Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'интервју'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 165 results

  1. У новом 365. броју часописа "Православни мисионар", који је посвећен теми: "Човек - икона Божија", објављен је разговор са Његовим Преосвештенством Епископом нишким Г. Г. Арсенијем, који преносимо у целини. -Црква је сабрање на Евхаристијској Вечери- · Преосвећени Владико, потичете из знамените породице Ненадовића из Бранковине. Да ли бисте на почетку нашег разговора поделили са нама неке детаље везане за овај посебан животни благослов? На почетку нашег разговора, желео бих, најпре, да се захвалим уредништву „Православног мисионара“, који је званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве, намењен пре свега младим људима, на позиву да говорим за ваш лист и да вам честитам јубилеј 60 година успешног рада. Са великим задовољством одговорићу на Ваше прво питање, иако, о томе, нажалост, не знам много. Рођен сам у питомој и благословеној банатској равници али су моји корени по оцу из Рашке области, из Јошаничке бање, тачније из села Ковачи на Копаонику, а по мајци из Бранковине из чувене породице Ненадовића. Из приче мојих предака знам да је моја мајка Ружица потомак Јакова Ненадовића, и да је њена породица, бежећи од Турака после пропасти Првог српског устанка, прешла из Бранковине у Банат. Најпре су се населили у Острову на Дунаву где су подигли и сеоску цркву, а затим су се доселили у село Баваниште између Панчева и Ковина. Разлог њиховог преласка из Острова у Баваниште је што им је Дунав често плавио њиве. Због репресивне политике аустроугарске администрације у циљу асимилације српског становништа мојој породици је одузет суфикс „-ић“ из презимена тако да су преко ноћи од Ненадовића постали Ненадови. Са том чињеницом није се мирио мој покојни деда Никола који је пред смрт у своје презиме вратио наставак „-ић“. · Благословом Вашег духовног оца, блаженопочившег епископа Хризостома (Столића), уписујете се у Богословију Светог Саве у Београду. Каква су Ваша сећања на живот и школовање у богословији, као и у чему је, по Вашем мишљењу, сагледан значај наших богословијâ? Одлуку да упишем Богословију донео сам веома рано, још у седмом разреду основне школе. Жеља да једног дана постанем свештеник била је јача од свега. На трону банатских Епископâ тада је био Епископ Хризостом (Столић) који је пресудно утицао на моје даље животно опредељење. Овде пре свега мислим на одлуку да примим монашки постриг али и да своје даље богословско усавршавање, након завршетка Богословског факултета, наставим на катедри за Литургику. Богословију сам уписао 1993. године, када је већ увелико беснео грађански рат у бившој Југославији, а у Србији су на снази биле економске санкције. Тада је просечна плата била 5-10 немачких марака, а месечна рата за смештај у интернату Богословије је била 10 немачких марака. Моји родитељи су радили додатне послове како би ми обезбедили нормалан живот и школовање. Неизмерно им хвала на томе. Сећам се да те прве године нисмо имали грејање у Богословији, а храна се углавном састојала од хуманитарне помоћи, коју су нам слала наша браћа из Грчке. Била су то тешка времена али се све то лоше превазиђе и заборави ако знамо разлог због којег смо дошли у ову школу. Разлог је љубав према Богу и жеља да му служимо свим својим бићем. Они који су из било ког другог разлога дошли у Богословију нису у њој дуго опстали. Од нас 70 –орице који смо уписали први разред 33- ојица је завршило. Све тешкоће смо превазилазили уз дивне професоре које смо имали. Поменућу овде само блаженопочившег ректора протопрезвитера-ставрофора Душана Дачића и протођакона Властимира Ђорића. Нека им је вечан спомен. Богословија је, пре свега, школа која припрема будуће служитеље олтара Божијег. И знање које ученици стекну у Богословији из области Литургике, Црквеног појања, Типика, црквенословенског језика, једном речју, богослужбеног поретка и богослужбених радњи је незамењиво. Такође и знање из области Црквеног права и администрације, Пастирског богословља али и друга практична знања која ће касније будућим свештеницима бити од велике користи у парохијској служби. У Богословији се развија дух заједништва и припадности, али и дисциплина и ревност у вршењу богослужења, као и осећај одговорности према послушањима која су поверена ученицима. Оно што мислим да данашњим младим људима недостаје. · Духовно сте стасавали под омофором блаженопочившег епископа Хризостома (Столића), који је оставио велики и неизбрисиви траг у погледу богатог литургијског издаваштва. Колики је утицај на Вас и на Вашу љубав према богослужбеном благољепију оставио овај знаменити јерарх? Богу сам благодаран што ми је дао прилику да упознам једну такву личност какав је био владика Хризостом и да уз њега духовно узрастам. Богослужење је било његов живот. Зато је и издаваштво које је покренуо у Епархији банатској, а касније и у Епархији жичкој, било претежно намењено за богослужбену употребу или за његово тумачење и разумевање. Такво познавање типика које је имао владика Хризостом до сада нисам срео у животу. Није постојало питање на које није имао одговор. Томе је допринело и послушање типикара које је пуних 11 година обављао у манастиру Хиландару. Ту љубав према богослужењу преносио је и на своју духовну децу. Мени су неизбрисиво остала у сећању свеноћна бденија у манастиру Месићу, а касније у манастиру Студеници и Жичи на којима је владика активно учествовао појући за певницом. Био је и изузетан појац. Имао је неки свој напев. Не знам да ли је то понео из родног Срема или су тако појали старци у Хиландару. Док је био банатски Епископ свакодневно је служио јутрење и вечерње у дворској капели, а ако је био неко други од служашчих онда је појао за певницом. Касније, у жичкој Епархији, када смо прешли у нови двор у Краљеву, ја сам свакодневно служио јутрење, вечерње и повечерје у дворској капели, а владика је појао за певницом. То су за мене незаборавни тренуци које ћу памтити док сам жив. Владика је око себе окупљао младе људе, васпитавао их, учио да воле Цркву и богослужење, и преносио на њих љубав према књизи и читању. Данас су то све добри свештеници, монаси и вероучитељи. Слава Богу! · Ваше Преосвештенство, колики је значај богослужења за хришћанско васпитање и образовање? У Цркви су све свештене службе, молитвословља, Света Тајна кроз коју делује благодатно дејство Духа Светога, које осим освећујућег има и просвећујуће дејство на сабрани, верни народ. То благодатно, просвећујуће дејство Духа Светога помаже нам да у Цркви, као заједници Тела Христовога, разумемо и усвојимо на Литургији прочитану Реч Божију, и да учествујемо у молитвама које узноси Архијереј или презвитер у име свих који су сабрани на литургијском сабрању. У првом делу Свете Литургије, Литургије речи, читају се одељци из Дела Апостолских и посланица, као и одељак из Светог Јеванђеља, које нам кроз неку причу или беседу сâмог Спаситеља, доноси Реч Божију, доноси нам вечну Истину, о Царству Божијем, о нашем спасењу и животу вечном. Читање ових одељака, као и беседа предстојатеља на Светој Литургији имају управо едукативни и васпитни карактер. Из њих сазнајемо основне истине наше вере али и о томе како треба да живимо и на кога да се угледамо. Савршени узор на који треба да се угледамо је сâм Спаситељ наш, Господ Исус Христос и светитељи Цркве Божије који су својим животом прославили Христа. Исто тако и молитве које се читају и службе које се певају, одељци из Старог Завета који се читају на вечерњи, кратка Житија светих која се код нас читају на свеноћном бденију, имају едукативни карактер ако их пажљиво слушамо и наравно ако се трудимо да им подражавамо. · Да ли можемо закључити да се богослужење дотиче сâме суштине Цркве и васколике њене Тајне? Када говоримо о богослужењу, пре свега, мислимо на Свету Евхаристију, на Свету Литургију. Света Литургија је Света Тајна сâме Цркве као Тела Христовог, сабрања народа Божијег око Христа и у Христу, дејством Духа Светога. Свети Николај Кавасила солунски светитељ из 14. века каже: “Кад би неко могао да је види (Цркву Христову) онако како је сједињена са Христом и како се причешћује Телом Његовим, он ништа друго не би видео него сâмо Тело Господње“. Ако би Црква хтела да се покаже ко је она и шта верује, шта собом представља и значи, шта открива, овде и сада, на земљи у историји, онда се Црква као Тело Христово првенствено у Светој Литургији пројављује и идентификује као таква. По речима руског теолога 19. века Алексеја Степановича Хомјакова: „Цркву разуме само онај ко разуме Литургију“. Изгледа да су многи данас заборавили ту темељну истину коју дефинише и открива Црква, а то је да је Црква сабрање на евхаристијској Вечери. Она није ни удружење ни религиозна институција ни управна јерархија, нити њу чине здања, канцеларије и организација. Она је народ Божији сабран ради „ломљења Хлеба“ и „благосиљања Чаше“. Њу чине „расејана деца Божија“ (Јов. 11, 52) која се сада сабирају у јединство живота Тела Цркве. · Драги Владико, 13. августа 2017. лета Господњег, устоличени сте у трон древне Епархије нишке. Шта бисте истакли када је у питању значај Епархије којом богомудро управљате? Епархија нишка је једна од најстаријих Епархија Српске Православне Цркве. Њени почеци датирају још из апостолских времена. Први весници Јеванђеља Христовог на овим просторима, где су се укрштали најважнији путеви Римске империје, били су ученици Светог апостола Павла. Први помен о епископу древног града Наисуса датира из прве половине 4 века. Од тада до данас уз мање или веће историјске прекиде православни Епископ столује у овом граду. Оно што је посебно значајно за град Ниш и Епархију нишку јесте што је у Нишу рођен Свети равноапостолни цар Константин, који је молитвени заштитник наше Епархије. На територији данашње нишке Епархије постојале су још четири Епископије, а то су: Архиепископија Јустинијане Приме (Царичиног града) код Лебана, Епископија ремезијамска (данашња Бела Паланка), Епископија топличка са седиштем у манастиру Светог Николе код Куршумлије и Митрополија нишавска са седиштем у Пироту. Епархија нишка има богату историју и бројне светиње. Тренутно на територији наше Епархије делује 180 парохија и 27 манастира. Године 2019. која је сва у знаку јубилеја, осим прославе 800 година аутокефалије Српске Православне Цркве, прославићемо и 850 година Немањиних задужбина, манастира Светог Николе и Пресвете Богородице код Куршумлије и 200 година старе саборне цркве Светог Архангела Михаила у Нишу. · Вашим архијерејским благословом реч Божија бива проповедана и путем епархијског радија Глас? Епархијска радио станица Глас основана је 2009. године по благослову Његове Светости Патријарха српског Господина Иринеја који је тада био нишки Епископ, а радијски програм је почео да се емитује на празник Цвети. Године 2019. Радио Глас обележава 10 година своје мисије на територији Епархије нишке. У доба интернета и савремених технологија неки сматрају да је радио превазиђен медиј и да не виде сврху његовог постојања. Ја се са тим мишљењем не слажем јер радио се слуша и док су људи у аутомобилу, у продавници, код фризера и на другим местима када нису у могућности да користе интернет. Осим тога, радијски програм се емитује уживо и преко интернета и људи широм света могу да прате наш програм. Од сâмог доласка на трон нишког Епископа посебну пажњу посветио сам развоју наше радио станице и побољшању квалитета радијског програма. У томе ми је много помогао Господин Драган Тадић који је од 1. септембра 2017. године директор наше радио станице и који је сво своје знање и искуство уложио да од Радија Глас направи једно савремено и професионално али пре свега црквено гласило које ће да врши своју јеванђелску мисију. Све похвале упућујем и свим запосленима у радију који се много труде и који су из дана у дан све бољи. Желео бих овом приликом да се захвалим и Господину Милети Радојевићу, директору Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама који нам је много помогао да обновимо застарелу технику радио станице. Они који прате програм Радија Глас могли су да примете позитивне промене које су настале у протеклој години као и нову интернет страницу радија. Радио тренутно покрива само територију града Ниша и околине али нам је жеља да добијемо и регионалну дозволу како би радио био слушан и у другим деловима наше Епархије. · Сведоци смо великих мисионарских подухвата који су покренути у повереној Вам Епархији. Ваше Преосвештенство, колико је значајно делатно мисионарење и харитативна делатност, пре свега у погледу помагања потребитих? „Љуби ближњега свога као самога себе“ (Мт.22, 39) одговор је сâмога Господа нашег Исуса Христа на питање фарисеја које су две највеће заповести. Прва је да љубимо Бога свим својим срцем и бићем, а друга да волимо своје ближње као саме себе. А о томе ко су наши ближњи Господ је дао одговор у причи о милостивом Самарјанину. Наш ближњи је сваки човек, без обзира на националну, верску, или неку другу припадност. Сваки човек је створен по лику и подобију Божијем. Наша хришћанска дужност је да помажемо онима којима је помоћ потребна. Уз помоћ добрих и хуманих људи ове године смо започели да прикупљамо и делимо помоћ породицама које имају више деце у неразвијеним и удаљеним деловима наше Епархије. То још увек није организовано и систематски као што то, на пример, ради Верско добротворно старатељство у Архиепископији београдско-карловачкој али нам је жеља да у што скорије време организујемо на нивоу Епархије нишке хуманитарну установу која ће организовано водити харитативну делатност. · Поред активног свеобухватног мисионарења, Вашим благословом покренуто је и веома плодно издаваштво? Издаваштво Епархије нишке датира још с краја 19 века. Први број Епархијског часописа „Глас Епархије нишке“ штампан је још 1899. године и сматра се најстаријим епархијским гласилом Српске православне цркве. Издавачка делатност је добила посебан замах у време Светог Доситеја (Васића) који је био Епископ нишки од 1913. до 1932. године. Он је основао епархијску штампарију „Цар Константин“ и подигао зграду за штампарију на нишавском кеју у Нишу. После рата штампарија и зграда су национализоване и од тада замире издавачка делатност. У време Епископа нишког Иринеја, данашњег Патријарха српског, излазио је епархијски лист. Мој претходник, Епископ Јован (Пурић) је покренуо један веома значајан подухват а то је превод дела Светог Јована Златоуста. До данас је објављено 7 томова (од 25) његових дела у преводу господина Дејана Лучића. Осим светоотачке едиције ове године су објаљена још три наслова, а то су „Константин Велики осуде и истина“ од Костаса В. Карастатиса, „Тамо где се Бог не види“ од Митрополита месогејског Николаја, у преводу са грчког језика и „Мемоари- Сећања на митрополита Антонија (Храповицког) и епископа Гаврила (Чепура)“ од архимандрита Кипријана Керна, у преводу са руског језика. У току наредне године објавићемо 8 том дела Светог Јована Златоуста, који се преводи, а ако Бог дâ, започећемо и превођење дела Митрополита волоколамског Илариона која до сада нису објављена на српском језику. · Ваше Преосвештанство, будући да се налазимо у попразничним данима, на који начин савремени човек може да сачува у себи божићну радост, мир и љубав? У ово наше „инстант“ време, када желимо да све буде одмах и када немамо стрпљења ни за најобичније свакодневне ствари, заиста је тешко сачувати радост празника и љубав и мир који Божић собом доноси. То је зато што нисмо схватили његову суштину и што се овај Празник претвара у један од дана када се породица окупља, спрема се богата трпеза и размењују се поклони. Све су то лепи обичаји који овај празник чине радоснијим пре свега за најмлађе али нису његова суштина. Суштина овог Празника је Божија љубав због које Бог одлучује да постане један од нас. Бог Син, друга Личност Свете Тројице прима целокупну људску природу и постаје човек-Богочовек Исус Христос, који на себе узима грехе света и страда за нас на Крсту, како би нас избавио од смрти и даровао нам живот вечни. Љубав, дакле, подразумева жртву. Ако некога заиста волимо онда морамо да будемо спремни и на жртву за њега. А колико смо ми данас спремни да се жртвујемо за другога? Ако нема љубави онда нема ни трпљења ни стрпљења за најобичније свакодневне ствари и због најобичнијих ситница данас у породицама избија свађа. Православни хришћани се за Божић припремају постом и молитвом, да би што чистије и духовно и телесно дочекали овај велики Празник и ту радост ништа не може да замени. А најбољи начин да прославимо Празник Христовог Оваплоћења је да учествујемо на богослужењима и да се причестимо Светим Тајнама Тела и Крви Христове које су „лек бесмртности“ по речима Светог Игнатија Богоносца. Само тако можемо осетити сву пуноту Празника Рођења Христовог и сачувати радост, мир и љубав које нам Богомладенац Христос доноси. · На крају, која би била Ваша порука читалаштву Православног мисионара? Поновићу речи нашега Спаситеља, које је упутио апостолима, а које су упућене и нама данас: „Заповест нову дајем вам: да љубите једни друге, као што ја вас љубих, да и ви љубите једни друге. По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом.“ (Јован 13, 34-35). Волимо једни друге, праштајмо једни другима, носимо бремена једни других, у овоземаљском животу који је пун брига и искушења, на путу уском и трновитом који води у Царство Божије у загрљај сладчајшег Господа нашега Исуса Христа. Ако немамо љубави онда су све наше приче празне приче, и све што радимо је празно и без смисла. Љубав је основ свега. Не везујмо се превише за материјалне ствари јер оне немају праву вредност, нека нам оне буду само средство на путу нашега спасења. Јер ако се везујемо за материјалне ствари онда смо као она камила која не може да прође кроз иглене уши. „Иглене уши“ су теснац у Светој Земљи куда камила није могла да прође са теретом, пример који Господ фигуративно користи да објасни слушаоцима да ако се натоваримо стварима и бригама овога света нећемо ући у Царство Небеско. Ништа на овоме свету није наше, све смо добили од Бога. Ако тако схватимо свет и све што нас окружује онда ћемо бити задовољни са оним што нам је Господ дао и људско роптање замениће благодарење и славословље. Разговор водио: катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ *Разговор је објављен у новом 365. јануарско-фебруарском броју „Православног мисионараˮ Извор: Православни мисионар
  2. У новом 365. броју часописа "Православни мисионар", који је посвећен теми: "Човек - икона Божија", објављен је разговор са Његовим Преосвештенством Епископом нишким Г. Г. Арсенијем, који преносимо у целини. -Црква је сабрање на Евхаристијској Вечери- · Преосвећени Владико, потичете из знамените породице Ненадовића из Бранковине. Да ли бисте на почетку нашег разговора поделили са нама неке детаље везане за овај посебан животни благослов? На почетку нашег разговора, желео бих, најпре, да се захвалим уредништву „Православног мисионара“, који је званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве, намењен пре свега младим људима, на позиву да говорим за ваш лист и да вам честитам јубилеј 60 година успешног рада. Са великим задовољством одговорићу на Ваше прво питање, иако, о томе, нажалост, не знам много. Рођен сам у питомој и благословеној банатској равници али су моји корени по оцу из Рашке области, из Јошаничке бање, тачније из села Ковачи на Копаонику, а по мајци из Бранковине из чувене породице Ненадовића. Из приче мојих предака знам да је моја мајка Ружица потомак Јакова Ненадовића, и да је њена породица, бежећи од Турака после пропасти Првог српског устанка, прешла из Бранковине у Банат. Најпре су се населили у Острову на Дунаву где су подигли и сеоску цркву, а затим су се доселили у село Баваниште између Панчева и Ковина. Разлог њиховог преласка из Острова у Баваниште је што им је Дунав често плавио њиве. Због репресивне политике аустроугарске администрације у циљу асимилације српског становништа мојој породици је одузет суфикс „-ић“ из презимена тако да су преко ноћи од Ненадовића постали Ненадови. Са том чињеницом није се мирио мој покојни деда Никола који је пред смрт у своје презиме вратио наставак „-ић“. · Благословом Вашег духовног оца, блаженопочившег епископа Хризостома (Столића), уписујете се у Богословију Светог Саве у Београду. Каква су Ваша сећања на живот и школовање у богословији, као и у чему је, по Вашем мишљењу, сагледан значај наших богословијâ? Одлуку да упишем Богословију донео сам веома рано, још у седмом разреду основне школе. Жеља да једног дана постанем свештеник била је јача од свега. На трону банатских Епископâ тада је био Епископ Хризостом (Столић) који је пресудно утицао на моје даље животно опредељење. Овде пре свега мислим на одлуку да примим монашки постриг али и да своје даље богословско усавршавање, након завршетка Богословског факултета, наставим на катедри за Литургику. Богословију сам уписао 1993. године, када је већ увелико беснео грађански рат у бившој Југославији, а у Србији су на снази биле економске санкције. Тада је просечна плата била 5-10 немачких марака, а месечна рата за смештај у интернату Богословије је била 10 немачких марака. Моји родитељи су радили додатне послове како би ми обезбедили нормалан живот и школовање. Неизмерно им хвала на томе. Сећам се да те прве године нисмо имали грејање у Богословији, а храна се углавном састојала од хуманитарне помоћи, коју су нам слала наша браћа из Грчке. Била су то тешка времена али се све то лоше превазиђе и заборави ако знамо разлог због којег смо дошли у ову школу. Разлог је љубав према Богу и жеља да му служимо свим својим бићем. Они који су из било ког другог разлога дошли у Богословију нису у њој дуго опстали. Од нас 70 –орице који смо уписали први разред 33- ојица је завршило. Све тешкоће смо превазилазили уз дивне професоре које смо имали. Поменућу овде само блаженопочившег ректора протопрезвитера-ставрофора Душана Дачића и протођакона Властимира Ђорића. Нека им је вечан спомен. Богословија је, пре свега, школа која припрема будуће служитеље олтара Божијег. И знање које ученици стекну у Богословији из области Литургике, Црквеног појања, Типика, црквенословенског језика, једном речју, богослужбеног поретка и богослужбених радњи је незамењиво. Такође и знање из области Црквеног права и администрације, Пастирског богословља али и друга практична знања која ће касније будућим свештеницима бити од велике користи у парохијској служби. У Богословији се развија дух заједништва и припадности, али и дисциплина и ревност у вршењу богослужења, као и осећај одговорности према послушањима која су поверена ученицима. Оно што мислим да данашњим младим људима недостаје. · Духовно сте стасавали под омофором блаженопочившег епископа Хризостома (Столића), који је оставио велики и неизбрисиви траг у погледу богатог литургијског издаваштва. Колики је утицај на Вас и на Вашу љубав према богослужбеном благољепију оставио овај знаменити јерарх? Богу сам благодаран што ми је дао прилику да упознам једну такву личност какав је био владика Хризостом и да уз њега духовно узрастам. Богослужење је било његов живот. Зато је и издаваштво које је покренуо у Епархији банатској, а касније и у Епархији жичкој, било претежно намењено за богослужбену употребу или за његово тумачење и разумевање. Такво познавање типика које је имао владика Хризостом до сада нисам срео у животу. Није постојало питање на које није имао одговор. Томе је допринело и послушање типикара које је пуних 11 година обављао у манастиру Хиландару. Ту љубав према богослужењу преносио је и на своју духовну децу. Мени су неизбрисиво остала у сећању свеноћна бденија у манастиру Месићу, а касније у манастиру Студеници и Жичи на којима је владика активно учествовао појући за певницом. Био је и изузетан појац. Имао је неки свој напев. Не знам да ли је то понео из родног Срема или су тако појали старци у Хиландару. Док је био банатски Епископ свакодневно је служио јутрење и вечерње у дворској капели, а ако је био неко други од служашчих онда је појао за певницом. Касније, у жичкој Епархији, када смо прешли у нови двор у Краљеву, ја сам свакодневно служио јутрење, вечерње и повечерје у дворској капели, а владика је појао за певницом. То су за мене незаборавни тренуци које ћу памтити док сам жив. Владика је око себе окупљао младе људе, васпитавао их, учио да воле Цркву и богослужење, и преносио на њих љубав према књизи и читању. Данас су то све добри свештеници, монаси и вероучитељи. Слава Богу! · Ваше Преосвештенство, колики је значај богослужења за хришћанско васпитање и образовање? У Цркви су све свештене службе, молитвословља, Света Тајна кроз коју делује благодатно дејство Духа Светога, које осим освећујућег има и просвећујуће дејство на сабрани, верни народ. То благодатно, просвећујуће дејство Духа Светога помаже нам да у Цркви, као заједници Тела Христовога, разумемо и усвојимо на Литургији прочитану Реч Божију, и да учествујемо у молитвама које узноси Архијереј или презвитер у име свих који су сабрани на литургијском сабрању. У првом делу Свете Литургије, Литургије речи, читају се одељци из Дела Апостолских и посланица, као и одељак из Светог Јеванђеља, које нам кроз неку причу или беседу сâмог Спаситеља, доноси Реч Божију, доноси нам вечну Истину, о Царству Божијем, о нашем спасењу и животу вечном. Читање ових одељака, као и беседа предстојатеља на Светој Литургији имају управо едукативни и васпитни карактер. Из њих сазнајемо основне истине наше вере али и о томе како треба да живимо и на кога да се угледамо. Савршени узор на који треба да се угледамо је сâм Спаситељ наш, Господ Исус Христос и светитељи Цркве Божије који су својим животом прославили Христа. Исто тако и молитве које се читају и службе које се певају, одељци из Старог Завета који се читају на вечерњи, кратка Житија светих која се код нас читају на свеноћном бденију, имају едукативни карактер ако их пажљиво слушамо и наравно ако се трудимо да им подражавамо. · Да ли можемо закључити да се богослужење дотиче сâме суштине Цркве и васколике њене Тајне? Када говоримо о богослужењу, пре свега, мислимо на Свету Евхаристију, на Свету Литургију. Света Литургија је Света Тајна сâме Цркве као Тела Христовог, сабрања народа Божијег око Христа и у Христу, дејством Духа Светога. Свети Николај Кавасила солунски светитељ из 14. века каже: “Кад би неко могао да је види (Цркву Христову) онако како је сједињена са Христом и како се причешћује Телом Његовим, он ништа друго не би видео него сâмо Тело Господње“. Ако би Црква хтела да се покаже ко је она и шта верује, шта собом представља и значи, шта открива, овде и сада, на земљи у историји, онда се Црква као Тело Христово првенствено у Светој Литургији пројављује и идентификује као таква. По речима руског теолога 19. века Алексеја Степановича Хомјакова: „Цркву разуме само онај ко разуме Литургију“. Изгледа да су многи данас заборавили ту темељну истину коју дефинише и открива Црква, а то је да је Црква сабрање на евхаристијској Вечери. Она није ни удружење ни религиозна институција ни управна јерархија, нити њу чине здања, канцеларије и организација. Она је народ Божији сабран ради „ломљења Хлеба“ и „благосиљања Чаше“. Њу чине „расејана деца Божија“ (Јов. 11, 52) која се сада сабирају у јединство живота Тела Цркве. · Драги Владико, 13. августа 2017. лета Господњег, устоличени сте у трон древне Епархије нишке. Шта бисте истакли када је у питању значај Епархије којом богомудро управљате? Епархија нишка је једна од најстаријих Епархија Српске Православне Цркве. Њени почеци датирају још из апостолских времена. Први весници Јеванђеља Христовог на овим просторима, где су се укрштали најважнији путеви Римске империје, били су ученици Светог апостола Павла. Први помен о епископу древног града Наисуса датира из прве половине 4 века. Од тада до данас уз мање или веће историјске прекиде православни Епископ столује у овом граду. Оно што је посебно значајно за град Ниш и Епархију нишку јесте што је у Нишу рођен Свети равноапостолни цар Константин, који је молитвени заштитник наше Епархије. На територији данашње нишке Епархије постојале су још четири Епископије, а то су: Архиепископија Јустинијане Приме (Царичиног града) код Лебана, Епископија ремезијамска (данашња Бела Паланка), Епископија топличка са седиштем у манастиру Светог Николе код Куршумлије и Митрополија нишавска са седиштем у Пироту. Епархија нишка има богату историју и бројне светиње. Тренутно на територији наше Епархије делује 180 парохија и 27 манастира. Године 2019. која је сва у знаку јубилеја, осим прославе 800 година аутокефалије Српске Православне Цркве, прославићемо и 850 година Немањиних задужбина, манастира Светог Николе и Пресвете Богородице код Куршумлије и 200 година старе саборне цркве Светог Архангела Михаила у Нишу. · Вашим архијерејским благословом реч Божија бива проповедана и путем епархијског радија Глас? Епархијска радио станица Глас основана је 2009. године по благослову Његове Светости Патријарха српског Господина Иринеја који је тада био нишки Епископ, а радијски програм је почео да се емитује на празник Цвети. Године 2019. Радио Глас обележава 10 година своје мисије на територији Епархије нишке. У доба интернета и савремених технологија неки сматрају да је радио превазиђен медиј и да не виде сврху његовог постојања. Ја се са тим мишљењем не слажем јер радио се слуша и док су људи у аутомобилу, у продавници, код фризера и на другим местима када нису у могућности да користе интернет. Осим тога, радијски програм се емитује уживо и преко интернета и људи широм света могу да прате наш програм. Од сâмог доласка на трон нишког Епископа посебну пажњу посветио сам развоју наше радио станице и побољшању квалитета радијског програма. У томе ми је много помогао Господин Драган Тадић који је од 1. септембра 2017. године директор наше радио станице и који је сво своје знање и искуство уложио да од Радија Глас направи једно савремено и професионално али пре свега црквено гласило које ће да врши своју јеванђелску мисију. Све похвале упућујем и свим запосленима у радију који се много труде и који су из дана у дан све бољи. Желео бих овом приликом да се захвалим и Господину Милети Радојевићу, директору Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама који нам је много помогао да обновимо застарелу технику радио станице. Они који прате програм Радија Глас могли су да примете позитивне промене које су настале у протеклој години као и нову интернет страницу радија. Радио тренутно покрива само територију града Ниша и околине али нам је жеља да добијемо и регионалну дозволу како би радио био слушан и у другим деловима наше Епархије. · Сведоци смо великих мисионарских подухвата који су покренути у повереној Вам Епархији. Ваше Преосвештенство, колико је значајно делатно мисионарење и харитативна делатност, пре свега у погледу помагања потребитих? „Љуби ближњега свога као самога себе“ (Мт.22, 39) одговор је сâмога Господа нашег Исуса Христа на питање фарисеја које су две највеће заповести. Прва је да љубимо Бога свим својим срцем и бићем, а друга да волимо своје ближње као саме себе. А о томе ко су наши ближњи Господ је дао одговор у причи о милостивом Самарјанину. Наш ближњи је сваки човек, без обзира на националну, верску, или неку другу припадност. Сваки човек је створен по лику и подобију Божијем. Наша хришћанска дужност је да помажемо онима којима је помоћ потребна. Уз помоћ добрих и хуманих људи ове године смо започели да прикупљамо и делимо помоћ породицама које имају више деце у неразвијеним и удаљеним деловима наше Епархије. То још увек није организовано и систематски као што то, на пример, ради Верско добротворно старатељство у Архиепископији београдско-карловачкој али нам је жеља да у што скорије време организујемо на нивоу Епархије нишке хуманитарну установу која ће организовано водити харитативну делатност. · Поред активног свеобухватног мисионарења, Вашим благословом покренуто је и веома плодно издаваштво? Издаваштво Епархије нишке датира још с краја 19 века. Први број Епархијског часописа „Глас Епархије нишке“ штампан је још 1899. године и сматра се најстаријим епархијским гласилом Српске православне цркве. Издавачка делатност је добила посебан замах у време Светог Доситеја (Васића) који је био Епископ нишки од 1913. до 1932. године. Он је основао епархијску штампарију „Цар Константин“ и подигао зграду за штампарију на нишавском кеју у Нишу. После рата штампарија и зграда су национализоване и од тада замире издавачка делатност. У време Епископа нишког Иринеја, данашњег Патријарха српског, излазио је епархијски лист. Мој претходник, Епископ Јован (Пурић) је покренуо један веома значајан подухват а то је превод дела Светог Јована Златоуста. До данас је објављено 7 томова (од 25) његових дела у преводу господина Дејана Лучића. Осим светоотачке едиције ове године су објаљена још три наслова, а то су „Константин Велики осуде и истина“ од Костаса В. Карастатиса, „Тамо где се Бог не види“ од Митрополита месогејског Николаја, у преводу са грчког језика и „Мемоари- Сећања на митрополита Антонија (Храповицког) и епископа Гаврила (Чепура)“ од архимандрита Кипријана Керна, у преводу са руског језика. У току наредне године објавићемо 8 том дела Светог Јована Златоуста, који се преводи, а ако Бог дâ, започећемо и превођење дела Митрополита волоколамског Илариона која до сада нису објављена на српском језику. · Ваше Преосвештанство, будући да се налазимо у попразничним данима, на који начин савремени човек може да сачува у себи божићну радост, мир и љубав? У ово наше „инстант“ време, када желимо да све буде одмах и када немамо стрпљења ни за најобичније свакодневне ствари, заиста је тешко сачувати радост празника и љубав и мир који Божић собом доноси. То је зато што нисмо схватили његову суштину и што се овај Празник претвара у један од дана када се породица окупља, спрема се богата трпеза и размењују се поклони. Све су то лепи обичаји који овај празник чине радоснијим пре свега за најмлађе али нису његова суштина. Суштина овог Празника је Божија љубав због које Бог одлучује да постане један од нас. Бог Син, друга Личност Свете Тројице прима целокупну људску природу и постаје човек-Богочовек Исус Христос, који на себе узима грехе света и страда за нас на Крсту, како би нас избавио од смрти и даровао нам живот вечни. Љубав, дакле, подразумева жртву. Ако некога заиста волимо онда морамо да будемо спремни и на жртву за њега. А колико смо ми данас спремни да се жртвујемо за другога? Ако нема љубави онда нема ни трпљења ни стрпљења за најобичније свакодневне ствари и због најобичнијих ситница данас у породицама избија свађа. Православни хришћани се за Божић припремају постом и молитвом, да би што чистије и духовно и телесно дочекали овај велики Празник и ту радост ништа не може да замени. А најбољи начин да прославимо Празник Христовог Оваплоћења је да учествујемо на богослужењима и да се причестимо Светим Тајнама Тела и Крви Христове које су „лек бесмртности“ по речима Светог Игнатија Богоносца. Само тако можемо осетити сву пуноту Празника Рођења Христовог и сачувати радост, мир и љубав које нам Богомладенац Христос доноси. · На крају, која би била Ваша порука читалаштву Православног мисионара? Поновићу речи нашега Спаситеља, које је упутио апостолима, а које су упућене и нама данас: „Заповест нову дајем вам: да љубите једни друге, као што ја вас љубих, да и ви љубите једни друге. По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом.“ (Јован 13, 34-35). Волимо једни друге, праштајмо једни другима, носимо бремена једни других, у овоземаљском животу који је пун брига и искушења, на путу уском и трновитом који води у Царство Божије у загрљај сладчајшег Господа нашега Исуса Христа. Ако немамо љубави онда су све наше приче празне приче, и све што радимо је празно и без смисла. Љубав је основ свега. Не везујмо се превише за материјалне ствари јер оне немају праву вредност, нека нам оне буду само средство на путу нашега спасења. Јер ако се везујемо за материјалне ствари онда смо као она камила која не може да прође кроз иглене уши. „Иглене уши“ су теснац у Светој Земљи куда камила није могла да прође са теретом, пример који Господ фигуративно користи да објасни слушаоцима да ако се натоваримо стварима и бригама овога света нећемо ући у Царство Небеско. Ништа на овоме свету није наше, све смо добили од Бога. Ако тако схватимо свет и све што нас окружује онда ћемо бити задовољни са оним што нам је Господ дао и људско роптање замениће благодарење и славословље. Разговор водио: катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ *Разговор је објављен у новом 365. јануарско-фебруарском броју „Православног мисионараˮ Извор: Православни мисионар
  3. У оквиру хуманитарне акције Епархије нишке, помоћ вишедетним породицама у општини Медвеђа, а залагањем Његовог Преосвештенства Епископа нишког Г. Г. Арсенија и јереја Владимира Марковића, генерални секретар Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке, деветочлана породица Леповић из села Леце код Медвеђе је у суботу 16. фебруара 2019. године, на дан Светог Симеона и Ане, обрадована са два лепа коња. О сарадњи Православне Епархије нишке и ВДС-а Архиепископије београдско-карловачке разговарамо са јерејем Владимиром Марковићем, генерални секретар Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке. Благодарећи Радију Глас доносимо звучни запис разговора. http://www.radioglas.rs/uploads/Audio/20190222-073131-178_17_22_217-894.mp3
  4. -Разговор недеље: Патријарх српски Иринеј. Аутор: Јелена Чалија- Нисмо могли лепше да започнемо разговор за наш најстарији дневни лист, него речима о најславнијем и најсветијем из рода нашег и о његовом наслеђу. И „Политика”, која је управо прославила 115. годину излажења, драгоцени је део духовног и културног наслеђа Светог Саве. „Политика” је изузетно важна јер је, на пример, једна од српских дневних новина која се одупире нападу шунда, таблоидног новинарства на српску културу, заправо на душу српског народа. На тај начин, чувајући нашу културу, јавну реч, српско писмо, сведоци смо да се најважнији српски дневни лист са својим новинарима и посленицима учио и научио од Светог Саве. А величину и значај његове личности и дела, можемо да посматрамо с различитих страна, кроз кључни допринос у многим областима: теологији и философији, архитектури и грађевинарству, политици и дипломатији, уметности и књижевности, медицини... У неким од побројаних области, он сам се остварио кроз Богом му дароване таленте, а у другим је створио услове и атмосферу у друштву за свеобухватни развој и напредак. Чини ми се да би било довољно рећи само то да је први поглавар аутокефалне Српске Цркве у исто време и зачетник осамостаљене српске књижевности. Та два процеса кључна за самосталност српске културе и њено трајно укључивање у светску културу, вољом Божјом, одиграла су се преко једне личности, преко Светог Саве. И да, напокон, речима овог анђела Српске Цркве и народа кажем шта данас од њега можемо да научимо. „Трудом својим све ћете стећи”, учио је Свети Сава савременике. Дакле, и данас нам он исто поручује: трудите се око сваког доброг дела и не одустајте. Било да се ради о напретку личном, било породичном, о напретку заједнице села, града, улице у којој живите, а поготово српских држава. Будите вредни, трудите се, а Господ ће, молитвама Светог Саве, и када не видите резултате вашег труда и рада, благословити оно што предузимате. Како ће бити обележен велики јубилеј Српске Православне Цркве: да ли је већ познато ко ће од православних патријараха присуствовати централном обележавању почетком октобра? Значај и карактер јубилеја условљавају и начин његовог обележавања. На првом месту, осам векова од дароване аутокефалије Српској Цркви прославиће се хришћански и молитвено. Добивши титулу архиепископа све српске и поморске земље, Свети Сава је своју архипастирску службу започео у Дому Спасовом, у манастиру Жичи. У тој светињи, нашем првом црквеном средишту, српски архијереји, наш Свети сабор, почетком октобра месеца, сабраће се око Престола Божјег, да би тако велику годишњицу прославила и земаљска и небеска Србија, са Светим Савом на челу и свим светима из рода нашег. Свету службу ћемо потом служити и у Пећкој патријаршији, нашем древном и историјском седишту. Прослава је већ почела на нашем Богословском факултету који је претходног месеца организовао међународни научни скуп посвећен самосталности и осмовековном доприносу Српске Православне Цркве историји, теологији и култури српског народа. Планирано је и мноштво изложби, концерата, академија, како оних у престоници, тако и широм епархија Српске Православне Цркве у земљи и дијаспори. Користим ову прилику да честитам свем српству овај диван и велики јубилеј, који сваки Србин и свака Српкиња треба да доживи као празник. Једно од најозбиљнијих питања с којима се суочава наша држава али и Српска Православна Црква јесте питање Косова и Метохије. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве почетком новембра поновио је став да се ни по коју цену не сме довести у питање пуни суверенитет и интегритет Србије на Косову и Метохији. У међувремену, догодили су се проблеми са увођењем такса од 100 одсто на српске производе, најаве укидања границе између Албаније и Косова и Метохије. Како гледате на те најновије притиске на наш народ и нашу државу који се несумњиво појачавају? Појачавање тих спољних притисака треба да доведе до снажнијег јединства народа и државе у одбрани суверених права и интегритета државе. То јединство не би требало да нарушавају унутрашње размирице. Социјални проблеми и незадовољство, које постоје код неких слојева друштва, не треба да цепају народно биће, посебно имајући у виду истовремено оснивање још једне албанске војске, спречавање снабдевања српских установа, болница, школа и другог на Косову и Метохији. Са великом бригом сам пратио недавне демонстрације на улицама Бањалуке. Они који не желе добро Републици Српској и српском народу, тада су били задовољни. Не видим да ће бити користи за народ ни од подстицања на такве протесте у Београду и широм Србије. Можда неко не види или не жели да види, али сви ти процеси јесу повезани. Држава и државни органи имају обавезу да се више ангажују на стварању демократске атмосфере, мира и сарадње у друштву, на решавању проблема свих слојева, поготово оних који својим високим образовањем и знањем треба да буду узор свима. Као што је са гаранцијама светских сила основана Република Српска, молим се Богу и надам се да ће доћи час када ће вође тих држава прихватити чињеницу да српски народ никада неће одустати од Косова и Метохије, своје заветне земље, и да ће заједно са Русијом, нашом савезницом и заштитницом, нашим државним вођством и представницима Албанаца усагласити решење по коме ће оба народа наставити да живе у миру. Какви Вама извештаји стижу с Косова и Метохије од нашег свештенства и монаштва, из Епархије рашко-призренске? Како изгледа њихов свакодневни живот и борба за очување наших светиња? Када год могу и лично боравим на Косову и Метохији, јер је седиште Српске Православне Цркве у Пећкој Патријаршији, а тај наш манастир је ставропигијални, у непосредној надлежности патријарха. Тада чујем и видим шта се догађа с нашим људима и северно и јужно од реке Ибар. Већина нашег народа у осталим деловима Србије, као и свуда по свету где живи слободно, не може да појми да код народа и свештенства постоји стална стрепња за сутрашњи дан, за безбедност деце, кућа, светиња... С тим се наш народ тамо, нажалост, саживео, јер на Косову и Метохији је тако од ропства под османском влашћу, која је најмила планинска племена да буду крвници поробљеним хришћанима. Зулум је настављен и за време два светска рата. Проблеми су сакривани током полувековне владавине југословенских комуниста. Сведочанство о томе је и обимна књига блаженог спомена патријарха Павла, под насловом „Извештаји с распетог Косова и Метохије”, хроника непрестаног насиља и прогона Срба у време Титове Југославије. Али, одговорност је и наша, српска. Удаљавали смо се од Бога, Цркве, Српства. Удаљавали смо се сами од себе. Све нам је било, а некима и данас јесте, прече од Српства и Православља. Бог увек оставља прилику и на различите начине нас позива да се покајемо и исправимо: да будемо јединствени у заштити свог народа и својих светиња на Косову и Метохији. Најважније је да не будемо малодушни, да се унапред не предајемо. На крају, Господ Бог је господар историје. Будимо верни Богу и Цркви, Светом Сави и цару Лазару – а Бог нас неће заборавити, ни нас, ни наше Косово, ни нашу Метохију! Као што је с гаранцијама светских сила основана Република Српска, молим се Богу и надам се да ће доћи час када ће вође тих држава прихватити чињеницу да српски народ никада неће одустати од Косова и Метохије, своје заветне земље, и да ће заједно с Русијом, нашом савезницом и заштитницом, нашим државним вођством и представницима Албанаца усагласити решење по коме ће оба народа наставити да живе у миру Велико искушење за православни свет свакако представља недавно давање томоса о аутокефалности новоформираној православној цркви у Украјини, који је потписао васељенски патријарх Вартоломеј. Српска Православна Црква више пута је указала да и раније одлуке у вези с „украјинским питањем” представљају кршење канонског поретка. Колико је стварна опасност да на овај начин буде „решено” питање неканонских и непризнатих црквених структура пре свега у Македонији, а можда и у Црној Гори и какав је став Српске Православне Цркве у вези с овим структурама у две суседне државе? Добро сте истакли да је наша Црква благовремено реаговала и указивала на кршење светих канона. Осећам обавезу да поновим да ми нисмо ни против Грка, ни против Руса, ни за Грке, ни за Русе. Српска Црква је искључиво за поштовање светих канона и вековног поретка установљеног тим канонима, што једноставно значи да смо и за једне и за друге. Наравно да смо за Русе и Руску Православну Цркву, једнокрвну браћу и сестре, који нам вековима помажу у тешким околностима. Али, наравно и да смо за нашу Мајку Цркву, Цариградску Патријаршију која нам је пре осам векова дала самосталност и ми смо од тада, као и друге аутокефалне Цркве, укључујући и Цариградску Цркву, међу собом равноправни. Патријарх наше Мајке Цркве је први међу једнакима. Српска Црква, а верујем ни друге Православне Цркве, неће прихватити неког православног папу. Уколико би прихватиле престале би да буду православне. Српска црква не прихвата, нити ће прихватити легализовање раскола у Украјини, као законитог стања, а поготово неће прихватити уколико се такве амбиције покажу на њеном канонском подручју. Оно што је Цариград урадио у Кијеву, мајци руских градова, за Српску Цркву је ништавно. Украјина има своју канонску Цркву која има свог законитог поглавара митрополита Онуфрија. Друге не познајемо и нећемо их упознати. У Фанару знају да је у окриљу Српске Православне Цркве аутономна Охридска архиепископија, која има свог поглавара архиепископа Јована и ту са становишта канона, могућности спасења верних, вршења светих тајни не постоји ниједан проблем ни за кога. Било да себе сматра Србином, било Македонцем, Северномакедонцем, Бугарином, Ромом, Грком, свеједно. Сви могу да приступе чаши спасења. Стога не видим да постоји могућност за било какав изговор за уплитање у канонску територију Српске Цркве. То би била нека псеудодуховна верзија НАТО „милосрдног анђела”. Тек је у Црној Гори све јасно. То јесте друга држава и с тим немамо проблем. Али сви православни верници тамо припадају Српској Православној Цркви и, осим једног броја Руса који у Црној Гори развијају бизнис и тако унапређују државу, готово сви су Срби. Шта би ту било ко имао да тражи? Какви су односи с другим хришћанским Црквама, пре свега с Римокатоличком Црквом и Ватиканом? Колико црквена дипломатија може да помогне у ширењу свести међу европским државама о значају Косова и Метохије за нашу Цркву и наш народ? Односи с Римокатоличком Црквом се одвијају на више нивоа. На нивоу парохија, градова и села, где се ми, мислим на Бачку и Банат где има највише браће римокатолика, трудимо да им и у црквеном животу, али и у друштвеном животу, уопште ништа не недостаје. Да не буду ометани ни у чему, да Србију доживљавају као своју државу. То је став и наших епископа у тим епархијама, свештеника, а такав је став и наше државе. Уколико, у том погледу, нисмо у нечему успели, и наши се суграђани римокатолици, не осећају конформно, сви до којих то стоји, треба да се, у оквиру расположивих могућности, труде се да то исправи. Лично бих био пресрећан уколико би такав став имало вођство Римокатоличке Цркве у Хрватској и Босни и Херцеговини. У Хрватској постоје охрабрујући знаци да има и нових ветрова и да ће се ситуација поправљати. Наше људе понекад обесхрабри чињеница да се различите проусташке агитације, лажирање историје, страдања у Јасеновцу и слично, одржавају у просторијама Римокатоличке Цркве у Загребу и другим местима. Али, наша Црква у Републици Хрватској, њени млади епископи и свештеници, моли се за добро и ради за добро свих и да би свима било боље. Молим се Богу да њихове молитве и њихов рад, као и молитве и дела браће римокатолика, донесу добро свима у тој држави. Односи Српске Цркве с Ватиканом или Светом столицом унапређени су кроз дијалог који се одвија на више нивоа: кроз сусрете, разговоре и размену мишљења Синодових тела с државним секретарима и ватиканским званичницима, кроз учешће представника Српске Цркве у мешовитој комисији за дијалог две Цркве; на академском нивоу кроз сарадњу Богословског факултета с Латеранским универзитетом, кроз научна истраживања и сарадњу Патријаршијске библиотеке с Архивом Ватикана. Генерално има ствари у којима се слажемо, али има и оних других. Лично, високо ценим одлуку папе Фрање да одбаци унију, а посебно приступ сагледавању питања улоге кардинала Степинца, на чему сам и лично захвалан. Морамо ценити и став Ватикана који није признао лажну државу Косово. Како видите место и улогу Српске Православне Цркве у савременом српском друштву? Где је већ дала свој значајни допринос друштву, а где би могла да ојача своју улогу? На овако важно и сложено питање одговор би морао бити опширан макар колико наш данашњи разговор. Стога ћу покушати да кроз пар кратких примера одговорим какво, по мишљењу српског патријарха, треба да буде место Цркве у друштву. С том мишљу сам и почео данашњи разговор с вама, указујући да је и „Политика” са својим крштеним посленицима део духовног и културног наслеђа Светог Саве, што значи део Цркве. Или, пре извесног времена, новинар из Загреба, римокатолик, искрен, и рекао бих и честит човек, питао ме је: зашто се у установама и предузећима ломи славски колач, да ли је то злоупотреба? Рекао сам му да је човек јединствена личност и да није хришћанин само у храму или код куће, по подне приватно, него је хришћанин који тако живи и поступа увек и свуда. А Срби, и ако нису учили веронауку, славили су крсну славу и тако у срце усадили суштину вере, да је Христос увек између нас и с нама. Стога славе свеца заштитника и у дому, и у предузећу, војсци, школи. Зато и јесте Христос увек с нама, с православним Србима. Зато смо и опстали што је Он с нама и ми с Њим. Или опет, уобичајено је да се каже у медијима: Српска Православна Црква и њени верници, мислећи ваљда при томе да су Црква владике, монаси и свештеници, а верници су нешто друго. Не, сви смо Црква Православна. Владике, свештеници, народ, сви смо Црква. И када указујемо, као данас, да личне или интересе мање групе не треба стављати испред интереса државе или Косова и Метохије, ми се обраћамо нашој верној деци. Исто и када од одговорних тражимо да осујете тровање народа шундом и порнографијом у медијима, то указујемо деци наше Цркве, и мислимо да о томе треба да воде бригу као одговорни људи, хришћани и родитељи. И слично... Значи Црква смо Христова, и ми који се данас молимо, радимо, волимо, васпитавамо, спасавамо, заједно с нашим прецима од Светог Саве Немањића, па и пре њега. И увек смо део Цркве, не само у храму, него и на послу, на улици, школи, па и у кафани, увек треба да поступамо као хришћани, као верна деца Светог Саве. У то име, честитам свима данашњи празник, са жељом да се у овој јубиларној години сви поучимо делом првог српског архиепископа. Извор: Српска Православна Црква
  5. Епархија зворничко- тузланска успостављена је још 1232. године као Митрополија сребреничка. Сједиште епархије било је првобитно у Зворнику, али је 1852. године под силом Отоманске империје пренесено у Тузлу. На подручју ове епархије бројне цркве и манастири кроз историју одолијевају искушењима и опстају захваљујући вјерницима. У епархији данас богослужи и духовно се стара за душе народа више од 300 активних свештеника.О животу ове епархије са Епископом зворничко- тузланским господином Фотијем разговарала је Слађана Радовановић. intervju_radio_rtrs_bozic2019.MP3 епархија зворничко тузланска
  6. Епархија зворничко- тузланска успостављена је још 1232. године као Митрополија сребреничка. Сједиште епархије било је првобитно у Зворнику, али је 1852. године под силом Отоманске империје пренесено у Тузлу. На подручју ове епархије бројне цркве и манастири кроз историју одолијевају искушењима и опстају захваљујући вјерницима. У епархији данас богослужи и духовно се стара за душе народа више од 300 активних свештеника.О животу ове епархије са Епископом зворничко- тузланским господином Фотијем разговарала је Слађана Радовановић. intervju_radio_rtrs_bozic2019.MP3 епархија зворничко тузланска View full Странице
  7. У Епархији имамо 25 свештеника Западноевропљана који служе на својим језицима. Они осећају да, упркос српским различитостима, живимо и радимо саборно и тимски. Од Париза и Ротердама, где у највећим парохијама хиљаде верника учествује у прослављању Божића, до Амстердама, Брисела, Антверпена, Луксембурга, Најмегена, Стразбура где се тај број мери стотинама, па до мањих парохија где и нема сталног свештеника, широм Епархије западноевропске прославља се празник Христовог рођења, ништа мање свечано него у матици. У ове празничне дане труде се да организују богослужења и у местима где има мало наших исељеника и где о нема сталног свештеника, па им као помоћ долазе и свештеници и појци из матице. Епископ западноевропски Лука (Ковачевић) Божићну Литургију служи у Паризу, где је седиште Епархије на чијем је челу. На почетку разговора за „Политику“ пред велики хришћански празник поручује да данашњи као и први хришћани у Христовом рођењу и доласку на свет виде „једино ново под сунцем“ – Бога који постаје човек, који је за верујуће „Дрво живота“ и „Сунце правде“ које нас својим пламом вечно радује. -Након бурног 20. века којим су протутњале различите тоталитарне идеологије, наш и други православни народи изашли су пробуђене вере, жедни слободе и у потрази за праведнијим друштвеним системом. Свака епоха има своја искушења, па тако и наш 21. век, где свудаприсутна средства комуникације, по први пут у историји човечанства на планетарном нивоу, намећу сличне потрошачке и врло приземне вредности. То све јесте изазов, али за нас хришћане пут или повратак је један, ка Христу, кроз поприште вере, врлина, љубави и праштања, где Божја помоћ неће изостати. Одакле је почела да се шири мисија СПЦ у овом делу Европе? -Пре 70 година основане су парохије у Паризу, и у Валмону, малом рударском месту на североистоку Француске. Њих је опслуживао свештеник Владимир Гарић и сам припадник Краљевске војске избегао у Француску. Вредна спомена је и импровизована православна капела у ратном логору крај Стразбурга, коју су Срби заробљеници украсили фрескама и оне се и данас могу видети. Наша мисија заправо започиње у срцима српских исељеника за које је православна вера средишња животна вредност и истинита спона са Богом и са другим људима. Године 1969. основана је Епархија западноевропска на челу са садашњим Владиком шабачким Лаврентијем који је као човек оставио неизбрисив траг на наше суседе, западне хришћане. Имате много клирика који су из редова домаћег становништва. Откуда то интересовање Европљана из традиционално католичких, односно секуларних земаља за православље? -У нашој Епархији има 25 свештеника Западноевропљана и тридесетак богослужбених места на којима они служе на својим језицима. Сусрет владике Лаврентија са Србима и Шпанцима, студентима на париској богословској школи Светог Сергија протекао је толико срдачно да је већ следеће недеље служена Литургија у Барселони тачно пре тридесет година. Монаси манастира Лектур на југозападу Француске пришли су нам кроз контакте са садашњим Владиком крушевачким Давидом и деканом Института Светог Сергија оцем Николом Црнокраком. Повећа група Француза придружила нам се кроз друговање са рано преминулим париским свештеником Јованом Георгиевским и захваљујући раду комисије предвођене владиком Атанасијем Јевтићем. Чини ми се да су кроз ове сусрете наши Западноевропљани осетили да упркос српским различитостима и манама, живимо и радимо саборно и тимски и да ће своје место међу нама и они наћи. Да ли свештеници Епархије западноевропске и даље обилазе заточене у Хагу или оне који одслужују казну у некој од земаља на територији Ваше Епархије? -Ратна трагедија деведесетих година, болна је рана за све народе бивше Југославије. И данас више од двадесет година након тих страхота теме рата и суђења за ратне злочине осетљиве су и због политичких последица, и због њиховог коришћења не само у информативне већ и у пропагандне сврхе, али је ова тема осетљива и болна надасве због појединачних страдања и патње који још увек погађају немали број људи. Наша Епархија труди се да приступи сваком појединачно, са свим специфичностима, да пружи утеху и помогне колико је могуће и изнад свега да проповеда правду и суд Царства небеског. Наш свештеник Војислав Билбија из Ротердама има службу духовника при притворској јединици Трибунала и редовно посећује заточенике. И ја лично одем једном годишње, а у посету по потреби долазе и други свештеници - и у Схевенинген крај Хага, а и у друге затворе на територији наше Епархије где се налазе осуђеници. Многи од затвореника финансијски су у врло оскудној ситуацији и за њих се сакупља новчана помоћ. Тај новац им служи да телефонирају ближњима, да купе свакодневне потрепштине. Међутим, оно што је још битније јесте наше присуство и спремност да ослушнемо дубинске потребе ових људи у изолацији. Колико манастира има у Вашој епархији и колико монаштва? -Три манастира су у Француској и одскора један у Холандији. У Шпанији на северу Каталоније припремамо место за манастирски живот наша четири шпанска монаха који тренутно помажу тамошњим парохијама. У Гаскоњи, јужно од града Бордоа, је манастир Лектур где су монаси Французи. Баве се иконописом и издаваштвом, а старају се и о пет франкофоних парохија у околини. Монахиње из манастира Боа Салер у области реке Лоаре већином су јужноамеричког порекла. Производе свеће за богослужење и декоративну употребу, као и лековите препарате. Трећи манастир је у Бургундији, основао га је Француз, монах Лука. Као академски сликар заинтересовао се за иконе и најпре у Паризу руководио иконописачком радионицом коју је, када се повукао у монаштво, пренео у манастир. Његово дело сада наставља наша монахиња Ефимија. Неке од земаља које су у саставу Епархије западноевропске су изразито секуларне, попут Француске. На који начин су регулисани односи западних држава и Цркве? -У земљама у којим делујемо ослобођени смо свих пореза - пореза на земљиште и на приходе од богослужења, од продаје свећа... Људима који донирају новац црквама омогућене су пореске олакшице. У Француској и Шпанији порески обвезник добије повраћај у висини од 66 посто од донације. У Белгији и Луксембургу држава свештеницима покрива бруто плату и трошкове станарине, а сличан закон постоји и у француском Алзасу. Холандија свештеницима даје хонораре за обилазак болница и затвора. Све ове државе изразито су секуларне и притом законски афирмишу значај вере у сферама људског духа, као и историјско и културно место црквених објеката. Колико отприлике верника Срба живи на територији Епархије западноевропске? -Са Епархијом додир има око 80-100 хиљада људи српског порекла. Емиграција у Западној Европи је покретна, људи долазе из економских разлога или из радозналости и жеље за искуством. Највише наших верника свакако је у Француској, затим у Холандији и Белгији. Говорећи о верницима и бројевима, кључан је број људи спреман да заједнички крене у подвиг црквеног живота који захтева спремност на самоодрицање. Диван пример имамо сад у Шпанији, на острву Тенерифе, четири породице – Ивовић, Јањић, Дрецун и Спасојевић, одлучиле су да део своје заиста мукотрпно стечене зараде одвоје за трошкове одржавања богослужења и живот свештеника. То је привукло и друге наше људе на Канарским острвима да се прикључе подухвату. новинар Јелена Чалија Извор: Српска Православна Црква
  8. "Радујемо се празнику Рођења Христовог, јер су наши храмови пуни верујућег народа и јер се обнавља наша страдална Епархија", поручио је из Пакраца Његово Преосвештенство Епископ славонски Г. Јован (Ћулибрк). Владика поучава да имамо на уму да су Рођење, Оваплоћење и Васкрсење Сина Божијег највећи догађаји у историји човека створеног по Лику Божијем. Звучни запис интервјуа Извор: Радио Слово љубве
  9. У суботу 5. јануара Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. др Порфирије Перић гостовао је у емисији Заједно у духу поводом великог празника Рођења Господа нашег Исуса Христа. Свима Вама, пратиоцима нашег сајта, доносимо интегрални снимак емисије. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  10. Радио Глас Православне Епархије нишке емитује ексклузивни Божићни интервју са Његовим Преосвештенством Епископом нишким Г. Г. Арсенијем. Звучни запис интервуа
  11. Његово Преосвештенство Епископ зворничко – тузлански г. Фотије у интервјуу СРНИ оцјењује да је за српски народ и државу најбоље чувати своју неутралност и слободу; да за Србе пут ка Натоу не би био моралан; да је изолација немогућа, а пожељна немањићка симфонија са властима и да у стварности испуњеној наказама и демонима Црква има мисију да укаже на божанску страну постојања. Разговарала: Љерка Бјелица. За српски народ и државу најбоље је чувати неку своју неутралност и слободу. То је одувек било најбоље, од Кочића /српски писац и политичар Петар Кочић/ до данас, каже у интервјуу Срни Његово преосвештенство епископ зворничко – тузлански Фотије. За актуелно питање пута у НАТО, владика Фотије каже да то просто не би било морално. „Наш народ је већ рекао да не можемо то да прихватимо јер смо били од Нато-а бомбардовани и Република Српска и Србија. Многи носимо трауме од тога и једноставно, то не би било морално“, оцјењује владика. Он каже да је у данашњем свијету, који је постао „глобално село“, немогуће и бити потпуно изолован. „Укључен си, хтео не хтео“ - те да о интеграцији у ЕУ требају добро промислити веома мудри људи, економски и правни стручњаци. „Ми у сваком случају морамо контактирати са светом, немогуће је бити изолован, али са друге стране, то не мора да значи да ми аутоматски и припадамо том свету у смислу да се политички укључујемо у њихове пројекте као што је ЕУ“, сматра владика Фотије. Наводећи примјер Енглеза, који су процијенили да имају штете као држава и повукли се из ЕУ, он каже да ни Срби не треба да идеализују ову политичку заједницу и да ка њој иду „грлом у јагоде“, мислећи да то рјешава све проблеме. „Није тачно то, ништа неће бити решено, него би били у заједници са богатим државама које су економски доминантније од нас и питање је шта је ту добро. Не треба бежати од интеграција, него бити ту, али бити са здравим расуђивањем“, закључује владика. Млади људи, каже, треба да чују и уче да су Срби народ страдални који је распет и дан данас - на Косову, у Републици Српској, па и у Србији. „Православни народ просто смета на путу светским силама. Сметали смо Наполеону, сметали Хитлеру и многима другима који су ишли према Русији, а сличан сценарио је и данас. Негде је тај однос снага у свету такав да је запади свет уједињен и има циљ пробоја на исток, а ми смо на путу томе и због тога смо много страдали“, наводи владика Фотије. Он каже да је српски народ са Русима увек био близак по вјери, нацији, култури, писму, али првенствено по неком правдољубивом схватању живота, те да Срби на Русе гледају као на браћу. БИТИ ЗА РУСИЈУ НЕ ЗНАЧИ АУТОМАТСКИ И БИТИ ПРОТИВ ЗАПАДА „Нажалост, овај такозвани проруски став се некако негативно котира на Западу. А зашто, када ми ценимо сваку проруску и прозападну вредност достојну пажње, све људско ценимо и на западу и на истоку“, истиче владика Фотије. Он наводи да бити за Русију не значи аутоматски и бити против Запада. „И за Запад смо, ако је хришћански, људски и поштен, то су наше вредности које тражимо у свим народима и цивилизацијама и поштујемо их“, каже владика и додаје да ће се та веза са Русима сигурно чувати и очувати, као доказ вијековног пријатељства и заједништва. Након годину и по проведених на челу Епархије зворничко-тузланске владика Фотије каже да Црква у Републици Српској има добар статус и много простора за рад, истичући да ту сарадњу треба чувати и унапређивати на опште добро. „Ми као Црква треба да се држимо принципа немањићке симфоније - сарадње између Цркве и државе које су начелно одвојене, али сарађују на добробит државе. Ти односи се изграђују поверењем и поштовањем људи који су изабрани од народа и имају легитимитет избора“, каже владика. Он поручује да треба чувати Републику Српску, зато што она гарантује слободу и напредак српског народа, као и празновати њене значајне датуме, као што је Дан Републике - 9. јануар. „Теба да чувамо Републику Српску, то је сада јасно и највећем делу политичара који нас воде, јер Република Српска даје простор за живот и рад свим људима који у њој живе, гарантује слободу, људска и грађанска права. Значајно је и да празнујемо датуме који су везани за оснивање Републике Српске и њено очување, као што је 9. јануар“, наводи владика. Са друге стране, каже, нико не негира исто право другима да обиљежавају своје празнике, као што је случај у Федерацији БиХ. „БиХ је конституисана од три народа и два ентитета по Дејтонском мировном споразуму и треба да очувамо тај систем који је обезбедио мир на овим просторима, што власт овдје и ради. Ми имамо потребу и право да очувамо оно што је посебност Републике Српске, нашу културу, језик, обичаје и веру, а не негирамо ни другима који то исто могу да имају за себе“, оцјењује владика Фотије. Нажалост, подсјећа он, када је ''Дејтон'' тек примјењен, Република Српска је имала много више компетенција него данас. „Сада је тренд да се све то некако врати или очува бар оно што сада имамо“, закључује владика, наводећи да је то питање људи који воде државу, док је мисија Цркве да обожи народ и посебно ради на моралном васпитању омладине. „Онај ко је моралан, за њега је идеја добра највиша идеја и његов принцип којим се влада у животу. Када бисмо ми имали такве људе, формиране као православне хришћане, који знају шта је добро и шта је зло, на било коју службу да се поставе они би правилно радили и никада не би чинили ништа што није у интересу народа и није добро за тај народ“, каже владика. О ИСЕЉАВАЊУ СТАНОВНИШТВА:НИЈЕ ЧОВЈЕК САМО ЕКОНОМСКО БИЋЕ О општем проблему исељавања становништва епископ Фотије говори и из личног искуства. Његов отац је седамдесетих година прошлог вијека радио у Њемачкој, али није тамо одвео својих петоро дјеце, три кћери и два сина, јер је, каже владика, желио да остану Срби. „Ту је питање шта је за човека вредност. Ако је то само материјално, он ће онда ићи међу богатије, за већу плату, гдје је економска и социјална ситуација боља него код нас. То је можда разумљиво, али се са друге стране, одласком у иностранство поставља питање очувања његовог идентитета, као и очување породице“, упозорава он. Владика истиче да ће човјек којем је доминантна вриједност у животу комфор, економско и материјално, ићи тамо гдје то има и све ће дати за то. „Али, није човек само економско биће, он је првенствено религиозно биће и потребан му је Бог, а ако нема Бога у души човека он онда постави на његово место неку другу вредност - новац, успех, лагодан живот“, упозорава владика. Према његовим ријечима, важно је у народу очувати и хуманост, бригу о сиротињи и о потребитима. „То је одувек било у Цркви и треба то да вратимо ако смо негде заборавили или изгубили. Ми смо у Епархији формирали добротворно друштво „Тројеручица“ које ће да се брине о сиромашнима, о многочланим породицама, о помоћи сиротињи, али и талентованој деци“, каже владика Фотије, наводећи да су у рад ове хуманитране организације укључени сви свештеници, Светосавска омладина и Коло српских сестара. Као важан простор дјеловања Цркве владика истиче евангелизацију народа који је већ вјерујући, да се кроз проповиједи утврђује у вјери, као и кроз штампање духовних књига и часописа, што треба да донесе плодове на дуге стазе и да се људи врате култури читања духовног штива и црквене литературе. „На духовној тржници у савременом мноштву медија мора да се нађе место и за црквену реч, да људи могу да препознају шта је у том шаренилу од истине. Ми смо просто у утакмици са свим тим, хтели не хтели, па зато Епархија зворничко-тузланска има и свој сајт, Фејсбук, Инстаграм, и ЈуТјуб профиле да људи који разумеју тај језик могу да нас чују, да се прилагодимо и будемо присутни у њиховим домовима“, каже владика, који лично није активан на друштвеним мрежама, али схвата њихов значај. МЛАДЕ ТРЕБА УЧИТИ ВРЛИНИ И ЧУВАТИ ОД УЛИЦА, ФЕЈСБУКА И ОБОЈЕНИХ РЕВОЛУЦИЈА Према ријечима епископа Фотија, посебан значај Црква придаје вјеронауци, која је од ове године уведена и у средње школе у Републици Српској, уз одзив ученика од 90 одсто. „То су деца у адолесцентном добу, када врло лако скрену на широки пут дроге или алкохола, живота који није примерен човеку, није хришћански ни православан. Ту је велика битка за омладину коју привлачи много тога, њихова личност се буди, долази до општег потреса у организму у психофизичком смислу и у том периоду им је потребна реч Цркве да их упути шта је добро и шта није добро“, каже владика. Према његовим ријечима, црквено образовање је значајно за младе којима се данас кроз популарно нуди и много штетног. „Много је штетне литературе која велича насиље, криминал и неморал, а још су опаснији филмови који најдиректније утичу на младе, од цртаних филмова са наказама, без лепоте, до филмова са демонским ликовима, што постаје стварност у којој омладина треба да живи. Црква мора да им укаже на божанску страну постојања, на божанско виђење света, на начин живота који је постојао у нашем народу док је владао култ добра. Честити, љубазни људи, поштовање родитеља и старијих, то су биле врлине које је модерно доба наказа све порушило и сад треба то поново изграђивати у човеку“, упозорава владика Фотије. Он каже да сви и стално у друштву треба да указују младима на традиционалне вриједности, не у смислу конзервативних, него универзалних вриједности. „То су хришћанске врлине доброте, љубави, милости и милосрђа у којима треба васпитавати омладину, иначе ће их преузети улице или фејсбуци и одоше у обојене револуције, где неко манипулише њима. То је велика мисија и велика борба у којој Црква мора да учествује заједно са свим просветним институцијама и другим институцијама које се баве младима, да им се помогне, да се заштите од тих искушења, да не падну, не постану робови“, истакао је владика Фотије. Према његовим ријечима, оно што данас недостаје младима је култ или призив за светост, јер је морал уздрман. Владика је цитираоријечи старца Пајсија са Свете Горе „Грех је постао мода у наше време“. „Људи који живе слободним, греховним животом, постају популарни у друштву, а врлински живот сматра се мање вредним. Црква се труди да врати тај хришћански култ светости, црквени и хришћански живот. То није никакав фанатизам, него један нормалан и моралан живот. Ако тако размишљамо, онда ће држава и друштво имати будућност, јер има такве честите људе, који ће врлински живети и радити, и на сваком послу морално поступати“, закључује владика. Према ријечима владике Фотија, важно је и да родитељи својим врлинским животом позитивно утичу на дјецу, да породица буде на здравим основама. „Нажалост, велики је проблем колико има растава црквених бракова, једна трећина у Епархији, што није била традиција раније, што је било незамисливо. Опет је то нешто што нам долази са запада, из тих серија у којима се не зна ко је коме отац, супруга или супруг, хаос један, а осим филмова и медија то сада долази код нас и преко система образовања“, упозорава владика Фотије. Он предвиђа велико искушење ако Република Српска уђе у европски просвјетни систем гдје се, како наводи, протурају многе опасне теорије, попут такозване родне теорије - да се брише сазнање да ли је дијете мушко или женско. „То је све страшно за нас, чак ни Бог по њима не би требало да буде он, у мушком роду, то иде до те мере. Ако ми тај просветни систем прихватимо, он ће бити потпуно у супротности са учењем Цркве и свих традиционалних институција у друштву. Ми нећемо моћи помоћи тој деци ако их у школи науче да не знају ко су и шта су. Зато је Црква ту да буде као со и као светлост у једном народу, да чува те традиционалне вредности које су позитивне и то нам је данас јако потребно“, нагласио је владика. Мисија Цркве је, каже, да народ претвори у литургијски, да мисли и поступа на јеванђелски и врлинскиначин, насупрот језикусиле, моћи, доминације и бомбардовања које свијет гура у сукоб свјетских размјера. „Црква ту има позитивну улогу да учи о добру, да говори опет - не убиј, да говори о моралним и етичким вредностима које су битне и које нас чувају да не дође до такве катастрофе“, закључио је у интервјуу Срни епископ зворничко – тузлански Фотије. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  12. Само се Божијом вољом може описати пут Владике бихаћко-петровачког г. Сергија (Карановића), који је рођен у Бачкој Паланци, да би му касније било предодређено да се врати камену својих предака чије је поријекло из околине Мартин Брода. У непосредној близини овога мјеста, још у XIV вијеку је кћерка Деспота Ђурђа, Катарина Бранковић, подигла Манастир Рмањ у којем је својевремено столовало десет митрополита. Пркосећи бројним српским непријатељима овај Манастир увијек је изнова васкрсавао, свједочећи да Православна вјера јесте, и биће увијек на овим просторима. За обновљени живот Манастира у овом времену заслужан је управо Владика Сергије који је био његов игуман и архимандрит. У разговору за Српско коло Епископ Сергије говори како га је срце вратило овој Епархији која је доживјела велико страдање у прошломе вијеку, а данас се суочава садемографским проблемима. На простору епархије живи око 35.000 Срба. У којој мјери су они укључени у живот цркве? Колико има дјеце у Епархији и да ли имају могућности и у којој мјери влада интересовање за учење вјеронауке? –Епархија бихаћко-петровачка заузима један велики дио територије Државе БиХ, цијелу Западну Крајину која се протеже од Велике Кладуше па јужно све до иза Лијевна (Ливна). То је један огроман, али ријетко насељен простор. По српским селима живи и обитава углавном становништво са озбиљним годинама, а млади како свједочимо годинама уназад, траже погодан тренутак да оду у „бијели свијет“ не би ли се домогли некакве боље будућности. Српски живаљ који настањује ове свете крајеве земље крајишке је још, нажалост, у добром броју предан идеалима Комунизма и некадашње државне власти. Оцрковљење иде споро, са старијим становништвом оваквог настројења веома тешко, крећући се неким „пужевим корацима“, но ипак Слава Богу, по чијем Промислу све бива, тако се и ми надамо да ће доћи боље вријеме и бољи дани за српски народ, за православни живаљ ових крајева. Колико има дјеце у Епархији и да ли имају могућности и у којој мјери влада интересовање за учење вјеронауке? -Тачно бројно стање дјеце није бројчано дефинисано, битно је да наталитета има, иако је у заостатку за морталитетом, ипак га има. Међутим, чињеница која охрабрује јесте управо та да Православна вјеронаука може да се изучава од најранијих школских узраста а послије и у средњим школама. Интересовање за учење Православне вјеронауке је доста позитивно, већина младих се преко својих вјероучитеља укључује у рад црквених заједница и на тај начин стиче непосредну блискост са Самим Господом. И ми се такође надамо да ће будућа поколења и младе генерације са ових крајева обновити ону стару традицију српског народа, која је на првом мјесту Света Црква и Православље а не некакви страначки и овоземаљски, људски идеали чији су погледи кратки и њихова будућност не допире далеко. У којој мјери се Црква успјела опоравити од посљедица комунистичке идеологије? – Као што смо већ напоменули, подручја која обухвата Наша Епархија у великој мјери била су опустошена безбожништвом богумрског Комунизма чији се несретни коријени пружају нажалост и до данашњих дана. Од 1934. године када је ова Епархија угашена, па све до до њеног поновног оснивања, њене обнове, која се имала догодити 1990. године, она је преживјела како физичко, тако и духовно пустошење. Народ Божији овог подручја пострадао је у више наврата током Другог свјетског рата, поготово по стварању озлоглашене НДХ када је мученичку смрт угледало на стотине хиљада недужних људи. Паљена и уништавана опет у последњем рату, Наша Епархија се полако обнавља. Највећи терет и муку задају остаци тог „несретног“ Комунизма чији су идеали и подражаваоци присутни и данас, глорификујући највеће непријатеље Цркве и Бога, и тако сами постају дио њих. Надамо се да ће будућа поколења-дјеца Божија, у чија срца је засијано сјеме љубави Христове, успјети да потисну такве неправилности и сасвим их истргну из друштва Неизмјерне Љубави Божије. Ту су и страшна мјеста српског страдања као што су Гаравице и Шушњар, која се веома мало помињу у широј јавности. Да ли је реално очекивати да се подигне Православно спомен обиљежје на тим мученичким мјестима? -Гаравице и Шушњар су само неколицина од свеукупних стратишта и губилишта српског народа са подручја Епархије бихаћко-петровачке. Сваки педаљ ове земље крвљу је мученичком натопљен, али ипак наведена стратишта по броју који прелази десет хиљада, предњаче у односу на остала. Што се Нас лично тиче, ми против подизања обиљежја нашим мученим жртвама, наравно да немамо ништа што би приложили као негативан аргуменат, али је очекивати да и остали житељи Унско-санског кантона (неправославне вјероисповијести) буду сагласни са поменутим, конкретно мјештани града Бихаћа и Санског Моста у чијој се близини налазе поменута стратишта. Јер узалудно би било подизати биљеге и споменике у било каквом облику, уколико ће они бити свакодневна мета вандала и хулигана. Они су пред Господом већ задобили вијенац мучеништва те им стога нису ни потребна наша људска обиљежја, али ћемо свакако било који подухват ове врсте благословити и подржати. Недавно је Патријарх Иринеј освештао Храм Свете Тројице у Бихаћу. Колико ће њена обнова допринијети српском опстанку на том простору? -Освећење Храма Свете Тројице у Бихаћу који је освештан руком Његове Светости Патријарха Српског г. Иринеја, је за нас Православне Србе ових крајева догађај од превелике важности. На духовном плану, мала заједница бихаћких Срба добила је своју богомољу, те је света литургија служена након пуних седам деценија мука и тишине. Сам тај осјећај је предзнак да идемо напријед, нисмо стационирани већ се крећемо. На материјалном плану ми се надамо да смо личним примјером показали колико је за нас важан повратак и истрајавање у борби на својим вијековним огњиштима. Исто тако се и надамо да ће се народ враћати и оживљавати своје домове, палити ватру на њеним темељима и да неће заборављати своје коријене и своје свете претке. Живите у простору у коме има пуно припадника других народа. Постоје ли међунационалне тензије? -Са Наше катедре, катедре древних бихаћких Митрополита, али и бихаћко-петровачких Епископа, може да се чује само порука мира, љубави и слоге јер је то оно чему нас је Господ Својим Јеванђељем научио. Наша врата су отворена за сваког човјека добре воље који има обновитељске и позитивне циљеве, ма које он нације или вјере био. За протеклу годину дана проведену на челу духовног стада Епархије бихаћко-петровачке подузели смо многе подухвате не би ли живот сва три конструктивна народа овог подручја учинили одрживим. Угостили смо представнике власти Државе, али и вјерских институција, и свима понаособ послали поруку љубави и слоге, заједничарења на овом простору, јер нам је то Господ дао, да се у таквим међународним и међурелигијским односима спасавамо, ширећи најприје љубав, а запостављајући мржњу и немире, јер нам то никаквога добра неће донијети. Србија је недавно за четири повратничке општине упутила помоћ у износу од милион евра. Да ли је та помоћ довољна да задовољи потребе нашег народа и како бисте оцијенили однос са Србијом и Републиком Српском? -Чули смо за ту вијест о помоћи Државе Србије нашим угроженим Општинама и у име свих житеља Наше Епархије се срдачно захваљујемо. Поменута средства уложена су паметно, обнављају се школе, сале за фискултуру итд, а све то у циљу одрживости живота и народа на овим сиромашним крајевима. Помоћ је итекако добра, али се ми надамо да наша Матица Србија неће никада заборавити своје удаљене крајеве, своју Крајину, ништа мању нити мање светију од распетог Косова. Односе са Републиком Српском и Републиком Србијом можемо оцијенити највећим оцјеном, и искрено се надамо да ће они такви бити и у будућности, јер се од нас тражи да радимо и деламо, на то нас је Гопспод позвао, а то свакако нећемо успјети без подршке наших двију Матица Србије и Републике Српске. Да ли има наговјештаја да ће Град Бихаћ или надлежна кантонална власт вратити отето земљиште Манастиру Рмањ? -Питање око спорног земљишта Манастира Рмња прерасло је у својеврсно „препуцавање“ папирима и папириологијом. Општински Суд Града Бихаћа пресудио је да спорно земљиште припада фирми РИЗ Крајина што је исто учинио и другостепени Кантонални Суд. Након Наше уложене жалбе Уставном Суду БиХ исти су жалбу вратили не разматрајући је. Наш Адвокат поднио је кривичну пријаву Федералном тужилаштву које је нашу пријаву вратило Тужилаштву Унско-санског кантона, и сада се чека њихов одговор. Толико је жалосно и бесмислено говорити о овом питању које јасно указује на то да је у питању покушај својеврсне малверзације имовином СПЦ Епархије бихаћко-петровачке. Надамо се, и исто тако очекујемо озбиљност судских органа Кантона да ће у што краћем року ријешити ово срамно питање бесправног отуђења Манастирске земље. На простору у којем су Срби у мањини СПЦ је последњи бастион очувања националног духа. Какви су односи Цркве и политике у Вашој Епархији и колико нејединствен став локалних политичара доноси штетне посљедице? Може ли Црква да донесе толико жељено јединство? -Сјетимо се само древне историје Срба, славних Немањића и других. Запитајмо се који је био њихов „рецепт“ помоћу којега су очували своје јединство? То је свакако била Православна вјера, богољубље и родољубље. На просторима наше Епархије присутне су и Кантоналне власти Федерације БиХ, али и Власт Републике Српске. Стање јесте добро, али није савршено. Политичке несугласице и стална трвења, конкретно међу српским представницима, нису никако позитивна. Али се управо у Вашем постављеном питању скрива и његов одговор. У Цркви се крије јединство јер сама ријеч Црква грчка је кованица и означава позив у заједницу-заједништво. Судбина нас Срба промјениће се набоље када схватимо своје циљеве у животу, али ће се остварити тек онда када у Цркви видимо извор Живота и Спасење. Постоји ли, по Вашем мишљењу, опасност од раскола у Православљу и какав је Ваш став по питању екуменизма? -Говорећи конкретно о подручју Наше Епархије сматрамо да је одржавање мирних односа са припадницима других вјера позитивна. Екуменизам је широј јавности представљен као нешто лоше, нешто негативно од чега се треба гнушати и уклањати. Ми нисмо уопште ни свјесни значења овог појма. Екуменизам је окарактерисан негативно, а Сам Господ нас позива да вршимо Екуменизам, онај Православни Екуменизам који се огледа у љубави према другима, а не ширењу мржње. Није ли то оно на шта нас је Господ позвао? Ми Православни Срби итекако добро знамо ко смо и шта смо и нашу вјеру нико неће одузети, али ипак уколико се будемо затварали од било какве заједничке сарадње, ширили мржњу и немире, чинимо огроман гријех. На територији Епархије бихаћко-петровачке потребно је вршити дијалог са припадницима других вјера јер нам је то датост одозго. Господ нас је створио да живимо заједно и само на тај начин можемо да напредујемо. Границе Православља су нам добро познате, догмати канони и остале ствари које су саборског карактера нису домен дијалога. Али послати поруку мира и толеранције свим народима, било које вјере да су они, јесте Божија заповјест и наредба, али и кључ успјеха живота на овим просторима. Били сте и Епископ франкфуртски и све Њемачке. Како бисте описали стање у Њемачкој и да ли би могли направити неко поређење са садашњом Епархијом? -Њемачка је огромна Земља и ни по чему се не може довести у поређење са Државом БиХ, а камоли Нашом „малом“ Епархијом. Живот је убрзан и тежак, много се ради, а вријеме које бисмо посветили Богу тамо је ускраћено. Међутим и поред тога наш народ хрли и вапи за том Земљом. Наши циљеви су другачији, а нису никако Бог, већ материјално и новац. Због тога нам и јесте такво стање у друштву. Послије неколико година проведених у Њемачкој, као Епископ свих Срба настањених горе, осјетио сам да моје срце не припада тамо већ овдје, на гробовима предака и њиховим огњиштима, на стратиштима наших светих мученика. Показавши тај лични примјер и вративши се овдје, то исто желим и свим нашим Србима у туђини, који су напустили огњишта у потрази за бољим животом, и вјерујте да боље жеље ни осјећаја од тог нема, ни за једног човјека са ових крајева, осим тога да срце његово дође тамо гдје вијековима припада. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  13. Данас је на радију Светигора емитован разговор који је колега Павле Божовић водио са мном и са мојом супругом о преводима дела Александра Шмемана у издању Шумадијске епархије Разговор: https://svetigora.com/ukljucenje-iz-mladenovca-prevodioci-radio-besjeda-oca-aleksandra-smemana-govorili-o-novom-petotomnom-izdanju/ Беседа "Отровани плод" (глас оца Александра Шмемана, са наизменичним српским преводом): https://svetigora.com/u-gospodu-smo-svi-zivi-besjeda-o-aleksandra-smemana-otrovani-plod/
  14. За посетиоце наше интернет странице, премијерно доносимо интервју у целости: Ваше Преосвештенство, помаже Бог и благословите! -Бог Вам помогао и благословио вас и читаоце нашег за духовни и пастирски рад значајног часописа! Преосвећени Владико, од најмлађег узраста осетили сте благословени призив Божји и попут Светих апостола без колебања кренули путем служења Господу и Цркви Његовој. Благословом блажене успомене Епископа осечкопољског и барањског г Лукијана уписујете Богословију Света Три јерарха у свештеној обитељи манастира Крка, у којој сте касније били професор и главни васпитач. Да ли бисте могли на почетку нашег разговора да поделите са нашим верним читалаштвом каква су Ваша сећања на живот и богоугодно делање у богословији, као и у чему је сагледан значај богословијâ у нашој Светој Цркви? -Промислом Божијим уписао сам богословију благословом блажене успомене Епископа осечкопољског и барањског г. Лукијана и то управо Богословију Света Три Јерарха у свештеној обитељи манастира Крка. Благословом Епископа и мог духовног оца, тадашњег Епископа далматинског г. Фотија замонашен сам на дан светих Козме и Дамјана у светоархангелској обитељи манастира Крка. Епископ Фотије указао ми је поверење, а могу рећи и част да будем део колектива Богословије коју сам и сам завршио. Заједно са професорима и мојом браћом богословима узео сам учешћа у духовној и материјалној обнови те светиње. У Богословији, благословом нашег ректора Епископа Фотија био сам на разним послушањима. Значај Богословије Света Три Јерарха је историјски. Значајна је како за православне Далматинце, тако исто и за Српску Цркву у целини. Нама у Републици Хрватској она улива наду у опстанак и повратак народа на своја вековна огњишта, а са другог аспекта то је најстарија српска школа којој смо недавно прославили јубилеј од 400 година постојања. Јубилеј под називом „400 година светлости“ говори нам о важности и значају коју је ова Богословија имала у бићу православног народа у Далмацији, а и шире. Значај богословија, по мом скромном мишљењу, је литургијски, али и практични. Литургијски значај сагледава се у образовању младих богослова у литургијској реалности живота наше Цркве. У Литургији се сусрећемо са живим и делатним Богом и то је суштина тог литургијско - богослужбеног значаја. Литургијско - богослужбено искуство треба бити темељ на коме се млади богослови требају учити. Управо из тог литургијског произилази и практични део у коме сазревају млади богослови, а то је послушност, јер оно изграђује смирење и покорност вољи Божјој. У томе јесте важност и мисијски карактер богословија за нашу Свету Цркву. Ученици у богословијама ће бити будући пастири стада Христовог, који требају драговољно да носе благ јарам (Јн 10, 9), да буду сведоци Васкрсења, да би кроз многе невоље и недаће пастирске службе ушли у Царство Небеско (Дап 1, 22). Драги Владико, корачајући путем равноангелног подвига, који је по речима блаженог Јеронима „лепота, најдивнији цвет, драги камен и украс Црквеˮ, васцело биће уградили сте у свештене обитељи манастирâ Крка, Оћестово и Даљска Планина. Ослањајући се на речи Светог Јована Лествичника „Светлост монасима су ангели, а светлост људима у свету су монаси“, да ли бисте нам приближили на који начин монаси подвизавајући се у манастиру доприносе мисији Цркве бивајући светила нама у свету? -Богочовечанска је реалност монашкога подвига стала управо у речи блаженог Јеронима и светог Јована Лествичника. Православни манастири су места духовне радости, васрксења, али и покајања и послушања. Монах мора да Личност Богочовека Христа учини суштином своје личности, а то се постиже Светим Тајнама Цркве кроз подвиге, веру и љубав, наду и кротост, пост и молитву, кроз братољубље и богољубље. Управо у томе је крст монаштва, у распињању себе и одрицању од своје сопствене воље. О томе нас учи и свети Јефрем Сирин: ко испуњава своју вољу тај је син ђавола, јер је непослушност велики грех монаштва. Према томе, монаштво је Цркви као со земљи. Суштина мисијског карактера монаштва је у томе да се монаси саображавају савршеној филозофији по Христу, а не овоме веку и његовој филозофији по човеку. (Кол 2, 8) Богооткривено нам о томе говори и свети апостол Павле у посланици Римљанима: Не саображавајте се овоме веку, него се преображавајте обновљењем ума свога да искуством познате шта је добра и угодна и савршена воља Божија. (Рим 12, 2) У том контексту се и сагледава мисијски карактер монаштва у свету. Благодаћу Божјом „која свагда немоћи исцељује, а недостатке допуњујеˮ хиротонисани сте 10. јуна ове године у свештени чин Епископа и устоличени у трон древне Епархије осечкопољске и барањске. Шта бисте истакли када је у питању историјат ове значајне Епархије којом богомудро управљате? -Епархијски трон на који сам ступио 10. јуна ове године датира из 15. века, а црквени живот се развија после обнове Пећке Патријаршије 1557. године за време патријарха Макарија Соколовића. У време Прве и Друге сеобе Срба патријарх Арсеније IV Шакабента и сам је столовао у Осијеку те се поред њега спомињу Стеван Метохијац и Гаврило Максимовић као епископи осечкопољске епархије. Рескриптом Карла VI 1733. године ова епархија је укинута и све црквене јединице су припојене Сремској епархији. Осјечки Срби су ово веома тешко доживели и стално су захтевали обнову, али њихов је захтев званично одбијен на Мајској скупштини у Сремским Карловцима 1848. године. Епархија је поново васпостављена одлуком Светог архијерејског Сабора 1991. године и постављен је блаженопочивши епископ Лукијан за првог епископа обновљене епархије Осечкопољске и барањске. То су најбитнији историјски моменти из живота ове Епархије у најкраћим цртама. Будући да сте најмлађи Епископ у Српској Православној Цркви, Ви сте у приступној беседи на дан хиротоније и устоличења позвали сабране око Трпезе Господње, да не презиру Вашу младост, већ да Вам свагда буду на молитвеној и свакој другој помоћи. У овом кратком периоду сведоци смо једног сагласја између Вас, повереног Вам свештенства и верног народа Божјег. Да ли то можемо разумети као одговор повереног Вам свештенства и верног народа Божјег на Ваш наведени позив из приступне беседе? -Заиста је благодат Божија која исцељује људске слабости, и крст који нам је дат не носимо сами, него је Господ увек уз нас и помаже нам да одржимо веру по речима светог апостола Павла: Добар рат ратовах, трку сврших и веру одржах. (2 Тим 4, 7-8) Светопавловско предање нас учи закону љубави кроз речи: Носите бремена један другога, и тако испуните закон Христов (Гал 6, 2), али са друге стране учи нас и томе да је дубина подвига Христовога у братској љубави. На то нас упућује сам Господ Исус Христос који је служио људима и дао свој живот за спасење творевине, указујући својим ученицима и апостолима како треба да служе свима и свима да буду све. (1 Кор 9, 22) Верујем да је благодат Светога Духа која свагда немоћи исцељује, а недостатке допуњује главни покретач пастирског дијалога повереног ми свештенства и народа Божијег. Ваше Преосвештенство, резултат наведеног сагласја међу Вама, повереног Вам свештенства и верног народа Божјег јесте, пре свега, активни литургијски живот, као и бројни мисионарски подухвати који су у овом кратком временском периоду реализовани. Шта бисте посебно нагласили када је у питању мисионарска делатност и које су то мисионарске потребе са којима сте суочени Ви као Архипастир, као и Вама поверено свештенство Цркве Божје у Епархији осечкопољској и барањској? -Из Свете Литургије треба да произилази целокупна оствареност унутрашње и спољашње мисије. Верујем да је овоме народу потребно литургијски преображај, јер се само кроз литургијско искуство може достићи пуноћа црквеног живота. Народ треба да се саображава са живом вером, да се непрестано сусреће са Христом у Светој Чаши и да обитава у тој заједници. Жива заједница Цркве није нека идеологија у низу многих идеологија, већ живо литургијско искуство у чијем догађају постајемо нова твар. (2 Кор) Неопходно је створити јединство народа, а то нас опет враћа на Литургију кроз коју то можемо остварити. Вером у васкрслог Христа ми сведочимо пуноћу јединства и љубави као свеобухватне реалности. Љубав која произилази из литургијског искуства треба да буде нашем народу путоказ, а сви ми да будемо сапутници Богу, богоносци, христоносци, светоносци, у свему требамо бити украшени заповестима Христовим, по речима светог Игњатија Богоносца. У ових пар момената бих сажео мисионарске потребе поверене Нам Епархије и народа Божијег. Преосвећени Владико, који су планови Вашег Епископског служења и управљања Црквом Божјом у повереној Вам Епархији у предстојећем периоду? -Сваки план треба да се саображава са Јеванђељем Господа нашега Исуса Христа, који нам је оставио јасан циљ ка којем треба да идемо, а циљ је задобијање Царства Небеског. Једино кроз литургијску заједницу можемо у потпуности да схватимо циљ, и да се са тим циљем саобразимо. Главни акценат мисије треба да буде човек као најсавршеније биће које се непрестано треба усавршавати у врлини, нади и љубави. Темељ пастирског рада је стварање мале Цркве - породице, јер та мала Црква треба бити дом молитве, дом љубави и језгро васпитавања деце која ће стасавати у православне хришћане. Оствареност тог плана сагледава се у вршењу заповести Божијих и јеванђелским начином односа према пастви. Једини циљ сваког хришћанина треба бити стицање светости, јер само на тај начин можемо достићи меру раста висине Христове. Литургија је центар хришћанског живота и икона Царства Божијег, у којој су испуњене речи Јеванђеља: Иштите Царства Небескога, и ово ће вам се све додати. (Мт 6, 33) У тој есхатолошкој стварности је и динамизам односа епископа и народа Божијег којим треба да се оствари Наша пастирска мисија у садашњости и будућности. Нема епископа изван црквене заједнице, а црквене заједнице нема изван Литургије. Опстанак нашег народа је управо у икономији Цркве, јер следећи примере из наше богате историје и напојени таквим искуством надамо се у благодат и милост Божју која треба да се излије на ове просторе, просторе мученичког страдања нашег народа. Наш лист Православни мисионар, званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве, ове године прославља шездесет година свог активног и непрекинутог постојања. Пред крај нашег разговора, замолио бих Вас да поделите са нама Ваш поглед на овај лист са великом традицијом? -За шири мисионарски контекст овај часопис је од неизмерне важности јер обогаћује мисијски простор наше помесне Цркве. Са великом радошћу примам информацију да овај часопис прославља шездесет година свога постојања. Православни мисионар нас увек обогаћује новим искуствима и методама у оквирима пастирске мисије. Управо из тог разлога је његова важност неизмерна за нашу Цркву, будући да нас упућује на Христа као Пастира Доброг који је Алфа и Омега, Почетак и Крај пастирске остварености. Ваше Преосвештенство, у име уредништва Православног мисионара, као и у своје лично име, благодарим што сте одвојили своје време за овај надахнути разговор. За крај бих замолио да упутите једну пастирску поуку нашем верном читалаштву. -Завршио бих овај разговор пре свега са великом захвалношћу што сам имао част и прилику да разговарамо о темама које су значајне за живот Цркве. Старац Софроније Сахаров је рекао: Христов живот је и мој живот. Та богооткривена истина на коју нас упуће старац Софроније треба бити дубоко укорењена у биће нашег народа, јер само благодаћу охристовљен народ може бити Божији народ. Са преосвећеним Владиком Херувимом разговарао: катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора Православног мисионара * Објављено у Православном мисионару, 363, бр. 5/2018 (септембар–октобар)
  15. Сестра Гаврилија, Гркиња, монахиња је и духовно чедо свима знане мати Гаврилије (1897-1992), која је позната као грчка „подвижница љубави“. Без крова над главом, без ичега свог, мати Гаврилија је постала пријатељ свету Христа ради. Многима од нас је позната кроз биографију, коју је написала монахиња Гаврилија, и која је у Грчкој доживела четрнаест издања, два издања на енглеском језику, и један превод на француски, српски и арапски језик. Поред предавања о својој духовној мајци, сестра Гаврилија је широм Грчке позната по касетама и ЦД-овима са православним дечијим песмама. Једна Гркиња је рекла: „Песме су толико добре да их сва деца и одрасли знају напамет. Човек одједном почне да их певуши док иде улицом“. Са сестром Гаврилијом и Николасом Карелосом, нашим дописником из Грчке за „Пут у Емаус“, сусрео сам се ради овог интервјуа маја 2001. године у малом атинском кафићу. Њена непосредност, топлина, спонтаност и ненаметљива мудрост у одговорима на наша питања живо су нам дочарали „подвижницу љубави“ – кроз ћерку открили смо мајку. Пут у Емаус: Можете ли нам рећи нешто о себи, и како сте упознали мати Гаврилију? Сестра Гаврилија: Што се мене тиче нисам била атеиста, али нисам одлазила у Цркву. У цркву сам одлазила око три пута годишње за велике празнике. У једном тренутку осетила сам да мој живот никуда не води. Споља гледано била сам успешна, имала сам друштвени живот, али изнутра у мени је било пусто, а знала сам да човек није рођен да би тако живео. Стога, Богу сам поставила питање, и то доста дрско: „Боже ако те има дођи одмах!“ Он се баш није појавио у делићу секунде, али је „дошао“ око недељу дана касније. Пошла сам да купим неке касете, и уместо да одем директно, кренула сам заобилазним путем. Возила сам мотор, са кацигом и чизмама, и зауставила се испред продавнице у којој су се продавале иконе, књиге и јеванђеља. Осећала сам се као неко „страно тело“, потпуно ван контекста. Ушла сам у продавницу и сви су ме погледали са чуђењем шта ћу ја ту. „Молим вас“, рекла сам, „хтела бих да купим Јеванђеље“. Жена је рекла, „Оригинал или превод?“ „Превод и оригинал“. Онда сам помислила, „што да не купим и молитвеник?“ Нисам имала појма шта је то молитва, нити сам имала представу о молитви, и било ме је срамота да покажем своје незнање, па сам рекла, „Да ли имате молитвенике?“ Она је одговорила, „Да, тамо су“, и показала ми на полицу дужине око пет метара. Било ме је стид да питам који је најбољи, па сам изабрала један са корицама које су ми се највише допале – на корици се налазила слика немачког сликара са представом Христа како клечи у Гетсиманском врту. Узела сам те две књиге и вратила се на посао – у то време сам радила у рекламној агенцији – и после посла, у пет часова вратила се кући и поцепала папир у који су биле умотане књиге. На врху је био молитвеник, и када сам погледала у корице баш тог тренутка се догодило преумљење – прекретница у мом животу. Сручила сам се на под и ридала читав сат. Била сам исцрпљена, телом, али на крају тих сат времена била сам сасвим сигурна да се изван затвореног прозора налази пет стотина хиљада милиона људи који су ме волели – ма, нису ме волели већ обожавали. Имала сам јак осећај да сам вољена. У том тренутку нисам знала шта је то љубав, да је љубав Неко, а не нешто. Устала сам са пода и то је било то. На поду је остала моја некадашња личност, а ја сам доживела обнову. То је био мој препород, и тек неколико месеци касније сам схватила да је та љубав коју сам осетила била Сам Христос, и схватила да ми не идемо ка Њему, већ да Он долази нама. Тако је ово стање трајало месец дана док нисам отишла код свештеника и почела да му говорим о свему што ми је лежало на срцу. Он ме је толико дубоко разочарао, да не могу да вам опишем. Тако сам себи рекла, „Значи такви су свештеници. Хвала Богу што нисам у животу крочила у цркву. „Тако сам заборавила на ово своје поновно рођење и да сам нова личност али сам престала да одлазим на поједина места и да убијам време како сам то раније умела. Чак сам престала и да пушим. Значи, са једне стране постојало је то велико разочарење, али нешто касније сам срела пријатеља који је био текстописац, композитор, и коме је Христос помогао. Он се дрогирао и Господ га је спасио. Месец дана после тог мог искуства, назвала сам га и рекла „Морам доћи код тебе, јер имам да ти испричам нешто предивно што је Христос учинио у мом животу“. Он је рекао: „Изволи, дођи“. Међутим, након разочарења са свештеником није било више шта да се каже. Нисам отишла. Тако је прошла читава година, и на крају је тај мој препород ишчилео, и нисам више била верник. Пропушила сам и правила глупости као и пре. Код тог другара сам ипак отишла једног дана, и у једном тренутку он је отворио Јеванђеље да прочита пасус. Најстрашније сам се досађивала, али сам угасила цигарету и саслушала до краја. На крају сам рекла: „Не знам о чему се ту ради, али што се мене тиче, одох у Индију“. Упитао ме је: „И шта ћеш у Индији?“ Рекла сам: „Да нађем учитеља. Желим неког да ме руководи у мом животу“. „Постоје учитељи и овде“. „Ма дај, не зезај ме. Овде је пустиња, нема ничег“. „Не, не, постоје учитељи. Имам једну пријатељицу која је боравила у Индији“. „У Индији? Шта је радила тамо?“ „Радила је са оболелима од лепре, она је подвижница“, рече он. „А чиме се бави?“ „Монахиња је“. „Монахиња! Шта, ја да идем код монахиње? Ниси нормалан, пролупао си. Што даље од мантије до краја живота. Завршила сам са тим“. Али ипак, сестро моја, пробудила сам се, отишла, и чим сам је угледала знала сам да је то личност коју сам чекала. Било ми је четрдесет, а чекала сам од своје двадесете године. Тада ми је помисао да будем монахиња изгледала грозоморно, али, хвала Богу, нисам устукнула. Тако, упознала сам мати Гаврилију, и више се нисам одвајала од ње. Пресудан тренутак је био, када сам морала да је оставим јер сам желела да постанем монахиња. Нисам могла да је поведем са собом у манастир, већ јој је било 96 година, а морала сам да донесем одлуку – као што наш Господ каже у Јеванђељу, да бисмо пронашли своју душу морамо је изгубити. (И тешко оном ко оде у манастир из другог. разлога Тамо се иде Христа ради, а никада због човека.) Дакле, то је моја прича. То је било 1984. године. Две године касније сам постала монахиња, али не због мати Гаврилије. Она ми никада није натурала монаштво, а само четири од њене духовне деце су постали монахиње односно монаси.
  16. У новом септембарско-октобарском 363. броју Православног мисионара, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, можете да прочитате интервју са Његовим Преосвештенством Епископом осечкопољским и барањским Херувимом. Са преосвећеним Владиком разговарао катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора Православног мисионара. За посетиоце наше интернет странице, премијерно доносимо интервју у целости: Ваше Преосвештенство, помаже Бог и благословите! -Бог Вам помогао и благословио вас и читаоце нашег за духовни и пастирски рад значајног часописа! Преосвећени Владико, од најмлађег узраста осетили сте благословени призив Божји и попут Светих апостола без колебања кренули путем служења Господу и Цркви Његовој. Благословом блажене успомене Епископа осечкопољског и барањског г Лукијана уписујете Богословију Света Три јерарха у свештеној обитељи манастира Крка, у којој сте касније били професор и главни васпитач. Да ли бисте могли на почетку нашег разговора да поделите са нашим верним читалаштвом каква су Ваша сећања на живот и богоугодно делање у богословији, као и у чему је сагледан значај богословијâ у нашој Светој Цркви? -Промислом Божијим уписао сам богословију благословом блажене успомене Епископа осечкопољског и барањског г. Лукијана и то управо Богословију Света Три Јерарха у свештеној обитељи манастира Крка. Благословом Епископа и мог духовног оца, тадашњег Епископа далматинског г. Фотија замонашен сам на дан светих Козме и Дамјана у светоархангелској обитељи манастира Крка. Епископ Фотије указао ми је поверење, а могу рећи и част да будем део колектива Богословије коју сам и сам завршио. Заједно са професорима и мојом браћом богословима узео сам учешћа у духовној и материјалној обнови те светиње. У Богословији, благословом нашег ректора Епископа Фотија био сам на разним послушањима. Значај Богословије Света Три Јерарха је историјски. Значајна је како за православне Далматинце, тако исто и за Српску Цркву у целини. Нама у Републици Хрватској она улива наду у опстанак и повратак народа на своја вековна огњишта, а са другог аспекта то је најстарија српска школа којој смо недавно прославили јубилеј од 400 година постојања. Јубилеј под називом „400 година светлости“ говори нам о важности и значају коју је ова Богословија имала у бићу православног народа у Далмацији, а и шире. Значај богословија, по мом скромном мишљењу, је литургијски, али и практични. Литургијски значај сагледава се у образовању младих богослова у литургијској реалности живота наше Цркве. У Литургији се сусрећемо са живим и делатним Богом и то је суштина тог литургијско - богослужбеног значаја. Литургијско - богослужбено искуство треба бити темељ на коме се млади богослови требају учити. Управо из тог литургијског произилази и практични део у коме сазревају млади богослови, а то је послушност, јер оно изграђује смирење и покорност вољи Божјој. У томе јесте важност и мисијски карактер богословија за нашу Свету Цркву. Ученици у богословијама ће бити будући пастири стада Христовог, који требају драговољно да носе благ јарам (Јн 10, 9), да буду сведоци Васкрсења, да би кроз многе невоље и недаће пастирске службе ушли у Царство Небеско (Дап 1, 22). Драги Владико, корачајући путем равноангелног подвига, који је по речима блаженог Јеронима „лепота, најдивнији цвет, драги камен и украс Црквеˮ, васцело биће уградили сте у свештене обитељи манастирâ Крка, Оћестово и Даљска Планина. Ослањајући се на речи Светог Јована Лествичника „Светлост монасима су ангели, а светлост људима у свету су монаси“, да ли бисте нам приближили на који начин монаси подвизавајући се у манастиру доприносе мисији Цркве бивајући светила нама у свету? -Богочовечанска је реалност монашкога подвига стала управо у речи блаженог Јеронима и светог Јована Лествичника. Православни манастири су места духовне радости, васрксења, али и покајања и послушања. Монах мора да Личност Богочовека Христа учини суштином своје личности, а то се постиже Светим Тајнама Цркве кроз подвиге, веру и љубав, наду и кротост, пост и молитву, кроз братољубље и богољубље. Управо у томе је крст монаштва, у распињању себе и одрицању од своје сопствене воље. О томе нас учи и свети Јефрем Сирин: ко испуњава своју вољу тај је син ђавола, јер је непослушност велики грех монаштва. Према томе, монаштво је Цркви као со земљи. Суштина мисијског карактера монаштва је у томе да се монаси саображавају савршеној филозофији по Христу, а не овоме веку и његовој филозофији по човеку. (Кол 2, 8) Богооткривено нам о томе говори и свети апостол Павле у посланици Римљанима: Не саображавајте се овоме веку, него се преображавајте обновљењем ума свога да искуством познате шта је добра и угодна и савршена воља Божија. (Рим 12, 2) У том контексту се и сагледава мисијски карактер монаштва у свету. Благодаћу Божјом „која свагда немоћи исцељује, а недостатке допуњујеˮ хиротонисани сте 10. јуна ове године у свештени чин Епископа и устоличени у трон древне Епархије осечкопољске и барањске. Шта бисте истакли када је у питању историјат ове значајне Епархије којом богомудро управљате? -Епархијски трон на који сам ступио 10. јуна ове године датира из 15. века, а црквени живот се развија после обнове Пећке Патријаршије 1557. године за време патријарха Макарија Соколовића. У време Прве и Друге сеобе Срба патријарх Арсеније IV Шакабента и сам је столовао у Осијеку те се поред њега спомињу Стеван Метохијац и Гаврило Максимовић као епископи осечкопољске епархије. Рескриптом Карла VI 1733. године ова епархија је укинута и све црквене јединице су припојене Сремској епархији. Осјечки Срби су ово веома тешко доживели и стално су захтевали обнову, али њихов је захтев званично одбијен на Мајској скупштини у Сремским Карловцима 1848. године. Епархија је поново васпостављена одлуком Светог архијерејског Сабора 1991. године и постављен је блаженопочивши епископ Лукијан за првог епископа обновљене епархије Осечкопољске и барањске. То су најбитнији историјски моменти из живота ове Епархије у најкраћим цртама. Будући да сте најмлађи Епископ у Српској Православној Цркви, Ви сте у приступној беседи на дан хиротоније и устоличења позвали сабране око Трпезе Господње, да не презиру Вашу младост, већ да Вам свагда буду на молитвеној и свакој другој помоћи. У овом кратком периоду сведоци смо једног сагласја између Вас, повереног Вам свештенства и верног народа Божјег. Да ли то можемо разумети као одговор повереног Вам свештенства и верног народа Божјег на Ваш наведени позив из приступне беседе? -Заиста је благодат Божија која исцељује људске слабости, и крст који нам је дат не носимо сами, него је Господ увек уз нас и помаже нам да одржимо веру по речима светог апостола Павла: Добар рат ратовах, трку сврших и веру одржах. (2 Тим 4, 7-8) Светопавловско предање нас учи закону љубави кроз речи: Носите бремена један другога, и тако испуните закон Христов (Гал 6, 2), али са друге стране учи нас и томе да је дубина подвига Христовога у братској љубави. На то нас упућује сам Господ Исус Христос који је служио људима и дао свој живот за спасење творевине, указујући својим ученицима и апостолима како треба да служе свима и свима да буду све. (1 Кор 9, 22) Верујем да је благодат Светога Духа која свагда немоћи исцељује, а недостатке допуњује главни покретач пастирског дијалога повереног ми свештенства и народа Божијег. Ваше Преосвештенство, резултат наведеног сагласја међу Вама, повереног Вам свештенства и верног народа Божјег јесте, пре свега, активни литургијски живот, као и бројни мисионарски подухвати који су у овом кратком временском периоду реализовани. Шта бисте посебно нагласили када је у питању мисионарска делатност и које су то мисионарске потребе са којима сте суочени Ви као Архипастир, као и Вама поверено свештенство Цркве Божје у Епархији осечкопољској и барањској? -Из Свете Литургије треба да произилази целокупна оствареност унутрашње и спољашње мисије. Верујем да је овоме народу потребно литургијски преображај, јер се само кроз литургијско искуство може достићи пуноћа црквеног живота. Народ треба да се саображава са живом вером, да се непрестано сусреће са Христом у Светој Чаши и да обитава у тој заједници. Жива заједница Цркве није нека идеологија у низу многих идеологија, већ живо литургијско искуство у чијем догађају постајемо нова твар. (2 Кор) Неопходно је створити јединство народа, а то нас опет враћа на Литургију кроз коју то можемо остварити. Вером у васкрслог Христа ми сведочимо пуноћу јединства и љубави као свеобухватне реалности. Љубав која произилази из литургијског искуства треба да буде нашем народу путоказ, а сви ми да будемо сапутници Богу, богоносци, христоносци, светоносци, у свему требамо бити украшени заповестима Христовим, по речима светог Игњатија Богоносца. У ових пар момената бих сажео мисионарске потребе поверене Нам Епархије и народа Божијег. Преосвећени Владико, који су планови Вашег Епископског служења и управљања Црквом Божјом у повереној Вам Епархији у предстојећем периоду? -Сваки план треба да се саображава са Јеванђељем Господа нашега Исуса Христа, који нам је оставио јасан циљ ка којем треба да идемо, а циљ је задобијање Царства Небеског. Једино кроз литургијску заједницу можемо у потпуности да схватимо циљ, и да се са тим циљем саобразимо. Главни акценат мисије треба да буде човек као најсавршеније биће које се непрестано треба усавршавати у врлини, нади и љубави. Темељ пастирског рада је стварање мале Цркве - породице, јер та мала Црква треба бити дом молитве, дом љубави и језгро васпитавања деце која ће стасавати у православне хришћане. Оствареност тог плана сагледава се у вршењу заповести Божијих и јеванђелским начином односа према пастви. Једини циљ сваког хришћанина треба бити стицање светости, јер само на тај начин можемо достићи меру раста висине Христове. Литургија је центар хришћанског живота и икона Царства Божијег, у којој су испуњене речи Јеванђеља: Иштите Царства Небескога, и ово ће вам се све додати. (Мт 6, 33) У тој есхатолошкој стварности је и динамизам односа епископа и народа Божијег којим треба да се оствари Наша пастирска мисија у садашњости и будућности. Нема епископа изван црквене заједнице, а црквене заједнице нема изван Литургије. Опстанак нашег народа је управо у икономији Цркве, јер следећи примере из наше богате историје и напојени таквим искуством надамо се у благодат и милост Божју која треба да се излије на ове просторе, просторе мученичког страдања нашег народа. Наш лист Православни мисионар, званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве, ове године прославља шездесет година свог активног и непрекинутог постојања. Пред крај нашег разговора, замолио бих Вас да поделите са нама Ваш поглед на овај лист са великом традицијом? -За шири мисионарски контекст овај часопис је од неизмерне важности јер обогаћује мисијски простор наше помесне Цркве. Са великом радошћу примам информацију да овај часопис прославља шездесет година свога постојања. Православни мисионар нас увек обогаћује новим искуствима и методама у оквирима пастирске мисије. Управо из тог разлога је његова важност неизмерна за нашу Цркву, будући да нас упућује на Христа као Пастира Доброг који је Алфа и Омега, Почетак и Крај пастирске остварености. Ваше Преосвештенство, у име уредништва Православног мисионара, као и у своје лично име, благодарим што сте одвојили своје време за овај надахнути разговор. За крај бих замолио да упутите једну пастирску поуку нашем верном читалаштву. -Завршио бих овај разговор пре свега са великом захвалношћу што сам имао част и прилику да разговарамо о темама које су значајне за живот Цркве. Старац Софроније Сахаров је рекао: Христов живот је и мој живот. Та богооткривена истина на коју нас упуће старац Софроније треба бити дубоко укорењена у биће нашег народа, јер само благодаћу охристовљен народ може бити Божији народ. Са преосвећеним Владиком Херувимом разговарао: катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора Православног мисионара * Објављено у Православном мисионару, 363, бр. 5/2018 (септембар–октобар)
  17. У новом септембарско-октобарском 363. броју Православног мисионара, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, можете да прочитате интервју са Његовим Преосвештенством Епископом осечкопољским и барањским Херувимом. Са преосвећеним Владиком разговарао катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора Православног мисионара. За посетиоце наше интернет странице, премијерно доносимо интервју у целости: Ваше Преосвештенство, помаже Бог и благословите! -Бог Вам помогао и благословио вас и читаоце нашег за духовни и пастирски рад значајног часописа! Преосвећени Владико, од најмлађег узраста осетили сте благословени призив Божји и попут Светих апостола без колебања кренули путем служења Господу и Цркви Његовој. Благословом блажене успомене Епископа осечкопољског и барањског г Лукијана уписујете Богословију Света Три јерарха у свештеној обитељи манастира Крка, у којој сте касније били професор и главни васпитач. Да ли бисте могли на почетку нашег разговора да поделите са нашим верним читалаштвом каква су Ваша сећања на живот и богоугодно делање у богословији, као и у чему је сагледан значај богословијâ у нашој Светој Цркви? -Промислом Божијим уписао сам богословију благословом блажене успомене Епископа осечкопољског и барањског г. Лукијана и то управо Богословију Света Три Јерарха у свештеној обитељи манастира Крка. Благословом Епископа и мог духовног оца, тадашњег Епископа далматинског г. Фотија замонашен сам на дан светих Козме и Дамјана у светоархангелској обитељи манастира Крка. Епископ Фотије указао ми је поверење, а могу рећи и част да будем део колектива Богословије коју сам и сам завршио. Заједно са професорима и мојом браћом богословима узео сам учешћа у духовној и материјалној обнови те светиње. У Богословији, благословом нашег ректора Епископа Фотија био сам на разним послушањима. Значај Богословије Света Три Јерарха је историјски. Значајна је како за православне Далматинце, тако исто и за Српску Цркву у целини. Нама у Републици Хрватској она улива наду у опстанак и повратак народа на своја вековна огњишта, а са другог аспекта то је најстарија српска школа којој смо недавно прославили јубилеј од 400 година постојања. Јубилеј под називом „400 година светлости“ говори нам о важности и значају коју је ова Богословија имала у бићу православног народа у Далмацији, а и шире. Значај богословија, по мом скромном мишљењу, је литургијски, али и практични. Литургијски значај сагледава се у образовању младих богослова у литургијској реалности живота наше Цркве. У Литургији се сусрећемо са живим и делатним Богом и то је суштина тог литургијско - богослужбеног значаја. Литургијско - богослужбено искуство треба бити темељ на коме се млади богослови требају учити. Управо из тог литургијског произилази и практични део у коме сазревају млади богослови, а то је послушност, јер оно изграђује смирење и покорност вољи Божјој. У томе јесте важност и мисијски карактер богословија за нашу Свету Цркву. Ученици у богословијама ће бити будући пастири стада Христовог, који требају драговољно да носе благ јарам (Јн 10, 9), да буду сведоци Васкрсења, да би кроз многе невоље и недаће пастирске службе ушли у Царство Небеско (Дап 1, 22). Драги Владико, корачајући путем равноангелног подвига, који је по речима блаженог Јеронима „лепота, најдивнији цвет, драги камен и украс Црквеˮ, васцело биће уградили сте у свештене обитељи манастирâ Крка, Оћестово и Даљска Планина. Ослањајући се на речи Светог Јована Лествичника „Светлост монасима су ангели, а светлост људима у свету су монаси“, да ли бисте нам приближили на који начин монаси подвизавајући се у манастиру доприносе мисији Цркве бивајући светила нама у свету? -Богочовечанска је реалност монашкога подвига стала управо у речи блаженог Јеронима и светог Јована Лествичника. Православни манастири су места духовне радости, васрксења, али и покајања и послушања. Монах мора да Личност Богочовека Христа учини суштином своје личности, а то се постиже Светим Тајнама Цркве кроз подвиге, веру и љубав, наду и кротост, пост и молитву, кроз братољубље и богољубље. Управо у томе је крст монаштва, у распињању себе и одрицању од своје сопствене воље. О томе нас учи и свети Јефрем Сирин: ко испуњава своју вољу тај је син ђавола, јер је непослушност велики грех монаштва. Према томе, монаштво је Цркви као со земљи. Суштина мисијског карактера монаштва је у томе да се монаси саображавају савршеној филозофији по Христу, а не овоме веку и његовој филозофији по човеку. (Кол 2, 8) Богооткривено нам о томе говори и свети апостол Павле у посланици Римљанима: Не саображавајте се овоме веку, него се преображавајте обновљењем ума свога да искуством познате шта је добра и угодна и савршена воља Божија. (Рим 12, 2) У том контексту се и сагледава мисијски карактер монаштва у свету. Благодаћу Божјом „која свагда немоћи исцељује, а недостатке допуњујеˮ хиротонисани сте 10. јуна ове године у свештени чин Епископа и устоличени у трон древне Епархије осечкопољске и барањске. Шта бисте истакли када је у питању историјат ове значајне Епархије којом богомудро управљате? -Епархијски трон на који сам ступио 10. јуна ове године датира из 15. века, а црквени живот се развија после обнове Пећке Патријаршије 1557. године за време патријарха Макарија Соколовића. У време Прве и Друге сеобе Срба патријарх Арсеније IV Шакабента и сам је столовао у Осијеку те се поред њега спомињу Стеван Метохијац и Гаврило Максимовић као епископи осечкопољске епархије. Рескриптом Карла VI 1733. године ова епархија је укинута и све црквене јединице су припојене Сремској епархији. Осјечки Срби су ово веома тешко доживели и стално су захтевали обнову, али њихов је захтев званично одбијен на Мајској скупштини у Сремским Карловцима 1848. године. Епархија је поново васпостављена одлуком Светог архијерејског Сабора 1991. године и постављен је блаженопочивши епископ Лукијан за првог епископа обновљене епархије Осечкопољске и барањске. То су најбитнији историјски моменти из живота ове Епархије у најкраћим цртама. Будући да сте најмлађи Епископ у Српској Православној Цркви, Ви сте у приступној беседи на дан хиротоније и устоличења позвали сабране око Трпезе Господње, да не презиру Вашу младост, већ да Вам свагда буду на молитвеној и свакој другој помоћи. У овом кратком периоду сведоци смо једног сагласја између Вас, повереног Вам свештенства и верног народа Божјег. Да ли то можемо разумети као одговор повереног Вам свештенства и верног народа Божјег на Ваш наведени позив из приступне беседе? -Заиста је благодат Божија која исцељује људске слабости, и крст који нам је дат не носимо сами, него је Господ увек уз нас и помаже нам да одржимо веру по речима светог апостола Павла: Добар рат ратовах, трку сврших и веру одржах. (2 Тим 4, 7-8) Светопавловско предање нас учи закону љубави кроз речи: Носите бремена један другога, и тако испуните закон Христов (Гал 6, 2), али са друге стране учи нас и томе да је дубина подвига Христовога у братској љубави. На то нас упућује сам Господ Исус Христос који је служио људима и дао свој живот за спасење творевине, указујући својим ученицима и апостолима како треба да служе свима и свима да буду све. (1 Кор 9, 22) Верујем да је благодат Светога Духа која свагда немоћи исцељује, а недостатке допуњује главни покретач пастирског дијалога повереног ми свештенства и народа Божијег. Ваше Преосвештенство, резултат наведеног сагласја међу Вама, повереног Вам свештенства и верног народа Божјег јесте, пре свега, активни литургијски живот, као и бројни мисионарски подухвати који су у овом кратком временском периоду реализовани. Шта бисте посебно нагласили када је у питању мисионарска делатност и које су то мисионарске потребе са којима сте суочени Ви као Архипастир, као и Вама поверено свештенство Цркве Божје у Епархији осечкопољској и барањској? -Из Свете Литургије треба да произилази целокупна оствареност унутрашње и спољашње мисије. Верујем да је овоме народу потребно литургијски преображај, јер се само кроз литургијско искуство може достићи пуноћа црквеног живота. Народ треба да се саображава са живом вером, да се непрестано сусреће са Христом у Светој Чаши и да обитава у тој заједници. Жива заједница Цркве није нека идеологија у низу многих идеологија, већ живо литургијско искуство у чијем догађају постајемо нова твар. (2 Кор) Неопходно је створити јединство народа, а то нас опет враћа на Литургију кроз коју то можемо остварити. Вером у васкрслог Христа ми сведочимо пуноћу јединства и љубави као свеобухватне реалности. Љубав која произилази из литургијског искуства треба да буде нашем народу путоказ, а сви ми да будемо сапутници Богу, богоносци, христоносци, светоносци, у свему требамо бити украшени заповестима Христовим, по речима светог Игњатија Богоносца. У ових пар момената бих сажео мисионарске потребе поверене Нам Епархије и народа Божијег. Преосвећени Владико, који су планови Вашег Епископског служења и управљања Црквом Божјом у повереној Вам Епархији у предстојећем периоду? -Сваки план треба да се саображава са Јеванђељем Господа нашега Исуса Христа, који нам је оставио јасан циљ ка којем треба да идемо, а циљ је задобијање Царства Небеског. Једино кроз литургијску заједницу можемо у потпуности да схватимо циљ, и да се са тим циљем саобразимо. Главни акценат мисије треба да буде човек као најсавршеније биће које се непрестано треба усавршавати у врлини, нади и љубави. Темељ пастирског рада је стварање мале Цркве - породице, јер та мала Црква треба бити дом молитве, дом љубави и језгро васпитавања деце која ће стасавати у православне хришћане. Оствареност тог плана сагледава се у вршењу заповести Божијих и јеванђелским начином односа према пастви. Једини циљ сваког хришћанина треба бити стицање светости, јер само на тај начин можемо достићи меру раста висине Христове. Литургија је центар хришћанског живота и икона Царства Божијег, у којој су испуњене речи Јеванђеља: Иштите Царства Небескога, и ово ће вам се све додати. (Мт 6, 33) У тој есхатолошкој стварности је и динамизам односа епископа и народа Божијег којим треба да се оствари Наша пастирска мисија у садашњости и будућности. Нема епископа изван црквене заједнице, а црквене заједнице нема изван Литургије. Опстанак нашег народа је управо у икономији Цркве, јер следећи примере из наше богате историје и напојени таквим искуством надамо се у благодат и милост Божју која треба да се излије на ове просторе, просторе мученичког страдања нашег народа. Наш лист Православни мисионар, званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве, ове године прославља шездесет година свог активног и непрекинутог постојања. Пред крај нашег разговора, замолио бих Вас да поделите са нама Ваш поглед на овај лист са великом традицијом? -За шири мисионарски контекст овај часопис је од неизмерне важности јер обогаћује мисијски простор наше помесне Цркве. Са великом радошћу примам информацију да овај часопис прославља шездесет година свога постојања. Православни мисионар нас увек обогаћује новим искуствима и методама у оквирима пастирске мисије. Управо из тог разлога је његова важност неизмерна за нашу Цркву, будући да нас упућује на Христа као Пастира Доброг који је Алфа и Омега, Почетак и Крај пастирске остварености. Ваше Преосвештенство, у име уредништва Православног мисионара, као и у своје лично име, благодарим што сте одвојили своје време за овај надахнути разговор. За крај бих замолио да упутите једну пастирску поуку нашем верном читалаштву. -Завршио бих овај разговор пре свега са великом захвалношћу што сам имао част и прилику да разговарамо о темама које су значајне за живот Цркве. Старац Софроније Сахаров је рекао: Христов живот је и мој живот. Та богооткривена истина на коју нас упуће старац Софроније треба бити дубоко укорењена у биће нашег народа, јер само благодаћу охристовљен народ може бити Божији народ. Са преосвећеним Владиком Херувимом разговарао: катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора Православног мисионара * Објављено у Православном мисионару, 363, бр. 5/2018 (септембар–октобар) View full Странице
  18. 1. Да ли је цео православни свет у опасности, како упозорава Свети Синод Руске Православне Цркве, после одлуке Светог Синода Васељенске Патријаршије о постављењу двојице „егзарха” за Кијев? Да ли та опасност, уствари, већ постаје стварност јер се у истом саопштењу Светог Синода Руске Православне цркве констатује и да је „процес према изјавама Васељенског Патријарха неповратан и биће настављен”? У вашем питању је делимично дат и одговор. Заиста, први пут у историји Православне Цркве над њом се надвија реална опасност од новог великог раскола, овог пута не између хришћанског Истока и Запада него унутар самог Истока. Ако би дошло до тога, – а ја се надам да, упркос свему, неће доћи, – то би био већи и тежи раскол од свих претходних у историји Цркве, квантитативно већи и од раскола из 1054. године, с обзиром на данашњу бројност помесних Православних Цркава и њихову раширеност у свету. Морам, узгред и укратко, да разјасним појаву двојице цариградских „егзараха” у Кијеву. Они, наиме, нису тамо постављени него послани на неко време, у конкретној мисији спровођења плана о додељивању аутокефалије украјинским расколницима више боја и врста, а против воље законите, канонске Цркве у Украјини, једине која у тој земљи јесте Православна Црква, призната од свих Цркава, почев од Цариградске Патријаршије. Реч егзарх има разна значења у разним контекстима, али овде значи просто изасланик, легат, представник. Да бисмо разумели о чему се ту ради, морамо замислити ову слику: у Скопље долази делегација са обалâ Босфора да испита модус и процедуру додељивања аутокефалије тамошњој Цркви која је у расколу са свим Црквама, укључујући, на првом месту, саму Цариградску Патријаршију, а ћутке заобилази канонску Цркву и њеног поглавара, архиепископа Јована, иначе јединог којега признају сви, па и споменута делегација и они који су је послали. Могуће је замислити и још већи оксиморон: слична делегација стиже на Цетиње, ту се настањује на неко време и почиње да разрађује процедуру давања аутокефалије Мирашу Дедеићу (самозваном Михаилу) и његовој расколничкој секти, иако га је претходно сама Цариградска Патријаршија рашчинила због његових канонских преступа, док законити епископ, митрополит Амфилохије, добро познат и у самом Цариграду и у православном свету уопште, не бива удостојен ни посете и поздрава, а о читавој „миротворној” и „ујединитељској” операцији сазнаје из новина и са малог екрана. Ви на крају питате да ли је процес у Кијеву неповратан. И ја знам за такве изјаве, али сматрам да у историји нема неповратних процеса, чак ни када су окончани, акамоли када су у току и тек треба да буду окончани. Понављам: надам се у Бога, заједно са огромном већином православних хришћана широм света, да Цариградска Патријаршија, историјски гледано Мати свих словенских Цркава, неће прећи фатални Рубикон и да ће светињу јединства Цркве ставити изнад овоземаљских „примата”, антагонизама, интересâ, утицајâ... 2. Да ли ће се Српска Православна Црква на било који начин одредити према овим догађајима и одлукама везаним за Украјину? Многи медији већ „лицитирају“ на чију ће страну стати Српска Црква: Москве или Цариграда... Медијско лицитирање је лишено смисла. Српска Православна Црква не прихвата постојање два различита – притом завађена – Православља, једног „фанариотског”, а другог „московског”, већ верује у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Христову Цркву. Стога она чини све што може у служби јединства Цркве, односно мира и љубави међу помесним Црквама, и не опредељује се на начин који је присутан, па, можда, и једини могућ у сфери политике, идеологије и такозваних интереса. Укратко: нисмо за Москву него за пуно поштовање вековног канонског поретка и нисмо против Цариграда него против сваке иницијативе која би, чак независно од добрих намера, сигурно изазвала још теже потресе и поделе од оних које већ имамо. Наш циљ јесте – заувек истерати злог духа из нашега Дома у који се незван уселио, а не и нехотице очистити и украсити наш Дом да би се у њега уселило седам других злих духова, горих од њега (сравни Мат. 12, 43 – 45 и Лук. 11, 24 – 26). 3. Колико је остварив позив Светог Синода Руске Православне Цркве да поглавари помесних православних Цркава иницирају братску свеправославну расправу о црквеној ситуацији у Украјини? Да ли се у Српској Цркви разматра овај позив и да ли сте у контакту са другим помесним Православним Црквама у вези са тим? Свеправославно саветовање на ову тему није могуће зато што такво саветовање сазива Васељенски Патријарх као предстојатељ Цркве која је прва по части и рангу, а он сада заступа тезу да има право да сâм, без учешћа осталих сестринских Цркава, само са својим Синодом, решава проблеме ма где у Православљу, без обзира на јурисдикцију и ставове аутокефалних Цркава (лично, уверен сам да ту тезу неће прихватити ни једна једина Православна Црква). Такво саветовање, по мени, није ни потребно јер сви православни патријарси и Синоди, па и шира јавност у православној васељени, знају о чему се ради, што на основу службених разговора са делегацијама како Цариградске тако и Московске Патријаршије што на основу општедоступних информација. 4. Ако неканонске црквене структуре у Украјини на овај начин добију аутокефалност, постоји ли могућност да се слично догоди и у Македонији, где такође постоје канонска Црква и непризнате структуре? Знам да знате шта значи скраћеница ЕПП: економско-пропагандни програм. Али да ли знате шта значи АПП? Ево шта: ако прође, прође. Овде важи АПП: ако тако нешто прође у Украјини (а не може да прође, осим са несагледивим последицама), проћи ће не само у Македонији (сад већ ваљда „Северној”) него и у Црној Гори, Абхазији и где год наручиоци и извршиоци замисле, чак, можда, и у Грчкој. Молим се Богу и позивам ваше читаоце православне вероисповести да се и они моле Богу да нас сачува од таквог искушења. Извор: Српска Православна Црква / Политика
×
×
  • Create New...