Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'интервју:'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 20 results

  1. http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/uploads/Audio/28.09.18 - SPECIJAL - Olivera Radic intervju sa o. Savom Janjicem.mp3
  2. Благодарећи драгој сестри у Христу Оливери Радић, новинару приштинског „Јединства“ и професору у Гимназији у Ораховцу, доносимо изузетан разговор који је Оливера забележила ових септембарских дана у манастиру Високи Дечани са архимандритом Савом (Јањићем), игуманом ове велике српске светиње. Како је изгледао његов први сусрет са Дечанима, како манастир живи данас, ко се све окупља под дечанским сводовима, колико ова светиња данас значи свима нама, колико манастирских поседа су одузели комунисти аграрном реформом после другог Светског рата и који су то све проблеми са којима се братство светиње сусреће? Отац Сава (Јањић) појашњава проблематичну ситуацију са планираном градњом пута поред манастира, говори о најавама из врха српске власти о тзв. „разграничењу“ и „коначном статусу“ јужне српске покрајине и истиче да је то „апсолутно неприхватљиво, нешто што је потпуно у супротности са целокупном и државотворном, духовном и традицијом српског народа и није благословено“. „Ако неко мисли да ће СПЦ остати да ћути пред тим – дубоко се вара“ подвлачи отац Сава (Јањић). А шта ми као народ, као чланови Цркве можемо да учинимо, шта нама предстоји да би се одупрли таквим намерама које никако нису у корист српског народа? „Порука која из Дечана увек иде јесте порука мира и праштања“, рекао је у разговору са Оливером Радић архимандрит Сава (Јањић), игуман дечански. Радио Слово Љубве http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/uploads/Audio/28.09.18 - SPECIJAL - Olivera Radic intervju sa o. Savom Janjicem.mp3 View full Странице
  3. У ексклузивном интервјуу за Комерсант.рс, архимандрит и игуман манастира Дечани, о.Сава (Јањић), говори о Косову и Метохији, суштини косовског питања, о улози и односима Цркве и државе, о Косову у очима светских сила, о „промени“ америчке политике и борби Срба за Космет у свету, као и о томе шта би у овом тренутку рекао председнику Србије, те духовном смислу Косова и хришћанском мудром решењу и задатку који стоји пред српским народом… Прво питање које се намеће само по себи јесте питање актуелних медијско-политичких напада на Вас као једног од најгласнијих у одбрани Косова и Метохије, али и напада на друге представнике СПЦ и СПЦ уопште. Све више се говори о „озбиљном сукобу“ на релацији држава-Црква, али да ли је реч о пролазним варницама или је сукоб већ отишао предалеко?! Напади појединих представника власти у Београду и медија који они контролишу лично ме много не узнемиравају јер сам навикао на сличне нападе још у време режима с краја 1990тих година. Више је проблематична чињеница да садашње власти реагују тако неконтролисано и ширењем потпуно апсурдних манипулација и лажи које стварају контраефекат за њих. Све то показује одсуство политичке сигурности, страх и забринутост јер они виде да већина људи у Србији јасно види да наше поруке не долазе из неког политичког сукоба Цркве са државом. Ми нисмо политичка партија нити имамо политичке амбиције. Наши ставови су израз бриге за судбину нашег народа и дубоко су засновани на ставу Св. Арх. Сабора из маја 2018.г. Како ће власти водити државу, то је на онима које је народ бирао, али када се неко игра са животима наших верника који су у најтежим условима преживели најгоре године репресије на КиМ после 1999. године и жели да прода Косово ради краткотрајних и себичних интереса, мора да бранимо наше стадо. Одбрана Косова, односно пре свега нашег народа и светиња, није ствар политике, већ наша духовна и морална дужност. Владика Атанасије (Јевтић) је недавно рекао, говорећи о Космету, да ћемо „опет и животе дати, ако треба“. Да ли сматрате да се Космет мора и треба одбранити и повратити војном силом, уколико не буде могло бити другог решења!? Историја је доносила бројне промене, а овуда су прошли многи освајачи. Освајало се Косово и ослобађало и опет губило вековима. Међутим сада се од српског народа тражи да пружи колективни пристанак на трајни губитак својих најсветијих територија, нашег народа и светиња, живе Цркве, и да још аплаузом поздравимо ову колосалну издају као велику политичку победу, да верујемо да ће нам бити боље када нас обезглаве. Ово није само етничко разграничење Срба и Албанаца које нам се предлаже, већ разграничење са здравим разумом, мењање духовног кода српског народа и његово претварање у једну безличну масу у светском мелтинг-поту, јер без Косова и оног што Косово за нас представља никада нећемо бити оно што смо били и што нас је вековима сачувало. Ми овај специфични израз Православне традиције у српском народу зовемо Светосавље и није случајно да управо 2019. године треба да обележимо 800 година од када је Св. Сава Српски добио Аутокефалију Српске Цркве. Верујете ли да Доналд Трамп, у одређеној консталацији, може у потпуности одбацити и поништити независност Косова као суштински анти-америчку и велику геополитичку грешку бивше америчке администрације и тзв. „Пентагон струја“ окупљених око Клинтонових!? Да ли можда таква промена политике наспрам Косова може бити испуњење његових предизборних обећања о новој спољној политици и у том смислу чак његов важан адут за победу на предстојећим изборима у САД 2020. године!? У САД очигледно видимо сукобе различитих интереса, али мислим да је питање Косова исувише безначајно за глобалне интересе једне такве супер-силе. Једноставно, неко је дошао на идеју да се овде „почисти двориште“ и прилагоде границе, а локалним властодршцима је препуштено да направе коначне мапе и поделе па ће велики да виде да ли то може да прође. Врло је могуће да је „успешно решење косовског питања“ заправо већ виђено у служби политичких интереса, али проблем је у томе што многи не виде да се не може направити кров куће ако нема темеља и ако нису подигнути зидови. Уместо стабилног решења имаћемо поново конфликте, прогањања људи, страдања. Такав је Балкан. Од 1999. године систематски се овде минира Резолуција 1244, повратак расељених и Косово се претвара етничко-албанско друштво. Зато је за СПЦ свака врста признања независног Косова и билатерално и у УН неприхватљива, што је и јавно речено више пута од стране наших највиших црквених представника. Али подела по којој би се највећи део Косова и Метохије предао у руке Албанцима са нашим народом и највећим светињама још је већи пораз и биће највећа историјска срамота оних политичара који одлуче да то спроведу. Не заборавимо, Косово није само парче територије, то је простор који носи и велики благослов, али и проклетство у зависности како се ко према њему односи. Сматрате ли да би Србија требала пооштрити свој политичко-дипломатски курс, те користити и инструменте као што су санкције са макар симболичном тежином према државама које су признале Косово и да ли Србија треба Косово да званично прогласи окупираном територијом!? То су већ питања политичке природе, и као Црква ми не можемо да држави дајемо политичке рецепте како да се боре за своју државу. Ми их само подсећамо како да сачувају свој образ и да чују глас већине нашег народа. Србији није потребан конфликт са светом и своје интересе треба да бранимо мудро, разумно али и одлучно. Поданичко понашање и одсецање важног дела макар де јуре признатог дела наше територије био би невиђени историјски дебакл. Неке земље су то радиле само непосредно након великих ратних пораза, али 20 година након рата ићи у ампутацију онога што је кроз историју одређивало идентитет нашег народа је једноставно, како је рекао наш Патријарх Иринеј „без сваке памети“. Прихватамо чињеницу да је један део наше земље под туђинском влашћу и жао нам је што је тако испало. Вековима смо били под турском влашћу и дочекали смо слободу. Али НИКАДА се нисмо одрекли Косова и Метохије као српског Јерусалима. Вероватно сте добро упознати са темом, па ако нам можете дати своје мишљење о борби Србије и Срба за одбрану Космета у свету. Колико су држава и српски невладин сектор, Срби уопште, у свом деловању у последњих десетак година били активни и организовани на пољу шире промоције истине о Космету у свету?! Свако треба да се бори на свој начин. Ми овде живимо на терену са нашим људима у албански већинским просторима КиМ иако већина Срба на Косову живи управо јужно, а не северно од реке Ибра. Морамо да сарађујемо са свим људима добре воље, па чак и да разговарамо и са онима са којима се у свему не слажемо, стално сведочећи нашу културу, историју и истину. Грчка је у одбрани имена Македоније својевремено на свим аеродромима и граничним прелазима имала велике постере са приказом овог дела грчке историје. Где су сада такви постери и билборди по Србији. С једне стране се тражи од земаља да одбаце признање Косова, а са друге стране се тајним разговорима нуде делови територије Србије не само Косову већ и могућој Великој Албанији. Наше поједине дипломате путују у Брисел и причају против Русије, а потом иду у Москву и причају против Запада. Ово је потпуни сумрак српске дипломатије и није ни чудо што нас и једни и други гледају са нескривеним сажаљењем. Уколико би сутра сели за сто са Александром Вучићем, шта би заправо био Ваш савет њему!? Шта је оно најважније што би сте му рекли!? Оно што сам једном раније и имао прилику да му кажем. Наш народ је забринут због прича о подели јер се бринемо шта ће бити са нашим народом, светињама. Сигуран сам да би имао огромну подршку целокупног народа и наше Цркве уколико би одлучно стао у одбрану стварних интереса и достојанства Србије. Разумем добро да треба да сарађујемо са светом и Истоком и Западом и то је увек било опредељење Србије, али мора да постоје границе достојанства и моралности. Људи нису само бројке и проценти или нека статистичка грешка. Део Србије је стицајем разних околности привремено ван уставно-правног система наше земље. То је тужна чињеница, али не и непромењива. Потрудимо се да то променимо тако што ћемо радити са свима, па и са косовским Албанцима на томе да сарађујемо у свему у чему можемо да сарађујемо, да поправимо услове живота људи, да покажемо да нисмо за замрзнути конфликт и сукобе, али да будемо јасни и чврсти у ставу да територија Србије (коју признаје највећи број становника наше планете, Уједињене нације, па чак ни цела ЕУ не признаје тзв. независно Косово) једноставно није на продају. Да ли ће нас неко због тога бомбардовати опет или уводити санкције, нисам сасвим сигуран, другачија су сада времена од 1999. године. Треба да радимо на владавини закона, права, на економском опоравку, на борби против организованог криминала и другим кључним проблемима који данас оптерећују Србију, али Косово, као ни било који део наше земље нећемо предавати ни продавати. Ако неко заузме оно што је вековима наше, као што наш Патријарх каже, пре или касније то може бити враћено. Тапије (земљишне књиге) остају. Увек бих поновио речи великог песника Матије Бећковића: „Aко Косово није наше, зашто од нас траже да им га дамо? Ако је њихово, зашто нам га отимају? А ако већ могу да га отму, зашто се толико устручавају?“ За крај, Ваша порука једном обичном просечном Србину!? Будимо храбри и јединствени чврсто окупљени око јасног, неподељеног и чврстог става нашег Патријарха и Архијереја СПЦ који су на Св. Архијерејском Сабору СПЦ у мају ове године јасно рекли: НЕ признавању тзв. независног Косова, НЕ подели вековних српских земаља и одрицању онога што представља душу нашег народа. Црква не може да замени државу, али Црква чува душу нашег народа и вековима је била и опстала уз свој народ, а државне власти су се мењале и мењаће се док је света и века. Извор: Комерсант.рс линк
  4. У ексклузивном интервјуу за Комерсант.рс, архимандрит и игуман манастира Дечани, о.Сава (Јањић), говори о Косову и Метохији, суштини косовског питања, о улози и односима Цркве и државе, о Косову у очима светских сила, о „промени“ америчке политике и борби Срба за Космет у свету, као и о томе шта би у овом тренутку рекао председнику Србије, те духовном смислу Косова и хришћанском мудром решењу и задатку који стоји пред српским народом… Прво питање које се намеће само по себи јесте питање актуелних медијско-политичких напада на Вас као једног од најгласнијих у одбрани Косова и Метохије, али и напада на друге представнике СПЦ и СПЦ уопште. Све више се говори о „озбиљном сукобу“ на релацији држава-Црква, али да ли је реч о пролазним варницама или је сукоб већ отишао предалеко?! Напади појединих представника власти у Београду и медија који они контролишу лично ме много не узнемиравају јер сам навикао на сличне нападе још у време режима с краја 1990тих година. Више је проблематична чињеница да садашње власти реагују тако неконтролисано и ширењем потпуно апсурдних манипулација и лажи које стварају контраефекат за њих. Све то показује одсуство политичке сигурности, страх и забринутост јер они виде да већина људи у Србији јасно види да наше поруке не долазе из неког политичког сукоба Цркве са државом. Ми нисмо политичка партија нити имамо политичке амбиције. Наши ставови су израз бриге за судбину нашег народа и дубоко су засновани на ставу Св. Арх. Сабора из маја 2018.г. Како ће власти водити државу, то је на онима које је народ бирао, али када се неко игра са животима наших верника који су у најтежим условима преживели најгоре године репресије на КиМ после 1999. године и жели да прода Косово ради краткотрајних и себичних интереса, мора да бранимо наше стадо. Одбрана Косова, односно пре свега нашег народа и светиња, није ствар политике, већ наша духовна и морална дужност. Владика Атанасије (Јевтић) је недавно рекао, говорећи о Космету, да ћемо „опет и животе дати, ако треба“. Да ли сматрате да се Космет мора и треба одбранити и повратити војном силом, уколико не буде могло бити другог решења!? Историја је доносила бројне промене, а овуда су прошли многи освајачи. Освајало се Косово и ослобађало и опет губило вековима. Међутим сада се од српског народа тражи да пружи колективни пристанак на трајни губитак својих најсветијих територија, нашег народа и светиња, живе Цркве, и да још аплаузом поздравимо ову колосалну издају као велику политичку победу, да верујемо да ће нам бити боље када нас обезглаве. Ово није само етничко разграничење Срба и Албанаца које нам се предлаже, већ разграничење са здравим разумом, мењање духовног кода српског народа и његово претварање у једну безличну масу у светском мелтинг-поту, јер без Косова и оног што Косово за нас представља никада нећемо бити оно што смо били и што нас је вековима сачувало. Ми овај специфични израз Православне традиције у српском народу зовемо Светосавље и није случајно да управо 2019. године треба да обележимо 800 година од када је Св. Сава Српски добио Аутокефалију Српске Цркве. Верујете ли да Доналд Трамп, у одређеној консталацији, може у потпуности одбацити и поништити независност Косова као суштински анти-америчку и велику геополитичку грешку бивше америчке администрације и тзв. „Пентагон струја“ окупљених око Клинтонових!? Да ли можда таква промена политике наспрам Косова може бити испуњење његових предизборних обећања о новој спољној политици и у том смислу чак његов важан адут за победу на предстојећим изборима у САД 2020. године!? У САД очигледно видимо сукобе различитих интереса, али мислим да је питање Косова исувише безначајно за глобалне интересе једне такве супер-силе. Једноставно, неко је дошао на идеју да се овде „почисти двориште“ и прилагоде границе, а локалним властодршцима је препуштено да направе коначне мапе и поделе па ће велики да виде да ли то може да прође. Врло је могуће да је „успешно решење косовског питања“ заправо већ виђено у служби политичких интереса, али проблем је у томе што многи не виде да се не може направити кров куће ако нема темеља и ако нису подигнути зидови. Уместо стабилног решења имаћемо поново конфликте, прогањања људи, страдања. Такав је Балкан. Од 1999. године систематски се овде минира Резолуција 1244, повратак расељених и Косово се претвара етничко-албанско друштво. Зато је за СПЦ свака врста признања независног Косова и билатерално и у УН неприхватљива, што је и јавно речено више пута од стране наших највиших црквених представника. Али подела по којој би се највећи део Косова и Метохије предао у руке Албанцима са нашим народом и највећим светињама још је већи пораз и биће највећа историјска срамота оних политичара који одлуче да то спроведу. Не заборавимо, Косово није само парче територије, то је простор који носи и велики благослов, али и проклетство у зависности како се ко према њему односи. Сматрате ли да би Србија требала пооштрити свој политичко-дипломатски курс, те користити и инструменте као што су санкције са макар симболичном тежином према државама које су признале Косово и да ли Србија треба Косово да званично прогласи окупираном територијом!? То су већ питања политичке природе, и као Црква ми не можемо да држави дајемо политичке рецепте како да се боре за своју државу. Ми их само подсећамо како да сачувају свој образ и да чују глас већине нашег народа. Србији није потребан конфликт са светом и своје интересе треба да бранимо мудро, разумно али и одлучно. Поданичко понашање и одсецање важног дела макар де јуре признатог дела наше територије био би невиђени историјски дебакл. Неке земље су то радиле само непосредно након великих ратних пораза, али 20 година након рата ићи у ампутацију онога што је кроз историју одређивало идентитет нашег народа је једноставно, како је рекао наш Патријарх Иринеј „без сваке памети“. Прихватамо чињеницу да је један део наше земље под туђинском влашћу и жао нам је што је тако испало. Вековима смо били под турском влашћу и дочекали смо слободу. Али НИКАДА се нисмо одрекли Косова и Метохије као српског Јерусалима. Вероватно сте добро упознати са темом, па ако нам можете дати своје мишљење о борби Србије и Срба за одбрану Космета у свету. Колико су држава и српски невладин сектор, Срби уопште, у свом деловању у последњих десетак година били активни и организовани на пољу шире промоције истине о Космету у свету?! Свако треба да се бори на свој начин. Ми овде живимо на терену са нашим људима у албански већинским просторима КиМ иако већина Срба на Косову живи управо јужно, а не северно од реке Ибра. Морамо да сарађујемо са свим људима добре воље, па чак и да разговарамо и са онима са којима се у свему не слажемо, стално сведочећи нашу културу, историју и истину. Грчка је у одбрани имена Македоније својевремено на свим аеродромима и граничним прелазима имала велике постере са приказом овог дела грчке историје. Где су сада такви постери и билборди по Србији. С једне стране се тражи од земаља да одбаце признање Косова, а са друге стране се тајним разговорима нуде делови територије Србије не само Косову већ и могућој Великој Албанији. Наше поједине дипломате путују у Брисел и причају против Русије, а потом иду у Москву и причају против Запада. Ово је потпуни сумрак српске дипломатије и није ни чудо што нас и једни и други гледају са нескривеним сажаљењем. Уколико би сутра сели за сто са Александром Вучићем, шта би заправо био Ваш савет њему!? Шта је оно најважније што би сте му рекли!? Оно што сам једном раније и имао прилику да му кажем. Наш народ је забринут због прича о подели јер се бринемо шта ће бити са нашим народом, светињама. Сигуран сам да би имао огромну подршку целокупног народа и наше Цркве уколико би одлучно стао у одбрану стварних интереса и достојанства Србије. Разумем добро да треба да сарађујемо са светом и Истоком и Западом и то је увек било опредељење Србије, али мора да постоје границе достојанства и моралности. Људи нису само бројке и проценти или нека статистичка грешка. Део Србије је стицајем разних околности привремено ван уставно-правног система наше земље. То је тужна чињеница, али не и непромењива. Потрудимо се да то променимо тако што ћемо радити са свима, па и са косовским Албанцима на томе да сарађујемо у свему у чему можемо да сарађујемо, да поправимо услове живота људи, да покажемо да нисмо за замрзнути конфликт и сукобе, али да будемо јасни и чврсти у ставу да територија Србије (коју признаје највећи број становника наше планете, Уједињене нације, па чак ни цела ЕУ не признаје тзв. независно Косово) једноставно није на продају. Да ли ће нас неко због тога бомбардовати опет или уводити санкције, нисам сасвим сигуран, другачија су сада времена од 1999. године. Треба да радимо на владавини закона, права, на економском опоравку, на борби против организованог криминала и другим кључним проблемима који данас оптерећују Србију, али Косово, као ни било који део наше земље нећемо предавати ни продавати. Ако неко заузме оно што је вековима наше, као што наш Патријарх каже, пре или касније то може бити враћено. Тапије (земљишне књиге) остају. Увек бих поновио речи великог песника Матије Бећковића: „Aко Косово није наше, зашто од нас траже да им га дамо? Ако је њихово, зашто нам га отимају? А ако већ могу да га отму, зашто се толико устручавају?“ За крај, Ваша порука једном обичном просечном Србину!? Будимо храбри и јединствени чврсто окупљени око јасног, неподељеног и чврстог става нашег Патријарха и Архијереја СПЦ који су на Св. Архијерејском Сабору СПЦ у мају ове године јасно рекли: НЕ признавању тзв. независног Косова, НЕ подели вековних српских земаља и одрицању онога што представља душу нашег народа. Црква не може да замени државу, али Црква чува душу нашег народа и вековима је била и опстала уз свој народ, а државне власти су се мењале и мењаће се док је света и века. Извор: Комерсант.рс линк View full Странице
  5. Гост емисије "Интервју" био је господин Томислав Терзин, професор генетике, молекуларне биологије и биологије развића Универзитета Алберта у Канади. Аутор је књига "Научна цензурисана открића" и "Медоносна пчела - јеванђеље природе", а активно учествује и на трибинама о односу науке и религије, међу којима је и она са темом "Научни докази Исусовог васкрсења". У последњих петнаест година у САД-у, Канади и Енглеској, одржао је многа предавања о питању односа науке и религије. Препоручујемо Вам да погледате цео интервју и сазнате више о бројним занимљивим темама. View full Странице
  6. Гост емисије "Интервју" био је господин др Растко Јовић, доцент на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Препоручујемо Вам да погледате цео интервју и сазнате више о бројним занимљивим темама. View full Странице
  7. Питање: Ваше Високопреосвештенство, за почетак, замолила бих Вас да са нама поделите утиске о боравку у овом делу територије Српске Православне Цркве. Како сте све овде доживели? Архиепископ Јосиф: Најпре, веома сам благословен што сам други пут посетио Србију. Оно што ме изнова доводи у Србију јесте светост ове нације и дивни људи Србије. Они су православни верници, наша браћа и сестре по вери и Српска и Антиохијска Црква су сестре, биле су и још увек су блиске једна другој. Та блискост, пријатељство, везе и мостови између нас трају вековима. Дакле, ја сам благословен да будем други, а група која је са мном први пут у светој земљи Србији. Питање: Ваша служба везана је за Северну Америку – Сједињене америчке државе и Канаду. Кажите нам нешто о специфичностима средине и околностима које прате духовни живот народа на том простору… Архиепископ Јосиф: Живимо на великом континенту. Имамо 300 храмова, шест епископа заједно са мном. Ја сам митрополит, они су моји помоћници. Такође, имамо око 500 свештеника. Присутни смо тамо од 1895. године. Дакле, имамо историју и многи наши епископи су канонизовани, постали су свети људи, као Свети Рафаило који се упокојио 1915. Свештеничка служба тамо је иста као у Србији, али тешкоћа се огледа у томе што већи део друштва није православан, док је овде све као да сте код куће, осећате Православље свуда. Али, уз Божју помоћ и благодаћу Светог Духа, радимо колико можемо. Почео сам своју службу у Северној Америци 1995. године, сто година после Светог Рафаила. Када кажемо Северна Америка, мислимо на САД и Канаду. Служба је веома велика и не службујем из канцеларије, већ сам увек на путу и аеродрому, од једне парохије до друге. Јер, служба то захтева. Свакако је лакше бити у канцеларији и руковати одатле, али… Имамо седиште у Њу Џерзију, диван објекат и канцеларије, али ја нисам тамо. Ја сам „за изгубљеним бродом“, одакле стиже позив за спасавање душа (СОС, SOS – Save Our Souls, нап. аут.). Много је важније бити са људима, него у канцеларији. Питање: Српска Православна Црква има четири епархије на територији Северне Америке. Имате ли комуникацију са њима, са верним народом који тамо живи? Архиепископ Јосиф: Кад сам служио у Калифорнији, пре двадесет једну годину, тамо је био Епископ Јован (Младеновић, данас Епископ шумадијски, нап. аут.), са којим сам био веома близак. Онда је он отишао, вратио се у Србију. Данас је ту Епископ Максим (Васиљевић, Епископ западноамерички) и са њим сам јако добар пријатељ. Ја идем у „његове“ цркве, он долази у наше. Позивао сам га више пута на наше конференције, да говори и одржи презентације. У Њујорку је Епископ Иринеј (Добријевић, Епископ источноамерички), са којим смо такође блиски, познајемо народ и свештенство. Питање: Долазите из Сирије. Рођени сте и одрасли у Дамаску. Дакле, имајући у виду актуелну ситуацију у Сирији, не можемо избећи питања: шта мислите о томе? Шта осећате и чему се надате? Архиепископ Јосиф: Рођен сам у Дамаску и послат у Сједињене Aмеричке Државе да служим. Шта год мислио и осећао, у сваком случају могу рећи да смо против било какве врсте насиља. Насиље је зло! Али, оно што чујете и видите на вестима није грађански рат. Сиријски народ се не убија међу собом! Странци из 83 земље долазе да се боре у Сирији, јер они имају план и мисле да ће им тај план успети. Користе радикалне и фундаменталистичке снаге, троше милионе на пропаганду… У Сирији смо сви живели лепо једни поред других. Имамо много деноминација, много религија. Сирија је била најбезбедније место у целом региону до 2011. године. Хвала Богу, сада је Дамаск слободан од ИСИС –а и екстремиста, највећи део територије је сада безбедан. Ма коју суперсилу имали не могу променити мапу Сирије. Промена геополитичких прилика се неће догодити. Дакле, народ Сирије се међу собом не убија. Он је цивилизован. Има дугу и важну цивилизацију, и ко год жели да оде у Сирију у то ће се уверити. Ако ме питате да ли се плашимо, наравно да не. Свакако, тужни смо због губитка породица, војника, невиних људи… Али, у сваком рату је за очекивати да се такве ствари догоде. Најважније је да се Сирија враћа слободи, изградњи и обнављању зграда. Видим да ће будућност Сирије бити боља. Питање: Ми у Србији се на Светим Литургијама молимо за народ Сирије. Да ли знате за то? Архиепископ Јосиф: Знам, хвала вам много! И ми у антиохијским црквама у Северној Америци се молимо за Србију и њен народ, посебно за ситуацију на Косову и Метохији. Питање: Разумемо вас јер смо и прошли кроз сличну ситуацију 1999. године, трагедију нашег народа на Косову и Метохији. Можемо да саосећамо и да се молимо. Само то? Архиепископ Јосиф: Да, можемо увек да се молимо. Ми смо ово наше поклоничко путовање прошлог понедељка започели управо на Косову и Метохији. Посетили смо манастир Грачаницу, провели ноћ тамо. Нисмо имали страха, овде се свугде осећамо безбедно. Симболика посете Косову је веома велика, јер желели смо да пружимо наду народу који тамо живи. Рекли смо:“Долазимо из Америке. НАТО је бомбардовао Косово и друге делове Србије, али амерички народ није умешан у политику. Они цене Косово, народ Косова, цене присуство хришћана и свих других на Косову. За нас је посебан доживљај на Косову било то што смо боравили у манастиру. Нисмо имали прилику да видимо владику (Епископ рашко – призренски Г. Теодосије), јер је био на путу. Али, молимо се и молићемо се за њега, његову безбедност и безбедност свих људи. Ми смо верујући, а наша вера долази са истог извора, а то је Господ Христос, и у Њему смо сви једно. Сви наши проблеми су заједнички. Народ Косова, безбедност и мир Косова је оно за шта треба стално да се молимо. Питање: Замолила бих Вас на крају да упутите неку поруку нашем народу… Архиепископ Јосиф: Најпре бих поздравио Његову Светост Патријарха Иринеја, Свети Архијерејски Синод, Владу Србије и сав народ. Ми смо браћа и сестре и осећамо проблеме једни других. Као што смо поразили Отоманско царство и комунисте, ништа нас неће уплашити и одвојити од Господа Исуса Христа. Он није само филозофија. Он је као ја, као она, као ти, као цела нација. Док верујемо у Господа Христа, ништа нас не може сломити! Разговор водила: Јадранка Јанковић, инфо служба Епархије ваљевске Извор: Српска Православна Црква
  8. -Ништа нас неће одвојити од Господа Христа!- Са групом поклоника, посетио је Ваљевску епархију на празник Светог Кирила Александријског, 22/9. јуна лета Господњег 2018. Преосвећени Епископ ваљевски Г. Милутин приредио им је дочек у Епархијском дому, провео овдашњим светињама и даривао честицама моштију Светог Владике Николаја. Да се Лелићком Златоусту и његови епархиоти у далекој Америци могу поклонити… За антиохијског архијереја на северноамеричком континенту Архиепископ Јосиф хиротонисан је 2014., а његова служба на овом простору отпочела је 1995. у Вест Коусту. Долазак у Србију сматра великим благословом, а српски народ братским. Увек се моли за Косово и Метохију и родну му Сирију. Ма са чим данас били суочени, верује да ћемо живећи са Господом Христом све победити. Питање: Ваше Високопреосвештенство, за почетак, замолила бих Вас да са нама поделите утиске о боравку у овом делу територије Српске Православне Цркве. Како сте све овде доживели? Архиепископ Јосиф: Најпре, веома сам благословен што сам други пут посетио Србију. Оно што ме изнова доводи у Србију јесте светост ове нације и дивни људи Србије. Они су православни верници, наша браћа и сестре по вери и Српска и Антиохијска Црква су сестре, биле су и још увек су блиске једна другој. Та блискост, пријатељство, везе и мостови између нас трају вековима. Дакле, ја сам благословен да будем други, а група која је са мном први пут у светој земљи Србији. Питање: Ваша служба везана је за Северну Америку – Сједињене америчке државе и Канаду. Кажите нам нешто о специфичностима средине и околностима које прате духовни живот народа на том простору… Архиепископ Јосиф: Живимо на великом континенту. Имамо 300 храмова, шест епископа заједно са мном. Ја сам митрополит, они су моји помоћници. Такође, имамо око 500 свештеника. Присутни смо тамо од 1895. године. Дакле, имамо историју и многи наши епископи су канонизовани, постали су свети људи, као Свети Рафаило који се упокојио 1915. Свештеничка служба тамо је иста као у Србији, али тешкоћа се огледа у томе што већи део друштва није православан, док је овде све као да сте код куће, осећате Православље свуда. Али, уз Божју помоћ и благодаћу Светог Духа, радимо колико можемо. Почео сам своју службу у Северној Америци 1995. године, сто година после Светог Рафаила. Када кажемо Северна Америка, мислимо на САД и Канаду. Служба је веома велика и не службујем из канцеларије, већ сам увек на путу и аеродрому, од једне парохије до друге. Јер, служба то захтева. Свакако је лакше бити у канцеларији и руковати одатле, али… Имамо седиште у Њу Џерзију, диван објекат и канцеларије, али ја нисам тамо. Ја сам „за изгубљеним бродом“, одакле стиже позив за спасавање душа (СОС, SOS – Save Our Souls, нап. аут.). Много је важније бити са људима, него у канцеларији. Питање: Српска Православна Црква има четири епархије на територији Северне Америке. Имате ли комуникацију са њима, са верним народом који тамо живи? Архиепископ Јосиф: Кад сам служио у Калифорнији, пре двадесет једну годину, тамо је био Епископ Јован (Младеновић, данас Епископ шумадијски, нап. аут.), са којим сам био веома близак. Онда је он отишао, вратио се у Србију. Данас је ту Епископ Максим (Васиљевић, Епископ западноамерички) и са њим сам јако добар пријатељ. Ја идем у „његове“ цркве, он долази у наше. Позивао сам га више пута на наше конференције, да говори и одржи презентације. У Њујорку је Епископ Иринеј (Добријевић, Епископ источноамерички), са којим смо такође блиски, познајемо народ и свештенство. Питање: Долазите из Сирије. Рођени сте и одрасли у Дамаску. Дакле, имајући у виду актуелну ситуацију у Сирији, не можемо избећи питања: шта мислите о томе? Шта осећате и чему се надате? Архиепископ Јосиф: Рођен сам у Дамаску и послат у Сједињене Aмеричке Државе да служим. Шта год мислио и осећао, у сваком случају могу рећи да смо против било какве врсте насиља. Насиље је зло! Али, оно што чујете и видите на вестима није грађански рат. Сиријски народ се не убија међу собом! Странци из 83 земље долазе да се боре у Сирији, јер они имају план и мисле да ће им тај план успети. Користе радикалне и фундаменталистичке снаге, троше милионе на пропаганду… У Сирији смо сви живели лепо једни поред других. Имамо много деноминација, много религија. Сирија је била најбезбедније место у целом региону до 2011. године. Хвала Богу, сада је Дамаск слободан од ИСИС –а и екстремиста, највећи део територије је сада безбедан. Ма коју суперсилу имали не могу променити мапу Сирије. Промена геополитичких прилика се неће догодити. Дакле, народ Сирије се међу собом не убија. Он је цивилизован. Има дугу и важну цивилизацију, и ко год жели да оде у Сирију у то ће се уверити. Ако ме питате да ли се плашимо, наравно да не. Свакако, тужни смо због губитка породица, војника, невиних људи… Али, у сваком рату је за очекивати да се такве ствари догоде. Најважније је да се Сирија враћа слободи, изградњи и обнављању зграда. Видим да ће будућност Сирије бити боља. Питање: Ми у Србији се на Светим Литургијама молимо за народ Сирије. Да ли знате за то? Архиепископ Јосиф: Знам, хвала вам много! И ми у антиохијским црквама у Северној Америци се молимо за Србију и њен народ, посебно за ситуацију на Косову и Метохији. Питање: Разумемо вас јер смо и прошли кроз сличну ситуацију 1999. године, трагедију нашег народа на Косову и Метохији. Можемо да саосећамо и да се молимо. Само то? Архиепископ Јосиф: Да, можемо увек да се молимо. Ми смо ово наше поклоничко путовање прошлог понедељка започели управо на Косову и Метохији. Посетили смо манастир Грачаницу, провели ноћ тамо. Нисмо имали страха, овде се свугде осећамо безбедно. Симболика посете Косову је веома велика, јер желели смо да пружимо наду народу који тамо живи. Рекли смо:“Долазимо из Америке. НАТО је бомбардовао Косово и друге делове Србије, али амерички народ није умешан у политику. Они цене Косово, народ Косова, цене присуство хришћана и свих других на Косову. За нас је посебан доживљај на Косову било то што смо боравили у манастиру. Нисмо имали прилику да видимо владику (Епископ рашко – призренски Г. Теодосије), јер је био на путу. Али, молимо се и молићемо се за њега, његову безбедност и безбедност свих људи. Ми смо верујући, а наша вера долази са истог извора, а то је Господ Христос, и у Њему смо сви једно. Сви наши проблеми су заједнички. Народ Косова, безбедност и мир Косова је оно за шта треба стално да се молимо. Питање: Замолила бих Вас на крају да упутите неку поруку нашем народу… Архиепископ Јосиф: Најпре бих поздравио Његову Светост Патријарха Иринеја, Свети Архијерејски Синод, Владу Србије и сав народ. Ми смо браћа и сестре и осећамо проблеме једни других. Као што смо поразили Отоманско царство и комунисте, ништа нас неће уплашити и одвојити од Господа Исуса Христа. Он није само филозофија. Он је као ја, као она, као ти, као цела нација. Док верујемо у Господа Христа, ништа нас не може сломити! Разговор водила: Јадранка Јанковић, инфо служба Епархије ваљевске Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  9. „Нови Спутњик поредак“ истражује шта стоји иза борбених порука које последњих дана стижу из Пекинга и Москве. Каква је то „крвава битка“ за коју је Кина „одлучна“, како је рекао њен председник Си Ђинпинг? Како ће се Кина „до краја“ борити у трговинском рату који су управо покренуле Сједињене Америчке Државе? Како су Владимир Путин и Си Ђинпинг честитали један другоме на новом избору, и какав би светски поредак могао да се изроди из ере два председника? Гости Николе Врзића били су новинар „Политике“ Бојан Билбија и Бранко Жујовић, вишегодишњи сарадник Међународног кинеског радија и извештач из Пекинга.
  10. „Видовдан је знак, симбол, подсетник и опомена свима који се уљуљкују у навикама лагодног живљења и неодговорног мишљења”, сматра епископ западноамерички Максим. Он за „Политику” говори о проблемима идентитета, односу према КиМ, видовданској етици и односу православља према модерном свету. – У Америци је у прошлости српска заједница празновала Видовдан на најбољи могући начин сходно локалним условима и околностима: у рудницима, градовима и селима, братским организацијама или парохијама. У прво време, људи би доносили своје амблеме, војничке капе, мачеве и друге симболе. Окупили би се у цркви, сали или дому једног од домаћина и ту би обележили празник. И данас се Видовдан прославља свечано, али са много мање жара. Но то је последица и стања у Србији, јер је новија емиграција стигла са манирима и слабостима које је гајила у старом завичају. А у Србији је, морамо признати, последњих седамдесет година на делу била једна монополистичка класа која се саморепродуковала и опстајала негирајући историјско наслеђе. Видимо да ни данас није боље. На сцени је партократија са политичарима који користе језик силеџија. Владајућа врхушка делује гротескно, било када дочекује стране државнике било када наступа као супермен у поплавама. Упркос светлим примерима и подвизима највише усамљених појединаца, српска политичка и културна сцена данас пати од болести аутизма. Њени симптоми су: новинарска субкултура, ретроградни менталитет, буквализам у форми, квазинаучни фундаментализам, интелектуални провинцијализам и барбарогенија. То је утисак посматрача са стране и тако нас виде наши суседи, благонаклони или не – истиче епископ Максим. Како је дошло до тога о чему говорите? Овај тренд је настао услед фрустрираности после пада умишљене величине српства, а онда, као магнетом, привукла примитивизам и сирови национализам. То је тенденција која жели да прикаже српски концептуални систем као аутохтон, иако он то није, јер су Срби неговани на Илијади и Одисеји и класицима, као и на византијским филозофима, оцима Цркве. Данашња влада није тога свесна и зато је укинула не само министарство дијаспоре и вера него и министарство за Косово и Метохију. Уколико не будемо поштовали своје жртве завршићемо и сами у забораву и анонимности историје. Шта је основа видовданског завета или етике? Најпре, сматрам да се у основи налази хришћанско наслеђе Косова и Метохије. Оно служи као моћан симбол, а о улози симбола треба размишљати будући да човечанство још на основу њих функционише. Ако српска елита (политичка, црквена, културна) нема шта боље да понуди изазовима савремености, боље да се што пре склања са сцене овог суровог времена све бржих промена, јер њој и њеним стереотипима и конформизму никакве промене не могу ићи у прилог. Друга одлика овог завета јесте да оно не позива на мизантропски или оружани устанак против било кога, него смера ка томе да разбуди, подстакне и васкрсне код људи истинску духовност која је изворно красила Косовски завет. Као што је неко умесно некад рекао: косовски завет је Нови завет изражен у српском стилу и кроз српско искуство. При томе, то је и даље Христов Нови завет а не нешто друго. Косовски завет, не постоји изван Новог завета. Према томе, он је отеловљење Новог завета у животу и етосу нашег народа, његовој историји, бићу, земаљској судбини. И ако суштина Косовског није у Новом завету, онда је он лажан и као такав нам и не треба. Чврсто верујем да видовданско наслеђе носи у себи нешто јако снажно, попут атомске честице: може да постане експлозија у тишини која ће распршити сваку лаж, фалсификат, плагијат, илузију не уништавајући никога; без колатералне штете. При том, овај бљесак може даровати истину живота као благослов слободе и јединства свакоме на планети земљи, па и на Косову које је српска terra sacra. Колико је то наслеђе доживело модификацију у сусрету са савременим начином живота, интересима, мултиетничношћу и савременим идентитетом? Пошто је живот непредвидив, а човеков идентитет многострук, а опет са једним заједничким принципом, неминовно је да човек себе прилагођава уз настојање да сачува своје језгро. То прилагођавање није лоше по себи, јер традиција која се не адаптира постаје декаденција. Интровертност уништава стваралаштво. Знамо добро да су и Срби једна мешавина, а поготово је Америка једна посебан конгломерат народа на новом континенту. С друге стране, западна цивилизација се приближила свомe крају и велико је питање коме или чему данас служи једна Европа. На делу је декаденција цивилизације, али је проблем у томе што ову цивилизацију нема ко да наследи. И док у Русији имате олигархију, ми остали живимо у постдемократском друштву у време када постоје озбиљне претње људском бићу и здрављу, када технологија угрожава слободу личности, када потрошачка незајажљивост прети одрживости наше цивилизације, па и планете. Америчко друштво, с друге стране, показује потребну флексибилност за различитости. Иако вам отворено не одузима одлике идентитета, оно ипак тражи жртвовање важних принципа у суровој борби неодарвинистичког социјалног капитализма. Има ли аутентичног одговора на ово о чему говорите, има ли нашег одговора? Српска пак еклисијална култура, настала у средњем веку, јесте једна структурисана саборност која негује слободу. А слобода није хаос, није ентропија и анархија, него и дисциплина и одговорност; тачније то је слобода полиса који свој смисао види у хармонији истине. Сав изазов је у томе да хришћанство, као вера највиших цивилизацијских стандарда урбаног становништва, опстане у новом веку. Не може се хришћанство одржати и унапредити величајући примитивизам. Ко стоји стабилно у вери, тај има слободне руке и може да их пружи другима; ко не стоји, тај се хвата за свакојаке поштапалице. Православље у Америци мора да буде носилац интегралног Предања, а не партикуларизма. Рекао бих и ово: као што у Србији недостаје пророчанско сучељавање са дезоријентисаном владом (која се сада неразумно јуначи а потом неоправдано капитулира), тако се у Америци осећа недостатак суочавања са свепрожимајућим дискурсом секуларних идеологија. Национални сегмент Видовдана вековима колеба између пораза и победе, какав је хришћански одговор на овај проблем? Уколико Видовдан поистоветимо са павловском „силом у немоћи”, тада је могуће живети свој лични Видовдан на начин који пружа наду. Никола Кавасила, солунски светитељ (при том изузетан дипломата свога времена), рекао је да „ми побеђујемо када други побеђују”, што је израз новог начина постојања, самоиспражњујућег модуса бића који у другима види свој идентитет – па се тако радује њиховим победама. Христос нас је својим животом, посебно Страдањем и Васкрсењем, научио кенотичком начину битовања. Показао је да постојимо не да бисмо владали другима; или: да можемо постати владари само ако служимо другима, ако живимо и хранимо се не прождирући (убијајући) друге. Не желимо да побеђујемо тако што ћемо друге да потремо, већ желимо да живимо радошћу која сваког подиже из безнађа: „Када сам слаб, тада сам јак. И када пропадам, тада чврсто могу да станем на своје ноге. С обзиром на то да изнутра познајете проблем Косова и Метохије, ко може помоћи народу који је остао? Данас је српски народ на Косову и Метохији највећа жртва погрешне и безосећајне политике своје државе и политичке елите. Стога поглед једног епископа, свештеника, хришћанина, увек мора бити другачији од погледа једног политичара, било радикалног било либералног. У томе је велика одговорност црквених посленика на Косову и Метохији и Србији. Уколико духовни вид не иде с ону страну феноменолошког, тада се не разликујемо од публициста, не уносимо наду на будуће, не призивамо есхатолошку слободу која преводи на другу обалу. ---------------------------------------------------------------------------------- Проблем Србије – проблем критеријума и квалитета Културна баштина је готово најважније питање на КиМ, шта се ту може урадити, заштити? Ово ме води следећем утиску: постоји у видовданској етици нешто што превазилази уска мњења, погледе, претензије... Андре Малро је рекао отприлике овако нешто – култура никада не може бити прошлост ако се чува као нешто најдрагоценије. Исто се може рећи за духовна, културна и материјална блага православља на Косову, јер она иду с ону страну националних и политичких деоба и агенди. Стил живота који извире из видовданске етике позива све нас – било да смо у расејању било у завичају – да све наше разлике ставимо под светло новозаветног етоса. То је етика парадокса: незаборавно сећање, новотворење при мировању, радосна туга, крећуће се стајање, смерно усхићење… Не готови одговори, него перспектива. Другим речима, Видовдан нам пружа духовне, културне и еклисијалне претпоставке за излазак из кризе, јер је проблем Србије данас – проблем критеријума и квалитета. Живојин Ракочевић објављено: 07.07.2014. Извор: Политика
  11. Поглед једног епископа, свештеника, хришћанина, увек мора бити другачији од погледа једног политичара, било радикалног било либералног „Видовдан је знак, симбол, подсетник и опомена свима који се уљуљкују у навикама лагодног живљења и неодговорног мишљења”, сматра епископ западноамерички Максим. Он за „Политику” говори о проблемима идентитета, односу према КиМ, видовданској етици и односу православља према модерном свету. – У Америци је у прошлости српска заједница празновала Видовдан на најбољи могући начин сходно локалним условима и околностима: у рудницима, градовима и селима, братским организацијама или парохијама. У прво време, људи би доносили своје амблеме, војничке капе, мачеве и друге симболе. Окупили би се у цркви, сали или дому једног од домаћина и ту би обележили празник. И данас се Видовдан прославља свечано, али са много мање жара. Но то је последица и стања у Србији, јер је новија емиграција стигла са манирима и слабостима које је гајила у старом завичају. А у Србији је, морамо признати, последњих седамдесет година на делу била једна монополистичка класа која се саморепродуковала и опстајала негирајући историјско наслеђе. Видимо да ни данас није боље. На сцени је партократија са политичарима који користе језик силеџија. Владајућа врхушка делује гротескно, било када дочекује стране државнике било када наступа као супермен у поплавама. Упркос светлим примерима и подвизима највише усамљених појединаца, српска политичка и културна сцена данас пати од болести аутизма. Њени симптоми су: новинарска субкултура, ретроградни менталитет, буквализам у форми, квазинаучни фундаментализам, интелектуални провинцијализам и барбарогенија. То је утисак посматрача са стране и тако нас виде наши суседи, благонаклони или не – истиче епископ Максим. Како је дошло до тога о чему говорите? Овај тренд је настао услед фрустрираности после пада умишљене величине српства, а онда, као магнетом, привукла примитивизам и сирови национализам. То је тенденција која жели да прикаже српски концептуални систем као аутохтон, иако он то није, јер су Срби неговани на Илијади и Одисеји и класицима, као и на византијским филозофима, оцима Цркве. Данашња влада није тога свесна и зато је укинула не само министарство дијаспоре и вера него и министарство за Косово и Метохију. Уколико не будемо поштовали своје жртве завршићемо и сами у забораву и анонимности историје. Шта је основа видовданског завета или етике? Најпре, сматрам да се у основи налази хришћанско наслеђе Косова и Метохије. Оно служи као моћан симбол, а о улози симбола треба размишљати будући да човечанство још на основу њих функционише. Ако српска елита (политичка, црквена, културна) нема шта боље да понуди изазовима савремености, боље да се што пре склања са сцене овог суровог времена све бржих промена, јер њој и њеним стереотипима и конформизму никакве промене не могу ићи у прилог. Друга одлика овог завета јесте да оно не позива на мизантропски или оружани устанак против било кога, него смера ка томе да разбуди, подстакне и васкрсне код људи истинску духовност која је изворно красила Косовски завет. Као што је неко умесно некад рекао: косовски завет је Нови завет изражен у српском стилу и кроз српско искуство. При томе, то је и даље Христов Нови завет а не нешто друго. Косовски завет, не постоји изван Новог завета. Према томе, он је отеловљење Новог завета у животу и етосу нашег народа, његовој историји, бићу, земаљској судбини. И ако суштина Косовског није у Новом завету, онда је он лажан и као такав нам и не треба. Чврсто верујем да видовданско наслеђе носи у себи нешто јако снажно, попут атомске честице: може да постане експлозија у тишини која ће распршити сваку лаж, фалсификат, плагијат, илузију не уништавајући никога; без колатералне штете. При том, овај бљесак може даровати истину живота као благослов слободе и јединства свакоме на планети земљи, па и на Косову које је српска terra sacra. Колико је то наслеђе доживело модификацију у сусрету са савременим начином живота, интересима, мултиетничношћу и савременим идентитетом? Пошто је живот непредвидив, а човеков идентитет многострук, а опет са једним заједничким принципом, неминовно је да човек себе прилагођава уз настојање да сачува своје језгро. То прилагођавање није лоше по себи, јер традиција која се не адаптира постаје декаденција. Интровертност уништава стваралаштво. Знамо добро да су и Срби једна мешавина, а поготово је Америка једна посебан конгломерат народа на новом континенту. С друге стране, западна цивилизација се приближила свомe крају и велико је питање коме или чему данас служи једна Европа. На делу је декаденција цивилизације, али је проблем у томе што ову цивилизацију нема ко да наследи. И док у Русији имате олигархију, ми остали живимо у постдемократском друштву у време када постоје озбиљне претње људском бићу и здрављу, када технологија угрожава слободу личности, када потрошачка незајажљивост прети одрживости наше цивилизације, па и планете. Америчко друштво, с друге стране, показује потребну флексибилност за различитости. Иако вам отворено не одузима одлике идентитета, оно ипак тражи жртвовање важних принципа у суровој борби неодарвинистичког социјалног капитализма. Има ли аутентичног одговора на ово о чему говорите, има ли нашег одговора? Српска пак еклисијална култура, настала у средњем веку, јесте једна структурисана саборност која негује слободу. А слобода није хаос, није ентропија и анархија, него и дисциплина и одговорност; тачније то је слобода полиса који свој смисао види у хармонији истине. Сав изазов је у томе да хришћанство, као вера највиших цивилизацијских стандарда урбаног становништва, опстане у новом веку. Не може се хришћанство одржати и унапредити величајући примитивизам. Ко стоји стабилно у вери, тај има слободне руке и може да их пружи другима; ко не стоји, тај се хвата за свакојаке поштапалице. Православље у Америци мора да буде носилац интегралног Предања, а не партикуларизма. Рекао бих и ово: као што у Србији недостаје пророчанско сучељавање са дезоријентисаном владом (која се сада неразумно јуначи а потом неоправдано капитулира), тако се у Америци осећа недостатак суочавања са свепрожимајућим дискурсом секуларних идеологија. Национални сегмент Видовдана вековима колеба између пораза и победе, какав је хришћански одговор на овај проблем? Уколико Видовдан поистоветимо са павловском „силом у немоћи”, тада је могуће живети свој лични Видовдан на начин који пружа наду. Никола Кавасила, солунски светитељ (при том изузетан дипломата свога времена), рекао је да „ми побеђујемо када други побеђују”, што је израз новог начина постојања, самоиспражњујућег модуса бића који у другима види свој идентитет – па се тако радује њиховим победама. Христос нас је својим животом, посебно Страдањем и Васкрсењем, научио кенотичком начину битовања. Показао је да постојимо не да бисмо владали другима; или: да можемо постати владари само ако служимо другима, ако живимо и хранимо се не прождирући (убијајући) друге. Не желимо да побеђујемо тако што ћемо друге да потремо, већ желимо да живимо радошћу која сваког подиже из безнађа: „Када сам слаб, тада сам јак. И када пропадам, тада чврсто могу да станем на своје ноге. С обзиром на то да изнутра познајете проблем Косова и Метохије, ко може помоћи народу који је остао? Данас је српски народ на Косову и Метохији највећа жртва погрешне и безосећајне политике своје државе и политичке елите. Стога поглед једног епископа, свештеника, хришћанина, увек мора бити другачији од погледа једног политичара, било радикалног било либералног. У томе је велика одговорност црквених посленика на Косову и Метохији и Србији. Уколико духовни вид не иде с ону страну феноменолошког, тада се не разликујемо од публициста, не уносимо наду на будуће, не призивамо есхатолошку слободу која преводи на другу обалу. ---------------------------------------------------------------------------------- Проблем Србије – проблем критеријума и квалитета Културна баштина је готово најважније питање на КиМ, шта се ту може урадити, заштити? Ово ме води следећем утиску: постоји у видовданској етици нешто што превазилази уска мњења, погледе, претензије... Андре Малро је рекао отприлике овако нешто – култура никада не може бити прошлост ако се чува као нешто најдрагоценије. Исто се може рећи за духовна, културна и материјална блага православља на Косову, јер она иду с ону страну националних и политичких деоба и агенди. Стил живота који извире из видовданске етике позива све нас – било да смо у расејању било у завичају – да све наше разлике ставимо под светло новозаветног етоса. То је етика парадокса: незаборавно сећање, новотворење при мировању, радосна туга, крећуће се стајање, смерно усхићење… Не готови одговори, него перспектива. Другим речима, Видовдан нам пружа духовне, културне и еклисијалне претпоставке за излазак из кризе, јер је проблем Србије данас – проблем критеријума и квалитета. Живојин Ракочевић објављено: 07.07.2014. Извор: Политика View full Странице
  12. ПОСЛЕДЊИХ 15 година није било дана или да нисам био у затвору или да није вођен судски процес против мене. То је свакако тешко издржљиво, ако човек нема благодат Божју и ако није убеђен да жртва коју чини носи добро Цркви. Говори овако, у ексклузивном интервјуу за "Новости", архиепископ охридски и митрополит скопски Јован Шести (Вранишковски), први пут о детаљима судског прогона и затворској голготи у Идризову код Скопља, из ког је изашао у фебруару 2015. Поглавар Православне охридске архиепископије (ПОА), једине признате православне цркве у Македонији, која представља хронични проблем властима у Скопљу јер је у канонском јединству са СПЦ, наглашава да ПОА и у 21. веку делује по кућама и становима и указује да је власт у Скопљу, мислећи да ће се ако удари на пастира, и словесно стадо распршити. - Но, постигла је супротан ефект. Колико су веће биле тортуре и притисци, толико су бројнији, али и зрелији постајали верници. Истина је да раскол оптерећује односе између Скопља и Београда, али за то кривицу сноси само једна политичка врхушка и то она у Скопљу. * Да ли сте имали помоћ других православних цркава? - Било је и до сада и верујем да ће је бити и даље. Црква је једна, а јединство се најупечатљивије показује управо када страда неки члан Цркве. Није тајна да сам у готово свим навратима колико сам био у затвору, превремено ослобађан. То се свакако догађало због залагања других православних цркава, али и многих владиних и невладиних организација, европских и америчких. Што се тиче помоћи других православних цркава, она је увек добродошла. Није непознато и да је мој последњи превремени излазак из затвора био по залагању Московске патријаршије. * Власти у Македонији покушавале су да судске процесе против вас прикажу као кривичне? - Свако ко је пратио црквене догађаје, па чак и онај који их је мање пратио, зна да нисам имао никакве кривичне кривице, већ је једина моја кривица била успостављање јединства са СПЦ. Заиста је апсурдно у 21. веку некога гонити судски и осудити на затворску казну, само због његових верских убеђења. * Има ли наде за наставак прекинутих разговора за исцељење вишедеценијског црквеног раскола у Македонији? - Пре неколико дана завршен је поновни судски процес вођен против мене, двојице епископа, двојице свештеника, четири монахиње и 10 верника ПОА, међу којима су и моја мајка и моја сестра. Због тог предмета сам већ био у затвору, а други су осуђени условно на пет година. Крајем марта суд је донео нову пресуду којом сам осуђен на затворску казну колико сам времена провео у затвору. Условно су осуђена још двојица лаика, а сви остали оптужени у претходном поступку били су ослобођени. Свакако да оваква пресуда има неку позадину и то нам не дозвољава да се безрезервно отворимо за обновљене разговоре са МПЦ која је још у расколу. * Искушења вашег вишегодишњег робијања добар део јеваности препознаје као печат учвршћења у сведочењу вере? - Дуговековно искуство Цркве нам је показало да се истина брани бираним и правим речима, истиновањем у љубави, отвореношћу за дијалог и ширином за праштање. Но, у одређеним случајевима, када се истина не напада само вербално, већ се праве покушаји физички да се истребе носиоци истине, тада се брани само спремношћу за сведочење, или како се другачије назива - мучеништвом. О РИГИСТРАЦИЈИ НИ СЛОВО * У Македонији су данас регистроване две цркве и 31 верска организација и група, али не и ПОА. - Захтев за регистрацију ПОА је државним органима поднела још 2004. године. Према тадашњем закону, надлежна за регистрацију била је Комисија за односе са верским заједницима. Та Комисија је одбила регистрацију ПОА. Од 2009. надлежан за регистрацију верских заједница је Други основни суд у Скопљу. Ми смо исте године поднели захтев, али смо били одбијени. Поднели смо тужбу Европском суду за људска права у Стразбуру. Будући да смо претходно истом суду поднели тужбу и због одбијања регистрације, обавештени смо од суда да су обе спојене у једну. До данас нисмо добили никакву пресуду. http://www.novosti.rs/вести/планета.480.html:661890-Митрополит-Јован-Ни-још-15-година-тамнице-не-би-ме-одвојило-од-СПЦ
  13. Архиепископ охридски први пут - о детаљима судског прогона власти у Скопљу, боравку у затвору "идризово"...У новој пресуди осуђен сам на затворску казну колико сам провео иза решетака ПОСЛЕДЊИХ 15 година није било дана или да нисам био у затвору или да није вођен судски процес против мене. То је свакако тешко издржљиво, ако човек нема благодат Божју и ако није убеђен да жртва коју чини носи добро Цркви. Говори овако, у ексклузивном интервјуу за "Новости", архиепископ охридски и митрополит скопски Јован Шести (Вранишковски), први пут о детаљима судског прогона и затворској голготи у Идризову код Скопља, из ког је изашао у фебруару 2015. Поглавар Православне охридске архиепископије (ПОА), једине признате православне цркве у Македонији, која представља хронични проблем властима у Скопљу јер је у канонском јединству са СПЦ, наглашава да ПОА и у 21. веку делује по кућама и становима и указује да је власт у Скопљу, мислећи да ће се ако удари на пастира, и словесно стадо распршити. - Но, постигла је супротан ефект. Колико су веће биле тортуре и притисци, толико су бројнији, али и зрелији постајали верници. Истина је да раскол оптерећује односе између Скопља и Београда, али за то кривицу сноси само једна политичка врхушка и то она у Скопљу. * Да ли сте имали помоћ других православних цркава? - Било је и до сада и верујем да ће је бити и даље. Црква је једна, а јединство се најупечатљивије показује управо када страда неки члан Цркве. Није тајна да сам у готово свим навратима колико сам био у затвору, превремено ослобађан. То се свакако догађало због залагања других православних цркава, али и многих владиних и невладиних организација, европских и америчких. Што се тиче помоћи других православних цркава, она је увек добродошла. Није непознато и да је мој последњи превремени излазак из затвора био по залагању Московске патријаршије. * Власти у Македонији покушавале су да судске процесе против вас прикажу као кривичне? - Свако ко је пратио црквене догађаје, па чак и онај који их је мање пратио, зна да нисам имао никакве кривичне кривице, већ је једина моја кривица била успостављање јединства са СПЦ. Заиста је апсурдно у 21. веку некога гонити судски и осудити на затворску казну, само због његових верских убеђења. * Има ли наде за наставак прекинутих разговора за исцељење вишедеценијског црквеног раскола у Македонији? - Пре неколико дана завршен је поновни судски процес вођен против мене, двојице епископа, двојице свештеника, четири монахиње и 10 верника ПОА, међу којима су и моја мајка и моја сестра. Због тог предмета сам већ био у затвору, а други су осуђени условно на пет година. Крајем марта суд је донео нову пресуду којом сам осуђен на затворску казну колико сам времена провео у затвору. Условно су осуђена још двојица лаика, а сви остали оптужени у претходном поступку били су ослобођени. Свакако да оваква пресуда има неку позадину и то нам не дозвољава да се безрезервно отворимо за обновљене разговоре са МПЦ која је још у расколу. * Искушења вашег вишегодишњег робијања добар део јеваности препознаје као печат учвршћења у сведочењу вере? - Дуговековно искуство Цркве нам је показало да се истина брани бираним и правим речима, истиновањем у љубави, отвореношћу за дијалог и ширином за праштање. Но, у одређеним случајевима, када се истина не напада само вербално, већ се праве покушаји физички да се истребе носиоци истине, тада се брани само спремношћу за сведочење, или како се другачије назива - мучеништвом. О РИГИСТРАЦИЈИ НИ СЛОВО * У Македонији су данас регистроване две цркве и 31 верска организација и група, али не и ПОА. - Захтев за регистрацију ПОА је државним органима поднела још 2004. године. Према тадашњем закону, надлежна за регистрацију била је Комисија за односе са верским заједницима. Та Комисија је одбила регистрацију ПОА. Од 2009. надлежан за регистрацију верских заједница је Други основни суд у Скопљу. Ми смо исте године поднели захтев, али смо били одбијени. Поднели смо тужбу Европском суду за људска права у Стразбуру. Будући да смо претходно истом суду поднели тужбу и због одбијања регистрације, обавештени смо од суда да су обе спојене у једну. До данас нисмо добили никакву пресуду. http://www.novosti.rs/вести/планета.480.html:661890-Митрополит-Јован-Ни-још-15-година-тамнице-не-би-ме-одвојило-од-СПЦ View full Странице
×
×
  • Create New...