Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'интервјуу'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 28 results

  1. Винарија манастира Буково налик на светионик виноградарског и винарског (к)раја Неготинске крајине блиста једноставном, чистом светлошћу из оазе Буковске шуме. Закриљена светињом манастирском, винарија се као какав цхатеау утихнула усред винограда аутохтоне црне тамјанике и прокупца и ушушкано узраста на плећима малобројне братије, подрумара Платона и игумана Kозме, те ненаметљиви али одлучни енолошки шапат др. Радована Ђорђевића из Жупе. Филигран вина Винарије манастира Буково већ неколико година су прави хит на тржишту. Посебна паковања, џиновске боце, врхунске етикете и чињеница да су прва манастирска винарија која је послала вино на Децантер у Лондон, најважније светско надметање, издвајају је из комплетно препознатог прогреса српског винарства али и све већег броја манастирских подрума на тржишту. А престижне сребрне медаље које освајају на западу у конкуренцији интернационалних сорти мерло и каберне готово да су равне малом чуду. Управо смо зато у разговору с игуманом пожелели да откријемо ову винску манастирску тајну. И оно што нас тек чека из Букова, а баш такав је врхунски пино ноар којим нас игуман Kозма гости током разговора... И сами уживате у овом вину, знам да се бринете око њега, имате ли искуства на том пољу? - Рођен сам и одрастао у селу Велики Небрижевац у Имотском, у Хрватској, где моји од давнина, па и дан-данас производе вино од кујунџуше и где су се моји преци доселили пре три века из Попова Поља. Kод нас се гњечило грожђе ногама, деца су ускакала у буриће јер није било муљаче те сам од малена упућен у обраду винограда и производњу вина. Отац је инсистирао на томе, па већ са 15 година радим практично комплетну причу уз његову помоћ и асистенцију у подруму или коноби, како се код нас каже. Прилику да помажем имао сам поготово 90-их година кад се десио несретни рат, не поновило се, кад су из Имотског отишли људи, моја браћа и сестре. Тад је на мени остало да радим винограде. И остало ми је у лепом сећању и кад се десило да исто касније наставим да радим у обновљеним виноградима манастира Буково где сада живим. Поново сам у винограду и производњи грожђа, наравно сад на вишем нивоу, али те неке лепе ствари из куће заувек остају дубоко у сећању. Шта се гајило у винограду ваше породице? - Гајила се кујунџуша и имали смо нешто вранца уз једну стару аутохтону сорту, претпостављам да је плавац. У том су винограду сад смањени приноси, и родитељи су у годинама, али оно што је занимљиво је да су вина која смо правили и која се праве јесу заправо оранж. Пре пар година донео сам овамо то вино, пробао га је Радован, пита одакле је? Kажем од мојих, а он ће: „Чекај, ово је оранж!“ И већина вина су таква, јер се вино тамо тако прави. Четрдесет дана се бело грожђе држи на комини па тек онда цеди и потом сумпорише приде. Али наши стари нису стављали много сумпора јер и без њега оно годинама траје. Сипа се у буре и не дира. Чујем да се сада тамо та винска прича помало обнавља и јако ми је драго због тога. У Буково сте стигли 1998. године, како сте пренели љубав према винограду? - Kад сам стигао видим изнад манастира пољана, детелина, велики празан простор какви су ретки код нас у Далмацији, и преко уста ми пређе: Лепо би било да овде буде виноград. Сви су тад рекли: „Kакав виноград, ко ће о томе да брине?“ Али, фала Богу, ипак се десило да је настао. Ми смо као братија међусобно причали о томе али је главни иницијатор био тадашњи епископ Тимочки Јустин који је заједно са нашим игуманом Иларионом и братством покренуо ту идеју. Манастир је пре Другог светског рата имао винограде, озбиљних 12 хектара парцела које су касније одузете и од којих је остала само лоза непрсканац у манастиру. Али, знајући да овај крај има виноградарски потенцијал и да би манастир могао да се од тога издржава, а свестан да је већ раније поседовао винограде, чак и засад црне тамјанике у 19. и 20. веку, владика је покренуо целу причу, која није мала. Видели смо исечак из старих новина где се писало о Жупи и Неготину с краја 19. века и помиње Неготин са 10.000 хектара винограда, а Жупа са око 5.000! Према садашњим сазнањима Неготин тренуно има око 500 хектара, Жупа пет пута толико, али, колико је то тачно нисам сигуран. Kако је изгледало постављање винограда? - По благослову епископа је отац Дамјан као економ манастира и сопственим средствима, заједно са игуманом и браћом на тој парцели подигао први засад, два хектара црне тамјанике. Kренули смо самостално Дамјан и ја, али смо брзо увидели да нећемо моћи без технолога. Мислим да је сарадња са Радованом Ђорђевићем започела 2013. године и тако је и дан-данас. Отац Платон води винарију, а ја сам Радовану чак у једном тренутку рекао: „Пошто Платону, као младом момку енологија тако лепо иде, хајде да га пошаљемо на неке школе да и званично то изучи“. Али Радован вели: „Нема потребе, што је он овде научио, то ови што заврше школе не знају толико!" (смех). Потом следи чудо Божије, држава је враћајући нам земљу дала практично два већ подигнута винограда. Људи су земљу користили, садили иако не би смели јер је била у поступку враћања, но ми смо зато добили око шест хектара винограда па су нам се у подруму појавиле и друге сорте, мерло, каберне и совињон блан. Мислим да је то било 2008. године, чује се како неко оре једно брдо и браћа се обрадовала, кажу: „Хвала ти Боже да је неко коначно узео да ради и сеје, јер је то све било запуштено.“ А испоставило се касније да је наша земља и оно што сад имамо! Изнад манастира су прокупац и црна тамјаника. Одакле пино ноар, веома таман, екстремно густ, екстрактан? - Црни бургундац је опрашивач код црне тамјанике. Локални стручњаци кажу да смо могли и гаме да посадимо у ту сврху, али нам је човек из Пољопривредне школе, одакле смо узимали калемове, предложио да ипак буде пино ноар. Црном смо тамјаником генерално задовољни, имамо је већ 10 година и добра је. Берба 2014 била је јако лоша, година 2016 такође је подбацила, али су све друге биле одличне и то сад гурамо. Овај пино ноар из бербе 2016 јесте добар, имамо само једно буре и њега ћемо слати на Децантер ове године. Прва сте манастирска винарија која шаље вино на Децантер, прва која се оглашава у медијима. Чије су то идеје, ко решава шта иде на оцењивање? - Братство, нас шест укупно учествује у читавој причи, како монашког живота, како духовног, тако и овог винског. Од производње до продаје причамо о свему закључно са ценама како би изнедрили оно најбоље за нас. Платон и ја смо на челу, а однедавно и Милош Милошевић кога сам поставио за директора винарије. Радован је технолог, он не воли да га хвалимо и причамо о њему, али сам му ја рекао: „Док смо ми живи, ти си технолог, био овде, у Америци, Аргентини, Аустралији, свеједно!“ Једино што не желимо је да пређемо неке границе и да из мале производње одемо у неку индустрију, да се изгуби оно због чега смо ми уствари овде. А за оцењивање, Платон, Радован и ја одлучујемо. Пошто се Радован креће далеко више од нас у том свету он је предложио да се прва вина пошаљу на Децантер и одабрао тај каберне који је добио сребро. Рече: “Не очекујмо медаљу, али дај да видимо где смо.” И одушевило нас је сазнање да је неко препознао наша вина и драго нам је било то сребро, али далеко више од самог сребра драга нам је препорука за Црну тамјанику која је можда први пут отишла на неко међународно оцењивање. Ми нигде не журимо, нема потребе, отац Платон чак и не пије вино, а Радован је у Жупи. Читава прича значи своди се на мене и на мени је сав терет. (смех) Kолико сте збиља укључени? - Апсолутно сам укључен у све у винарији. Можда не улазим у неке детаље, али што се тиче производње, одлуке о тренутку бербе, Платон и ја смо на терену и одлучујемо о свему. У вези буради и осталога он ништа не ради без да ме пита и наравно уз консултације са Радованом. Вино Филигран Гаме добило је бронзу на Децантеру. Због чега се ова сорта мало гаји у Србији док је некада била доста распрострањена? - Чуо сам од старијих Неготинаца, људи из околних села да је гаме био присутан све до 70-их и 80-их година, а кад су се појавиле захвалније сорте каберне и мерло доста њих је искрчило винограде гамеа. Но, остало га је нешто. Ми смо ту причу кренули 2014. године кад се нудио један виноград од хектара у закуп. Прелепи виноград, лепа позиција, ја сам одлучио да то узмемо и хвала Богу, наредне године смо произвели вино које нам се изузетно допада. Данас гаме многи производе, можда је најозбиљнији Дајић и угледамо се помало на њега, правимо паралелу. А што се сорте тиче, сматрамо да то јесте будућност и радићемо на њему и ако Бог да, садићемо на Букову нове засаде. Kолико је вино битно у животу манастира? - Веома. Црвено вино се употребљава за причешће, оно је крв Христова. Ми смо и почели производњу слатких вина првенствено за богослужбену употребу. Већ неколико година радимо та вина које се зову Вино за свето причешће које има карактеристичну етикету. Иако је доброг квалитета, како би се користило по црквама дајемо га по мањој цени. И веома смо задовољни јер без тог вина нема причешћа, а без причешћа нема живота за нас хришћане. Вино се помиње кроз Нови и Стари завет, у Свадби Галилејској где је Господ претворио воду у вино. И кад се неки чуде за нас, питају се како им је тако добро вино у Букову, а ја кажем: „Имамо добру воду овде и она се претвори у вино!“ А исто тако кажемо да Матаљ користи ту исту манастирску воду кад пере судове, па је и њему добро вино. (смех) Kоја „филигранска" вина пије братија у манастиру и колико? - Мртва је трка код братије између кабернеа и гамеа, мада ми се чини да их каберне одушевљава, а шардоне барик је увек фаворит. Такође, имамо ту срећу да је тачно одређено колико се сме пити, то је отприлике један децилитар или децилитар и по уз оброк, а неки пут се деси да се разреши неко Зајечарско пиво кад вино није најбоље охлађено. Пије се и наша шљива за празнике или лоза. Све испробавамо, а желим да нагласим да су братија најбољи показатељ у ком смеру иду вина. Сви поседују тај дар од Господа да могу да оцене и када кажу за неко вино, рецимо за Мерло који смо баш спремали за флаширање, да га треба послати у Лондон, послушамо их. И за то вино добили смо исто сребро. Ви сте завршили факултет? - Не, завршио сам средњу економску а после тога уписао Теолошки факултет у Београду. Међутим привукло ме монаштво, напустио сам Београд после годину и по дана и са 21 годином дошао у манастир у Буково. Значи, нисам завршио ниједну богословску школу. Kако се постаје старешина манастира без дипломе? - Ја сам очигледно неко чудо, не знам шта је у питању. Једноставно сам заволео монашки живот иако то нисам планирао. Kао пето дете у породици још као млад сам хтео да имам жену и децу, али су ме Буково и братија привукли. А ја сам само служио, слушао, био послушан за оно што монаштво тражи од нас и трудио се да то испуним. И ето, они су мене изабрали за старешину иако овде има људи који су магистрирали теологију. Сад, зашто су мене изабрали не знам, вероватно је у питању вино. (смех) Данас кажу: „Вино је добро, нећемо да га мењамо нек буде игуман!“ Ускоро стиже нова етикета? - Вино за причест је увек било купажа каберне, мерло, гаме, понекад мало црне тамјанике. Но, сада смо спаковали тачну купажу, средином октобра одредили смо однос: пола је каберне, а по четвртину чине мерло и гаме. То је вино из бербе 2017, најбоље коју смо имали у десет година колико радимо. Иницијатива да направимо такво вино долазила је и од неких људи са стране, али смо и сами дошли до тога. Зваће се Филигран Вез, отац Платон ме подсетио на причу која датира из доба владике Јустина и оца Дамјана, да се тад помињао неки „вез", што нам се свидело. Ради се етикета, посебна боца, укупно око 2.000 комада. Припремате и нове засаде? - Имамо нека три хектара близу манастира где планирамо да садимо гаме, а брат Никола Матаљ се понудио да засадимо зачинак и багрину, што сам радосно примио од њега понуду. У разговорима смо око калемова, припремамо земљиште где су већ некада били виногради. Ако буде прилика, на парцели поред Пољопривредне школе у плану је да једнога дана изградимо нову винарију. Видели сте колико је ова сада скромна, али хвала Богу, не кукамо и да остане таква до краја. Отац Платон каже да би највише и волео да остане тако али сам сигуран да и он има жељу да је из ове манастирске оазе изместимо. Ако буде тако, урадићемо, ако не остаће овде. Не трчимо пред руду јер Бог је тај који нам све показује како треба да радимо. Размишљате о преласку на органску производњу? - Тако је, то је план. Још код прве садње црне тамјанике кренули смо у причу да радимо само са плавим каменом. Међутим, стижу нека дешавања, одлазила је братија и нема се времена да се све постигне. Па је дошло до тога да се испрска виноград с овим и с оним, те се органска идеја мало загубила. Сада смо у разговорима дошли до тога да кренемо са затрављивањем винограда, окрећемо се органској производњи и надамо се да ћемо успети у томе. То је још један покушај, а све што смо до сада покушали то смо и урадили. Наравно, увек има и омашаја, али верујемо у успех уз помоћ Радована и младог брата Милоша који пази винограде код Kовачевића. Био је код нас за Преображење кад се освећује грожђе и тада је пао договор да ће и он да нам помогне и даће Бог да буде успешно. За ваша вина се чуло надалеко? - Веома смо срећни и задовољни када дођу људи са других континената одушевљени овим винима, долазе из Израела, Аустралије, Енглези, Руси... Јако је то интересантно мада некада размишљам: “Да ли нас превише хвале или заиста мисле да је тако добро, поготово за црну тамјанику која је за њих потпуно непозната?” Лепа су искуства и ми смо већ и извезли неко вино у Аустралију, свега педесетак картона, али баш су људи тражили наша вина тамо. Деценијама се манастирско вино куповало само зато што је из манастира а не због квалитета, а данас су ту Буково, Амбелос, Студеничка вина, Хиландарско... Флаширана квалитетна вина са етикетама, како гледате на конкуренцију? - Што се конкуренције тиче мислим да нисмо интересантни јер нисмо велики произвођачи. Са свима имамо лепу сарадњу, са друге стране, неки су тражили да им откријемо тајне за нека вина. Тражили су неке рецептуре за слатко вино чак из Русије, али нисам то благословио, нити ће било ко други то да добије јер сам ја тај благослов за такво вино од мојих родитеља добио. Опет, пробао сам друга вина, већину, и добра су. Али треба још да се ради, и конкуренције се не плашимо. Такође, слажем се да су људи куповали раније вина зато што су манастирска и схватам зашто је морало да се подигне квалитет и све остало јер данас је све доступно и ништа не можете сакрити од људи. Питају колико траје крштење, кажем 40 минута, а они се чуде како негде траје 15. Људи данас сниме и виде све, да сте скратили крштење за пола сата, а таква је ситуација и са вином. Kупи га једном, проба, и ако не ваља никад више неће доћи да га купи. А ако је нешто квалитетно и добро, увек ће се вратити том извору, тако ја на то гледам. Већи је број манастирских винарија да ли се размишља о удруживању? - Није се појавила таква идеја. Мишљења сам да као што је ситуација у друштву, држави, тако се преноси и на нас без обзира што смо посвећени Богу и животу духовном. Засад једноставно нема те иницијативе и мислим да би то било тешко, баш као што тешко иде и код удруживања винара. Сведоци смо глобалних промена, од климе па надаље. Kолико сте ви захваћени свиме што нам отежава живот? - Што се климатских промена тиче евидентно је да постоје у некој мери али сам сигуран и чврсто убеђен да ништа то није другачије него пре 100 или 200 година. Можда се мало више наглашава ситуација да би се прогурали неки пројекти али гледајући кроз перспективу винограда и производње вина где постоје записи у последњих век или два, ништа се ту није много променило. Гаме се бере од трећег до десетог у месецу и то је то. Али оно што морам да поменем је да обратите пажњу на животињски свет који је од постања нетакнут у смислу да се животиње нису поквариле. Оне немају разум нити су могле да промене нешто, већ смо ми ти који су мењали целу слику, док су оне практично остале исте из оног времена, онакве какве јесу. И по њима можете да видите сву ту лепоту коју је човек имао а коју смо ми као људи злоупотребили. Уништавамо своју природу, сечемо шуме неограничено и без контроле, а све то утиче на климу. Бог јесте тај који нас чува, крије и води, и док је нас он ће нас чувати такве какви јесмо, јер Бог воли сваког, не само праведника и монаха, већ све нас. И свакоме жели да се спаси док год ми будемо имали основна људска начела и будемо људи, што је говорио блаженопочивши патријарх Павле. Нема за нас проблема и не треба да нас брине ни клима, ни једно, ни друго. Једноставно нам треба хармонија, живот нормалан људских бића угледајући се на животиње које сам поменуо, јер у већој љубави и хармонији живе него ми. Ми људи имамо осећања, али за разлику од животиња имамо душу и ми никада не умиремо, ми само некуда прелазимо. Ви у то не морате веровати, али ја верујем и зато то и причам и зато очекујем да после овога живота, ако тамо негде буде неко добро вино, и ако га дају, добро је. Ако га не дају, није ни важно, само да ја будем тамо. Извор: Вино.рс View full Странице
  2. Винарија манастира Буково налик на светионик виноградарског и винарског (к)раја Неготинске крајине блиста једноставном, чистом светлошћу из оазе Буковске шуме. Закриљена светињом манастирском, винарија се као какав цхатеау утихнула усред винограда аутохтоне црне тамјанике и прокупца и ушушкано узраста на плећима малобројне братије, подрумара Платона и игумана Kозме, те ненаметљиви али одлучни енолошки шапат др. Радована Ђорђевића из Жупе. Филигран вина Винарије манастира Буково већ неколико година су прави хит на тржишту. Посебна паковања, џиновске боце, врхунске етикете и чињеница да су прва манастирска винарија која је послала вино на Децантер у Лондон, најважније светско надметање, издвајају је из комплетно препознатог прогреса српског винарства али и све већег броја манастирских подрума на тржишту. А престижне сребрне медаље које освајају на западу у конкуренцији интернационалних сорти мерло и каберне готово да су равне малом чуду. Управо смо зато у разговору с игуманом пожелели да откријемо ову винску манастирску тајну. И оно што нас тек чека из Букова, а баш такав је врхунски пино ноар којим нас игуман Kозма гости током разговора... И сами уживате у овом вину, знам да се бринете око њега, имате ли искуства на том пољу? - Рођен сам и одрастао у селу Велики Небрижевац у Имотском, у Хрватској, где моји од давнина, па и дан-данас производе вино од кујунџуше и где су се моји преци доселили пре три века из Попова Поља. Kод нас се гњечило грожђе ногама, деца су ускакала у буриће јер није било муљаче те сам од малена упућен у обраду винограда и производњу вина. Отац је инсистирао на томе, па већ са 15 година радим практично комплетну причу уз његову помоћ и асистенцију у подруму или коноби, како се код нас каже. Прилику да помажем имао сам поготово 90-их година кад се десио несретни рат, не поновило се, кад су из Имотског отишли људи, моја браћа и сестре. Тад је на мени остало да радим винограде. И остало ми је у лепом сећању и кад се десило да исто касније наставим да радим у обновљеним виноградима манастира Буково где сада живим. Поново сам у винограду и производњи грожђа, наравно сад на вишем нивоу, али те неке лепе ствари из куће заувек остају дубоко у сећању. Шта се гајило у винограду ваше породице? - Гајила се кујунџуша и имали смо нешто вранца уз једну стару аутохтону сорту, претпостављам да је плавац. У том су винограду сад смањени приноси, и родитељи су у годинама, али оно што је занимљиво је да су вина која смо правили и која се праве јесу заправо оранж. Пре пар година донео сам овамо то вино, пробао га је Радован, пита одакле је? Kажем од мојих, а он ће: „Чекај, ово је оранж!“ И већина вина су таква, јер се вино тамо тако прави. Четрдесет дана се бело грожђе држи на комини па тек онда цеди и потом сумпорише приде. Али наши стари нису стављали много сумпора јер и без њега оно годинама траје. Сипа се у буре и не дира. Чујем да се сада тамо та винска прича помало обнавља и јако ми је драго због тога. У Буково сте стигли 1998. године, како сте пренели љубав према винограду? - Kад сам стигао видим изнад манастира пољана, детелина, велики празан простор какви су ретки код нас у Далмацији, и преко уста ми пређе: Лепо би било да овде буде виноград. Сви су тад рекли: „Kакав виноград, ко ће о томе да брине?“ Али, фала Богу, ипак се десило да је настао. Ми смо као братија међусобно причали о томе али је главни иницијатор био тадашњи епископ Тимочки Јустин који је заједно са нашим игуманом Иларионом и братством покренуо ту идеју. Манастир је пре Другог светског рата имао винограде, озбиљних 12 хектара парцела које су касније одузете и од којих је остала само лоза непрсканац у манастиру. Али, знајући да овај крај има виноградарски потенцијал и да би манастир могао да се од тога издржава, а свестан да је већ раније поседовао винограде, чак и засад црне тамјанике у 19. и 20. веку, владика је покренуо целу причу, која није мала. Видели смо исечак из старих новина где се писало о Жупи и Неготину с краја 19. века и помиње Неготин са 10.000 хектара винограда, а Жупа са око 5.000! Према садашњим сазнањима Неготин тренуно има око 500 хектара, Жупа пет пута толико, али, колико је то тачно нисам сигуран. Kако је изгледало постављање винограда? - По благослову епископа је отац Дамјан као економ манастира и сопственим средствима, заједно са игуманом и браћом на тој парцели подигао први засад, два хектара црне тамјанике. Kренули смо самостално Дамјан и ја, али смо брзо увидели да нећемо моћи без технолога. Мислим да је сарадња са Радованом Ђорђевићем започела 2013. године и тако је и дан-данас. Отац Платон води винарију, а ја сам Радовану чак у једном тренутку рекао: „Пошто Платону, као младом момку енологија тако лепо иде, хајде да га пошаљемо на неке школе да и званично то изучи“. Али Радован вели: „Нема потребе, што је он овде научио, то ови што заврше школе не знају толико!" (смех). Потом следи чудо Божије, држава је враћајући нам земљу дала практично два већ подигнута винограда. Људи су земљу користили, садили иако не би смели јер је била у поступку враћања, но ми смо зато добили око шест хектара винограда па су нам се у подруму појавиле и друге сорте, мерло, каберне и совињон блан. Мислим да је то било 2008. године, чује се како неко оре једно брдо и браћа се обрадовала, кажу: „Хвала ти Боже да је неко коначно узео да ради и сеје, јер је то све било запуштено.“ А испоставило се касније да је наша земља и оно што сад имамо! Изнад манастира су прокупац и црна тамјаника. Одакле пино ноар, веома таман, екстремно густ, екстрактан? - Црни бургундац је опрашивач код црне тамјанике. Локални стручњаци кажу да смо могли и гаме да посадимо у ту сврху, али нам је човек из Пољопривредне школе, одакле смо узимали калемове, предложио да ипак буде пино ноар. Црном смо тамјаником генерално задовољни, имамо је већ 10 година и добра је. Берба 2014 била је јако лоша, година 2016 такође је подбацила, али су све друге биле одличне и то сад гурамо. Овај пино ноар из бербе 2016 јесте добар, имамо само једно буре и њега ћемо слати на Децантер ове године. Прва сте манастирска винарија која шаље вино на Децантер, прва која се оглашава у медијима. Чије су то идеје, ко решава шта иде на оцењивање? - Братство, нас шест укупно учествује у читавој причи, како монашког живота, како духовног, тако и овог винског. Од производње до продаје причамо о свему закључно са ценама како би изнедрили оно најбоље за нас. Платон и ја смо на челу, а однедавно и Милош Милошевић кога сам поставио за директора винарије. Радован је технолог, он не воли да га хвалимо и причамо о њему, али сам му ја рекао: „Док смо ми живи, ти си технолог, био овде, у Америци, Аргентини, Аустралији, свеједно!“ Једино што не желимо је да пређемо неке границе и да из мале производње одемо у неку индустрију, да се изгуби оно због чега смо ми уствари овде. А за оцењивање, Платон, Радован и ја одлучујемо. Пошто се Радован креће далеко више од нас у том свету он је предложио да се прва вина пошаљу на Децантер и одабрао тај каберне који је добио сребро. Рече: “Не очекујмо медаљу, али дај да видимо где смо.” И одушевило нас је сазнање да је неко препознао наша вина и драго нам је било то сребро, али далеко више од самог сребра драга нам је препорука за Црну тамјанику која је можда први пут отишла на неко међународно оцењивање. Ми нигде не журимо, нема потребе, отац Платон чак и не пије вино, а Радован је у Жупи. Читава прича значи своди се на мене и на мени је сав терет. (смех) Kолико сте збиља укључени? - Апсолутно сам укључен у све у винарији. Можда не улазим у неке детаље, али што се тиче производње, одлуке о тренутку бербе, Платон и ја смо на терену и одлучујемо о свему. У вези буради и осталога он ништа не ради без да ме пита и наравно уз консултације са Радованом. Вино Филигран Гаме добило је бронзу на Децантеру. Због чега се ова сорта мало гаји у Србији док је некада била доста распрострањена? - Чуо сам од старијих Неготинаца, људи из околних села да је гаме био присутан све до 70-их и 80-их година, а кад су се појавиле захвалније сорте каберне и мерло доста њих је искрчило винограде гамеа. Но, остало га је нешто. Ми смо ту причу кренули 2014. године кад се нудио један виноград од хектара у закуп. Прелепи виноград, лепа позиција, ја сам одлучио да то узмемо и хвала Богу, наредне године смо произвели вино које нам се изузетно допада. Данас гаме многи производе, можда је најозбиљнији Дајић и угледамо се помало на њега, правимо паралелу. А што се сорте тиче, сматрамо да то јесте будућност и радићемо на њему и ако Бог да, садићемо на Букову нове засаде. Kолико је вино битно у животу манастира? - Веома. Црвено вино се употребљава за причешће, оно је крв Христова. Ми смо и почели производњу слатких вина првенствено за богослужбену употребу. Већ неколико година радимо та вина које се зову Вино за свето причешће које има карактеристичну етикету. Иако је доброг квалитета, како би се користило по црквама дајемо га по мањој цени. И веома смо задовољни јер без тог вина нема причешћа, а без причешћа нема живота за нас хришћане. Вино се помиње кроз Нови и Стари завет, у Свадби Галилејској где је Господ претворио воду у вино. И кад се неки чуде за нас, питају се како им је тако добро вино у Букову, а ја кажем: „Имамо добру воду овде и она се претвори у вино!“ А исто тако кажемо да Матаљ користи ту исту манастирску воду кад пере судове, па је и њему добро вино. (смех) Kоја „филигранска" вина пије братија у манастиру и колико? - Мртва је трка код братије између кабернеа и гамеа, мада ми се чини да их каберне одушевљава, а шардоне барик је увек фаворит. Такође, имамо ту срећу да је тачно одређено колико се сме пити, то је отприлике један децилитар или децилитар и по уз оброк, а неки пут се деси да се разреши неко Зајечарско пиво кад вино није најбоље охлађено. Пије се и наша шљива за празнике или лоза. Све испробавамо, а желим да нагласим да су братија најбољи показатељ у ком смеру иду вина. Сви поседују тај дар од Господа да могу да оцене и када кажу за неко вино, рецимо за Мерло који смо баш спремали за флаширање, да га треба послати у Лондон, послушамо их. И за то вино добили смо исто сребро. Ви сте завршили факултет? - Не, завршио сам средњу економску а после тога уписао Теолошки факултет у Београду. Међутим привукло ме монаштво, напустио сам Београд после годину и по дана и са 21 годином дошао у манастир у Буково. Значи, нисам завршио ниједну богословску школу. Kако се постаје старешина манастира без дипломе? - Ја сам очигледно неко чудо, не знам шта је у питању. Једноставно сам заволео монашки живот иако то нисам планирао. Kао пето дете у породици још као млад сам хтео да имам жену и децу, али су ме Буково и братија привукли. А ја сам само служио, слушао, био послушан за оно што монаштво тражи од нас и трудио се да то испуним. И ето, они су мене изабрали за старешину иако овде има људи који су магистрирали теологију. Сад, зашто су мене изабрали не знам, вероватно је у питању вино. (смех) Данас кажу: „Вино је добро, нећемо да га мењамо нек буде игуман!“ Ускоро стиже нова етикета? - Вино за причест је увек било купажа каберне, мерло, гаме, понекад мало црне тамјанике. Но, сада смо спаковали тачну купажу, средином октобра одредили смо однос: пола је каберне, а по четвртину чине мерло и гаме. То је вино из бербе 2017, најбоље коју смо имали у десет година колико радимо. Иницијатива да направимо такво вино долазила је и од неких људи са стране, али смо и сами дошли до тога. Зваће се Филигран Вез, отац Платон ме подсетио на причу која датира из доба владике Јустина и оца Дамјана, да се тад помињао неки „вез", што нам се свидело. Ради се етикета, посебна боца, укупно око 2.000 комада. Припремате и нове засаде? - Имамо нека три хектара близу манастира где планирамо да садимо гаме, а брат Никола Матаљ се понудио да засадимо зачинак и багрину, што сам радосно примио од њега понуду. У разговорима смо око калемова, припремамо земљиште где су већ некада били виногради. Ако буде прилика, на парцели поред Пољопривредне школе у плану је да једнога дана изградимо нову винарију. Видели сте колико је ова сада скромна, али хвала Богу, не кукамо и да остане таква до краја. Отац Платон каже да би највише и волео да остане тако али сам сигуран да и он има жељу да је из ове манастирске оазе изместимо. Ако буде тако, урадићемо, ако не остаће овде. Не трчимо пред руду јер Бог је тај који нам све показује како треба да радимо. Размишљате о преласку на органску производњу? - Тако је, то је план. Још код прве садње црне тамјанике кренули смо у причу да радимо само са плавим каменом. Међутим, стижу нека дешавања, одлазила је братија и нема се времена да се све постигне. Па је дошло до тога да се испрска виноград с овим и с оним, те се органска идеја мало загубила. Сада смо у разговорима дошли до тога да кренемо са затрављивањем винограда, окрећемо се органској производњи и надамо се да ћемо успети у томе. То је још један покушај, а све што смо до сада покушали то смо и урадили. Наравно, увек има и омашаја, али верујемо у успех уз помоћ Радована и младог брата Милоша који пази винограде код Kовачевића. Био је код нас за Преображење кад се освећује грожђе и тада је пао договор да ће и он да нам помогне и даће Бог да буде успешно. За ваша вина се чуло надалеко? - Веома смо срећни и задовољни када дођу људи са других континената одушевљени овим винима, долазе из Израела, Аустралије, Енглези, Руси... Јако је то интересантно мада некада размишљам: “Да ли нас превише хвале или заиста мисле да је тако добро, поготово за црну тамјанику која је за њих потпуно непозната?” Лепа су искуства и ми смо већ и извезли неко вино у Аустралију, свега педесетак картона, али баш су људи тражили наша вина тамо. Деценијама се манастирско вино куповало само зато што је из манастира а не због квалитета, а данас су ту Буково, Амбелос, Студеничка вина, Хиландарско... Флаширана квалитетна вина са етикетама, како гледате на конкуренцију? - Што се конкуренције тиче мислим да нисмо интересантни јер нисмо велики произвођачи. Са свима имамо лепу сарадњу, са друге стране, неки су тражили да им откријемо тајне за нека вина. Тражили су неке рецептуре за слатко вино чак из Русије, али нисам то благословио, нити ће било ко други то да добије јер сам ја тај благослов за такво вино од мојих родитеља добио. Опет, пробао сам друга вина, већину, и добра су. Али треба још да се ради, и конкуренције се не плашимо. Такође, слажем се да су људи куповали раније вина зато што су манастирска и схватам зашто је морало да се подигне квалитет и све остало јер данас је све доступно и ништа не можете сакрити од људи. Питају колико траје крштење, кажем 40 минута, а они се чуде како негде траје 15. Људи данас сниме и виде све, да сте скратили крштење за пола сата, а таква је ситуација и са вином. Kупи га једном, проба, и ако не ваља никад више неће доћи да га купи. А ако је нешто квалитетно и добро, увек ће се вратити том извору, тако ја на то гледам. Већи је број манастирских винарија да ли се размишља о удруживању? - Није се појавила таква идеја. Мишљења сам да као што је ситуација у друштву, држави, тако се преноси и на нас без обзира што смо посвећени Богу и животу духовном. Засад једноставно нема те иницијативе и мислим да би то било тешко, баш као што тешко иде и код удруживања винара. Сведоци смо глобалних промена, од климе па надаље. Kолико сте ви захваћени свиме што нам отежава живот? - Што се климатских промена тиче евидентно је да постоје у некој мери али сам сигуран и чврсто убеђен да ништа то није другачије него пре 100 или 200 година. Можда се мало више наглашава ситуација да би се прогурали неки пројекти али гледајући кроз перспективу винограда и производње вина где постоје записи у последњих век или два, ништа се ту није много променило. Гаме се бере од трећег до десетог у месецу и то је то. Али оно што морам да поменем је да обратите пажњу на животињски свет који је од постања нетакнут у смислу да се животиње нису поквариле. Оне немају разум нити су могле да промене нешто, већ смо ми ти који су мењали целу слику, док су оне практично остале исте из оног времена, онакве какве јесу. И по њима можете да видите сву ту лепоту коју је човек имао а коју смо ми као људи злоупотребили. Уништавамо своју природу, сечемо шуме неограничено и без контроле, а све то утиче на климу. Бог јесте тај који нас чува, крије и води, и док је нас он ће нас чувати такве какви јесмо, јер Бог воли сваког, не само праведника и монаха, већ све нас. И свакоме жели да се спаси док год ми будемо имали основна људска начела и будемо људи, што је говорио блаженопочивши патријарх Павле. Нема за нас проблема и не треба да нас брине ни клима, ни једно, ни друго. Једноставно нам треба хармонија, живот нормалан људских бића угледајући се на животиње које сам поменуо, јер у већој љубави и хармонији живе него ми. Ми људи имамо осећања, али за разлику од животиња имамо душу и ми никада не умиремо, ми само некуда прелазимо. Ви у то не морате веровати, али ја верујем и зато то и причам и зато очекујем да после овога живота, ако тамо негде буде неко добро вино, и ако га дају, добро је. Ако га не дају, није ни важно, само да ја будем тамо. Извор: Вино.рс
  3. Архимандрит Бенедикт (Јовановић), игуман манастира Светих Архангела на Михољској Превлаци у Митрополији црногорско-приморској, посетио је и благословио данас нашу редакцију. Звучни запис разговора У краћем разговору који смо снимили, замолили смо драгог госта да нам каже каква је ситуација "на терену", како се наш народ држи и какав дух влада? Подсетили смо се и дешавања пре неколико месеци око Крстионице код ове древне светиње, која су, како се показује, у ствари била само увертира у касније догађаје у Црној Гори око усвајања безаконог закона. Питали смо и да ли је овакав покрет народа заиста изненађење као што се то могло чути у појединим медијима, да ли је до сада било неких непријатности у манастиру од тренутка ступања на снагу усвојеног Закона и да ли је у ствари цела ситуација својеврсно упозорење и Србима у Србији али и другим Православним народима? Отац Бенедикт подвлачи да је наша Црква одлучна у томе да се не дозволи ни најмањи вид мешања било какве политике и сличних искушења, те да је важно истрајати у томе. Додаје да су многи људи, који до сада нису били у вери, повучени овим свенародним покретом који су препознали, освестили се и почели да долазе у цркву, те је присуство на свим богослужењима многоструко повећано. Отац Бенедкит примећује да у људима постоји нека Божанска радост која обећава да ћемо се сви, као народ преобразити, знати да смо Божији народ, па ће све остало доћи само по себи. Извор: Радио Слово љубве
  4. Бранислав Рајковић је ђакон Епархије захумско-херцеговачке и приморске. Школовао се у Мостару, Бачкој Тополи, Новом Саду и у Београду. Рукоположен је за ђакона 2012. године, а од 2013. до 2015. године обављао је дужност предсједника мостарског градског одбора Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“. Kао ђакон и особа за културу и медије Епархије захумско-херцеговачке и приморске ради на доприносу вјерском и културном животу у Мостару, а однедавно и у Требињу, односно на подручју Епархије, али такођер много чини на унапрјеђењу дијалога и заједништва унутар мултиконфесионалне и мултиетничке заједнице Мостара и Херцеговине. *Једном приликом сте изјавили да је Мостар „једно од најбољих мјеста за живот православних хришћана“. Чињеница је и да православци у Мостару нису већина, као и да се њихово присуство у том граду током његове историје увелико заборавља и занемарује. Да ли је, као што Ви кажете, управо Мостар једно од најбољих мјеста за православне хришћане зато што их постојећи етнички конфликт између двију страна не обухвата? Поменута изјава изречена је прије неколико година, а чињеница да су ме многи од тада, као и Ви сада, подсјећали на њу, говори макар о њеној интригантности, а сам сам се кроз тих неколико година све више увјеравао у њену истнитост… Стога, окосница мог појашњења и одговора и овдје јесте да је, по мом увјерењу, Мостар једно од најбољих мјеста за живот православних хришћана зато што живот православних у том граду данас протиче ‘без гоњења, која убијају и без привилегија, које надимају’. Дакле, данас у Мостару, нико вас неће убити зато што сте православни, а нећете уживати ни привилегије, као да то нисте. А, то су околности, како ми се чини, у којима се најбоље увријежују хришћанске врлине. Али то само ако то и поставите себи за циљ и смисао живота. А, ако тај хришћански циљ и смисао у Мостару поставите само декларативно и/или секундарно, а за примарни циљ имате национално или етн(офилетист)ичко, онда поменуто не важи, па чак и изазива револт. И, иако се овај став може некоме учинити, можда, мазохистичким, потврду његове исправности налазим у ријечима апостола Павла Kоринћанима: даде ми се жалац у тијело … да се не поносим … јер се сила моја у немоћи показује савршена … јер када сам слаб онда сам силан. Ипак, не бих рекао да православне у Мостару постојећи конфликт не обухвата, него прије да их занемарује, и онда, ако немате могућност да мијењате то стање, остаје могућност да мијењате себе. Наведено би, макар у извјесној мјери, можда могло да важи и за још нека мјеста и људе, па онда, можда и за читаву Босну и Херцеговину и за све вјерујуће људе у њој: прво, ако сте, рецимо муслиман у Требињу или католик, рецимо, у Бањалуци; а друго, ако имамо у виду да, ма гдје овдје живјели, па чак и да се осјећате као дио већине, присуство неких других и другачијих, ту негде недалеко од вас, интензивираће и чешће од вас изискивати опредјељење између врлине и порока, то јест биће жалац у тијело. *На почетку ратних 90-тих година доживјели сте велику породичну трагедију, али упркос томе, успјели сте превазићи осјећаје који су могли послужити за рађање ничеовског осјећаја ресентимана и „духа освете“. Да ли сте прошли кроз степене пурификације и ослобађање од негативних емоција? Kолико год то невјероватно било, па и за мене самога, ја сам тај и такав осјећај и тај или тога духа, бар као десетогодишњи дјечак, сретао само у реакцијама других на моју / нашу трагедију. И као по правилу, што су ти људи били мање везани за моје родитеље, за нас лично и породично, за нас регионално и територијално, чинило ми се да је тај осјећај и дух био интензивнији, успјевајући, бар код мене лично, само да наметне питање: зашто то код њих изазива такву реакцију!? Одговор сам донедавно само некако јасно осјећао, а онда ме је један сличан интервју подстакао и да га јасно дефинишем: осјећај ресентимана и осветољубивости није ни настао, нити је могао настати, јер сам читаву трагедију доживјео најприближније, рецимо, као кад вам неко или боље рећи нешто, нека машина, ‘изненада откине обе руке’ и, иако нисам то физички доживјео, психолошки ефекат, чини ми се, да би могао бити идентичан.., немате кад ни да се љутите, ни да се светите, па чак ни да тугујете, него први осјећај, који вам долази послије шока, јесте да не желите да иједно живо биће, а камоли човјек, доживи такву бол и од кога, а камоли од стране вас самих… Е, да се вратим на оне друге људе, и на питање које су у мени самом несвјесно наметали: одговарао сам себи и правдао сам их мишљу да нису и сами доживјели тај осјећај ‘кидања’ и што су били даље од њега и што им је он био невјероватнији, осјећај шока и жеље за небивалошћу и непоновљивошћу таквог злочина био је слабији, а осјећај мржње и осветољубивости интензивнији. Одговор је ово и на питање пурификације и очишћења. Дакле, није било ни узрока, ни потребе, нити времена за то. Притом потпуно сам свјестан чињенице да овај осјећај не дијелим, бар не са свима онима који су доживјели сличну трагедију. Разлику, вјерујем, прави један сасвим другачији Дух, Онај који дише гдје хоће. *Популистички дискурс не штеди ни вјерске заједнице, које неријетко осуђује за распиривање национализма. Често се за аргумент узима период социјалистичке Југославије као вријеме благостања у којем су између осталог вјерским заједницама „оправдано“ биле ускраћене слободе. Може ли вјера бити лијек за ригидни национализам? Нисам за то да вјерске заједнице, па и Црква, у својој институционалној пројави, буду лишене критике, а нарочито не самокритике, међутим, осуда се у поменутом контексту, макар у свом манифесту, начешће није односила на заједничка вјеровања, па ни на дјеловања тих заједница, него на увјерења и дјелања појединаца, која су, и то искључиво ако су окарактерисана као негативна, представљана као увјерења и дјелања означене заједнице. Ипак, и као појединци, а и као заједница(/е) често заборављамо да изостанак управо самокритике оставља простор не само критици, него, у највећој мјери, осуди. Вјера, бар како је ми доживљавамо, може бити и у суштини јесте, лијек и за болест национализма, али само ако је и сама имуна на ту болест. Она може бити противотров, само ако у себи не садржи тај отров. *Занимљива чињеница из Вашег живота је да учите арапски? Одакле интересовање? Да. Иако је моје знање арапског језика веома скромно, моја љубав према том језику веома је велика, а надам се да ће у наставку процеса учења те двије ствари доћи у исту раван… Интересовање вјероватно потиче од наклоности ка левантској естетици, у најширем смислу, а онда посебно ка аудитивној естетици људи тог простора, њиховој музици и језику. Савремени Мостар, и у овом смислу, као ријетко који амбијент, понудио је капацитете за моје афинитете. *Учење арапског језика засигурно је утицало да се нешто боље упознате са исламом, односно исламском традицијом и цивилизацијом. Да ли проналазите неке сличности између хришћанства и ислама, јер се обично акцентирају само разлике? Могло би се рећи да је то био пут преко једне нарочите естетике, до једне специфичне етике… Од првог сусрета са тим језиком, арапски нисам доживљавао као искључиво језик ислама, пошто сам га првобитно чуо од правослвних хришћана, као њихов матерњи језик, и то у Београду, када ме је, као што већ поменух, привукла та његова естетика и мелодичност. По повратку у Мостар, постао сам свјеснији једне религијске улоге и важности арапског језика у том смислу. А, онда сам, на трагу прилике да учим арапски од муслимана, користио прилику и за упознавање са исламским учењем. И, будући студент православног богословља, то сада једно својеврсно упоредно богословље чинило ми се све више, не само као вриједно пажње, него и као веома потребно нама свима, сада и овдје… А, ми овдје и сада, у својој површности, склонији смо или некаквом, усудио бих се рећи, југоносталгичарком религијском синкретизму или постјугословенском религијском антагонизму, прије него себесвјесном и друго(г)свјесном суживотном реализму. Е, тако, између оног чувеног „ма, све је то исто“ и оног још чувенијег непризнавања (н)икакве везе, уочио сам, прво, једно дубоко непознавање, које чак и у најбољој намјери, па чак и на навишим хијерархијским нивоима, није дозвољавало да се макне даље од онога најчувенијег: „Бог је један!“… Укратко, уз ово посљедње и најважније, евидентно је дубоко заједничко поштовање према многим конкретним (над)историјским личностима, а моју пажњу у том смислу, највише заокупља паралела у (јудео)хришћанској и исламској есхатологији, која почива на откривењу и учењу о судњем дану, које пак отпочиње са Личношћу Исуса Христа или Исе, чији долазак сви ишчекујемо. *Kолико учење о другим абрахамовским традицијама помаже да спознамо себе? С обзиром на то да се велика већина нас декларише као вјерници, а да та наша увјерења почивају и на извјесној заједничкој традицији, учење о себи и другима без сумње помаже. Ако не да спознамо своју ексклузивност, оно бар да уочимо своју декларативност. *Надовезујући се на претходно питање, можете ли протумачити улогу иконе у православном богослужењу? Да ли је могуће направити успоредбу иконе у цркви и калиграфског исписа у џамији јер обоје славе Бога? Kалиграфски исписи у џамијама и иконописи или фрескописи у црквама одраз су потпуно супротстављених богословских погледа, са истовјетном умјетничком интенцијом: исказивање поштовања Богу и угодницима Божијим, обраћање мисли на поуке светих списа и указивање на светост одређеног простора… Изображавање ликова на дрвету или зидовима утемељено је на стварању човека од материје, а по Лику Божијем и на откривењу Божије Личности међу људима, а поштовање икона стога је поштовање и поклоњење одређеној личности, која је насликана, а не ономе на чему је та личност насликана. Директно или индиректно, иконопоштовање је тако увијек Богопоклонство, а никада идолопоклонство, што се суштински не разликује од, међу готово свим људима данас распрострањене, појаве да чувамо и чак љубимо фотографије драгих људи, и не помишљајући да, љубећи фотографије, љубимо и поштујемо неки папир, него саме те људе… Неким промислом, ово посљедње питање и одговор на њега, подсјетили су ме на једну чудесну повезницу, готово неспојивог, повезујући и скоро све што смо до сада поменули: и хришћанство и ислам, џамију и цркву, икону и арапско писмо… Наиме, непосредно прије малтерисања фресака и претварања цркве Богородице Љевишке у Призрену, на Kосову и Метохији, у џамију, у средњем вијеку, неки незнани муслиман, арапским писмом на зиду храма, на рубу једне фреске, исписао је стих познатог персијског пјесника Хафиза Мухамеда Шемсудина, из иранског града Шираза. Kада је, при обнови цркве малтер са фресака отучен, откривена је незнанчева опчињеност овим храмом, изречена поменутим стихом, који гласи: „зеница ока мога, гнијездо је љепоте твоје“. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  5. У духу сверадосног и спасоносног празника из домостроја нашега спасења - Рођења Господа нашег Исуса Христа, у јануарском двоброју „Православља“ - новина Српске Патријаршије (бр. 1267-1268, 1-15. јануар 2020), објављен је Божићни разговор са Његовим Блаженством Архиепископом охридским и Митрополитом скопским г. Јованом. Са званичне интернет странице „Православља“ разговор доносимо у целости. Божићни разговор са Његовим Блаженством Архиепископом охридским и Митрополитом скопским г. Јованом (PDF) Својим прослављењем Богомладенца Христа придружујемо се хоровима ангелâ, архангелâ и свих светих небеских сила које славе и величају Рођеног од Дјеве Богомладенца Христа, Који је Оваплоћена Љубав Божја, Љубав која се даје и саможртвује ради нас и нашега спасења. Да је рођење Оваплоћене Љубави Божје највећи и највеличанственији богочовечански догађај, о основама химнографије овог небоземног догађаја, као и о обичајима који су органски наставак богослужбеног величања и прославања Рождества Христовог, разговарамо са Његовим Блаженством Архиепископом охридским и Митрополитом скопским г. Јованом. *Налазећи се у данима када са вером, надом и љубављу прослављамо Рождество Оваплоћеног Логоса Божјег Господа нашег Исуса Христа, замолио бих Вас да нам приближите небоземну тајну овог празника? Врло је важно оно што сте нагласили у самом питању, да славимо оваплоћење Логоса Божијег. Он је постојао као Син Божији пре стварања света и пре грехопада, али када се „испунило време”, како се каже у Јеванђељу по Марку, овај Логос Божји, дакле Син Божји по природи, оваплотио се, добио је облик и тело човечје, остајући Бог по природи, постао је и човек по природи. Управо по томе је он једино ново под сунцем како каже Свети Јован Дамаскин, носилац двеју природа и Божје и човекове. Али једино са таквом богочовечанском природом, Он може да буде Спаситељ свега створеног, јер уколико спашава само као Бог, то би било некако надмено и на силу. Да спашава само као човек, не би било могуће, јер је сваки човек смртан и не може сам себе да избави од смрти, а камоли да од смрти избави остале. Али као Богочовек већ може, зато што је као човек примио на себе све створено и може да спаси све што је примио, а као Син Божји има пуну заједницу са Богом Оцем који Духом Светим има моћ да Његову људску природу подигне из мртвих. Ту велику тајну славимо на празник Рождества Христовог. Славимо Христову вољу да испуни вољу Оца Његовог да се створена природа спаси од смрти и бесмисла. А то није могло без оваплоћења Његовог. *Следујући химнографским текстовима празника Рождества Христова, намеће нам се питање: Шта је смисао и циљ човека на земљи, шта је сврха његовог подвига, али и свих његових духовних и животних напора? Без оваплоћења Сина Божијег човек остаје без правог смисла живота, још прецизније речено, сви његови циљеви и сав његов смисао завршава се у гробу. Оваплоћењем Логоса, а поготово Његовим васкрсењем отворио се најважнији циљ и он се наметнуо као смисао изнад сваког смисла како је то нагласио Преподобни отац Јустин Ћелијски, а то је подражавање Његовог земног начина живота. Само то подражавање је циљ који води до највећег дара којег људски род, а и све створено може да прими од Дародавца Бога, а то је васкрсење и живот вечни. Да бисмо се удостојили тог великог дара, али и да бисмо могли несметано да га понесемо, потребан нам је подвиг. Наш подвиг и наше победе над животним искушењима не требају Богу, али Он не остаје равнодушан на те наше подвижничке успехе, јер нас ти успеси оспособљавају да бисмо могли достојно носити тај велики дар којим нас Он дарује: живот вечни. *Ваше блаженство, на који начин савремени човек може да актуализује радост овог празника који нам дарује неисказана духовна и спасоносна блага? Да искрено поверује у богочовечанско дело Логоса Божјег, да подражавање Његовог Јеванђеља постави као смисао и циљ сопственог живота, да сведочи Јеванђеље у породици, на радном месту, у Цркви, па и изван Цркве, ето то причињава већу радост од сваког облика радости повезаних са материјалним стварима. *Божић је празник коме се деца посебно радују. Каква Вас сећања вежу са прослављање Божића у данима када сте Ви били дете? Први пут ћу о овоме тако јавно говорити. Не зато што то љубоморно чувам само за себе, већ зато што та дечија наивност коју сам имао може да буде погрешно схваћена. Ја потичем из породице Мијака, а то су људи, који и у најтежим атеистичким временима, под великим притисцима да се откажу од вере у Бога ради бољег статуса у друштву нису то чинили. Све ово говорим да бих стигао до мог деде, који нам је оставио једно предање, пуног смисла и врло дубоко. Он је уобичајено сваки пут седео на челу стола за време обедовања, али на Бадње вече он је уступао челно место оваплоћеном Богу, а сам је седео са Његове десне стране. Постављали смо тањир и прибор за јело, чашу и од свих јела прво смо стављали у тањир где је седео Христос. После вечере, тај тањир и чашу остављали смо на столу, сто нисмо поспремали, а уз Божнићни ручак, деда нам је свима стављао у тањир од онога што је било у Христовом тањиру. Када сам ја једанпут као радознало дете питао зашто то ради, он ми је одговорио да на Бадњи дан и Божић сâм Бог обедује са нама и да Он заиста једе од онога што му поставимо. После Бадње вечере ја сам неприметно обележио чашу докле је вино које смо остављали Христу. Некако сам уредио, те ноћи да последњи легнем, али нисам ока склопио јер сам себи поставио други циљ. У току ноћи устао сам да се уверим дали је Христос јео и пио од онога што смо му оставили. Видео сам да је јело у тањиру било мало размешано, па нисам могао да утврдим дали се од њега јело, али од чаше са вином врло лако се могло уочити да је неко пио. Ја сам поверовао да је то сâм Христос пио. Тај догађај је усмерио моја схватања за живот. А имао сам не више од пет година. Сећам се када сам био у војсци, још у Социјалистичкој Југославији, а имао сам 18 година, мајор нас је питао ко верује у Бога? У читавом батаљону јавили смо се само двојица, па нас је после тога позвао да нас пита због чега само нас двојица у читавом батаљону верујемо у Бога. Ја сам му још наивније од петогодишњака испричао ову причу. Кажем наивно, јер тада нисам имао искуство да знам да човек без духовних искустава не може да поверује у ову причу. Зато сам у почетку одговора на ово питање и вама рекао да се бојим да не будем погрешно схваћен, управо зато што ће овај интервју читати и људи различитог нивоа духовног искуства. Али када ме већ питате како сам као дете доживљавао Божић, свакако да не бих могао ово да прескочим. *Торжественост божићних богослужења преноси се и на наше породице као домаће Цркве, те Божић бива препознат и као породични празник. Нажалост, живимо у времену када је породица суочена са великом кризом, са болном чињеницом да се све више црквених бракова разводи. Владико, замолио бих Вас да у духу божићне радости упутите поуку у погледу решења наведеног проблема? Када би човек усагласио смисао свог живота са смислом живота који је откривен оваплоћењем Сина Божијег, сигурно је да не би било таквих катастрофалних криза у његовом животу. Саме кризе могу бити мотиви за стицање нових вредности, боље речено за превредновање старих и погрешних вредности. Сама криза не може да уништи однос и заједницу међу људима, али свакако да их може уништити упорно остајање на вредностима од пре кризе. Потпуно исто је и са браком, који је однос и заједница размене вредности. Али када те вредности код брачних другова буду исте, и то не вредности једног брачног друга који их намеће другом, већ да то буду вредности које је Христос открио дошавши међу људима, онда ће та брачна заједница остати до дана суда Христовог. *Лепа је прилика да са читаоцима „Православљаˮ поделите како се празник Рожедства Христовог прославља у повереној Вам Архиепископији охридској? У повереној нам Архиепископији охридској и Митрополији скопској, Божић се прославља литургијски. После свих гоњења која смо прошли, ми још нисмо у могућности, да прослављање проширимо и на неке друге нивое. Али свесни тога да је литургијска прослава темељ сваког другог прослављања, не бисмо могли бити незадовољни што сада бар тај основни вид прославе празника можемо несметано да вршимо. *Блажењејши Владико, можда ће ово питање бити у неком дисконтинуитету са претходним јер није везано са темом коју смо поставили, али са друге стране, то је изузетно савремено и важно за јединство читаве Цркве. Како Ви гледате на признање аутокефалије т.з. Украјинске Православне Цркве од стране три помесне православне Цркве? Ја сам већ неколико пута јавно казао свој став о овом великом искушењу које је пало на Православну Цркву у 21. веку. Наша Црква је била прва, још прошле године која се јасно и недвосмислено изјаснила да са расколницима у Украјини какви јесу припадници т.з. Украјинске Православне Цркве, не можемо да саслужујемо. Неки од њих нису само расколници, већ немају ни апостолско прејемство у њиховим рукоположењима. Такав став држи и већина од постојећих 14 аутокефалних Цркава. Ипак, три од тих 14 аутокефалних Цркава су већ прихватили саслуживање са онима који од осталих 11 Цркава су сматрани за схизматике. Е у томе настаје већ велики проблем, јер саслуживати са онима који саслужују са расколницима, исто је као и саслуживање са самим расколницима. Такво стање се некако по икономији толерише, али мислим да не би могло за дуго. Највећи је проблем што први у Православној Цркви, чије првенство нико, бар јавно не доводи у питање, а то је Константинопољски Патријарх не сазива Сабор да би се то питање решило. На жалост он се оглушује на позиве скоро свих православних Цркава за сазивање Сабора, а међу првима је такав предлог дао наш Патријарх. Ако би неки други предстојатељ сазвао Сабор, неке Цркве сигурно на такав Сабор не би дошле, са образложењем да је привилегија првог да једино он сазива Саборе. Али ту привилегију не би требало први да злоупотребљава. На жалост, ми у Православној Цркви нисмо установили обавезу да је први међу равнима, по предлогу одређеног броја аутокефалних Цркава, дужан да сазове Сабор. Управо то, по мом скромном мишљењу требала би да буде једна од тачака која би се, поред т.з. аутокефалије једног дела Цркве у Украјини, решавала на будућем Сабору. Пуно сам размишљао да ли ће се неко саблазнити оваквим одговором, управо у интервјуу о торжественом празнику Рождества Христовог, јер горереченим ми признајемо да је Православна Црква у великом проблему, али теши ме чињеница да свака саблазан постаје јача уколико остане у мраку незнања. Зато одговарајући на Ваше питање, желимо да упознамо Ваше читаоце, да се не саблажњавају у незнању, већ да знањем побеђују саблазни. *За крај, која би била Ваша божићна порука читаоцима „Православљаˮ? Порука би била у контексту онога што смо већ рекли одговарајући на ваша питања: празник да буде повод да ново вино ставимо у нове мехове. Христос се роди! Разговарао: Катихета Бранислав Илић *Објављено у јануарском двоброју "Православља" - новинама Српске Патријаршије (бр. 1267-1268, 1-15. јануар 2020) Извор: Православље
  6. Његово Преосвештенство Епископ бачки Иринеј Буловић, према устаљеној дугогодишњој традицији, и сада, у сусрет Божићу, великом и радосном хришћанском празнику рођења Христовог, божићним интервјуом чини посебну част Печату. Својом пажњом издвајајући наш лист и његове читаоце, уважени и драгоцени саговорник у разговору с Милорадом Вучелићем и Љиљаном Богдановић промишља и коментарише не само актуелне догађаје већ и многа питања, у дугом временском периоду нерешена и нерешавана, премда за будућност српског народа судбински важна и одлучујућа. Ваше Преосвештенство, време протекло од нашег претходног разговора објављеног у Печату о прошлогодишњем Божићу било је време бурних догађања, немира и потреса. Геополитичке околности у минулим месецима постале су сложеније, тензије – наше унутрашње, као и оне светске – расле су и настављају да расту, претећи миру. Када се на размеђу година осврнемо на тај, за модерно рачунање времена – „дуги период“, шта бисте издвојили као догађања, или процесе који су за српску нацију у историјском смислу најзначајнији? Ако би прошла година била пресудна за будућност, на каквом смо путу сада у својој историји? Силазном или узлазном? Време између два празника Рођења Христа Богомладенца испуњено је многим бурним дешавањима, немирима и потресима, али и лепим и радосним догађајима, како на личном плану, тако и на плану мањих заједница, породица и парохија, као и на ширем друштвеном плану. А онда, како се година ближи крају, очекујем да ми стигну ваша умна и зналачка питања, која та дешавања целовито формулишу, те то буде повод за мој поновни сусрет са читаоцима вашег часописа. На моју велику радост и задовољство, осим што сажимају дешавања протеклог периода и што се, увек ослушкујући глас јавности, одликују објективним сагледавањима, та питања одишу добронамерношћу, које је све мање у медијском простору Србије. Домећући националној самосвести ону актуелност у којој би она и иначе морала да функционише и без које би била лишена животности и историчности, ваша питања садрже и нешто још важније – јасну поруку афирмације српског националног идентитета у свим сферама нашег друштвеног живота, идентитета који се у пуној мери прожима са његовим верским идентитетом. Суочавање са изазовима стварности, из године у годину, уколико нема у себи такав приступ, што ће рећи уколико дешавања не доводимо у непосредну везу са оним што је битно у историји, вери и култури нашег народа, могу довести најпре до погрешног процењивања самих догађаја, а затим и до губљења органске везе са његовим историјским бићем. Због тога са великом радошћу прихватам ове божићне разговоре у Печату, са надом да могу дати бар мали допринос откривању узрока и смисла догађаја у којима као реална бића и као заједница историјски учествујемо. Минула година била је и пуна искушења не само за Српску Православну Цркву него и за свеукупно Православље. Сведоци смо да се политика поново сурово меша у освештани црквени поредак, да поједине политичке снаге са светске политичке сцене настоје да тај поредак прилагоде својим потребама, тачније речено својим геостратешким плановима. Православље је настојало (и успевало) да се успешно бори с таквим појавама и у двадесетом веку! Може ли то искуство да помогне у новим околностима? О овом великом проблему говорите, чини ми се, можда превише еуфемистички, а и птице на грани знају о чему се ту тачно ради. О томе смо разговарали и уочи прошлог Божића и ја сам проблем дефинисао, начелно, у три нивоа: као неканонске поступке Цариградске Патријаршије на канонском подручју Московске Патријаршије, потом, последично, као проблем нарушених односа у православној васељени у целини, а на крају и као озбиљно угрожавање аутентичности сведочења васељенског Православља о себи као Цркви, и пред инославним хришћанима и пред људима других вера. У међувремену се само разоткрива оно што смо претпостављали или наслућивали јер протагонисти више не осећају потребу да ишта крију: на отвореној сцени, увек документовано и понеком фотографијом, високи чиновници америчке администрације посећују православне првојерархе и архијереје, срећу се са игуманима древних манастира, и отворено захтевају да се прикључе Цариградској Патријаршији у несумњивом кршењу устројства и канонског поретка Православне Цркве. У томе, бар наизглед и засад, имају извесног успеха: Александријска Патријаршија и Грчка Црква су признале лажну „Цркву Украјине“. Није, нажалост, искључено и да им се прикључи још нека помесна Црква. Фанарским архијерејима је и то мало и споро, те на подручју Православне Цркве чешких земаља и Словачке оснивају тобожње удружење грађана које вероватно, макар у прво време, треба да маркира прави циљ, а то је успостављање паралелне јерархије. Дакле, Кијев није коначни циљ него тек успутна станица. С обзиром на то да праве паралелну јерархију на историјским подручјима аутокефалних Цркава, значи да им циљ није чак ни само васцела православна дијаспора. Докле намеравају да стигну, верујем да ни сами још не знају. Дешавало се понекад, и дешава се, да појединци или групе у оквиру неке од помесних Цркава греше, дајући предност интересима политике, страначке или, чешће, државне, над интересима Цркве, имајући или немајући илузију да се ти интереси поклапају. Али то да једна помесна Црква, иако заиста прва по части и рангу, која себе кити називима Васељенска Патријаршија или чак Мајка свих Цркава, угрожава организам неке од помесних Цркава за које тврди да им је Мајка Црква, заиста је небивала појава у хришћанској историји. Узгред буди речено, Црква која добије аутокефалију није више „кћи“ него равноправна сестринска Црква, што и пише у сваком Томосу о аутокефалији. Али, мада небивала, ни ова појава нас не сме обесхрабрити. Морамо бити спремни да се и са њом суочимо. Наша помесна Црква и народ су савладали сва искушења кроз која смо пролазили у протеклих осам векова. Ви сте споменули само искушења присутна у двадесетом веку. Велики светски ратови, погибије, а затим, више од пола века, диктатура, која је и сама била својеврсно ропство. У том веку је изгледало да се све што је било везано за Цркву и веру ближи своме крају и потпуном нестанку. То се, Божјом милошћу, није десило. Напротив: оно немоћно, неугледно, слабо, оно што је изгледало превазиђено, застарело, презрено, неживо, велики број људи је носио дубоко у себи, чувао и сачувао. Не можемо рећи да су искушења била мала или мања него она кроз која данас пролазимо. Удар моћних светских сила на Православље у садашњем времену добија нову енергију и силовитост. Аналитичари кажу: „Религија игра водећу улогу у новом хладном рату између Запада и Русије.“ Како то објаснити? Зашто је Православље препознато као опасност за силе које већ владају светом? Нисам сигуран да ли силе које владају светом – или бар верују да владају светом – више нишане Православље или силна блага иза Урала, и то не само гас и нафту него и руде, а поготову питку и чисту воду, најважнији и најдрагоценији ресурс будућности. Не знам ни да ли им је стало да униште исламски свет или да подстичу сукобе и управљају сунитско-шиитским антагонизмима ради владања над изворима нафте и гаса. Ово последње већ отворено говоре: Трамп, за нас Србе светац у поређењу са масовним убицама Српства, Клинтоном и екипом, изјављује, искрено, без камуфлаже: „Ми контролишемо нафту, запамтите! Ми желимо да je задржимо.“ Ради се о похлепи гигантских размера. Моћници разликују римокатолике, протестанте, православне или нехришћанске религије само и искључиво уколико могу да међу њима изазову сукобе и несугласице које ће користити задовољењу њихове похлепе. Похлепа је њихова једина религија. Истина је да они, без обзира на моћ и богатство, не би могли да произведу актуелну кризу у православном свету да нису нашли одговарајуће „инсајдере“ , сараднике жељне власти, а конкурс је отворен и даље, не само на Босфору него и другде. Улога Православља у сукобу Русије и Запада манифестује се на најмање два начина. С једне стране, западним елитама је, с обзиром на приличну сличност политичких система у Сједињеним Америчким Државама и у Русији, било неопходно наметање идеолошког стереотипа којим би на месту дежурног страшила пред јавним мнењем био замењен комунизам. Са друге стране, упоредо са ступањем на власт председника Путина, у руској држави се васпоставља она улога коју је Црква имала до октобра 1917. године. Будући да сам повремено гост Руске Православне Цркве, могу да тврдим да је то очито у многим сферама јавног и приватног живота. Западу вероватно највише смета снажна веза Цркве са руском војском. Морам да признам да и ми у Србији негујемо присуство Цркве и у војсци и у свим установама од јавнога значаја. Али у Русији је то много наглашеније: сваки род војске има свога светитеља заштитника и нема касарне без храма и свештеника. Сваки војник зна кога и шта треба да брани. Руски војници, као православни верници, али и као муслимани, будисти или припадници неке друге међу многобројним религијским заједницама у Русији, знају вредност и цену слободе. Свештеници им у томе дају пример јер, раме уз раме, присуствују војним вежбама, на копну, у води и у ваздуху. На Западу су због тога неки чак сковали термин нуклеарно Православље. Ваше Преосвештенство, за нама је година у којој смо обележили осам векова од стицања аутокефалности наше Цркве. Јесмо ли, славећи велики јубилеј, достојно то учинили? Шта је у години јубилеја учињено што бисте издвојили као догађаје за памћење и понос роду српском? Значај личности и дела Светога Саве, како за истрију Српске Православне Цркве, тако и за историју и будућност српског народа, неупоредиви су. Стога, када дајемо суд о било чему везаном за тог анђела Српске Цркве и народа – како га је назвао један од великих јерарха 20. столећа, блаженопочивши владика шумадијски Сава – то ваља чинити са молитвеним трепетом, крајње скрупулозно, поготову када се ради о његовом највећем делу, о аутокефалности наше помесне Цркве. Из тога подвига проистичу сва друга његова дела, као и дела његовог брата, светог краља Стефана Првовенчаног, и потоњих светих из рода Немањића. Када се осврнем на протеклу годину, рекао бих да смо заиста свенародно, а по моме мњењу и достојно, онолико колико су наше моћи дозволиле, обележили јубилеј, осамстоту годишњицу наше црквене самосталности. То ћемо на различите начине чинити и у 2020. години. Направићу кратку, можда површну, рекапитулацију. Почели смо прославу великом међународном научном конференцијом одржаном пре равно годину дана на нашем Богословском факултету. Она ће донети вишетомни зборник научних радова. Уследили су други научни скупови и свечане академије и седнице у Академији наука, Матици српској, Народној библиотеци и готово свим другим институцијама културе у Србији и Републици Српској, посебни часови верске наставе и других предмета посвећени јубилеју, у основним и средњим школама, књиге и друга штампана издања, радијске и телевизијске емисије и слично. Предњачила је, по природи ствари, наша Црква, молитвеним и културним свечаностима од прве свечане академије у Марибору до Каруаруа у Бразилу. Практично нема већег или мањег црквеног седишта у којем није свечано прослављена годишњица самосталности Српске Цркве. У Бачкој је Епархија организовала централну прославу у Новом Саду, а у продужетку литургијске и културне свечаности у свим намесништвима. Потом су различите манифестације посвећене јубилеју одржаване на иницијативу локалних културних прегалаца. Слично се догађало и догађа и у другим црквеним областима. Сви ти догађаји, било да су се збили у неком маленом планинском селу или у црквеном и културном седишту, изузетно су важни и драгоцени зато што су израз већинске народне свести о значају Цркве и значају црквене самосталности (кажем већинске зато што овај јубилеј нити признаје нити празнује аутошовинистички део наше јавности, онај за који су се некад употребљавали оштри, али праведни изрази као изроди и одроди или некрсти и ђаволови шегрти). Није, међутим, тешко издвојити два догађаја која су заиста за памћење. То су свечана академија која је под именом Завет Светога Саве одржана 8. октобра у Центру „Сава“ и изложба Осам векова уметности под окриљем Српске Православне Цркве, која је одржана у Патријаршијском црквеном музеју. Оба догађаја потпуно премашују сличне до сада организоване, и то не само од стране наше Цркве. Догађај у Центру „Сава“ био је одраз наше историјске чежње за народним, односно црквеним и државним јединством. Заједно су, са око четири хиљаде верних, у програму уживали, јубилеј прослављали и радовали се Његова Светост наш Патријарх са архијерејима, свештенством и монаштвом; државни, војни и културни предводници српског народа из Србије и Републике Српске; духовне и политичке вође српског народа из Хрватске, Црне Горе и Северне Македоније. Сви којима је стало до Цркве и њене аутокефалије били су ту. Сви су били позвани, али нико коме самосталност Српске Цркве може бити повод за различите калкулације није био ту – и није недостајао. Сама представа право је упутство како се на сцени или на екрану представљају Свети Сава и свети Немањићи. Све је било беспрекорно: сценарио, костими, глума, анимирана сценографија, четири велика уметничка ансамбла, стотинак статиста и, као финале, осам стотина деце из читаве Србије која су са свима нама отпевала Светосавску химну. У припреми и остварењу ове свечаности учествовало је око хиљаду и сто људи, а њихов труд, знање и љубав су били очигледни. Изложба у Патријаршијском музеју сведочи о томе да велики труд, љубав и знање могу да надоместе недостатак услова. Наиме, наш Музеј ради у свега неколико патријаршијских просторија и ходника, у скученом простору и без одговарајуће опреме. Али то није било сметња да буде постављена заиста величанствена изложба на којој су представљени црквено-уметнички предмети непроцењиве вредности, настали од 13. до 20. века, сачувани у ризницама српских манастира и цркава. Прилика је да и на овај начин одам лично признање свима који су се старали o организацији ова два догађаја. Питању претећег раскола у Православљу посветили смо велику пажњу у нашем претходном разговору за Печат. У међувремену су се обистиниле и неке од најцрњих слутњи, тада опрезно поменутих и с надом да су претерано песимистичне. Ви сте, поводом ових, за православни свет неповољних историјских токова, касније изјавили: „Сматрам да у историји нема неповратних процеса, чак ни када су окончани, а камоли када су у току и тек треба да буду окончани.“ Можемо ли се данас надати да ће ова несрећна догађања – убрзани токови растакања светског Православља у догледно време бити заустављени? Сигурно ће бити заустављени. Да ли у догледно време, то не знам. Поменусмо да траје бојазан да ће дух раскола још дуго поживети, чак да ће бити продубљен у православном свету. Ако оваква страховања не дугујемо вишку песимизма карактеристичном за садашње раширено расположење наше нације, како објаснити, дозволите да то директно кажемо – слабост која чини да Православље буде немоћно пред перфидним рушилачким деловањем непријатељских сила? Ми старији смо склони песимизму. Код младих у мојој околини, непосредној и широј, то осећање не препознајем. Мислим да није карактеристично за наш народ и за нашу помесну Цркву везивати појам црквеног раскола и раскола у најширем смислу. Постоји, наравно, свест о потреби веће слоге међу Србима, а сам термин раскол, у дневном или медијском жаргону, колико до јуче је коришћен да се опишу страначке фракцијске борбе или сукоби у коалицији због поделе мандата, места у управним одборима, државног плена, чак и превласти у спортским клубовима. Изворно, термин раскол или шизма (грчки схизма) означава расцеп, било у Цркви било уопште. Али одмах и то да кажем: у нашој помесној Православној Цркви, Српској, све док на сцену нису ступили српски комунисти-титоисти није никада било раскола – никада, за безмало осам векова. И расколе у нашем исељеништву у Америци, Аустралији и Западној Европи, као, уосталом, и раскол у нашим јужним епархијама, на територији која се однедавно зове Северна Македонија, произвеле су комунистичке власти. О томе постоји веродостојна архивска документација. Исцељење америчког раскола се догодило Божјом благодаћу, трудом и молитвама блаженопочивших патријарха Павла и митрополита Иринеја Ковачевића, као и многих свештеника, српских домаћина и породица избеглих преко океана, прво од усташке каме, а после од комунистичких стрељања. О расколу у нашим јужним епархијама говорили смо и претходних година у више наврата. Али да поновим само најважније: тамо, од 2002. године, постоји Црква, Охридска Архиепископија, која је, у аутономном статусу, у органском јединству са Српском Црквом и свим Православним Црквама, тако да верни народ тамо може да приступи свим светим Тајнама Цркве које нам је Господ даровао. Треба да објасним да црквени раскол значи нарушавање јединства Цркве из разлога који, макар у почетку, нису доктринарне природе. Такав је случај и у поменутим примерима. Јединство Цркве људи нису нарушили због разлике у догматима, светим Тајнама и слично. Најчешће се ради о такозваном етнофилетизму: неки део помесне Цркве жели да се пошто-пото домогне пуне црквене самосталности или аутокефалије на основу националних разлика или стицања државног статуса. При томе се расколнички епископат мање-више труди да обмане сопствени народ, прећуткујући чињеницу да расколници нису чланови Васељенске Цркве и тврдећи да постоје само некакви ситни административни проблеми и нечија зла воља или неразумевање. Али, не да раскол није ситни административни проблем него вође раскола чине тако тежак грех да га, по учењу Отаца Цркве, ни мученичка крв коју расколник пролије не може опрати. Вође раскола читаве области и поколења одвајају, из себичних разлога, од саборног богочовечанског Тела Христовог, од Цркве. Како рекох, поводи за ступање у раскол могу се препознати у мотивима који су у основи политички или етнофилетистички, али, духовно и психолошки, ради се о греху гордости. И начин манифестовања и психолошки разлози исти су и у ономе што се дешава данас у вези са црквено-политичком идеологијом Цариградске Патријаршије и статусом Цркве у Украјини. Да подсетим: пре неславно окончаног Сабора на Криту био је успостављен консензус о начину проглашења аутокефалије. Тај консензус је заснован на светим канонима и саборној структури Цркве и, у главним цртама, изгледа овако: аутокефалност даје Цариградска Патријаршија, али у име читаве Цркве, а не у своје име, у договору са осталим Црквама, уз сагласност свих првојерарха, саобразно мишљењу њихових помесних Цркава. Томос о аутокефалији потписују, по рангу и реду, сви патријарси и предстојатељи Цркава, а не само цариградски патријарх. Сада имамо ситуацију да је цариградски патријарх доделио тобожњу аутокефалију не Украјинској Православној Цркви, која је није ни тражила, него расколничким групама, и то против њене воље и воље Руске Православне Цркве, чија је Украјина канонска територија. Због свега тога наша Црква је упозорила – и даље упозорава – да нам прети раскол можда тежи од оног између Истока и Запада из 1054. године. То је, нажалост, реалност од које не можемо побећи. Питање је: како се борити против политичких притисака, против силе која Бога не моли? Па, ето: неко се избори, као архиепископ Јован, по цену сужањства и здравља, неко се не избори и створи страшни грех раскола, који ни крв мученичка не може спрати. Пред свима је избор. Наша Светосавска Црква је изабрала: ми нисмо против своје Мајке Цркве, Цариградске Патријаршије, а за Московску Патријаршију из разлога словенске солидарности или пак из интереса (како нас неки неправедно оптужују) него смо за безусловну верност канонском поретку Цркве и њеном учењу о самој себи, без икаквих и ичијих варијација на тему некаквог „источног папизма“. Дакле: не за Москву, а против Цариграда, ни за Цариград, а против Москве! Само за Цркву Православну, чији поредак, на нашу огромну жалост, сада највише угрожавају управо тактика и стратегија Цариградске Патријаршије! ЛАЖНИ ЕПИСКОПИ Како гледате на појаву таквих „архијереја“ као што је Лав Лајовић, коме је високо црквено достојанство дала широј јавности непозната Италијанска Православна Црква, која га је припремила да делује у оквиру Мирашеве цркве у Црној Гори? Шта је, заправо, та Италијанска Православна Црква, и како оцењујете поступке попут случаја Лајовића? Може ли се догодити да се на традиционалном територијалном простору Српске Православне Цркве појави још неки Лав Лајовић? Има ли наша Црква одговоре на такве појаве? \Лав Лајовић, Мираш Дедеић, Борис Бојовић – све су то лажни епископи непостојећих Цркава, а прави инструменти и експоненти реалних антицрквених (у нашем случају и антисрпских) сила. Такве су и „Цркве“ из којих су се испилили: те „Италијанска“ , те „Црногорска“ , те ова, те она… Одговор наше Цркве? Жаљење, игнорисање, нада да ће се бар неко од њих кад-тад покајати за своје цркворушилачко деловање! Колико је прихватљива, и може ли бити делотворна, иницијатива Јерусалимске Патријаршије за сазивање свеправославног саветовања око украјинског питања? Та иницијатива је буквално богонадахнута и спасоносна. Наша Црква је ту идеју од самог избијања кризе доследно и одлучно заступала. Већина Цркава је за њу. Проблем је у томе што цариградски патријарх одбија да сазове такво саветовање, знајући да ће на њему остати у мањини, а неке Цркве грчког језика – Јеладска и Кипарска, на пример – не желе да учествују на свеправославном скупу који није сазвао Васељенски Патријарх као први по рангу међу предстојатељима Православних Цркава. Такав став лично сматрам неоправданим. Ствар је једноставна: ако он неће, неко хоће! Напомињем да од васељенских сабора прошлости, од којих су два држана у самом Цариграду, ни на једном није председавао цариградски патријарх. Његово канонско првенство части у Православној Цркви до сада нико није оспорио, а и кад би хтео, нико не може да га оспори без новог васељенског сабора. Ипак, постоји особено, духовно, благодатно првенство Јерусалима као „Мајке свих Цркава“, једине Цркве чији је непосредни Оснивач Сам Господ Христос, те стога сматрам да јерусалимски патријарх има и морално право и дужност да сазове све Православне Цркве на саветовање пред толиким изазовима и искушењима. Да ли су у праву они који данас закључују да Америка „покушава да ослаби супарничке цивилизације са циљем да у коначну битку уђе као најмоћнија сила и заједно са савезницима успостави ’хиљадугодишњу хегемонију Запада’“? Питање које Вам постављамо јесте сложена тема, поводом које одговор није лако „сузити“ и поједноставити према простору расположивом у околностима оваквог разговора. За наше читаоце било би, међутим, значајно да чују Ваш коментар о цитираном закључку, надахнутом иначе промишљањем утицајне студије конзервативног мислиоца Самјуела Хантингтона „Сукоб цивилизација“ (у којој се, према неким виђењима, „разрађује акцијски план деловања“ у поменутом правцу!). Одговорићу што сажетије могу, уз напомену да не желим да закључујем на основу геополитичких датости и геостратешких тежњи, мада су оне ту на делу, бесумње, него бих радије да ствар сагледам теолошки и историософски, у оној скромној мери за коју сам уопште способан. Сматрам, дакле, да Америка и сав Запад већ поодавно верују у своју цивилизацијску надмоћ над свима и да мисле, како се изразио њихов идеолог Фукујама, да је „крај историје“ већ наступио и да њихова цивилизацијска и свака друга хегемонија неће бити хиљадугодишња хегемонија већ да ће трајати док је света и века. Сваки религијско-културни идеал другачији од стандардног западног обрасца сматра се унапред инфериорним, беспризивно осуђеним на неуспех. Та врста самоуверености и апсолутизација властитих вредности представља јединствен феномен у историји цивилизација. На крају крајева, западна цивилизација и није сасвим бесадржајна, а још мање је склона скором паду, премда је у највећој мери обездуховљена, лишена било каквог религијског надахнућа или бар одређене метафизичке подлоге. Није, дакле, проблем у самоуверености и самообоготворењу већ у чудноватом секуларном месијанизму, у ирационалном веровању да је западна цивилизација заправо једина могућна, неупоредива, без премца и такмаца, а самим тим и једина дозвољена. Тешко народима и културама уколико мисле друкчије! Јер, у том случају ће им једини и незаменљиви модел бити силом наметнут, а њихов аутохтони духовни свет и из њега проистичућа организација друштва и јавног живота биће искорењена или, док се то не оствари, маргинализована и сатанизована. То се већ примењује на муслимански свет и на кинески духовни „пут свиле“ у друштву и култури, али и на свет Православља, нарочито на руски свет. Ваљда се бар неко од нас још сећа злокобне, злослутне и, изнад свега, ђаволски злобне изјаве једног врлог западног лидера, изречене за време НАТО агресије на нашу Отаџбину, по којој Европа престаје онде где почиње свет Православља. И поред свега реченога, не бих да Хантингтонов поглед на сукоб цивилизација у будућности тумачим у изразито негативном кључу. Пре бих га схватио као још не сасвим пригушени глас остатака савести „западног“ дела човечанства, као пледоаје или апел за прихватање других и другачијих онаквима какви јесу и какви желе да буду, а не како би Запад хтео да их клонира по својој слици и прилици. Хантингтон, чини ми се, посредно поручује да човечанство може – или мора – да изабере само једну од две опције: или да прихвати реалност симбиозе и прожимања различитих религија, традиција и култура или да се определи за сукоб цивилизација. Трећега нема. БИТКА НИЈЕ НОВА Недавним стварањем аутокефалне „Православне Цркве Украјине“, која намерава да делује независно од Московске Патријаршије, у Православљу је отворен процес стварања нових неканонских самосталних Цркава. Упућени и добронамерни нам предочавају: „После Украјине, Запад сада креће у битку у само срце православног хришћанства, на Балкан и Српску Православну Цркву.“ Колико је у таквим приликама заиста угрожена СПЦ, посебно њене Охридска Архиепископија и Митрополија црногорско-приморска? Упозорења попут овога које наводите ваља свакако прихватити као крајње добронамерна. Сама битка коју помињете није, међутим, уопште нова. То није превасходно ни битка Запада са Истоком, односно са Русима и, успут, са Србима као увек сумњивим „малим Русима“, иако геополитичка компонента постоји и нико је и не крије: кршећи сопствена начела о немешању државе у унутрашња питања Цркава и верских заједница, високи државни емисари, најчешће Американци, врло учестало су посећивали Фанар и Кијев, а однедавно и Атину, Александрију и друге православне црквене центре. Упркос сталном подстицању антируске хистерије на Западу (а добро знамо да су приликом натовске агресије против нас и многи западни политичари тобожњу агресивност, па и „геноцидност“ српског народа тумачили као последицу „православног фундаментализма“), ипак западна друштва, западни народи и њихове Цркве нису генератори наших трагичних неспоразума и подела. На делу јесу, додуше, неки моћни кругови грамзивих западних елита и квазиелита, али главни проблем јесте духовна криза, незрелост и неодговорност многих међу нама православнима, укључујући и појединце са највишим чиновима и на најистакнутијим положајима. Шта би нам ко могао кад бисмо ми сами били доследни, достојни предака и светих претходника, верни духу, истини, етосу и историјском искуству властите Цркве? С правом каже велики Његош: „Не бојим се од вражјега кота, нека га је ка на гори листа, но се бојим од зла домаћега.“ Дивних узора имамо напретек, у свим Православним Црквама и у свим временима. Сетимо се макар наших патријараха, епископа, свештеника, монаха и верника само из 20. века! Сетимо се светог мученика Вукашина из Клепаца који мирно каже усташи који га убија: „Само ти, дијете, ради свој посао!“ Па и данас, наш Патријарх, наш Архијерејски Сабор и наш Синод уживају неподељено поштовање и поверење у православном свету и у хришћанском свету уопште. Знамо колико Патријарх московски Кирил цени нашег Патријарха, а знамо и да га је папа Фрања назвао великим патријархом. Импонују и речи кентерберијског архиепископа о његовој личности. Запитајмо се: откуда та позитивна оцена? Да ли зато што српски Патријарх, а преко њега и Црква на чијем је челу, заузима двосмислене компромисне ставове, по познатој формули „помоз’ Бог, чаршијо, на све четири стране“? Не и не! Потпуно је супротно: његов и наш став је недвосмислен, кристално јасан, како о кризи саборности у Православној Цркви, о украјинској црквеној кризи или о проблемима наше Цркве на Косову и Метохији и у Црној Гори, тако и о неотуђивом праву нашег народа на своју јужну покрајину и на слободан и човека достојан живот у суседним државама. Све је казано јасно, гласно и часно, једноставно и поштено, хришћански и људски. То уважавају озбиљни људи и кад нису сагласни са ставовима нашег Патријарха и наше Цркве у целини. Али, нажалост, управо из тог разлога поједини политички и страначки кругови код нас – преко медија који су у њиховој служби, а добрим делом и преко појединаца из црквене средине, мотивисаних на различите начине – критикују и нападају и Патријарха, и Синод, и Цркву као такву, често не бирајући речи. Што се тиче угрожености епархија Српске Православне Цркве у Црној Гори, прилике су се измениле, и то, нажалост, у још горем смеру. Главна опасност није више секта Мираша Дедеића, бившег свештеника Цариградске Патријаршије којег је рашчинио сам патријарх Вартоломеј, него претња Мила Ђукановића, човека некрштеног и неверујућег, да ће он „створити“ неку нову – „црногорску“ – Цркву, вероватно са неким новим сценаристима и глумцима (можда Борис Бојовић, Лав Лајовић и компанија). То, разуме се, ако и буде остварено, неће бити никаква Црква. Цркву је, једанпут заувек, основао њен божански Оснивач, Исус Христос, и ниједан је човек не може основати. Уосталом, стриктно теолошки говорећи, ни наш Свети Сава није оснивач Српске Цркве (она је постојала и пре њега) него њен први поглавар у рангу аутокефалног архиепископа, дакле зачетник и творац аутокефалије, црквене самосталности. Неупоредиво је и од ове тежа најновија ујдурма г. Ђукановића и његове камариле, а то је намера да се озакоњеним безакоњем, упереним само и искључиво против наше Цркве, забрани њено постојање, поништи њено биће и преотму њене светиње и њена имовина. Не обазире се ни на кога и ни на шта – ни на међународно право, ни на став Венецијанске комисије, ни на апеле римског папе и православних патријараха, ни на протесте сопствених грађана, ни на извесност да ће насилничким понашањем према Српској Православној Цркви изазвати још дубље поделе и сукобе у својој земљи, нити – о ужаса! – на вероватноћу избијања братоубилачких ексцеса са несагледивим последицама. Упркос свему, надам се да ће се зауставити пред зјапећим амбисом, барем ради себе и свог даљег опстанка на власти. Положај Цркве у Северној Македонији није мање сложен и тежак. И то подручје је засејано немањићким задужбинама, скоро колико и Косово са Метохијом. Наша Црква је увек била и остала спремна да се, путем братског дијалога са црквеним структурама Скопља које се налазе у већ полувековном расколу са свим Православним Црквама, дође до решења прихватљивог за све, а утемељеног на начелима вековног канонског поретка. Дијалог је у један мах и уродио плодом – Нишким споразумом о успостављању најшире могуће аутономије за тамошњу Цркву и васпостављању литургијског и канонског општења. Нажалост, браћа епископи из раскола, по свему судећи под притиском политичара, одустали су од Споразума, са једним часним изузетком: митрополит Јован је жртвовао своју слободу и своје здравље, годинама тамнујући, увек у служби црквеног јединства. Он је данас канонски и законити Предстојатељ аутономне Охридске Архиепископије, која има свој епископат, свештенике, монаштво и вернике, тако да побожни народ није лишен духовне хране, свете Литургије, крштења и осталих светих Тајни Цркве. Дијалог је био прекинут док је трајао сурови прогон и тамновање архиепископа Јована, као и шиканирање Охридске Архиепископије у целини. Државне власти Северне Македоније још не извршавају одлуку Међународног суда у Стразбуру да су дужне да поштују верску слободу грађана и да региструју Охридску Архиепископију, а архиепископ Јован још није дефинитивно и безусловно ослобођен опасности да поново буде процесуиран. И поред свега тога, наша братска рука је и даље испружена, уз исту поруку коју од почетка упућујемо: дајмо све за Христа и за Цркву, а Христа и Цркву низашта, па ће бити добро и Србији, и Северној Македонији, и свима свуда! Чини нам се да су верници Српске Православне Цркве више него икада узнемирени због стварне или умишљене неслоге међу нашим владикама. Говори се да постоје снажна антагонистичка кретања и супротстављене воље у окриљу СПЦ. Ова унутрашња, понекад забрињавајуће уочљива неслагања, о којима и јавност све чешће бива обавештавана (посебна тема су путеви и начини овог медијског и чаршијског сплеткарења) не могу се објаснити сујетама и личним амбицијама, премда и тога има, као што има склоности да се оваква објашњења јавно устоличе као једино меродавна. Како коментаришете ову ситуацију? Има ли повода за озбиљну зебњу? Велики је проблем то што већина оних који код нас уобличавају јавно мњење, а под њиховим утицајем и многи други, међу којима и један број недовољно обавештених или заведених верника наше Цркве, не праве разлику између стварних чињеница црквеног живота и произведених (читај: исфабрикованих, измишљених, лажних) медијских вести и коментара о црквеном животу. Сама Црква није у том медијском огледалу приказана онаквом каква јесте – а јесте богочовечански организам – него као пирамидално устројена, чисто људска организација, и то на одређени начин милитаризована, тоталитарна, простор у коме нема слободног изражавања мишљења нити отклона од некакве „генералне линије“ или „директиве са врха“. У самој ствари, живот Цркве се представља као лоша копија или карикатурални одраз живота појединих политичких странака и „невладиних“ организација. Потпуно се апстрахује јединствена, ни са чим упоредива богочовечанска природа и структура Цркве (дакле, нити само божанска нити само људска!). Пројављивање природног људског понашања свештенослужитеља Цркве, од црквењака до патријарха, самоовлашћеним „чуварима чистоте“ већ делује крајње сумњиво, а случајеви људске слабости и недоследности, па и падова, промашаја и огрешења о стварна или претпостављена етичка начела, изазивају код њих „мистички ужас“, глумљену згроженост и, подразумева се, лавину осуђивања и пресуђивања. При свему томе замерају и закерају свештенослужитељима све што себи самима дозвољавају и чиме се редовно служе – лаж, клевету, мржњу… Строго говорећи, бране Бога од Цркве иако у Њега слабо верују или уопште не верују, а Цркву од оних који су јој посветили сав свој живот иако су сопствени живот „посветили“ таштини и испразности. У крајњој линији, како нас учи древна мудрост, свако по себи суди о другима. Црква је, дакле, по себи света, безгрешна и непогрешива јер јој је божанска Глава Сам Христос Богочовек, а душа – Дух Свети. Али ми људи, хришћани, нисмо по себи свети него смо позвани и призвани да будемо свети. То је наш „тесни и прискрбни“ пут који води у живот, прави и вечни живот. Ми смо несавршени, а хришћанство је савршено (Берђајев, Јеротић и други). Све ово важи од искони до данас и важиће до краја историје. С једне стране, међу првим хришћанима „беше једно срце и једна душа“ (Дела ап. 4, 32), а апостоли су одлучивали сходно начелу „угодно би Светоме Духу и нама“ (Дела ап. 15, 28). Са друге пак стране, већ међу апостолима сусрећемо различите ставове, па и размимоилажења, понекад и разлаз на извесно време: између апостола Павла и Варнаве, на пример, „наста распра, те се они раздвојише“ (Дела ап. 15, 39), а није непознат ни вербални сукоб између врховних апостола, Петра и Павла. Али на крају су увек тријумфовали мир и љубав у име Исуса Христа, личносне и оваплоћене Љубави. И међу великим Светим Оцима и Учитељима Цркве из послеапостолских времена долазило је до неспоразума и напетости (подсећам на однос између двојице богословских горостаса, Кирила Александријског и Јована Златоуста, а узгред и на држање Теофила Александријског). На завршетку спорова опет су преовлађивали мир и љубав, изражени као „сагласност Отаца“ (consensus patrum). Не би било поштено да не нагласим да ни много доцније, у српском средњем веку, није увек и све текло хармонично међу нашим светим Немањићима, премда су сви осим Душана Силног прибројани збору светих Божјих угодника. И ту је, после свега, последњу реч увек имао Светосавски Завет. Ни у најновије време наше, српске, црквене историје људи нису били лутке у луткарском позоришту него живи људи, људи од крви и меса, без обзира на то што су сви били изузетно заслужни за нашу Цркву и за наш народ. Навешћу само два примера – један из времена пре Другог светског рата, а други из времена после Другог светског рата. Велики и свети Владика Николај Велимировић и не мање велики патријарх Гаврило (Дожић) били су у сукобу за време и после конкордатске кризе (1937), али су потом нашли заједнички језик, а робовање под Немцима, од манастира Војловице до логора смрти Дахау, поново их је довело до тога да буду „једно срце и једна душа“. Свети Јустин Ћелијски и блаженопочивши патријарх Герман нису имали исти став према Брозовом режиму: ава Јустин је био за бескомпромисни исповеднички отпор ради одбране вере, а патријарх Герман, ни сам немајући никаквих илузија о српским комунистима, држао се народне максиме „змију глади, а испод ње се вади“. Међу њима ипак никад није дошло до прекида контаката нити је свети Јустин икад оспорио каноничност његовог избора за патријарха премда је добро знао за удбашке интервенције у циљу утицаја на избор патријарха. Када је изишао из штампе први том Јустинових Житија светих, један од првих примерака – ако не и први – послат је патријарху Герману са Јустиновом својеручном посветом. Ово је важна лекција за све нас, сада и овде, уколико је иоле схватамо. Дакле: и патријарх Гаврило, и патријарх Герман, чак и патријарх Павле, имали су један број неистомишљеника – па и опонената – у Сабору архијереја, али све дискусије су се завршавале у Сабору, а не у таблоидима. Новинари, било „режимски“ било „независни“ (!), нису имали ни једног јединог инсајдера међу епископима, а камоли директног доушника (данас, нажалост, то више није случај). Увек је тражено решење које ће бити најбоље за Цркву. Метод су били дуги разговори све до постизања консензуса. Ако тако није ишло, одлучивало се гласањем. Резултат гласања је био светиња. Њега су се сви држали и никад нико није јавно причао о свом личном неслагању са ставовима и одлукама већине. Тако су, ето, поступали одговорни архипастири Цркве. А шта имамо данас? Стање је суштински неизмењено: тада смо били суочени са Партијом, „верском комисијом“, Удбом, „Свештеничким удружењем“ и сличним „институцијама система“, а данас имамо посла са партијама (множина!), „невладиним сектором“, амбасадама, агентурама, „прогресивним“ представницима „научне теологије“, медијским „аналитичарима“ и другим чиниоцима ове врсте. Како тада, тако и сада, разне „социјалне групе“ (Александар Зиновјев) – политичке, пословне, идеолошке… – желе да утичу на одлуке Цркве, па, по могућности, и да добију „свог патријарха“ и „свој Синод“. При томе не бирају средства. Тачније речено, покушавају да пласирају „свога кандидата“ или „своје кандидате“. Ако им подухват пође за руком, постарају се да га, као готов маркетиншки производ, запазе и релевантни страни чиниоци, а онда се укључују медији, првенствено они „независни“, праве се „специјалне емисије“ и „ексклузивни интервјуи“, да би се најзад искристалисао „имиџ“ модерног, отвореног, прогресивног, европски оријентисаног српског епископа и теолога који је антипод својој заосталој, анахроној, превазиђеној, дугобрадој сабраћи. Понеко, нажалост, упадне у вешто постављену замку и узме на себе улогу која му је намењена. Огромна већина, срећом, препозна замку. На основу реченога да се закључити да различити нагласци – каткад и опречни ставови о појединим питањима – не значе дубинске и суштинске поделе, осим у равни медијског и чаршијског сплеткарења. Тако је сад и у нашој помесној Цркви: има разних приступа разним темама, али ће сви бити усаглашени и уједначени на следећем Архијерејском Сабору, укључујући и питање устројства наших епархија у Америци. На нама је да се држимо црквеног „златног правила“: у ономе што је битно потребно ваља нам се држати јединства (in necessariis unitas), у ономе што је споредно слободни смо (in dubiis libertas), а у свему треба да поступамо у духу љубави (in omnibus caritas). Јавност има разлог да верује да је за Српску Цркву питање Косова и Метохије недвосмислено решено! И да се то потврђује у једном сасвим посебном облику казивања. Патријарх српски господин Иринеј наиме понавља: „Могу да нам отму Косово и Метохију, могу да нас поробе, али све оно што се на силу отме то се и врати!“ Ви кажете: „Не могу отети Косово без нашег пристанка, а ми га не дамо.“ Да ли је наведени јасно изнесени став, Патријархов и Ваш, уједно и јединствен став епископата и свих других људи из Цркве? Што се тиче епископата, то је апсолутно јединствен став. Нема изузетака. А што се тиче „свих других људи из Цркве“, не могу да се изјасним са потпуном увереношћу. Рекао бих да има изузетака. Јер, „људи из Цркве“ – уколико су крштени, а нису атеисти – јесу и „другосрбијанци“, аутошовинисти, капитуланти, „пораженци“, заговорници безусловног чланства у НАТО-у и tutti quanti из тога света. У нашој Цркви није мало оних који су забринути за будућност Православља, и за чињеницу да се све више говори о увођењу новопапизма, тј. поретка иза кога стоје Цариградска Патријаршија и патријарх Вартоломеј. Како се на такве појаве гледа у Српској Православној Цркви? За време последњих сто година, од времена патријарха Мелетија Метаксакиса до времена данашњег патријарха Вартоломеја, заиста се, и у теорији и у пракси, са обала Босфора јављају повремени признаци „новопапизма“ или „источног папизма“ у покушају. Ту мислим на теорију да васељенски патријарх није само први по части него и први по власти, односно није „први међу једнакима“ (primus inter pares) него „први без једнаких“ (primus sine paribus); да је он „предстојатељ свеукупног Православља“, надређен осталим аутокефалним патријарсима и предстојатељима; да је Цариградска Црква „Мајка Православним Црквама“ (при чему се „случајно“ заборавља да су све древне апостолске Цркве Истока и Римска Црква на Западу пуна три века старије од ње); да Цариград има право јурисдикције над целокупном православном дијаспором на свету; да има право да прима жалбе (апелације) из свих Цркава и да о њима самостално и самовласно одлучује; да може да интервенише у унутрашњем животу аутокефалних помесних Цркава и без њихове жеље и пристанка, и тако даље, и томе слично. Посебно имам у виду праксу која из ове теорије произлази и која се у наше дане показала у Украјини, где су расколничке групације признате за нову аутокефалну Цркву, а да став канонске Цркве, највеће у Украјини, уопште није узет у обзир, што је, све заједно, проузроковало велики раскол у Православљу, највећи и најтежи у последњих хиљаду година. Надам се да бар неће предуго трајати… Званични став наше Цркве о свему овоме познат је јавности. Велику Христову Цркву у Константинопољу без икакве задршке признајемо за првопрестону Православну Цркву, а њенога часнога Предстојатеља за првог по части и рангу православног епископа. Свесни смо, са љубављу и захвалношћу, да нас је управо та мученичка Црква просветлила светлошћу Јеванђеља Христовог, да нам је, преко Свете Горе, вратила Растка Немањића као Светог Саву и да нам је пре осам векова преко њега даровала аутокефалију. Истовремено признајемо све ингеренције Васељенске Патријаршије које су у сагласју са вековним канонским поретком Православне Цркве и њеном еклисиологијом. Не признајемо, међутим, накнадно дописивана „специјална права“, прерогативе и повластице које излазе ван канонских оквира. Устројство Православне Цркве је утемељено на саборности, а не на издвојеном и апсолутизованом Првом, што и представља искушење папизма. Први по рангу постоји, али унутар сабора свих, никако изван или изнад сабора. У овом контексту је разумљив и наш став по питању Цркве у Украјини. Упамћено је да сте се својевремено критички осврнули на методологију рада Критског сабора. Четири помесне Цркве нису учествовале на њему. Шта бисте сада, после три године, могли рећи о томе? Исто што и пре три године. На том сабору је било свега и свачега, али, нажалост, мало или нимало саборности. Не заборављајмо: сабори су плод саборности Цркве, док саборност није тек механичка рецепција и потврда одржаних сабора. Критски сабор у мојим очима није друго до пропуштена историјска прилика за сведочење Православља ad intra и ad extra, пред Богом, Црквом и светом. Жали Боже његове полувековне мукотрпне припреме и, бићу нескроман, деценија мог учешћа у њој, уз учешће мога брата митрополита Амфилохија! Наша јавност пратила је Ваше полемике с Епископом западноамеричким Максимом. Јесу ли оправдане стрепње да је поново на проби јединство наше Цркве у Америци? Има ли разлога за такав неспокој? Јединство наше Цркве је свагда и свуда на проби, а не само у Америци. Неке исхитрене потезе наших епископа у САД Свети Синод је ставио ван снаге. Замисли и предлоге по питању организације наших епархија на америчком континенту размотриће Свети Архијерејски Сабор и донети коначне одлуке. Богословски факултет Београдског универзитета, који је истовремено и у надлежности наше Цркве, нашао се, због смене декана, епископа браничевског Игњатија, у центру пажње шире јавности. У причу о смени декана укључили су се и они који за себе кажу да су атеисти и којих се, по природи ствари, Црква не би требало толико да тиче. Очекујете ли да ће се стишати ова прича, тачније шта је потребно да се учини да би овај проблем постао – прошлост? Мислим да је овај излишни проблем већ прошлост. Ван сваке памети је била пропаганда да за Богословски факултет Црква уопште није надлежна и да је он тек један од факултета Београдског универзитета. Ко уопште може да тврди да је теологија могућна мимо Цркве, без Цркве, ван Цркве или, Боже ме сачувај, против Цркве? У Србији је однос Цркве и државе, вере и политике тема велике пажње и интересовања јавности. У минулој години било је неколико важних сусрета државног и црквеног врха који су изазвали много јавних и медијских спекулација, а понекад и веома критичких коментара, посебно оних о пресудном и наметнутом утицају политике, односно власти на прилике у СПЦ, на одлучивање и ставове клира. Како коментаришете ове сусрете и њихов поменути одјек? Једни говоре о „пресудном и наметнутом“ утицају политике, у првом реду државне власти, на Цркву, а други о малигном утицају Цркве на државу. Ко ту да буде паметан? Сматрам да је однос Црква – држава у принципу коректан и конструктиван, заснован на њиховој институционалној одвојености и истовременој потреби за сарадњом у областима у којима је она природна и потребна, као што је стање нашег народа свугде где је угрожен, првенствено на Косову и у Метохији, затим просвета, култура, социјална делатност и слично. Као истакнути епископ и великодостојник наше Цркве, Ви сте у фокусу пажње јавности, али понекад и мета отворених напада. Чини се, то заправо тврде упућени у ова догађања, да су у таквим приликама најчешће скривени стварни актери, они чији су интереси одлучујући у кампањи против Вас? Одавно сам се навикао на то да сам „мета отворених напада“ – много више него на то да сам „у фокусу пажње јавности“. Нападани су били, ружени, клеветани и злостављани и много бољи од мене, па зашто да мени буде нелагодно у њиховом друштву? Увек се тешим и бодрим речима Христа Спаситеља: „Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве речи, због мене“ (Мат. 5, 11). Важно је да претрпимо ради Христа, а не ради својих сујетних циљева. Уосталом, „доста је сваком дану зла свога“ (Мат. 6, 34). Премда сте мета поменутих атаковања, за Вас је 2019. година била посебна година. Недавно Вам је у Москви патријарх Кирил доделио докторски напрсни крст који, према руској црквеној традицији, добијају нови доктори богословских наука. У септембру 2019. уручен Вам је, наиме, почасни докторат богословља Санктпетербуршке духовне академије. Захвалан сам из дубине душе Његовој Светости Патријарху московском г. Кирилу, Петроградској духовној академији и Руској Православној Цркви у целини за указану ми незаслужену част. Српска друштвена и интелектуална елита тема је честих јавних критичких промишљања. Суморне прилике и општа духовна дезоријентисаност и „запуштеност“ нашег народа потврђују да критички осврти нису без основа. Шта недостаје, откуда та слабост и недораслост наше елите захтевним приликама света у епохалним променама? Како објаснити евидентну немоћ да се прихвати и живи јединствена, дакле водећа и „просветитељска“ улога каква, по дефиницији, елити једног народа управо у том народу – припада? Ми, нажалост, немамо елиту. Имамо само остатке негдашње елите, елитне појединце и неке елитне установе. Наша елита је уништавана – и готово уништена – за време Балканских ратова и Првог светског рата, за време Краљевине Југославије, у току Другог светског рата и после њега, све донедавно. Обнова елите у српском народу представља императив наших дана за нашу Цркву и за читаво наше друштво. Али пошто је, како рекосте, друштвена и културна елита, ма колика и ма каква била, тема критичких промишљања, значи да има ко да промишља. То је, за почетак, више него довољно. Право питање гласи: ко данас игра улогу елите? Ко су ти изабрани, што реч елита, изворно латинска, значи? Да ли су изабрани они који су, стицајем ратних околности, уз туђе станове и куће у центру Београда, на Сењаку и на Дедињу, од својих родитеља и дедова наслеђивали, с колена на колено, уредничка места, катедре на универзитету и слично? Наследили су и борбу против „српског национализма“, заправо против било чега српског, само што су њихови дедови то чинили у име бољшевизма и Коминтерне, очеви у име братства и јединства и социјалистичког самоуправљања, а они, унуци и синови, то чине данас у име демократије и неолиберализма. Црква Православна, поготову зато што је Српска, за њих је била и остала црвена марама у арени за кориду. Видели смо то пре неки дан: статутарна комисија Универзитета у Београду, уз часни изузетак једног часног човека и врхунског интелектуалца, припадника истинске духовне елите, одлучује да Православни богословски факултет de iure и de facto мора, по њиховом мишљењу, да раскине било какву органску везу са Српском Православном Црквом. Никакви аргументи ту не помажу, па ни то да Факултет своје учење заснива на Светом Писму и Светом Предању Православне Цркве. Још мање их се тиче правно начело да се о истој ствари не може судити два пута, пошто је о том истом Статуту Богословског факултета, 2012. године, расправљало и одлучивало исто универзитетско тело у коме су они сада. Не хају ни за то што је Уставни суд Србије Статут потврдио 2014. године. Поготову су става да Богословски факултет треба да раскине везу са Црквом пошто се на њему школују будући свештеници и вероучитељи. Не занима њих то што њихова одлука, напослетку, неће имати никаквог ефекта. Факултет ће остати на Универзитету уколико то Црква буде хтела. Њима је довољно што нису изневерили своје претходнике из познатог периода и што настављају да шире нетрпељивост према Цркви. Да ли су овакви људи, без обзира на њихове академске титуле и звања, елита Србије? Каква је њихова просветитељска улога? Где је исходиште пута којим би нас ти људи водили? Одговор на ова питања дат је унапред, већ у њима самима. Свет се убрзано мења, стање које се назива епохалним цивилизацијским раскршћем дуго траје, а разрешење ове ситуације још увек није „ту, иза угла“. Шта Срби могу да очекују од будућности? Можемо ли се надати мање неповољном судбинском расплету и бољим приликама од ових у којима јесмо, и у којима бивамо осуђени на тражење разумевања од света који нам није посебно наклоњен? Могу само да се придружим вашим питањима, а одговора немам. Ипак, увек нам остају вера, нада и љубав. Бог увек помаже ако има коме, говорио је честити, скромни и мудри патријарх Павле. На самом крају нашег разговора хтео бих, драги пријатељи, да свим посленицима и читаоцима Печата, као и вама лично, честитам наступајуће божићне празнике, уз молитвену жељу да Христос, нас ради Рођени Спаситељ, свима подари Свој мир, благослов и љубав у новој години. Исто тако, са искреном радошћу, честитам Печату његов шестстоти број. Мир Божји, Христос се роди! Срећна Нова година! Недељник Печат бр. 600, Београд, 27. децембар 2019, стр. 6 – 19. Извор: Инфо-служба Епархије бачке View full Странице
  7. Његово Преосвештенство Епископ бачки Иринеј Буловић, према устаљеној дугогодишњој традицији, и сада, у сусрет Божићу, великом и радосном хришћанском празнику рођења Христовог, божићним интервјуом чини посебну част Печату. Својом пажњом издвајајући наш лист и његове читаоце, уважени и драгоцени саговорник у разговору с Милорадом Вучелићем и Љиљаном Богдановић промишља и коментарише не само актуелне догађаје већ и многа питања, у дугом временском периоду нерешена и нерешавана, премда за будућност српског народа судбински важна и одлучујућа. Ваше Преосвештенство, време протекло од нашег претходног разговора објављеног у Печату о прошлогодишњем Божићу било је време бурних догађања, немира и потреса. Геополитичке околности у минулим месецима постале су сложеније, тензије – наше унутрашње, као и оне светске – расле су и настављају да расту, претећи миру. Када се на размеђу година осврнемо на тај, за модерно рачунање времена – „дуги период“, шта бисте издвојили као догађања, или процесе који су за српску нацију у историјском смислу најзначајнији? Ако би прошла година била пресудна за будућност, на каквом смо путу сада у својој историји? Силазном или узлазном? Време између два празника Рођења Христа Богомладенца испуњено је многим бурним дешавањима, немирима и потресима, али и лепим и радосним догађајима, како на личном плану, тако и на плану мањих заједница, породица и парохија, као и на ширем друштвеном плану. А онда, како се година ближи крају, очекујем да ми стигну ваша умна и зналачка питања, која та дешавања целовито формулишу, те то буде повод за мој поновни сусрет са читаоцима вашег часописа. На моју велику радост и задовољство, осим што сажимају дешавања протеклог периода и што се, увек ослушкујући глас јавности, одликују објективним сагледавањима, та питања одишу добронамерношћу, које је све мање у медијском простору Србије. Домећући националној самосвести ону актуелност у којој би она и иначе морала да функционише и без које би била лишена животности и историчности, ваша питања садрже и нешто још важније – јасну поруку афирмације српског националног идентитета у свим сферама нашег друштвеног живота, идентитета који се у пуној мери прожима са његовим верским идентитетом. Суочавање са изазовима стварности, из године у годину, уколико нема у себи такав приступ, што ће рећи уколико дешавања не доводимо у непосредну везу са оним што је битно у историји, вери и култури нашег народа, могу довести најпре до погрешног процењивања самих догађаја, а затим и до губљења органске везе са његовим историјским бићем. Због тога са великом радошћу прихватам ове божићне разговоре у Печату, са надом да могу дати бар мали допринос откривању узрока и смисла догађаја у којима као реална бића и као заједница историјски учествујемо. Минула година била је и пуна искушења не само за Српску Православну Цркву него и за свеукупно Православље. Сведоци смо да се политика поново сурово меша у освештани црквени поредак, да поједине политичке снаге са светске политичке сцене настоје да тај поредак прилагоде својим потребама, тачније речено својим геостратешким плановима. Православље је настојало (и успевало) да се успешно бори с таквим појавама и у двадесетом веку! Може ли то искуство да помогне у новим околностима? О овом великом проблему говорите, чини ми се, можда превише еуфемистички, а и птице на грани знају о чему се ту тачно ради. О томе смо разговарали и уочи прошлог Божића и ја сам проблем дефинисао, начелно, у три нивоа: као неканонске поступке Цариградске Патријаршије на канонском подручју Московске Патријаршије, потом, последично, као проблем нарушених односа у православној васељени у целини, а на крају и као озбиљно угрожавање аутентичности сведочења васељенског Православља о себи као Цркви, и пред инославним хришћанима и пред људима других вера. У међувремену се само разоткрива оно што смо претпостављали или наслућивали јер протагонисти више не осећају потребу да ишта крију: на отвореној сцени, увек документовано и понеком фотографијом, високи чиновници америчке администрације посећују православне првојерархе и архијереје, срећу се са игуманима древних манастира, и отворено захтевају да се прикључе Цариградској Патријаршији у несумњивом кршењу устројства и канонског поретка Православне Цркве. У томе, бар наизглед и засад, имају извесног успеха: Александријска Патријаршија и Грчка Црква су признале лажну „Цркву Украјине“. Није, нажалост, искључено и да им се прикључи још нека помесна Црква. Фанарским архијерејима је и то мало и споро, те на подручју Православне Цркве чешких земаља и Словачке оснивају тобожње удружење грађана које вероватно, макар у прво време, треба да маркира прави циљ, а то је успостављање паралелне јерархије. Дакле, Кијев није коначни циљ него тек успутна станица. С обзиром на то да праве паралелну јерархију на историјским подручјима аутокефалних Цркава, значи да им циљ није чак ни само васцела православна дијаспора. Докле намеравају да стигну, верујем да ни сами још не знају. Дешавало се понекад, и дешава се, да појединци или групе у оквиру неке од помесних Цркава греше, дајући предност интересима политике, страначке или, чешће, државне, над интересима Цркве, имајући или немајући илузију да се ти интереси поклапају. Али то да једна помесна Црква, иако заиста прва по части и рангу, која себе кити називима Васељенска Патријаршија или чак Мајка свих Цркава, угрожава организам неке од помесних Цркава за које тврди да им је Мајка Црква, заиста је небивала појава у хришћанској историји. Узгред буди речено, Црква која добије аутокефалију није више „кћи“ него равноправна сестринска Црква, што и пише у сваком Томосу о аутокефалији. Али, мада небивала, ни ова појава нас не сме обесхрабрити. Морамо бити спремни да се и са њом суочимо. Наша помесна Црква и народ су савладали сва искушења кроз која смо пролазили у протеклих осам векова. Ви сте споменули само искушења присутна у двадесетом веку. Велики светски ратови, погибије, а затим, више од пола века, диктатура, која је и сама била својеврсно ропство. У том веку је изгледало да се све што је било везано за Цркву и веру ближи своме крају и потпуном нестанку. То се, Божјом милошћу, није десило. Напротив: оно немоћно, неугледно, слабо, оно што је изгледало превазиђено, застарело, презрено, неживо, велики број људи је носио дубоко у себи, чувао и сачувао. Не можемо рећи да су искушења била мала или мања него она кроз која данас пролазимо. Удар моћних светских сила на Православље у садашњем времену добија нову енергију и силовитост. Аналитичари кажу: „Религија игра водећу улогу у новом хладном рату између Запада и Русије.“ Како то објаснити? Зашто је Православље препознато као опасност за силе које већ владају светом? Нисам сигуран да ли силе које владају светом – или бар верују да владају светом – више нишане Православље или силна блага иза Урала, и то не само гас и нафту него и руде, а поготову питку и чисту воду, најважнији и најдрагоценији ресурс будућности. Не знам ни да ли им је стало да униште исламски свет или да подстичу сукобе и управљају сунитско-шиитским антагонизмима ради владања над изворима нафте и гаса. Ово последње већ отворено говоре: Трамп, за нас Србе светац у поређењу са масовним убицама Српства, Клинтоном и екипом, изјављује, искрено, без камуфлаже: „Ми контролишемо нафту, запамтите! Ми желимо да je задржимо.“ Ради се о похлепи гигантских размера. Моћници разликују римокатолике, протестанте, православне или нехришћанске религије само и искључиво уколико могу да међу њима изазову сукобе и несугласице које ће користити задовољењу њихове похлепе. Похлепа је њихова једина религија. Истина је да они, без обзира на моћ и богатство, не би могли да произведу актуелну кризу у православном свету да нису нашли одговарајуће „инсајдере“ , сараднике жељне власти, а конкурс је отворен и даље, не само на Босфору него и другде. Улога Православља у сукобу Русије и Запада манифестује се на најмање два начина. С једне стране, западним елитама је, с обзиром на приличну сличност политичких система у Сједињеним Америчким Државама и у Русији, било неопходно наметање идеолошког стереотипа којим би на месту дежурног страшила пред јавним мнењем био замењен комунизам. Са друге стране, упоредо са ступањем на власт председника Путина, у руској држави се васпоставља она улога коју је Црква имала до октобра 1917. године. Будући да сам повремено гост Руске Православне Цркве, могу да тврдим да је то очито у многим сферама јавног и приватног живота. Западу вероватно највише смета снажна веза Цркве са руском војском. Морам да признам да и ми у Србији негујемо присуство Цркве и у војсци и у свим установама од јавнога значаја. Али у Русији је то много наглашеније: сваки род војске има свога светитеља заштитника и нема касарне без храма и свештеника. Сваки војник зна кога и шта треба да брани. Руски војници, као православни верници, али и као муслимани, будисти или припадници неке друге међу многобројним религијским заједницама у Русији, знају вредност и цену слободе. Свештеници им у томе дају пример јер, раме уз раме, присуствују војним вежбама, на копну, у води и у ваздуху. На Западу су због тога неки чак сковали термин нуклеарно Православље. Ваше Преосвештенство, за нама је година у којој смо обележили осам векова од стицања аутокефалности наше Цркве. Јесмо ли, славећи велики јубилеј, достојно то учинили? Шта је у години јубилеја учињено што бисте издвојили као догађаје за памћење и понос роду српском? Значај личности и дела Светога Саве, како за истрију Српске Православне Цркве, тако и за историју и будућност српског народа, неупоредиви су. Стога, када дајемо суд о било чему везаном за тог анђела Српске Цркве и народа – како га је назвао један од великих јерарха 20. столећа, блаженопочивши владика шумадијски Сава – то ваља чинити са молитвеним трепетом, крајње скрупулозно, поготову када се ради о његовом највећем делу, о аутокефалности наше помесне Цркве. Из тога подвига проистичу сва друга његова дела, као и дела његовог брата, светог краља Стефана Првовенчаног, и потоњих светих из рода Немањића. Када се осврнем на протеклу годину, рекао бих да смо заиста свенародно, а по моме мњењу и достојно, онолико колико су наше моћи дозволиле, обележили јубилеј, осамстоту годишњицу наше црквене самосталности. То ћемо на различите начине чинити и у 2020. години. Направићу кратку, можда површну, рекапитулацију. Почели смо прославу великом међународном научном конференцијом одржаном пре равно годину дана на нашем Богословском факултету. Она ће донети вишетомни зборник научних радова. Уследили су други научни скупови и свечане академије и седнице у Академији наука, Матици српској, Народној библиотеци и готово свим другим институцијама културе у Србији и Републици Српској, посебни часови верске наставе и других предмета посвећени јубилеју, у основним и средњим школама, књиге и друга штампана издања, радијске и телевизијске емисије и слично. Предњачила је, по природи ствари, наша Црква, молитвеним и културним свечаностима од прве свечане академије у Марибору до Каруаруа у Бразилу. Практично нема већег или мањег црквеног седишта у којем није свечано прослављена годишњица самосталности Српске Цркве. У Бачкој је Епархија организовала централну прославу у Новом Саду, а у продужетку литургијске и културне свечаности у свим намесништвима. Потом су различите манифестације посвећене јубилеју одржаване на иницијативу локалних културних прегалаца. Слично се догађало и догађа и у другим црквеним областима. Сви ти догађаји, било да су се збили у неком маленом планинском селу или у црквеном и културном седишту, изузетно су важни и драгоцени зато што су израз већинске народне свести о значају Цркве и значају црквене самосталности (кажем већинске зато што овај јубилеј нити признаје нити празнује аутошовинистички део наше јавности, онај за који су се некад употребљавали оштри, али праведни изрази као изроди и одроди или некрсти и ђаволови шегрти). Није, међутим, тешко издвојити два догађаја која су заиста за памћење. То су свечана академија која је под именом Завет Светога Саве одржана 8. октобра у Центру „Сава“ и изложба Осам векова уметности под окриљем Српске Православне Цркве, која је одржана у Патријаршијском црквеном музеју. Оба догађаја потпуно премашују сличне до сада организоване, и то не само од стране наше Цркве. Догађај у Центру „Сава“ био је одраз наше историјске чежње за народним, односно црквеним и државним јединством. Заједно су, са око четири хиљаде верних, у програму уживали, јубилеј прослављали и радовали се Његова Светост наш Патријарх са архијерејима, свештенством и монаштвом; државни, војни и културни предводници српског народа из Србије и Републике Српске; духовне и политичке вође српског народа из Хрватске, Црне Горе и Северне Македоније. Сви којима је стало до Цркве и њене аутокефалије били су ту. Сви су били позвани, али нико коме самосталност Српске Цркве може бити повод за различите калкулације није био ту – и није недостајао. Сама представа право је упутство како се на сцени или на екрану представљају Свети Сава и свети Немањићи. Све је било беспрекорно: сценарио, костими, глума, анимирана сценографија, четири велика уметничка ансамбла, стотинак статиста и, као финале, осам стотина деце из читаве Србије која су са свима нама отпевала Светосавску химну. У припреми и остварењу ове свечаности учествовало је око хиљаду и сто људи, а њихов труд, знање и љубав су били очигледни. Изложба у Патријаршијском музеју сведочи о томе да велики труд, љубав и знање могу да надоместе недостатак услова. Наиме, наш Музеј ради у свега неколико патријаршијских просторија и ходника, у скученом простору и без одговарајуће опреме. Али то није било сметња да буде постављена заиста величанствена изложба на којој су представљени црквено-уметнички предмети непроцењиве вредности, настали од 13. до 20. века, сачувани у ризницама српских манастира и цркава. Прилика је да и на овај начин одам лично признање свима који су се старали o организацији ова два догађаја. Питању претећег раскола у Православљу посветили смо велику пажњу у нашем претходном разговору за Печат. У међувремену су се обистиниле и неке од најцрњих слутњи, тада опрезно поменутих и с надом да су претерано песимистичне. Ви сте, поводом ових, за православни свет неповољних историјских токова, касније изјавили: „Сматрам да у историји нема неповратних процеса, чак ни када су окончани, а камоли када су у току и тек треба да буду окончани.“ Можемо ли се данас надати да ће ова несрећна догађања – убрзани токови растакања светског Православља у догледно време бити заустављени? Сигурно ће бити заустављени. Да ли у догледно време, то не знам. Поменусмо да траје бојазан да ће дух раскола још дуго поживети, чак да ће бити продубљен у православном свету. Ако оваква страховања не дугујемо вишку песимизма карактеристичном за садашње раширено расположење наше нације, како објаснити, дозволите да то директно кажемо – слабост која чини да Православље буде немоћно пред перфидним рушилачким деловањем непријатељских сила? Ми старији смо склони песимизму. Код младих у мојој околини, непосредној и широј, то осећање не препознајем. Мислим да није карактеристично за наш народ и за нашу помесну Цркву везивати појам црквеног раскола и раскола у најширем смислу. Постоји, наравно, свест о потреби веће слоге међу Србима, а сам термин раскол, у дневном или медијском жаргону, колико до јуче је коришћен да се опишу страначке фракцијске борбе или сукоби у коалицији због поделе мандата, места у управним одборима, државног плена, чак и превласти у спортским клубовима. Изворно, термин раскол или шизма (грчки схизма) означава расцеп, било у Цркви било уопште. Али одмах и то да кажем: у нашој помесној Православној Цркви, Српској, све док на сцену нису ступили српски комунисти-титоисти није никада било раскола – никада, за безмало осам векова. И расколе у нашем исељеништву у Америци, Аустралији и Западној Европи, као, уосталом, и раскол у нашим јужним епархијама, на територији која се однедавно зове Северна Македонија, произвеле су комунистичке власти. О томе постоји веродостојна архивска документација. Исцељење америчког раскола се догодило Божјом благодаћу, трудом и молитвама блаженопочивших патријарха Павла и митрополита Иринеја Ковачевића, као и многих свештеника, српских домаћина и породица избеглих преко океана, прво од усташке каме, а после од комунистичких стрељања. О расколу у нашим јужним епархијама говорили смо и претходних година у више наврата. Али да поновим само најважније: тамо, од 2002. године, постоји Црква, Охридска Архиепископија, која је, у аутономном статусу, у органском јединству са Српском Црквом и свим Православним Црквама, тако да верни народ тамо може да приступи свим светим Тајнама Цркве које нам је Господ даровао. Треба да објасним да црквени раскол значи нарушавање јединства Цркве из разлога који, макар у почетку, нису доктринарне природе. Такав је случај и у поменутим примерима. Јединство Цркве људи нису нарушили због разлике у догматима, светим Тајнама и слично. Најчешће се ради о такозваном етнофилетизму: неки део помесне Цркве жели да се пошто-пото домогне пуне црквене самосталности или аутокефалије на основу националних разлика или стицања државног статуса. При томе се расколнички епископат мање-више труди да обмане сопствени народ, прећуткујући чињеницу да расколници нису чланови Васељенске Цркве и тврдећи да постоје само некакви ситни административни проблеми и нечија зла воља или неразумевање. Али, не да раскол није ситни административни проблем него вође раскола чине тако тежак грех да га, по учењу Отаца Цркве, ни мученичка крв коју расколник пролије не може опрати. Вође раскола читаве области и поколења одвајају, из себичних разлога, од саборног богочовечанског Тела Христовог, од Цркве. Како рекох, поводи за ступање у раскол могу се препознати у мотивима који су у основи политички или етнофилетистички, али, духовно и психолошки, ради се о греху гордости. И начин манифестовања и психолошки разлози исти су и у ономе што се дешава данас у вези са црквено-политичком идеологијом Цариградске Патријаршије и статусом Цркве у Украјини. Да подсетим: пре неславно окончаног Сабора на Криту био је успостављен консензус о начину проглашења аутокефалије. Тај консензус је заснован на светим канонима и саборној структури Цркве и, у главним цртама, изгледа овако: аутокефалност даје Цариградска Патријаршија, али у име читаве Цркве, а не у своје име, у договору са осталим Црквама, уз сагласност свих првојерарха, саобразно мишљењу њихових помесних Цркава. Томос о аутокефалији потписују, по рангу и реду, сви патријарси и предстојатељи Цркава, а не само цариградски патријарх. Сада имамо ситуацију да је цариградски патријарх доделио тобожњу аутокефалију не Украјинској Православној Цркви, која је није ни тражила, него расколничким групама, и то против њене воље и воље Руске Православне Цркве, чија је Украјина канонска територија. Због свега тога наша Црква је упозорила – и даље упозорава – да нам прети раскол можда тежи од оног између Истока и Запада из 1054. године. То је, нажалост, реалност од које не можемо побећи. Питање је: како се борити против политичких притисака, против силе која Бога не моли? Па, ето: неко се избори, као архиепископ Јован, по цену сужањства и здравља, неко се не избори и створи страшни грех раскола, који ни крв мученичка не може спрати. Пред свима је избор. Наша Светосавска Црква је изабрала: ми нисмо против своје Мајке Цркве, Цариградске Патријаршије, а за Московску Патријаршију из разлога словенске солидарности или пак из интереса (како нас неки неправедно оптужују) него смо за безусловну верност канонском поретку Цркве и њеном учењу о самој себи, без икаквих и ичијих варијација на тему некаквог „источног папизма“. Дакле: не за Москву, а против Цариграда, ни за Цариград, а против Москве! Само за Цркву Православну, чији поредак, на нашу огромну жалост, сада највише угрожавају управо тактика и стратегија Цариградске Патријаршије! ЛАЖНИ ЕПИСКОПИ Како гледате на појаву таквих „архијереја“ као што је Лав Лајовић, коме је високо црквено достојанство дала широј јавности непозната Италијанска Православна Црква, која га је припремила да делује у оквиру Мирашеве цркве у Црној Гори? Шта је, заправо, та Италијанска Православна Црква, и како оцењујете поступке попут случаја Лајовића? Може ли се догодити да се на традиционалном територијалном простору Српске Православне Цркве појави још неки Лав Лајовић? Има ли наша Црква одговоре на такве појаве? \Лав Лајовић, Мираш Дедеић, Борис Бојовић – све су то лажни епископи непостојећих Цркава, а прави инструменти и експоненти реалних антицрквених (у нашем случају и антисрпских) сила. Такве су и „Цркве“ из којих су се испилили: те „Италијанска“ , те „Црногорска“ , те ова, те она… Одговор наше Цркве? Жаљење, игнорисање, нада да ће се бар неко од њих кад-тад покајати за своје цркворушилачко деловање! Колико је прихватљива, и може ли бити делотворна, иницијатива Јерусалимске Патријаршије за сазивање свеправославног саветовања око украјинског питања? Та иницијатива је буквално богонадахнута и спасоносна. Наша Црква је ту идеју од самог избијања кризе доследно и одлучно заступала. Већина Цркава је за њу. Проблем је у томе што цариградски патријарх одбија да сазове такво саветовање, знајући да ће на њему остати у мањини, а неке Цркве грчког језика – Јеладска и Кипарска, на пример – не желе да учествују на свеправославном скупу који није сазвао Васељенски Патријарх као први по рангу међу предстојатељима Православних Цркава. Такав став лично сматрам неоправданим. Ствар је једноставна: ако он неће, неко хоће! Напомињем да од васељенских сабора прошлости, од којих су два држана у самом Цариграду, ни на једном није председавао цариградски патријарх. Његово канонско првенство части у Православној Цркви до сада нико није оспорио, а и кад би хтео, нико не може да га оспори без новог васељенског сабора. Ипак, постоји особено, духовно, благодатно првенство Јерусалима као „Мајке свих Цркава“, једине Цркве чији је непосредни Оснивач Сам Господ Христос, те стога сматрам да јерусалимски патријарх има и морално право и дужност да сазове све Православне Цркве на саветовање пред толиким изазовима и искушењима. Да ли су у праву они који данас закључују да Америка „покушава да ослаби супарничке цивилизације са циљем да у коначну битку уђе као најмоћнија сила и заједно са савезницима успостави ’хиљадугодишњу хегемонију Запада’“? Питање које Вам постављамо јесте сложена тема, поводом које одговор није лако „сузити“ и поједноставити према простору расположивом у околностима оваквог разговора. За наше читаоце било би, међутим, значајно да чују Ваш коментар о цитираном закључку, надахнутом иначе промишљањем утицајне студије конзервативног мислиоца Самјуела Хантингтона „Сукоб цивилизација“ (у којој се, према неким виђењима, „разрађује акцијски план деловања“ у поменутом правцу!). Одговорићу што сажетије могу, уз напомену да не желим да закључујем на основу геополитичких датости и геостратешких тежњи, мада су оне ту на делу, бесумње, него бих радије да ствар сагледам теолошки и историософски, у оној скромној мери за коју сам уопште способан. Сматрам, дакле, да Америка и сав Запад већ поодавно верују у своју цивилизацијску надмоћ над свима и да мисле, како се изразио њихов идеолог Фукујама, да је „крај историје“ већ наступио и да њихова цивилизацијска и свака друга хегемонија неће бити хиљадугодишња хегемонија већ да ће трајати док је света и века. Сваки религијско-културни идеал другачији од стандардног западног обрасца сматра се унапред инфериорним, беспризивно осуђеним на неуспех. Та врста самоуверености и апсолутизација властитих вредности представља јединствен феномен у историји цивилизација. На крају крајева, западна цивилизација и није сасвим бесадржајна, а још мање је склона скором паду, премда је у највећој мери обездуховљена, лишена било каквог религијског надахнућа или бар одређене метафизичке подлоге. Није, дакле, проблем у самоуверености и самообоготворењу већ у чудноватом секуларном месијанизму, у ирационалном веровању да је западна цивилизација заправо једина могућна, неупоредива, без премца и такмаца, а самим тим и једина дозвољена. Тешко народима и културама уколико мисле друкчије! Јер, у том случају ће им једини и незаменљиви модел бити силом наметнут, а њихов аутохтони духовни свет и из њега проистичућа организација друштва и јавног живота биће искорењена или, док се то не оствари, маргинализована и сатанизована. То се већ примењује на муслимански свет и на кинески духовни „пут свиле“ у друштву и култури, али и на свет Православља, нарочито на руски свет. Ваљда се бар неко од нас још сећа злокобне, злослутне и, изнад свега, ђаволски злобне изјаве једног врлог западног лидера, изречене за време НАТО агресије на нашу Отаџбину, по којој Европа престаје онде где почиње свет Православља. И поред свега реченога, не бих да Хантингтонов поглед на сукоб цивилизација у будућности тумачим у изразито негативном кључу. Пре бих га схватио као још не сасвим пригушени глас остатака савести „западног“ дела човечанства, као пледоаје или апел за прихватање других и другачијих онаквима какви јесу и какви желе да буду, а не како би Запад хтео да их клонира по својој слици и прилици. Хантингтон, чини ми се, посредно поручује да човечанство може – или мора – да изабере само једну од две опције: или да прихвати реалност симбиозе и прожимања различитих религија, традиција и култура или да се определи за сукоб цивилизација. Трећега нема. БИТКА НИЈЕ НОВА Недавним стварањем аутокефалне „Православне Цркве Украјине“, која намерава да делује независно од Московске Патријаршије, у Православљу је отворен процес стварања нових неканонских самосталних Цркава. Упућени и добронамерни нам предочавају: „После Украјине, Запад сада креће у битку у само срце православног хришћанства, на Балкан и Српску Православну Цркву.“ Колико је у таквим приликама заиста угрожена СПЦ, посебно њене Охридска Архиепископија и Митрополија црногорско-приморска? Упозорења попут овога које наводите ваља свакако прихватити као крајње добронамерна. Сама битка коју помињете није, међутим, уопште нова. То није превасходно ни битка Запада са Истоком, односно са Русима и, успут, са Србима као увек сумњивим „малим Русима“, иако геополитичка компонента постоји и нико је и не крије: кршећи сопствена начела о немешању државе у унутрашња питања Цркава и верских заједница, високи државни емисари, најчешће Американци, врло учестало су посећивали Фанар и Кијев, а однедавно и Атину, Александрију и друге православне црквене центре. Упркос сталном подстицању антируске хистерије на Западу (а добро знамо да су приликом натовске агресије против нас и многи западни политичари тобожњу агресивност, па и „геноцидност“ српског народа тумачили као последицу „православног фундаментализма“), ипак западна друштва, западни народи и њихове Цркве нису генератори наших трагичних неспоразума и подела. На делу јесу, додуше, неки моћни кругови грамзивих западних елита и квазиелита, али главни проблем јесте духовна криза, незрелост и неодговорност многих међу нама православнима, укључујући и појединце са највишим чиновима и на најистакнутијим положајима. Шта би нам ко могао кад бисмо ми сами били доследни, достојни предака и светих претходника, верни духу, истини, етосу и историјском искуству властите Цркве? С правом каже велики Његош: „Не бојим се од вражјега кота, нека га је ка на гори листа, но се бојим од зла домаћега.“ Дивних узора имамо напретек, у свим Православним Црквама и у свим временима. Сетимо се макар наших патријараха, епископа, свештеника, монаха и верника само из 20. века! Сетимо се светог мученика Вукашина из Клепаца који мирно каже усташи који га убија: „Само ти, дијете, ради свој посао!“ Па и данас, наш Патријарх, наш Архијерејски Сабор и наш Синод уживају неподељено поштовање и поверење у православном свету и у хришћанском свету уопште. Знамо колико Патријарх московски Кирил цени нашег Патријарха, а знамо и да га је папа Фрања назвао великим патријархом. Импонују и речи кентерберијског архиепископа о његовој личности. Запитајмо се: откуда та позитивна оцена? Да ли зато што српски Патријарх, а преко њега и Црква на чијем је челу, заузима двосмислене компромисне ставове, по познатој формули „помоз’ Бог, чаршијо, на све четири стране“? Не и не! Потпуно је супротно: његов и наш став је недвосмислен, кристално јасан, како о кризи саборности у Православној Цркви, о украјинској црквеној кризи или о проблемима наше Цркве на Косову и Метохији и у Црној Гори, тако и о неотуђивом праву нашег народа на своју јужну покрајину и на слободан и човека достојан живот у суседним државама. Све је казано јасно, гласно и часно, једноставно и поштено, хришћански и људски. То уважавају озбиљни људи и кад нису сагласни са ставовима нашег Патријарха и наше Цркве у целини. Али, нажалост, управо из тог разлога поједини политички и страначки кругови код нас – преко медија који су у њиховој служби, а добрим делом и преко појединаца из црквене средине, мотивисаних на различите начине – критикују и нападају и Патријарха, и Синод, и Цркву као такву, често не бирајући речи. Што се тиче угрожености епархија Српске Православне Цркве у Црној Гори, прилике су се измениле, и то, нажалост, у још горем смеру. Главна опасност није више секта Мираша Дедеића, бившег свештеника Цариградске Патријаршије којег је рашчинио сам патријарх Вартоломеј, него претња Мила Ђукановића, човека некрштеног и неверујућег, да ће он „створити“ неку нову – „црногорску“ – Цркву, вероватно са неким новим сценаристима и глумцима (можда Борис Бојовић, Лав Лајовић и компанија). То, разуме се, ако и буде остварено, неће бити никаква Црква. Цркву је, једанпут заувек, основао њен божански Оснивач, Исус Христос, и ниједан је човек не може основати. Уосталом, стриктно теолошки говорећи, ни наш Свети Сава није оснивач Српске Цркве (она је постојала и пре њега) него њен први поглавар у рангу аутокефалног архиепископа, дакле зачетник и творац аутокефалије, црквене самосталности. Неупоредиво је и од ове тежа најновија ујдурма г. Ђукановића и његове камариле, а то је намера да се озакоњеним безакоњем, упереним само и искључиво против наше Цркве, забрани њено постојање, поништи њено биће и преотму њене светиње и њена имовина. Не обазире се ни на кога и ни на шта – ни на међународно право, ни на став Венецијанске комисије, ни на апеле римског папе и православних патријараха, ни на протесте сопствених грађана, ни на извесност да ће насилничким понашањем према Српској Православној Цркви изазвати још дубље поделе и сукобе у својој земљи, нити – о ужаса! – на вероватноћу избијања братоубилачких ексцеса са несагледивим последицама. Упркос свему, надам се да ће се зауставити пред зјапећим амбисом, барем ради себе и свог даљег опстанка на власти. Положај Цркве у Северној Македонији није мање сложен и тежак. И то подручје је засејано немањићким задужбинама, скоро колико и Косово са Метохијом. Наша Црква је увек била и остала спремна да се, путем братског дијалога са црквеним структурама Скопља које се налазе у већ полувековном расколу са свим Православним Црквама, дође до решења прихватљивог за све, а утемељеног на начелима вековног канонског поретка. Дијалог је у један мах и уродио плодом – Нишким споразумом о успостављању најшире могуће аутономије за тамошњу Цркву и васпостављању литургијског и канонског општења. Нажалост, браћа епископи из раскола, по свему судећи под притиском политичара, одустали су од Споразума, са једним часним изузетком: митрополит Јован је жртвовао своју слободу и своје здравље, годинама тамнујући, увек у служби црквеног јединства. Он је данас канонски и законити Предстојатељ аутономне Охридске Архиепископије, која има свој епископат, свештенике, монаштво и вернике, тако да побожни народ није лишен духовне хране, свете Литургије, крштења и осталих светих Тајни Цркве. Дијалог је био прекинут док је трајао сурови прогон и тамновање архиепископа Јована, као и шиканирање Охридске Архиепископије у целини. Државне власти Северне Македоније још не извршавају одлуку Међународног суда у Стразбуру да су дужне да поштују верску слободу грађана и да региструју Охридску Архиепископију, а архиепископ Јован још није дефинитивно и безусловно ослобођен опасности да поново буде процесуиран. И поред свега тога, наша братска рука је и даље испружена, уз исту поруку коју од почетка упућујемо: дајмо све за Христа и за Цркву, а Христа и Цркву низашта, па ће бити добро и Србији, и Северној Македонији, и свима свуда! Чини нам се да су верници Српске Православне Цркве више него икада узнемирени због стварне или умишљене неслоге међу нашим владикама. Говори се да постоје снажна антагонистичка кретања и супротстављене воље у окриљу СПЦ. Ова унутрашња, понекад забрињавајуће уочљива неслагања, о којима и јавност све чешће бива обавештавана (посебна тема су путеви и начини овог медијског и чаршијског сплеткарења) не могу се објаснити сујетама и личним амбицијама, премда и тога има, као што има склоности да се оваква објашњења јавно устоличе као једино меродавна. Како коментаришете ову ситуацију? Има ли повода за озбиљну зебњу? Велики је проблем то што већина оних који код нас уобличавају јавно мњење, а под њиховим утицајем и многи други, међу којима и један број недовољно обавештених или заведених верника наше Цркве, не праве разлику између стварних чињеница црквеног живота и произведених (читај: исфабрикованих, измишљених, лажних) медијских вести и коментара о црквеном животу. Сама Црква није у том медијском огледалу приказана онаквом каква јесте – а јесте богочовечански организам – него као пирамидално устројена, чисто људска организација, и то на одређени начин милитаризована, тоталитарна, простор у коме нема слободног изражавања мишљења нити отклона од некакве „генералне линије“ или „директиве са врха“. У самој ствари, живот Цркве се представља као лоша копија или карикатурални одраз живота појединих политичких странака и „невладиних“ организација. Потпуно се апстрахује јединствена, ни са чим упоредива богочовечанска природа и структура Цркве (дакле, нити само божанска нити само људска!). Пројављивање природног људског понашања свештенослужитеља Цркве, од црквењака до патријарха, самоовлашћеним „чуварима чистоте“ већ делује крајње сумњиво, а случајеви људске слабости и недоследности, па и падова, промашаја и огрешења о стварна или претпостављена етичка начела, изазивају код њих „мистички ужас“, глумљену згроженост и, подразумева се, лавину осуђивања и пресуђивања. При свему томе замерају и закерају свештенослужитељима све што себи самима дозвољавају и чиме се редовно служе – лаж, клевету, мржњу… Строго говорећи, бране Бога од Цркве иако у Њега слабо верују или уопште не верују, а Цркву од оних који су јој посветили сав свој живот иако су сопствени живот „посветили“ таштини и испразности. У крајњој линији, како нас учи древна мудрост, свако по себи суди о другима. Црква је, дакле, по себи света, безгрешна и непогрешива јер јој је божанска Глава Сам Христос Богочовек, а душа – Дух Свети. Али ми људи, хришћани, нисмо по себи свети него смо позвани и призвани да будемо свети. То је наш „тесни и прискрбни“ пут који води у живот, прави и вечни живот. Ми смо несавршени, а хришћанство је савршено (Берђајев, Јеротић и други). Све ово важи од искони до данас и важиће до краја историје. С једне стране, међу првим хришћанима „беше једно срце и једна душа“ (Дела ап. 4, 32), а апостоли су одлучивали сходно начелу „угодно би Светоме Духу и нама“ (Дела ап. 15, 28). Са друге пак стране, већ међу апостолима сусрећемо различите ставове, па и размимоилажења, понекад и разлаз на извесно време: између апостола Павла и Варнаве, на пример, „наста распра, те се они раздвојише“ (Дела ап. 15, 39), а није непознат ни вербални сукоб између врховних апостола, Петра и Павла. Али на крају су увек тријумфовали мир и љубав у име Исуса Христа, личносне и оваплоћене Љубави. И међу великим Светим Оцима и Учитељима Цркве из послеапостолских времена долазило је до неспоразума и напетости (подсећам на однос између двојице богословских горостаса, Кирила Александријског и Јована Златоуста, а узгред и на држање Теофила Александријског). На завршетку спорова опет су преовлађивали мир и љубав, изражени као „сагласност Отаца“ (consensus patrum). Не би било поштено да не нагласим да ни много доцније, у српском средњем веку, није увек и све текло хармонично међу нашим светим Немањићима, премда су сви осим Душана Силног прибројани збору светих Божјих угодника. И ту је, после свега, последњу реч увек имао Светосавски Завет. Ни у најновије време наше, српске, црквене историје људи нису били лутке у луткарском позоришту него живи људи, људи од крви и меса, без обзира на то што су сви били изузетно заслужни за нашу Цркву и за наш народ. Навешћу само два примера – један из времена пре Другог светског рата, а други из времена после Другог светског рата. Велики и свети Владика Николај Велимировић и не мање велики патријарх Гаврило (Дожић) били су у сукобу за време и после конкордатске кризе (1937), али су потом нашли заједнички језик, а робовање под Немцима, од манастира Војловице до логора смрти Дахау, поново их је довело до тога да буду „једно срце и једна душа“. Свети Јустин Ћелијски и блаженопочивши патријарх Герман нису имали исти став према Брозовом режиму: ава Јустин је био за бескомпромисни исповеднички отпор ради одбране вере, а патријарх Герман, ни сам немајући никаквих илузија о српским комунистима, држао се народне максиме „змију глади, а испод ње се вади“. Међу њима ипак никад није дошло до прекида контаката нити је свети Јустин икад оспорио каноничност његовог избора за патријарха премда је добро знао за удбашке интервенције у циљу утицаја на избор патријарха. Када је изишао из штампе први том Јустинових Житија светих, један од првих примерака – ако не и први – послат је патријарху Герману са Јустиновом својеручном посветом. Ово је важна лекција за све нас, сада и овде, уколико је иоле схватамо. Дакле: и патријарх Гаврило, и патријарх Герман, чак и патријарх Павле, имали су један број неистомишљеника – па и опонената – у Сабору архијереја, али све дискусије су се завршавале у Сабору, а не у таблоидима. Новинари, било „режимски“ било „независни“ (!), нису имали ни једног јединог инсајдера међу епископима, а камоли директног доушника (данас, нажалост, то више није случај). Увек је тражено решење које ће бити најбоље за Цркву. Метод су били дуги разговори све до постизања консензуса. Ако тако није ишло, одлучивало се гласањем. Резултат гласања је био светиња. Њега су се сви држали и никад нико није јавно причао о свом личном неслагању са ставовима и одлукама већине. Тако су, ето, поступали одговорни архипастири Цркве. А шта имамо данас? Стање је суштински неизмењено: тада смо били суочени са Партијом, „верском комисијом“, Удбом, „Свештеничким удружењем“ и сличним „институцијама система“, а данас имамо посла са партијама (множина!), „невладиним сектором“, амбасадама, агентурама, „прогресивним“ представницима „научне теологије“, медијским „аналитичарима“ и другим чиниоцима ове врсте. Како тада, тако и сада, разне „социјалне групе“ (Александар Зиновјев) – политичке, пословне, идеолошке… – желе да утичу на одлуке Цркве, па, по могућности, и да добију „свог патријарха“ и „свој Синод“. При томе не бирају средства. Тачније речено, покушавају да пласирају „свога кандидата“ или „своје кандидате“. Ако им подухват пође за руком, постарају се да га, као готов маркетиншки производ, запазе и релевантни страни чиниоци, а онда се укључују медији, првенствено они „независни“, праве се „специјалне емисије“ и „ексклузивни интервјуи“, да би се најзад искристалисао „имиџ“ модерног, отвореног, прогресивног, европски оријентисаног српског епископа и теолога који је антипод својој заосталој, анахроној, превазиђеној, дугобрадој сабраћи. Понеко, нажалост, упадне у вешто постављену замку и узме на себе улогу која му је намењена. Огромна већина, срећом, препозна замку. На основу реченога да се закључити да различити нагласци – каткад и опречни ставови о појединим питањима – не значе дубинске и суштинске поделе, осим у равни медијског и чаршијског сплеткарења. Тако је сад и у нашој помесној Цркви: има разних приступа разним темама, али ће сви бити усаглашени и уједначени на следећем Архијерејском Сабору, укључујући и питање устројства наших епархија у Америци. На нама је да се држимо црквеног „златног правила“: у ономе што је битно потребно ваља нам се држати јединства (in necessariis unitas), у ономе што је споредно слободни смо (in dubiis libertas), а у свему треба да поступамо у духу љубави (in omnibus caritas). Јавност има разлог да верује да је за Српску Цркву питање Косова и Метохије недвосмислено решено! И да се то потврђује у једном сасвим посебном облику казивања. Патријарх српски господин Иринеј наиме понавља: „Могу да нам отму Косово и Метохију, могу да нас поробе, али све оно што се на силу отме то се и врати!“ Ви кажете: „Не могу отети Косово без нашег пристанка, а ми га не дамо.“ Да ли је наведени јасно изнесени став, Патријархов и Ваш, уједно и јединствен став епископата и свих других људи из Цркве? Што се тиче епископата, то је апсолутно јединствен став. Нема изузетака. А што се тиче „свих других људи из Цркве“, не могу да се изјасним са потпуном увереношћу. Рекао бих да има изузетака. Јер, „људи из Цркве“ – уколико су крштени, а нису атеисти – јесу и „другосрбијанци“, аутошовинисти, капитуланти, „пораженци“, заговорници безусловног чланства у НАТО-у и tutti quanti из тога света. У нашој Цркви није мало оних који су забринути за будућност Православља, и за чињеницу да се све више говори о увођењу новопапизма, тј. поретка иза кога стоје Цариградска Патријаршија и патријарх Вартоломеј. Како се на такве појаве гледа у Српској Православној Цркви? За време последњих сто година, од времена патријарха Мелетија Метаксакиса до времена данашњег патријарха Вартоломеја, заиста се, и у теорији и у пракси, са обала Босфора јављају повремени признаци „новопапизма“ или „источног папизма“ у покушају. Ту мислим на теорију да васељенски патријарх није само први по части него и први по власти, односно није „први међу једнакима“ (primus inter pares) него „први без једнаких“ (primus sine paribus); да је он „предстојатељ свеукупног Православља“, надређен осталим аутокефалним патријарсима и предстојатељима; да је Цариградска Црква „Мајка Православним Црквама“ (при чему се „случајно“ заборавља да су све древне апостолске Цркве Истока и Римска Црква на Западу пуна три века старије од ње); да Цариград има право јурисдикције над целокупном православном дијаспором на свету; да има право да прима жалбе (апелације) из свих Цркава и да о њима самостално и самовласно одлучује; да може да интервенише у унутрашњем животу аутокефалних помесних Цркава и без њихове жеље и пристанка, и тако даље, и томе слично. Посебно имам у виду праксу која из ове теорије произлази и која се у наше дане показала у Украјини, где су расколничке групације признате за нову аутокефалну Цркву, а да став канонске Цркве, највеће у Украјини, уопште није узет у обзир, што је, све заједно, проузроковало велики раскол у Православљу, највећи и најтежи у последњих хиљаду година. Надам се да бар неће предуго трајати… Званични став наше Цркве о свему овоме познат је јавности. Велику Христову Цркву у Константинопољу без икакве задршке признајемо за првопрестону Православну Цркву, а њенога часнога Предстојатеља за првог по части и рангу православног епископа. Свесни смо, са љубављу и захвалношћу, да нас је управо та мученичка Црква просветлила светлошћу Јеванђеља Христовог, да нам је, преко Свете Горе, вратила Растка Немањића као Светог Саву и да нам је пре осам векова преко њега даровала аутокефалију. Истовремено признајемо све ингеренције Васељенске Патријаршије које су у сагласју са вековним канонским поретком Православне Цркве и њеном еклисиологијом. Не признајемо, међутим, накнадно дописивана „специјална права“, прерогативе и повластице које излазе ван канонских оквира. Устројство Православне Цркве је утемељено на саборности, а не на издвојеном и апсолутизованом Првом, што и представља искушење папизма. Први по рангу постоји, али унутар сабора свих, никако изван или изнад сабора. У овом контексту је разумљив и наш став по питању Цркве у Украјини. Упамћено је да сте се својевремено критички осврнули на методологију рада Критског сабора. Четири помесне Цркве нису учествовале на њему. Шта бисте сада, после три године, могли рећи о томе? Исто што и пре три године. На том сабору је било свега и свачега, али, нажалост, мало или нимало саборности. Не заборављајмо: сабори су плод саборности Цркве, док саборност није тек механичка рецепција и потврда одржаних сабора. Критски сабор у мојим очима није друго до пропуштена историјска прилика за сведочење Православља ad intra и ad extra, пред Богом, Црквом и светом. Жали Боже његове полувековне мукотрпне припреме и, бићу нескроман, деценија мог учешћа у њој, уз учешће мога брата митрополита Амфилохија! Наша јавност пратила је Ваше полемике с Епископом западноамеричким Максимом. Јесу ли оправдане стрепње да је поново на проби јединство наше Цркве у Америци? Има ли разлога за такав неспокој? Јединство наше Цркве је свагда и свуда на проби, а не само у Америци. Неке исхитрене потезе наших епископа у САД Свети Синод је ставио ван снаге. Замисли и предлоге по питању организације наших епархија на америчком континенту размотриће Свети Архијерејски Сабор и донети коначне одлуке. Богословски факултет Београдског универзитета, који је истовремено и у надлежности наше Цркве, нашао се, због смене декана, епископа браничевског Игњатија, у центру пажње шире јавности. У причу о смени декана укључили су се и они који за себе кажу да су атеисти и којих се, по природи ствари, Црква не би требало толико да тиче. Очекујете ли да ће се стишати ова прича, тачније шта је потребно да се учини да би овај проблем постао – прошлост? Мислим да је овај излишни проблем већ прошлост. Ван сваке памети је била пропаганда да за Богословски факултет Црква уопште није надлежна и да је он тек један од факултета Београдског универзитета. Ко уопште може да тврди да је теологија могућна мимо Цркве, без Цркве, ван Цркве или, Боже ме сачувај, против Цркве? У Србији је однос Цркве и државе, вере и политике тема велике пажње и интересовања јавности. У минулој години било је неколико важних сусрета државног и црквеног врха који су изазвали много јавних и медијских спекулација, а понекад и веома критичких коментара, посебно оних о пресудном и наметнутом утицају политике, односно власти на прилике у СПЦ, на одлучивање и ставове клира. Како коментаришете ове сусрете и њихов поменути одјек? Једни говоре о „пресудном и наметнутом“ утицају политике, у првом реду државне власти, на Цркву, а други о малигном утицају Цркве на државу. Ко ту да буде паметан? Сматрам да је однос Црква – држава у принципу коректан и конструктиван, заснован на њиховој институционалној одвојености и истовременој потреби за сарадњом у областима у којима је она природна и потребна, као што је стање нашег народа свугде где је угрожен, првенствено на Косову и у Метохији, затим просвета, култура, социјална делатност и слично. Као истакнути епископ и великодостојник наше Цркве, Ви сте у фокусу пажње јавности, али понекад и мета отворених напада. Чини се, то заправо тврде упућени у ова догађања, да су у таквим приликама најчешће скривени стварни актери, они чији су интереси одлучујући у кампањи против Вас? Одавно сам се навикао на то да сам „мета отворених напада“ – много више него на то да сам „у фокусу пажње јавности“. Нападани су били, ружени, клеветани и злостављани и много бољи од мене, па зашто да мени буде нелагодно у њиховом друштву? Увек се тешим и бодрим речима Христа Спаситеља: „Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве речи, због мене“ (Мат. 5, 11). Важно је да претрпимо ради Христа, а не ради својих сујетних циљева. Уосталом, „доста је сваком дану зла свога“ (Мат. 6, 34). Премда сте мета поменутих атаковања, за Вас је 2019. година била посебна година. Недавно Вам је у Москви патријарх Кирил доделио докторски напрсни крст који, према руској црквеној традицији, добијају нови доктори богословских наука. У септембру 2019. уручен Вам је, наиме, почасни докторат богословља Санктпетербуршке духовне академије. Захвалан сам из дубине душе Његовој Светости Патријарху московском г. Кирилу, Петроградској духовној академији и Руској Православној Цркви у целини за указану ми незаслужену част. Српска друштвена и интелектуална елита тема је честих јавних критичких промишљања. Суморне прилике и општа духовна дезоријентисаност и „запуштеност“ нашег народа потврђују да критички осврти нису без основа. Шта недостаје, откуда та слабост и недораслост наше елите захтевним приликама света у епохалним променама? Како објаснити евидентну немоћ да се прихвати и живи јединствена, дакле водећа и „просветитељска“ улога каква, по дефиницији, елити једног народа управо у том народу – припада? Ми, нажалост, немамо елиту. Имамо само остатке негдашње елите, елитне појединце и неке елитне установе. Наша елита је уништавана – и готово уништена – за време Балканских ратова и Првог светског рата, за време Краљевине Југославије, у току Другог светског рата и после њега, све донедавно. Обнова елите у српском народу представља императив наших дана за нашу Цркву и за читаво наше друштво. Али пошто је, како рекосте, друштвена и културна елита, ма колика и ма каква била, тема критичких промишљања, значи да има ко да промишља. То је, за почетак, више него довољно. Право питање гласи: ко данас игра улогу елите? Ко су ти изабрани, што реч елита, изворно латинска, значи? Да ли су изабрани они који су, стицајем ратних околности, уз туђе станове и куће у центру Београда, на Сењаку и на Дедињу, од својих родитеља и дедова наслеђивали, с колена на колено, уредничка места, катедре на универзитету и слично? Наследили су и борбу против „српског национализма“, заправо против било чега српског, само што су њихови дедови то чинили у име бољшевизма и Коминтерне, очеви у име братства и јединства и социјалистичког самоуправљања, а они, унуци и синови, то чине данас у име демократије и неолиберализма. Црква Православна, поготову зато што је Српска, за њих је била и остала црвена марама у арени за кориду. Видели смо то пре неки дан: статутарна комисија Универзитета у Београду, уз часни изузетак једног часног човека и врхунског интелектуалца, припадника истинске духовне елите, одлучује да Православни богословски факултет de iure и de facto мора, по њиховом мишљењу, да раскине било какву органску везу са Српском Православном Црквом. Никакви аргументи ту не помажу, па ни то да Факултет своје учење заснива на Светом Писму и Светом Предању Православне Цркве. Још мање их се тиче правно начело да се о истој ствари не може судити два пута, пошто је о том истом Статуту Богословског факултета, 2012. године, расправљало и одлучивало исто универзитетско тело у коме су они сада. Не хају ни за то што је Уставни суд Србије Статут потврдио 2014. године. Поготову су става да Богословски факултет треба да раскине везу са Црквом пошто се на њему школују будући свештеници и вероучитељи. Не занима њих то што њихова одлука, напослетку, неће имати никаквог ефекта. Факултет ће остати на Универзитету уколико то Црква буде хтела. Њима је довољно што нису изневерили своје претходнике из познатог периода и што настављају да шире нетрпељивост према Цркви. Да ли су овакви људи, без обзира на њихове академске титуле и звања, елита Србије? Каква је њихова просветитељска улога? Где је исходиште пута којим би нас ти људи водили? Одговор на ова питања дат је унапред, већ у њима самима. Свет се убрзано мења, стање које се назива епохалним цивилизацијским раскршћем дуго траје, а разрешење ове ситуације још увек није „ту, иза угла“. Шта Срби могу да очекују од будућности? Можемо ли се надати мање неповољном судбинском расплету и бољим приликама од ових у којима јесмо, и у којима бивамо осуђени на тражење разумевања од света који нам није посебно наклоњен? Могу само да се придружим вашим питањима, а одговора немам. Ипак, увек нам остају вера, нада и љубав. Бог увек помаже ако има коме, говорио је честити, скромни и мудри патријарх Павле. На самом крају нашег разговора хтео бих, драги пријатељи, да свим посленицима и читаоцима Печата, као и вама лично, честитам наступајуће божићне празнике, уз молитвену жељу да Христос, нас ради Рођени Спаситељ, свима подари Свој мир, благослов и љубав у новој години. Исто тако, са искреном радошћу, честитам Печату његов шестстоти број. Мир Божји, Христос се роди! Срећна Нова година! Недељник Печат бр. 600, Београд, 27. децембар 2019, стр. 6 – 19. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  8. У новембарско-децембарском 370. броју „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе, објављен је интервју са историчаром Мирославом Илићем, помоћником покрајинског секретара за културу, јавно информисање и односе са Црквама и верским заједницама. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Историчар Мирослав Илић: Љубав и одговорност Српске Цркве! *Господине Илићу, будући да је ова година заодевена радошћу великог јубилеја, замолио бих Вас да кажете неколико речи о значају аутокефалије за Српску Цркву? Када говоримо о осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве треба да знамо да је реч о највећем јубилеју у историји српског народа. Свети Сава и његов отац Стефан Немања отворили су нову перспективу свом народу. Установили су образац личног и колективног организовања живота. Без узимања у обзир тог модела ми не можемо бити способни да препознамо и схватимо савремене изазове и да применимо адекватан приступ у њиховом решавању. Стога, налазећи се још увек у „транзицији“ и тражењу себе, прослава јубилеја 800. година самосталности СПЦ нам долази као својеврсна и огромна „помоћ пријатеља“. Моја генерација је током одрастања у малој мери имала развијену свест о националној и верској припадности. Једноставно речено, српство као вредност није било у довољној мери афирмисано. Самим тим, ни основни појмови о Цркви, народу, националној култури нису били јасно одређени. Криза 90-их година и распад Југославије неминовно је пред нас поставио нова питања и нове изазове. Управо тада, на сцени се дешава велики повратак мајци Цркви. Тај повратак, који још увек траје, састоји се у тражењу одговора на егзистенцијална питања: ко смо, зашто нам се све ово дешава и који је смисао нашег постојања? Када су Срби остали без средњовековне државе, њену улогу је преузела Црква. Свети Сава, увидевши геополитичку позицију српског народа и сва искушења која то носи, свом народу је оставио Цркву Христову као највећу вредност и најјачи интегративни фактор. Српска Црква је покривала готово сав српски етнички простор и доказ је да је српска заједница била могућа и онда када није било државе. Она је све Србе везивала у једну нераскидиву заједницу, заједницу Бога и људи. Пећка Патријаршија и Карловачка Митрополија су очувале наше име, језик и православну веру. Сви наши првојерарси и епископи радили су, заправо, исто оно што је радио и као модел установио наш Свети Сава: бринули о свом народу као добри пастири, градили духовну, просветну, културну, здравствену и привредну инфраструктуру. Имали стратешки приступ животу. *У Жичи је одржана централна прослава великог јубилеја. Реците нам нешто о Дому Спасовом – манастиру Жичи? Ја бих издвојио једно мишљење у духу наведеног питања. Када је реч о српским црквама и манастирима увек ми прво на ум долазе школске екскурзије, а општи је утисак да оне код наше деце не изазивају довољно пажње. Ту је од кључног значаја улога ментора, али и родитеља. Да би код најмлађих изазвао позитивна осећања у сусрету на народном повешћу, професор историје мора бити одушевљен за идеју родољубља. На тај начин ће се развити осећање припадности заједници са пуном свешћу о личној улози и одговорности. Јер када деци кажете су и Жича и Кембриџ стари осам векова они ће почети да вас слушају и знаће да нису тикве без корена, а када буду посетили Царску Лавру Жичку срце ће им бити пуно радости. *Да ли можете да наведете неки конкретан пример, како кажете, светосавског модела функционисања? Тај модел, тј. образац је видљив у бројним епизодама српске повеснице. Мени је посебно драг пример изузетности српске заједнице у Трсту. Након што је град добио статус слободне трговачке луке, један број Срба из Боке, Херцеговине и Босне је тамо мигрирао и формирао моћну привредну заједницу. Међутим, на самом почетку, тршћански Срби су формирали црквено-школску аутономију као темељ из којег ће нићи материјални успеси. На чувеном тргу Понте Росо, где су Срби и Југословени куповали фармерице, налазе се три српске палате и српска црква Светог Спиридона. Једна од њих је и чувена палата Спиридона Гопчевића, Србина католика из Боке. Она има два улаза и изнад сваког две статуе: са леве стране су кнез Лазар и кнегиња Милица, са десне Милош Обилић и Косовка девојка. Колики број Срба из златног доба социјализма је отишао у Трст са тим сазнањем? Да ли наша деца у средњошколским путовањима посећују овај бисер медитерана? *Према Вашем мишљењу, шта је толико снажно мотивисало Светог Саву да реализује свој огромни стваралчки и предузетнички потенцијал? Хришћанска љубав. Свети Сава је градио своју личност не као апстрактну категорију, већ као категорију која има своје утемељење у самој личности Свете Тројице. Одатле је долазила његова огромна духовна снага и постојаност. Из такве позиције Свети Сава прецизно сагледава смисао живота и поставља високе циљеве пред себе, а самим тим, и пред свој народ у свим временима. И ми савремени Срби смо позвани да будемо истинске личности и да активно учествујемо креирању националне историје. Свети Сава је неизмерно волео свој народ и показао да је једина права љубав она која је спремна на велику жртву. Он је аутокефалност видео не само као државни, већ пре свега као идентитетски идеал хришћанског формата. Он јесте био истински родољубив и то је осећање је наследио од оца и мајке, али он и сви Немањићи су изнад свега били припадници хришћанске васељене. Јер, примера ради, Немањићи нису били дародавци само на српском етничком простору. Они су били ктитори и приложници у Светој Земљи, у Јерусалиму, у Италији, Бугарској, Грчкој и другде, што само говори о њиховој хришћанској авангардности. Они су били национални али су истовремено били способни да буду и наднационални. *Ви сте почетком године у Великој православној гимназији новосадској одржали предавање на тему „Задужбинарски етос Немањићаˮ. Где је тајна српског задужбинарства? Најпре треба истаћи да је од свих задужбина аутокефалија највећа. То је зато што су нас Свети Немањићи увели у ред најразвијених земаља света када су у питању духовност и култура, а то су темељи сваке цивилизације. Задужбинарство има дуго историјско трајање у српском народу и неодвојиви је део православне хришћанске традиције и српског националног идентитета. Уопште узев, историја Цркве и историја српског народа је, како то бележи Радован Биговић, историја задужбинарства. Српско задужбинарство, којем је печат дао сâм Свети Сава, развија вредности хришћанске етике: пре свега оно се бави човеком. Бави се и економским и технолошким напретком јер га директно стимулише, али се изнад свега бави човеком. Са друге стране, задужбинарски етос можемо дефинисати као високоразвијени систем вредности чији је основни циљ уверење да појединац свој смисао постојања може пронаћи једино у заједници и да једино кроз идеју давања тој истој заједници може себе реализовати као личност и економски напредовати. После Немањића, Лазаревићи и Бранковићи су наставили традицију ктиторства и задужбинарства. Фрушкогорски манастири постају настављачима светосавског православља. То су били нови центри духовне културе у којима се програмски наглашавао континуитет са претходним периодом. Уопште, са губитком државности, Црква је била та која је чувала дух задужбинарства. У Аустријској монархији Срби су били у неравноправној цивилизацијској борби. Због настојања Беча и Пеште да системски слабе српски народ у културном и духовном смислу, најпре реагује митрополит београдско-карловачки Мојсије Петровић. Он улаже сав иметак у школу с циљем да изведе народ из таме незнања. Почетком 1728. у њу је уписано 128 ђака, од којих је већина била сиромашна и није могла да плати смештај. Зато родољубиви митрополит један део митрополијског двора преправља у интернат. Њега следе митрополити Вићентије Јовановић који доводи учитеље из Кијева и авангардни Висарион Павловић који оснива Духовну академију – прву српску високу школу која означава почетак универзитетског школства у Срба. Задужбинарство је било концентрисано у оквиру неколико најзначајнијих установа српског народа. То су Српска Православна Црква, Матица српска, Универзитет у Београду, Српска Краљевска Академија (касније САНУ), СПД Привредник из Загреба. *Као државни службеник имате другачији увид у сарадњу Цркве и државе. Какво је ваше искуство на том пољу и како бисте окарактерисали ову сарадњу? Од 2016. године Сектор за сарадњу са Црквама и верским заједницима је припојен Секретаријату за културу. Тај потез је био потпуно оправдан и сувисао јер је наша култура пре свега хришћанска култура. Када погледамо списак непокретних културних добара од изузетног значаја у АП Војводини видећемо да верски објекти имају више од 80% удела. У том смислу важна је улога Српске Православне Цркве и других Цркава и верских заједница које имају изузетну историјску, државотворну и цивилизацијску улогу у обликовању, очувању и развијању идентитета српског народа и свих других етничких и верских група које живе у Републици Србији. Додајмо још да љубав и одговорност наше Српске Цркве надилази границе Републике Србије и обухвата читав српски етнички и културни простор. Када пажљивије сагледамо стваралачку улогу Цркве у области културе, видећемо да су њени носиоци манастири, богомоље, ризнице, музеји, архиви, научно-истраживачке установе, библиотеке, специјализоване школе и установе, уметничке и конзерваторско-рестаураторске радионице, културно-уметничка друштва, хорови и друге установе и удружења. То је огроман капитал чији потенцијали доприносе укупном друштвеном развоју и бољем квалитету живота појединца. *На крају нашег разговора, који би био Ваш закључак у погледу свега реченог, и шта бисте поручили читаоцима „Православног мисионараˮ? Црква је заједница која нас теши, исцељује, крепи и радује. Она нас лечи од савремених болести – отуђености, депресије, егоизма, равнодушности и бесциљности. Једино у нашем аутентичном искуству можемо пронаћи непресушан извор мотивације који ће нас оснажити као заједницу и помоћи нам да заузмемо правилан однос према најважнијим животним темама. Повратак предању услов је за личну и колективну обнову. Ми нећемо постати бољи ако променимо идентитет, ако се отуђимо. Тако размишљају робови. Ми православни хришћани смо личности, домаћини. Ми ћемо победити онда када се вратимо себи – када постанемо достојни наших Немањића, нашег Стефана Немање, нашег Светог Саве, наших устаника, косовских и солунских дивјунака, наших Тесле и Пупина, Николаја и Јустина. Разговарао: Катихета Бранислав Илић *Објављено у новембарско-децембарском 370. броју Православног мисионара (стр. 40-43) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  9. Интервју катихете Бранислава Илића са проф. др Растком Јовићем, ванредним професором на катедри за Канонско право, Православног богословског Факултета Универзитета у Београду за "Православље": Позвани смо да сведочимо оно што православни хришћанин осећа у сусрету са Христом! *Српска Православна Црква слави 800 година од стицања аутокефалије. Колики је значај аутокефалије за нас данас? Обележавање аутокефалности СПЦ прави је тренутак да се постави питање о њеном значају из ове вишевековне перспективе. У тренутку када наша Црква стиче самосталност, аутокефалија значи залог слободе, слободе као могућности да се на аутентичан начин развијамо у складу са нашим посебностима. Данас, међутим, њен смисао се види у нашој пракси. Дело Светог Саве се пречесто своди на паролу, на опште место без садржаја. Изучавање дела Светог Саве, а не понављање фраза, може нам помоћи да разумемо и смисао аутокефалије и значење просветитељства. Шта смо учинили да се аутокефалија одвија као процес стваралаштва у контексту слободе и еманципације? Колико смо успели да потенцијале које смо добили од Светог Саве преточимо у традицију? Рекао бих да легитимитет аутокефалије не произилази из начина њеног стицања, него из последица које она доноси. У том смислу, одговори на постављена питања откривају њену важност. *Који су данашњи изазови за саму Цркву? Има ли разлога за страх? Можда би било добро да кажемо који су то изазови за целокупно друштво. Већ из разумевања друштвених околности можемо да говоримо и о изазовима за Цркву. Друштвена ситуација се веома променила у последњих десет година. Србија је добила безвизни режим који је омогућио многима лакши одлазак из земље. На овом простору као да се циклично смењују безнађе и нада, а то је опет и те како видљиво у раскораку између језика политичара и доживљаја живота самих становника Србије. Верујем да не постоји тежи изазов од безнађа, које обесмишљава сваки труд, док тренутни рад чини беживотним и јаловим. Није неопходно указати колико је у таквим околностима Црква пред изазовима – да пружи, укаже и открива наду у историји. Динамика црквеног живота не сме кренути путем удаљавања од стварности коју њени верници свакодневно проживљавају. Превазилазити отуђење није нимало лако, а то значи да је неопходно имати дугорочну стратегију у погледу образовања, језика, бриге и старања за науку и културу. То је управо оно што је Свети Сава чинио ширећи идеје просветитељства као темеље за будућност једног друштва. Црква свакако не може бити лидер у научном прогресу и модерним технологијама, нити је то Њен позив, али прогрес у међуљудским односима свакако јесте Њена мисија и брига. Брига за културу подразумева и да је недопустиво недостатак елементарног васпитања и социјалних компетенција маскирати као духовну и црквену врлину. Изгледа као да је безнађе у савезу са бахатошћу депримирајућа комбинација за све оне који желе да живе на овом простору, држави, али и у Цркви. Црква има прилику да буде алтернатива оваквом могућем исходу живота, а њени чланови треба да покажу разумевање нове стварности, прихватање чињенице да су се времена заувек променила и да старе опробане матрице више не дају резултате. У секуларном друштву, са мноштвом његових подсистема, Црква је у непрестаном надметању са другим секуларним или религиозним опцијама за интерпретацију стварности. Критичка природа јавног простора управо захтева да Црква буде „осетљива“ за своју представу у јавности уколико жели да комуницира са модерним светом. *Како тумачити податак из истраживања „Pew research center” да 58 посто испитаника из Србије не доводи у питање постојање Бога, ако знамо да се око 95 одсто грађана наше земље на последњем попису становништва изјаснило да припадају некој цркви или верској заједници? Постаје јасно на основу овог, али и многих других досадашњих истраживања, да људи свој осећај припадности одређеној вероисповести не повезују са личном одговорношћу, тј. персоналном вером у Бога. Вера се најчешће доживљава као колективни идентитет којем се припада по рођењу, без неопходне индивидуалне преданости и ангажмана. Неколико векова турског ропства довело је до обликовања специфичне форме побожности кроз изналажење колико-толико адекватне замене литургијском животу. Услед недостатка цркава и свештенства, у поробљеној Србији тог времена, уместо литургије као чина личног напора и труда, центар црквеног живота нужно постају обреди и обичаји из којих почиње да се црпи идентитет и саме православне вере. Крсна слава је имала најважније литургијске елементе, хлеб и вино, који су у таквим приликама могли бити замена литургијском животу и причешћу. Верујем да је све ово у значајној мери уобличило менталитет православног верника. У оквиру таквог поимања припадности Цркви, могли бисмо рећи да је проценат који наводите тачан као податак о броју људи који на неки начин обележавају истакнуте хришћанске празнике, славе славу и повремено посете цркву. Време после турског ропства доноси наставак бурних периода страдања у историји: недовољан број свештеника (који су у готово свим ратовима било прве жртве окупатора), недовољан број црквених храмова (који су по дефиницији први рушени када наступи стање сукоба и рата). Отуда је крајње очекивано да ми и данас живимо по инерцији тих времена, тј. схватању да обреди чине наш идентитет православним, а не одлазак у цркву и лично исповедање вере. Било би најпожељније имати хармоничан однос између колективног и личног идентитета, не негирајући ни један нити други. Свакако, сва истраживања религиозности код нас морају бити примљена са резервом, али истовремено и као позив да се озбиљно посветимо идентитетском питању „православља“ у данашњој Србији. *Каква је улога цркве у савременом друштву, да ли је њен утицај на оне који се изјашњавају као верници слабији или јачи у односу на период од пре 10-15 година? Ово питање се умногоме надовезује на претходно. И поред свих истраживања, формално ћемо и даље имати велики број декларисаних верника. Па ипак, тај колективни осећај привржености православљу појединца најчешће не подразумева свесни и одговорни избор. Улога Црква и даље остаје у томе да сведочи хришћанство у 21. веку – што је изузетно тешко. То подразумева, пре свега, нови језик и јачање лаика и њиховог апостолата у Цркви. Али да будемо сасвим јасни, општи европски тренд јесте опадање броја хришћана. Можемо помало иронично рећи да смо у предности јер, како се овде код нас све дешава са закашњењем, у прилици смо да видимо будућност која ће и нама неминовно доћи. Дакле, уколико тај број опада у Европи, онда се само од себе намеће да у домену стратегије деловања и циљева треба да учинимо нешто другачије. Не видим да су поједини протестанти, и поред свих уступака савременом друштву, успели да повећају број хришћана. То је сад питање за нас, шта да чинимо. Колико су нам уопште битни ти проценти оних који се изјашњавају као православци, или би требало да се мало више посветимо „малом стаду“? Колективистички приступ православном идентитету је нешто што га можда највише оптерећује у савременом тренутку када је интернет преплављен животним тренерима који се појединцу обраћају узимајући у обзир искључиво његове личне животне проблеме. Уколико се данас људи више плаше живота него смрти, више љубави него сукобљавања, онда наша хришћанска порука очигледно мора да буде промишљена на сасвим другачијим основама. Било би крајње погрешно да у име колективитета великих бројева занемаримо оне који су истински предани хришћанским циљевима утехе, наде и љубави. *Колико је на цркви да се бави актуелним друштвеним темама, на пример да подиже код верника еколошку свест и на који начин би то могла да ради? Превазилажење смрти у Христу једнако је превазилажењу смрти у нашој цивилизацији. Ово је део исте динамике, истог покрета. Христос је дошао да подари живот и ми смо позвани да славимо живот. Црква јесте и треба да буде бранитељ и чувар људског бића, јер само тако је могуће да човек одржава и увећава своје потенцијале остварујући пуноћу свог човештва. Плурализам, који из бриге о човеку неминовно произилази као последица, истовремено је јасно упозорење против нагле осуде избора, понашања или начина живота различитог од нашег. Када у једној заједници не допуштамо пуноћу испољавања, тада гушимо креативност и аутентичну личност. Ако пак допуштамо различитост, без бриге за добробит заједнице, тада улазимо у фрагментацију и осамљеност. Слобода без одговорности може некада бити страшнија од неслободе. Верујем да је Цркви потребно да буде схваћена у контрасту са репресивним структурама света борећи се против логике смрти. Небрига за природу око нас, која ће на крају уништити самог човека, јесте део логике смрти. Христово распеће и Његово страдање нису нека историјска прича, повест која код нас побуђује само емотивну реакцију. Уколико бисмо причу радикализовали теолошки, очигледно би било како је Христова смрт питање логике смрти, па тако свако наше непоштовање и занемаривање природе и живог света који нас окружује није ништа друго него наше поистовећивање са римским војницима који распињу Христа данас. Уосталом, Христос не обећава један пасивни живот, него живот у изобиљу који нема алтернативу. „Лопов не долази за друго него да украде и закоље и упропасти. Ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу,“ (Јн 10,10). Христос нуди не само живот као пуку егзистенцију него живот као пуноћу радости која осмишљава вечност. Отуда је неопходно имати свест о васпитању и култури, као фундаментима да богословље има право о свему да говори, па и о екологији, очувању природе. Конкретно, у вези са екологијом, верујем да бисмо морали више радити на превођењу верске дисциплине у практично друштвено деловање. Као пример узећемо пост. Уместо специфичног нагласка само на храни и појединцу, пост би требало да поприми и друштвене димензије – уздржавање од загађивања средине око нас. Ова брига за опште добро учинила би пост смисленијим неголи садашње разумевање код многих које се своди на избор јела. Ово је само један пример, али свакако може указати на могуће путоказе. *Да ли је Литургија данас место сусрета људи и човека са Богом? То свакако зависи од нашег разумевања Литургије данас. Могли бисмо рећи да постоје могућа два тумачења која су у својој бити проблематична. Једно разумевање претпоставља да је Литургија по себи место сусрета Бога и човека. Овакво тумачење може имати различите последице. Са једне стране, то нас ослобађа сваке одговорности у простору Литургије – јер шта год радили она јесте по себи сусрет Бога и људи. Друго могуће тумачење јесте култно разумевање Литургије по којем исправно прочитане молитве, квалитетно појање и прецизни покрети гарантују да Литургија јесте оно што мора бити, тј. аутентична. У првом тумачењу, сви су ослобођени било каквог осећаја одговорности, док у другом случају верници на Литургији постају ирелевантни, јер се сва пажња усмерава на служитеље (појце, ђакона, свештеника, епископа). Да ли је онда Литургија уистину сусрет Бога и човека и како? Одговор на ово питање даће нам Свети апостол Павле. Разматрајући проблеме међу хришћанима на Литургији, у Првој посланици Коринћанима, Апостол Павле примећује како међу њима постоји непоштовање и небрига једних за друге. И поред тога што се састају на Литургији и причешћују се, њихови односи су дубоко нарушени. Апостол закључује своју дискусију обраћајући се сабраним хришћанима: „Кад се, дакле, сакупљате на једно место, не једе се вечера Господња“ (1Кор 11, 20). Другим речима, иако су сви формални услови испуњени, не можемо говорити о причешћу и Литургији онда када су односи међу сабраним хришћанима дубоко нарушени небригом и непоштовањем једних за друге. Односно, аутентичност евхаристијског славља зависи од егзистенцијалног односа према животу, односу једних према другима. Верујем да је овај одговор Апостола Павла актуелнији данас више него што мислимо. Његове последице, ако бисмо их дубље сагледали, рећи ће нам много о томе где грешимо и шта можемо учинити да се ствари промене тамо где је промена неопходна. *Света Литургија почиње благосиљањем Царства Оца, Сина и Духа Светога, као и мирном јектенијом у оквиру које се усрдно молимо за постојани мир. Са друге стране, литург сабрану литургијску заједницу отпушта речима: У миру изиђимо! На који начин савремени хришћани могу да пренесу у свет онај свештени мир који су задобили на светој Литургији? У одговору на ово питање од највећег значаја је разумевање термина „мир“. Христос по васкрсењу поздравља своје ученике речима „Мир Вам!“ То ће наставити да чини све до свог вазнесења. За јеврејски контекст, сама потрага за миром означава хармонију између човека и природе, тј. хармонију по целој Земљи. У складу са прокламованим вредностима, Апостоли наговештавају ново доба у Јеванђељу, а у својој мисији треба да ословљавају сваки дом речима: „Мир дому овоме!“ Поред тога што је реч о поздраву који је био уобичајен за Јевреје, његово истицање у новозаветном тексту има за циљ да укаже на вредност хришћанства: то је рад на миру - шалому. Мир је описан веома снажно код пророка Исаије као време хармоније: „И вук ће боравити с јагњетом, и рис ће лежати с јаретом, теле и лавић и угојено живинче биће заједно, и мало дијете водиће их. И крава и медвједица заједно ће пасти, млад њихова лежаће заједно, и лав ће јести сламу као во. И дијете које сиса играће се над рупом аспидином, и дијете одбијено од сисе завлачиће руку своју у рупу змије василинске“ (Исаија 11, 6-8). Мир дакле није само одсуство рата, схватање какво имамо од времена Римске империје. Значење мира је много снажније и јаче, то је напор и рад на успостављању склада живота на овом свету. Отуда и литургијски позив: „Идите у миру“, не значи само једнострани мир, него означава позив хришћанима да буду „со свету“, тј. да се боре за један другачији свет у границама историјске стварности. Начелна верност Христу у Литургији захтева верност Њему и ван тог простора, баш као што је Литургија икона Царства Божијег, али се знаци тога Царства налазе и ван ње – у нашој свакодневној пракси. Уколико није праћена одређеном праксом, Литургија не постоји сама по себи, а хришћани се сусрећу са опасношћу да буду ништа више него верници који не знају шта мир јесте и шта им је позив. *Дакле, позвани смо да својим животом сведочимо мир, радост и хришћанску љубав? Позвани смо свакако да сведочимо оно што православни хришћанин осећа у сусрету са Христом. Морам рећи да ме је увек занимало како је изгледао сусрет Христа и људи његовог времена. Он је тај који доноси утеху око себе, излечење, наду. Могу само да замислим радост људи онда када су били у Његовој близини. Они коју су Га касније видели васкрслог вероватно су били узбуђени, у неверици, али и неизмерно радосни и пуни наде. Ни у једној варијанти не могу замислити људе око Христа који се гурају око Њега да га дотакну, виде или поразговарају и да у тим тренуцима осећају неизмерну тугу гледајући у Његово лице и осећајући Његово присуство и силу. Верујем да се одговор намеће сам од себе. Верник може бити као и сваки други човек, и тужан и у очајању повремено, али мора носити и ту тугу и то очајање као онај који „има наде,“ јер вера чини „да не бисте туговали као они који немају наде“ (1Сол 4, 13). *За крај, која би била Ваша порука младим људима, особито онима који планирају да свој живот посвете изучавању теологије? У Посланици Филимону, Апостол Павле моли Филимона да прими назад свог одбеглог роба Онисима. У том дијалогу, он се обраћа Филимону: „Али без твојега знања не хтједох ништа чинити, да твоје доброчинство не би било принудно него добровољно. Јер можда се зато и растаде с тобом за кратко да га добијеш за вјечност, не више као роба, него више од роба, брата љубљенога, особито мени, а колико више теби, и по тијелу и у Господу“ (Флмн 16). Користећи ову фразу, Павле позива целокупно људско биће у целини ка слободи. Ово је дакле спољни позив на слободу, а не само духовни (у Христу) – захтев на духовно колико и на социјално ослобођење. Волео бих да млади људи имају могућност као што је имао одбегли роб Онисим за кога апостол Павле моли, да буду слободни духовно, али и да се изборе за друштвену слободу. Такав аутентичан живот у спрези са одговорношћу коју сви морамо носити чиниће и теологију истинитом. У сваком случају, то је много боља могућност него остати роб, менталитет роба не дозвољава рађање љубави, а самим тим не може рађати богословље Христа који нас воли и ослобађа, у коначници, и од највећег поробљивача – смрти. Разговарао: Катихета Бранислав Илић * Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије (бр. 1262, 15. октобар 2019) Извор: Православље - новине Српске Патријаршије View full Странице
  10. Интервју катихете Бранислава Илића са проф. др Растком Јовићем, ванредним професором на катедри за Канонско право, Православног богословског Факултета Универзитета у Београду за "Православље": Позвани смо да сведочимо оно што православни хришћанин осећа у сусрету са Христом! *Српска Православна Црква слави 800 година од стицања аутокефалије. Колики је значај аутокефалије за нас данас? Обележавање аутокефалности СПЦ прави је тренутак да се постави питање о њеном значају из ове вишевековне перспективе. У тренутку када наша Црква стиче самосталност, аутокефалија значи залог слободе, слободе као могућности да се на аутентичан начин развијамо у складу са нашим посебностима. Данас, међутим, њен смисао се види у нашој пракси. Дело Светог Саве се пречесто своди на паролу, на опште место без садржаја. Изучавање дела Светог Саве, а не понављање фраза, може нам помоћи да разумемо и смисао аутокефалије и значење просветитељства. Шта смо учинили да се аутокефалија одвија као процес стваралаштва у контексту слободе и еманципације? Колико смо успели да потенцијале које смо добили од Светог Саве преточимо у традицију? Рекао бих да легитимитет аутокефалије не произилази из начина њеног стицања, него из последица које она доноси. У том смислу, одговори на постављена питања откривају њену важност. *Који су данашњи изазови за саму Цркву? Има ли разлога за страх? Можда би било добро да кажемо који су то изазови за целокупно друштво. Већ из разумевања друштвених околности можемо да говоримо и о изазовима за Цркву. Друштвена ситуација се веома променила у последњих десет година. Србија је добила безвизни режим који је омогућио многима лакши одлазак из земље. На овом простору као да се циклично смењују безнађе и нада, а то је опет и те како видљиво у раскораку између језика политичара и доживљаја живота самих становника Србије. Верујем да не постоји тежи изазов од безнађа, које обесмишљава сваки труд, док тренутни рад чини беживотним и јаловим. Није неопходно указати колико је у таквим околностима Црква пред изазовима – да пружи, укаже и открива наду у историји. Динамика црквеног живота не сме кренути путем удаљавања од стварности коју њени верници свакодневно проживљавају. Превазилазити отуђење није нимало лако, а то значи да је неопходно имати дугорочну стратегију у погледу образовања, језика, бриге и старања за науку и културу. То је управо оно што је Свети Сава чинио ширећи идеје просветитељства као темеље за будућност једног друштва. Црква свакако не може бити лидер у научном прогресу и модерним технологијама, нити је то Њен позив, али прогрес у међуљудским односима свакако јесте Њена мисија и брига. Брига за културу подразумева и да је недопустиво недостатак елементарног васпитања и социјалних компетенција маскирати као духовну и црквену врлину. Изгледа као да је безнађе у савезу са бахатошћу депримирајућа комбинација за све оне који желе да живе на овом простору, држави, али и у Цркви. Црква има прилику да буде алтернатива оваквом могућем исходу живота, а њени чланови треба да покажу разумевање нове стварности, прихватање чињенице да су се времена заувек променила и да старе опробане матрице више не дају резултате. У секуларном друштву, са мноштвом његових подсистема, Црква је у непрестаном надметању са другим секуларним или религиозним опцијама за интерпретацију стварности. Критичка природа јавног простора управо захтева да Црква буде „осетљива“ за своју представу у јавности уколико жели да комуницира са модерним светом. *Како тумачити податак из истраживања „Pew research center” да 58 посто испитаника из Србије не доводи у питање постојање Бога, ако знамо да се око 95 одсто грађана наше земље на последњем попису становништва изјаснило да припадају некој цркви или верској заједници? Постаје јасно на основу овог, али и многих других досадашњих истраживања, да људи свој осећај припадности одређеној вероисповести не повезују са личном одговорношћу, тј. персоналном вером у Бога. Вера се најчешће доживљава као колективни идентитет којем се припада по рођењу, без неопходне индивидуалне преданости и ангажмана. Неколико векова турског ропства довело је до обликовања специфичне форме побожности кроз изналажење колико-толико адекватне замене литургијском животу. Услед недостатка цркава и свештенства, у поробљеној Србији тог времена, уместо литургије као чина личног напора и труда, центар црквеног живота нужно постају обреди и обичаји из којих почиње да се црпи идентитет и саме православне вере. Крсна слава је имала најважније литургијске елементе, хлеб и вино, који су у таквим приликама могли бити замена литургијском животу и причешћу. Верујем да је све ово у значајној мери уобличило менталитет православног верника. У оквиру таквог поимања припадности Цркви, могли бисмо рећи да је проценат који наводите тачан као податак о броју људи који на неки начин обележавају истакнуте хришћанске празнике, славе славу и повремено посете цркву. Време после турског ропства доноси наставак бурних периода страдања у историји: недовољан број свештеника (који су у готово свим ратовима било прве жртве окупатора), недовољан број црквених храмова (који су по дефиницији први рушени када наступи стање сукоба и рата). Отуда је крајње очекивано да ми и данас живимо по инерцији тих времена, тј. схватању да обреди чине наш идентитет православним, а не одлазак у цркву и лично исповедање вере. Било би најпожељније имати хармоничан однос између колективног и личног идентитета, не негирајући ни један нити други. Свакако, сва истраживања религиозности код нас морају бити примљена са резервом, али истовремено и као позив да се озбиљно посветимо идентитетском питању „православља“ у данашњој Србији. *Каква је улога цркве у савременом друштву, да ли је њен утицај на оне који се изјашњавају као верници слабији или јачи у односу на период од пре 10-15 година? Ово питање се умногоме надовезује на претходно. И поред свих истраживања, формално ћемо и даље имати велики број декларисаних верника. Па ипак, тај колективни осећај привржености православљу појединца најчешће не подразумева свесни и одговорни избор. Улога Црква и даље остаје у томе да сведочи хришћанство у 21. веку – што је изузетно тешко. То подразумева, пре свега, нови језик и јачање лаика и њиховог апостолата у Цркви. Али да будемо сасвим јасни, општи европски тренд јесте опадање броја хришћана. Можемо помало иронично рећи да смо у предности јер, како се овде код нас све дешава са закашњењем, у прилици смо да видимо будућност која ће и нама неминовно доћи. Дакле, уколико тај број опада у Европи, онда се само од себе намеће да у домену стратегије деловања и циљева треба да учинимо нешто другачије. Не видим да су поједини протестанти, и поред свих уступака савременом друштву, успели да повећају број хришћана. То је сад питање за нас, шта да чинимо. Колико су нам уопште битни ти проценти оних који се изјашњавају као православци, или би требало да се мало више посветимо „малом стаду“? Колективистички приступ православном идентитету је нешто што га можда највише оптерећује у савременом тренутку када је интернет преплављен животним тренерима који се појединцу обраћају узимајући у обзир искључиво његове личне животне проблеме. Уколико се данас људи више плаше живота него смрти, више љубави него сукобљавања, онда наша хришћанска порука очигледно мора да буде промишљена на сасвим другачијим основама. Било би крајње погрешно да у име колективитета великих бројева занемаримо оне који су истински предани хришћанским циљевима утехе, наде и љубави. *Колико је на цркви да се бави актуелним друштвеним темама, на пример да подиже код верника еколошку свест и на који начин би то могла да ради? Превазилажење смрти у Христу једнако је превазилажењу смрти у нашој цивилизацији. Ово је део исте динамике, истог покрета. Христос је дошао да подари живот и ми смо позвани да славимо живот. Црква јесте и треба да буде бранитељ и чувар људског бића, јер само тако је могуће да човек одржава и увећава своје потенцијале остварујући пуноћу свог човештва. Плурализам, који из бриге о човеку неминовно произилази као последица, истовремено је јасно упозорење против нагле осуде избора, понашања или начина живота различитог од нашег. Када у једној заједници не допуштамо пуноћу испољавања, тада гушимо креативност и аутентичну личност. Ако пак допуштамо различитост, без бриге за добробит заједнице, тада улазимо у фрагментацију и осамљеност. Слобода без одговорности може некада бити страшнија од неслободе. Верујем да је Цркви потребно да буде схваћена у контрасту са репресивним структурама света борећи се против логике смрти. Небрига за природу око нас, која ће на крају уништити самог човека, јесте део логике смрти. Христово распеће и Његово страдање нису нека историјска прича, повест која код нас побуђује само емотивну реакцију. Уколико бисмо причу радикализовали теолошки, очигледно би било како је Христова смрт питање логике смрти, па тако свако наше непоштовање и занемаривање природе и живог света који нас окружује није ништа друго него наше поистовећивање са римским војницима који распињу Христа данас. Уосталом, Христос не обећава један пасивни живот, него живот у изобиљу који нема алтернативу. „Лопов не долази за друго него да украде и закоље и упропасти. Ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу,“ (Јн 10,10). Христос нуди не само живот као пуку егзистенцију него живот као пуноћу радости која осмишљава вечност. Отуда је неопходно имати свест о васпитању и култури, као фундаментима да богословље има право о свему да говори, па и о екологији, очувању природе. Конкретно, у вези са екологијом, верујем да бисмо морали више радити на превођењу верске дисциплине у практично друштвено деловање. Као пример узећемо пост. Уместо специфичног нагласка само на храни и појединцу, пост би требало да поприми и друштвене димензије – уздржавање од загађивања средине око нас. Ова брига за опште добро учинила би пост смисленијим неголи садашње разумевање код многих које се своди на избор јела. Ово је само један пример, али свакако може указати на могуће путоказе. *Да ли је Литургија данас место сусрета људи и човека са Богом? То свакако зависи од нашег разумевања Литургије данас. Могли бисмо рећи да постоје могућа два тумачења која су у својој бити проблематична. Једно разумевање претпоставља да је Литургија по себи место сусрета Бога и човека. Овакво тумачење може имати различите последице. Са једне стране, то нас ослобађа сваке одговорности у простору Литургије – јер шта год радили она јесте по себи сусрет Бога и људи. Друго могуће тумачење јесте култно разумевање Литургије по којем исправно прочитане молитве, квалитетно појање и прецизни покрети гарантују да Литургија јесте оно што мора бити, тј. аутентична. У првом тумачењу, сви су ослобођени било каквог осећаја одговорности, док у другом случају верници на Литургији постају ирелевантни, јер се сва пажња усмерава на служитеље (појце, ђакона, свештеника, епископа). Да ли је онда Литургија уистину сусрет Бога и човека и како? Одговор на ово питање даће нам Свети апостол Павле. Разматрајући проблеме међу хришћанима на Литургији, у Првој посланици Коринћанима, Апостол Павле примећује како међу њима постоји непоштовање и небрига једних за друге. И поред тога што се састају на Литургији и причешћују се, њихови односи су дубоко нарушени. Апостол закључује своју дискусију обраћајући се сабраним хришћанима: „Кад се, дакле, сакупљате на једно место, не једе се вечера Господња“ (1Кор 11, 20). Другим речима, иако су сви формални услови испуњени, не можемо говорити о причешћу и Литургији онда када су односи међу сабраним хришћанима дубоко нарушени небригом и непоштовањем једних за друге. Односно, аутентичност евхаристијског славља зависи од егзистенцијалног односа према животу, односу једних према другима. Верујем да је овај одговор Апостола Павла актуелнији данас више него што мислимо. Његове последице, ако бисмо их дубље сагледали, рећи ће нам много о томе где грешимо и шта можемо учинити да се ствари промене тамо где је промена неопходна. *Света Литургија почиње благосиљањем Царства Оца, Сина и Духа Светога, као и мирном јектенијом у оквиру које се усрдно молимо за постојани мир. Са друге стране, литург сабрану литургијску заједницу отпушта речима: У миру изиђимо! На који начин савремени хришћани могу да пренесу у свет онај свештени мир који су задобили на светој Литургији? У одговору на ово питање од највећег значаја је разумевање термина „мир“. Христос по васкрсењу поздравља своје ученике речима „Мир Вам!“ То ће наставити да чини све до свог вазнесења. За јеврејски контекст, сама потрага за миром означава хармонију између човека и природе, тј. хармонију по целој Земљи. У складу са прокламованим вредностима, Апостоли наговештавају ново доба у Јеванђељу, а у својој мисији треба да ословљавају сваки дом речима: „Мир дому овоме!“ Поред тога што је реч о поздраву који је био уобичајен за Јевреје, његово истицање у новозаветном тексту има за циљ да укаже на вредност хришћанства: то је рад на миру - шалому. Мир је описан веома снажно код пророка Исаије као време хармоније: „И вук ће боравити с јагњетом, и рис ће лежати с јаретом, теле и лавић и угојено живинче биће заједно, и мало дијете водиће их. И крава и медвједица заједно ће пасти, млад њихова лежаће заједно, и лав ће јести сламу као во. И дијете које сиса играће се над рупом аспидином, и дијете одбијено од сисе завлачиће руку своју у рупу змије василинске“ (Исаија 11, 6-8). Мир дакле није само одсуство рата, схватање какво имамо од времена Римске империје. Значење мира је много снажније и јаче, то је напор и рад на успостављању склада живота на овом свету. Отуда и литургијски позив: „Идите у миру“, не значи само једнострани мир, него означава позив хришћанима да буду „со свету“, тј. да се боре за један другачији свет у границама историјске стварности. Начелна верност Христу у Литургији захтева верност Њему и ван тог простора, баш као што је Литургија икона Царства Божијег, али се знаци тога Царства налазе и ван ње – у нашој свакодневној пракси. Уколико није праћена одређеном праксом, Литургија не постоји сама по себи, а хришћани се сусрећу са опасношћу да буду ништа више него верници који не знају шта мир јесте и шта им је позив. *Дакле, позвани смо да својим животом сведочимо мир, радост и хришћанску љубав? Позвани смо свакако да сведочимо оно што православни хришћанин осећа у сусрету са Христом. Морам рећи да ме је увек занимало како је изгледао сусрет Христа и људи његовог времена. Он је тај који доноси утеху око себе, излечење, наду. Могу само да замислим радост људи онда када су били у Његовој близини. Они коју су Га касније видели васкрслог вероватно су били узбуђени, у неверици, али и неизмерно радосни и пуни наде. Ни у једној варијанти не могу замислити људе око Христа који се гурају око Њега да га дотакну, виде или поразговарају и да у тим тренуцима осећају неизмерну тугу гледајући у Његово лице и осећајући Његово присуство и силу. Верујем да се одговор намеће сам од себе. Верник може бити као и сваки други човек, и тужан и у очајању повремено, али мора носити и ту тугу и то очајање као онај који „има наде,“ јер вера чини „да не бисте туговали као они који немају наде“ (1Сол 4, 13). *За крај, која би била Ваша порука младим људима, особито онима који планирају да свој живот посвете изучавању теологије? У Посланици Филимону, Апостол Павле моли Филимона да прими назад свог одбеглог роба Онисима. У том дијалогу, он се обраћа Филимону: „Али без твојега знања не хтједох ништа чинити, да твоје доброчинство не би било принудно него добровољно. Јер можда се зато и растаде с тобом за кратко да га добијеш за вјечност, не више као роба, него више од роба, брата љубљенога, особито мени, а колико више теби, и по тијелу и у Господу“ (Флмн 16). Користећи ову фразу, Павле позива целокупно људско биће у целини ка слободи. Ово је дакле спољни позив на слободу, а не само духовни (у Христу) – захтев на духовно колико и на социјално ослобођење. Волео бих да млади људи имају могућност као што је имао одбегли роб Онисим за кога апостол Павле моли, да буду слободни духовно, али и да се изборе за друштвену слободу. Такав аутентичан живот у спрези са одговорношћу коју сви морамо носити чиниће и теологију истинитом. У сваком случају, то је много боља могућност него остати роб, менталитет роба не дозвољава рађање љубави, а самим тим не може рађати богословље Христа који нас воли и ослобађа, у коначници, и од највећег поробљивача – смрти. Разговарао: Катихета Бранислав Илић * Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије (бр. 1262, 15. октобар 2019) Извор: Православље - новине Српске Патријаршије
  11. Митрополит Српске Православне цркве у Црној Гори Амфилохије саопштио је у интервјуу за Радио Слободна Европа да намјера владајуће ДПС да у партијски програм за предстојећи конгрес уврсти и питање обнове аутокефалне црногорске православне цркве, показује незнање оних који креирају државну као и политику владајуће партије о томе шта је црква и колико она постоји на простору Црне Горе. Митрополит Српске Православне цркве у Црној Гори Амфилохије саопштио је у интервјуу за Радио Слободна Европа да намјера владајуће ДПС да у партијски програм за предстојећи конгрес уврсти и питање обнове аутокефалне црногорске православне цркве, показује незнање оних који креирају државну као и политику владајуће партије о томе шта је црква и колико она постоји на простору Црне Горе. “ДПС је на последњем састанку покренуо и питање тзв. обнове Митрополије црногорско-приморске, аутокефалне. То само показује да они који сада воде не само партију него и Црну Гору, да су незналице што је то црква”, рекао је за РСЕ митрополит Српске православне цркве у Црној Гори, Амфилохије, коментаришући најаву да ће владајућа Демократска партија социјалиста партијским програмом формализовати раније обећање предсједника Црне Горе Мила Ђукановића да ће радити на обнови црногорске аутокефалне цркве. Ђукановићева порука Подсјетимо, Ђукановић је 8. јуна на партијској конференцији у Никшићу најавио да ће изградња црногорског друштва ићи путем који подразумијева, како је рекао Црногорску аутокефалну цркву. „На том путу ћемо свакако радити на снажењу црногорског идентитета, неке важне кораке смо на том плану већ остварили, остао је још један важан корак којим ћемо такође исправити тешку неправду учињену Црној Гори на почетку 20. вијека, а то је обнова црногорске аутокефалне цркве. Допадало се то некоме или не, на томе ћемо предано радити“, поручио је Ђукановић. Амфилохије је, за РСЕ полемисао и са званичним историјским тумачењем улоге и судбине цркве у Црној Гори: “Митрополија црногорска, зовите је како хоћете, она овдје без прекида постоји 800 година. И та прича да је она укинута 1920. године је потпуно бесмислена прича, лажљива прича, морам тако да се изразим. Она је само васпоставила свој однос са Пећком патријаршијом одлуком Светог синода Краљевине Црне Горе 1918. године, одлуком дакле црногорске Митрополије, црногорске цркве, како год се зове, јер митрополија значи црква. Дакле, том одлуком је она прва која је васпоставила јединство Пећке патријаршије 1918, прије Карловачке митрополије и прије србијанске митрополије, и оне босанске и буковинско далматинске, које су у то вријеме постојале. Оне су све касније пришле том јединству Пећке патријаршије. А она је остала иста она која је била, сво свештенство, монаштво, сав народ и црквена имовина – она је остала без прекида. Црква апсолутно ништа није промијенила, и говорити о обнови некакве црногорске цркве могу само људи који не знају што је то црква и који мисле да је црква партија. То је основни проблем дакле, и мени је веома жао што они који су сада на власти у Црној Гори тако нешто предузимају. Што то значи обнављају и што да обнављају? Да обнављају оно што је овдје без прекида осамсто година, цркву која је родила Црну Гору?” Питање имовине Амфилохије тврди да је црква на чијем је он челу, створила Црну Гору притом апострофирајући имовину што је суштински проблем у односима са државом Црном Гором: “Данас, васпостављајући Црна Гора своју независност, она се темељи на оној цркви и оној држави коју је црква створила, и цркви која је била државна вјера. Е сад, одузимати тој цркви имовину и храмове, и сматрати да она не постоји него је сад треба поново стварати, то је ван здраве људске логике.” Подсјетимо, црногорска Влада и Митрополија Српске православне цркве годинама се споре око статуса црквене имовине у Црној Гори. Након више покушаја да се то питање ријеши Влада је ове године изашла са предлогом закона коме се оштро успротивила Митрополија након чега је у читав конфликт укључена Венецијанска комисија, која је дала експертско мишљење. Након тога проблем са усвајањем закона је на неодређено одоложен. Црногорска Влада средином маја усвојила је Предлог закона о слободи вјероисповести којим је предвиђено да ће сви вјерски објекти који су били имовина државе Црне Горе пре губитка њене независности и припајања Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године, а који касније нису на одговарајући правни начин прешли у својину неке верске заједнице, бити препознати као државна имовина. „Међутим, ако нека верска заједница располаже доказима да је на основу некад или данас важећих прописа постала власник неке имовине, држава ће то признати и поштовати. Тамо где таквих доказа нема, већ је реч о имовини коју је стварала и стицала држава Црна Гора и која представља културну баштину свих њених грађана, таква имовина биће уписана као културно благо, односно као државна својина Црне Горе“, саопштила је Влада. ‘Нема раскола у СПЦ’ На питање Радија Слободна Европа, да ли је поводом додјеле ордена пресједнику Србије Александру Вучићу од стране СПЦ коме се Амфилохије противио, дошло до раскола између њега и патријарха СПЦ Иринеја, Амфилохије тврди да раскола нема: “Нема раскола у СПЦ, и последњи догађаји су само потврда да је црква живи организам и да ми епископи нисмо чланови партије, него људи који свако мисли својом главом, и са свим поштовањем према нашем Синоду и патријарху који је недавно овдје био наш гост и примљен са много љубави. Један број наших епископа нису били за то да се господину Вучићу додјељује орден Св. Саве. Ја сам био смио кад смо били у Пећкој патријаршији, у то вријеме је било на стотине дјеце са Косова. Ја сам рекао да орден треба додијелити игуманији Пећке патријаршије и сестрама мученицама које су ту остале после свих гоњења и насиља и пријетњи… Орден свима мајкама на Косову које рађају дјецу, њима припада орден, то је наш став и ту се разликујемо можда од његове светости. Он човјек има право да тако схвата, али је и наше право да на свој начин сагледавамо савремена збивања”. Александру Вучићу, председнику Србије у уторак увече у Београду уручен је Орден Светог Саве првог реда. Свети архијерејски синод одликовао је Вучића, Милорада Додика, српског члана Председништва Босне и Херцеговине, као и патријарха Српске православне цркве (СПЦ) Иринеја, поводом јубилеја – осам векова аутокефалности Српске православне цркве. Орден Светог Саве првог степена Вучићу је уручио патријарх Иринеј. Извор: Портал Ин4с
  12. Епископ бачки др Иринеј Буловић: Свети Сава, највећи син српског народа, уобличио је наш национални идентитет. Русија са председником Путином последња линија одбране хришћанских вредности. Српска православна црква данас започиње свенародно прослављање великог и за нашу државу и народ капитално важног јубилеја: осам векова аутокефалности. Прва у низу је прослава у манастиру Жича, где ће данас бити одржана света саборна архијерејска литургија, коју ће служити Његова светост патријарх српски Иринеј, са свештенством СПЦ. Одмах потом, сутрадан, јубилеј ће бити обележен посетом Пећкој патријаршији и Косову и Метохији и настављен 8. и 9. октобра у Београду - свечаном академијом у Сава центру и отварањем изложбе у Музеју СПЦ. Тим поводом, у интервјуу за "Новости", Његово преосвештенство епископ бачки др Иринеј Буловић говори о пресудним моментима који су у минулих осам векова обележили духовност СПЦ и васцелог српског народа. На питање које би посебно капиталне догађаје издвојио, епископ Иринеј каже: - Пре него што одговорим на ово ваше уводно и начелно питање, жеља ми је да уредништву, сарадницима и читаоцима "Новости" честитам изузетну годишњицу која је послужила као повод за овај наш разговор - осамстоту годишњицу откако је Свети Сава, највећи син српског народа, издејствовао (не на превару изнудио, како је оклеветан управо у овој, јубиларној години) аутокефалију, што ће рећи пуну канонско-јурисдикцијску самосталност, за Српску православну цркву, а он сам изабран и посвећен за првог аутокефалног архиепископа "српских и приморских земаља". Тај благословени догађај није само трајно обележио српску духовност у најширем смислу те речи - верску праксу, народни етос, културу и све њене плодове - него је и коначно уобличио национални идентитет нашег народа. * Које одлике утемељене на учењу Светог Саве преовлађују у нашем идентитету? - Преовлађујући - додуше, не и једини - садржај нашег идентитета јесте светосавски завет или светосавље, схваћено као "православље српског стила и искуства", како се у своје време изразио Свети Јустин Ћелијски (Поповић). По њему, "Србин је само онда прави Србин ако иде светосавским путем". То је "пут који води у живот", пут богочовека Христа, пут јеванђелски, пут светих угодника Божјих, пут већине наших предака. Светосавље, дакле, није алиби за националну искључивост, није варљива религијска љуштура испод које се крије обоготворење "крви и тла". Једном речју, Савиндан није и никада не треба да буде неко српско Степинчево. Следствено, ми не оспоравамо Србима који нису православни, него припадају некој другој вероисповести, право на српски национални идентитет, него само указујемо на битну одредницу духовног и културног бића Српства и његовог историјског пута. Пресудне станице на том путу, како их ја видим, јесу најпре тековине немањићког периода, блиставог у сваком погледу, затим допринос наше Цркве опстанку народа и његовог духовног наслеђа, увек под светосавским знамењем, најпре под туђинским игом и у туђим царевинама, а онда и у процесу националног ослобођења и уједињења. И, најзад, у наше време, у процесу болног постепеног духовног опоравка после вишедеценијских духовних лутања и огромних страдања наше цркве и нашег народа. * На једном скупу у Матици српској, истакли сте да су за нашу Цркву од сваке опасности споља, "опаснији унутрашњи вукови у овчијој кожи и формални верници". Има ли наша Црква данас вернике и духовнике достојне оних у време Светог Саве? - И даље мислим оно што сам изрекао у Матици српској. Али, хвала Богу, и данас наша Црква има правих духовника и искрених верника, достојних духовних потомака Светога Саве, и то у много већем броју него што се обично мисли. У животу сам имао прилике да многе од таквих духовника и верника и лично упознам. То ми је увек био подстицај да се и сам трудим да идем њиховим стопама и да не клонем у искушењима. Они се, наравно, не размећу и не рекламирају. Да то чине, не би били оно што јесу. А на нашој јавној, посебно медијској сцени, виде се углавном они други, они који посрћу на светосавском путу или су, штавише, са њега скренули. Наши медији, нажалост, њихову појаву и бројност по правилу преувеличавају. Хвала "Новостима" што веома често, практично у сваком броју, пишу о некадашњим и данашњим духовним и моралним горостасима, истинским верницима и родољубима, живим примерима чојства и јунаштва! * Какву поруку у вези са КиМ наша јавност може да очекује са свечаности у Жичи, Пећкој патријаршији, Београду? - Исту као и увек до сада, од Косовског боја давне 1389. године до косовског боја данас: Косово и Метохију не могу нам заувек отети без нашег пристанка, а ми га нећемо дати. Бог је спор, али достижан, каже мудро наш народ. * СПЦ је донела принципијелну одлуку да отпочне дијалог са неканонском Македонском православном црквом. Да ли ће тај дијалог у блиској будућности бити успостављен? - Наша Црква не почиње сада дијалог са својом децом која су, завођена и заведена, ушла у раскол са њом. Она тај дијалог води већ деценијама, од самог настанка раскола пре 52 године, стрпљиво и са љубављу их позивајући да се врате у јединство са Црквом, без чега тешко да има спасења, да прихвате вековни канонски поредак Православне цркве и да искључиво на том основу, без ванцрквених мотива и противцрквених утицаја, уложе напор да дођу до потпуне црквене самосталности, ако им је она циљ. Куда води самовољно отцепљивање и самопроглашавање могу, поред сопственог искуства, да се увере и на примеру садашње трагичне црквене ситуације у Украјини и великог раскола у васељенском православљу. * Дијалог је пре неколико година био прекинут због прогона и страдања архиепископа охридског Јована и Охридске архиепископије. Ко за то сноси одговорност? - Одговорност за то сноси, разуме се, првенствено државни врх у Скопљу, без чије политичке одлуке судско-полицијско шиканирање не би ни било могуће. Али, велики део одговорности сноси и јерархија у расколу, која не само да није осудила кршење основне људске и грађанске слободе вероисповести и савести, него је мирно посматрала муке своје браће и сестара по вери и крви. Неки од њених чланова били су, нажалост, и подстрекачи прогона, или пак саучесници у његовом вршењу. Архиепископ Јован је данас на слободи, али он још нема ослобађајућу одлуку суда, тако да му Дамоклов мач нове судске фарсе и новог тамновања и даље виси над главом. И поред те жалосне чињенице, ми смо отворени и спремни за дијалог, а да ли ће и када ће бити обновљен, не зависи само од нас. * Одјекнула је ваша порука да Црквом не могу да управљају никакви председници држава јер једина глава Цркве јесте богочовек Исус Христос. Назире ли се излаз из тешке ситуације у којој се налази Митрополија црногорско-приморска? - Митрополија црногорско-приморска јесте у тешкој ситуацији, али су у тежој они који јој стварају тешкоће - а знамо ко су и какви су - јер не схватају да они данас јесу, а сутра нису. Док Црква Божја, у њеном оквиру и споменута Митрополија, јесте ту где јесте током многих векова и биће ту током многих будућих векова. Начелно, по речима Светога писма, Цркву ни врата пакла не могу надвладати, а конкретно - упркос читавој бесомучној пропаганди, клеветама и хајкама, народ у Црној Гори, Срби и несрби, највеће поверење има управо у Српску православну цркву, што на лицу места значи, у Митрополију црногорско-приморску. Излаз из невоље се не назире него је очигледан: ако ништа друго, државна врхушка Црне Горе треба, у сопственом политичком интересу (наглашавам: политичком јер им појмови духовног и континуирано историјског, па ни националног у било ком издању нису ни блиски ни јасни), да остави Цркву на миру и да, када се већ нуди у "евроатлантске интеграције", поштује бар стоти делић правила игре у земљама атлантске цивилизације. У противном ће се истрошити у гашењу пожара паљењем нових ватри, а Цркву, односно Митрополију, неће уништити него ће сама сагорети. * Било је у историји таквих примера "сагоревања у гашењу пожара паљењем ватре". - Пример у историји има безброј. Синан-паша је веровао да ће, када спали мошти Светог Саве, сажећи и његово присуство у српском народу. Исход је био супротан: он, Синан-паша, ојачао је, мимо своје воље и намере, присуство и утицај Светог Саве у српском народу и шире. Брежњев је у своје време обећао совјетским грађанима да ће им на телевизији показати последњег живог попа, како се изразио. Данас је на челу моћне обновљене Русије председник који је истински, а не само политички, верујући православни хришћанин (лично сам сведок да пуних пет сати стоји на богослужењу), а Русија је последња линија одбране хришћанских вредности, што више од многих, ако не и од свих, схвата данашњи римски папа Фрања (Франциско) Први, који са московским патријархом Кирилом потписује у Хавани поруку о хришћанској мисији и одговорности у савременом свету. Од многих других примера испала би читава књига, а не интервју, али ова два су више него довољна и речита. * Оштро сте одговорили Хрватској бискупској конференцији на писмо у којем она врх наше Цркве оптужује за распиривање мржње. Може ли се ускоро очекивати и одговор СПЦ који сте најавили? - Одговор је већ одавно спреман. Треба нам само још једна мала допуна. * Да ли је после тог догађаја било контаката између СПЦ и Католичке цркве у Хрватској? - Увек постоје сусрети и разговори наших епископа и хрватских бискупа у границама савремене Хрватске. Посебни контакти између Српске православне цркве као целине и Хрватске бискупске конференције не постоје већ годинама. * Папа Фрања се нашао на удару хрватске деснице после изјаве да Степинац неће скоро бити канонизован, те да помоћ у решавању недоумица очекује од патријарха Иринеја. Да ли је на ову тему било контаката на релацији СПЦ - Ватикан? - Посебних службених контаката по том конкретном питању није било, али контакти са Ватиканом, односно службеним језиком, са Светом столицом, по разним питањима, редовни су и конструктивни. ВЕЛИКА ЧАСТ *A Недавно вам је епископ петерхофски Силуан, ректор високошколске установе Руске цркве, уручио почасни докторат Духовне академије. Шта вама лично значи ово признање? - Велику, иако незаслужену, част. ЗАЛАГАЊЕ ПРОФЕСОРА ГРАЈФА *A Верујете ли да ће уродити плодом залагање истраживача Института за Холокауст "Шем олам" у Израелу проф. др Гидеона Грајфа да се из Јерусалима уклони спомен-плоча Степинцу? - Надам се да ће уродити плодом. Јад Вашем је већ два пута одбио да призна Степинцу статус "праведника међу народима", који се признаје онима који су реално, уз сопствену опасност, спасавали Јевреје од нацистичких злочинаца. О Јасеновцу као "балканском Аушвицу" (Гидеон Грајф) само Јевреји знају онолико колико знамо ми Срби и, говорећи искрено, знају и они Хрвати који не желе да савремена Хрватска буде наследница НДХ. Извор: Новости
  13. Уочи празника Воздвижења Часног и Животворног Крста Господњег, у празничној радости и у духу Господњег празника, о значају Часног Крста у нашем животу, као и о богослужбеном величању Крста Господњег као извора Васкрсења, са катихетом Браниславом Илићем разговарала је Слободанка Грдинић. -Часни и Животворни Крст Господњи најсветији је знак и символ наше вере, чијом силом се спасавамо; значајно би било да на почетку нашег разговора поделите са нама неколико речи у духу наведене истине, указујући на који начин је могуће у свакодневном животу опитно учествовати у тајни Крста? Хвала Вам на овом дивном питању и подсећању на суштинску истину, на ону истину коју као припадници Цркве Божје никада не бисмо смели да сметнемо са ума. Егзапостилар празника Воздвижења Часнога Крста, на леп поетски и молитвени начин приближава ову велику и спасоносну истину у којој је садржајна велика тајна људскога живота, и тајна нашег непрестаног узрастања у меру раста висине Христове: Крст је чувар васцеле васељене, Крст је лепота Цркве, Крст је сила царева, Крст је потпора верних, Крст је слава ангела и рана (бол) демонима. Познати светогорски старац Василије (Гондикакис), о значају Крста Христовог богомудро поучава: „Благодат и сила Часног Крста се не налази у његовом облику, то јест самим тим што је Крст, него је његова сила у томе што је то Крст Христов, средство којим је Христос спасао свет. То је жртвеник на који је Христос принео сâмог себе за цео свет. Сва кеноза, поништавање, мука, бол, смрт и све што је преузео на нас, врхуне у Крсту. На Крсту је доживео највећи бол и понижење за нас. Због нас је постао проклетство да би нас ослободио проклетства од греха и закона. Целокупно дело Христово, све Његово човекољубље сажима се у Крстуˮ. Ваше питање захтева да своју пажњу у погледу Крста, усмеримо на наш хришћански живот. Ваистину, није лако бити хришћанин, али је дивно и благословено, јер је сваки човек крсто-васкрсно биће. Као иконе Божје и као припадници Богочовечанског тела – Цркве, утемељени у светотајинске и световрлинске оквире, потребно је да актуализујемо ову реалност. Драги моји, потребно је да вертикалу нашег бића облагодатимо активним учешћем у благодатном искуству Цркве, у оном освећујућем искуству које је утемељено и које врхуни у светој Евхаристији као Тајни над тајнама, јер за нас нема веће части и радости од учешћа у Литургији, од учешћа у Светајни Цркве коју Свети Јован Златоуст назива предукусом Царства небеског. Са друге стране, да хоризонталу нашег постајања актуеализујемо световрлинским животом, оним благословеним животом који поврх свега подразумева хришћанску љубав према Богу и ближњима. Велики владика Његош је дивно рекао: Крст носити нама је суђено! Конкретно речено, живот свакога од нас је непрестано успињање на духовну лествицу, а благодат и љубав Божија, као и сила Његовог Животворног Крста, је та која нас на тајанствен начин оснажује да се добрим подвигом подвизавамо, како бисмо сачувавши веру и умноживши хришћанску љубав постали заједничари вечне заједнице са Господом нашим у Царству Његовом. Поделио бих са Вама једну причу из Старечника, која нас на диван начин подсећа да је сила часнога Крста необорива потпора у нашем животу. У Старечнику је записано како је авва Јован упитао демоне чега се они највише боје код хришћана, а демони му одговорише: Од три ствари имамо страх: од онога што носите око врата, од онога чиме се кропите у Цркви и од онога што једете на Литургији. Потом их је он поново упитао: Чега се од свега тога највише бојите? А они му одговорише: Када бисте добро својим животом одржавали оно што једете на Литургији, нико од нас не би могао наудити ни једном хришћанину. Дакле, оно чега се демони највише боје јесте Крст, Крштење и божанско Причешће. -У погледу Ваших речи и поуке коју сте упутили, да ли наше осењивање крсним знаком можемо поимати као својеврсни освећујући акт? У свештеном простору храма, целокупно биће човечје учествује у богослужењу Цркве, на различите начине сједињујући покрете са молитвом. Један од највидљивијих начина усаглашавања верних у богослужењу јесте осењивање Крсним знаком. Овакав вид учествовања човека у свештеном сабрању можемо посматрати као исповедање вере у Тројединог Бога, што подразумева и веру у Животворну смрт Господњу и преславно Спаситељево Васкрсење. Осењивање верних Крсним знаком јесте вид исповедања вере у Свету Тројицу, што за нас има и онтолошки значај, да уподобљујући се Светотројичном начину постојања, живимо као складна заједница личности, а да следствено томе, наш живот буде и хармонични однос са ближњима. О осењивању Крсним знаком нам говори свети Кирило Јерусалимски у својим катихезама: „Не стидимо се исповедати Распетога, начинимо са уздањем знак Крста прстима на челу и на свему, над хлебом који једемо, над чашом коју пијемо, при уласку и изласку из храма, када лежемо и када устајемо, при ходу и при одмору…" Када је у питању символика покрета приликом осењивања Крсним знаком, професор Лазар Мирковић, каже: „Код Крсног знамења дотиче се прво чело уз помињање имена Бога Оца, зато што је чело место разума. Када спуштамо руке на груди помињемо име Сина, који је Сишао од Оца, а када осењујући се додирнемо рамена, помињемо име Духа Светога, који је Дух снаге и моћи, а рамена наша символизују ту снагу и моћˮ. Свети Јефрем Сиријски, о осењивању Крсним знаком поучава: „Уместо штита покриј се Часним Крстом, знамењујући њима све делове тела и душе. А то се не чини само руком, него и мишљу, свом пажњом твојомˮ. Свети Јован Златоуст о Крсном знаку на богослужењу каже: „Све што се односи на наше освећење врши се Крсним знаком; ако треба да се препородимо (у Крштењу), то бива Крсним знаком; када нам се припрема Тајанствена храна (Света Евхаристија), и то бива знаком Крста…“ Из ових исцрпних светоотачких поука о значају осењивања Крсним знаком, долазимо до закључка да ово осењивање подразумева молитвено учешће целокупног бића човечјег, тј. да не би смело да буде механичко. Богослужбени живот Цркве у потпуности има саборни карактер, чије је јединство остварено у личности предстојатеља који предводи сабрање у име надлежног епископа, стојећи на месту Христовом. Ако смо на почетку рекли да осењивање Крсним знаком на богослужењу показује и наше саглашавање, онда би по природи ствари било нормално да се верни осењују Крсним знаком када то чини и свештеник који предстоји богослужењем. На тај начин бисмо избегли механичко осењивање Крсним знамењем и ова свештена гестикулација престала би да буде вид индивидуалне побожности. -Браниславе, да ли се може рећи да и сâм богослужбени поредак и целокупни богослужбени живот Цркве Христове указује на значај и спасоносну силу Крста? Тако је. У годишњем кругу богослужења празновање и величање Часног Крста заступљено у четири празника: 1. Празник Воздвижења Часног и Животворног Крста Господњег (14/27. септембра), спада у ред великих Господњих празника, када се молитвено сећамо проналажења Часног Крста и повратка Часног Крста из Персије у Јерусалим. 2. Крстовдан уочи празника Просветљења – Богојављења, који је у првим вековима био последњи дан припреме катихуменâ за примање светог Крштења на празник Богојављења. 3. Трећа недеља свете Четрдесетнице коју називамо Крстопоклона недеља због поклоњења Часном Крсту, када се износи на средину храма како бисмо се духовно укрепили у периоду духовног и телесног подвига и поста. 4. Празник изношења Часног Крста (1/14. августа), који је најмлађи празник посвећен Часном Крсту. У седмичном богослужбеном кругу свака среда и петак посвећени су Часном Крсту и сва химнографија ових дана велича силу и значај Часног Крста и Христовог добровољног страдања и Васкрсења. У овим данима, поред осталог, поје се такозвани Крстобогородичен, који у својој садржини обједињује величање Часног Крста са молитвом Пресветој Богомајци. -Будући да се налазимо у данима празновања Воздвижења Часнога Крста, замолила бих Вас да нам приближите важније богослужбене особености овог Господњег празника? Први подаци о празнику Воздвижења потичу из 4. веку када је празник у Јерусалиму прослављан са посебним торжеством. Такође, сазнајемо да је постојао одређени презвитер коме је била поверена дужност чувања Часног Крста који је чуван у сасудохранилици, што нам и сведочи јерусалимски Архиепископ Кирило. Из 6. века сазнајемо прве податке о датуму празновања празника, а од 7. века имамо службу празника. Главна особеност богослужења на празник Воздвижења Часног и Животворног Крста је чин воздвижења (уздизања) који се служи у склопу јутрења после Великог славословља. Наиме, празник Воздвижења постао је народни празник источног хришћанског царства. Крст као обележје царства постављан је на свим јавним зградама и униформама, а епископи и презвитери су Часним Крстом благосиљали четири стране света, док је верни народ тихо понављао Господе помилуј. Чин воздвижења служи се данас у храмовима након појања Великог славословља, а презвитер за време појања наведене богослужбене песме, обучен у потпуно одјејаније кади Часни Крст који је положен на Часној трпези. За време појања „Свети Боже…ˮ презвитер на себе ставља воздух, Часни Крст положен на дискосу држи изнад главе, износи га кроз северне двери и стаје испред царских двери. Одатле начинишви знак Крста узглашава: Премудрост, право стојмо! Презвитер затим са себе скида воздух полаже га на припремљено постоље (налоњ) који се налази на средини храма, преко воздуха поставља Часни Крст и кади га, после тога три пута поје: Крсту Твоме клањамо се Владико, и свето Васкрсење Твоје певамо и славимо. Овај чин и целивање Часног Крста символизује одлазак Спаситеља на добровољну крсну смрт нас ради и спасења нашега ради, проналазак Крста и тадашње поклоњење Крсту. Према сведочењу устава цариградског храма Свете Софије, из 10. века чин воздвижења служио је сâм Патријарх. Наиме, Патријарх је узлазио на амвон и узносио Часни Крст. -Шта нам можете рећи о химнографији наведеног празника? На вечерњем богослужењу имамо три старозаветна читања; Прво читање говори о дрвету које горку воду претвара у слатку, а које је у исто време символ Крсног дрвета на коме је Спаситељ разапет. Друго читање нас подсећа да Господ кажњава и исправља оне које воли, док треће читање говори о граду Божјем у коме ћемо сви живети. Сва химнографија овог празника, како на вечерњем тако и на јутарњем богослужењу, велича Часни Крст Господњи који је према речима Црквеног песника: извор васкрсења нашег, чијом се силом отврају роду човечјем врата раја, који је необорива потпора верних чија нас сила узноси са земље на небо. У празничном тропару молимо се да Господ силом Крста спасе и сачува народ свој : „Спаси, Господе, људе Своје, и благослови наслеђе Своје, победу даруј православним хришћанима над непријатељима њиховим, и Крстом Својим сачувај Своје житељство.ˮ По 50. псалму на јутрењу певамо да је Крст Христов нада хришћана, тврђава васељене, лекар болесних и васкрсење мртвих. Канон празника повезује Часни Крст са Старим Заветом. Поделио бих са Вама неколико ирмоса празничног канона: „О најблаженије дрво, на коме се разапе Христос Цар и Господ! Онај који паде, би преко дрвета преварен, а на теби би прикован Бог Који дарује мир душама нашим.ˮ (Пета песма празничног канона) „Раширивши руке у облику крста у утроби морске звери, пророк Јона предсказа спасоносно страдање, а изашавши после три дана, предсказа небеско Васкрсење Христа Бога, Који је телом био прикован и после три дана просветлио свет тридневним Васкрсењем.ˮ (Шеста песма празничног канона) „Ти си Богородице тајанствени рај у коме је без неговања одрастао Христос, преко кога се на земљи засади живоносно дрво. Због тога, клањајући се Крсту који узносимо, Тебе величамо.ˮ (девета песма празничног канона) Када је реч о канону празника Воздвижења, имамо јединствени случај да празнични канон има две девете песме, од којих друга замењује цео канон, из разлога што је ово једини Господњи празник нема други канон. После шесте песме канона чита се синаксар који даје кратку поуку о празнику, износећи значај Крста у делу искупљења. На Литургији празника Воздвижења свакодневне антифоне замењују празнични антифони који својим садржајем директно упућују на значај Христовог распећа на Крсту. Поје се входноје празника „Узносите Господа Бога нашег и поклањајте се подножју ногу Његових јер је светоˮ, а уместо Трисвете песме поје се химна Крсту: „Крсту Твоме клањамо се Владико, и свето Васкрсење Твоје певамо и славимоˮ, док се као причастен поје псаламски стих „Нека се покаже на нама светлост лица Твога Господе.ˮ (Псалам 4.) Празник Воздвижења има један дан претпразништва и седам дана попразништва. -На крају нашег разговора, која би била Ваша порука? Крст Господњи је свагда присутан у нашем животу, од тренутка кад се родимо до наше смрти, па и након нашег престављења, Крстом се означава гроб сваког хришћанина. Према сведочанству једног знаментог светогорског старца, живимо у свету у којем доминира дух непријатељства према Крсту. Драги моји, живимо у времену великог отуђења, живимо у свету који за свој императив има самољубље, који је без морала, у којем је најважније задовољити себе самога. Нажалост, свет који је ван заједнице са живим распетим и васкрслим Господом, не жели да чује ништа о уздржавању, о борби над страстима, о пожртвовању, о посту, подвигу и аскези. Зато нам је потребно истинско покајање, потребно нам је суштинско преумљење, да се непрестано угледамо на Пресвету Богомајку и светог Јована Богослова љубљеног ученика Господњег, који стоје испод Крста Господњег, али страдају заједно са Њим, својом састрадалном и искреном љубављу, жртвом и својом усрдном молитвом. Све нам је то потребно да би нас Господ примио у Царство небеско. Помолимо се Оваплоћеном, распетом и Васкрслом Господу нашем Исусу Христу, да нас Он усмери уским путем ка Царству небеском, да у љубави Његовој до краја изнесемо свој животни Крст. Ово скромно казивање и пријатни разговор са Вама, драга Слободанка, крунисао бих речима преподобног Јована Дамаскина: Крст је уздигнут, узнесимо се са Њим! Васкрсење Христово је обновљено, обновимо се са Њиме! Нека ти целокупни Празник и целокупна Тајна буде узрок обновљења, о свештено стадо Божије! Разговарала: Слободанка Грдинић (Радио Светигора) Звучни запис разговора послушајте ОВДЕ Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Велики јубилеј Српске православне цркве, осам векова аутокефалности, на различите начине обележавају епархије српске цркве, а данас се завршава тродневна прослава организована тим поводом у Епархији западноамеричкој. Надлежни архијереј, владика Максим (Васиљевић) у разговору за „Политику”објашњава да се јубилеј прославља у парохији Светог Саве у Сан Габријелу, делу Лос Анђелеса. – У тој парохији је управо завршено осликавање храма сценама из живота првог српског архиепископа Саве, укључујући и композицију на којој је, уникатно у целој Српској православној цркви, детаљно представљен догађај додељивања аутокефалије 1219. године. Патријарх је послао леп поздрав, уз извињење што није могао да допутује. Стигло нам је десетак српских архијереја из свих матичних српских земаља, као и из Европе, САД, Канаде, Јужне Америке, a учествују и поглавари или представници православних јурисдикција у Америци, па ћемо имати укупно двадесетак архијереја. Стигли су свештеници и верници из свих крајева наше епархије, од Аљаске до Мексика и од Колорада до Хаваја, а онда и из других области, из Европе, Канаде, Јужне Америке – каже у интервјуу за наш лист владика Максим. Да ли ће прослава бити повод за разговор са сабраћом архијерејима? Има ли међу вама отворених питања, будући да сте последњих месеци често били помињани у различитим новинским написима, а неретко и конфронтирани са одређеним епископима СПЦ, од писане расправе са владиком бачким Иринејем поводом става СПЦ о „украјинским питању”, заседања Светог архијерејског сабора, где су се такође јавила одређена размимоилажења, престанка радног ангажовања на Православном богословском факултету, промене назива српске цркве у Америци? Нормална комуникација са браћом архијерејима је мој природни хабитус и она није никада била компромитована. Основни проблем српске црквене стварности не лежи у „липсандрији”, нити у недостатку љубави, него у одсуству општења које води до тежих неспоразума и неповерења. Ваљда је због тога свако епископско саслуживање у древној цркви било израз саборности. Чуди то што епископи 21. века, у ери олакшане комуникације, понекад нису у стању да једни другима предоче шта раде. Верујем да ће црква уз помоћ Божију изаћи из тренутне кризе кроз поново откривање теолошких критеријума. Верујем да је свако од актера разних дискусија ове године на свој начин бранио јединство Цркве. Моје инсистирање да ми саслужујемо са свима са којима смо до сада саслуживали нашло је потврду и у посебном саборском саопштењу поводом Украјине из маја ове године. Што се тиче мог ангажмана на универзитету, о томе ћу више рећи када прође прослава. Због чега је промењен назив Српске православне цркве у Северној и Јужној Америци и да ли ту промену тек треба да одбори Свети архијерејски сабор? Не постоји ниједан службени акт Светог архијерејског сабора којим је било када проглашен црквени ентитет или тело под именом „Српска православна црква у Северној и Јужној Америци”. Ове године није објављен ни прокламован никакав „нови устав” него је постојећи устав поново одштампан са амандманима који су донети на претходна два црквена Сабора како би чланови – делегати могли да их у једном документу прегледају. Измене у овом „арондираном уставу” – примљене консензусом, после дискусије, од стране свих присутних чланова Сабора (делегата) – тичу се раније донетих амандмана. Сабор из 2018. године одобрио је „територијално ограничење Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци искључиво на српске православне епархије у Сједињеним Америчким Државама”. Та одлука је спроведена и о томе је извештен Синод. Назив или име црквеног ентитета који постоји на два америчка континента увек је био везан за Устав као документ који регулише рад епископâ, епархија, парохија и осталих тела. С обзиром на то да важећи устав у Америци уопште не примењује ни Канадска епархија (него се управља према свом статуту), ни она у Јужној Америци, него се он поштује само у Сједињеним Америчким Државама, логично је било да се та чињенична стварност документује и у самом Уставу. Свако ко, и поред оваквог образложења, учитава ту некакве лоше намере (тенденције ка издвајању, тежња ка припајању некаквој другој јурисдикцији а не српској, и сличне томе бесмислице) стварно треба да се запита о својој способности да разуме чињенице. Српске владике у САД, као и свештеници, даноноћно бдију над својом паством, на сваком кораку сведоче о свом српском, светосавском идентитету и није поштено приписивати им било шта друго осим истинског сведочења и заштите нашег верног народа. Епархија западноамеричка објавила је велику монографију на више од 1.000 страница на енглеском језику о српском хришћанском наслеђу у Америци. Шта бисте издвојили из богате историје СПЦ на америчком континенту? Та монографија је у Америци и у свету оцењена као врхунско књижевно и уметничко остварење. Радећи на овој књизи схватио сам који су напори били потребни да се обликују наше црквене заједнице. Један свештеник је прве литургије у својој маленој заједници служио на покретној трпези са богослужбеним сасудима које је користио као свештеник-затвореник у немачком логору током Другог светског рата. Открио сам да је најстарији предмет који овде поседујемо „Служебник” који је Божидар Вуковић одштампао 1520. године, а који је као свештеник користио отац Милутин Тесла, па га је његов син, наш научник Никола, после његове смрти чувао као велику драгоценост. Књига се налази у председничкој библиотеци у држави Мисури. У Србији је остало непримећено да смо овом књигом први пут на једном месту добили стручни и визуелни преглед српске архитектуре, српске иконографије (анализа икона, мозаика, зидног сликарства и сл.) у Америци. Пописане су све наше српске парохије и манастири и сада имамо њихов историјат у САД и Канади на једном месту. Чак и када би неко покушао да нам то отуђи не би могао, јер имамо убедљив доказ да је то наше. У сваком, случају, ова монографија је чувар нашег црквеног наслеђа са српским печатом који нико не може уклонити. Шта су данас најважнија обележја живота наше Цркве у САД? Црква је простор у коме добијамо укус живота вечног, што нас води саосећању према болу савременог човека. Као Црква, гледамо да се у њој осећају као код куће и наши сународници и остали житељи америчког друштва. Наши верници сликају иконе Богородице заштитнице Монтане, Аризоне, Лос Анђелеса. Отварају се нове парохије за америчке обраћенике, попут најновије мисије Св. Севастијана у Карсон ситију у Невади. Пре неколико година смо успоставили мисију међу Индијанцима и то је прва таква мисија на тлу САД, ако се изузме Аљаска. Организације попут Кола српских сестара сведоче о филантропској димензији Јеванђеља. Укорењена у америчком друштву, наша Црква је у трајном дијалогу са верама које чине америчку стварност. То искуство нас лишава сваког тријумфализма и подстиче на дијалог ради ближњих. Уколико не учинимо више на сведочењу јединственог црквеног, преображавајућег духа, одговараћемо пред судом Божијим. Свети Сава је имао много ширу визију друштва од појединих данашњих гласоговорника светосавља. Уколико пак америчком друштву успемо да убризгамо дух и етос наше литургије и подвижништва, тада се нећемо претворити у гето него ћемо као Црква представљати неопходни светотројични квасац историје и човечанства. Извор: Политика View full Странице
  15. Велики јубилеј Српске православне цркве, осам векова аутокефалности, на различите начине обележавају епархије српске цркве, а данас се завршава тродневна прослава организована тим поводом у Епархији западноамеричкој. Надлежни архијереј, владика Максим (Васиљевић) у разговору за „Политику”објашњава да се јубилеј прославља у парохији Светог Саве у Сан Габријелу, делу Лос Анђелеса. – У тој парохији је управо завршено осликавање храма сценама из живота првог српског архиепископа Саве, укључујући и композицију на којој је, уникатно у целој Српској православној цркви, детаљно представљен догађај додељивања аутокефалије 1219. године. Патријарх је послао леп поздрав, уз извињење што није могао да допутује. Стигло нам је десетак српских архијереја из свих матичних српских земаља, као и из Европе, САД, Канаде, Јужне Америке, a учествују и поглавари или представници православних јурисдикција у Америци, па ћемо имати укупно двадесетак архијереја. Стигли су свештеници и верници из свих крајева наше епархије, од Аљаске до Мексика и од Колорада до Хаваја, а онда и из других области, из Европе, Канаде, Јужне Америке – каже у интервјуу за наш лист владика Максим. Да ли ће прослава бити повод за разговор са сабраћом архијерејима? Има ли међу вама отворених питања, будући да сте последњих месеци често били помињани у различитим новинским написима, а неретко и конфронтирани са одређеним епископима СПЦ, од писане расправе са владиком бачким Иринејем поводом става СПЦ о „украјинским питању”, заседања Светог архијерејског сабора, где су се такође јавила одређена размимоилажења, престанка радног ангажовања на Православном богословском факултету, промене назива српске цркве у Америци? Нормална комуникација са браћом архијерејима је мој природни хабитус и она није никада била компромитована. Основни проблем српске црквене стварности не лежи у „липсандрији”, нити у недостатку љубави, него у одсуству општења које води до тежих неспоразума и неповерења. Ваљда је због тога свако епископско саслуживање у древној цркви било израз саборности. Чуди то што епископи 21. века, у ери олакшане комуникације, понекад нису у стању да једни другима предоче шта раде. Верујем да ће црква уз помоћ Божију изаћи из тренутне кризе кроз поново откривање теолошких критеријума. Верујем да је свако од актера разних дискусија ове године на свој начин бранио јединство Цркве. Моје инсистирање да ми саслужујемо са свима са којима смо до сада саслуживали нашло је потврду и у посебном саборском саопштењу поводом Украјине из маја ове године. Што се тиче мог ангажмана на универзитету, о томе ћу више рећи када прође прослава. Због чега је промењен назив Српске православне цркве у Северној и Јужној Америци и да ли ту промену тек треба да одбори Свети архијерејски сабор? Не постоји ниједан службени акт Светог архијерејског сабора којим је било када проглашен црквени ентитет или тело под именом „Српска православна црква у Северној и Јужној Америци”. Ове године није објављен ни прокламован никакав „нови устав” него је постојећи устав поново одштампан са амандманима који су донети на претходна два црквена Сабора како би чланови – делегати могли да их у једном документу прегледају. Измене у овом „арондираном уставу” – примљене консензусом, после дискусије, од стране свих присутних чланова Сабора (делегата) – тичу се раније донетих амандмана. Сабор из 2018. године одобрио је „територијално ограничење Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци искључиво на српске православне епархије у Сједињеним Америчким Државама”. Та одлука је спроведена и о томе је извештен Синод. Назив или име црквеног ентитета који постоји на два америчка континента увек је био везан за Устав као документ који регулише рад епископâ, епархија, парохија и осталих тела. С обзиром на то да важећи устав у Америци уопште не примењује ни Канадска епархија (него се управља према свом статуту), ни она у Јужној Америци, него се он поштује само у Сједињеним Америчким Државама, логично је било да се та чињенична стварност документује и у самом Уставу. Свако ко, и поред оваквог образложења, учитава ту некакве лоше намере (тенденције ка издвајању, тежња ка припајању некаквој другој јурисдикцији а не српској, и сличне томе бесмислице) стварно треба да се запита о својој способности да разуме чињенице. Српске владике у САД, као и свештеници, даноноћно бдију над својом паством, на сваком кораку сведоче о свом српском, светосавском идентитету и није поштено приписивати им било шта друго осим истинског сведочења и заштите нашег верног народа. Епархија западноамеричка објавила је велику монографију на више од 1.000 страница на енглеском језику о српском хришћанском наслеђу у Америци. Шта бисте издвојили из богате историје СПЦ на америчком континенту? Та монографија је у Америци и у свету оцењена као врхунско књижевно и уметничко остварење. Радећи на овој књизи схватио сам који су напори били потребни да се обликују наше црквене заједнице. Један свештеник је прве литургије у својој маленој заједници служио на покретној трпези са богослужбеним сасудима које је користио као свештеник-затвореник у немачком логору током Другог светског рата. Открио сам да је најстарији предмет који овде поседујемо „Служебник” који је Божидар Вуковић одштампао 1520. године, а који је као свештеник користио отац Милутин Тесла, па га је његов син, наш научник Никола, после његове смрти чувао као велику драгоценост. Књига се налази у председничкој библиотеци у држави Мисури. У Србији је остало непримећено да смо овом књигом први пут на једном месту добили стручни и визуелни преглед српске архитектуре, српске иконографије (анализа икона, мозаика, зидног сликарства и сл.) у Америци. Пописане су све наше српске парохије и манастири и сада имамо њихов историјат у САД и Канади на једном месту. Чак и када би неко покушао да нам то отуђи не би могао, јер имамо убедљив доказ да је то наше. У сваком, случају, ова монографија је чувар нашег црквеног наслеђа са српским печатом који нико не може уклонити. Шта су данас најважнија обележја живота наше Цркве у САД? Црква је простор у коме добијамо укус живота вечног, што нас води саосећању према болу савременог човека. Као Црква, гледамо да се у њој осећају као код куће и наши сународници и остали житељи америчког друштва. Наши верници сликају иконе Богородице заштитнице Монтане, Аризоне, Лос Анђелеса. Отварају се нове парохије за америчке обраћенике, попут најновије мисије Св. Севастијана у Карсон ситију у Невади. Пре неколико година смо успоставили мисију међу Индијанцима и то је прва таква мисија на тлу САД, ако се изузме Аљаска. Организације попут Кола српских сестара сведоче о филантропској димензији Јеванђеља. Укорењена у америчком друштву, наша Црква је у трајном дијалогу са верама које чине америчку стварност. То искуство нас лишава сваког тријумфализма и подстиче на дијалог ради ближњих. Уколико не учинимо више на сведочењу јединственог црквеног, преображавајућег духа, одговараћемо пред судом Божијим. Свети Сава је имао много ширу визију друштва од појединих данашњих гласоговорника светосавља. Уколико пак америчком друштву успемо да убризгамо дух и етос наше литургије и подвижништва, тада се нећемо претворити у гето него ћемо као Црква представљати неопходни светотројични квасац историје и човечанства. Извор: Политика
  16. Бесмислено је говорити „о формирању православне цркве у Црној Гори“, казао је у интервјуу „Побједи“ Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије коментаришући идеју предсједника Црне Горе Мила Ђукановића да је пут за рјешавање такозваног црквеног питања код нас „обједињавање православних вјерника у једну цркву“. „О томе могу говорити само некрштени и људи за које је Црква исто што и партија или невладина организација поручио је господин Митрополит и додао да они који знају шта је Црква, знају да православна Христова црква постоји на просторима данашње Црне Горе још од 4. вијека. “ Са тог разлога живог црквеног континуитета, наш викарни Епископ Методије, Дурмиторац, носи титулу диоклијског Епископа. Као таква, она је постојала као јединствена црква Истока и Запада све до 11. вијека. Послије 1054. године на нашим просторима постоје двије латинске, западне бискупије (Которска и Барска), а већ од 9. вијека огромна већина вјерника древне Дукље-Зете и Рашке опредијелила се за кирилометодијевску традицију Истока и црквенословенски језик, то јест за цркву новога Рима Цариграда и Јерусалима. То клименто-наумовско опредјељење наставио је, рукоположењем од цариградског Патријарха, први Архиепископ српски Свети Сава (1219. године), који је прије 800 година, послије оснивања самосталне (аутокефалне) Жичке архиепископије, основао и Зетску епископију на Михољској превлаци (данашњу православну Митрополију црногорско-приморску), као и епископије Хумску (данашњу Захумско-херцеговачку), Будимљанску (данашњу Будимљанско-никшићку) и Дабарску (данашњу Милешевску и Дабробосанску). То су православне епископије (митрополије=цркве) које овдје до данас постоје кроз вјекове, органски везане за Жичку-Пећку патријаршију, без обзира на све мијене назива и промјене“ истиче Митрополитцрногорско-приморски. Према његовим ријечима, „Митрополија (=Црква) зетска је од укидања Пећке патријаршије (1766. године), као чуварка њене аутокефалности (заједно са Карловачком митрополијом) постојала самостално. Заједно са осталим помјесним црквама, дјеловима некадашње Пећке патријаршије, она је била прва међу њима која је обновила јединствену Пећку патријаршију (1918-1922. године). Њен посебан значај је био у томе што је она благодарећи црногорским митрополитима и господарима Петровићима створила независну Црну Гору. Благодарећи тој њеној улози у стварању независне Црне Горе, она је (за вријеме књаза Николе) називана и аутокефална, иако није ни од кога тражила ни добила аутокефалност, нагласио је Владика Амфилохије. Тражити оснивање „цркве православне“, како је казао, „могу само људи који не знају шта је црква“. „Кад би знали и кад би ишли у цркву, они би знали да се у њој не исповиједа у символу вјере ни Руска, ни Грчка, ни Српска, већ се исповиједа „Једна, Света, Саборна (Католичанска) и Апостолска Црква“ Христова. Само они који оснивају лажне, а тиме неправославне, нехришћанске и нецрквене заједнице, попут неких невладиних организација, могу рећи (као Мираш Дедеић) да „православна црква чије биће није национално не постоји у васељени“. Не смије се изгубити из вида да су Јевреји поистовјећујући своје национално биће са старозавјетном црквом, управо зато што је Христос позивао све људе и народе у своју цркву, разапели и убили Христа. Називи пак православних помјесних цркава по националном и државном префиксу представљају спољашње, географске и по већини вјерника називе условљене историјским и спољашњим промјенама, а никако природом, смислом и бићем саме цркве“, поручио је Митрополит Амфилохије. Зато, према његовим ријечима, „тражење, од стране господина Ђукановића, оснивања православне цркве послије 1750. година њеног постојања на овим просторима, враћа му црква Божија као позив (као и свима некрштенима) да се крсти у име Оца и Сина и Духа светога, Бога љубави, да се обуче у Христа Богочовјека, у своје вјечно достојанство, како би схватио да је црква Христова и Божија црква по бићу изнад свега, а не црква просто било које државе или нације“. „Као таква она је призвана да све народе учини једним Божијим народом, а државе Божијом васељенском вјечном државом, царством небеским казао је митрополит црногорско-приморски. Истакао је да је на основу свега што је саопштио јасно што он мисли о поруци „господина Ђукановића и њему сличним Црногорцима, сљедбеницима оних који су послије 1945. убили православног митрополита Јоаникија и преко 120 свештеника, осудили његовог насљедника Арсенија на 11 година затвора, срушили Његошев гроб и цркву Светог Петра Првог на Ловћену, васпитавали читава покољења на марксизму и у духу титоизма, то јест братоубиствене револуције која је убијала не само своје идеолошке противнике, него преко 55.000 својих комуниста, стрпала у логор смрти Голи оток (међу којима је највише било црногорских комуниста). Брозомора је најопакија болест од које се тешко лијечи народ, нарочито у Црној Гори“, казао је Митрополит црногорско-приморски. „Са господином Мирашем Дедеићем, самопрозваним „митрополитом Михаилом“, увијек сам спреман да разговарам, уколико је он спреман на покајање пред Христом и црквом Христовом и да престане да заводи Црногорце у своју племенско-партијску секту, као искључен из Православне цркве и анатемисан, што потврђује недавно и Васељенски патријарх својим писмом господину Ђукановићу“ поручио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. У новом мајско-јунском броју "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, налази се интервју са Његовим Преосвештенством Епископом др Јованом (Пурићем). Са преосвећеним владиком разговарао је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора наведеног часописа. Овај надахнути интервју доносимо у целости: -Ваше Преосвештентво, помаже Бог и благословите! Бог помогао и Бог Вас благословио! -Преосвећени Владико, рођени сте у селу Мијачима код Ваљева, а од најмлађег узраста духовно сте стасавали у окриљу манастира Пустиње и Ћелија код Ваљева, где сте са сваком љубављу примали и усвајали дух ревности за Господа од авве Јустина (преподобног Јустина ћелијског) и осталих духовника који су живом речју и богоугодним животом напајали богочежњиве душе. Замолио бих Вас да на почетку нашег разговора поделите са читаоцима Православног мисионара Ваша сећања из детињства и духовног узрастања у окриљу две велике светиње? Хвала Вам на том питању! Ово питање ме освежава и увек ће ми остати у сећању тај ход ка манастирима, стрмим стазама кроз дивну природу. Родитељи су ме научили молитвености и човечности, на чему сам им благодаран из дубине душе. У манастирима Пустињи и Ћелијама, срео сам се са духовницима који су ме даље учили вери и молитви у Цркви. Оно што је најважније, био је сусрет са светињом Божијом, што је на мене оставило најважнији утисак и извршило најважнији духовни утицај. То остаје целога живота у човеку. Тај сусрет са фрескама, тај незаборавни умилни пој сестара Пустиње и Ћелија, остаће ми заувек у сећању. Када се сетим тог потресног и надахнутог доживљаја светих служби, тог мира светиње Божије, обиља благослова Божијег, где сам донео најважније одлуке у животу. Увек се враћам са благодарношћу, без обзира на сва искушења и страдања која прате нашу службу. -Почетком осамдесетих година XX века, по неисказаном промислу Божјем, упознали сте Вашег духовног оца архимандрита Лазара (Аџића), кога сте касније наследили на трону игуманâ острошких. Ваше Преосвештенство, шта бисте посебно истакли када говоримо о лику и делу великог оца Лазара који је остао запамћен као човек велике љубави и доброте? На првом месту, отац Лазар је био велики молитвеник. Поседовао је Исусову молитву, што је реткост. Из милости, доброте и постојаности карактера, саображавао се са сваким човеком, па био он праведан или грешан. Све је говорио ћутањем, управо молитвеним ћутањем, а грлио је благодатном енергијом. Грлио је целокупну твар енергијом која је из њега исијавала. Према грешницима је био милостивији, зато је оставио толики неизбрисиви печат на људима око себе. То је био један човек, и за мене једини човек, са којим сам срцем на даљину, дубље мисаоно, унутра могао да разговарам. Као што кажемо на Литургији: Једним устима и једним срцем. Тако се отац Лазар молио много за своју духовну децу, а која ће сва одреда пострадати у знаку његове жртвене љубави. Он се моли за нас са светим кнезом Лазаром, чије врлине је и поседовао: витештво, карактерност, одлучност и доброту. Последњи пут ме је благословио управо пред свецем, касније је отишао у болницу, а после се све одвијало са Божијим благословом. -Предајући се вољи Божијој, одлазите у свештену обитељ манастира Острог и крај кивота Светог Василија острошког проводите више деценија као игуман ове велике и пресветле светиње. Драги владико, говорити о великој острошкој светињи није лако, али, замолио бих Вас да нам приближите важније моменте Вашег живота крај кивота Светог Василија чудотворца острошког? Пре тридесет четири године дошао сам до светиње да бих био искушеник и монах. Са прекидима, до дана данашњег везан сам за ову светињу, да није било свеца, не би било ни мене у свим могућим узрастима и падовима. -Да ли сте сведок неког исцељења које се догодило пред кивотом Светог Василија Острошког? Питао бих Вас у духу овог питања, да ли смо ми као народ свесни да је Господ благословио нас и васцелу васељену дивним даром, великом острошком светињом и нетљеним моштима Светог Василија острошког који је у погледу чудотворства, ваистину, истински сведок Васкрсења Христовог? Сведок сам многих исцељења. Сећам се исцељења једног човека који је устао из колица и стао на обе ноге. Острошка светиња сведочи Божије присуство, а највеће чудо је, да је Бог постао човек, а најузвишеније је, да човек уз помоћ благодати постаје обожен и спасен, то је највеће чудо. Да није личности Светога Василија, не би било ни острошкога чуда, јер светлост острошке светиње која се дотакне људских срдаца, људе буди и просветљује. Славом Божијом из свеца острошког чудесно сија светлост, точе се исцељења, излива се сваки благослов Божији. Због тога народ у тако великом броју непрестано долази да би добио исцељење, да би добио утеху, лек и охрабрење. Наше је да разбуђујемо ту свест, наглашавајући да није само довољно доћи и поклонити се, већ у свакој парохијској заједници и манастиру, одржавати то надахнуће, чувати благодат кроз подвиг, пост и молитву. Зато је васкршње празновање посебно на Светој Гори у Јерусалиму и под Острогом, јер сваку благодат прати страдање, одржава се та благодат у подвигу, карактерности и постојаности, у сваком тренутку нашега живота било где да живимо и боравимо. -Ваш живот је скопчан и са великом љубављу према богословљу Цркве, а велики и запажени траг оставили сте као професор и васпитач Богословије Светог Петра Цетињског, али и као професор на Академији Српске Православне Цркве за уметности и консервацију у Београду, где и данас предајете. Преосвећени Владико, богословље Цркве као живи живот, своје темеље налази у богослужбеном искуству Цркве, је ли тако? Да, управу сте. Ми смо непрестано учесници и ученици богослужења, јер учешће подразумева слушање и памћење поруке богослужења. Све што се поје у храму има богословски и духовни смисао. То је препевано Свето Писмо, ту имамо богословље за певницом коме се учимо непрестано. Управо томе нас је учио патријарх Павле који је имао велику љубав према богослужењу и та љубав га је држала до последњега даха. Ако је свештеник добар молитвеник биће и добар пастир и добар организатор у парохији. Дакле, од нашег односа према богослужењу зависи наш мисионарски живот. -Рекао бих да и вероучитељска служба своје темеље налази у богослужењу Цркве? Слажем се са Вама Браниславе. Потребно је децу научити да се моле Богу, а то је најтеже. Научити их да читају Свето Писмо уз молитвено размишљање, постављајући увод у богословље јер их тако уводимо у живот, било кроз средњу школу или факултет. Да их заинтересујемо, да целога живота воле богословље, а не само да уче за испит. Без богословља нема ни правог монашког живота, то сам се уверио у свом животу, као што нема ни пастирства; нема ни веронауке без увођења у жртву и спремности на жртвовање себе у Цркви. Нема смисла младим богословцима обећавати лагодан живот! Сећам се, било је старих свештеника који су погрешно саветовали младе, да када се уписују у богословску школу, да ће они лагодно живети, то је грешка! Поготово је грешка ако се то упућује монашким лицима и који у духу каријере желе да буду владике. Потребно је младим људима предочити шта их чека у животу, у томе је кључ благословеног успеха. v Поводом обележавања 800–годишњице аутокефалности Српске Православне Цркве, у издању манастира Раче и Матице српске у Новом Саду, кроз заједничку сарадњу и благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког др Јустина, изашло је из штампе Ваше запажено дело „Богословље празникаˮ. Повезујући библијску, светоотачку и савремену богословску мисао, у наведеном делу бавите се изучавањем Господњих и Богородичиних празника? Откривење Старог и Новог Завета, химни и иконâ као методу тумачења, има окренуту главу откривења која тајанствено воде ка Царству Божијем, постајући прича о том искуству, као и водич у то исто искуство Цркве. Ризница Светог предања открива нам и осветљава нам тајну Христа и тајну Богородице кроз велики циклус празникâ. Кроз химнологију (химнографију) Цркве и делâ Светих отаца, истовремено можемо видети, слушати и опипати, и учествовати у искуству божанске стварности. Ово је начин уласка у тајну вере, односно, истине вере које су изражене у Символу вере. Главни покретач целе ове приче је молитвеност. Потребна је истрајност у животу. Мене је отац Иринеј (сада Епископ новосадски и бачки), када је дошао из Грчке, учио да сваку ствар радим темељно, не ради испита и оцене, већ ради живота. На томе му хвала! Даривао ме је са једном библиотеком „Теолошких погледа“, поучавајући ме да у животу не прихватам на себе велика дела, него да скромно почнем, а онда ће та тема родити плод након четрдесетогодишњег изучавања. Последњих сто година имали смо једнострано кретање у изучавању поменуте теме, како на истоку, тако и на западу. Ово је био скромни покушај обједињавања свих димензија празникâ. v Запажено је да теми приступате са циљем да верном народу и свим људима који су гладни и жедни истинске речи Божје, представите молитвени однос са Богом, показујући да је богословље не само реч о Богу, већ и разговор са Њим, доживљен управо у литургијском прослављању празникâ. Кроз богослужење се одвија Тајна Христа. Богословље празникâ је у славословљу, а достићи тај ниво, то је највећи ниво у богословљу, све остало је увод и хришћанска мисија. Дакле, молитвено богословље је пар екселанс богословље. У богослужењу можемо трагати за библијским референцама и отачким текстовима који су се уткали у богослужење. Особито треба нагласити значај богослужења за богословље, не само ради цитирања или антологијског навођења. Дубље проучавање ове теме подразумева дубљи аналитички процес истраживања богослужења и то интердисциплинарно. Може то бити хеортолошки оквир празновања неког празника, али исто као и у Светом Писму, можемо остати на корицама, а да не уђемо у суштину и срж поруке Светога Писма. Ми смо разматрали тајну домостроја спасења, а то изучавање подразумева наше учешће и наше учење у словесном богослужењу. У простору Цркве догађа се чудесни преображај истинâ вере у иконе, а ових истих икона у поезију (химнографију). Зато су светоотачке беседе надахнуте богословљем и прелазе у славословље. Сâме по себи су иконичне, као што је иконична и молитва, иконични су кондаци, тропари, канони и целокупно богослужење је иконично. Овде смо применили синтетички метод да би оставили простор за даље истраживање и анализирање многих момената служби празникâ. v Поред химнографије, Ваш озбиљан рад окренут је и ка истраживању догмата сâмих празника и приказивању њиховог значаја кроз еклисиологију и сотириологију. Шта бисте посебно истакли када је реч о овом важном питању? Хвала Вам на том питању. Ви знате, ја сам већ дуго времена у синодској комисији за унапређење просвете, особито у погледу богослужења. На основу педагошког искуства, радећи на уџбеницима из догматике, дошли смо до сазнања да је потребно освежити методске јединице прилогом упоредног богословља и задацима у читању и сажимању Светих отаца и савремених теолога. Такође, домаћи задаци су се састојали у повезивању свих области теологије. Дакле, сваку тему пронети кроз историјски, патролошки, библијски, систематски, етички, пастирски и омилитички аспект. Ни један одељак не сме да буде на штету целине градива, потребно је да се препозна целосност градива и да кроз цело градиво иде једна нит. Развијати способност повезивања исте теме кроз све кључне предмете, био ми је кључни задатак. Што је најважније, како то богословље изразити у беседништву и пастриству? Ако не поставимо такву врсту повезивања нећемо имати успеха јер нећемо умети да повежемо теме и оне неће бити наше искуство, ако не приђемо овим начином. Оно постаје искуствено знање, не теологија као информација, већ да знање постане у потпуности искуствено. Морам рећи и ово. Ништа не значи и написати добар програм и уџбеник, у чему сам имао прилику и част да учествујем, ако то не умеју наставници користити и применити. Потребан је посебан семинар о методици наставе. Ви сте вероучитељ и савршено добро знате о чему говорим. На епархијском нивоу, на помесном нивоу, на нивоу факултета, потребна је већа сарадња и темељније продубљивање, како бисмо дошли до успеха. Дакле, ако немамо добре педагоге, ништа не вреде ни добри уџбеници, нити добар план и програм. Потребно је стално учење и стално усавршавање у преношењу искуственог богословља, а не само заслепљено бубање градива. Богословље је питање живота и смрти, оно је хлеб наш насушни без кога нема живота, ако човек то не схвати, он неће имати успеха у изразу, мисији и педагогији. v Ваше капитално дело „Богословље празникаˮ изнедрило је још једно издање у виду комплета од дванаест књига, штампаних са изводима богослужбених текстова као додацима опису празника. Наведени комплет носи назив „Венац Господњих и Богородичиних празникаˮ. Овај молитвени приказ празника, кроз два издавачка подухвата, посвећен је блаженопочившем патријарху Павлу. Шта можете да нам кажете о овом издању? Сâмо издање говори о себи. Други су говорили, нескромно је да ја говорим. Црквена година у четрнаест Господњих и богородичних празника говори нам да живимо у свештеној историји спасења, заједно са небесима и са земљом, са васколиком творевином. Савремено богословље треба да уђе у све димензије богатства Светог предања које се чува Духом Светим у Цркви. Овим пројектом Цркве и државе, желимо да заинтересујемо све богослове за дубље изучавање Светог Писма, Светих отаца и живог предања Цркве које је изражено кроз химну, икону, кроз хеортолошки и догматски приступ. Имамо једну отвореност за одређене теме којима нисмо хтели да приђемо са аспекта чисте литургике као науке о богослужењу, остављајући приступ за истраживање на богословском и филолошком Факултету и другим институцијама. Својим учешћем у богослужењу и предагошким и научним радом, дошли смо до сазнања да богослужбено богословље треба да размотримо на језику систематске теологије, што не значи правити идеологију и затворени систем. Пре двадесетак година смо објавили монографију о Богородици. Наиме, реч је само о догматицима Светог Јована Дамаскина и о теми приснодјевства и тајне Богородице, то је мој магистарски рад. Исто то је урађено и у овом издању када је у питању тајна Христа и Богородице. Овде је присутан додатак упоредног богословља, да би се видела разлика између западног богословља и нашег источног, које често може бити терминолошки исто, али у духу није исто. Једно је дијалог у истини и љубави, а друго је опасност да поистовећујемо богословље које је надахнуто Духом Светим, од онога које је интелектуална или философска ствар. Овим пројектом позвали смо, као богослови унутар Цркве, друге научнике на универзитету, а истовремено смо позвали и ствараоце, јер без песничког дара, без дара за појање, немогуће је довршити, или племенито, добро и достојанствено заокружити овај пројекат. Ово је био мој покушај да позовем за исти сто све умне људе, да би откривајући ову тајну кроз средњовековну књижевност дошли до сазнања, да је величинина средњовековне књижевности у богослужењу. v Сведоци смо да у наше време велики број људи прослављање празника своди на некакве обичаје, заобилазећи централни моменат празновања – Свето богослужење које врхуни у Светој Литургији. Према Вашем мишљењу, који су начини решавања овог погрешног поимања празника и празновања? Ово је велика тема. Извор свих празника је личност Богочовека Исуса Христа. Кроз отворени прозор празникâ у наш свакодневни живот улази свежина истинског живота, живота вечног. Црквена година је живи иконостас спасења у Христу и црквени круг празникâ прати на један дубљи начин, сâм космички ритам и пулс света и времена, дајући му духовни смисао. Зато је потребан озбиљнији приступ у методологији богословља. Што се тиче етнологије и антропологије која је заснована на философији, то је посебна тема. Потребно је систематски у мисији и беседништву приступати овом питању, како на парохијском нивоу, тако и на часовима верске наставе. Дакле, решавање овог проблема је препуштено свештенослужитељима и катихетама који су позвани и призвани да реч Божију проповедају без престанка, како својим примером, тако и речима. v Ваше Преосвештенство, на сâмом крају нашег разговора, замолио бих Вас да нашим читаоцима упутите једну пастирску поуку. Упутио бих поуку Вама Браниславе, који сте у уређивачком одбору Православног мисионара, као и свима који се труде у овом богоугодном делу. У овом тренутку се присећам лика великог владике браничевског Хризостома (Војиновића), тихог и образованог човека са књижевним талентом. Сећајте се својих учитеља и претходника када уређујете овај еминентан часопис. Трудите се да прегледате ранију периодику, посебно између два рата. Обнављајте приступ и текстове ранијих уредника, дајући нови квалитет, а то је приметно код Вас. Има младих и даровитих катихета, сарадника Православног мисионара који на посебан начин дају квалитет овом часопису, на томе Вам честитам. Потребно је ићи корак напред у сажимању и преношењу мисионарске поуке која мора бити животна. Тај савет упућујем и себи и Вама. Верни народ и све читаоце Православног мисионара, молим за разумевање и молитвену подршку, како за Вас, тако и за мене. Лако је бити критизер и оспоравати све што се ради. Није лако бити стваралац и служитељ у нашем народу, али има наде јер има честитих и добрих људи који читају и много знају. За њих вреди живети и жртвовати се. Треба се молити Богу и да ради Васкрсења опростимо једни другима, са очинском жељом, да се сви радујемо и дочекамо Васкрсење живота, као и да се сви спасу и уђу у Царство небеско. То је моја очинска жеља, а верујем да је то благослов и Његове Светости нашег Патријарха, као и благослов драгог владике Иринеја, коме се искрено захваљујем овим путем за све што је учино у моме животу. Он је Ваш архипастир у Новом Саду, али и председник Вашег часописа. Духовна деца коју је он родио и много за њих урадио, требала би да буду захвалнија, а они који злоупотребљавају доброту оца, одговараће пред Богом за све оно што су чинили себи и другима. И њима бих пожелео покајање и памети и здравијег живота, јер ћемо једино тако бити јаки и истински сведоци Васкрсења. Преосвећени владико, дозволите ми да Вам у име уређивачког одбора Православног мисионара, као и у своје лично име, заблагодарим на хришћанској љубави и на овом надахнутом и надасве поучном разговору, молећи Ваш архипастирски благослов и Ваше свете молитве! Богу хвала и хвала Вама, драги Браниславе! Желим Вам сваки успех и благослов у животу, на многа и блага лета! Са Преосвећеним Владиком разговарао: катихета Бранислав Илић *Објављено у мајско-јунском 367. броју „Православног мисиоанараˮ (стр. 4-10) Извор: Православни мисионар
  18. Интервју са протопрезвитером-ставрофором Гојком Перовићем, ректором Цетињске богословије за „Православљеˮ Живот је поклон. Ред је да на тај поклон узвратимо, најбоље и највише како умијемо! * У педесети дан након Празника над празницима, а у десети дан по празнику Вазнесења Господњег, богослужбено се прославља празник силаска Светог Духа на Апостоле – Света Педесетница. Замолио бих Вас да читаоцима Православља приближите суштину и спасоносни значај овог пресветлог празника? - У мом првом сусрету са Светим Писмом, једна од тема која ме је посебно збуњивала, јесу Господње ријечи упућене апостолима ”Ако ја не одем Оцу, неће вам доћи Утјешитељ”. Питао сам се – ”А шта ће мени/нама Утјешитељ”? ”Зар није боље да ти останеш Господе”? Другим ријечима, питамо се сви ”Зар је Господ морао да оде”? ”Зашто није васкрсли Господ остао међу нама”? То јесу била наивна и дјетиња питања, али и данас држим, да се у њима крије и одговор на Ваше питање о смислу празника Свете Педесетнице. Зашто је то велики празник? Шта њиме славимо? Зашто га зовемо рођенданом Цркве? Није ни логично ни нормално да човјек дискутује о томе шта Бог може – а шта не може, али слиједећи ток Господњих поука из Библије, управо видимо да је Господ Исус Христос својим Вазнесењем направио мјесто (простор) за силазак Светог Духа на апостоле. Ово не значи да Дух Свети није био присутан и дјелатан у свијету и прије Вазнесења, - али се начин КАКО дјелује, и питање ШТА ради Дух Свети, прије и послије Христовог Вазнесења, - очигледно разликују. Боље рећи, разликује се начин којим нам се Дух Свети открива, показује. Послије Вазнесења, Дух Свети нас сабира у једно Тијело. Дотадашње ученике, сљедбенике, пратиоце Господње – Дух Свети је учинио причасницима Једног Тијела. Учинио их је члановима, честицама Једног мистичног Тијела Цркве. Тијела Христовог. То је тајна празника, то је тајна догађаја који се десио. Догађаја који се једном десио, а опет се, непрестано – на свакој Светој Литургији – понавља. То је мистичан, светотајински догађај: од сљедбеника Господњег учења, од пратиоца на путу, од оданих ученика – апостоли нијесу постали партија, удружење, академија, школа, нити било што слично људским организацијама. Постали су Тијело Христово. Не - симболички, не - опонашајући нешто, не – правећи неку представу, него реално и надразумно, постали су Тијело Христово. Како се то постиже? Како су то успјели? Па не никаквом људском довитљивошћу, нити човјечанским организовањем. То једноставно долази одозго. С више. А то и јесте темељ нашег хришћанског оптимизма и надања, да сви ми, иако по много чему међусобно различити, и по природи ограничени – можемо постићи јединство са Богом и јединство међу собом, кроз то духовно сједињење црквеног сабрања. Једино право јединство јесте то јединство у Духу Светом, добијено на Педесетници. Јединство које нас чини причасницима Једног Тијела. То нам треба. Остале врсте јединства међу хришћанима: да исто мислимо, да исто изгледамо, да смо истог социјалног статуса… понекад не би биле на одмет, али нијесу нужне. Међутим, ово литургијско сједињење је нужно. Оно нас освећује. Уз велико поштовање према другим религијама, морам примјетити, да ни једно друго вјерско учење не проповједа толику могућност блискости са Богом, колика произилази из тајне сједињења људи и Бога у догађају Педесетнице. Ето, то је оно сједињење у Тијелу и Крви Христовој, на сваком мјесту и у сва времена, које – да се тако немоћно људски изразим – ”не би било могуће” док је историјски Исус, Господ наш Христос, боравио међу људима, прије свог Вазнесења. То је та Утјеха, која је, ожалошћене ученике (који гледају у одлазећег Господа) учинила сâмим Тијелом Његовим, присутним у историји, до краја свијета и вијека. * Празник Свете Педесетнице своје корене и почетке налази у истоименом Старозаветном празнику? - Тако је. Нови Завјет је у свему, наставак или испуњење старозавјетних сусретања Бога са људима. Нови Завјет је зрело доба онога што Стари Завјет чини дјетињством човјечанства. Ако је Васкрс круна и испуњење оних духовних најава старозавјетне Пасхе, да Јагњетова крв спасава од смрти и изводи из поробљености у слободу, онда је Тројичиндан (Духовдан) испуњење и остварење оног сабрања ког је Израиљ имао на Синају, у педесети дан послије Изласка. Господ Исус Христос по свом премудром плану, намјерно одабира предвечерје Пасхе да себе принесе на жртву, као Нову Пасху, Ново и Истинско Јагње. Исто тако, у педесети дан потом, Дух Свети сабира хришћане у Цркву, у Нови Израиљ, у исто вријеме кад је у Старом Завјету, Господ својим Законом, на Синају, сабрао изабрани народ. Старозавјетна Педесетница био је празник који се сјећао добијања закона на Синају, али је истовремено са тим прослављао крај жетве – један врло важан, Богом дани, животни догађај, у свакодневном животу Израиља. Његова суштина је, самим тим, била благодарење на даровима. Слављење Бога који нас чува, и који нам дарује живот. Ништа од тога у Новом Завјету није изгубљено или напуштено, само је продубљено евхаристијским карактером Духовдана. * Оче Гојко, у црквеним круговима често се за овај празник каже да је он рођендан Цркве. Лепа је прилика да нам у ширем смислу објасните овај благословени детаљ? - Цркву често, а погрешно, сводимо на институцију од националног, културног, политичког, историјског… и каквог све не, значаја. Мислим, непроцењива су и таква њена својства, али су она споредна, а често су и штетна ако у њима тражимо суштину Цркве. Зато формулација ”рођендана Цркве” није просто нека поетска слика, него суштинска догматска порука, да Црква почиње тамо гдје су људи сабрани и загледани у Небо. Тамо гдје, и тамо кад… на такве људе силази благодат Духа Светога. И тамо гдје такво људско сабрање не зна за разлике у расама, језицима, родним и социјалним подјелама. То је Црква. Све друго, - да она историјски траје, да ствара сопствену умјетност, да просвећује и описмењује бројне народе – све то стоји, али то не смије да нам замагли видик и сазнање, што је сушина јављања Цркве у историји. А суштина је, да нас Црква из историје, и кроз историју, преведе у Будући вијек. * У духу претходног питања, да ли можемо рећи да је Црква непрекинута Света Педесетница? - По својој литургијској суштини Црква јесте непрекидна Педесетница. Кад год и гдје год се служи канонска Света Литургија – ту је понављање, посадашњење догађаја Педесетнице. То је тај пролаз кроз вријеме, тај прозор у вјечност, који од скупа вјерујућих, од људи са манама и ограничењима, од смртних и грешних људи – чини причаснике (честице) благодатног Тијела Христовог. Као што је прва Педесетница сабрала у Једно, разне… ове и оне, овакве и онакве (довољно је рећи, да не говоримо о другима, да је тим скупом началствовао првоврховни апостол који се три пута бјеше одрекао Учитеља), али опет људе вјерујуће у Господње Васкрсење. Тако и сада, до данас, Црква има то својство, да окупља, да исцјељује, да нас ”враћа у првобитни потенцијал” да нас ” усмјерава ка напријед”, и да чини могућим оно што је људима немогуће. Као појединици, или као чланови земаљских удружења – немамо велике домете, али као чланови Цркве, као непрестани учесници Педесетнице, наш домет је – бесмртност! И није то никаква ”прича за малу дјецу”, никаква ”бајка”. Не. Мошти наших светитеља, чудотворне наше иконе, Светост литургијске чаше – јесу свједоци те непролазности Педесетнице у овој пролазној историји. * Темељ и врхунац прослављања празникâ у Цркви Христовој јесте Света Евхаристија. У једној од својих омилија, Свети Григорије Богослов каже да је Света Евхаристија педесетничка и Светодуховска реалност? - Управо се о томе ради. Евхаристија је оприсутњење Педесетнице. Она није подсјећање на давно прошли догађај. Она није опонашање нечега што се неповратно збило. Литургија није свечана академија којом обиљежавамо годишњицу силаска Духа Светог на апостоле. Она је, она јесте силазак Божији, ништа мањи, ништа слабији од ондашњег силаска на апостоле. С тим што смо апостоли данас ми. Да ли претјерујем? Ни најмање. То смо ми, садашњи хришћани. Такви смо – какви смо. Увјек призвани да будемо бољи. Јесмо ли слаби и недостојни својих предака? Јесмо. Али Бог може и од камења направити своју дјецу. Можда смо и најгори, али нијесмо гори од камења. Тако да вјерујемо да са нама и преко нас, преко баш нас – Господ може све. Не по нашим предиспозицијама, не по нашим заслугама, - али по Божијој љубави, даје нам се, достојанство апостола, и могућност да данас будемо исто што и они. Причасници благодати. Синови Божији по благодати. Бесмртни по благодати. Побједници, над гријехом и пролазношћу – по благодати. * После пасхалног богослужења које представља Славље над слављима, богослужење Свете Педесетнице обилује посебним благољепијем и дивном химнографијом, али и јединственим особеностима. Једна од најуочљивијих особености је вечерње Свете Педесетнице, на коме се након вечерњег входа и великог прокимена, читају три Духовске молитве, док за време њиховог читања народ Божји у храму прави венчиће од траве. Драги оче Гојко, замолио бих Вас да нам приближите садржај и значај ових Духовских молитава? - Молитве о којима је ријеч су нарочито садржајне и лијепе, читају се баш тог дана – па су по много основа јединствене. Карактерише их подједнако благодарствени и прозбени тон. Тон слављења Божије љубави према нама, и тон тражења да у тој љубави останемо. У тим су молитвама поменуте све ситуације, све околности у којима хришћани живе, поменути су и живи и упокојени, све наше наде и страхови. То је баш једно обраћање дјеце Оцу Небеском, да нас сачува под својим окриљем и да се ”ријеке воде живе” потекле најприје из празног Христовог Гроба, а потом и са Сиона на Педесетници, да те ријеке не пресуше, да се не заустављају. То су молитве да Црква настави своје постојање. Гледано логички, философски – звучи претенциозно. Не може зависити тако велика и важна ствар од грешних људских молитава. Ако Бог не жели – нећемо га ми умилостивити за тако нешто. Али наша вјера није философија. Наша вјера је Љубав. Она није наговарање Бога на нешто, нити ”потезање за рукав” – она је учешће, судјеловање пролазних у непролазном, смртних у бесмртном. А како ће човјек учествовати у Божијем послу? Не можемо се са Богом договарати, нити смо у прилици да захтјевамо или да му наређујемо. Једино што приличи и што је одувјек приличило људима који стоје пред Богом – јесте молитва. Молитва љубави. Молитва наде. Молитва повјерења. * Оче, зашто се на празник Педесетнице уноси трава у храм и зашто плетемо венце? - То је, историјски гледано, остатак старозавјетног благодарења Богу на прве приносе жетве, на прве плодове земље, које, кроз законе природе Господ дарује људима. Класје, трава, цвијеће… све су то плодови Божијих дарова, којих је у ово доба творевина препуна. На ово историјско значење вијенаца надовезује се и духовни, символички значај вијенаца. Преплитање траве и снопова, као наше међусобно преплитање и јединство различитости у Цркви, које се везује у нераскидив сноп. Преплитање Божијих дарова. Преплитање божанског и људског у Цркви. Вијенац као слика Божије благодати која долази одозго. Вијенац као награда за мучеништво. Вијенац као Божији дар и подршка. Вијенац као израз Божијег савршенства, утканог у сву природу. Вијенац – као Његошев ”Горски вијенац”, као најљепша ријеч српског језика која изражава потпуни украс и посао довршен Божијом руком. * Преподобни Јустин Ћелијски богомудро каже: Ми у Цркви Христовој непрекидно живимо у слави Духом Светим, Његовом силом, Његовим моћима. Он је Тај Који раздељује све дарове у Цркви. Он је Тај Којим расте наша вера, расте наша љубав еванђелска, расте наша молитва, расту свете врлине у нама. Према Вашем пастирском искуству и мишљењу, који су видови актуализације овог празника у нашем животу, и како сачувати радост празника када смо суочени са бројним искушењима и овоземаљски таласи нас непрестано запљускују? - Нема потребе да се бринемо ”шта ћемо и како ћемо”. Прво због тога што је Господ баш тако заповједио, да се не бринемо. А друго због тога, што нам суштина празника поручује да ништа није до нас – сâмих нас по себи, него је све одозго. А ако смо у томе што је одозго, ако се ослањамо више на благодат и на оно ”ако Бог дâ”, а мање на своје ”планове и могућности”, е тек онда постајемо активни учесници величанственог дјела. Изван Божије благодати, ми смо немоћни посматрачи ”смијешне људске судбе”, а у њој смо ”прегаоци којима Бог даје махове”. Учешће у литургијском животу је једини и незамјењиви услов ”актуализације” празника и очувања празничне радости. Оно ће нас увјек подсјећати и шта је смисао црквеног живота, да не застранимо и да се не нађемо на супротној страни од нашег Господа, који је пред Пилатом, јасно и недвосмислено рекао да Његово царство ”није од овога свијета”. Парадоксално али истинито, ко се не оптерећује земаљским, ко не брине о земаљском, него о Божијем, - њему таквом, гле чуда, Бог може дати и да влада земаљским и да побјеђује земаљско (као што је дао Светом Сави или Светом Петру Цетињском), а онај ко само згрће и броји земаљско, и уноси се само у земаљске тактике и планове, тај ће и без земаљског остати. * Оче Гојко, надахнути стихом из једне богослужбене песме у којој појемо да: „Светим Духом свака душа живиˮ, замолио бих Вас да упутите празничну поруку читаоцима новина Српске Патријаршије? - Све што имамо – поклон је. Поклон подразумјева радост. Поклон нас обавезује на љубав. Поклон тражи да и ми дајемо колико год можемо, без престанка. И то не на начин да замишљамо себе на Косову пољу, Солунском фронту или у некој изванредној ситуацији у којој нити смо били нити смо могли бити. Осврнимо се око себе. Наши ближњи су наши императиви, и наше најважније ”битке”. Ових дана, ту међу нама, један млади човјек избавио се од потопа и допливао до обале узбурканог језера. То је Дарко Вујошевић из Подгорице. Он је знао да не може наставити свој хришћански живот, ако одатле оде даље и ако се не осврне на троје људи који су се топили у води у исто то вријеме. Мислим да није ни слутио како ће се тада завршти његово учешће у литургији. Сви су тог јутра били на недјељној служби у Манастиру Врањина на Скадарском језеру. Вратио се. И живот дао за друге. Он је тако свима нама показао да Педесетница још траје. Мало ко од нас ће се наћи баш у таквој ситуацији. Али, кад мало боље погледамо, ми смо непрестано на обали узбурканог језера, у коме се топимо и ми и људи око нас. Живот је поклон. Ред је да на тај поклон узвратимо, најбоље и највише како умијемо. * Драги оче Гојко, дозволите ми да Вам у празничној радости срдачно заблагодарим на овом празничном разговору и промишљању, желећи Вам свако добро од Господа! - Хвала и Вама! Мени је ово изузетна част и привилегија, да учествујем у настанку једног од бројева нашег ”Православља”. *Објављено у Духовско-видовданском броју "Православља" - новина Српске Патријаршије (бр. 1254, 15. јун 2019) Разговарао: катихета Бранислав Илић, сарадник „Православљаˮ - новина Српске Патријаршије Извор: Православље
  19. Архиепископ охридски и митрополит скопски Јован Вранишковски у интервјуу за "Новости". На делу je класична верска дискриминација. Расколници крију да их је Софија одбила. Ништа у вези са доласком папе Фрање у Скопље не би било спорно да пре десетак година није одбијен захтев Православне охридске архиепископије да Македонију и вернике посети српски патријарх. Е, то се зове верска дискриминација. Ово, у ексклузивном интервјуу за "Новости", каже архиепископ охридски и митрополит скопски Јован (Вранишковски), поглавар Православне охридске архиепископије (ПОА). Митрополит додаје да та верска дискриминација постоји и сада у Северној Македонији, јер суд још није регистровао ПОА, упркос правоснажној пресуди Европског суда за људска права из априла прошле године: - Ми смо последњи пут пре месец дана били у контакту са Другим основним судом у Скопљу. Одговорили смо учтиво на изразе добре воље судије, којој је распоређен предмет, да нас региструје али, притом, да променимо име у Охридска архиепископија. Захвалили смо јој на њеној доброј вољи, али и одговорили да не можемо да прихватимо промену имена, под којим смо и добили случај пред Европским судом и под њим једино можемо да будемо регистровани. * Како ви оцењујете долазак папе Фрање 7. маја у Скопље и позадину позива каталочком поглавару? - Још од 19. века овде постоје унијати, или, како се још и сами називају, католици источног обреда који су у јединству са Ватиканом. Има и римокатолика, углавном насељених из Хрватске за време СФРЈ. Њих у Северној Македонији заједно има мало, али нема ништа спорно у жељи да их посети њихов верски поглавар. Што се тиче питања позадине посете, самим тим што ће папа боравити овде само 10 сати, показује његов изузетно мали интерес да се римокатоличка пропаганда обнови на овој територији. * Уз разговоре са македонским званичницима, предвиђени су и сусрети са верским лидерима. Којим? * Да ли мислите да је након договора Грчке и Северне Македоније могуће и признавање неканонске МПЦ? - Било је покушаја по питању тога. Поред писма МПЦ за признавање као аутокефалне, упућеног константинопољском патријарху, писмо у вези са тим упутио је и председник Владе РСМ. Али, Сабор архијереја првотроне цркве константинопољске, или Свети синод, који је заседао од 29. августа до 2. септембра прошле године, донео је недвосмислену одлуку да је територија данашње Северне Македоније под јурисдикцијом Српске православне цркве. То је и сам васељенски патријарх недавно потврдио. * Молба неканонске МПЦ Патријаршији у Софији за прихватање статуса "друге мајке цркве" још је на чекању? - По нашим информацијама, већ су одговориле и Бугарска православна црква, и Васељенска патријаршија, да им неће признати аутокефалију. Међутим, расколници то крију од јавности, да не би пукла највећа брука коју су доживели у последњих 17 година. * Значи, Бугарска црква је одбила МПЦ? - МПЦ се обрукала и када је уопште тражила од Бугарске православне цркве да јој буде "мајка". Као да се мајка може мењати. Други пут је погрешила што је тражила од Васељенске патријаршије да јој призна аутокефалију, јер она више не би могла сама да даје аутокефалије, без сагласности са другим црквама, а при томе да не изазове велики раскол. * Да ли је то "тактичко одлагање" у ишчекивању званичног става Васељенске патријаршије? - Епископи у расколничкој МПЦ су потпуно неинформисани шта се дешава у Православној цркви. Константинопољска патријаршија се на великом сабору 2016. била сагласила да при додели аутокефалије, буду сагласне и све помесне аутокефалне цркве. Зато ово признање расколничке Украјинске православне цркве не може ни бити прихваћено. Извор: Новости View full Странице
  20. Прилике и неприлике одређује вријеме у којем живимо, као и наше људске слабости, али наша црква почива на неразоривој истини, због чега је била и остала светионик српског народа који у својој прошлости није губио себе само онда док је био уз цркву, каже у интервјуу за васкршњи број “Гласа Српске” епископ бихаћко-петровачки Сергије. Он каже да је потребно да се чешће осврћемо на прошлост, на живот наших предака који су живјели у далеко лошијим животним условима него ми, али су имали неупоредиво више животне радости, више вјере и снаге да се носе са животним искушењима. - Због тога су опстајали чак и онда када није било наде за опстанак - поручио је епископ Сергије. ГЛАС: Како оцјењујете тренутно стање на подручју бихаћко-петровачке епархије? СЕРГИЈЕ: Демографске прилике на подручју епархије нису на жељеном нивоу, становништво је старије животне доби, дјеце је све мање, села се полако гасе и са становишта овог тренутка, нема мјеста за велики оптимизам. Међутим, вјековно искуство наше цркве свједочи да се велике промјене дешавају чак и онда када их не очекујемо. Због тога вјерујем да ће садашњи песимизам ускоро бити преображен, не у оптимизам без покрића, већ у вјеру да ће наш народ у овом дијелу Крајине изнова обновити живот у оним селима и градовима гдје га је одувијек било. Због тога нема мјеста за очајање, тугу и безнађе, већ за вјеру која нас је дизала и онда када нисмо имали снаге да подигнемо сами себе. Уосталом, пред зору је најтамније! ГЛАС: Да ли присуство великог броја миграната на подручју Ваше епархије утиче на православне вјернике и како коментаришете најаве да би дио миграната могао да буде насељен на српској земљи на подручју Петровца? СЕРГИЈЕ: Питање мигрантске кризе има хуманитарни и политички карактер. Као хришћани, ми саосјећамо са њима, а као грађани смо уплашени, јер нам није јасан мотив и циљ ове кризе. Плашећи се дугорочних посљедица, етничког инжењеринга и пораста исламског фундаментализма, оправдано се питамо да ли ће мигрантска криза, у овом дијелу наше земље, измијенити и њену етничко-конфесионалну слику. Ако је ово питање само хуманитарне природе, зашто га онда саме не ријеше земље које су далеко богатије и које имају далеко већи међународни политички утицај?! Ми нисмо против тога да се овим несрећним људима помогне на сваки могући начин, али нисмо за то да се у нашим селима и градовима на силу измијени устаљени начин живота, па тако ни у Петровцу, гдје је српским повратницима живот довољно тежак и без мигрантске кризе. ГЛАС: Поред мигрантске кризе која је глобални проблем, која су највећа искушења која чекају вјернике, прије свега на подручју Бихаћко-петровачке епархије, али и у цијелој Републици Српској? СЕРГИЈЕ: Данас су жеље веће од могућности, броји се оно што нам недостаје, а мало се благодари на ономе што имамо. Наше невоље често узрокују став према животу. Угледајући се на стандарде западне цивилизације, млади људи данас све теже преузимају обавезе које са собом носе брак и родитељство, а све са жељом да задрже своју слободу. Због тога нас је сваким даном све мање, а млади људи, иако окружени другим људима, у високотехнолошкој ери са модерним технологијама, најчешће су сами и усамљени, поробљени сопственом слободом. Не треба заборавити да је човјек биће које се остварује искључиво у заједници, без обзира на то да ли је она брачна или монашка. ГЛАС: Која су најважнија питања која би требало да се нађу на наступајућем мајском засједању Светог архијерејског сабора СПЦ? СЕРГИЈЕ: Положај нашег народа и цркве одувијек је деликатан, свака година носи сопствени печат, због тога су и теме, којима се бави Сабор, у начелу сличне, али увијек са одређеним специфичностима. На примјер, питање Косова је сваке године на дневном реду, али положај ове српске покрајине није исти у односу на прошлу годину. Питања којима се бави Свети архијерејски сабор нису непозната, теме нису сензационалистичке, нити има било какве тајновитости, само је потребно трезвеноумље, мудрост и пастирска брига да се на свако питање одговори вјековним искуством. До сада је било тако, тако ће бити и ове године. ГЛАС: Питање Косова и Метохије је једно од најважнијих питања за Српску православну цркву. Како Ви видите све што се дешава у вези са колијевком српске духовности? СЕРГИЈЕ: Косово и Метохија јесте питање које је обиљежило не само протеклих двадесет година, већ је то питање које је у великој мјери обиљежило прошли вијек. Оно није само политичко питање, већ изнад свега историјско питање на које је Српска православна црква већ дала одговор остајући на Косову и Метохији, са својим свештенством и монаштвом, свједочећи непрекинути континуитет православне духовности. Косово и Метохија нису изгубљени, ма како се ова тврдња чинила утопистичком. Изгубљено је само оно чега се сами одрекнемо. ГЛАС: У чему се огледа важност православних манастира у Вашој епархији? СЕРГИЈЕ: Манастири су одувијек били чувари православне вјере и националног идентитета. Манастир Рмањ је срце наше епархије и без његовог постојања тешко је и замислити духовни опстанак Срба на размеђи Крајине и Лике. Манастир Клисина је духовни светионик у долини Сане, док је манастир Трескавац све више мјесто истинског духовног сабрања. Манастир Глоговац је истински бисер јањске висоравни, а вјерујемо да ће то ускоро постати и манастир Милановац, који се гради у подгрмечком дијелу Санског Моста. Прошле јесени кандило монашког живота је упаљено у манастиру Медна. Они су наша снага, понос, заоставштина за будућност и неугасла воштаница коју ћемо предати потомцима. Радост Васкрсења ГЛАС: Шта поручујете вјерницима уочи највећег хришћанског празника Васкрса? СЕРГИЈЕ: Свако онај ко вјерује у Христово васкрсење нема мјеста за тугу у срцу своме. Радост Васкрсења треба да обасја наше душе, да сопственим примјером, на дјелу, свједочимо да смо Христови, и у добру и у злу, испуњавајући заповијести Господње. Јер, све ће проћи, и небо и земља, само ријечи Његове остају и у времену и у вјечности. Због тога, заједно са светима, благодаримо Господу на свему, а радошћу анђела дочекајмо овај велики празник са љубављу у нашим срцима, да бисмо били и остали причасници царства небеског. Извор: Глас Српске
  21. Архиепископ охридски и митрополит скопски Јован Вранишковски у интервјуу за "Новости". На делу je класична верска дискриминација. Расколници крију да их је Софија одбила. Ништа у вези са доласком папе Фрање у Скопље не би било спорно да пре десетак година није одбијен захтев Православне охридске архиепископије да Македонију и вернике посети српски патријарх. Е, то се зове верска дискриминација. Ово, у ексклузивном интервјуу за "Новости", каже архиепископ охридски и митрополит скопски Јован (Вранишковски), поглавар Православне охридске архиепископије (ПОА). Митрополит додаје да та верска дискриминација постоји и сада у Северној Македонији, јер суд још није регистровао ПОА, упркос правоснажној пресуди Европског суда за људска права из априла прошле године: - Ми смо последњи пут пре месец дана били у контакту са Другим основним судом у Скопљу. Одговорили смо учтиво на изразе добре воље судије, којој је распоређен предмет, да нас региструје али, притом, да променимо име у Охридска архиепископија. Захвалили смо јој на њеној доброј вољи, али и одговорили да не можемо да прихватимо промену имена, под којим смо и добили случај пред Европским судом и под њим једино можемо да будемо регистровани. * Како ви оцењујете долазак папе Фрање 7. маја у Скопље и позадину позива каталочком поглавару? - Још од 19. века овде постоје унијати, или, како се још и сами називају, католици источног обреда који су у јединству са Ватиканом. Има и римокатолика, углавном насељених из Хрватске за време СФРЈ. Њих у Северној Македонији заједно има мало, али нема ништа спорно у жељи да их посети њихов верски поглавар. Што се тиче питања позадине посете, самим тим што ће папа боравити овде само 10 сати, показује његов изузетно мали интерес да се римокатоличка пропаганда обнови на овој територији. * Уз разговоре са македонским званичницима, предвиђени су и сусрети са верским лидерима. Којим? * Да ли мислите да је након договора Грчке и Северне Македоније могуће и признавање неканонске МПЦ? - Било је покушаја по питању тога. Поред писма МПЦ за признавање као аутокефалне, упућеног константинопољском патријарху, писмо у вези са тим упутио је и председник Владе РСМ. Али, Сабор архијереја првотроне цркве константинопољске, или Свети синод, који је заседао од 29. августа до 2. септембра прошле године, донео је недвосмислену одлуку да је територија данашње Северне Македоније под јурисдикцијом Српске православне цркве. То је и сам васељенски патријарх недавно потврдио. * Молба неканонске МПЦ Патријаршији у Софији за прихватање статуса "друге мајке цркве" још је на чекању? - По нашим информацијама, већ су одговориле и Бугарска православна црква, и Васељенска патријаршија, да им неће признати аутокефалију. Међутим, расколници то крију од јавности, да не би пукла највећа брука коју су доживели у последњих 17 година. * Значи, Бугарска црква је одбила МПЦ? - МПЦ се обрукала и када је уопште тражила од Бугарске православне цркве да јој буде "мајка". Као да се мајка може мењати. Други пут је погрешила што је тражила од Васељенске патријаршије да јој призна аутокефалију, јер она више не би могла сама да даје аутокефалије, без сагласности са другим црквама, а при томе да не изазове велики раскол. * Да ли је то "тактичко одлагање" у ишчекивању званичног става Васељенске патријаршије? - Епископи у расколничкој МПЦ су потпуно неинформисани шта се дешава у Православној цркви. Константинопољска патријаршија се на великом сабору 2016. била сагласила да при додели аутокефалије, буду сагласне и све помесне аутокефалне цркве. Зато ово признање расколничке Украјинске православне цркве не може ни бити прихваћено. Извор: Новости
  22. Искористимо и овај Васкрс да остваримо што блискије јединство са Христом Победитељем, Просветитељем и Водитељем. Потрудимо се да остваримо његова начела живота – љубав и међусобно разумевање. Када сви имамо добре намере, успех је загарантован. На тај начин славити Васкрс, значи корачати напред. Христос васкрсе – Ваистину васкрсе! Ово је поручио владика милешевски Атанасије Ракита у васкршњем интервјуу за Курир и додао да том задатку треба да се посветимо, уважавајући једни друге и са љубављу. Да ли су данас Срби на правом путу вере? – Наши преци изабрали су прави пут – определили су се за православље. Они су се показали успешни на том путу, створили су велики број успешних хришћана, светитеља, изградили завидан број храмова и манастира. Међутим, не бисмо могли бити задовољни садашњим стањем, јер се не стоји чврсто у вери и нема довољно њених правих плодова, недостаје нам слоге, љубави, много је лажи, мржње и клевете. Апелујем као епископ, нарочито сада, помолимо се Богу да нам умножи плодове наше чисте хришћанске православне вере коју смо наследили од наших светих предака. С каквим се све искушењима боримо када је реч о Косову и Метохији? – Српска православна црква, заједно са Српском академијом и другим интелектуалним институцијама, може, пре свега, да очува концепцију постојања и трајања српског бића на овом простору. Подсећам да је СПЦ у нашем времену верна своме задатку, своју крстоваскрсну службу испуњава на простору Косова и Метохије, служећи тако на спасење и српског и албанског и свих других народа. Хришћани су објективно оптимисти. То и нама разведрава ситуацију на КиМ, чак и онда када обичном посматрачу она изгледа тесна и мрачна. Од васкрслог Христа долази и наш косовски оптимизам. У Србији је прошле године рођено мање деце него у време Балканских, Првог и Другог светског рата. Како да се изборимо с тим? – Овим питањима треба да се приступи систематично, научно и потпуно посвећено. Нико од чланова овог друштва не може бити ослобођен своје личне обавезе, био он богат или сиромашан, на власти или без власти. Као што на фудбалском терену ниједан играч не може бити разрешен своје одговорности, тако је и у стварању породице и чувању државе. Три су основна императива нашег времена, а то су рађање, васпитавање и образовање. Били сте викарни епископ покојног патријарха Павла. Можете ли с нама поделити неку од анегдота из живота с њим? – Ево једне из призренског времена. Желећи да представи овај живот као ратиште, за које је потребна чврстина карактера и снага воље, епископ Павле је говорио да смо ту као на гумну, где нас домаћин веје као пшеницу, бацајући нас увис и излажући нас ветру, да би затим ветар одвајао пшеницу од плеве. Пролазећи кроз разна искушења живота, ми треба да постанемо чисти као пшеница. На моју упадицу да јак ветар може да однесе не само плеву него и пшеницу, свети владика је одговорио: „Савестан и мудар домаћин никада неће вејати пшеницу на таквом ветру који би могао да му однесе и пшеницу“. Осећам и сада дејство његових молитви. Веома често се дружимо у сну, а нарочито када пролазим кроз неке животне тешкоће. И увек је срдачан. Јубилеј СПЦ и Милешеве ПОТРЕБНО ЈЕ ДА ОЈАЧАМО У ВЕРИ, НАДИ И ЉУБАВИ Како ће изгледати прослава јубилеја 800 година постојања манастира Милешева? – Прослава 800 година манастира Милешева имаће свој врхунац идуће године. Таква је одлука Светог архијерејског сабора СПЦ. Идуће године бићемо више у могућности да се посветимо јубилеју Милешеве, и то не само Милешевска епархија, неги и сви други простори СПЦ. За прославу овог јубилеја најпотребније је да увећамо нашу унутрашњу, духовну снагу, да ојачамо монаштво и свештенство, да објединимо и сложимо наш верни народ, да га ојачамо у вери, нади и љубави. Уверен сам да бисмо тиме обрадовали и Бога и Светог Саву и све наше претке. Са владиком разговарала, Мина Бранковић Извор: Епархија милешевска / Курир
  23. Иринеј Буловић: Не видим како протести у Београду помажу Дечанима и болници у Митровици Јованка Симић | 06. јануар 2019. Америка нам отима родну кућу, на нама је да Косово сачувамо, рекао је епископ новосадски и бачки, сомборски и сегедински Иринеј Буловић НАША држава и Црква дужне су да учине све што до њих стоји како би српски народ преживео и ову невољу на Косову и Метохији и сачувао своје светиње, порука је коју у интервјуу за божићни двоброј "Новости" целокупном српском народу упућује Његово преосвештенство епископ новосадски и бачки, сомборски и сегедински др Иринеј Буловић. У данима уочи празника рођења Богомладенца Христа, празника љубави и мира, када је српски народ узнемирила одлука о формирању војске на Косову и Метохији, Његова светост патријарх српски Иринеј упутио је недвосмислену поруку да на "безакоње Албанци не би ни помислили да нису имали јасан подстицај САД и других западних сила, руковођених сопственим себичним интересима, који су у крајњој линији супротни интересима и Срба и Албанаца". - Јасно и тачно се изражавајући и дајући готово непогрешиву оцену узрока и последица догађаја који се тичу нашег народа, Његова светост није заправо рекао нешто што пажљивијем посматрачу наших прилика и неприлика није и раније било очевидно. Патријарх, да се нашалим горком шалом, није ни имао намеру да "открије Америку". Америка је ту, у нашој родној кући, на Косову и Метохији - каже епископ Иринеј. - У нашу кућу је уселила нове станаре, додуше наше суседе са оближњих планина или из Албаније. Они су одмах заложили ватру, кувају ручак, гаје децу и у нашим собама, често са нашим намештајем, живе као да су их стекли они, а не наши преци. Када се неко, ипак, осмели да само наиђе поред капије сопствене куће, деца нових станара дочекају га каменицама и псовкама, а буде срећан ако нови домаћин не испали куршум или га локална полиција не ухапси и припише му неки измишљени злочин. Америка, наравно, све то покровитељски посматра јер Косово, наводно независно, јесте, ни мање ни више, него "кључни партнер Вашингтона за очување мира и стабилности у Европи", како стоји у писму америчкога председника Трампа, упућеном човеку са псеудонимом и надимком Змија. Како величанствена похвала Европи! * Шта учинити у овој тешкој ситуацији да би наш народ и наше светиње преживели и опстали на КиМ? - Ни наша заветна косовско-метохијска земља, ни наш народ у целини, не постоје, надам се, ради тога да служе као полигон за размену оваквих комплимената између Европе и Америке, нити као "линија ватре" између Запада и Истока. Ми не знамо докле ће Америка бити у нашој кући и ту, реално, мало шта можемо да учинимо. Знамо, међутим, да су и наша држава и Црква дужне да учине све што до њих стоји како би народ преживео и ову невољу и сачувао своје светиње. У том циљу одговорни представници Цркве, државе и културе треба да закуцају на свака врата, а ниједна не смеју да залупе за собом. * Патријарх Иринеј апеловао је на подршку настојањима државе Србије да сачува мир и обезбеди опстанак народа на КиМ. Имамо ли, после свих страдања, вере и снаге за јединство? - Постоје интереси народа и државе који не дозвољавају политичким чиниоцима разлике у приступу конкретним изазовима и искушењима. Патријарх је свакако имао на уму велики притисак моћних странаца на државно руководство, у тренутку проглашења шиптарске војске на КиМ и још већи притисак на наш преостали тамошњи народ. Стога је и позвао на консензус политичких чинилаца, макар по питању опстанка и очувања народа и његових светиња. Ја сам не спадам, нити желим да спадам у политичке чиниоце, тако да је моја оцена о корисности или штетности страначких акција за народ и државу приватна и баш никога не обавезује. Не видим, ипак, како ће покретање демонстрација на улицама Београда помоћи безбедности Зочишта или Високих Дечана и снабдевању болнице у Митровици, дечјих вртића и школа, или како ће оснажити српску преговарачку позицију... * Шта је то што би у овом тренутку могло да нам донесе снагу и јединство? - Свестан трагичности хроничне неслоге, наш народ је грб византијске династије Палеолог - четири у крст уписана грчка слова вита или бета, што је био акроним слогана који указује на Христа Господа као "цара над царевима" - претворио у четири ћирилична "С" и тако срочио наш народни слоган "Само слога Србина спасава". Вера у Господа доноси снагу и јединство. За време свог робовања у логору Дахау, о овоме је размишљао и свети владика Николај Велимировић и записао: "Слога у добру, за којом Срби одвајкада теже, значи веру у једнога доброга Бога, који је само Добро и извор свакога добра. Који тако верују готови су да се сложе са свим осталим људима који такву слогу желе, то јест слогу у име Бога добра, који је извор свакога добра". * Можете ли да замислите ситуацију у којој би било који припадник српскога рода за посету манастиру Острог морао да тражи дозволу црногорских званичника? - Треба да будемо захвални првом човеку подгоричког режима на искреној изјави да ће се држава Црна Гора "темељно и са пуном одговорношћу" бавити "обновом аутокефалности Црногорске православне цркве". Сада сви, на Цетињу и у Београду, знају на чему су. Више нико не може да замера Његовој светости патријарху због поређења положаја српског народа у данашњој Црној Гори са оним у негдашњој НДХ. Ђукановићу се очигледно жури. Он трчећи спаљује мостове према српском народу и онемогућава одговорне личности из СПЦ да одиграју било какву конструктивну улогу, какву су, по његовој оцени, имали раније. * Шта је, по вашем мишљењу, главни узрок идентитетских поремећаја у Црној Гори? - Нисам надлежан да из Новог Сада дајем рецепте за тешке идентитетске поремећаје у Црној Гори. Неки тврде да су они последица чистог користољубља, а други мисле да се ради о мењању идентитетских маски. Као типичан пример и за једно и за друго виђење, наводе самог Ђукановића: он је најпре био комунистички омладински руководилац, па један од вођа "антибирократске револуције" и српски националиста, чак и вајни великосрбин, па хушкач на пљачку Конавала, најгрлатији пријатељ Русије и још штошта... А затим, не баш из чиста мира, црногорски суверениста и пропагатор НАТО, уз то анти-Србин и тлачитељ српског народа у Црној Гори, уводитељ санкција Русији, промотер независног Косова, савезник Тачија и Харадинаја... Додуше, и Едип је мењао разне идентитете и улоге све до тренутка када се суочио са истином. * Који пут представља излаз из агоније српског народа у Црној Гори? - Спас од агоније српског народа у Црној Гори могућ је искључиво у јединству Срба који ће, несумњиво, показати да су они и даље већински народ. Ђукановић је својим поступцима већ онемогућио било какву кохабитацију и забравио врата своје собе, у којој су се раније смењивали различити представници Срба. Истини за вољу, постоји код Ђукановића и неизмењива константа. То је атеизам. Бити атеиста је ствар свачије, па и његове, личне слободе и личног избора. Проблем је у томе што он, декларисани атеиста, жели да се бави унутрашњим питањима Цркве. * Све то упркос Уставу Црне Горе чији члан 14. гласи: "Верске заједнице су одвојене од државе"? - Одвојеност Цркве и државе, уставна категорија која постоји и у оваквој Црној Гори каква је данашња, њега, дабоме, не ограничава, а његов наум да буде некрштени врховни арбитар за црквена питања, не умањује му демократски потенцијал и рејтинг код његових покровитеља. Уосталом, зашто би они имали било какав проблем са његовом демократичношћу и поштовањем људских права, кад га немају ни кад је реч о саудијској, Порошенковој и другим демократијама? Још ако би му пошло за руком да свој безумни наум и оствари, могао би да добије и честитања од неког "дужносника" Стејт департмента. Баш као и Порошенко ових дана! Али, Црква није политичка партија коју по својим потребама оснива и трансформише неки надобудни политичар: она је вечни богочовечански организам, а њен једини оснивач је Христос. Оно што није успело римским царевима, турским султанима, Стаљиновим и Брозовим комесарима, неће успети ни овом човеку, достојном сажаљења, без обзира на све. * Случај са македонском црквом, чини се, показује колико смо као нација били слабовиди у време комунизма? - Није народ био слабовид. Народ је страдао. Страдала је образована елита, страдали су и домаћини сељаци, занатлије... Народ, обезглављен, није могао да се одупре злу. Режим је сурово спроводио давно зацртане антисрпске и антиправославне циљеве. Српски етнички, духовни и културни простор је у Титово доба плански распарчаван. Истовремено су вршене масовне егзекуције и хапшења, отимане територије, стваране нове нације и лажне цркве, отимана култура... * Идуће године обележићемо 800 година аутокефалности СПЦ. Имамо ли данас људе мудре и храбре попут Светог Саве? - Свети Сава је имао визију пута који води у живот. То је визија у којој српски народ, као органски део Једне, Свете и Саборне православне цркве, може бити са Богом и без посредника, али увек у васељенској заједници Цркве. Та визија и то дело Светог Саве, аутокефалност Српске цркве, коју са радошћу, захвалношћу и поносом прослављамо, трајно и заувек је определила дух српског народа као слободног и слободољубивог. Српски народ је покоран само Христу, Богу живоме. Та наша национална особина, стална и племенита тежња за слободом, у исто време је и наш крст, наше распеће, извор мучеништва и светитељства многих. Када погледамо у именослов светих Српске цркве, јасно је да је одговор на питање позитиван. Христос се роди! Срећна Нова година! СВЕШТЕНИЦИ НА РОБИЈИ * Много је примера страдања СПЦ и њених великодостојника у периоду комунизма... - Као примере терора и страдања наше Цркве под комунистима помињем архијереје страдале на различите начине: црногорске митрополите Арсенија Брадваревића и Јоаникија Липовца, дабробосанског митрополита Нектарија Круља, скопског митрополита Јосифа Цвијовића, владику бачког Иринеја Ћирића, жичког Василија Костића и хвостанског Светог Варнаву Настића. Од 1945. до 1985. године није било ни једног јединог дана, а да неки свештеник СПЦ није био на робији. Ту треба додати и монахе и монахиње, и стотине хиљада верника. ТРУД МИТРОПОЛИТА АМФИЛОХИЈА * Шта би се, у случају да тзв. ЦПЦ издејствује аутокефалност, догодило са 650 цркава и манастира? - Уколико се верници наше цркве у Црној Гори одлучно и једнодушно одупру Ђукановићевој политици, чији прокламовани циљ јесте да Српске цркве и српског народа не буде у Црној Гори, стари и нови храмови ће слободно наставити своју мисију. Право је чудо Божје да је наша црква, суочена са толико недаћа у Црној Гори, смогла снаге и средстава и успела да обнови старе храмове и сазида нове, велелепне, у Подгорици и Бару. Такав труд митрополита Амфилохија је за сваку похвалу. http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:769965-Иринеј-Буловић-Не-видим-како-протести-у-Београду-помажу-Дечанима-и-болници-у-Митровици
  24. Поводом увођења епископа Гриогорија у трон архијереја Епархије франкфуртске и целе Немачке, прочитајте цео текст интервјуа који је дао за Недељник, што је било његово прво појављивање у јавности после објаве да напушта ХерцеговинуМало је рећи да је одлука епископа захумско-херцеговачког да напусти Требиње и Мостар, и пресели се у Немачку, запрепастила многе.Данас је почело устоличење владике Григорија у трон архијереја Епархије франкфуртске и целе Немачке.По завршетку Сабора на ком је обанродована та одлука, владика Григорије је обилазио херцеговачка села и опроштајним беседама се поздрављао са народом.Одмах потом је дао ексклузивни интервјуу за Недељник, што је било његово прво појављивање у јавности после изненадног одласка у Франкфурт.Он је у том интервјуу говорио о разлозима одласка и дешавањима на Сабору, о свом односу са Александром Вучићем, о томе како је деведесетих организовао студентске протесте, како је изградио политичку независност Епархије захумско-херцеговачке, у каквом стању оставља ратом подељену Херцеговину, о књижевности, фудбалу...Прочитајте шта је све рекао непосредно по одлуци о пресељењу. Недавно сте изјавили да је немогуће спречити одлазак младих и да они одлазе у Западну Европу јер се тамо осећају безбедно, док вас овде још увек питају да ли ће бити рата. Зашто ви одлазите у Западну Европу?Одлазак у Немачку доживљавам као још једну мисију те, у извесном смислу, и изазов, а са свешћу да је и једно и друго могуће само уз Божју помоћ. Веома је важно за сваког човека то идење напред, у сусрет новим обавезама, дужностима, одговорностима те изазовима које живот пред нас поставља. Статичност већ сама по себи није добра и понекад су промене нужне како бисмо се тргли и померили из животне запарложености и привидне сигурности на коју смо навикли.Док сам био млађи, владика Атанасије ми је често говорио да треба да се чувам рутине, те да нема ничег опаснијег него кад човек почне обављати ствари рутински. Иако нема простора да ту мисао овде нашироко развијам, суштина је, чини ми се, јасна. У неким случајевима промена је нужна и због тога да бисмо себи поставили нове циљеве који нас неретко изнова мотивишу да пружимо онај максимум који је у нашој људској моћи. У сваком случају, у свету су таква померања становништва сасвим уобичајена појава, али због нашег историјског контекста на миграције се на овим просторима гледа сасвим другачије. У свему томе забринут треба да буде онај коме нико не долази или кога у широком луку људи намерници заобилазе, избегавају. Много је битно да све промене које живот поставља пред нас гледамо увек с позитивне стране те да настојимо да из себе, а и из нових околности извучемо - ако је могуће - какво добро.Није реткост да се нешто што нам на први поглед може изгледати недовољно добро у коначници може показати као крајње позитивно. Мислим да је увек у основи најважније то каква нам је намера, тј. да ли за нешто имамо лошу или добру вољу. Ја за почетак имам добру вољу да пођем у Немачку. Мој рођени деда Петар потпуно је мимо своје воље одведен као војник краљеве војске у ропство у Немачку. А ипак је увек говорио да је тамо научио пуно важних ствари које су му касније много помогле у животу. Дакле, из једне такве несрећне околности он је ипак извукао нешто добро и корисно за њега и његову породицу.И на крају, иако је само по себи разумљиво - јер је најважније - да кажем и то да и тај наш силни народ који се последњих година нашао у Немачкој такође потребује и заслужује нашу бригу и пажњу, јер је Црква за њих важна, и то не само као спона са отаџбином и један од кључних чинилаца очувања националног идентитета и свести. Она им је потребна у првом реду као оно што Црква изнад свега треба да буде: место молитве и обраћања Богу. Нема човека који нема ту духовну жеђ и потребу. Питање је само да ли ћемо људе пуштати на кладенац где могу пити воду живу или ћемо их одгонити мутећи воду на извору, тукући се око њега, не у славу Божју него ради својих личних интереса. По медијима се спекулише да је прелазак у Немачку дошао на вашу молбу. Да ли је то тачно и како га доживљавате?Када се, последњег дана саборског заседања, расправљало о судбини Епархије франкфуртске и све Немачке, између осталог, поставило се и питање ко би могао да се прихвати тог задужења и седне на тамошњи епископски трон. Будући да до решења, ни после вишечасовне расправе, нисмо успели да дођемо, владика будимљанско-никшићки Јоаникије предложио је да ја преузмем ту обавезу и одговорност, образлажући тај свој предлог чињеницом да у обављању архијерејске дужности имам вишедеценијско искуство, али да исто тако, због својих година, имам и довољно енергије и ентузијазма да се посветим новој мисији. Владичин предлог ми се учинио смисленим. Моја једина молба била је та да новог захумско-херцеговачког владику бирају међу херцеговачким монасима који познају тамошњи народ и прилике. Предложио сам оца Димитрија који је истински монах и испосник, молитвеник и смиреноуман човјек.О томе сам одавно размишљао. Имао сам на уму да нови херцеговачки владика не мора бити вичан бизнису и политици. Јер много тога је изграђено, а епархија је економски стабилна и независна, па је самим тим и политички независна. Нови епископ има могућност да ради оно што најбоље зна - да се моли Богу и проповеда. То је била моја визија. Тако је за новог владику захумско-херцеговачког изабран монах Димитрије Рађеновић, пострижник и сабрат манастира Тврдош. Иако нисам имао прилику да ову аргументацију у детаље разлажем, видео сам већ након неколико изговорених реченица да у Сабору влада неко лепо надахнуће, које је врхунило у нечем заиста изненађујуће пријатном: Свети архијерејски сабор је, наиме, једногласно изабрао мене за Немачку, исто као и оца Димитрија за Херцеговину. И мени и њему је то уистину обавезујућа и дивна порука Цркве за наш даљи рад и живот.Дакле, није било ниједног гласа ни речи против. Ово би требало да буде порука и свим спекулантима који непрестано причају о великој подељености у Сабору. Разлика има, али непремостивих подела нема. Разлике су добре и чак неопходне. Али поделе нису добре и зато их треба превладавати, а не призивати их скупа с ђаволом који на томе једино и ради. Овај пример једногласног избора двају владика добар је пример тога како Сабор може бити јединствен. Како бисте оценили претходни Сабор?У одговору на претходно питање управо сам покушао дочарати своје главне утиске. Није новост за нас који смо у Цркви реч покојног владике Јована шабачког да је Сабор чудно и непредвидиво тело које сачињавају људи. Међутим, ми непрестано призивамо Духа Светога да дејствује, и он уистину, и поред свих наших људских слабости, чини чуда тиме што успева да утиче на наша мишљења и одлуке. На протеклом Сабору расправљало се о многим важним питањима, између осталог и о судбини КиМ. Иако је у почетку о овом питању било различитих мишљења и ставова, на крају смо дошли до потпуно усаглашеног става. Природно је да и Сабор, као и свако друго тело које сачињавају људи, буде поприште супротстављених мишљења и погледа, али најважније од свега је то да се та размимоилажења решавају мирно и у достојанственој атмосфери, те да из дискусија произлазе закључци који одражавају ставове свих чланова Сабора и, најважније од свега, да се допушта Богу да дејствује јер он не жели да нас спасава на силу, већ уз учешће наше добре и слободне воље.Да ли је СПЦ довољно укључена у дијалог о Косову?Најпре бих рекао да су за мене Црква и држава по много чему два различита простора. Свако има своје поља деловања. Оно где се сусрећу јесу људи и њихове душе, бића или личности. Ту се некако Црква и држава преплићу и заплићу. Немам утисак да СПЦ има претераног утицаја и моћи приликом доношења политичких одлука, али она нема ни такву претензију. Нема јасне информације колико се држава или државе интересују за мисију СПЦ тамо где она делује. Могу само да кажем то да, имајући у виду наше вишевековно искуство, кад год нису уважаване различите ингеренције Цркве и државе, него се једна уплитала у послове друге, то се никада није показало као добро. У то сам као у ретко шта сигуран и говорим и о једнима и о другима, тј. како о мешању Цркве у државну политику, тако и државе у црквену „политику".Што се тиче нашег става о Косову и Метохији - он је јасан, принципијелан и црквен и сав је усмерен на заштиту и опстанак људи, на очување људског достојанства које ми доживљавамо као највећи Божји дар. То је за нас светиња. Човек, правда, истина - нема и не може бити земаљске силе која је изнад тога. Ми се позивамо на општељудско право за свакога па и за нас Србе (јер и ми смо људи, за име Бога!). То што се некоме не свиђамо не даје му за право да над нама чини неправду. Да и не говорим о томе колико непримерено из хришћанског угла делује када се помињу бројеви и расправља о томе има ли нас тамо или нема. Све да нас је остало један или два - дужни смо да чувамо достојанство и право преосталих, а камоли кад нас има двеста хиљада. (Узгред, разлог што нас тамо нема више лежи у неправди, а не у правди.) Зато у саборском саопштењу и стоји да се право не може градити на неправди. Ми се као Црква ту залажемо за оно за шта се залаже сав цивилизовани свет. Наравно, иако се о томе мало говори, подједнако нам је стало и до права Албанаца и сваког човека на свету.Помало је непознат податак да сте ви као студент Православног богословског факултета били један од организатора студентских протеста 1992, и да је требало чак да држите говор на првом великом окупљању студената. Шта вам је најупечатљивије остало у сећању из тих дана?Држао сам много говора пре тог завршног с кога сам „побегао" у манастир Острог. Младалачки бунт и воља да се мења свет по мени је нешто толико важно да не проналазим праву реч којом бих то истакао у довољној мери. Не мислите ваљда да је случајно што се деца у једном тренутку своје младости побуне против својих родитеља. То није нимало случајно, то је, усудио бих се рећи, од Бога дато да би човек постао човеком, иначе би остао недоношче које никад није успело да се одвоји од мајчине сукње или очеве сигурне руке. Како човек може уопште одрасти без тог бунта?Без обзира на то што у свему томе увек постоје и неке „заблуде" и илузије, протести било које врсте су нужан део нашег сазревања и одрастања те би, уверен сам, стога било добро да млади људи чешће пролазе кроз такве етапе сазревања. На крају крајева, нужно је, између осталог, и кроз деловање омладине кориговати власт јер су власт и моћ највећа искушења данашњице. И увек је тако бивало, при чему мислим на сваку власт - и црквену и световну. Ја не видим напретка ни у Цркви а камоли у држави тамо где се нико не буни ни против чега. Помишљам понекад да је у таквим околностима завладало ништавило.Прошле године сте подржали протесте младих у Београду. Шта разликује ове данашње генерације у односу на вашу?Несумњиво је да су млади људи, без обзира на то којој генерацији припадали, веома важан чинилац у обликовању будућности. Уосталом, није тек тако настала изрека да на младима свет остаје. Људи који су на власти, ако имају имало разборитости и, надасве, ако имају визију, требало би да улажу у нашу омладину и да развијају њихове потенцијале који су разноврсни и којих има напретек. То у првом реду подразумева улагање у образовање, јер у темељу сваке просперитетне и здраве државе један од главних стубова чини управо напредан и добро организован образовни систем. Млади својом енергијом, ентузијазмом, неисквареношћу уистину свима нама могу и треба да буду коректив и зато и представљају једну обнављајућу енергију без које би се овај свет брзо урушио и угасио. На чело Епархије захумско-херцеговачке дошли сте 1999. године. Пре неколико година вратили сте њено седиште у Мостар, за који сте рекли да је слика и прилика Босне и Херцеговине и њене (не)функционалности. Да ли осећате да се нешто променило набоље од тада? Какав остављате Мостар а какво Требиње?Мој последњи задатак у Херцеговини тицао се изградње, тј. обнове у рату порушеног Храма Св. Тројице у Мостару, а упоредо и обнове живота у Мостару. Мостар је био и остао моје Косово. Никада нисам помислио да нас је мало, да немамо шансе и сл. Увек сам ходао Мостаром као да шетам с хиљадама пострадалих, с онима који су тај град прославили, с уметницима, трговцима, радницима, јунацима. Чини ми се и да сам био сам (а нисам), не бих се ни за трен уплашио нити бих помислио или признао да Мостар није мој једнако као и свих других људи који у њему живе. Верујте, када би се неко трудио и хиљадама година - не може нас избрисати из Мостара. Тамошњи саборни храм је својевремено био највећи православни храм на Балкану и један од симбола Мостара, по којем је овај град, поред Старог моста, био препознатљив. Изградња Храма се, Божјом милошћу, приводи крају и, премда се то неће десити пре мог одласка из Захумско-херцеговачке епархије, испуњава ме радошћу чињеница да је тренутак завршетка изградње Саборног храма у Мостару веома близу. До јесени ће бити завршени грађевински радови.Ово је још једна прилика да захвалим Богу и дивним људима који су нам помагали и још увек нам помажу! Када је реч о осталим градовима Епархије захумско-херцеговачке: Требиње је постало место сусрета и радости, Дубровник место помирења и дијалога, Невесиње је, захваљујући деловању наше епархије, добило, између осталог, болницу у којој раде врхунски стручњаци и у којој се лече грађани из целе некадашње СФРЈ. У Љубињу, Берковићима, Билећи, Гацку обновљени су стари или подигнути нови храмови, а цркве су живе, пуне народа.Недавно сте рекли да никада нисте били на истој страни с Александром Вучићем и Томиславом Николићем. Недавно сте се и видели у Мостару с председником Србије, какав однос имате са властодршцима у Србији? Како изгледају ваши сусрети?Наполеон Бонапарта својевремено је рекао да се не треба плашити оних који не мисле као ви и то вам кажу, већ да се треба плашити оних који не мисле као ви, а то неће или не смеју да вам кажу. Мислим да ова поука великог освајача и владара, који је завршио зна се како, није наодмет никоме од нас који на било који начин управљамо. Волео сам да понављам својим сарадницима: кад дође фаза да не смете да ми кажете оно што мислите да ми неће пријати, мењајте ме, макар силом! А врло лако дође час кад волимо да о себи слушамо само лепе речи. Иако је то пријатно, неописиво је опасно за човека на власти. Јер, засигурно, око њега ће све мање бити пријатеља, а све више ласкаваца који ће га одводити у пропаст.А какав је ваш однос с властима у Босни и Херцеговини? Мислите ли да ћете им, и једнима и другима, недостајати?То морате њих питати. Што се мене тиче, мислим да након овог искорака ка Немачкој немам више право да коментаришем тај однос. Управо је обележен 9. мај, имате ли утисак да српски народ има културу сећања над жртвама које је поднео, али и свест да је тада био на правој страни историје?Култура сећања је веома важна у контексту очувања сопственог националног и културног идентитета. Ако не памтимо прошлост, ако је добро не упознамо, веома тешко ћемо умети да изаберемо прави пут којим ћемо се упутити ка будућности. Нажалост, нашем народу није у довољној мери својствена култура сећања. Од светих отаца сам научио да је заборавност страст ума. Опака страст којој смо ми толико склони. Дан победе над нацизмом важан је датум у новијој историји света и на разумевању његовог правог смисла треба код нас још много да се ради, не само због нас самих већ и због истине о нама као народу коју треба да сведочимо пред целим светом.Митрополит Амфилохије нам је у једном интервјуу испричао како је, пошто се замонашио, планирао да оде на Свету Гору, али је одустао јер му је отац Јустин поручио: „Дођите овде, па како нама, тако и вама." Ко су били ваши духовни учитељи?У првом реду то је био владика Атанасије, уз кога сам духовно и личносно стасавао и кога сам наследио на трону херцеговачких епископа. Још чувам писмо са Свете Горе које сам написао владици Атанасију 1997, у коме му захваљујем на свему, али ипак молим за благослов да останем у Хиландару или неком другом светогорском манастиру. И док моје писмо није још ни кренуло ка Тврдошу, пристигла је његова одлука којом ме поставља за старешину Саборне цркве у Требињу. Послушао сам га и сада смо, ето, ту где јесмо.Којих разговора с умним људима се сећате и шта су најупечатљивије ствари које сте од њих научили?Много је било таквих сусрета, али за ову прилику присетио бих се разговора с једним светогорским старцем кога ћу се заувек радо сећати. Он ме је једном приликом узео за руку и радосно посаветовао: „Григорије, немој никада да изгубиш храброст и љубав!" На крају крајева, сваки човек с којим се сретнемо и разменимо реч оставља на нас утисак и има могућност да нас обликује као личности. То је процес који траје цели живот. Сваки тренутак је битан, али неки сусрети и догађаји, некад и само једна реч или мисао усмеравају наш живот. Јесте ли били изненађени успехом - тиражом и одјеком - ваше збирке прича „Преко прага"? Говори ли то да смо жељни судбина обичних људи?Не постоје „обични" и „необични" људи, сваки човек је универзум за себе и као такав достојан наше пажње и љубави, а истовремено поседује подједнако велики потенцијал да утиче на наше животе - било позитивно, било негативно. Ова књига настала је као израз једне веома снажне унутрашње потребе да се остави траг управо о таквим људима. Оног тренутка када је угледала светлост дана, почела је да живи свој, засебан живот, на који ја више не могу утицати, нити га мењати. У сваком случају, обрадујем се када чујем да су читаоци препознали суштину онога што сам хтео да им својим причама пренесем. Ко су, онда, били ваши књижевни учитељи?Било их је много, зависи од тога о ком периоду живота је реч. Било како било, увек се радо враћам Његошу, Кочићу, Андрићу и Селимовићу. Њихова имена су урезана златним словима у историју наше књижевности и културе, и не само њих. У последње време на мој живот и писање нарочито утичу и Андреј Тарковски, потом Дитрих Бонхефер, немачки теолог који је имао довољно снаге и храбрости да се супротстави Хитлеру, а ту је и храбри, слободоумни теолог Ханс Кинг, један од мени најдражих теолога. Како сам пишем кратке приче, радо их и читам, тако да сам недавно прочитао књигу „Седам добрих година" генијалног јеврејског писца Етгара Керета, која ме је одушевила. Често се, наравно, враћам и Старом и Новом завету, те светогорском старцу Силуану, који је оличење побожности и прави пример исконске православне духовности и мудрости. Волите фудбал. Да ли ћете у Немачкој имати с ким да терате лопте?Тамо, у Франкфурту, налази се један врхунски фудбалер из Требиња, Мијат Гаћиновић. С његовим оцем сам играо много пута, али ми смо већ остарели за прави фудбал. Спорт је, у мом случају, важан пре свега као једна врста повременог отклона од свакодневних брига и обавеза. У време када сам с владиком Атанасијем дошао у Херцеговину, овај спорт је имао важну улогу у нашем успостављању односа, комуникације с младим људима. Најпре смо им говорили о Богу и вери, а потом бисмо с њима играли фудбал, показујући им тиме да нисмо изнад њих, нити смо „недодирљиви", већ да сви заједно чинимо заједницу у којој нико није потчињен или мање вредан. То је деци и младим људима (али у подједнакој мери и одраслима) био позитиван сигнал и порука коју су с радошћу прихватали, мењајући слику о Цркви као једној крутој и строгој институцији с израженим хијерархијским поретком. линк
×
×
  • Креирај ново...