Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'име'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 25 results

  1. У Цветну недељу, 8/21. априла 2019. године, када наша Црква прославља успомену на свечани улазак Господа Исуса Христа у град Јерусалим, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј, началствовао је Eвхаристијским сабрањем у Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење Епископа мохачког господина Исихија, братства Саборног храма и новосадских ђакона. У евангелској омилији владика Иринеј је поред осталог истакао: ...већ сам назив Празника исказује његов смисао и представља позив свима нама да постанемо сведоци и учесници спасоносноих догађаја из живота Спаситеља света. Сам Бог оваплотивши се и поставши човек, улази на магарету у град Јерусалим, показујући нам пример истинског смирења, позивајући нас да и ми живимо Његовим, а не својим животом. Да би дао утеху својим ученицима и да би их извукао из дубине очајања у недељи страдања, Господ данас свечано улази у град Јерусалим. Народни назив за данашњи Празник - Цвети, описује свакако његову спољашњу, али свима нама драгу страну Празника. Зато и чинимо и литију уочи празника са децом, носећи у рукама врбове гранчице, будући да код нас нема палми. Речи , Осана", нису упућиване ником од старозаветних пророка и праведника, осим Господу, као и речи ,,Благословен који долази у име Господње", речи су, које се упућују само Месији. Народ се сабрао да види не само Господа Исуса Христа него и Лазара кога је Он васкрсао из мртвих. Исти овај народ ће за пар дана викати ,,распни га, распни", али ће иза тога, кроз покајање признати да су га без разлога издали. Сви ми смо позвани да празнујући данашњи празник унутра у срцу своме имамо непрекидно клицање ,,Осана, благословен који долази у име Господње." Извор: Епархија бачка
  2. О значају и богослужењу двојединог празника суботе праведног четвородневног Лазара (Σάββατο του Λαζάρου) и свечаног уласка Христовог у свети град Јерусалим (Η Είσοδος του Χριστού στα Ιεροσόλυμα ). Света велика четрдесетница и великопосни период бивају окончани празничним данима, тј. двојединим празником Лазареве суботе и празником свечаног уласка Христовог у свети град Јерусалим. Завршетак спасоносних и душекорисних дана саопштава нам прва стихира на Господи возвах петка шесте седмице Великог поста. Завршивши душекорисну четрдесетницу, молимо те Човекољубче, да се удостојима гледања свете седмице страдања Твојих, како би у њој прославили велика дела Твоја и нас ради неисказано страдање Твојe. Ако обратимо мало већу пажњу на богослужбене текстове целе шесте седмице Великог поста, увидећемо да се кроз ове дивне текстове смењују две теме и то: црквене песме које нас подсећају да се приближио крај благословених данâ Свете четрдесетнице, а са друге стране имамо црквене песме које у потпуности прате све она дешавања која су везана за Светог праведног четвородневног Лазара. Да би у потпуности могли да спознамо тајну празника свечаног Спаситељевог уласка у Јерусалим, неопходно је осврнути се на празнични догађај васкрсења Светог и праведног Лазара, тј. Христовог чуда када је из мртвих подигао свог пријатеља Лазара. Већ у понедељак шесте седмице Великог поста у стихирама певамо како се Христос налази на другој страни Јордана и како му бива саопштена вест да је Његов пријатељ Лазар болестан. У уторак певамо како је Лазар већ два дана болестан и како ће он умрети да би се чудом над њим прославио Господ Христос. Такође, у уторак певамо и како се цела Витанија припрема да дочека Спаситеља. Отпочињући са ревношћу шесту недељу поста и објављујући празник палми принећемо химне Господу који долази у Јерусалим у божанској слави и сили да би смрћу усмртио смрт. У среду пак у стихирама певамо да је Лазар умро, да је погребен, и да његове сестре Марта и Марија тугују за њим. У четвртак нас црквене песме подсећају да је Лазар већ два дана у гробу, да његове сестре без утехе тугују за њим, али кроз химнографију сазнајемо и да Христос тугује за својим пријатељем и да је похитао ка Витанији како би Васкрсао свог љубљеног пријатеља. Који је смисао овог догађаја који Црква тако светло, радосно и победно празнује на Лазареву суботу? Како спојити жалост и сузе Христове са Његовог силом којом је васкрсао мртвога Лазара? Црква празновањем Лазареве суботе одговара: Христос плаче зато што је у смрти свог пријатеља сагледао тријумф смрти у свету, смрти коју Бог није створио, а која је загосподарила и госиодари светом, затровавши свеколики живот и претворивши га у бесмислено смењивања дана, који се неумитно урушавају ка пропасти. И, гле, ево Христове заповести: „Лазаре, изиђи напоље!“. То је изазов који Христос упућује смрти. То је заповест којом Христос објављује рат смрти. То су речи којима Христос објављује да сама смрт мора бити умртвљена и уништена. То је чудо љубави која тријумфује над смрћу. Да би уништио смрт и њену тмину сам Христос – а то значи сам Бог, сама Љубав, сам Живот – силази до гроба Лазаревог, силази да би се тамо лицем у лице срео са смрћу, да би је разрушио, да би нам даровао нам вечни живот за који нас је саздао Бог. [1] Опште васкрсење пре страдања Свога потврђујући, из мртвих подигао јеси Лазара, Христе, Боже. Стога и ми, попут деце знамења победе носећи, Теби, Победитељу смрти кличемо: Осана на висинама, благословен Који долази у име Господње! (тропар) У петак уочи Лазареве суботе певамо како је Христос дошао да Васкрсне Лазара и на тај видљив начин својом речју покаже власт над живима и упокојенима. Са слободом можемо рећи да је ово Христово чудо постало врхунац чуда која је до тог тренутка учинио како би показао своје Божанство. Прослављање христовог чуда у Витанији, није ништа друго до Пасхално прослављање кроз које предокушавамо и бивамо од Господа уверени да предстоји и опште Васкрсење, како и појемо у празничном тропару. И сâмо богослужење овог суботњег дана својом особеношћу потврђује да је ово пасхално прослављање јер је ово једини дан у години када је васкрсни карактер богослужења присутан у суботњем дану. Христа у овај радосни дан прослављамо и величано као Онога који је Васкрсење и живот, прослављамо га као Васкрситеља који је и пре свог страдања и славног Васкрсења овим чудом и Витанији и нама недостојнима најавио опште Васкрсење васцелог човечанства. Са друге стране неке особености Свете Литургије коју служимо у суботу праведног Лазара, откривају нам да је некада овај празнични дан био један од крштенских дана када су се катихумени крштавали. Из богатог црквеног песништва уочавамо да се у овај дан молимо да сви они који посте овај благословени пост буду од страсти и греха васкрснути, као што је Христос васкрсао Лазара. Господе, као што си рекао Марти: Ја сам Васкрсење, и ове речи испунио си делом васкрсавши из ада Лазара. И мене Човекољубче, умртвљеног страстима васкрсни, молим ти се. Пре свога страдања Христе, васкрсао си из ада четвородневног Лазара, и потресао си државу смрти и преко једног љубљеног пријатељ свим људима си најавио ослобођење од трулежи. Стога, клањајући се Твојој свесилној власти кличемо Ти: Благословен јеси Спаситељу, помилуј нас! Будући да је Света четрдесетница окончана од суботе праведног Лазара, па до Пасхе, на богослужењима изостављамо октоих и минеј, те само богослужимо из триода и сећамо се свих догађаја који су се збили и довели до спасоносних страдања и смрти, али и Христовог славног и пресветлог Васкрсења. Због васкрсења праведног Лазара, Христа је народ свечано дочекао у Јерусалиму поздрављајући га као Цара над царевима и дуго очекиваног Месију, речима: Осана! Благословен који долази у име Господње Цар Израиљев! Ове поздравне речи свакако нису биле случајне, јер је свака од тих поздравних речи била присутна у Старозаветној традицији, што значи да је народ овим речима Христа прославио као Бога. Нпр. реч Осана у Старозаветној историји бивала је узношена само Богу, а у потпуном преводу значи „спаси Господеˮ . Народ је Христа дочекао победним палминим гранчицама, како се цар дочекивао. Преподобни Јустин Ћелијски о овом празничном догађају поучава: „Никада ниједан град на овоме земаљском свету није срео таквог Победника каквог је данас срео и дочекао град Јерусалим. Победник смрти! Ето јединственог Победника у свима световима, у свима људским световима. Овај догађај прославља се као један од дванаест великих Господњих празника и у потпуности је повезан са васкрсењем праведног Лазара, на шта нас упућује и целокупно црквено песништво овог празника. Богослужење празника омогућава нам да и ми Господа пратимо у Јерусалим, и да се на том путу надахњујемо Духом Светим: Данас нас благодат Светога Духа све сабра, и сви узевши Крст свој Говоримо: Благословен који долази у име Господње, осана на висинама. Када смо били са тобом погребени у крштењу, Христе Боже наш, Васкрсењем Твојим удостојили смо се бесмртности живота, и са радошћу певајући кличемо: Осана на висинама! Благословен је који долази у име Господње. Наше учествовање у овом духовном путу, није садржано само понављањем оних радосних речи које је јерусалимски народ упутио Господу, ми такође попут њих Господа поздрављамо гранчицама врбе. У јутарњем богослужењу садржана је и молитва благосиљања и освећења врбових гранчица, које символизују дарове са којима смо изашли у сусрет Господу, зато и појемо: „Палме врлина принесимо, Христу Богу који к нама долази, који је ради нас добровољно пострадао као човек, да би свима својим Божанством бестрасност подарио. Када је у питању богослужење овог двојединог празника, њега можемо пратити од четвртог века захваљујући Етерији, док у осмом веку сведочанства налазимо у јерусалимском канонару који излаже битне податке о чтенијима, прокименима и похвалним пјенијима овог празника. Касније пак, крајем деветог и почетком десетог века сведочаства налазимо у типику Велике цркве. „Песмом величамо неизразиво снисхођење Твоје, Христе Боже наш, јер, имајући за престо небо, а за поднижје земљу, Ти се ипак ниси узгнушао да се Оваплотиш и као човек родиш од Свете Дјеве, и да као одојче будеш положен у јасле бесловесних створења, и не само то, него си дошао и да на магаре уседнеш и да добровољно страдање нас ради претрпиш. Тебе богодолично хвале неућутне песме небеских силâ; Ти си и незлобиво мноштво умудрио, да ти поје нову песму хвале на земљи, као што си и из устâ дечице и одојчади начинио Себи хвалу и научио их да својим дечјим језиком сричу: „Слава на небесима, и на земљи мир!ˮ Зеједно са њима прими и нас, недостојне слуге Твоје, који победне песме певамо теби, Победитељу смрти, и проповедамо да си Благословен Ти који си дошао у име Божје не удаљивши се од славе Очеве, и који ћеш опет доћи да судиш васељени по правди. И удостоји нас доласка Твог, и примања Тебе, украсивши нас победничким подвизима против страсти, и овенчавши нас уместо палмових и других гранчицâ, лепотом врлинâ, да са радошу изађемо у сусрет Теби, Који ћеш доћи на облацима у слави и да будемо наследници Царства Твог и Православном роду нашем даруј победу над непријатељима. Јер си Човекољубив и прослављен, Беспочетним Твојим Оцем, и Пресветим и добрим и Животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова Амин.ˮ (Заамвона молитва празника Цвети) Катихета Бранислав Илић ---------------------------------------------------------- [1] Протојереј Александар Шмеман „Тајне празникаˮ, Цетиње 1996. год. ИЗВОР: Српска Православна Црква ПОВЕЗАН САДРЖАЈ:
  3. О значају и богослужењу двојединог празника суботе праведног четвородневног Лазара (Σάββατο του Λαζάρου) и свечаног уласка Христовог у свети град Јерусалим (Η Είσοδος του Χριστού στα Ιεροσόλυμα ). Света велика четрдесетница и великопосни период бивају окончани празничним данима, тј. двојединим празником Лазареве суботе и празником свечаног уласка Христовог у свети град Јерусалим. Завршетак спасоносних и душекорисних дана саопштава нам прва стихира на Господи возвах петка шесте седмице Великог поста. Завршивши душекорисну четрдесетницу, молимо те Човекољубче, да се удостојима гледања свете седмице страдања Твојих, како би у њој прославили велика дела Твоја и нас ради неисказано страдање Твојe. Ако обратимо мало већу пажњу на богослужбене текстове целе шесте седмице Великог поста, увидећемо да се кроз ове дивне текстове смењују две теме и то: црквене песме које нас подсећају да се приближио крај благословених данâ Свете четрдесетнице, а са друге стране имамо црквене песме које у потпуности прате све она дешавања која су везана за Светог праведног четвородневног Лазара. Да би у потпуности могли да спознамо тајну празника свечаног Спаситељевог уласка у Јерусалим, неопходно је осврнути се на празнични догађај васкрсења Светог и праведног Лазара, тј. Христовог чуда када је из мртвих подигао свог пријатеља Лазара. Већ у понедељак шесте седмице Великог поста у стихирама певамо како се Христос налази на другој страни Јордана и како му бива саопштена вест да је Његов пријатељ Лазар болестан. У уторак певамо како је Лазар већ два дана болестан и како ће он умрети да би се чудом над њим прославио Господ Христос. Такође, у уторак певамо и како се цела Витанија припрема да дочека Спаситеља. Отпочињући са ревношћу шесту недељу поста и објављујући празник палми принећемо химне Господу који долази у Јерусалим у божанској слави и сили да би смрћу усмртио смрт. У среду пак у стихирама певамо да је Лазар умро, да је погребен, и да његове сестре Марта и Марија тугују за њим. У четвртак нас црквене песме подсећају да је Лазар већ два дана у гробу, да његове сестре без утехе тугују за њим, али кроз химнографију сазнајемо и да Христос тугује за својим пријатељем и да је похитао ка Витанији како би Васкрсао свог љубљеног пријатеља. Који је смисао овог догађаја који Црква тако светло, радосно и победно празнује на Лазареву суботу? Како спојити жалост и сузе Христове са Његовог силом којом је васкрсао мртвога Лазара? Црква празновањем Лазареве суботе одговара: Христос плаче зато што је у смрти свог пријатеља сагледао тријумф смрти у свету, смрти коју Бог није створио, а која је загосподарила и госиодари светом, затровавши свеколики живот и претворивши га у бесмислено смењивања дана, који се неумитно урушавају ка пропасти. И, гле, ево Христове заповести: „Лазаре, изиђи напоље!“. То је изазов који Христос упућује смрти. То је заповест којом Христос објављује рат смрти. То су речи којима Христос објављује да сама смрт мора бити умртвљена и уништена. То је чудо љубави која тријумфује над смрћу. Да би уништио смрт и њену тмину сам Христос – а то значи сам Бог, сама Љубав, сам Живот – силази до гроба Лазаревог, силази да би се тамо лицем у лице срео са смрћу, да би је разрушио, да би нам даровао нам вечни живот за који нас је саздао Бог. [1] Опште васкрсење пре страдања Свога потврђујући, из мртвих подигао јеси Лазара, Христе, Боже. Стога и ми, попут деце знамења победе носећи, Теби, Победитељу смрти кличемо: Осана на висинама, благословен Који долази у име Господње! (тропар) У петак уочи Лазареве суботе певамо како је Христос дошао да Васкрсне Лазара и на тај видљив начин својом речју покаже власт над живима и упокојенима. Са слободом можемо рећи да је ово Христово чудо постало врхунац чуда која је до тог тренутка учинио како би показао своје Божанство. Прослављање христовог чуда у Витанији, није ништа друго до Пасхално прослављање кроз које предокушавамо и бивамо од Господа уверени да предстоји и опште Васкрсење, како и појемо у празничном тропару. И сâмо богослужење овог суботњег дана својом особеношћу потврђује да је ово пасхално прослављање јер је ово једини дан у години када је васкрсни карактер богослужења присутан у суботњем дану. Христа у овај радосни дан прослављамо и величано као Онога који је Васкрсење и живот, прослављамо га као Васкрситеља који је и пре свог страдања и славног Васкрсења овим чудом и Витанији и нама недостојнима најавио опште Васкрсење васцелог човечанства. Са друге стране неке особености Свете Литургије коју служимо у суботу праведног Лазара, откривају нам да је некада овај празнични дан био један од крштенских дана када су се катихумени крштавали. Из богатог црквеног песништва уочавамо да се у овај дан молимо да сви они који посте овај благословени пост буду од страсти и греха васкрснути, као што је Христос васкрсао Лазара. Господе, као што си рекао Марти: Ја сам Васкрсење, и ове речи испунио си делом васкрсавши из ада Лазара. И мене Човекољубче, умртвљеног страстима васкрсни, молим ти се. Пре свога страдања Христе, васкрсао си из ада четвородневног Лазара, и потресао си државу смрти и преко једног љубљеног пријатељ свим људима си најавио ослобођење од трулежи. Стога, клањајући се Твојој свесилној власти кличемо Ти: Благословен јеси Спаситељу, помилуј нас! Будући да је Света четрдесетница окончана од суботе праведног Лазара, па до Пасхе, на богослужењима изостављамо октоих и минеј, те само богослужимо из триода и сећамо се свих догађаја који су се збили и довели до спасоносних страдања и смрти, али и Христовог славног и пресветлог Васкрсења. Због васкрсења праведног Лазара, Христа је народ свечано дочекао у Јерусалиму поздрављајући га као Цара над царевима и дуго очекиваног Месију, речима: Осана! Благословен који долази у име Господње Цар Израиљев! Ове поздравне речи свакако нису биле случајне, јер је свака од тих поздравних речи била присутна у Старозаветној традицији, што значи да је народ овим речима Христа прославио као Бога. Нпр. реч Осана у Старозаветној историји бивала је узношена само Богу, а у потпуном преводу значи „спаси Господеˮ . Народ је Христа дочекао победним палминим гранчицама, како се цар дочекивао. Преподобни Јустин Ћелијски о овом празничном догађају поучава: „Никада ниједан град на овоме земаљском свету није срео таквог Победника каквог је данас срео и дочекао град Јерусалим. Победник смрти! Ето јединственог Победника у свима световима, у свима људским световима. Овај догађај прославља се као један од дванаест великих Господњих празника и у потпуности је повезан са васкрсењем праведног Лазара, на шта нас упућује и целокупно црквено песништво овог празника. Богослужење празника омогућава нам да и ми Господа пратимо у Јерусалим, и да се на том путу надахњујемо Духом Светим: Данас нас благодат Светога Духа све сабра, и сви узевши Крст свој Говоримо: Благословен који долази у име Господње, осана на висинама. Када смо били са тобом погребени у крштењу, Христе Боже наш, Васкрсењем Твојим удостојили смо се бесмртности живота, и са радошћу певајући кличемо: Осана на висинама! Благословен је који долази у име Господње. Наше учествовање у овом духовном путу, није садржано само понављањем оних радосних речи које је јерусалимски народ упутио Господу, ми такође попут њих Господа поздрављамо гранчицама врбе. У јутарњем богослужењу садржана је и молитва благосиљања и освећења врбових гранчица, које символизују дарове са којима смо изашли у сусрет Господу, зато и појемо: „Палме врлина принесимо, Христу Богу који к нама долази, који је ради нас добровољно пострадао као човек, да би свима својим Божанством бестрасност подарио. Када је у питању богослужење овог двојединог празника, њега можемо пратити од четвртог века захваљујући Етерији, док у осмом веку сведочанства налазимо у јерусалимском канонару који излаже битне податке о чтенијима, прокименима и похвалним пјенијима овог празника. Касније пак, крајем деветог и почетком десетог века сведочаства налазимо у типику Велике цркве. „Песмом величамо неизразиво снисхођење Твоје, Христе Боже наш, јер, имајући за престо небо, а за поднижје земљу, Ти се ипак ниси узгнушао да се Оваплотиш и као човек родиш од Свете Дјеве, и да као одојче будеш положен у јасле бесловесних створења, и не само то, него си дошао и да на магаре уседнеш и да добровољно страдање нас ради претрпиш. Тебе богодолично хвале неућутне песме небеских силâ; Ти си и незлобиво мноштво умудрио, да ти поје нову песму хвале на земљи, као што си и из устâ дечице и одојчади начинио Себи хвалу и научио их да својим дечјим језиком сричу: „Слава на небесима, и на земљи мир!ˮ Зеједно са њима прими и нас, недостојне слуге Твоје, који победне песме певамо теби, Победитељу смрти, и проповедамо да си Благословен Ти који си дошао у име Божје не удаљивши се од славе Очеве, и који ћеш опет доћи да судиш васељени по правди. И удостоји нас доласка Твог, и примања Тебе, украсивши нас победничким подвизима против страсти, и овенчавши нас уместо палмових и других гранчицâ, лепотом врлинâ, да са радошу изађемо у сусрет Теби, Који ћеш доћи на облацима у слави и да будемо наследници Царства Твог и Православном роду нашем даруј победу над непријатељима. Јер си Човекољубив и прослављен, Беспочетним Твојим Оцем, и Пресветим и добрим и Животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова Амин.ˮ (Заамвона молитва празника Цвети) Катихета Бранислав Илић ---------------------------------------------------------- [1] Протојереј Александар Шмеман „Тајне празникаˮ, Цетиње 1996. год. ИЗВОР: Српска Православна Црква ПОВЕЗАН САДРЖАЈ:
  4. "Немојмо да исправљамо друге, него кренимо из своје куће - нек се свекрва мало боље слаже са снајом, и нек је не сматра уљезом него благословом, та снаја нека воли ту свекрву, итд. Људи, имајмо љубави једни за друге јер је Бог заволео нас и дао Сина свог за нас", указао је игуман Манастира Тумане у Литургијској беседи пред око хиљаду верника у овој светињи, у недељу, 14. априла, појаснивши да "подвиг увек подразумева другога и односи се на Бога и ближње, јер Бога не можемо сагледавати уколико не видимо ближњега поред себе". Your browser does not support the HTML5 audio tag. Још је поучио у проповеди многобројном верном народу отац Димитрије: "Хришћани се данас подвизавају строго, али без љубави, те тако сецирају ближњег до детаља мерећи шта је јео и пио, али ће проћи скупљене руке поред сиромаха и презрети човека у ранама, јер ми свој подвиг не доживљавамо као помоћника спасења, него као личну промоцију". Закључујући, отац је указао: "Да би се очистио свет и ми у свету, почнимо одмах да себе чистимо - склонимо мржњу, дајмо љубав и радост суживота. Хајде да се мењамо у име Христово. Васкрс долази - Живот побеђује, смрт нестаје, радујмо се томе!". У Тумане су, као и сваке недеље, а посебно тако бива о већим празницима, на службу пристигли многобројни верници са разних страна, међу њима је око стотину дошло из Београда са Поклоничком агенцијом СПЦ "Доброчинство". Манастирска црква Светог архангела Гаврила била је до краја испуњена народом, а већина је у Литургији учествовала у порти ове светиње, пратећи преко озвучења. После богослужења, сви присутни су се сабрали на трпези љубави у манастирској гостопримници. Извор: Радио Слово љубве
  5. Канонска Украјинска православна црква (УПЦ) поднела је тужбу против украјинског Министарства културе због захтева да се преименује и поново региструје, саопштила је служба за медије Обласног административног суда у Кијеву. У децембру је украјински Парламент усвојио закон који је тада потписао председник Петро Порошенко, према којем се канонска Украјинска црква и неколико других црквених заједница лишавају имена и морају се пререгистровати као Руска православна црква у Украјини. Министарство културе Украјине је поставила 26. април 2019, Велики петак, као крајњи рок до када Црква има да се преименује. УПЦ је изјавила у то време да намерава да се жали на закон Уставном суду Украјине. „Обласни административни суд Кијева примио је захтев Кијевске митрополије Украјинске православне цркве против украјинског Министарства културе да поништи налог о одобрењу верске експертизе за утврђивање списка верских организација које потпадају под одредбе 7. и 8. члана 12. украјинског закона `О слободи савести и о верским организацијама`, саопштила је служба за медије. Суд је истакао да је УПЦ затражила да се призна као незаконито што је Министарство културе објавило на свом сајту списак верских организација које морају променити своје име укључујући УПЦ. „Питање отварања административних процедура по овом случају сада се решава“, саопштено је из суда. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Ове године се навршава педесет година од смрти др Драгана Херцога (1936‒1968). Млади хирург је погинуо 1968. у грађанском рату у Бијафри, где је, у мисији Југословенског Црвеног крста, помагао повређеним и угроженим цивилима. У сали Црвеног крста у Зрењанину, у Змај Јовиној улици 1А, у четвртак, 11. октобра, у 19 сати биће одржано предавање у знак сећања на овог изузетног човека, рођеног у Банатском Карађорђеву. Предавање ће одржати Ивана Арађан, кустос Народног музеја Зрењанин и ауторка текста „Хуманост која није знала за границе ‒ др Драган Херцог (1936‒1968) ‒ Од Банатског Карађорђева до Бијафре". Текст је написан за потребе IX конгреса историчара медицине, који је одржан јуна 2018. године у манастиру Милешеви. На овом предавању говориће и Верица Вуковић, рођена сестра др Драгана Херцога, која ће са слушаоцима поделити своје успомене. Др Драган Херцог рођен је 1936. године у Банатском Карађорђеву. Имао је само пет година када је његов отац, др Андрија Херцог стрељан 1941. у Јајинцима. Породица славних и вољених лекара Андрија Херцог (1904‒1941) завршио је медицину у Лајпцигу. После студија запослио се у Честерегу у Банату, насељеном претежно немачким живљем, али је лечио и становнике Банатског Карађорђева, села колониста, добровољаца из Првог светског рата, махом пореклом из Лике. Према сведочењима, др Андрија Херцог је до последњег тренутка водио бригу о својим пацијентима из Банатског Карађорђева ‒ обилазио их је и лечио чак и са жутом звездом пришивеном на рукаву, иако су га молили да се не излаже опасности. Средином августа 1941, Немци су га одвели у логор у Великом Бечкереку (Зрењанин), где су већ били заточени његов отац Филип и браћа Павле и Фрањо. Доктора Андрију, брата Павла и оца Филипа пребацили су крајем августа у Београд, у логор Топовске шупе, док је најмлађи брат Фрањо, студент медицине у Загребу, успео је да побегне из Бечкерека у партизане и тако се спасао ‒ испричао је пре неколико година за „Политику" др Вукашин Антић. По традицији високог етичког кодекса свога оца, др Фрањо Херцог (1916‒1980) остао је у памћењу бројних пацијената чачанске болнице, где је радио као педијатар. У свако доба дана или ноћи, како тврде родитељи, др Фрањо Херцог је био доступан за своје мале пацијенте. Др Андрију Херцога Немци су стрељали у Јајинцима, 11. октобра 1941. Његова супруга Јелена је остала удовица с тек рођеном ћерком Верицом и петогодишњим сином Драганом. Др Херцог испред монтажне болнице у Окигви Др Драган Херцог После положене мале матуре у Зрењанину, Драган Херцог је завршио гимназију и Медицински факултет у Београду. Као млади специјализант хирургије у болници „Др Драгиша Мишовић" у Београду, придружује се мисији Југословенског Црвеног крста и одлази у Бијафру (данашња југоисточна Нигерија), 1968. године. У време највећих сукоба грађанског рата, др Драган Херцог је радио у операционој сали монтажне болнице код Окигве и по шеснаест сати дневно. Власти Бијафре су потискивале побуњенике и евакуисале рањенике и болеснике 30. септембра, а тиму Црвеног крста који је предводио др Михајло Вучинић, оставили су радио-станицу и теренско санитетско возило. Нажалост, група распојасаних војника, без официра, опколила је болницу. Седморо чланова мисије изашло је испред грудобрана направљених од врећа са млеком у праху, а војници су отворили рафалну паљбу. Тада су погинули др Драган Херцог, Швеђанин Роберт Карлсон и брачни пар из Савета цркава. Међународни комитет Црвеног крста постхумно је одликовао др Драгана Херцога највећим признањем, медаљом „Анри Динан" ‒ за изузетне заслуге и посвећеност основним идејама Црвеног крста. Др Херцог са својим пацијенотом Основна школа „Др Драган Херцог" Основну школу за децу са специјалним здравственим проблемима основала је Скупштина града Београда, 1969. године, а име др Херцога носи од 1971. године. Данас, 80 дефектолога и наставника, сваког дана, широм Београда, посећује болничке собе и домове деце на лечењу и тако образовање чини доступним сваком детету. „Ако болест спречава дете да дође у школу, школа ће доћи њему", то је мото те установе. Запослени негују сећање на изузетног човека чије име школа носи и на најбољи начин настављају његово дело. Ниједна прича о племенитости, људској солидарности и хуманости никада није испричана до краја. Сигурно да ће се на предавању у Зрењанину појавити стари или нови сведоци, пријатељи, колеге, лекари, сународници, вршњаци или пацијенти др Драгана Херцога. Свака прича о алтруизму се шири, рачва у писменим сведочењима и потхрањује у сећањима и породичним причама. Тако и треба да буде... Мирјана БЈЕЛОГРЛИЋ
  7. Да ли је библијски стих крив – као што му се касније пребацивало – што се превише пажње обраћа на оно што „улази човеку на уста“, а премало на оно што из њих излази? Осим ако призор меса које животиње распарчавају у пољима није сувише тежак за варење, поштени човек, чак и ако је месојед, осећа да га посматра Бог. Ово месо које животиње у пољима комадају, као и остаци крваве борбе између дивљих животиња које се међусобно прождиру – јаче врсте прождиру слабије – биће сублимирано интелигенцијом у ловачке игре. Овај спектакл наговештава ужасе рата, ово прождирање међу врстама понудиће човеку уметничко осећање које носи Kriegspiel. Такве идеје су довољне да човек изгуби апетит! У ствари, када убоде виљушком у меснату печеницу, такве идеје могу да падну на памет човеку чак и за породичним ручком. Ово је сасвим довољно да поново постанете вегетаријанац! Ако ћемо веровати Постању, Адам, наш заједнички отац, управо је то и био! У сваком случају, сасвим довољно да нас подстакне да ограничимо, путем разних забрана, клање које сваки дан чине наша „посвећена уста“. Али, доста ове теологије! Оно што ме овде највише интересује јесте пас на крају стиха. Ја мислим на Бобија. Дакле, ко је тај пас на крају стиха? Неко ко узнемирава игре Друштва (или чак само Друштво) и према коме се зато поступа као прему псу? Неко кога оптужујемо да је бесан док покушавамо да га удавимо у води? Неко коме се нуди најпрљавији посао, „псећи живот“, и кога остављамо напољу по свакаквом, па и пасјем времену, када ни пса не бисмо пустили напоље? Али сви ови, упркос својој мизерији, не допуштају да се сведу на именитељ одбачене жртве и ловине. Да ли је то животиња која је изгубила последње узвишене трагове своје дивље природе – улагивачки, сервилни, презрени пас? Или, ако бирамо између пса и вука (Шта на свету није под сенком ове дилеме?), да ли се та животиња тиче онога који као вук под одором псеће верности жуди за усиреном или свежом крвљу? Али доста алегорија! Прочитали смо сувише много басни и стога још увек користимо име пса у фигуративном смислу. Стога, у поштованим терминима херменеутике, много старијим него Ла Фонтен, усмено преношеним још од раних античких времена херменеутиком талмудских доктора, овај библијски текст, оптерећен параболама, овде представља изазов метафори: у Изласку 22, 31 пас је пас. Буквално пас! Изван свих скрупула, захваљујући својој веселој природи и непосредним псећим мислима, пас трансформише у гозбу све ово месо бачено у поље. Ова гозба је његово право. Висока херменеутика, међутим, која је овде ограничена методом дословности, допушта себи да објасни парадокс којим чиста природа води до права. Она, стога, вади из заборава псе који леже у зависној реченици у једном другом стиху из Изласка. У глави 11, стих 7, на стране псе одједном пада светло усред ноћи. И они не реже! Али, око њих јавља се свет. Јер ово је кобна ноћ „смрти прворођених“ Египта! Израел тек што није ослобођен из заточеништва. Робови који су дотле служили слуге Државе од тада ће следити најузвишенији Глас највеће слободе. То је фигура човечанства! Човекова слобода је слобода ослобођеног човека који се сећа свога ропства и осећа солидарност са свим поробљеним народима. Ово робље ће славити ову највећу људску мистерију: „И нигде неће ни пас језиком својим маћи“ (Излазак 11, 7). У узвишеном тренутку када се он установљује, без етике и без логоса, о дигнитету његове личности сведочиће овај пас. У томе је смисао речи – човеков пријатељ. Постоји трансценденција у животињи! И онај јасни стих којим смо започели добија ново значење. Али можда се ова истанчана егзегеза, коју наводимо, губи у реторици? То ћемо тек видети! Било нас је 70 у одељењу логора за јеврејске ратне заробљенике у нацистичкој Немачкој. Изванредну подударност чинила је чињеница да је логор носио број 1492 – година када је католик Фердинанд V изгнао Јевреје из Шпаније. Француске униформе су нас још штитиле од Хитлеровог насиља. Али други људи, које зову слободним, који су били са нама, који су нам давали посао, наређивали, понекад се и осмехивали, као и жене и деца, који су пролазили мимо и који су понекад подизали поглед ка нама, свлачили су са нас људску кожу. Ми смо били подљуди, банда мајмуна. Тихо унутрашње шапутање, снага и проклетство злостављених људи, подсећали су нас на нашу суштину мислећих бића. Али ми нисмо више били део света. Наше тегобе, жалост и смех, болести и дистракције, плод рада наших руку и брига у нашим очима, писма која смо добијали из Француске и она која смо примали за наше породице – све ово је пролазило као у загради. Ми смо били бића заробљена у својој врсти, упркос читавом свом вокабулару, бића без језика. Расизам није биолошки концепт – антисемитизам је архетип свих заточеништава. Друштвена агресија сама по себи само подражава овај модел. Она затвара људе у одређену класу, пориче им способност изражавања и осуђује их да буду „означитељи без означеног“, позива на насиље и борбу. Како да пошаљемо поруку о нашој људскости кад ће она, иза затворских решетака наводника, бити схваћена једино као говор мајмуна? И онда одједанпут, негде на пола нашег заточениства, на неколико кратких недеља, пре него што су га стражари отерали, пас луталица је ушао у наше животе. Једног дана, кад смо се вратили под стражом са принудног рада, појавио се да поздрави ову гомилу. Он је животарио међу дивљим растињем које је окруживало логор. Ми смо га назвали Боби, егзотично име, као што људи називају вољеног пса. Појавио би се на јутарњој смотри и чекао нас је. Када бисмо се вратили, скакао је и лајао од радости. Он није сумњао у то да смо били људи. Можда је пас који је препознао Одисеја под његовом кринком, кад се овај вратио са своје одисеје, био претеча овог нашег. Али не… не! Тамо – била је Итака и Отаџбина. Овде – ми смо били нигде. Овај пас је последњи кантовац у нацистичкој Немачкој, без мозга који би универзализовао изреке и нагоне. Он је био потомак оних паса из Египта. И његово пријатељско режање рођено је из тишине његових предака на обалама Нила. Извор: Теологија.нет
  8. Бићете ми свети људи; меса у пољу растргнута не једите, баците га псима. (Излазак, 23, 31) Да ли је библијски стих крив – као што му се касније пребацивало – што се превише пажње обраћа на оно што „улази човеку на уста“, а премало на оно што из њих излази? Осим ако призор меса које животиње распарчавају у пољима није сувише тежак за варење, поштени човек, чак и ако је месојед, осећа да га посматра Бог. Ово месо које животиње у пољима комадају, као и остаци крваве борбе између дивљих животиња које се међусобно прождиру – јаче врсте прождиру слабије – биће сублимирано интелигенцијом у ловачке игре. Овај спектакл наговештава ужасе рата, ово прождирање међу врстама понудиће човеку уметничко осећање које носи Kriegspiel. Такве идеје су довољне да човек изгуби апетит! У ствари, када убоде виљушком у меснату печеницу, такве идеје могу да падну на памет човеку чак и за породичним ручком. Ово је сасвим довољно да поново постанете вегетаријанац! Ако ћемо веровати Постању, Адам, наш заједнички отац, управо је то и био! У сваком случају, сасвим довољно да нас подстакне да ограничимо, путем разних забрана, клање које сваки дан чине наша „посвећена уста“. Али, доста ове теологије! Оно што ме овде највише интересује јесте пас на крају стиха. Ја мислим на Бобија. Дакле, ко је тај пас на крају стиха? Неко ко узнемирава игре Друштва (или чак само Друштво) и према коме се зато поступа као прему псу? Неко кога оптужујемо да је бесан док покушавамо да га удавимо у води? Неко коме се нуди најпрљавији посао, „псећи живот“, и кога остављамо напољу по свакаквом, па и пасјем времену, када ни пса не бисмо пустили напоље? Али сви ови, упркос својој мизерији, не допуштају да се сведу на именитељ одбачене жртве и ловине. Да ли је то животиња која је изгубила последње узвишене трагове своје дивље природе – улагивачки, сервилни, презрени пас? Или, ако бирамо између пса и вука (Шта на свету није под сенком ове дилеме?), да ли се та животиња тиче онога који као вук под одором псеће верности жуди за усиреном или свежом крвљу? Али доста алегорија! Прочитали смо сувише много басни и стога још увек користимо име пса у фигуративном смислу. Стога, у поштованим терминима херменеутике, много старијим него Ла Фонтен, усмено преношеним још од раних античких времена херменеутиком талмудских доктора, овај библијски текст, оптерећен параболама, овде представља изазов метафори: у Изласку 22, 31 пас је пас. Буквално пас! Изван свих скрупула, захваљујући својој веселој природи и непосредним псећим мислима, пас трансформише у гозбу све ово месо бачено у поље. Ова гозба је његово право. Висока херменеутика, међутим, која је овде ограничена методом дословности, допушта себи да објасни парадокс којим чиста природа води до права. Она, стога, вади из заборава псе који леже у зависној реченици у једном другом стиху из Изласка. У глави 11, стих 7, на стране псе одједном пада светло усред ноћи. И они не реже! Али, око њих јавља се свет. Јер ово је кобна ноћ „смрти прворођених“ Египта! Израел тек што није ослобођен из заточеништва. Робови који су дотле служили слуге Државе од тада ће следити најузвишенији Глас највеће слободе. То је фигура човечанства! Човекова слобода је слобода ослобођеног човека који се сећа свога ропства и осећа солидарност са свим поробљеним народима. Ово робље ће славити ову највећу људску мистерију: „И нигде неће ни пас језиком својим маћи“ (Излазак 11, 7). У узвишеном тренутку када се он установљује, без етике и без логоса, о дигнитету његове личности сведочиће овај пас. У томе је смисао речи – човеков пријатељ. Постоји трансценденција у животињи! И онај јасни стих којим смо започели добија ново значење. Али можда се ова истанчана егзегеза, коју наводимо, губи у реторици? То ћемо тек видети! Било нас је 70 у одељењу логора за јеврејске ратне заробљенике у нацистичкој Немачкој. Изванредну подударност чинила је чињеница да је логор носио број 1492 – година када је католик Фердинанд V изгнао Јевреје из Шпаније. Француске униформе су нас још штитиле од Хитлеровог насиља. Али други људи, које зову слободним, који су били са нама, који су нам давали посао, наређивали, понекад се и осмехивали, као и жене и деца, који су пролазили мимо и који су понекад подизали поглед ка нама, свлачили су са нас људску кожу. Ми смо били подљуди, банда мајмуна. Тихо унутрашње шапутање, снага и проклетство злостављених људи, подсећали су нас на нашу суштину мислећих бића. Али ми нисмо више били део света. Наше тегобе, жалост и смех, болести и дистракције, плод рада наших руку и брига у нашим очима, писма која смо добијали из Француске и она која смо примали за наше породице – све ово је пролазило као у загради. Ми смо били бића заробљена у својој врсти, упркос читавом свом вокабулару, бића без језика. Расизам није биолошки концепт – антисемитизам је архетип свих заточеништава. Друштвена агресија сама по себи само подражава овај модел. Она затвара људе у одређену класу, пориче им способност изражавања и осуђује их да буду „означитељи без означеног“, позива на насиље и борбу. Како да пошаљемо поруку о нашој људскости кад ће она, иза затворских решетака наводника, бити схваћена једино као говор мајмуна? И онда одједанпут, негде на пола нашег заточениства, на неколико кратких недеља, пре него што су га стражари отерали, пас луталица је ушао у наше животе. Једног дана, кад смо се вратили под стражом са принудног рада, појавио се да поздрави ову гомилу. Он је животарио међу дивљим растињем које је окруживало логор. Ми смо га назвали Боби, егзотично име, као што људи називају вољеног пса. Појавио би се на јутарњој смотри и чекао нас је. Када бисмо се вратили, скакао је и лајао од радости. Он није сумњао у то да смо били људи. Можда је пас који је препознао Одисеја под његовом кринком, кад се овај вратио са своје одисеје, био претеча овог нашег. Али не… не! Тамо – била је Итака и Отаџбина. Овде – ми смо били нигде. Овај пас је последњи кантовац у нацистичкој Немачкој, без мозга који би универзализовао изреке и нагоне. Он је био потомак оних паса из Египта. И његово пријатељско режање рођено је из тишине његових предака на обалама Нила. Извор: Теологија.нет View full Странице
  9. Оно што овај изостанак реакције чини још несхватљивијом јесте чињеница да је реч о клирику који је био високопозициониран у црквеној хијерархији, како по чину тако и по службама за које је био задужен у Епархији ваљевској, а знамо да је био и веома уважаван у својој Епархији и шире. Дакле није реч о неком анонимном и изолованом монаху или мирјанину који својим деловањем може да нанесе штету само себи. Због свега овога веома је изненађујуће да до сада нисмо чули јавну реакцију Цркве на овај јавни раколнички поступак једног њеног клирика. За очекивати је било да се овај заблудели Архимандрит макар само јавно позове на покајање. Уосталом и његова објава је била јавна, ubi et orbi. Верујућем народу ово оставља горак укус у устима и ствара недоумицу. Поставља се питање да ли се то сада у нашој Цркви толерише јавно расколничко деловање које директно урушава литургијско јединство и нашу везу у заједничкој Чаши спасења? Архимандрит Никодим већ неколико година за редом наноси духовну штету Црквеној заједници својим писањем и јавним деловањем, преко књижица, брошурица, интернет објава, интервјуа у медијима, и слично. Његови ставови одавно изазивају смутњу међу простим народом који некритички прихвата његове речи због његовог високог чина и звања. Имали смо прилику да читамо све и свашта, од његове несувисле критике сусрета руског Патријарха и римокатоличког Папе, преко објаве руских расколничких царебожничких брошурица, објаве и тумачење снова и сновиђења кроз које се промовише раскол, ширење равноземљашке идеологије, и много чега другог. И док је ово његово јавно деловање пролазило без јавне осуде, осим неколико гласова верујућих у интернет простору, званична реакција на садашњу јавну објаву раскола не би никако смела да изостане. Због недостатка овакве реакције дошли смо у апсурдну ситуацију у којој овај самораскољени клирик Епархије ваљевске сада служи у Русији представљајући се као Архимандрит Српске Православне Цркве. Поставља се питање у чије име и са чијим благословом овај човек представља СПЦ у Русији, будући да се одвојио од свога Епископа, а самим тим и од СПЦ као и од све Црквене пуноће? На празник светих Апостола Петра и Павла, само два дана након објаве прекида општења са својим Епископом, Никодим је боравио у митрополији Псковској Руске православне Цркве где је богослужио, и узео учешћа у крсном ходу и молебнима. Питам се у чије име?
  10. Десетог јула ове године (2018.) Архимандрит Никодим Богосављевић јавно је обзнанио прекид помињања и општења са својим Архијерејем, Епископом ваљевским Г. Милутином, када је овај Архимандрит прозвао поименице и оптужио цели низ Епископа наше свете Цркве, на челу са Свјатјејшим Патријархом. Дошли смо и до краја месеца јула а да до сада није било никакве реакције из Епархије ваљевске на ЈАВНО обзнањено прекидање општења, одбијање послушања своме Епископу од стране овога клирика. Ни једне речи нисмо чули из Епархије на јавну објаву раскола од Цркве, ни једног слова на јавно изругивање Епископу (инсинуацијама о "несветој десници" и слично) и целом Епископату СПЦ. Оно што овај изостанак реакције чини још несхватљивијом јесте чињеница да је реч о клирику који је био високопозициониран у црквеној хијерархији, како по чину тако и по службама за које је био задужен у Епархији ваљевској, а знамо да је био и веома уважаван у својој Епархији и шире. Дакле није реч о неком анонимном и изолованом монаху или мирјанину који својим деловањем може да нанесе штету само себи. Због свега овога веома је изненађујуће да до сада нисмо чули јавну реакцију Цркве на овај јавни раколнички поступак једног њеног клирика. За очекивати је било да се овај заблудели Архимандрит макар само јавно позове на покајање. Уосталом и његова објава је била јавна, ubi et orbi. Верујућем народу ово оставља горак укус у устима и ствара недоумицу. Поставља се питање да ли се то сада у нашој Цркви толерише јавно расколничко деловање које директно урушава литургијско јединство и нашу везу у заједничкој Чаши спасења? Архимандрит Никодим већ неколико година за редом наноси духовну штету Црквеној заједници својим писањем и јавним деловањем, преко књижица, брошурица, интернет објава, интервјуа у медијима, и слично. Његови ставови одавно изазивају смутњу међу простим народом који некритички прихвата његове речи због његовог високог чина и звања. Имали смо прилику да читамо све и свашта, од његове несувисле критике сусрета руског Патријарха и римокатоличког Папе, преко објаве руских расколничких царебожничких брошурица, објаве и тумачење снова и сновиђења кроз које се промовише раскол, ширење равноземљашке идеологије, и много чега другог. И док је ово његово јавно деловање пролазило без јавне осуде, осим неколико гласова верујућих у интернет простору, званична реакција на садашњу јавну објаву раскола не би никако смела да изостане. Због недостатка овакве реакције дошли смо у апсурдну ситуацију у којој овај самораскољени клирик Епархије ваљевске сада служи у Русији представљајући се као Архимандрит Српске Православне Цркве. Поставља се питање у чије име и са чијим благословом овај човек представља СПЦ у Русији, будући да се одвојио од свога Епископа, а самим тим и од СПЦ као и од све Црквене пуноће? На празник светих Апостола Петра и Павла, само два дана након објаве прекида општења са својим Епископом, Никодим је боравио у митрополији Псковској Руске православне Цркве где је богослужио, и узео учешћа у крсном ходу и молебнима. Питам се у чије име? Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг
  11. О значају и богослужењу двојединог празника суботе праведног четвородневног Лазара (Σάββατο του Λαζάρου) и свечаног уласка Христовог у свети град Јерусалим (Η Είσοδος του Χριστού στα Ιεροσόλυμα ). Света велика четрдесетница и великопосни период бивају окончани празничним данима, тј. двојединим празником Лазареве суботе и празником свечаног уласка Христовог у свети град Јерусалим. Завршетак спасоносних и душекорисних дана саопштава нам прва стихира на Господи возвах петка шесте седмице Великог поста. Завршивши душекорисну четрдесетницу, молимо те Човекољубче, да се удостојимо гледања свете седмице страдања Твојих, како би у њој прославили велика дела Твоја и нас ради неисказано страдање Твојe Ако обратимо мало већу пажњу на богослужбене текстове целе шесте седмице Великог поста, увидећемо да се кроз ове дивне текстове смењују две теме и то: црквене песме које нас подсећају да се приближио крај благословених данâ Свете четрдесетнице, а са друге стране имамо црквене песме које у потпуности прате све она дешавања која су везана за Светог праведног четвородневног Лазара. Да би у потпуности могли да спознамо тајну празника свечаног Спаситељевог уласка у Јерусалим, неопходно је осврнути се на празнични догађај васкрсења Светог и праведног Лазара, тј. Христовог чуда када је из мртвих подигао свог пријатеља Лазара. Већ у понедељак шесте седмице Великог поста у стихирама певамо како се Христос налази на другој страни Јордана и како му бива саопштена вест да је Његов пријатељ Лазар болестан. У уторак певамо како је Лазар већ два дана болестан и како ће он умрети да би се чудом над њим прославио Господ Христос. Такође, у уторак певамо и како се цела Витанија припрема да дочека Спаситеља. Отпочињући са ревношћу шесту недељу поста и објављујући празник палми принећемо химне Господу који долази у Јерусалим у божанској слави и сили да би смрћу усмртио смрт. У среду пак у стихирама певамо да је Лазар умро, да је погребен, и да његове сестре Марта и Марија тугују за њим. У четвртак нас црквене песме подсећају да је Лазар већ два дана у гробу, да његове сестре без утехе тугују за њим, али кроз химнографију сазнајемо и да Христос тугује за својим пријатељем и да је похитао ка Витанији како би Васкрсао свог љубљеног пријатеља. Који је смисао овог догађаја који Црква тако светло, радосно и победно празнује на Лазареву суботу? Како спојити жалост и сузе Христове са Његовог силом којом је васкрсао мртвога Лазара? Црква празновањем Лазареве суботе одговара: Христос плаче зато што је у смрти свог пријатеља сагледао тријумф смрти у свету, смрти коју Бог није створио, а која је загосподарила и госиодари светом, затровавши свеколики живот и претворивши га у бесмислено смењивања дана, који се неумитно урушавају ка пропасти. И, гле, ево Христове заповести: „Лазаре, изиђи напоље!“. То је изазов који Христос упућује смрти. То је заповест којом Христос објављује рат смрти. То су речи којима Христос објављује да сама смрт мора бити умртвљена и уништена. То је чудо љубави која тријумфује над смрћу. Да би уништио смрт и њену тмину сам Христос – а то значи сам Бог, сама Љубав, сам Живот – силази до гроба Лазаревог, силази да би се тамо лицем у лице срео са смрћу, да би је разрушио, да би нам даровао нам вечни живот за који нас је саздао Бог. [1] Опште васкрсење пре страдања Свога потврђујући, из мртвих подигао јеси Лазара, Христе, Боже. Стога и ми, попут деце знамења победе носећи, Теби, Победитељу смрти кличемо: Осана на висинама, благословен Који долази у име Господње! (тропар) У петак уочи Лазареве суботе певамо како је Христос дошао да Васкрсне Лазара и на тај видљив начин својом речју покаже власт над живима и упокојенима. Са слободом можемо рећи да је ово Христово чудо постало врхунац чуда која је до тог тренутка учинио како би показао своје Божанство. Прослављање христовог чуда у Витанији, није ништа друго до Пасхално прослављање кроз које предокушавамо и бивамо од Господа уверени да предстоји и опште Васкрсење, како и појемо у празничном тропару. И сâмо богослужење овог суботњег дана својом особеношћу потврђује да је ово пасхално прослављање јер је ово једини дан у години када је васкрсни карактер богослужења присутан у суботњем дану. Христа у овај радосни дан прослављамо и величано као Онога који је Васкрсење и живот, прослављамо га као Васкрситеља који је и пре свог страдања и славног Васкрсења овим чудом и Витанији и нама недостојнима најавио опште Васкрсење васцелог човечанства. Са друге стране неке особености Свете Литургије коју служимо у суботу праведног Лазара, откривају нам да је некада овај празнични дан био један од крштенских дана када су се катихумени крштавали. Из богатог црквеног песништва уочавамо да се у овај дан молимо да сви они који посте овај благословени пост буду од страсти и греха васкрснути, као што је Христос васкрсао Лазара. Господе, као што си рекао Марти: Ја сам Васкрсење, и ове речи испунио си делом васкрсавши из ада Лазара. И мене Човекољубче, умртвљеног страстима васкрсни, молим ти се. Пре свога страдања Христе, васкрсао си из ада четвородневног Лазара, и потресао си државу смрти и преко једног љубљеног пријатељ свим људима си најавио ослобођење од трулежи. Стога, клањајући се Твојој свесилној власти кличемо Ти: Благословен јеси Спаситељу, помилуј нас! Будући да је Света четрдесетница окончана од суботе праведног Лазара, па до Пасхе, на богослужењима изостављамо октоих и минеј, те само богослужимо из триода и сећамо се свих догађаја који су се збили и довели до спасоносних страдања и смрти, али и Христовог славног и пресветлог Васкрсења. Због васкрсења праведног Лазара, Христа је народ свечано дочекао у Јерусалиму поздрављајући га као Цара над царевима и дуго очекиваног Месију, речима: Осана! Благословен који долази у име Господње Цар Израиљев! Ове поздравне речи свакако нису биле случајне, јер је свака од тих поздравних речи била присутна у Старозаветној традицији, што значи да је народ овим речима Христа прославио као Бога. Нпр. реч Осана у Старозаветној историји бивала је узношена само Богу, а у потпуном преводу значи „спаси Господеˮ . Народ је Христа дочекао победним палминим гранчицама, како се цар дочекивао. Преподобни Јустин Ћелијски о овом празничном догађају поучава: „Никада ниједан град на овоме земаљском свету није срео таквог Победника каквог је данас срео и дочекао град Јерусалим. Победник смрти! Ето јединственог Победника у свима световима, у свима људским световима. Овај догађај прославља се као један од дванаест великих Господњих празника и у потпуности је повезан са васкрсењем праведног Лазара, на шта нас упућује и целокупно црквено песништво овог празника. Богослужење празника омогућава нам да и ми Господа пратимо у Јерусалим, и да се на том путу надахњујемо Духом Светим: Данас нас благодат Светога Духа све сабра, и сви узевши Крст свој Говоримо: Благословен који долази у име Господње, осана на висинама. Када смо били са тобом погребени у крштењу, Христе Боже наш, Васкрсењем Твојим удостојили смо се бесмртности живота, и са радошћу певајући кличемо: Осана на висинама! Благословен је који долази у име Господње. Наше учествовање у овом духовном путу, није садржано само понављањем оних радосних речи које је јерусалимски народ упутио Господу, ми такође попут њих Господа поздрављамо гранчицама врбе. У јутарњем богослужењу садржана је и молитва благосиљања и освећења врбових гранчица, које символизују дарове са којима смо изашли у сусрет Господу, зато и појемо: „Палме врлина принесимо, Христу Богу који к нама долази, који је ради нас добровољно пострадао као човек, да би свима својим Божанством бестрасност подарио." Када је у питању богослужење овог двојединог празника, њега можемо пратити од четвртог века захваљујући Етерији, док у осмом веку сведочанства налазимо у јерусалимском канонару који излаже битне податке о чтенијима, прокименима и похвалним пјенијима овог празника. Касније пак, крајем деветог и почетком десетог века сведочаства налазимо у типику Велике цркве. „Песмом величамо неизразиво снисхођење Твоје, Христе Боже наш, јер, имајући за престо небо, а за поднижје земљу, Ти се ипак ниси узгнушао да се Оваплотиш и као човек родиш од Свете Дјеве, и да као одојче будеш положен у јасле бесловесних створења, и не само то, него си дошао и да на магаре уседнеш и да добровољно страдање нас ради претрпиш. Тебе богодолично хвале неућутне песме небеских силâ; Ти си и незлобиво мноштво умудрио, да ти поје нову песму хвале на земљи, као што си и из устâ дечице и одојчади начинио Себи хвалу и научио их да својим дечјим језиком сричу: „Слава на небесима, и на земљи мир!ˮ Зеједно са њима прими и нас, недостојне слуге Твоје, који победне песме певамо теби, Победитељу смрти, и проповедамо да си Благословен Ти који си дошао у име Божје не удаљивши се од славе Очеве, и који ћеш опет доћи да судиш васељени по правди. И удостоји нас доласка Твог, и примања Тебе, украсивши нас победничким подвизима против страсти, и овенчавши нас уместо палмових и других гранчицâ, лепотом врлинâ, да са радошу изађемо у сусрет Теби, Који ћеш доћи на облацима у слави и да будемо наследници Царства Твог и Православном роду нашем даруј победу над непријатељима. Јер си Човекољубив и прослављен, Беспочетним Твојим Оцем, и Пресветим и добрим и Животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова Амин.ˮ (Заамвона молитва празника Цвети) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква / Епархија тимочка
  12. Доносимо текст катихете Бранислава Илића о двоједином празнику суботе Светог и праведног четвородневног Лазара и Свечаног уласка Господа нашег Исуса Христа у Свети град Јерусалим - Цвети. Све текстове аутора катихете Бранислава Илића можете да погледате и прочитате ОВДЕ О значају и богослужењу двојединог празника суботе праведног четвородневног Лазара (Σάββατο του Λαζάρου) и свечаног уласка Христовог у свети град Јерусалим (Η Είσοδος του Χριστού στα Ιεροσόλυμα ). Света велика четрдесетница и великопосни период бивају окончани празничним данима, тј. двојединим празником Лазареве суботе и празником свечаног уласка Христовог у свети град Јерусалим. Завршетак спасоносних и душекорисних дана саопштава нам прва стихира на Господи возвах петка шесте седмице Великог поста. Завршивши душекорисну четрдесетницу, молимо те Човекољубче, да се удостојимо гледања свете седмице страдања Твојих, како би у њој прославили велика дела Твоја и нас ради неисказано страдање Твојe Ако обратимо мало већу пажњу на богослужбене текстове целе шесте седмице Великог поста, увидећемо да се кроз ове дивне текстове смењују две теме и то: црквене песме које нас подсећају да се приближио крај благословених данâ Свете четрдесетнице, а са друге стране имамо црквене песме које у потпуности прате све она дешавања која су везана за Светог праведног четвородневног Лазара. Да би у потпуности могли да спознамо тајну празника свечаног Спаситељевог уласка у Јерусалим, неопходно је осврнути се на празнични догађај васкрсења Светог и праведног Лазара, тј. Христовог чуда када је из мртвих подигао свог пријатеља Лазара. Већ у понедељак шесте седмице Великог поста у стихирама певамо како се Христос налази на другој страни Јордана и како му бива саопштена вест да је Његов пријатељ Лазар болестан. У уторак певамо како је Лазар већ два дана болестан и како ће он умрети да би се чудом над њим прославио Господ Христос. Такође, у уторак певамо и како се цела Витанија припрема да дочека Спаситеља. Отпочињући са ревношћу шесту недељу поста и објављујући празник палми принећемо химне Господу који долази у Јерусалим у божанској слави и сили да би смрћу усмртио смрт. У среду пак у стихирама певамо да је Лазар умро, да је погребен, и да његове сестре Марта и Марија тугују за њим. У четвртак нас црквене песме подсећају да је Лазар већ два дана у гробу, да његове сестре без утехе тугују за њим, али кроз химнографију сазнајемо и да Христос тугује за својим пријатељем и да је похитао ка Витанији како би Васкрсао свог љубљеног пријатеља. Који је смисао овог догађаја који Црква тако светло, радосно и победно празнује на Лазареву суботу? Како спојити жалост и сузе Христове са Његовог силом којом је васкрсао мртвога Лазара? Црква празновањем Лазареве суботе одговара: Христос плаче зато што је у смрти свог пријатеља сагледао тријумф смрти у свету, смрти коју Бог није створио, а која је загосподарила и госиодари светом, затровавши свеколики живот и претворивши га у бесмислено смењивања дана, који се неумитно урушавају ка пропасти. И, гле, ево Христове заповести: „Лазаре, изиђи напоље!“. То је изазов који Христос упућује смрти. То је заповест којом Христос објављује рат смрти. То су речи којима Христос објављује да сама смрт мора бити умртвљена и уништена. То је чудо љубави која тријумфује над смрћу. Да би уништио смрт и њену тмину сам Христос – а то значи сам Бог, сама Љубав, сам Живот – силази до гроба Лазаревог, силази да би се тамо лицем у лице срео са смрћу, да би је разрушио, да би нам даровао нам вечни живот за који нас је саздао Бог. [1] Опште васкрсење пре страдања Свога потврђујући, из мртвих подигао јеси Лазара, Христе, Боже. Стога и ми, попут деце знамења победе носећи, Теби, Победитељу смрти кличемо: Осана на висинама, благословен Који долази у име Господње! (тропар) У петак уочи Лазареве суботе певамо како је Христос дошао да Васкрсне Лазара и на тај видљив начин својом речју покаже власт над живима и упокојенима. Са слободом можемо рећи да је ово Христово чудо постало врхунац чуда која је до тог тренутка учинио како би показао своје Божанство. Прослављање христовог чуда у Витанији, није ништа друго до Пасхално прослављање кроз које предокушавамо и бивамо од Господа уверени да предстоји и опште Васкрсење, како и појемо у празничном тропару. И сâмо богослужење овог суботњег дана својом особеношћу потврђује да је ово пасхално прослављање јер је ово једини дан у години када је васкрсни карактер богослужења присутан у суботњем дану. Христа у овај радосни дан прослављамо и величано као Онога који је Васкрсење и живот, прослављамо га као Васкрситеља који је и пре свог страдања и славног Васкрсења овим чудом и Витанији и нама недостојнима најавио опште Васкрсење васцелог човечанства. Са друге стране неке особености Свете Литургије коју служимо у суботу праведног Лазара, откривају нам да је некада овај празнични дан био један од крштенских дана када су се катихумени крштавали. Из богатог црквеног песништва уочавамо да се у овај дан молимо да сви они који посте овај благословени пост буду од страсти и греха васкрснути, као што је Христос васкрсао Лазара. Господе, као што си рекао Марти: Ја сам Васкрсење, и ове речи испунио си делом васкрсавши из ада Лазара. И мене Човекољубче, умртвљеног страстима васкрсни, молим ти се. Пре свога страдања Христе, васкрсао си из ада четвородневног Лазара, и потресао си државу смрти и преко једног љубљеног пријатељ свим људима си најавио ослобођење од трулежи. Стога, клањајући се Твојој свесилној власти кличемо Ти: Благословен јеси Спаситељу, помилуј нас! Будући да је Света четрдесетница окончана од суботе праведног Лазара, па до Пасхе, на богослужењима изостављамо октоих и минеј, те само богослужимо из триода и сећамо се свих догађаја који су се збили и довели до спасоносних страдања и смрти, али и Христовог славног и пресветлог Васкрсења. Због васкрсења праведног Лазара, Христа је народ свечано дочекао у Јерусалиму поздрављајући га као Цара над царевима и дуго очекиваног Месију, речима: Осана! Благословен који долази у име Господње Цар Израиљев! Ове поздравне речи свакако нису биле случајне, јер је свака од тих поздравних речи била присутна у Старозаветној традицији, што значи да је народ овим речима Христа прославио као Бога. Нпр. реч Осана у Старозаветној историји бивала је узношена само Богу, а у потпуном преводу значи „спаси Господеˮ . Народ је Христа дочекао победним палминим гранчицама, како се цар дочекивао. Преподобни Јустин Ћелијски о овом празничном догађају поучава: „Никада ниједан град на овоме земаљском свету није срео таквог Победника каквог је данас срео и дочекао град Јерусалим. Победник смрти! Ето јединственог Победника у свима световима, у свима људским световима. Овај догађај прославља се као један од дванаест великих Господњих празника и у потпуности је повезан са васкрсењем праведног Лазара, на шта нас упућује и целокупно црквено песништво овог празника. Богослужење празника омогућава нам да и ми Господа пратимо у Јерусалим, и да се на том путу надахњујемо Духом Светим: Данас нас благодат Светога Духа све сабра, и сви узевши Крст свој Говоримо: Благословен који долази у име Господње, осана на висинама. Када смо били са тобом погребени у крштењу, Христе Боже наш, Васкрсењем Твојим удостојили смо се бесмртности живота, и са радошћу певајући кличемо: Осана на висинама! Благословен је који долази у име Господње. Наше учествовање у овом духовном путу, није садржано само понављањем оних радосних речи које је јерусалимски народ упутио Господу, ми такође попут њих Господа поздрављамо гранчицама врбе. У јутарњем богослужењу садржана је и молитва благосиљања и освећења врбових гранчица, које символизују дарове са којима смо изашли у сусрет Господу, зато и појемо: „Палме врлина принесимо, Христу Богу који к нама долази, који је ради нас добровољно пострадао као човек, да би свима својим Божанством бестрасност подарио." Када је у питању богослужење овог двојединог празника, њега можемо пратити од четвртог века захваљујући Етерији, док у осмом веку сведочанства налазимо у јерусалимском канонару који излаже битне податке о чтенијима, прокименима и похвалним пјенијима овог празника. Касније пак, крајем деветог и почетком десетог века сведочаства налазимо у типику Велике цркве. „Песмом величамо неизразиво снисхођење Твоје, Христе Боже наш, јер, имајући за престо небо, а за поднижје земљу, Ти се ипак ниси узгнушао да се Оваплотиш и као човек родиш од Свете Дјеве, и да као одојче будеш положен у јасле бесловесних створења, и не само то, него си дошао и да на магаре уседнеш и да добровољно страдање нас ради претрпиш. Тебе богодолично хвале неућутне песме небеских силâ; Ти си и незлобиво мноштво умудрио, да ти поје нову песму хвале на земљи, као што си и из устâ дечице и одојчади начинио Себи хвалу и научио их да својим дечјим језиком сричу: „Слава на небесима, и на земљи мир!ˮ Зеједно са њима прими и нас, недостојне слуге Твоје, који победне песме певамо теби, Победитељу смрти, и проповедамо да си Благословен Ти који си дошао у име Божје не удаљивши се од славе Очеве, и који ћеш опет доћи да судиш васељени по правди. И удостоји нас доласка Твог, и примања Тебе, украсивши нас победничким подвизима против страсти, и овенчавши нас уместо палмових и других гранчицâ, лепотом врлинâ, да са радошу изађемо у сусрет Теби, Који ћеш доћи на облацима у слави и да будемо наследници Царства Твог и Православном роду нашем даруј победу над непријатељима. Јер си Човекољубив и прослављен, Беспочетним Твојим Оцем, и Пресветим и добрим и Животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова Амин.ˮ (Заамвона молитва празника Цвети) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква / Епархија тимочка View full Странице
  13. Први месец у години, било да нам почиње по старом или новом календару, испуњен је празницима. Они нам дају могућност да се посветимо врлини, спасењу своме и ближњима. Празнична атмосфера увек нам открива нове могућности. Оне могу бити добре или лоше. Ми као православни хришћани, знајући да је смисао нашег живота у вечности, окренућемо се добрим вредностима. Празник, посматрано очима Цркве, јесте литургијски догађај, који нас узводи Христу и заједници са Њим. Радост празновања у Цркви преноси се у домове. Важно је да све те благе и благословене дане посветимо унапређењу наших односа, са Богом и ближњима, јеванђелски позвани и са непријатељима. Будимо тих дана једни са другима у име Господње. Посветимо се добрим делима и намерма у ово модерно време отуђености. Уместо телефонских и компјутерских тастатура, посветимо пажњу ближњима. Много је гладних, тужних и усамље-них. И њима најпре треба ближњи у име Господње. игуман Димитрије (Плећевић) штампано издање "Ало" за 14. 01. 2018.
  14. Први месец у години, било да нам почиње по старом или новом календару, испуњен је празницима. Они нам дају могућност да се посветимо врлини, спасењу своме и ближњима. Празнична атмосфера увек нам открива нове могућности. Оне могу бити добре или лоше. Ми као православни хришћани, знајући да је смисао нашег живота у вечности, окренућемо се добрим вредностима. Празник, посматрано очима Цркве, јесте литургијски догађај, који нас узводи Христу и заједници са Њим. Радост празновања у Цркви преноси се у домове. Важно је да све те благе и благословене дане посветимо унапређењу наших односа, са Богом и ближњима, јеванђелски позвани и са непријатељима. Будимо тих дана једни са другима у име Господње. Посветимо се добрим делима и намерма у ово модерно време отуђености. Уместо телефонских и компјутерских тастатура, посветимо пажњу ближњима. Много је гладних, тужних и усамље-них. И њима најпре треба ближњи у име Господње. игуман Димитрије (Плећевић) штампано издање "Ало" за 14. 01. 2018. View full Странице
  15. ОДРЖАН БРАТСКИ САСТАНАК МИТРОПОЛИЈЕ АУСТРАЛИЈСКО-НОВОЗЕЛАНДСКЕ понедељак, 12.3.2018. Датум последње измене 12.3.2018. 17:24 С А О П Ш Т Е Њ Е МИТРОПОЛИЈЕ АУСТРАЛИЈСКО-НОВОЗЕЛАНДСКЕ У дане између 6. и 9. марта 2018. године, свештеномонаси и свештеници Митрополије аустралијско-новозеландске, састали су се због заједничке молитве и исповести. Предвођени својим духовним вођом, епископом Силуаном, у ове дане строгог поста, разговарали су на многе теме, које се тичу живота чланова наше Свете Цркве, који раде у условима великих изазова модерног времена. У ово време, општи је закључак, није лако бити следбеник Христов. Ово је због разних изазова наметнутих заједници у којој живимо. Неки од државних прописа најдиректније стављају нас у ситуацију у којој морамо да бирамо између учења наше Цркве и одлука Државе, која не усклађује више своје одлуке са вредностима јеванђелским. Модерне државне заједнице, нема сумње, изналазе нове и нове разлоге зашто Бог не треба да буде део нашега свакодневног живљења. Гост на овоме семинару, високопреподобни архимандрит Алексеј, игуман руског манастира код Куме, у једном изузетном предавању, дао је један од одговора на питање шта да хришћани раде у овим новим условима, у којима „се крећему у правцу тоталитарног режима, где ће пред нас бити постављено основно питање о томе ко смо ми као хришћани“. Разумевање покајања, о коме говори Св. Јован Крститељ, који је позивао на покајање речима: „Покајте се јер се приближило Царство небеско“, одговор је на ово питање. Те исте речи поновио је Христос на почетку своје проповеди. Покајање је, из овога проистиче, начин на који човек треба да приступа времену у коме живимо. А да бисмо изазвали истиснско покајање код нас, морамо се трудити постом, молитвом и врлинским живљењем. Св. апостол Павле, у Другој посланици Коринћанима, поручује: „Него се у свему показујемо као слуге Божије: у трпљењу многом, у невољама, у биједама, у тјескобама“(2Кор. 6,4). И ми, ваше духовне вође, драга наша децо духовна, позивамо све, у духу ових светопавловских речи, да искористимо овај благословени пост да се вежбамо у трпљењу, да хришћански подносимо невоље, које нас сналазе као и све друге изазове који нас сусрећу у животу. Сећајмо се пролазности времена. Ништа није вечно у овоме свету, сем наше душе која тај квалитет добија по благодати Божијој. Зато је све друго мање важно од спасења наше душе. „Узалуд је човеку ако задобије цео свет а души својој науди“, каже Господ наш. Време поста је најбоље време усрдне бриге о души односно разумевања ове поруке. Скрећемо стога пажњу свима вама, нашој драгој пастви, на неколико важних ствари о којима треба бринути док ходимо ка Васкрсу: Опростимо једни другима све што треба да се опрости, јер нас сам Господ позива на праштање у основној молитви, коју нам је дао; Помозимо једни другима, јер су благословени милостиви, као што Господ истиче; Очистимо срца наша од примеса греха и неправедног делања, јер само тако можемо Бога видети; Молимо се једни за друге како бисмо потврдили нашу припадност Ономе који то очекује од нас. Кроз молитву за друге потврђујмо љубав према ближњима и према Богу; Верујмо да је Господ саградио „Цркву своју којој ни врата адова неће одолети“; И, опет, заједно са апостолом Павлом, „молимо као да Бог позива кроз нас: Молимо у име Христово – помирите се са Богом“(2Кор. 5,20). Овим скромним речима, све вас, драга браћо и сестре, позивамо у „јединство духа“, а све ради бриге о души. Бринући о својој души, треба знати, ми бринемо и о душама других, а нарочито о душама наше деце, која у нама виде пример према коме треба да се управљају у својим животима. Ако идемо у цркву, наша ће деца ићи у цркву, ако постимо наша ће деца постити, ако се причешћујемо и исповедамо, тиме на најбољи начин учимо нашу децу, да и они тако чине. Волимо све људе, али „не упрежимо се у исти јарам са невјерницима“ (2Кор.6,14) како поручује апостол Павле, „јер шта има праведност са безакоњем“. И, на крају, благодарећи свима вама, који сте нам поверени на духовно старање, а посебно нашим најближим сарадницима, црквеним управама, чланицама кола српских сестара, хоровима, појцима и омладини, све поздрављамо са светопавловским позивом да се владамо достојно звања на које смо позвани: „Са сваком смиреношћу и кротошћу, са дуготрпљењем, подносећи један другога у љубави“(Еф. 4,2). Молимо се да сви оснажени духовно дочекамо Васкрсење Господње и остајемо ваши молитвеници пред Господом: ЕПИСКОП АУСТРАЛИЈСКО-НОВОЗЕЛАНДСКИ Г. СИЛУАН СА СВИМ СВЕШТЕНОСЛУЖИТЕЉИМА МИТРОПОЛИЈЕ АУСТРАЛИЈСКО-НОВОЗЕЛАНДСКЕ
  16. ОДРЖАН БРАТСКИ САСТАНАК МИТРОПОЛИЈЕ АУСТРАЛИЈСКО-НОВОЗЕЛАНДСКЕ понедељак, 12.3.2018. Датум последње измене 12.3.2018. 17:24 С А О П Ш Т Е Њ Е МИТРОПОЛИЈЕ АУСТРАЛИЈСКО-НОВОЗЕЛАНДСКЕ У дане између 6. и 9. марта 2018. године, свештеномонаси и свештеници Митрополије аустралијско-новозеландске, састали су се због заједничке молитве и исповести. Предвођени својим духовним вођом, епископом Силуаном, у ове дане строгог поста, разговарали су на многе теме, које се тичу живота чланова наше Свете Цркве, који раде у условима великих изазова модерног времена. У ово време, општи је закључак, није лако бити следбеник Христов. Ово је због разних изазова наметнутих заједници у којој живимо. Неки од државних прописа најдиректније стављају нас у ситуацију у којој морамо да бирамо између учења наше Цркве и одлука Државе, која не усклађује више своје одлуке са вредностима јеванђелским. Модерне државне заједнице, нема сумње, изналазе нове и нове разлоге зашто Бог не треба да буде део нашега свакодневног живљења. Гост на овоме семинару, високопреподобни архимандрит Алексеј, игуман руског манастира код Куме, у једном изузетном предавању, дао је један од одговора на питање шта да хришћани раде у овим новим условима, у којима „се крећему у правцу тоталитарног режима, где ће пред нас бити постављено основно питање о томе ко смо ми као хришћани“. Разумевање покајања, о коме говори Св. Јован Крститељ, који је позивао на покајање речима: „Покајте се јер се приближило Царство небеско“, одговор је на ово питање. Те исте речи поновио је Христос на почетку своје проповеди. Покајање је, из овога проистиче, начин на који човек треба да приступа времену у коме живимо. А да бисмо изазвали истиснско покајање код нас, морамо се трудити постом, молитвом и врлинским живљењем. Св. апостол Павле, у Другој посланици Коринћанима, поручује: „Него се у свему показујемо као слуге Божије: у трпљењу многом, у невољама, у биједама, у тјескобама“(2Кор. 6,4). И ми, ваше духовне вође, драга наша децо духовна, позивамо све, у духу ових светопавловских речи, да искористимо овај благословени пост да се вежбамо у трпљењу, да хришћански подносимо невоље, које нас сналазе као и све друге изазове који нас сусрећу у животу. Сећајмо се пролазности времена. Ништа није вечно у овоме свету, сем наше душе која тај квалитет добија по благодати Божијој. Зато је све друго мање важно од спасења наше душе. „Узалуд је човеку ако задобије цео свет а души својој науди“, каже Господ наш. Време поста је најбоље време усрдне бриге о души односно разумевања ове поруке. Скрећемо стога пажњу свима вама, нашој драгој пастви, на неколико важних ствари о којима треба бринути док ходимо ка Васкрсу: Опростимо једни другима све што треба да се опрости, јер нас сам Господ позива на праштање у основној молитви, коју нам је дао; Помозимо једни другима, јер су благословени милостиви, као што Господ истиче; Очистимо срца наша од примеса греха и неправедног делања, јер само тако можемо Бога видети; Молимо се једни за друге како бисмо потврдили нашу припадност Ономе који то очекује од нас. Кроз молитву за друге потврђујмо љубав према ближњима и према Богу; Верујмо да је Господ саградио „Цркву своју којој ни врата адова неће одолети“; И, опет, заједно са апостолом Павлом, „молимо као да Бог позива кроз нас: Молимо у име Христово – помирите се са Богом“(2Кор. 5,20). Овим скромним речима, све вас, драга браћо и сестре, позивамо у „јединство духа“, а све ради бриге о души. Бринући о својој души, треба знати, ми бринемо и о душама других, а нарочито о душама наше деце, која у нама виде пример према коме треба да се управљају у својим животима. Ако идемо у цркву, наша ће деца ићи у цркву, ако постимо наша ће деца постити, ако се причешћујемо и исповедамо, тиме на најбољи начин учимо нашу децу, да и они тако чине. Волимо све људе, али „не упрежимо се у исти јарам са невјерницима“ (2Кор.6,14) како поручује апостол Павле, „јер шта има праведност са безакоњем“. И, на крају, благодарећи свима вама, који сте нам поверени на духовно старање, а посебно нашим најближим сарадницима, црквеним управама, чланицама кола српских сестара, хоровима, појцима и омладини, све поздрављамо са светопавловским позивом да се владамо достојно звања на које смо позвани: „Са сваком смиреношћу и кротошћу, са дуготрпљењем, подносећи један другога у љубави“(Еф. 4,2). Молимо се да сви оснажени духовно дочекамо Васкрсење Господње и остајемо ваши молитвеници пред Господом: ЕПИСКОП АУСТРАЛИЈСКО-НОВОЗЕЛАНДСКИ Г. СИЛУАН СА СВИМ СВЕШТЕНОСЛУЖИТЕЉИМА МИТРОПОЛИЈЕ АУСТРАЛИЈСКО-НОВОЗЕЛАНДСКЕ View full Странице
  17. Уколико Сабор Српске православне цркве у мају усвоји промјене Устава, званичан назив Српске православне цркве убудуће ће бити „Српска православна црква – Пећка патријаршија“. Промјена у званичном називу Српске православне цркве објашњава се жељом да се ојача веза са њеним историјским средиштем у Пећкој патријаршији, али и с Косовом и Метохијом као најважнијим дијелом њене јурисдикције. Појашњавајући предвиђене измјене, епископ будимљанско-никшићки Јоаникије казао је за “Слободу”, да се то чини прије свега како би се правилније де- финисало историјско одређење Српске православне цркве. - Ми то не доживљавамо као промјену имена. То је само појашњење са циљем да се истакне на првом мјесту историјско утемељење Српске православне цркве. Саборска комисија која је дорађивала Црквени устав, усвојила је тај наслов са добрим разлогом као што имамо и код других патријаршија. Руска православна црква користи поред тог наслова и наслов Московска патријаршија. Ми у досадашњој верзији Црквеног устава нисмо у наслову наше помјесне цркве користили ријеч патријаршија. Осим што је незванично названа Српска патријаршија. Сада у предложеном наслову имамо одговарајуће одређење које ће сигурно бити усвојено, казао је владика Јоаникије.
  18. Извор: Дневник "Слобода", Подгорица, 7. март 2018, стр 2. Уколико Сабор Српске православне цркве у мају усвоји промјене Устава, званичан назив Српске православне цркве убудуће ће бити „Српска православна црква – Пећка патријаршија“. Промјена у званичном називу Српске православне цркве објашњава се жељом да се ојача веза са њеним историјским средиштем у Пећкој патријаршији, али и с Косовом и Метохијом као најважнијим дијелом њене јурисдикције. Појашњавајући предвиђене измјене, епископ будимљанско-никшићки Јоаникије казао је за “Слободу”, да се то чини прије свега како би се правилније де- финисало историјско одређење Српске православне цркве. - Ми то не доживљавамо као промјену имена. То је само појашњење са циљем да се истакне на првом мјесту историјско утемељење Српске православне цркве. Саборска комисија која је дорађивала Црквени устав, усвојила је тај наслов са добрим разлогом као што имамо и код других патријаршија. Руска православна црква користи поред тог наслова и наслов Московска патријаршија. Ми у досадашњој верзији Црквеног устава нисмо у наслову наше помјесне цркве користили ријеч патријаршија. Осим што је незванично названа Српска патријаршија. Сада у предложеном наслову имамо одговарајуће одређење које ће сигурно бити усвојено, казао је владика Јоаникије. View full Странице
  19. Свештеник Владимир Левићанин, парох храма св. Георгија у старој Бежанији и духовник параклиса св. Јована Златоустог у Студентском граду, промишљао је данас на теме везане за празничне дане и јеванђељско зачало о митару и фарисеју. „Ничија побожност не сме да суди некоме другом“, каже о. Владимир говорећи на увек актуелно јеванђељско зачало, које нас полако уводи у Часни пост. „Свети Сава је свој живот мерио искључиво Господњим законима, па је зато и био тако плодотворан на многим пољима“ истиче наш гост. Питали смо о. Владимира када и како падају окови у којима живимо? ЗВУЧНИ ЗАПИС ЕМИСИЈЕ View full Странице
  20. 4 децембра 2017 Председник Русије Владимир Путин пре пола године је најближим сарадницима наложио да израде прецизан план за интервентну војну помоћ савезничким земљама међу којима је и Србија. План који носи кодно име „Брат“ подразумева да би у случају рата или „непосредне терористичке опасности“ руска војна помоћ, на позив власти, у савезничку земљу стигла за мање од 24 сата. Конкретно, то значи да би у случају напада на Србију, Русија нашој земљи у најкраћем року испоручила авионе, најсавременије ракетне системе и другу војну технику, а уколико би било потребно, стигли би и посебно обучени специјалци и војни инструктори. Брани и Републику Српску Како преносе извори, Путинов план „Брат“ поред земаља чланица ОДКБ-а, односи се и на Србију, Македонију, БиХ, односно Републику Српску. – Поента читавог плана јесте да земље које воде пријатељску политику према Русији могу да рачунају на врло конкретну војну помоћ Москве. Ако би неко напао Србију, тај неко би напао и Русију, и морао би с тим најозбиљније да рачуна. Порука председника Путина је јасна, Русија никада више и нипошто неће оставити Србе на цедилу. Никада се више неће поновити 1999. година, када је Москва са стране гледала НАТО агресију – објашњава саговорник. Како се сазнаје, иако је план „Брат“ тајни документ и неће званично бити објављен, информација о њему је дипломатским каналима пуштена и до представника НАТО земаља. – Западни лидери, они који стоји иза екстремних Хрвата, Албанаца и Бошњака на Балкану, морају да знају да је Русија потпуно одлучна да брани и одбрани Србију – каже извор. Иначе, како се сазнаје, план „Брат“ подразумева пребацивање ракетног система С-300 у Србију, ескадрила авиона Миг и Сухој, али и других система способних да у кратком року одбију сваку агресију. Званично нико из власти није хтео да коментарише сазнања. На другој страни, војни аналитичар Мирослав Лазански каже да би више волео да поменуто наоружање и опрему добијемо и пре евентуалног рата или терористичке опасности. – У неким ситуацијама би таква реакција Русије мгла да буде и закаснела. Уколико заиста желе да нам помогну, они ће то урадити пре свих тих пројектованих сценарија. Нама би то оружје послужило као фактор одвраћања, да нико и не помисли да нас нападне – каже Лазански. Владан Глишић из Народне мреже сматра да је Србији, како би сачувала свој суверенитет и позицију активно неутралне државе, неопходна оваква врста сарадње са Русијом. – Русија је озбиљна земља, а с обзиром на то да је председник Путин више пута поновио да Србија може да рачуна на њену подршку и заштиту, логично је да има разрађене планове за различите сценарије… – каже Глишић додајући да је Србија окружена земљама чланицама НАТО паката и да трпи велики притисак. Има и већих брига од нас На другој страни, стручњак за безбедност Орхан Драгаш, не верује да се Путин, поред проблема које има са Украјином, гомилањем НАТО снага на границама Русије и проблема са изградњом Турског тока баш у толикој мери бави Србијом. (Информер)
  21. Version 1.0.0

    25 downloads

    Д.Стоиљковић В.Кецмановић
  22. Version 1.0.0

    20 downloads

    Владимир Кецмановић Дејан Стојиљковић
  23. Идеја о стварању храма Уралс посвећена једном од најугледнијих српских светитеља, је настао као одговор на трагичне догађаје из 1999. године у Југославији, када се ваздушни удари НАТО-а спаљених древна и лепа Балкана земља, и окрутан верски и етнички конфликт убили своје људе, напуштен њени села и градови, дробљење споменика историје и културе, међу којима су српске православне цркве и манастире ... Млади Срби из Крагујевца, преживео 79 дана НАТО бомбардовања, у августу је 99. стигао у Јекатеринбургу у посету ученика словенске школе који је иницирао овај састанак и прихватање све трошкове летова, смјештај и психолошке рехабилитације од 24 српских ученика, међу којима је био тренутна познати српски певач - Јелена Томашевић. То је била прекретница догађај у развоју неформалних људске, руско-српских односа - комуникација деце из древног обичаја церемоније братимљења завршила. Славиц школа, невладине образовне институције које раде у Јекатеринбургу у 1991. и 2008. години. Она је организовао њен учитељ-иноватор Лианна Петровна Никитина. Поред општих предмета у различитим фазама деце обуку да проучава историју словенских народа, словенски језици, руски филозофија и главни циљеви образовања су били верни духовном и историјском наслеђу и љубави према отаџбини. Добро јак пријатељство повезан школу са различитим образовним институцијама и јавним организацијама балканских земаља. Неколико пута и ученици су Словени школа је дошао у Србију у лето - у медународном дечјим камповима, а зими - на празник Светог Саве, који је у Србији поштованог као покровитељ школа и образовања, а његов дан и нашироко слави свуда. У словенској школе смо проучавали децу различитих националности, религија и идеологија, уједињени у заједничком љубављу према отаџбини и поштовање једни другима културе. На захтев родитеља на тему "Православна етика" је уведен за децу из православних породица. За његовог учења у 2002. години у школу са благословом архиепископа Јекатеринбургу и Веркхотурие Винцент дошао до свештеника Олег Вокхмианин. Отац Олег, у догледно време дипломирао је на Урал Политехничком институту смер у "Радио инжењеринга" и прошла кроз рат у Авганистану на захтев оснивача и директора школе Лианна Петровна Никитина водичу и физике лекције. Уз искрене љубави и поштовања према њему, и третиране са децом, и средњошколаца, наставника и родитеља. Са доласком оца, Олег, а на идеју да отвори школу у храму Светог Саве као симбол руско-српске православне братства. Директор је истакао један од школских зграда са одвојеним улазима, грађевинског материјала за поправку, а у јануару 2003. године надбискуп Јекатеринбургу и Веркхотурие Винцент посети школу, епископ благословио стварање салашу у име Саве, а његов отац је био ректор Олег је именован. Црква желео да светло, топло, у традицији руске дрвене архитектуре. Отац Олег и један од парохијана, Генадиј О Еремеев сами завршио главни посао - плаштом зидови, преградни зидови направљени, поставити иконостас и олтар. Први сервис је одржан на празник Благовести 7. априла 2003. године. Тако је почео причу о храму Светог Саве у Јекатеринбургу - једини у Русији, на граници континената Европе и Азије на века и миленијума ... Како гласан звук, зар не? И поред тога, то је једина црква у огромном делу града. Због тога, он је уједињена под окриљем многих људи, он је дошао и зреле верници, и младе породице са децом. Важан део црквеног живота, осуда Олег оца је ранг у саопштењу. Цоминг током године да разговара са свештеником, подучава основе вере, човек навикао на свакодневни одговорно морално-религијског избора у њиховом понашању и начин живота, у односима са другима, и постаје свестан себе као део заједнице. Јануар 25, 2004 на Дан сећања на храма Светог Саве је посетило надбискупа Јекатеринбургу и Веркхотурие Винсент и митрополита Амфилохија Црне Горе и Приморје. Студенти словенска школа одржао је концерт, који је извео древне руске народне песме и песме и песме о Светог Саве српског језика, са топлим и одушевљено примили госте. Мали храм, тихо али упорно служили за очување и јачање везе духовног јединства Православне Русије и балканских земаља. Међутим, до септембра 2005. године словенска школа била приморана да се пресели у другу зграду, а бивши - био пребачен за само власницима приватних вртића чији храм није била потребна. Без зидина Храма духовног отпора Светог Саве расте своје вернике. Услуге су парохијани у зградама, заменик централни - и тако је то трајало три године. Током овог периода, тешкоће верници окупили, и зато што је духовно и активности заједнице и живи темељ сваког истински националне цркве. Сваки дан збор стоје у реду на пријему у различитим градских власти, и на крају, његова упорност је званичну доделу земљишта за изградњу храма. Екатеринбург Управа одобрила Мастер план за изградњу каменог храма Светог Саве у српско-византијском стилу архитекте Предрага Ристића и Саве, под условом заједницу као поклон. Изградња великог храма каменим захтева много средстава за изградњу и времена да се припреме документацију о вези комуналних услуга. Стога, у почетку, за брзо организовање црквеног живота у парохији стицања место 5. децембра 2008. године у углу додељена подручју града са благословом архиепископа Винсент и митрополита Амфилохија Црне Горе и Приморски парохијани су почели да граде малу дрвену цркву Св Симеон Миро-стреаминг, отац Светог Саве. Парохијани су рекли: "градимо на могућности - богати људи које смо - зато полако. Ми нисмо узнемирени ову чињеницу: време да, бар мало, али учествовати сваки. Чак је и бака од пет са сваке стране, повлачење трупаца са конопцима горе. Зато смо ојачали пријатељство да су сви препознали. " У ствари, свако урадио оно што је могао. Виктор Ђермановић Антонов украшен храм богато дрвене резбарије, Виталиј О Игнатиев извршен сликање иконостаса, а свештеник је овладао професије и дизајнера и електричара и кровних покривача, и пеци-монтер и лимар. У дизајну једног од парохијана, Иоури, он је понудио да направи транспарентан кров. Тако су чинили: осмерокут деликатан, транспарентан, - Небо испуњава молитву. Већина руски шпорет греје храм. Љубав према Богу, људи и Завичајни обичан вежите своје јединство. Црква је био разноврстан едукативни рад: војно-патриотске догађаје, спортске догађаје, планинарење, свечаних представа и концерата духовне или историјских датума. Ефективна дечија недеља школа, где је, заједно са духовним стварима, у распореду часова за дечаке и девојчице - "домаћица", "Кување", "занатлије". Млади парохијани који су укључени у обнови напуштених храмова у удаљеним селима, посетите сиротишта, не заборави пажњу на бораца војних сукоба. У правцу "Нативе линије" у парохији горе и трчање матичног одбора, која се бави образовањем деце на основу традиционалних православних моралних вредности, породичне заштите од непотребног уплитања функционера старатељства, помоћ у превазилажењу породичних сукоба духовни и правни начин. Прошле године, неколико парохијани направио ходочашће у храмовима и манастирима Србије и Црне Горе, где их је примио као породица, уживање постојање у храму на удаљени Уралс у име српског свеца и показује цркве изграђене на Балканском земљишта у част руског, дубоко поштовани међу Србима и Црногорци. Инспирисан сликама милости и светло света мјеста ходочашћа на путу збор вратио у родни, чекајући наставак радова на изградњи великог храма каменим. Парохијани су припреме за дуго, одговоран, напорног рада. Још једном, и имала је неопходна средства за прикупљање цео свет, а за изградњу заједно. Али свештеник је уклоњен са дужности ректора, са текстом "неефикасан коришћења земљишта", његово место је заузела друго свештеник, који је рекао збор епархијског планова за брзо изградњу храма у име Св Сава. Шест месеци касније, он је представио скице план заједнице, који је већ подигао и постојећи дрвену цркву у част Светог Симеона Миро-стреаминг ... није било. То није било у том авиону, и просторије за рад са децом и организовање парохијски живот. На слуђеним питања парохијана затим умирујућим одговор који рушењу цркве брвнаре, нико неће, "ово је Храм народа, нико неће дирати." Шест месеци касније, нови пројекат, који још увек није био дрвена црква и више није црква Светог Саве - и његово име појавило густо извести у црним маркером ... А сада, након писменог захтјева за митрополита, након састанка са својим помоћницима, заједница чује исту ствар: "У вашем мишљењу неће напустити наду - постоји још један храм, други светац." Да ли је Свети Спиридон Тримифунски (који жели да изгради храм представника грчке дијаспоре са благословом митрополита) у животу некога опљачкала, уништена, користећи свој ауторитет епископа, интервенисала насилно у нечијој судбини? Напротив, он је дао сиромашнима све његове. Зашто га воле - јер је био велики асистент у потребама и проблемима људских, а не разарач. Целог живота без сумње, каже да неће дати сагласност на такву акцију икада, али да нико и не поставља. Као да није било живота и заједнице историја, парохија, садашњи Храм народа, живи симбол руско-српском пријатељству, које је издао дефаулт преко ноћи, заборав, а некоме иде у прилог - Бог зна - да су занемарили интересе духовног и историјског и геополитички значај. У Јекатеринбургу, живи и ради велики број Срба, али у храму њиховог националног јединства су свети. Али заједница ради као физичка и ментална снага вршили подстицање, украсе и одржавање место духовног заједништва са братским словенским народима у Урала. Не за награде и признања - на захтев руског срца. Не очекујући захвалност од Срба - без патетике. Али у садашњој ситуацији, која угрожава опстанак цркве, збор има право да се ослони на помоћ и подршку српске дијаспоре у Јекатеринбургу. Од првог сервиса у 2003. години и до данашњег дана, без паузе, свештеник изговара молитву за заштиту и спас православних хришћана у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, Македонији и на Косову. И ко би рекао ни реч молитве и награде за издржавање парохијана, за сигурно обављање њихових надања? У наставку изградње храма само Саве Русије - симбол словенског јединства. За очување дневника цркве Светог Симеона Миро-стреаминг - Народне Темпле, која је изграђена руке обичних људи, где кроз транспарентан куполом неба осмех на вернике благослов на свакодневни феат ... Адрес статьи: http://ruskline.ru/analitika/2016/05/25/narodnyj_hram/ Сайт храма Симеона мироточиваго: http://savva.orthodoxy.ru
×
×
  • Create New...