памћење, а слабо и кратко сећање! Ову искуствено потврђену истину на различите начине изразили су, и на њу упозорили, многи хришћански и нехришћански, човекољубиви мудраци и мислиоци, од античких времена до данас. Користан је, стога, сваки подухват чији плод људима помаже да савладају заборављање онога што не треба заборавити, јер није баш све достојно сећања и не може се све памтити. Има савремених филозофа који, чак, тврде да је заборављање за уравнотежени напредак човечанства подједнако значајно као и памћење, за шта наводе прилично уверљиве аргументе. Невоља је, међутим, у томе што читав низ моћних, планетарно делотворних чинилаца, поготово у модерно доба, ненамерно, а богме и намерно, доприноси људском заборављању онога чега бисмо се из прошлости морали сећати, а то значи и самозабораву, губљењу свести о ономе шта смо, одакле смо и куда идемо, како се изразио чувени француски биолог Жан Ростан. У историјској науци све чешће се јављају гледишта да није толико важно оно што се стварно догодило, већ, како се уврежило рећи, наши , често неподударни "наративи" о томе, на основу чега се почиње говорити и о "постисторијском" времену. Истовремено, они који нас понајвише убеђују у штетност "гледања уназад" и "робовања прошлости" и те како усрдно раде на произвођењу садашње и будуће историје у којој народима и државама, па и црквама, произвољно одређују место у складу са својим веома конкретним интересима и неретко опасним намерама. Укидањем сећања стварају се предуслови за произвољно и сврховито управљање будућношћу. Установљење праксе редовног објављивања Патријархових годишњака, као хроника онога што је Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски током једне календарске године чинио у разним областима свога пастирског и јавног деловања, било је хвале вредна и, већ се показало, корисна иницијатива против заборава. Колико ми је познато, сам патријарх Иринеј није био претерано одушевљен оваквим видом остављања трајних белега о својој служби, што више говори о његовој скромности и смерности, а никако о објективној вредности и, поготово, перспективној делотворности ових садржински и документарно исцрпних, драгоцених зборника података. Биће они трајно на располагању сваком духовно радозналом човеку, али не мање и проучаваоцима живота наше Цркве у садашњем времену и у савременом друштву. Структурисане кроз поглавља која обухватају свеколико неуморно и разуђено Патријархово ревновање у служби Цркве, а на ползу нашега народа и његовог достојанства међу другим народима, ови богато илустровани и изванредно графички опремљени томови већ творе својеврсну импозантну библиотеку. И у другим хришћанским црквама има примера оваквог летописног сведочења о деловању њихових поглавара, чиме Српска Православна Црква потврђује висок степен институционалне самосвести и друштвене одговорности, пре свега пред историјом. Колико је такво опредељење оправдано говоре, поред осталог, и тешкоће са којима су се у прикупљању материјала суочили они прегаоци који су радили на припремању овог обележавања десетогодишњице ступања патријарха Иринеја на трон српских патријараха. Много тога није забележено, снимљено или сачувано...Постојање Патријархових годишњака, уједно и годишњака матичног тока живота Српске Православне Цркве и њеног верничког народа, убудуће ће немерљиво олакшати освртање уназад, зарад сигурнијег корачања унапред, стазом која је све само не лака и без препрека, споља и изнутра. Почивши патријарх Павле, чији је патријарх Иринеј био блиски сапутник и сарадник, а од пре једне деценије и достојни настављач, једном приликом је поручио, и опоменуо: "Ми се често изговарамо: да смо се родили у неко сретније и боље време и ми бисмо били бољи. То је само изговор! Кад нас је поставио у ово време, Бог нам је дао снаге које су нам потребне да, уз Његову благодатну помоћ, ми издржимо, одолимо и извршимо своје задатке". А која су то била, у новијој историји, много боља и срећнија времена за Српску Православну Цркву, а самим тим и за њеног поглавара? Тешко је сетити се... Од племенитог и мудрог патријарха Павла и ова поучна мисао: "Међу вуковима опстати овци је тешко, али није немогуће, јер нам господ каже на који начин ми можемо и међу вуковима опстати као овце Његове. А то је – да будемо мудри као змије и безазлени као голубови. Мудрост ће нас сачувати да не постанемо плен, да нас вуци не раскину, односно да нас непријатељи не онемогуће. А безазленост и доброта ће нас сачувати да ми не постанемо вуци". У временима која су, по много чему изазовна, тешка, па и вучја, патријарх Иринеј је доследно настојао да путем који је отворио и прокрчио Свети Сава, а после њега следило још 55 (44 патријарха) поглавара Српске Православне Цркве корача као самозатајни слуга Господњи, одговорни пастир свога (верничког) српског народа, са мудрошћу змије и безазленошћу голуба. Чинодејствовао је редовно, предводећи литургије и молитве, посећивао све крајеве земље Србије, походио Србе у расејању, одлазио у госте и примао их, домаће и стране, у Патријаршији, заиста отвореној за све, а посебно за помоћи и савета потребите, саветовао се са политичарима, јавним и културним посленицима, присуствовао разним културним и другим манифестацијама...био свуда и увек онде где је сматрао да му то његово позвање и послање налажу. И тако, неуморно, пуних десет година, а при крају своје девете деценије живота! Увек благог осмеха, смирен, али стамен, зрачећи поуздањем и уливајући утеху и охрабрење. На половини досад пређеног Патријарховог пута, академик Владета Јеротић је, над петим годишњаком, овако размишљао:"Већ довољно дуго, две хиљаде година, хришћани се препознају у људима по следећим карактеристичним особинама: ревност за хришћанску веру (без трунке фанатизма), што је случај са нашим Патријархом; неговање сталне молитве за мир у свету, за помирење сукобљених, и појединаца и народа; одржавање редовних литургијских поклоњења пред Господом, сведочећи тако, не само речима, већ и делом свакој Речи коју нам је Господ Исус Христос оставио. Чини ми се да не претерујем када кажем да се овим врлинама које хришћанска вера пружа сваком човеку као могућност и шансу, успешно приближио ( и даље приближава) српски Патријарх господин Иринеј". Премда неупоредиво мање позван од професора Јеротића за давање оваквих судова, слободан сам рећи да ми се, после десет година Патријархове службе на челу Српске Православне Цркве, чини да су се његова оцена и предвиђање показали умесни и тачни, у времену које је, бивало све изазовније и смутније, а никако лакше и ведрије. Усудио бих се да додам и једно своје скромно запажање. Како се околности у којима патријарх Иринеј пастирски, јавно и национално делује усложњавају, а муњоносни и градоносни облаци над хоризонтима превославља гомилају, као да се све видљивије пројављује Патријархова врлина смерности и смиреноумља. Смерност ( грчки ταπείνωσις), што се обично преводи као "понизност", али, рекло би се, није баш исто што и латински humilitas, a ни скрушеност или самопознање, већ, према тумачењу светог Јована Лествичника (525-608 по Христу), "духовна поука самога Христа, коју удостојени људи духовно примају у ризницу своје душе, и која се обичним речима не да изразити" (Лествица, 997). Није, верујем, тешко сложити се да је смерност, чак и слободније схваћена од овог строгог и речима неисказивног исихастичког поимања, међу особинама којима је, просечно, савремени човек најоскуднији, што у пуној мери важи и за нас Србе. Није, стога, изненађење склоност да се нечија смерност узима за слабост и несигурност. Ни патријарх Иринеј није таквих замерки поштеђен, особито у временима кад је за многе, како се изразио наш непрежаљени Радован Биговић, "политика постала једина метафизика", а у светлу запажања Владете Јеротића, да "мада је однос Цркве и Државе у свим временима, као и данас, био и остао сложен и често противречан, примере релативно усклађених односа Државе и Цркве у Србији данас покушава да покаже као реалну могућност наш патријарх господин Иринеј". Додао бих, најзад, још нешто из закључног дела Лествице (Глава VII): "Добар војсковођа треба јасно да зна положај и место свакога потчињеног. Јер, можда има таквих који се боре у групи, неки се боре заједно са војсковођом испред осталих бораца, а неки издвојено, сами, који треба да буду одређени за борбу у безмолвију. Не може крманош сам, без сарадње морнара, спасти брод. Ни лекар не може излечити болесника, ако му се претходно сам болесник не обрати са пуним поверењем, показујући му ране и молећи га за лек". Патријархови годишњаци, као веродостојни документи самопрегорног пастирског деловања и уроњености у народ и његов стварни живот, делују, и ваља се надати да ће бити доживљени и прихваћени, као алманаси светосавске саборности, без које православним Србима будућност у Цркви и ван Цркве прети сумрачним неизвесностима. др Дарко Танасковић
  16. Доносимо интервју са Његовим Преосвештенством Епископом новосадским и бачким др Иринејем, који је на грчком језику (са преводом на српски језик у титлу) вођен у храму Свете Ирине у Атини. Са Владиком Иринејем разговарао је Др Ставрос Јагазоглу је главни и одговорни уредник часописа "Теологија".
  17. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј и председник Републике Србије г. Александар Вучић састаће се 31. децембра 2019. године са почетком у 9 часова у Патријаршији српској у Београду. Извор: Инфо-служба СПЦ
  18. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј позива државне власти Црне Горе, посебно припаднике Министарства унутрашњих послова, да одмах престану са бруталним терором над Српском Православном Црквом, њеним свештенством и верним народом. Нељудско пребијање викарног Епископа диоклијског г. Методија, свештеникâ и српских православних верника, само зато што су Срби и што су православне вере, чин је незабележен у Европи од пада фашизма и престанка бољшевичког терора. Исто тако, српски Патријарх захтева да из затвора одмах и неизоставно буду ослобођени народни посланици, политички представници српског православног народа у Црној Гори, као и сви други који су ухапшени јуче и данас због одбране својих светиња од државног терора и отимачине. Патријарх Иринеј упућује молитве Господу да уразуми људе који воде Црну Гору да прекину са насиљем и отимањем црквене имовине и пружа пуну подршку архијерејима, свештенству, монаштву и вернима Српске Православне Цркве да се на сваком месту и у свакој прилици боре и не одустану од одбране Српске Православне Цркве. Из Кабинета Патријарха српског Извор: Инфо-служба СПЦ
  19. Капитална књига Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког господина др Иринеја Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику, односно превод на српски језик истоименог доктората владике Иринеја, представљена је 12. децембра 2019. године, у Матици српској у Новом Саду. О делу су говорили: Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки г. Давид, професор др Драган Станић, председник Матице српске, и аутор. Пожелевши добродошлицу присутнима, професор Станић је навео, поред осталога, да је владика Иринеј монах који влада собом и који је дубоко предан Господу. Целокупно обраћање професора др Драгана Станића: По великим људима увек су се препознавала и препознаваће се времена у којима живимо и лутамо ми који тражимо крупне оријентире како не бисмо сасвим залутали и, у тим лутањима, негде потонули. Најбољи оријентири јесу извори светлости који се могу јасно уочити чак и у тами, онда када се учини да путовања више не може бити, да морамо застати и отпочинути. Но, ако светлости пред нама има, пут се ипак може наставити а да се не погреши у свеукупном тражењу, чак и ако не нађемо баш најбоље стазе и богазе, гледајући светлосне оријентире, општи правац кретања сасвим сигурно неће бити погрешан. Са јаким светлосним оријентирима нема насумичног лутања, али има сталног и упорног трагања које не губи из вида далеки, јасно уочљиви циљ. Зато се овакво путовање никада не испољава као слепи ход у неизвесност, него путовање непрестано прати добри осећај провиђења, чак и у најтежим и најнеизвеснијим тренуцима. И када нам се учини да не знамо где смо, поглед на светлосни циљ пред нама јасно ће нам показати бар ту једну једину, али најважнију ствар: показаће нам где смо у односу на коначни исход и циљ према којем се одређујемо. Владика бачки Иринеј испоставља се као вечна ватра која увек и постојано гори, никад се не тули до жеравице, а никад не разгорева до неконтролисане буктиње. Увек извор светлости и топлине која не нестаје и не скрива се. Он то чини на начин чврстог, стабилног и поузданог пламена који се даје другоме, без пропратних ефеката променљивости, драматике или, не дај Боже, проблематичности. У начину на који у њему гори ватра вере, рекло би се да све постоји по самоме себи, онако како може бити и како налаже природа ствари, тако као да никакве алтернативе ту нема. Вера се ту испоставља као да само тако може бити и никако друкчије. Ватра вере – којом се живи у Исусу Христу – и наталожено двомиленијумско монашко и епископско искуство проговара у њему са осећањем да одговори на сва питања која постоје, и пре него што дозремо као људи до способности да питања јасно формулишемо. Овакво осећање прети да сасвим нестане из искуства рационалног, секуларног и матералијалистичког образовања савременог човека, али у духовном, хришћанском и метафизичком наслеђу добро позната и догматски утврђена чињеница која указује на вечност и безвременост Бога Сина, упркос томе што се Он телом људским појавио у овом историјском времену. Свети Јустин Ћелијски зато каже: „Велика је и слатка тајна наше вере, наше побожности: Бог се јави у телу, у човеку. То је прва половина вечне Свеистине. А друга је: човек се јави у Богу. Са свих тих разлога чудесни Господ Христос Богочовек и јесте једино на потребу бићу људском и роду људском у свима световима видљивим и невидљивим“. У српској култури којој припадамо овакав облик испољавања душевних и духовних квалитета обично делује готово нестварно, некако – нека ми не буде замерено што то кажем – чак намештено и вештачки. У нашој култури, која у себи садржи јаку епску матрицу, све што на уверљив и прихватљив начин постоји мора бити приказано као поље непосредних и сталних сударања, спорова и сукоба, и то је наш усуд. Нама је једино уверљиво оно што постоји на начин постојаних унутрашњих и спољашњих борби које се могу описати оним Његошевим стихом који вели: „Нека буде борба непрестана“. То да се сваки човек туче са некаквим именованим и неименованим силама – то је у српској култури ствар савршено природна и јасна, чак и једина разумљива и прихватљива, а да у том погледу ни умни људи, интелектуалци, па чак ни монаси и владике не представљају велике изузетке, то је ствар у коју смо се понекад и сами могли посведочити уколико смо умели ту чињеницу да откријемо и у њу се удубимо. Овакво разумевање ствари није нетачно, али уме понекад да буде пренаглашено, па чак и неправедно у односу на оне високоузорне људе и истинске носиоце врлинâ који умеју да воде унутрашњу борбу, а да притом не узнемиравају друге драмским интензитетима које трпе у тој борби. Када такви људи, попут владике Иринеја, оставе сасвим по страни сопствене муке кроз које су пролазили док нису дошли до стабилног, чврстог упоришта за сопствену веру и мисао, за реч и чин, онда типичним представницима српске културе такав став, па и такав човек може деловати помало и хладно, и некако рационално. Но, то се тако причињава само ономе ко није прошао темељни пут молитвеног уравнотежења душе и духовног смирења ума. Само онај ко зна добро колико је тешко доћи до смиреноумља, онај ко зна колики је духовни напор неопходан да се уложи и да се свакодневно улаже како би се смиреност ума досегла и брижљиво чувала – само такав човек са духовним искуством знаће колико је реч о божанственом добру које треба дуго и упорно освајати, а да никада не будеш сигуран јеси ли га освојио и усвојио. Због тога је над самим собом неопходно непрестано стражити и у том стражењу непрестано призивати помоћ Богочовека као најсигурнијег светлосног оријентира свеколиког људског постојања. Близу четврт века имам ту привилегију да будем у некаквој близини Преосвећеног владике Иринеја, тако да знам колико је било мноштва разговора у којима су челници Матице српске имали прилике да размењују мисли са Преосвећеним, и да из тих разговора извуку не само духовну поетику него да буду озарени духовном светлошћу. Та поука није се тицала само путева човековог духовног развитка него је најозбиљније дотицала множину најсложенијих питања нашега живота уопште. Имати то задовољство разговора са владиком Иринејем – то значи бити у могућности да се дотакну та несагледива ширина питања људског живота и друштвених прилика, али се све то обједињује у оном утешном сазнању да све и даље постоји у обзорју Господа Бога, те да гласноћа и бука оних који тврде како је Бог тек хипотеза за којом човек више нема потребе, да је то само једна заводљива, нетачна и лажљива мисао чије тешке последице не успевају да сагледају пре свега они који је формулишу и разглашавају. Свему томе насупрот стоји древна хришћанска мисао која се по много чему указује као сасвим саображена духу времена у којем данас живимо. У том смислу веома су значајне не само поуке, ставови и начин мишљења нашег владике Иринеја, него и његова докторска дисертација коју је 1980. године, на грчком језику, одбранио на Богословском факултету у Атини, а која се сада појављује у српском преводу Станимира Јакшића под насловом „Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику“. Ова студија није тек једна специјалистичка теолошка студија којом би требало да се баве само посебни зналци у овој области. Истина је, реч је о расправи која припада оном најпробранијем корпусу дела високе теологије суочене са најпробранијим и најсуптилнијим догматским темама, по чему она улази у круг најважнијих дела насталих у окриљу Српске Православне Цркве и њених аутора какви су архимандрит Јустин Поповић, Свети владика Николај Велимировић, митрополит Амфилохије или владика Атанасије Јевтић. Улазећи у круг оних најбољих духова и умова које је Српска Православна Црква изнедрила, владика Иринеј се појављује увек са додатком који сведочи о обиљу дарова. Он је монах који влада собом и дубоко је предан Господу, али је и теолог који добро зна шта можемо о Господу знати и како, уз то знање, Господу треба да искажемо част и славу. Он је Владика који управља паством и показује јој ваљане, проверене путеве ка Господу, али је и интелектуалац са широким познавањем обичног људског живота и са искушењима савременог човека, и са познавањем способности да живот подстакне духовним упориштем у Господу. Он је човек овога света који добро разумева у каквим околностима данас и овде живимо, али је још више мудрац који упозорава на присуство вечности у овом пропадљивом свету и пророк кроз којег Свети Дух проговара језиком провиђења Господњег. Он добро зна како се суштина, енергија и дела Господња исказују ваљаношћу речи, али исто тако зна када, где и како треба говорити речитошћу ћутања и дубинама тишине. Привилегија је живети у близини таквога човека Господњег. Молим да ми буде опроштено што ја, један из пастве, овако говорим о своме Епископу. Као и Ви Преосвећени, тако и ја знам да овакве речи могу изгледати као кушање којима нас излаже нечастиви, али ме теши помисао да те исте речи могу изгледати као, можда, прозирање таме којом смо окружени, а која нас спречава да сагледамо Божју суштину која ће нас поштедети крупнијих лутања и погрешке. Само истинским заједништвом људи, и то људи који су саборно обједињени у Богу, можемо се надати да се као самосвесни појединци, као народ, као носиоци вере, као чувари светлости, нећемо загубити у мраку кроз који нам ваља даље ходити. Хвала Вама Преосвећени, хвала Вам што у томе свесрдно, као истински носилац светлосних знака Господњих, Ви нама помажете, бодрите нас и на истинске циљеве непрестано упућујете. Звучни запис обраћања проф. др Драгана Станића Митрополит Порфирије је оценио да је промовисана књига вредна зато што показује важност Предања и верност Предању Цркве. Изван сагласја са вером Отаца, изван Предања – нема истинске вере, нема истинског богословља ни истинског живота, навео је Митрополит загребачко-љубљански. Звучни запис обраћања Митрополита загребачко-љубљанског Порфирија Епископ крушевачки г. Давид је образложио да постоје многи аспекти књиге која носи назив Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику, и да је то дело одраз богословске речи и Отаца Цркве кроз векове. Звучни запис обраћања Епископа крушевачког Давида Преосвећени Епископ бачки г. Иринеј заблагодарио је свима који су допринели настанку књиге, а особито г. Станимиру Јакшићу – преводиоцу са грчког изворника, Матици српској – саиздавачу, и многим другима. Епископ је истакао да не постоји теологија ван Цркве. У нашем времену, чињеница да се бавимо оваквим темама је благослов Божји за све нас и подстицај да не дозволимо да нам се живот претвори у неку рутину свакодневице него да увек схватамо да смо овде да бисмо вечно у Богу живели, у заједници са Господом љубави и у заједници са свима светима Његовим, поручио је владика Иринеј. Звучни запис обраћања Епископа бачког Иринеја Дело Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику објављено је у преводу на српски језик 2019. године, у издању Издавачке установе Епархије бачке Беседа, а саиздавач је Матица српска. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  20. Матица српска и Епархија бачка срдачно Вас позивају на представљање књиге Епископа новосадског и бачког др ИРИНЕЈА (Буловића): "Тајна разликовања божанске суштине и енергије у Светој Тројици по Светоме Марку Ефеском Евгенику". Најава у pdf формату Поздравна реч Проф. др Драган Станић, председник Матице српске О књизи говоре: Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије Епископ крушевачки др Давид Епископ бачки др Иринеј У уметничком програму учествује Хор ученика Богословије Светог Арсенија Сремца из Сремских Карловаца Програм води др Исидора Поповић Свечана сала Матице српске Четвртак, 12. децембар 2019. године, у 19 часова Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  21. О ГРЕХУ ЗЛОУПОТРЕБЕ ИНТЕРНЕТА, ДРУШТВЕНИХ МРЕЖА И МЕДИЈА „И дозвавши народ рече им: Слушајте и разумите! Не чини човека нечистим оно што улази у уста; већ оно што излази из уста, то га чини нечистим.“ (Мт. 15,10-11) НАЈЉУБЉЕНИЈЕ СВЕШТЕНСТВО И МОНАШТВО, СИНОВИ И КЋЕРИ, ВЕРНА ЧАДА ЕПАРХИЈЕ ИСТОЧНОАМЕРИЧКЕ НАШЕ НАЈСВЕТИЈЕ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, У времену смо Божићњег поста, и у светим данима наше припреме за дочек великог и светлог празника Оваплоћења Речи Божје. Рођење Богомладенца Христа, доноси обнову свим народима на земљи и целој творевини: „И Логос постаде тело и настани се међу нама, и видесмо славу Његову, славу као Јединородног од Оца, пун благодати и истине“ (Јн.1,14). Оваплоћени Логос - Реч Божја, кроз Своју Свету Цркву, већ овде и сада, открива будуће Царство Божје као вечну заједницу љубави. И управо се у тој љубави остварује истинско јединство Бога и човека, и човека са његовим ближњим. Оно се свагда и увек открива у јединству, а никада кроз разједињеност или обману. Способност комуникације је дар Божји човечанству. Употреба или злоупотреба овог дара је ствар личног избора, Богом-дане нам слободе, или на спасење или на осуду. И као у случају изговорене речи, исто је и са употребом или злоупотребом било које речи или слике –штампане или електронски саопштене, приватно или јавно, појединачно или путем средстава јавног информисања. Следујући пример Оца нашег Небеског, сваки савестан родитељ одговоран је да, по светој хришћанској дужности, упозори своју вољену децу оног момента када уочи да нечастиви смера да постави своје погубне замке. Тако и Ми ево сада, на почетку светог Божићњег поста, са архипастирском бригом за поверено Нам свештенство и монаштво, и све синове и кћери, духовну децу Нашу, указујемо наново на опасност греха злоупотребе интернета, друштвених мрежа и осталих средстава јавног информисања. Свети апостол Павле, учећи Коринћане, подсећа на речи Господње: „Зато изађите из њихове средине и одвојте се, говори Господ. И не дохватајте се нечистог и ја ћу вас примити, и бићу вам отац, и ви ћете бити моји синови и кћери, говори Господ Сведржитељ“ (2. Кор. 6,17-18). Сваки онај који путем друштвених мрежа или било којих других средстава за јавно информисање, ствара и шири лажи и дезинформације, јавно саблажњава и обмањује верне, инструментализује децу и младе, крив је за грех егоцентризма и самозаљубљености, грех свога ја, јер тиме себе одстрањује од вечне заједнице љубави, од Тела Христовог, од Цркве. Такви и њима слични, чују једино себе и оца лажи, а никада Реч Божју, Која нам је послана од Оца. „Зашто не разумете говор мој“, пита их Господ? „Онај који је од Бога, речи Божје слуша“ (Јн.8, 43,47). Онај пак који не слуша речи Божје, није од Бога. А за такве, слепе код очију, који су и унутар Цркве, Христос нас мудро саветује и упозорава: „Оставите их, слепи су вођи слепима, а слепи слепога ако води, оба ће у јаму пасти“ (Мт.15,13-14). Они који друге наводе у искушење и злонамерно учествују у ширењу лажи и подржавају поделе, постају заједничари, не Тела Христовог, већ завере, и учесници сумануте покварености оца лажи. Зато, стражите помно над срцима вашим, драга и драгоцена Нам децо духовна! Постећи и духом и телом овај свети Божићњи пост, имајте на уму савет Светог апостола Петра, који каже: „Одбаците, дакле, сваку злобу и сваку превару и лицемерје и завист и оговарања“ (1. Петр. 2,1). Злоупотребљавати речи, које по природи својој никада нису неутралне или неодређене, значи грешити против саме Речи Божје. Као и за сваку реч коју изговоримо, тако и за оне које буду написане у новинама или објављене на интернету, тражиће се одговор на Страшном суду Божјем. Стога, чувајмо чистоту срца, ограђујући се од злих ствари и клевета, како би створили места за Њега, који се рађа ради нас људи и нашег ради спасења. Позвани смо у овом светом Божићњем посту и на искрено покајање, стављањем себе пред суд савести и преиспитивањем тајни срца наших. Шта је то што нас погани, што нас чини нечистим и доноси нам осуду? „Јер од сувишка срца уста говоре. Добар човек из добре ризнице износи добро; а зао човек из зле ризнице износи зло. А ја вам кажем, да ће за сваку празну реч коју рекну људи дати одговор у дан Суда. Јер ћеш због својих речи бити оправдан и због својих речи бити осуђен“ (Мт.12,34-37). „Не судите, да вам се не суди; јер каквим судом судите, онаквим ће вам се судити; и каквом мером мерите, онаквом ће вам се мерити“ (Мт.7,1-2). Зато, апелујемо на Вас, драга децо духовна, „не узвраћајте никоме зло за зло, настојте добро чинити према свима. Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свима људима. Не чините освету за себе, љубљени, него подајте место гневу Божјем, јер је написано: Моја је освета, ја ћу вратити, говори Господ... Не дај да те зло победи, него победи зло добрим“ (Рим. 12,17-21). Постећи, и у покајању пред Богом, кроз молитве и мољења за све ваше ближње и за оне које вас мрзе, сачуваћете чистоту свете православне вере и лепоту свога хришћанског православног достојанства и идентитета. Чинећи тако, увек и на сваком месту, бићете, и треба да будете, од помоћи својој светој Цркви и своме народу. Одмакните се од таме и уђите у чисту Светлост Христову, „која обасјава сваког човека који долази на свет“ (Јн.1,9). Примајући Њега, Емануила, који је Бог Са Нама, Он ће примити нас и тако ћемо истински постати и истрајати као деца Оца Његовог, Оца нашег, Оца Светлости, деца Бога Свевишњег. Дано у Њујорку, о Божићњем посту У Години Господњој, 2019. Ваш усрдни молитвеник пред Христом, Речи Божјом, +ИРИНЕЈ Извор: Епархија источноамеричка
  22. О ГРЕХУ ЗЛОУПОТРЕБЕ ИНТЕРНЕТА, ДРУШТВЕНИХ МРЕЖА И МЕДИЈА „И дозвавши народ рече им: Слушајте и разумите! Не чини човека нечистим оно што улази у уста; већ оно што излази из уста, то га чини нечистим.“ (Мт. 15,10-11) НАЈЉУБЉЕНИЈЕ СВЕШТЕНСТВО И МОНАШТВО, СИНОВИ И КЋЕРИ, ВЕРНА ЧАДА ЕПАРХИЈЕ ИСТОЧНОАМЕРИЧКЕ НАШЕ НАЈСВЕТИЈЕ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, У времену смо Божићњег поста, и у светим данима наше припреме за дочек великог и светлог празника Оваплоћења Речи Божје. Рођење Богомладенца Христа, доноси обнову свим народима на земљи и целој творевини: „И Логос постаде тело и настани се међу нама, и видесмо славу Његову, славу као Јединородног од Оца, пун благодати и истине“ (Јн.1,14). Оваплоћени Логос - Реч Божја, кроз Своју Свету Цркву, већ овде и сада, открива будуће Царство Божје као вечну заједницу љубави. И управо се у тој љубави остварује истинско јединство Бога и човека, и човека са његовим ближњим. Оно се свагда и увек открива у јединству, а никада кроз разједињеност или обману. Способност комуникације је дар Божји човечанству. Употреба или злоупотреба овог дара је ствар личног избора, Богом-дане нам слободе, или на спасење или на осуду. И као у случају изговорене речи, исто је и са употребом или злоупотребом било које речи или слике –штампане или електронски саопштене, приватно или јавно, појединачно или путем средстава јавног информисања. Следујући пример Оца нашег Небеског, сваки савестан родитељ одговоран је да, по светој хришћанској дужности, упозори своју вољену децу оног момента када уочи да нечастиви смера да постави своје погубне замке. Тако и Ми ево сада, на почетку светог Божићњег поста, са архипастирском бригом за поверено Нам свештенство и монаштво, и све синове и кћери, духовну децу Нашу, указујемо наново на опасност греха злоупотребе интернета, друштвених мрежа и осталих средстава јавног информисања. Свети апостол Павле, учећи Коринћане, подсећа на речи Господње: „Зато изађите из њихове средине и одвојте се, говори Господ. И не дохватајте се нечистог и ја ћу вас примити, и бићу вам отац, и ви ћете бити моји синови и кћери, говори Господ Сведржитељ“ (2. Кор. 6,17-18). Сваки онај који путем друштвених мрежа или било којих других средстава за јавно информисање, ствара и шири лажи и дезинформације, јавно саблажњава и обмањује верне, инструментализује децу и младе, крив је за грех егоцентризма и самозаљубљености, грех свога ја, јер тиме себе одстрањује од вечне заједнице љубави, од Тела Христовог, од Цркве. Такви и њима слични, чују једино себе и оца лажи, а никада Реч Божју, Која нам је послана од Оца. „Зашто не разумете говор мој“, пита их Господ? „Онај који је од Бога, речи Божје слуша“ (Јн.8, 43,47). Онај пак који не слуша речи Божје, није од Бога. А за такве, слепе код очију, који су и унутар Цркве, Христос нас мудро саветује и упозорава: „Оставите их, слепи су вођи слепима, а слепи слепога ако води, оба ће у јаму пасти“ (Мт.15,13-14). Они који друге наводе у искушење и злонамерно учествују у ширењу лажи и подржавају поделе, постају заједничари, не Тела Христовог, већ завере, и учесници сумануте покварености оца лажи. Зато, стражите помно над срцима вашим, драга и драгоцена Нам децо духовна! Постећи и духом и телом овај свети Божићњи пост, имајте на уму савет Светог апостола Петра, који каже: „Одбаците, дакле, сваку злобу и сваку превару и лицемерје и завист и оговарања“ (1. Петр. 2,1). Злоупотребљавати речи, које по природи својој никада нису неутралне или неодређене, значи грешити против саме Речи Божје. Као и за сваку реч коју изговоримо, тако и за оне које буду написане у новинама или објављене на интернету, тражиће се одговор на Страшном суду Божјем. Стога, чувајмо чистоту срца, ограђујући се од злих ствари и клевета, како би створили места за Њега, који се рађа ради нас људи и нашег ради спасења. Позвани смо у овом светом Божићњем посту и на искрено покајање, стављањем себе пред суд савести и преиспитивањем тајни срца наших. Шта је то што нас погани, што нас чини нечистим и доноси нам осуду? „Јер од сувишка срца уста говоре. Добар човек из добре ризнице износи добро; а зао човек из зле ризнице износи зло. А ја вам кажем, да ће за сваку празну реч коју рекну људи дати одговор у дан Суда. Јер ћеш због својих речи бити оправдан и због својих речи бити осуђен“ (Мт.12,34-37). „Не судите, да вам се не суди; јер каквим судом судите, онаквим ће вам се судити; и каквом мером мерите, онаквом ће вам се мерити“ (Мт.7,1-2). Зато, апелујемо на Вас, драга децо духовна, „не узвраћајте никоме зло за зло, настојте добро чинити према свима. Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свима људима. Не чините освету за себе, љубљени, него подајте место гневу Божјем, јер је написано: Моја је освета, ја ћу вратити, говори Господ... Не дај да те зло победи, него победи зло добрим“ (Рим. 12,17-21). Постећи, и у покајању пред Богом, кроз молитве и мољења за све ваше ближње и за оне које вас мрзе, сачуваћете чистоту свете православне вере и лепоту свога хришћанског православног достојанства и идентитета. Чинећи тако, увек и на сваком месту, бићете, и треба да будете, од помоћи својој светој Цркви и своме народу. Одмакните се од таме и уђите у чисту Светлост Христову, „која обасјава сваког човека који долази на свет“ (Јн.1,9). Примајући Њега, Емануила, који је Бог Са Нама, Он ће примити нас и тако ћемо истински постати и истрајати као деца Оца Његовог, Оца нашег, Оца Светлости, деца Бога Свевишњег. Дано у Њујорку, о Божићњем посту У Години Господњој, 2019. Ваш усрдни молитвеник пред Христом, Речи Божјом, +ИРИНЕЈ Извор: Епархија источноамеричка View full Странице
  23. Председник Републике Србије г. Александар Вучић састао се 2. децембра 2019. године са Његовом Светошћу Патријархом српским г. Иринејем. У срдачном и отвореном разговору било је речи о темама које су од значаја за државу Србију и Српску Православну Цркву. Председник Вучић је информисао Његову Светост о актуелној политичкој ситуацији и све озбиљнијем привредном напретку Србије, који је резултат спроведених фискалних реформи. Саговорници су сагласни да су више рада и више јединства оно што ће увек давати значајно веће резултате на свим пољима и што ће Србију чинити бољом и организованијом државом за све њене грађане. Његова Светост Патријарх је захвалио Председнику на његовој личној и несебичној посвећености и помоћи коју је држава обезбедила за завршетак радова на храму Светог Саве на Врачару. Патријарх је информисао председника Вучића о текућој фази завршних радова на храму и жељи да до краја наредне године храм буде завршен и освећен. Председник Вучић је рекао да ће држава наставити да помаже завршетак радова и да ће завршен храм бити један од најпрепознатљивијих симбола Србије. Састанку су присуствовали Епископ бачки г. Иринеј; Епископ ремезијански г. Стефан, старешина храма Светог Саве и викар Патријрха српског; генерални секретар Председника Републике г. Никола Селаковић, шеф Кабинета Председника Републике г. Ивица Којић и лични секретар Патријарха српског г. Дејан Накић. Извор: Инфо-служба СПЦ / Рredsednik.rs
  24. Недавно су портали "Политикон" и "Директно" објавили занимљив текст у којем се говори о наводним мрачним, завереничким тајнама Епископа Бачког Иринеја и људи око њега. Текст можете у целости пролчитати овде. Запажања о закључцима овог чланка. 1) Епископима, вероватно у знак великог, хиперболичног поштовања аутор даје надимке као да су ликови из епске фантастике. Тако надену епископу бачком надимак Недодирљиви, највероватније због тога што га овај чланак није уопште додирнуо и не ферма исти пет посто. 2) Аутор претпоставља да епископ Иринеј бачки има своју ОЗНУ која шпијунира клирике и монахе, да се ко њему не би успротивио, јер епископ, знате, страхује од завера, политичких интригâ, атентата, отрованог вина. Но, ни то није довољно, већ има своје БОТОВЕ, то јест, људе који су плаћени да о њему говоре похвално. Јер један епископ веома држи до своје популарности, гризе се ако је неко дислајковао његов текст и не може ноћима да заспи уколико неки Станимир на форуму Политикона напише за њега да је новотарац. Зато већи део новца са црквеног таса даје једном мрачном типу, Жељку Ињцу, да одговара на поруке разних Станимирâ и подиже свом епископу рејтинг, јер позиција једног епископа зависи од тога колико има лајкова и шеровања по друштвеним мрежама. 3) На црквеном сајту Поуке могу се прочитати веће гадости и погрднији изрази него на неком порно сајту, каже текст. „О свему овоме се дуго ћутало, али коначно је дошло време да се истина изнесе на видело и да се ствари назову правим именом.“, вели аутор истичући своју просветитељску и спасоносну мисију. Аутор исказује убеђење да је сајт сигурно под вођством епископа „Недодирљивог“, чим га тамо не мрзе. 4) На послетку, поново се осврнувши на епископа бачког, оптужује истог за „сплеткарење, подметање, шпијунирање, изградњу култа личности“, и при том као водећи доказ за све те оптужбе наводи чињеницу да га је омражена керберчина Жељко Ињац бранио на порноликом сајту Поуке. Вели да ђубре Ињац покушава да дискредитује свакога ко покуша да дискредитује Иринеја и то је непобитни доказ његовог плаћеништва и ботовања. 5) Све у свему, одиста интересантан текст са очигледно непристрасним запажањима једне уопште неисфрустриране особе. Портал Поуке
  25. Сваком разумном човеку је јасно да став који заступа Епископ Иринеј није његов лични, већ званични став Српске Православне Цркве. Тужно је, при томе, што он своју част мора да брани на суду. Роман Анатоливич Силантјев је руски верски аналитичар, историчар религије и исламолог. Доктор је историјских наука, професор Московског државног лингвистичког универзитета. Аутор је више од стотину публикација, укључујући Велику руску енциклопедију, Православну енциклопедију и Енциклопедију народа и религија света. Аутор је више од 100 публикација и 10 књига о проучавању ислама, аутор је и састављач Интерактивне мапе свих верских заједница у Русији Извршни је директор Центра за људска права Светског руског народног савета који је под покровитељством Руске православне цркве. Заменик председавајућег Стручног већа за државну верску експертизу при Министарству правде Руске Федерације. Члан стручног већа Више комисије за сертификацију при Министарству просвете и науке Руске Федерације о теологији. За руски портал РЕГНУМ Силантјев је написао чланак о медијској хајци на епископа бачког Иринеја Буловића, који преносимо у целости: Суд одбранио српског епископа од напада медија Роман Силантјев, REGNUM 14. новембар 2019. Сваком разумном човеку је јасно да став који заступа Епископ Иринеј није његов лични, већ званични став Српске Православне Цркве. Тужно је, при томе, што он своју част мора да брани на суду. Недавно ми је бивши колега послао врло занимљив линк са црквеног интернет-портала из Србије о томе како је суд донео пресуду у корист тужбе епископа Српске Православне Цркве против новинара који су током прошле године ширили клевете против њега у разним издањима. Истраживши на интернету, са осећам емпатије сам схватио да је тај човек – Епископ бачки Иринеј Буловић – стално изложен нападима. Претраживач ме је одмах одвео до српског превода анонимног аутора црквеног блога из Турске „Светлост Фанара“ (Φως Φαναρίου) који садржи буквално бујицу негативних коментара у прилично увредљивом облику. Нисам могао да верујем да је аутор блога, по свему судећи, неки Грк из Турске – црквен човек. За шта то окривљују Епископа Иринеја? Да је „сателит Москвe“, да је „апсолутно на страни Москве“, приписују му неке закулисне изјаве… Као што се види и на званичном сајту Српске патријаршије, Епископ бачки Иринеј Буловић је портпарол Српског Синода, то јест лице које је пред целом јавношћу одговорно за извештавање о његовом раду. Већ само то показује колико је позиција Епископа Иринеја Буловића изложена притисцима. При томе, сваком разумном човеку је јасно да став који заступа Епископ Иринеј није његов лични, него званични став Српске Православне Цркве. Тужно је, при томе, што он своју част мора да брани на суду. Епископ Иринеј је веома учен човек, коме је Санктпетербуршка духовна академија недавно доделила почасни докторат. На интернету није тешко пронаћи његове текстове. Он брани поредак којим се Православна Црква вековима руководи и који је сада нарушен уплитањем Цариградске патријаршије у црквени живот Православне Украјине. Брине га раскол који је почео у целом Православљу, и издајнички став који су заузели поједини архијереји. То сада брине и сваког православног човека. Пошто сам прочитао његове текстове, у своје име могу рећи да бих био спреман да станем иза сваке његове речи. Одатле је и овај човек, који тако храбро и отворено брани традиције Православља, стално изложен нападима. А брани их „подигнутог визира“, не скривајући ни од кога своја гледишта. Атмосфера у Српској Православној Цркви је врло напета. О томе говори и саопштење Информативне службе Српске патријаршије. Српска Црква подржава канонску Цркву у Украјини. Српски епископи нису ради да им за анонимним критикама из Турске поново по главама падају бомбе, нити да им једног лепог дана, по препоруци Стејт дипартмента САД, дођу неки незвани „егзарси“ ради преуређења црквеног живота на Балкану. И управо у тој непоколебивости се састоји српски национални карактер, који је из историје тако добро познат. Док су многи народи покорно страдали под турским ропством, Срби су се борили и супротстављали се, што добро зна свако ко је учио историју. Чудно је да се то данас не узима у обзир у неким земљама на Западу и Истоку – изгледа да су лоше учили историју. Зато за сада и унајмљују новинаре у Русији. Наиме, неки Георгије Матвијенко – нисам могао да схватим ко је то, с обзиром да је његова ауторска биографија на сајту ИА REGNUM празна – написао је чланак у којем такође окривљује епископа Иринеја, овога пута читавим низом клевета. Не, не криви га зато што је он „апсолутно на страни Москве“, већ у стилу, буквално дословце истом: да Епископ Иринеј наводно жели да заоштри сукоб „на линији Београд – Фанар“ и да тако помогне Цариграду у решавању македонског питања. Као и увек – никаквих доказа. Г. Матвијенко пише да је Београд недавно посетила делегација архијереја Цариградске патријаршије – исти они Грци из Турске – а да су их Епископ Иринеј, заједно са Патријархом српским и другим митрополитима и епископима, топло примили. И у чему је ту кривица? Мислим да би им у овом тренутку и у Московској патријаршији пожелели топлу добродошлицу – нису обавезни да се моле и заједно служе – али је ствар у томе да они сами не желе да дођу. Сећам се како је прошле године цариградска делегација била у Кијеву и како ни са ким није желела да разговара, осим са локалним расколницима и председником П. А. Порошенком који је водио рат на Донбасу. Узгред, према истој страници Српске патријаршије, у сусрету није учествовао само епископ Иринеј, већ и митрополити из Хрватске и Црне Горе и низ других епископа – о којима Матвијенко из неког разлога не пише, него своје спекулације приписује управо Епископу бачком Иринеју. Да ли стога што је Епископ Иринеј портпарол Синода? Или пак зато што, за разлику од сабраће, храбро износи свој став, не улепшавајући изразе и схватања? Г. Матвијенко се, узгред буди речено, користио информацијама, према сопственом признању, из „провладиних новина Курир“ (sic!). Уколико неко жели да схвати о каквој врсти новина је реч, довољно је да на претраживачу укуца адресу овог издања, па да се својим очима увери да термин „провладин“ не би пао на памет никоме ко иоле нешто зна о српским медијима. Уколико се пак погледа садржај других извора, који су пригоднији за доношење одговорнијих увида, постаје јасно да је током сусрета српске и делегације из Истамбула дневни ред чинио читав низ питања, а да су српски јерарси по питању Украјине остали непоколебиви и верни свом начелном ставу. Гости из Истамбула су обећали да се неће уплитати ни у питање Северне Македоније где већ пола века траје раскол. Зато нам остаје да се радујемо за српску браћу. А ауторима, који желе да осветле црквене новости, упутио бих савет – да не испуњавају нечије задатке у клеветању јерараха и распаљивању ватре у међуцрквеним односима, него да пажљиво проучавају тему о којој пишу. Детаљније: https://regnum.ru/news/polit/2778356.html

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...