Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'име'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 34 results

  1. Малочас нам се јавио један члан нашег сајта коме је отет профил тако што је кликнуо на линк ка ка сајту који му је послала пријатељица (која је такође насела на обману), а везано је за тзв. намештене мечеве. Опасна превара је у питању, где се манипулише вашим профилом и сликама, наводно хвалећи неког преваранта... ево исечак Дакле, Вукосав је човек који нема везе са овом причом, већ неко активира и декативира његов украдени профил и манипулише. Ево какве су поруке на његовом профилу Чувајте се да не постанете жртве манипулација.
  2. Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Нишу, а након Свете Службе обавио Велико освећење воде, на празник Богојављање у недељу, 19. јануара 2020. године. Преосвећени Владика изнео је надахнуту беседу о значају и смислу данашњег празника. Звучни запис беседе Извор: Радио Глас
  3. У недјељу 25. по Духовима, 8. децембра 2019. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Светог свештеномученика Климента и Оданије Ваведења, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је јереј Обрен Шарић свештеник у манастиру Морача, а саслуживали су му јерођакон Зосима и свештенођакон Бранко Митрић из Шабачке епархије, уз молитвено учешће острошког монаштва и вјерног народа. Прије причешћивања вјерних, сабранима је бесједио о. Обрен, који је тумачио прочитане јеванђељске приче о дијалогу Господа са закоником и о милостивом Самарјанину. Он је између осталог казао да често у животу, немајући снаге да се суочимо са собом, покушавамо да кушамо оне који треба да нас поуче. – Неки дан један човјек приђе мени и пита ”оче, како да бацим дуван?” Ја сам му рекао ”врло лако. Имате тамо корпу за смеће, узмете и баците”. Он ме чудно гледао, прође поред корпе за смеће и не баци. Шта нам то говори? Говори нам да ми понекад желимо да нешто урадимо добро, али смо слаби, немоћни и онда нам је потребан изговор и нечија туђа одговорност за оно што ми заправо самостално нисмо успјели да побиједимо. Е то је врло чест проблем у нашем животу, када по оној логици ”нисам крив ја него жена, нисам крива ја него змија”, остане човјек у гријеху, у пороку – казао је о. Обрен. О. Обрен је тумачећи причу о гостионици и гостионичару, казао да је гостионица заправо Црква, а добри гостионичар су апостоли, свети оци, епископи, учитељи Цркве, свештеници. – Ми смо призвани да свједочимо име Божије, ми смо призвани да будемо гостионичари свакој души која је уцвиљена и свакоме човјеку који тражи спасење. Ми смо ти који треба да их, под окриље своје куће, Цркве Божије, примимо и да их слушамо, да се милимо за њих, а никако да их осуђујемо. Пуно је осуда код нас, пуно је брзине код нас, журимо, не знамо куд журимо и увијек се заборављамо да је оно што је души корисно на првом мјесту. Најприје иштите Царства небеског, све остало ће вам се дати. То је оно што Господ тражи од нас – казао је о. Oбрен и нагласио да за то треба имати вјере и милости. Извор: Манастир Острог
  4. Поријекло и историја славе Данас се може чути неколико верзија о поријеклу и историји прослављања одређених светитељских дана као породичне славе тј "славе дома". Једна од теорија, коју су пласирали наши етнолози (В. Чајкановић и други) говори да је слава својеврстан остатак паганског прослављања словенских божанстава која су приликом крштења замјењивања хришћанским светитељима. Ова теорија је нарочито била форсирана за вријеме комунистичког идеолошког притиска јер је, са једне стране, славу приписивала пред-хришћанском "слоју" нашег народног бића, а са друге стране, омогућавала је много којем патријархалном домаћину да нађе "рупу у закону" и образложи зашто наставља да слави славу иако је "раскрстио са Црквом". Друга теорија каже да се слава пренијела са саборног прослављања светитеља као храмовног и сеоског заштитника на породицу, дом као "малу Цркву". Како год да је било - слава данас постоји као породични празник код Срба, као и код оних савремених етнија чија је етногенеза или везана са српску народност, или са њима блиско географски везана. Остали православни народи у начелу славе храмовне славе и имендан. Слава је кроз вијекове била битан чинилац очувања нашег народног бића. Са временом је постајала централни годишњи догађај једног дома. Све се у једном дому пдређивало слави. Спремало се да се гости што боље дочекају, укућани су се мирили и сарађивали, све је постајало радосно и свечано. Слава је била и остала синоним за ријеч "дом", "породица". У много чему је тако и данас, или би требало да буде. Шта су обиљежја славе? Често се чује да "слава није јело и пиће, него колач и свијећа". Тако и јесте, али морамо да знамо зашто јесте тако. Најприје, слава је дан када себе подсјећамо на хришћанске светитеље, наше Оце. Сваки од њих говори нам и данас да је хришћански живот - стални труд да будемо људи врлине, па је потпуно бесмислено славити врлину - фештом некултурног преждеравања и пијанчења. Међутим, подједнако је битно не само да слава није "јело и пиће", него да је "свијећа и колач". Свијећа и колач су кроз вијекове сачували самосвијест Срба, чак и оних у најудаљенијим и најзабаченијим крајевима, да припадају православној Цркви. Зато је бесмислено, штавише, противрјечно самом карактеру славе да, на примјер, на дан славе нико од укућана не оде у Цркву, на литургију. Слава је за дуге вијекове турског ропства била сјећање на литургију. Отуда "колач" (хљеб) и вино, као подсјећање на причешће, кум (негдје домаћин, негдје "долибаша") који колач "ломи" и прелива вином - као подсјећање да то чини свештеник на Евхаристији. Чак је и први назив са хришћанску литургију, у Дјелима Апостолским "ломљење хљеба" - баш како то данас каже и српски домаћин у Херцеговини и на Романији. Ипак, ПОДСЈЕЋАЊЕ НИЈЕ ЗАМЈЕНА. Ако смо кроз вијекове ропства морали да се подјећамо, по нашим шумарцима и планинским селима да јесмо Православни, данас нам је одлазак у Цркву доступнији и слободнији. Зато можемо да се подсјетимо и да не заборавимо старе обичаје, али то не значи да не треба да одемо у Цркву на дан на који се подсјећамо да припадамо Цркви. Многи се данас питају да ли је "правилније" да се колач "носи у Цркву" и тамо "пререже" са свештенством (и окупљеним народом, браћом и сестрама по Богу и Цркви!) или да се "однесе прекадња" у цркву, а сам "колач" "ломи" на обичајни начин. Ни једно ни друго није неправилно: суштина јесте да слава треба да нас повеже са нашим црквеним и народним бићем. На жалост код нашег народа се уврежио читав ноз сујевјерја по питању самог славског обреда, на примјер оно да "не ваља" да се колач "сијече" ножем - иако свештенство сваке недјеље Свето Причешће припрема управо тако што ножићем у облику копља исјеца онај дио хљеба (просфоре) који касније постаје Тијело и Крв Христова! Страх од ножева има упориште у старим митолошким слојевима и никако не може бити одлика православног хришћанина, управо као ни било који други облик ситничарења (о чему ће још бити ријечи). Много су лијепе старе "славарице" које се и данас дају чути у појединим нашим крајевима. Многе од њих су управо забиљежиле старе проте, што говори да засигурно нису "анти-црквени" чин. Напротив, свака славарица у суштини јесте сажета литургијска молитва "проскомидије", коју свештеник говори када припрема Хљеб и Вино за Свету Литургију. Кроз славарицу је народ сачувао памћење и на такве битне догађаје напе црквене историје као што је Први васељенски сабор, који се на Романији помиње тако што "читач" говори да се слави и "ва славу и чест 318 богоносних отаца штоно у Нићеји сабор сабороваше, Арлију (=Арија) безумног осудише, вјеру православну утврдише и нама у аманет оставише, да и ми вјерујемо". Управо зато је битно да се на слави чују и црквене молитве, у најмању руку Молитва Господња ("Оче наш"), а добро је да се полако каже и Никејско-цариградски Символ вјере и то са једним посебним разлогом: наиме, често се чује, приликом "наздрављања" једна реченица која се одомаћила у Херцеговини и на Романији, а то је "у име Бога И Свете Тројице". Како Хришћани вјерују у Бога који јесте Света Тројица, треба да се подсјетимо Никејске цјере и да кажемо У ИМЕ БОГА СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ (дакле: без "и"!) Слава треба да буде празник хришћанства које се чува КРОЗ преношење, а не "традиције" која негира хришћанство. Шта се доноси за славу? Данас је постало модерно да се на славу доносе читаве кесе пуно "милсти" или "милоштва", како кажу у Крајини. Старији свијет се сигурно сјећа да се на славу носила наранца, чоколада, а у Старој Херцеговини посебан хљеб са коцком шећера у средини ("гурабија"). Обичај ношења "кеса" усталио се због преношења славе из старе родитељске куће у стан, па се на славу иде као "у госте", а ионако се ријетко виђамо, од славе на славу. Није да је носити кесу за славу јерес, али јесте један од облика тужног малограђанског менталитета у коме се касније "мјери" и одмјерава ко је, колико, коме и шта донио за славу. То је већ противно духу и смислу славе која треба да нас обједињује у великоме, а не да раздјељује у ситницама. Такође, вријеме празновања славе није означено никаквим каноном, као ни дужина празновања. Код нас се, као и у свему, претјерује, па једни славе "Ивкову славу" од три дана, док нас понеко суздржано позове "на ручак, у 14.ч, молимо будите тачни". Ни једно ни друго није баш примјерно и показује или разметање или суздржаност. Колико ћемо бити некоме на слави и када ћемо доћи зависи од могућности домаћина (треба бити обзиран и оставити простора у кући и снаге код домаћина и за друге госте!), али и од наших обавеза. Слава не треба да буде повод за кафанско понашање, али свакако да са блиским људима треба да подијелимо много радости, смијеха, а, ако је обичај, и пјесму и шалу, све са мјером, и све са осјећањем да суштина славе јесте прослава хришћанске саборности, а не боемског живота. "Чији је обичај старији?"/"исправнији"? Једна од чешћих расправа на нашим славама јесте она о "исправнпсти обичаја". Иако је и сама народна мудрост одавно постала свјесна да "колико села - толико је и обичаја", то не спрјечава нашег човјека да кори и прекорава друго село да "мјењају обичаје" и да "не славе по најстаријем = нашем обичају". Чак постоје и колективни прекори, па се, рецимо, Срби из Херцеговине често "саблазне" када оду на славу у централну Србију (а вјероватно да важи и обратно). Наши људи се бескрајно расправљају "да ли се за Аранђеловдан прави жито?", а на Романији да ли се каже "за раја и покоја" или "Бог да прости душе проставуше" (престављене, упокојене душе), а, ако се добро сјећам, у Боки Которској спрема се "кршњак", али не и жито (нико се и не сјећа да се икад спремало.) Сама расправа тј свађа о "обичајима" супротна је духу славе као празника саборности и јединства "браће Срба". Дакле, једино што може бити проблематично јесу они облици пренаглашњеног понашања (пијанчење, неумјесна и вулгарна шала, свађа, итд). Ако се домаћин напије за сопствену славу или му се свађају гости - ниједан "правилан" обичај неће га опрати пред лицем Бога и рода, као што и удовица која слави са сином и кћерком, све са пет гостију и скромном трпезом, може да "не проведе све по обичају" па да њена жртва буде велика пред Господом. Начело "милост хоћу, а не жртвоприношење" важи и овдје, баш као и заповјест Христова да оставимо дар на улазу у храм и да одемо да се најприје помиримо са братом својим, па да онда приступимо са даром. Тако је и са славом: најприје да се помиримо и живимо као браћа, па као браћа можемо говорити. Све што нас раздваја, укључујући и лажну ревност - није од Бога. То важи и за теме на слави. Уколико смо добри домаћини - треба да пазимо да не дође до огорчених расправа, најчешће политичких и спортских, наријетко личних и породичних. На славу зовемо кумове, пријатеље, родбину. Треба да водимо рачуна о томе да одемо на славу код оних које и сами зовемо на славу. Ту треба расуђивати разумно: без болесне ситничавости ("нећу му на славу, није ни он нама био"), али треба да његујемо реалан однос љубави и поштовања. Славити посебно или са оцем? Често питање које се појављује јесте "да ли син слави док му је отац жив?" или, у другом облику "може ли син славити ако му отац не "преда" славу?" Одговор није увијек једноставан. Данас људи живе у становима више него у сеоским кућама, а готово нико не живи у старој сеоској задрузи гдје је "домаћин" био апсолутни ауторитет и господар укућана. Колико је то добро или лоше - посебна је прича, али тако јесте. У начелу не постоји правило које би ријешило ствар једнозначно. Сваки пунољетан човјек, способан да има и храни породицу, већ јесте "домаћин" и могао би да слави славу. Похвално је да синови воде рачуна о родитељима, али, уколико постоји добра воља и сагласност, није проблематично (штавише, препоручљиво је) да син слави код себе, а отац код себе. Сваки родитељ настоји да његово дијете буде у свему способно да живи и напредује - то је наш животни успјех - па нема разлога да тако и не размишљамо када говоримо о прослављању Светитеља. И поред везаности за родну кућу и земљу, свака наша породица се сјећа да се некад "старином" доселила однекле и да је са собом понијела и крсну славу. Зато је боље да млади људи од почетка имају осјећај да славе свога заштитника. Ако већ постоји јасна одлучност да отац и син заједно славе, онда је с годинама син дужан да преузме све више обавеза, а не да се понаша (како често бива!) као почасни гост на својој слави. Мрсна или посна слава? Такође, врло је често питање да ли се слава прославља са посном или мрсном трпезом. По овом питању су црквени канони јасни: постоје славе које су увијек "посне" славе (нпр. Никољдан или Лазарева субота), постоје оне "мрсне" (Стјепањдан), док већина наших слава може "пасти" у сриједу или петак када се прослављају са посном трпезом или у неки други дан (када се прослављају са мрсном трпезом). Оно што је битно јесте да, било да је посна или мрсна, слава треба да буде спремљена са љубављу, без разметања, без претјеривања у количини и избору хране. Међутим, овдје се увијек чује неколико типских "контрааргумената" од стране оних којима је "деда увијек имао прасе за Никољдан, па ћу, вала и ја!" или је "поп благословио моме дједу да може да има брава или овна) за славу". Најприје: поклоњење свачијем дједу, али ничији дјед није важнији ни битнији од Светих Отаца Цркве, ако се дједом користимо да бисмо оправдали сопствену нецрквеност - онда смо на погрешном путу на коме дјед сигурно није желио да нас види. На крају, свака од тих "традиција" и "обичаја" сигурно нису старији од Цркве Божије. Такође, уколико се заиста десило да је некада некоме (што је данас тешко провјерљиво) неки свештеник благословио да може те године, због суше или немаштине, да прослави славу са месом (кога је на селу било више него рибе) то не значи да је то правило, него невоља. Само да напоменемпо да је Св. Патријарх Павле врло често скретао пажњу да се славска трпеза припреми достојанствено и према црквеном канону. Желио бих, ипак, да скренем пажњу и вјерујућим хришћанима да, када се већ заподјене расправа о начину прослављања славе, сваку ријеч треба вагати и додатно поразмислити. Управо је Св. Патријарх Павле говорио да "аргументи треба да су нам јаки, а ријечи слабе" а не обратно - ријечи пуне горчине, а аргументи слаби. Понекад је потребно годинама са љубављу причати са човјеком. Скренути пажњу је похвално, али свађати се и лупати некога канонима по глави - контрапродуктивно, а тиме и лоше. Протопрезвитер-ставрофор проф. др. Дарко Ђого Извор: Храм Васкрсења Христова у Подгорици
  5. Манастир Бањска, древна светиња која се полако обнавља, задужбина краља Милутина и његово гробно место, иако у прошлости више пута рушена, данас је свечано прославио своју ктиторску славу Светог Краља. Свету Литургију служио је архимандрит Стефан (Миленковић) игуман манастира Зочиште, уз игумана Бањске оца Данила и саслужење прота из храма Св. Димитрија у Косовској Митровици и Василија Острошког у Лепосавићу, пренео је портал КОССЕВ. Звучни запис беседе архимандрита Стефана Звучни запис обраћања оца Данила Архимандрит Стефан је у беседи подсетио сабране на дела краља Милутина, али и оно где су Срби као народ, како је рекао, подбацили, не успевши да његову задужбину, манастир Бањску до данас обнове. „Тело Светог Краља сада борави у Софији у још једној његовој задужбини, тако да је он само ишао из једне задужбине у другу задужбину и чува светиње и народ свој. Али он иако нас чува, данас може само да плаче пред Богом за нас своје недостојне потомке, јер какви смо слаби, немоћни да једни друге не можемо подржати и да ето и овај храм и ову светињу нисмо у стању као народ да обновимо“, објаснио је. Поручио је да за то нема изговора, да ниједно време за хришћане није било лако, а да је управо Краљ Милутин оставио у аманет поруку да „чувамо своју веру и да тиме чувамо свој образ, име и народ“. „Наше светиње јесу наше лађе у којима ми пловимо кроз ово животно море. Много је бура на овом мору данас, али су наше светиње, наше цркве – лађе које нас спасавају, бродови спасења и то је оно што су нама свети преци оставили. Други народи имају огромне замкове, тврђаве куле и градове, а ми имамо наше светиње. Оне говоре о нама. То смо ми“, рекао је за портал КОССЕВ игуман манастира Бањска отац Данило, који је и упутио поруку верујућем народу: „Нисмо сами, Бог је с нама увек у свим временима, тако је и данас. Опстаћемо и остаћемо на овим светим просторима, молитвама наших светих предака, св. Краља Милутина, св. Краља Стефана Дечанског". Манастир Бањска саграђен је у 14. веку, а према доступној архиви, био је чак и најзначајнији српски манастир пре свог првог пострадања у 15. веку када је оштећен у пожару. Потом је, верује се, запустео, да би у 19. веку, све до Првог светског рата – био претворен у џамију. Ктитор манастира, Свети Краљ Милутин, сем што је био један од најмоћнијих српских владара у средњем веку, био је и ктитор и помагач десетине манастира и цркава на Косову и Метохији, у централној Србији, Македонији, Грчкој, Бугарској, на Синајској гори, Светој гори и у Албанији, али и доброчинитељ. За сваку годину своје владавине, краљ Милутин подигао је по један храм и манастир, укупно њих четрдесет. Најновија обнова манастира започела је 15. августа 2004., када је, после 520 година, литургију са архијерејима служио патријарх српски Павле. Радови на конацима, које је финансирала Канцеларија за Косово и Метохију, почели у пролеће 2015. године. Извор: Радио Слово љубве
  6. У селу Соколовићима надомак Рудог у недељу, 8. септембра 2019. године, освештана је новоподигнута црква Светих мученика јасеновачких. Тај храм је истовремено и спомен црква на мајку Мехмед-паше Соколовића. Како историчари наводе велики везир Отоманског царства Мехмед паша Соколовић је подигао омању цркву у свом родном селу за потребе његове мајке која је остала хришћанка за разлику од његовог оца који је примио ислам. Поштујући своје родитеље и једнако их љубећи велики везир је подигао и омању џамију за потребе свог оца. Од тада прошође године, деценије и векови а онда се деси чудо. Свештеник Стеван Гагић, рођен на Мајевици а данас пензионер са Флориде (САД), одлучио је, из само њему знаних разлога, да од уштеђевине сагради храм у спомен мајке Мехмед паше-Соколовића, а у част Светих мученика јасеновачких. И ево, 8. септембра 2019. године, после великог догађаја у Старом мосту на Дрини, испуни се време да храм у Соколовићима буде освештан (посвећен). Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом - уз саслужење протојереја-ставрофора Александра Топаловића, Милојка Топаловића, Саве Брадоњића и Рајка Цвјетковића и ђакона Будимира Гардовића, освештао је новоподигнути храм чином троносања и одслужио свету архијерејску Литургију. Високопреосвећени Митрополит је истакао значај дана и догађаја и истакао: -Гле, отац Стеван са Флориде, који никада није прошао овим крајевима нити боравио у Рудом, подсјећа нас на нешто што никако не смијемо заборавити, а то је мјесто рођења како великог паше Соколовића а тако исто и великог патријарха српског Макарија Соколовића. А ми смо све то заборавили! Заборавили смо да је у овом крају осим великог патријарха Макарија рођено још шест српских патријараха и четрнаест великих везира, паша, отоманских генерала и адмирала. А то само од себе говори какав је био духовни и ментални потенцијал нашег српског народа са ових простора. Велики паша Соколовић је био потпуно свјесни Србин и као такав све је чинио да поданицама Отоманске империје учини добра дјела. Као такв остао је упамћен у историји. За разлику од других паша и зулумћара није био тирјанин, већ велики градитељ и добротвор својих поданика. Захвалимо данас Богу и оцу Стевану Гагићу за све ово што се данас овдје бива. Извор: Инфо служба СПЦ
  7. Светом архијерејском Литургијом, славском литијом и благосиљањем славског колача у подгоричком насељу Толоши прослављен је празник Светих мученика Макавеја – слава храма. Звучни запис беседе -Данас славимо и изношење Часнога Крста. Свети Макавеји, које такође данас славимо, на двјеста година прије Христа распели за светињу Божју и мученички пострадали бранећи закон Божји и бранећи светињу храма јерусалимског. Све је, дакле, у знаку распећа Христовог и у знаку Његовог васкрсења. И оно што се догађало прије Христа, и оно што се догађало у Његово вријеме и са Њим, и оно што се догађа до дана данашњега и оно што ће се догађати до краја свијета и вијека, рекао је Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. -Свети и часни крст је сила онима који се клањају Христу, а саблазан за оне који га се одричу. Света браћа Макавеји, и њихова чудесна мајка, и првосвештеник Елеазар, који су живјели прије Христа, а који су пострадали на христолики начин, пострадали су бранећи светињуи Божју. Ријетке су мајке каква је била мајка Светих Макавеја, казао је Владика и нагласио: -Црква Божја памти сва страдања за светињу Божју и подсјећа свајко људско покољење да су само они који остају вјерни живоме Богу и Његовој истини, правди, доброти и мудрости – истински и прави људи. Само су истински и прави људи они који су спремни да се жртвују за име Божје и правду Божју. Таква је била мајка Светих Макавеја, такви су били Макавеји, Елеазар првосвештеник, који су се жртвовали и зато остали запамћени, ево, до наших времена. А памте се и овдје од прадревних старохришћанских времена, највјероватније до деветог вијека је овај њихов храм овдје саграђен. Овај храм рушен, као некада јерусалимски и поново обнављан, да би, ево, сада поново, после оног безбожног времена, које је владало и овим крајевима, после оних који су се одрекли закона Божјег, имена Божјег и Часнога Крста, овај храм и спомен Свете браће Макавеја васкрсао. -Видимо и сами да се ништа није промијенило од времена древних безбожних властољубаца и царева. Наставља се прогон имена Божјег, гажење по Цркви Божјој… Ево сад доносе законе да отимају храмове, као што су радили они безбожни цареви и краљеви у вријеме браће Макавеја. Али, једно је сигурно: Часни Крст је онај који побјеђује, побједници су они који страдају као браћа Макавеји, који су тјелесно погинули са мајком својом, али су остали да се памте до наших времена. Светиње, које се подижу у славу Божју, а у част њихову, ево настављају да васкрсавају да кроз њих васкрсава истинска и права вјера, права Црква Божја, право сабрање у име Оца и Сина и Духа Светога, Бога нашега, поручио је митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних, митрополит Амфилохије је предводио литију око храма, а онда благосиљао и преломио славки колач. Митрополит Амфилохије је на крају честитао славу сабранима, а домаћин славе Будимир Видаковић предао је домаћинство за наредну годину Мишку Радоњићу. Старешина храма протојереј Предраг Шћепановић заблагодарио је митрополиту Амфилохију, браћи свештеницима и верном народу сабраном на светковини. -Хвала нашем Буду Видаковићу и братству Видаковића који су нас овако лијепо угостили. Нека Бог благослови њихове њиве и винограде, и на првом мјесту здраву дјечицу. Да се рађају у њиховим домовима, и у свим домовима. Од данас, по Владичином благослову, пут поред храма зове Макавејски пут. Од прошле године, како га је Митрополит освештао, овдје, хвала Богу, нема ниједног удеса, а до тада су овдје били чести удеси, казао је прота Предраг Шћепановић. Извор: Српска Православна Црква Слава толошке цркве Светих Макавеја, богослужио Митрополит Амфилохије SVETIGORA.COM Светом архијерејском литургијом, славском Литијом и благосиљањем славског колача у подгоричком насељу Толоши данас је прослављен празник Светих...
  8. У недељу 21. јула 2019. године, на дан када наша Црква прославља Светог великомученика Прокопија, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију у Прокупљу, у храму који је посвећен овом Богоугодном светитељу и где по предању почивају његове мошти. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Епископу су саслуживали: протосинђел Мардарије (Ковачевић), јеромонах Гаврило (Божиновић), старешина манастира Ђурђеви Ступови, протојереји-ставрофори Слободан Петровић и Ђукан Оровић, протојереји Ненад Милосављевић, Миломир Павловић, Никола Илић и Драган Миленковић и ђакони Ђорђе Филиповић и Славко Обрадовић, уз предивно одговарање хора цркве Светог Прокопија. Преосвећени Владика је беседио након прочитаног Јеванђеља, у присуству градоначелника Прокупља г. Александра Симоновића и великог броја верника. Извор: Епархија нишка
  9. У Недјељу раслабљеног, 19. маја у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици Литургију је служио протојереј Бранко Вујачић, а саслуживали су му протојереји-ставрофори: Драган Митровић и Далибор Милаковић, протојереј Миладин Ккнежевић, као и ђакон Илија Арзејкин. Your browser does not support the HTML5 audio tag. У славу Божију, током Свете Литургије, појала је и одговарала мјешовита пјевница саборног храма. Сабраном вјерном народу, поучним пастирским словом обратио се началствујући протојереј Бранко Вујачић. ,,Браћо и сестре, ево нас у Четврту недјељу након Васкрсења Господа нашега Исуса Христа. А ова недјеља, се још и зове и недјеља раслабљенога. Зове се тако управо по јеванђелскoj причи која се данас, на овој служби и читала у којој Господ исцјељује раслабљенога и смртнога човјека. Такође и грешнога и трулежнога човјека. Како Господ исцјељује свакога дана нас грешне људе“, казао је он. ,,Господ исцјељује грешнога човјека, исцјељује га Ријечју Својом, исцјељује га оном ријечју којом ствара свијет, оном ријечју којом ствара човјека, оном ријечју којом узима из пепела и праха и удахњује живот, оном ријечју којом је све створено, све видљиво и невидљиво“, објаснио је отац Бранко. Он је у свом даљем обраћању навео да страдања која се у животу дешавају, јесу ради гријеха али и исцјељења и коначног спасења, али и да та страдања требамо носити у трпљењу и смирењу: ,,Грешни смо и смртни смо, страдамо ради гријеха, страдамо да би дочекали исцјељење, а кроз исцјељење – опроштај гријехова и спасење. Ето нам поуке, ето зашто се нама дешавају страдања на личном плану, али и на свенародном. Због гријеха наших, због исцјељења нашег и спасења. Али само ако та страдања држимо у трпљењу, смирењу, не у негодовању – роптању“, упозорио је отац Бранко. ,,Зато, у благодарењу трпимо страдања, да заиста истински милошћу Божијом дочекамо васкрсење и спасење“, закључио је своје пастирско обраћање протојереј Бранко Вујачић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. У Цветну недељу, 8/21. априла 2019. године, када наша Црква прославља успомену на свечани улазак Господа Исуса Христа у град Јерусалим, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј, началствовао је Eвхаристијским сабрањем у Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење Епископа мохачког господина Исихија, братства Саборног храма и новосадских ђакона. У евангелској омилији владика Иринеј је поред осталог истакао: ...већ сам назив Празника исказује његов смисао и представља позив свима нама да постанемо сведоци и учесници спасоносноих догађаја из живота Спаситеља света. Сам Бог оваплотивши се и поставши човек, улази на магарету у град Јерусалим, показујући нам пример истинског смирења, позивајући нас да и ми живимо Његовим, а не својим животом. Да би дао утеху својим ученицима и да би их извукао из дубине очајања у недељи страдања, Господ данас свечано улази у град Јерусалим. Народни назив за данашњи Празник - Цвети, описује свакако његову спољашњу, али свима нама драгу страну Празника. Зато и чинимо и литију уочи празника са децом, носећи у рукама врбове гранчице, будући да код нас нема палми. Речи , Осана", нису упућиване ником од старозаветних пророка и праведника, осим Господу, као и речи ,,Благословен који долази у име Господње", речи су, које се упућују само Месији. Народ се сабрао да види не само Господа Исуса Христа него и Лазара кога је Он васкрсао из мртвих. Исти овај народ ће за пар дана викати ,,распни га, распни", али ће иза тога, кроз покајање признати да су га без разлога издали. Сви ми смо позвани да празнујући данашњи празник унутра у срцу своме имамо непрекидно клицање ,,Осана, благословен који долази у име Господње." Извор: Епархија бачка
  11. О значају и богослужењу двојединог празника суботе праведног четвородневног Лазара (Σάββατο του Λαζάρου) и свечаног уласка Христовог у свети град Јерусалим (Η Είσοδος του Χριστού στα Ιεροσόλυμα ). Света велика четрдесетница и великопосни период бивају окончани празничним данима, тј. двојединим празником Лазареве суботе и празником свечаног уласка Христовог у свети град Јерусалим. Завршетак спасоносних и душекорисних дана саопштава нам прва стихира на Господи возвах петка шесте седмице Великог поста. Завршивши душекорисну четрдесетницу, молимо те Човекољубче, да се удостојима гледања свете седмице страдања Твојих, како би у њој прославили велика дела Твоја и нас ради неисказано страдање Твојe. Ако обратимо мало већу пажњу на богослужбене текстове целе шесте седмице Великог поста, увидећемо да се кроз ове дивне текстове смењују две теме и то: црквене песме које нас подсећају да се приближио крај благословених данâ Свете четрдесетнице, а са друге стране имамо црквене песме које у потпуности прате све она дешавања која су везана за Светог праведног четвородневног Лазара. Да би у потпуности могли да спознамо тајну празника свечаног Спаситељевог уласка у Јерусалим, неопходно је осврнути се на празнични догађај васкрсења Светог и праведног Лазара, тј. Христовог чуда када је из мртвих подигао свог пријатеља Лазара. Већ у понедељак шесте седмице Великог поста у стихирама певамо како се Христос налази на другој страни Јордана и како му бива саопштена вест да је Његов пријатељ Лазар болестан. У уторак певамо како је Лазар већ два дана болестан и како ће он умрети да би се чудом над њим прославио Господ Христос. Такође, у уторак певамо и како се цела Витанија припрема да дочека Спаситеља. Отпочињући са ревношћу шесту недељу поста и објављујући празник палми принећемо химне Господу који долази у Јерусалим у божанској слави и сили да би смрћу усмртио смрт. У среду пак у стихирама певамо да је Лазар умро, да је погребен, и да његове сестре Марта и Марија тугују за њим. У четвртак нас црквене песме подсећају да је Лазар већ два дана у гробу, да његове сестре без утехе тугују за њим, али кроз химнографију сазнајемо и да Христос тугује за својим пријатељем и да је похитао ка Витанији како би Васкрсао свог љубљеног пријатеља. Који је смисао овог догађаја који Црква тако светло, радосно и победно празнује на Лазареву суботу? Како спојити жалост и сузе Христове са Његовог силом којом је васкрсао мртвога Лазара? Црква празновањем Лазареве суботе одговара: Христос плаче зато што је у смрти свог пријатеља сагледао тријумф смрти у свету, смрти коју Бог није створио, а која је загосподарила и госиодари светом, затровавши свеколики живот и претворивши га у бесмислено смењивања дана, који се неумитно урушавају ка пропасти. И, гле, ево Христове заповести: „Лазаре, изиђи напоље!“. То је изазов који Христос упућује смрти. То је заповест којом Христос објављује рат смрти. То су речи којима Христос објављује да сама смрт мора бити умртвљена и уништена. То је чудо љубави која тријумфује над смрћу. Да би уништио смрт и њену тмину сам Христос – а то значи сам Бог, сама Љубав, сам Живот – силази до гроба Лазаревог, силази да би се тамо лицем у лице срео са смрћу, да би је разрушио, да би нам даровао нам вечни живот за који нас је саздао Бог. [1] Опште васкрсење пре страдања Свога потврђујући, из мртвих подигао јеси Лазара, Христе, Боже. Стога и ми, попут деце знамења победе носећи, Теби, Победитељу смрти кличемо: Осана на висинама, благословен Који долази у име Господње! (тропар) У петак уочи Лазареве суботе певамо како је Христос дошао да Васкрсне Лазара и на тај видљив начин својом речју покаже власт над живима и упокојенима. Са слободом можемо рећи да је ово Христово чудо постало врхунац чуда која је до тог тренутка учинио како би показао своје Божанство. Прослављање христовог чуда у Витанији, није ништа друго до Пасхално прослављање кроз које предокушавамо и бивамо од Господа уверени да предстоји и опште Васкрсење, како и појемо у празничном тропару. И сâмо богослужење овог суботњег дана својом особеношћу потврђује да је ово пасхално прослављање јер је ово једини дан у години када је васкрсни карактер богослужења присутан у суботњем дану. Христа у овај радосни дан прослављамо и величано као Онога који је Васкрсење и живот, прослављамо га као Васкрситеља који је и пре свог страдања и славног Васкрсења овим чудом и Витанији и нама недостојнима најавио опште Васкрсење васцелог човечанства. Са друге стране неке особености Свете Литургије коју служимо у суботу праведног Лазара, откривају нам да је некада овај празнични дан био један од крштенских дана када су се катихумени крштавали. Из богатог црквеног песништва уочавамо да се у овај дан молимо да сви они који посте овај благословени пост буду од страсти и греха васкрснути, као што је Христос васкрсао Лазара. Господе, као што си рекао Марти: Ја сам Васкрсење, и ове речи испунио си делом васкрсавши из ада Лазара. И мене Човекољубче, умртвљеног страстима васкрсни, молим ти се. Пре свога страдања Христе, васкрсао си из ада четвородневног Лазара, и потресао си државу смрти и преко једног љубљеног пријатељ свим људима си најавио ослобођење од трулежи. Стога, клањајући се Твојој свесилној власти кличемо Ти: Благословен јеси Спаситељу, помилуј нас! Будући да је Света четрдесетница окончана од суботе праведног Лазара, па до Пасхе, на богослужењима изостављамо октоих и минеј, те само богослужимо из триода и сећамо се свих догађаја који су се збили и довели до спасоносних страдања и смрти, али и Христовог славног и пресветлог Васкрсења. Због васкрсења праведног Лазара, Христа је народ свечано дочекао у Јерусалиму поздрављајући га као Цара над царевима и дуго очекиваног Месију, речима: Осана! Благословен који долази у име Господње Цар Израиљев! Ове поздравне речи свакако нису биле случајне, јер је свака од тих поздравних речи била присутна у Старозаветној традицији, што значи да је народ овим речима Христа прославио као Бога. Нпр. реч Осана у Старозаветној историји бивала је узношена само Богу, а у потпуном преводу значи „спаси Господеˮ . Народ је Христа дочекао победним палминим гранчицама, како се цар дочекивао. Преподобни Јустин Ћелијски о овом празничном догађају поучава: „Никада ниједан град на овоме земаљском свету није срео таквог Победника каквог је данас срео и дочекао град Јерусалим. Победник смрти! Ето јединственог Победника у свима световима, у свима људским световима. Овај догађај прославља се као један од дванаест великих Господњих празника и у потпуности је повезан са васкрсењем праведног Лазара, на шта нас упућује и целокупно црквено песништво овог празника. Богослужење празника омогућава нам да и ми Господа пратимо у Јерусалим, и да се на том путу надахњујемо Духом Светим: Данас нас благодат Светога Духа све сабра, и сви узевши Крст свој Говоримо: Благословен који долази у име Господње, осана на висинама. Када смо били са тобом погребени у крштењу, Христе Боже наш, Васкрсењем Твојим удостојили смо се бесмртности живота, и са радошћу певајући кличемо: Осана на висинама! Благословен је који долази у име Господње. Наше учествовање у овом духовном путу, није садржано само понављањем оних радосних речи које је јерусалимски народ упутио Господу, ми такође попут њих Господа поздрављамо гранчицама врбе. У јутарњем богослужењу садржана је и молитва благосиљања и освећења врбових гранчица, које символизују дарове са којима смо изашли у сусрет Господу, зато и појемо: „Палме врлина принесимо, Христу Богу који к нама долази, који је ради нас добровољно пострадао као човек, да би свима својим Божанством бестрасност подарио. Када је у питању богослужење овог двојединог празника, њега можемо пратити од четвртог века захваљујући Етерији, док у осмом веку сведочанства налазимо у јерусалимском канонару који излаже битне податке о чтенијима, прокименима и похвалним пјенијима овог празника. Касније пак, крајем деветог и почетком десетог века сведочаства налазимо у типику Велике цркве. „Песмом величамо неизразиво снисхођење Твоје, Христе Боже наш, јер, имајући за престо небо, а за поднижје земљу, Ти се ипак ниси узгнушао да се Оваплотиш и као човек родиш од Свете Дјеве, и да као одојче будеш положен у јасле бесловесних створења, и не само то, него си дошао и да на магаре уседнеш и да добровољно страдање нас ради претрпиш. Тебе богодолично хвале неућутне песме небеских силâ; Ти си и незлобиво мноштво умудрио, да ти поје нову песму хвале на земљи, као што си и из устâ дечице и одојчади начинио Себи хвалу и научио их да својим дечјим језиком сричу: „Слава на небесима, и на земљи мир!ˮ Зеједно са њима прими и нас, недостојне слуге Твоје, који победне песме певамо теби, Победитељу смрти, и проповедамо да си Благословен Ти који си дошао у име Божје не удаљивши се од славе Очеве, и који ћеш опет доћи да судиш васељени по правди. И удостоји нас доласка Твог, и примања Тебе, украсивши нас победничким подвизима против страсти, и овенчавши нас уместо палмових и других гранчицâ, лепотом врлинâ, да са радошу изађемо у сусрет Теби, Који ћеш доћи на облацима у слави и да будемо наследници Царства Твог и Православном роду нашем даруј победу над непријатељима. Јер си Човекољубив и прослављен, Беспочетним Твојим Оцем, и Пресветим и добрим и Животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова Амин.ˮ (Заамвона молитва празника Цвети) Катихета Бранислав Илић ---------------------------------------------------------- [1] Протојереј Александар Шмеман „Тајне празникаˮ, Цетиње 1996. год. ИЗВОР: Српска Православна Црква ПОВЕЗАН САДРЖАЈ:
  12. О значају и богослужењу двојединог празника суботе праведног четвородневног Лазара (Σάββατο του Λαζάρου) и свечаног уласка Христовог у свети град Јерусалим (Η Είσοδος του Χριστού στα Ιεροσόλυμα ). Света велика четрдесетница и великопосни период бивају окончани празничним данима, тј. двојединим празником Лазареве суботе и празником свечаног уласка Христовог у свети град Јерусалим. Завршетак спасоносних и душекорисних дана саопштава нам прва стихира на Господи возвах петка шесте седмице Великог поста. Завршивши душекорисну четрдесетницу, молимо те Човекољубче, да се удостојима гледања свете седмице страдања Твојих, како би у њој прославили велика дела Твоја и нас ради неисказано страдање Твојe. Ако обратимо мало већу пажњу на богослужбене текстове целе шесте седмице Великог поста, увидећемо да се кроз ове дивне текстове смењују две теме и то: црквене песме које нас подсећају да се приближио крај благословених данâ Свете четрдесетнице, а са друге стране имамо црквене песме које у потпуности прате све она дешавања која су везана за Светог праведног четвородневног Лазара. Да би у потпуности могли да спознамо тајну празника свечаног Спаситељевог уласка у Јерусалим, неопходно је осврнути се на празнични догађај васкрсења Светог и праведног Лазара, тј. Христовог чуда када је из мртвих подигао свог пријатеља Лазара. Већ у понедељак шесте седмице Великог поста у стихирама певамо како се Христос налази на другој страни Јордана и како му бива саопштена вест да је Његов пријатељ Лазар болестан. У уторак певамо како је Лазар већ два дана болестан и како ће он умрети да би се чудом над њим прославио Господ Христос. Такође, у уторак певамо и како се цела Витанија припрема да дочека Спаситеља. Отпочињући са ревношћу шесту недељу поста и објављујући празник палми принећемо химне Господу који долази у Јерусалим у божанској слави и сили да би смрћу усмртио смрт. У среду пак у стихирама певамо да је Лазар умро, да је погребен, и да његове сестре Марта и Марија тугују за њим. У четвртак нас црквене песме подсећају да је Лазар већ два дана у гробу, да његове сестре без утехе тугују за њим, али кроз химнографију сазнајемо и да Христос тугује за својим пријатељем и да је похитао ка Витанији како би Васкрсао свог љубљеног пријатеља. Који је смисао овог догађаја који Црква тако светло, радосно и победно празнује на Лазареву суботу? Како спојити жалост и сузе Христове са Његовог силом којом је васкрсао мртвога Лазара? Црква празновањем Лазареве суботе одговара: Христос плаче зато што је у смрти свог пријатеља сагледао тријумф смрти у свету, смрти коју Бог није створио, а која је загосподарила и госиодари светом, затровавши свеколики живот и претворивши га у бесмислено смењивања дана, који се неумитно урушавају ка пропасти. И, гле, ево Христове заповести: „Лазаре, изиђи напоље!“. То је изазов који Христос упућује смрти. То је заповест којом Христос објављује рат смрти. То су речи којима Христос објављује да сама смрт мора бити умртвљена и уништена. То је чудо љубави која тријумфује над смрћу. Да би уништио смрт и њену тмину сам Христос – а то значи сам Бог, сама Љубав, сам Живот – силази до гроба Лазаревог, силази да би се тамо лицем у лице срео са смрћу, да би је разрушио, да би нам даровао нам вечни живот за који нас је саздао Бог. [1] Опште васкрсење пре страдања Свога потврђујући, из мртвих подигао јеси Лазара, Христе, Боже. Стога и ми, попут деце знамења победе носећи, Теби, Победитељу смрти кличемо: Осана на висинама, благословен Који долази у име Господње! (тропар) У петак уочи Лазареве суботе певамо како је Христос дошао да Васкрсне Лазара и на тај видљив начин својом речју покаже власт над живима и упокојенима. Са слободом можемо рећи да је ово Христово чудо постало врхунац чуда која је до тог тренутка учинио како би показао своје Божанство. Прослављање христовог чуда у Витанији, није ништа друго до Пасхално прослављање кроз које предокушавамо и бивамо од Господа уверени да предстоји и опште Васкрсење, како и појемо у празничном тропару. И сâмо богослужење овог суботњег дана својом особеношћу потврђује да је ово пасхално прослављање јер је ово једини дан у години када је васкрсни карактер богослужења присутан у суботњем дану. Христа у овај радосни дан прослављамо и величано као Онога који је Васкрсење и живот, прослављамо га као Васкрситеља који је и пре свог страдања и славног Васкрсења овим чудом и Витанији и нама недостојнима најавио опште Васкрсење васцелог човечанства. Са друге стране неке особености Свете Литургије коју служимо у суботу праведног Лазара, откривају нам да је некада овај празнични дан био један од крштенских дана када су се катихумени крштавали. Из богатог црквеног песништва уочавамо да се у овај дан молимо да сви они који посте овај благословени пост буду од страсти и греха васкрснути, као што је Христос васкрсао Лазара. Господе, као што си рекао Марти: Ја сам Васкрсење, и ове речи испунио си делом васкрсавши из ада Лазара. И мене Човекољубче, умртвљеног страстима васкрсни, молим ти се. Пре свога страдања Христе, васкрсао си из ада четвородневног Лазара, и потресао си државу смрти и преко једног љубљеног пријатељ свим људима си најавио ослобођење од трулежи. Стога, клањајући се Твојој свесилној власти кличемо Ти: Благословен јеси Спаситељу, помилуј нас! Будући да је Света четрдесетница окончана од суботе праведног Лазара, па до Пасхе, на богослужењима изостављамо октоих и минеј, те само богослужимо из триода и сећамо се свих догађаја који су се збили и довели до спасоносних страдања и смрти, али и Христовог славног и пресветлог Васкрсења. Због васкрсења праведног Лазара, Христа је народ свечано дочекао у Јерусалиму поздрављајући га као Цара над царевима и дуго очекиваног Месију, речима: Осана! Благословен који долази у име Господње Цар Израиљев! Ове поздравне речи свакако нису биле случајне, јер је свака од тих поздравних речи била присутна у Старозаветној традицији, што значи да је народ овим речима Христа прославио као Бога. Нпр. реч Осана у Старозаветној историји бивала је узношена само Богу, а у потпуном преводу значи „спаси Господеˮ . Народ је Христа дочекао победним палминим гранчицама, како се цар дочекивао. Преподобни Јустин Ћелијски о овом празничном догађају поучава: „Никада ниједан град на овоме земаљском свету није срео таквог Победника каквог је данас срео и дочекао град Јерусалим. Победник смрти! Ето јединственог Победника у свима световима, у свима људским световима. Овај догађај прославља се као један од дванаест великих Господњих празника и у потпуности је повезан са васкрсењем праведног Лазара, на шта нас упућује и целокупно црквено песништво овог празника. Богослужење празника омогућава нам да и ми Господа пратимо у Јерусалим, и да се на том путу надахњујемо Духом Светим: Данас нас благодат Светога Духа све сабра, и сви узевши Крст свој Говоримо: Благословен који долази у име Господње, осана на висинама. Када смо били са тобом погребени у крштењу, Христе Боже наш, Васкрсењем Твојим удостојили смо се бесмртности живота, и са радошћу певајући кличемо: Осана на висинама! Благословен је који долази у име Господње. Наше учествовање у овом духовном путу, није садржано само понављањем оних радосних речи које је јерусалимски народ упутио Господу, ми такође попут њих Господа поздрављамо гранчицама врбе. У јутарњем богослужењу садржана је и молитва благосиљања и освећења врбових гранчица, које символизују дарове са којима смо изашли у сусрет Господу, зато и појемо: „Палме врлина принесимо, Христу Богу који к нама долази, који је ради нас добровољно пострадао као човек, да би свима својим Божанством бестрасност подарио. Када је у питању богослужење овог двојединог празника, њега можемо пратити од четвртог века захваљујући Етерији, док у осмом веку сведочанства налазимо у јерусалимском канонару који излаже битне податке о чтенијима, прокименима и похвалним пјенијима овог празника. Касније пак, крајем деветог и почетком десетог века сведочаства налазимо у типику Велике цркве. „Песмом величамо неизразиво снисхођење Твоје, Христе Боже наш, јер, имајући за престо небо, а за поднижје земљу, Ти се ипак ниси узгнушао да се Оваплотиш и као човек родиш од Свете Дјеве, и да као одојче будеш положен у јасле бесловесних створења, и не само то, него си дошао и да на магаре уседнеш и да добровољно страдање нас ради претрпиш. Тебе богодолично хвале неућутне песме небеских силâ; Ти си и незлобиво мноштво умудрио, да ти поје нову песму хвале на земљи, као што си и из устâ дечице и одојчади начинио Себи хвалу и научио их да својим дечјим језиком сричу: „Слава на небесима, и на земљи мир!ˮ Зеједно са њима прими и нас, недостојне слуге Твоје, који победне песме певамо теби, Победитељу смрти, и проповедамо да си Благословен Ти који си дошао у име Божје не удаљивши се од славе Очеве, и који ћеш опет доћи да судиш васељени по правди. И удостоји нас доласка Твог, и примања Тебе, украсивши нас победничким подвизима против страсти, и овенчавши нас уместо палмових и других гранчицâ, лепотом врлинâ, да са радошу изађемо у сусрет Теби, Који ћеш доћи на облацима у слави и да будемо наследници Царства Твог и Православном роду нашем даруј победу над непријатељима. Јер си Човекољубив и прослављен, Беспочетним Твојим Оцем, и Пресветим и добрим и Животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова Амин.ˮ (Заамвона молитва празника Цвети) Катихета Бранислав Илић ---------------------------------------------------------- [1] Протојереј Александар Шмеман „Тајне празникаˮ, Цетиње 1996. год. ИЗВОР: Српска Православна Црква ПОВЕЗАН САДРЖАЈ:
  13. "Немојмо да исправљамо друге, него кренимо из своје куће - нек се свекрва мало боље слаже са снајом, и нек је не сматра уљезом него благословом, та снаја нека воли ту свекрву, итд. Људи, имајмо љубави једни за друге јер је Бог заволео нас и дао Сина свог за нас", указао је игуман Манастира Тумане у Литургијској беседи пред око хиљаду верника у овој светињи, у недељу, 14. априла, појаснивши да "подвиг увек подразумева другога и односи се на Бога и ближње, јер Бога не можемо сагледавати уколико не видимо ближњега поред себе". Your browser does not support the HTML5 audio tag. Још је поучио у проповеди многобројном верном народу отац Димитрије: "Хришћани се данас подвизавају строго, али без љубави, те тако сецирају ближњег до детаља мерећи шта је јео и пио, али ће проћи скупљене руке поред сиромаха и презрети човека у ранама, јер ми свој подвиг не доживљавамо као помоћника спасења, него као личну промоцију". Закључујући, отац је указао: "Да би се очистио свет и ми у свету, почнимо одмах да себе чистимо - склонимо мржњу, дајмо љубав и радост суживота. Хајде да се мењамо у име Христово. Васкрс долази - Живот побеђује, смрт нестаје, радујмо се томе!". У Тумане су, као и сваке недеље, а посебно тако бива о већим празницима, на службу пристигли многобројни верници са разних страна, међу њима је око стотину дошло из Београда са Поклоничком агенцијом СПЦ "Доброчинство". Манастирска црква Светог архангела Гаврила била је до краја испуњена народом, а већина је у Литургији учествовала у порти ове светиње, пратећи преко озвучења. После богослужења, сви присутни су се сабрали на трпези љубави у манастирској гостопримници. Извор: Радио Слово љубве
  14. Канонска Украјинска православна црква (УПЦ) поднела је тужбу против украјинског Министарства културе због захтева да се преименује и поново региструје, саопштила је служба за медије Обласног административног суда у Кијеву. У децембру је украјински Парламент усвојио закон који је тада потписао председник Петро Порошенко, према којем се канонска Украјинска црква и неколико других црквених заједница лишавају имена и морају се пререгистровати као Руска православна црква у Украјини. Министарство културе Украјине је поставила 26. април 2019, Велики петак, као крајњи рок до када Црква има да се преименује. УПЦ је изјавила у то време да намерава да се жали на закон Уставном суду Украјине. „Обласни административни суд Кијева примио је захтев Кијевске митрополије Украјинске православне цркве против украјинског Министарства културе да поништи налог о одобрењу верске експертизе за утврђивање списка верских организација које потпадају под одредбе 7. и 8. члана 12. украјинског закона `О слободи савести и о верским организацијама`, саопштила је служба за медије. Суд је истакао да је УПЦ затражила да се призна као незаконито што је Министарство културе објавило на свом сајту списак верских организација које морају променити своје име укључујући УПЦ. „Питање отварања административних процедура по овом случају сада се решава“, саопштено је из суда. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. Ове године се навршава педесет година од смрти др Драгана Херцога (1936‒1968). Млади хирург је погинуо 1968. у грађанском рату у Бијафри, где је, у мисији Југословенског Црвеног крста, помагао повређеним и угроженим цивилима. У сали Црвеног крста у Зрењанину, у Змај Јовиној улици 1А, у четвртак, 11. октобра, у 19 сати биће одржано предавање у знак сећања на овог изузетног човека, рођеног у Банатском Карађорђеву. Предавање ће одржати Ивана Арађан, кустос Народног музеја Зрењанин и ауторка текста „Хуманост која није знала за границе ‒ др Драган Херцог (1936‒1968) ‒ Од Банатског Карађорђева до Бијафре". Текст је написан за потребе IX конгреса историчара медицине, који је одржан јуна 2018. године у манастиру Милешеви. На овом предавању говориће и Верица Вуковић, рођена сестра др Драгана Херцога, која ће са слушаоцима поделити своје успомене. Др Драган Херцог рођен је 1936. године у Банатском Карађорђеву. Имао је само пет година када је његов отац, др Андрија Херцог стрељан 1941. у Јајинцима. Породица славних и вољених лекара Андрија Херцог (1904‒1941) завршио је медицину у Лајпцигу. После студија запослио се у Честерегу у Банату, насељеном претежно немачким живљем, али је лечио и становнике Банатског Карађорђева, села колониста, добровољаца из Првог светског рата, махом пореклом из Лике. Према сведочењима, др Андрија Херцог је до последњег тренутка водио бригу о својим пацијентима из Банатског Карађорђева ‒ обилазио их је и лечио чак и са жутом звездом пришивеном на рукаву, иако су га молили да се не излаже опасности. Средином августа 1941, Немци су га одвели у логор у Великом Бечкереку (Зрењанин), где су већ били заточени његов отац Филип и браћа Павле и Фрањо. Доктора Андрију, брата Павла и оца Филипа пребацили су крајем августа у Београд, у логор Топовске шупе, док је најмлађи брат Фрањо, студент медицине у Загребу, успео је да побегне из Бечкерека у партизане и тако се спасао ‒ испричао је пре неколико година за „Политику" др Вукашин Антић. По традицији високог етичког кодекса свога оца, др Фрањо Херцог (1916‒1980) остао је у памћењу бројних пацијената чачанске болнице, где је радио као педијатар. У свако доба дана или ноћи, како тврде родитељи, др Фрањо Херцог је био доступан за своје мале пацијенте. Др Андрију Херцога Немци су стрељали у Јајинцима, 11. октобра 1941. Његова супруга Јелена је остала удовица с тек рођеном ћерком Верицом и петогодишњим сином Драганом. Др Херцог испред монтажне болнице у Окигви Др Драган Херцог После положене мале матуре у Зрењанину, Драган Херцог је завршио гимназију и Медицински факултет у Београду. Као млади специјализант хирургије у болници „Др Драгиша Мишовић" у Београду, придружује се мисији Југословенског Црвеног крста и одлази у Бијафру (данашња југоисточна Нигерија), 1968. године. У време највећих сукоба грађанског рата, др Драган Херцог је радио у операционој сали монтажне болнице код Окигве и по шеснаест сати дневно. Власти Бијафре су потискивале побуњенике и евакуисале рањенике и болеснике 30. септембра, а тиму Црвеног крста који је предводио др Михајло Вучинић, оставили су радио-станицу и теренско санитетско возило. Нажалост, група распојасаних војника, без официра, опколила је болницу. Седморо чланова мисије изашло је испред грудобрана направљених од врећа са млеком у праху, а војници су отворили рафалну паљбу. Тада су погинули др Драган Херцог, Швеђанин Роберт Карлсон и брачни пар из Савета цркава. Међународни комитет Црвеног крста постхумно је одликовао др Драгана Херцога највећим признањем, медаљом „Анри Динан" ‒ за изузетне заслуге и посвећеност основним идејама Црвеног крста. Др Херцог са својим пацијенотом Основна школа „Др Драган Херцог" Основну школу за децу са специјалним здравственим проблемима основала је Скупштина града Београда, 1969. године, а име др Херцога носи од 1971. године. Данас, 80 дефектолога и наставника, сваког дана, широм Београда, посећује болничке собе и домове деце на лечењу и тако образовање чини доступним сваком детету. „Ако болест спречава дете да дође у школу, школа ће доћи њему", то је мото те установе. Запослени негују сећање на изузетног човека чије име школа носи и на најбољи начин настављају његово дело. Ниједна прича о племенитости, људској солидарности и хуманости никада није испричана до краја. Сигурно да ће се на предавању у Зрењанину појавити стари или нови сведоци, пријатељи, колеге, лекари, сународници, вршњаци или пацијенти др Драгана Херцога. Свака прича о алтруизму се шири, рачва у писменим сведочењима и потхрањује у сећањима и породичним причама. Тако и треба да буде... Мирјана БЈЕЛОГРЛИЋ
  16. Да ли је библијски стих крив – као што му се касније пребацивало – што се превише пажње обраћа на оно што „улази човеку на уста“, а премало на оно што из њих излази? Осим ако призор меса које животиње распарчавају у пољима није сувише тежак за варење, поштени човек, чак и ако је месојед, осећа да га посматра Бог. Ово месо које животиње у пољима комадају, као и остаци крваве борбе између дивљих животиња које се међусобно прождиру – јаче врсте прождиру слабије – биће сублимирано интелигенцијом у ловачке игре. Овај спектакл наговештава ужасе рата, ово прождирање међу врстама понудиће човеку уметничко осећање које носи Kriegspiel. Такве идеје су довољне да човек изгуби апетит! У ствари, када убоде виљушком у меснату печеницу, такве идеје могу да падну на памет човеку чак и за породичним ручком. Ово је сасвим довољно да поново постанете вегетаријанац! Ако ћемо веровати Постању, Адам, наш заједнички отац, управо је то и био! У сваком случају, сасвим довољно да нас подстакне да ограничимо, путем разних забрана, клање које сваки дан чине наша „посвећена уста“. Али, доста ове теологије! Оно што ме овде највише интересује јесте пас на крају стиха. Ја мислим на Бобија. Дакле, ко је тај пас на крају стиха? Неко ко узнемирава игре Друштва (или чак само Друштво) и према коме се зато поступа као прему псу? Неко кога оптужујемо да је бесан док покушавамо да га удавимо у води? Неко коме се нуди најпрљавији посао, „псећи живот“, и кога остављамо напољу по свакаквом, па и пасјем времену, када ни пса не бисмо пустили напоље? Али сви ови, упркос својој мизерији, не допуштају да се сведу на именитељ одбачене жртве и ловине. Да ли је то животиња која је изгубила последње узвишене трагове своје дивље природе – улагивачки, сервилни, презрени пас? Или, ако бирамо између пса и вука (Шта на свету није под сенком ове дилеме?), да ли се та животиња тиче онога који као вук под одором псеће верности жуди за усиреном или свежом крвљу? Али доста алегорија! Прочитали смо сувише много басни и стога још увек користимо име пса у фигуративном смислу. Стога, у поштованим терминима херменеутике, много старијим него Ла Фонтен, усмено преношеним још од раних античких времена херменеутиком талмудских доктора, овај библијски текст, оптерећен параболама, овде представља изазов метафори: у Изласку 22, 31 пас је пас. Буквално пас! Изван свих скрупула, захваљујући својој веселој природи и непосредним псећим мислима, пас трансформише у гозбу све ово месо бачено у поље. Ова гозба је његово право. Висока херменеутика, међутим, која је овде ограничена методом дословности, допушта себи да објасни парадокс којим чиста природа води до права. Она, стога, вади из заборава псе који леже у зависној реченици у једном другом стиху из Изласка. У глави 11, стих 7, на стране псе одједном пада светло усред ноћи. И они не реже! Али, око њих јавља се свет. Јер ово је кобна ноћ „смрти прворођених“ Египта! Израел тек што није ослобођен из заточеништва. Робови који су дотле служили слуге Државе од тада ће следити најузвишенији Глас највеће слободе. То је фигура човечанства! Човекова слобода је слобода ослобођеног човека који се сећа свога ропства и осећа солидарност са свим поробљеним народима. Ово робље ће славити ову највећу људску мистерију: „И нигде неће ни пас језиком својим маћи“ (Излазак 11, 7). У узвишеном тренутку када се он установљује, без етике и без логоса, о дигнитету његове личности сведочиће овај пас. У томе је смисао речи – човеков пријатељ. Постоји трансценденција у животињи! И онај јасни стих којим смо започели добија ново значење. Али можда се ова истанчана егзегеза, коју наводимо, губи у реторици? То ћемо тек видети! Било нас је 70 у одељењу логора за јеврејске ратне заробљенике у нацистичкој Немачкој. Изванредну подударност чинила је чињеница да је логор носио број 1492 – година када је католик Фердинанд V изгнао Јевреје из Шпаније. Француске униформе су нас још штитиле од Хитлеровог насиља. Али други људи, које зову слободним, који су били са нама, који су нам давали посао, наређивали, понекад се и осмехивали, као и жене и деца, који су пролазили мимо и који су понекад подизали поглед ка нама, свлачили су са нас људску кожу. Ми смо били подљуди, банда мајмуна. Тихо унутрашње шапутање, снага и проклетство злостављених људи, подсећали су нас на нашу суштину мислећих бића. Али ми нисмо више били део света. Наше тегобе, жалост и смех, болести и дистракције, плод рада наших руку и брига у нашим очима, писма која смо добијали из Француске и она која смо примали за наше породице – све ово је пролазило као у загради. Ми смо били бића заробљена у својој врсти, упркос читавом свом вокабулару, бића без језика. Расизам није биолошки концепт – антисемитизам је архетип свих заточеништава. Друштвена агресија сама по себи само подражава овај модел. Она затвара људе у одређену класу, пориче им способност изражавања и осуђује их да буду „означитељи без означеног“, позива на насиље и борбу. Како да пошаљемо поруку о нашој људскости кад ће она, иза затворских решетака наводника, бити схваћена једино као говор мајмуна? И онда одједанпут, негде на пола нашег заточениства, на неколико кратких недеља, пре него што су га стражари отерали, пас луталица је ушао у наше животе. Једног дана, кад смо се вратили под стражом са принудног рада, појавио се да поздрави ову гомилу. Он је животарио међу дивљим растињем које је окруживало логор. Ми смо га назвали Боби, егзотично име, као што људи називају вољеног пса. Појавио би се на јутарњој смотри и чекао нас је. Када бисмо се вратили, скакао је и лајао од радости. Он није сумњао у то да смо били људи. Можда је пас који је препознао Одисеја под његовом кринком, кад се овај вратио са своје одисеје, био претеча овог нашег. Али не… не! Тамо – била је Итака и Отаџбина. Овде – ми смо били нигде. Овај пас је последњи кантовац у нацистичкој Немачкој, без мозга који би универзализовао изреке и нагоне. Он је био потомак оних паса из Египта. И његово пријатељско режање рођено је из тишине његових предака на обалама Нила. Извор: Теологија.нет
  17. Бићете ми свети људи; меса у пољу растргнута не једите, баците га псима. (Излазак, 23, 31) Да ли је библијски стих крив – као што му се касније пребацивало – што се превише пажње обраћа на оно што „улази човеку на уста“, а премало на оно што из њих излази? Осим ако призор меса које животиње распарчавају у пољима није сувише тежак за варење, поштени човек, чак и ако је месојед, осећа да га посматра Бог. Ово месо које животиње у пољима комадају, као и остаци крваве борбе између дивљих животиња које се међусобно прождиру – јаче врсте прождиру слабије – биће сублимирано интелигенцијом у ловачке игре. Овај спектакл наговештава ужасе рата, ово прождирање међу врстама понудиће човеку уметничко осећање које носи Kriegspiel. Такве идеје су довољне да човек изгуби апетит! У ствари, када убоде виљушком у меснату печеницу, такве идеје могу да падну на памет човеку чак и за породичним ручком. Ово је сасвим довољно да поново постанете вегетаријанац! Ако ћемо веровати Постању, Адам, наш заједнички отац, управо је то и био! У сваком случају, сасвим довољно да нас подстакне да ограничимо, путем разних забрана, клање које сваки дан чине наша „посвећена уста“. Али, доста ове теологије! Оно што ме овде највише интересује јесте пас на крају стиха. Ја мислим на Бобија. Дакле, ко је тај пас на крају стиха? Неко ко узнемирава игре Друштва (или чак само Друштво) и према коме се зато поступа као прему псу? Неко кога оптужујемо да је бесан док покушавамо да га удавимо у води? Неко коме се нуди најпрљавији посао, „псећи живот“, и кога остављамо напољу по свакаквом, па и пасјем времену, када ни пса не бисмо пустили напоље? Али сви ови, упркос својој мизерији, не допуштају да се сведу на именитељ одбачене жртве и ловине. Да ли је то животиња која је изгубила последње узвишене трагове своје дивље природе – улагивачки, сервилни, презрени пас? Или, ако бирамо између пса и вука (Шта на свету није под сенком ове дилеме?), да ли се та животиња тиче онога који као вук под одором псеће верности жуди за усиреном или свежом крвљу? Али доста алегорија! Прочитали смо сувише много басни и стога још увек користимо име пса у фигуративном смислу. Стога, у поштованим терминима херменеутике, много старијим него Ла Фонтен, усмено преношеним још од раних античких времена херменеутиком талмудских доктора, овај библијски текст, оптерећен параболама, овде представља изазов метафори: у Изласку 22, 31 пас је пас. Буквално пас! Изван свих скрупула, захваљујући својој веселој природи и непосредним псећим мислима, пас трансформише у гозбу све ово месо бачено у поље. Ова гозба је његово право. Висока херменеутика, међутим, која је овде ограничена методом дословности, допушта себи да објасни парадокс којим чиста природа води до права. Она, стога, вади из заборава псе који леже у зависној реченици у једном другом стиху из Изласка. У глави 11, стих 7, на стране псе одједном пада светло усред ноћи. И они не реже! Али, око њих јавља се свет. Јер ово је кобна ноћ „смрти прворођених“ Египта! Израел тек што није ослобођен из заточеништва. Робови који су дотле служили слуге Државе од тада ће следити најузвишенији Глас највеће слободе. То је фигура човечанства! Човекова слобода је слобода ослобођеног човека који се сећа свога ропства и осећа солидарност са свим поробљеним народима. Ово робље ће славити ову највећу људску мистерију: „И нигде неће ни пас језиком својим маћи“ (Излазак 11, 7). У узвишеном тренутку када се он установљује, без етике и без логоса, о дигнитету његове личности сведочиће овај пас. У томе је смисао речи – човеков пријатељ. Постоји трансценденција у животињи! И онај јасни стих којим смо започели добија ново значење. Али можда се ова истанчана егзегеза, коју наводимо, губи у реторици? То ћемо тек видети! Било нас је 70 у одељењу логора за јеврејске ратне заробљенике у нацистичкој Немачкој. Изванредну подударност чинила је чињеница да је логор носио број 1492 – година када је католик Фердинанд V изгнао Јевреје из Шпаније. Француске униформе су нас још штитиле од Хитлеровог насиља. Али други људи, које зову слободним, који су били са нама, који су нам давали посао, наређивали, понекад се и осмехивали, као и жене и деца, који су пролазили мимо и који су понекад подизали поглед ка нама, свлачили су са нас људску кожу. Ми смо били подљуди, банда мајмуна. Тихо унутрашње шапутање, снага и проклетство злостављених људи, подсећали су нас на нашу суштину мислећих бића. Али ми нисмо више били део света. Наше тегобе, жалост и смех, болести и дистракције, плод рада наших руку и брига у нашим очима, писма која смо добијали из Француске и она која смо примали за наше породице – све ово је пролазило као у загради. Ми смо били бића заробљена у својој врсти, упркос читавом свом вокабулару, бића без језика. Расизам није биолошки концепт – антисемитизам је архетип свих заточеништава. Друштвена агресија сама по себи само подражава овај модел. Она затвара људе у одређену класу, пориче им способност изражавања и осуђује их да буду „означитељи без означеног“, позива на насиље и борбу. Како да пошаљемо поруку о нашој људскости кад ће она, иза затворских решетака наводника, бити схваћена једино као говор мајмуна? И онда одједанпут, негде на пола нашег заточениства, на неколико кратких недеља, пре него што су га стражари отерали, пас луталица је ушао у наше животе. Једног дана, кад смо се вратили под стражом са принудног рада, појавио се да поздрави ову гомилу. Он је животарио међу дивљим растињем које је окруживало логор. Ми смо га назвали Боби, егзотично име, као што људи називају вољеног пса. Појавио би се на јутарњој смотри и чекао нас је. Када бисмо се вратили, скакао је и лајао од радости. Он није сумњао у то да смо били људи. Можда је пас који је препознао Одисеја под његовом кринком, кад се овај вратио са своје одисеје, био претеча овог нашег. Али не… не! Тамо – била је Итака и Отаџбина. Овде – ми смо били нигде. Овај пас је последњи кантовац у нацистичкој Немачкој, без мозга који би универзализовао изреке и нагоне. Он је био потомак оних паса из Египта. И његово пријатељско режање рођено је из тишине његових предака на обалама Нила. Извор: Теологија.нет View full Странице
  18. Оно што овај изостанак реакције чини још несхватљивијом јесте чињеница да је реч о клирику који је био високопозициониран у црквеној хијерархији, како по чину тако и по службама за које је био задужен у Епархији ваљевској, а знамо да је био и веома уважаван у својој Епархији и шире. Дакле није реч о неком анонимном и изолованом монаху или мирјанину који својим деловањем може да нанесе штету само себи. Због свега овога веома је изненађујуће да до сада нисмо чули јавну реакцију Цркве на овај јавни раколнички поступак једног њеног клирика. За очекивати је било да се овај заблудели Архимандрит макар само јавно позове на покајање. Уосталом и његова објава је била јавна, ubi et orbi. Верујућем народу ово оставља горак укус у устима и ствара недоумицу. Поставља се питање да ли се то сада у нашој Цркви толерише јавно расколничко деловање које директно урушава литургијско јединство и нашу везу у заједничкој Чаши спасења? Архимандрит Никодим већ неколико година за редом наноси духовну штету Црквеној заједници својим писањем и јавним деловањем, преко књижица, брошурица, интернет објава, интервјуа у медијима, и слично. Његови ставови одавно изазивају смутњу међу простим народом који некритички прихвата његове речи због његовог високог чина и звања. Имали смо прилику да читамо све и свашта, од његове несувисле критике сусрета руског Патријарха и римокатоличког Папе, преко објаве руских расколничких царебожничких брошурица, објаве и тумачење снова и сновиђења кроз које се промовише раскол, ширење равноземљашке идеологије, и много чега другог. И док је ово његово јавно деловање пролазило без јавне осуде, осим неколико гласова верујућих у интернет простору, званична реакција на садашњу јавну објаву раскола не би никако смела да изостане. Због недостатка овакве реакције дошли смо у апсурдну ситуацију у којој овај самораскољени клирик Епархије ваљевске сада служи у Русији представљајући се као Архимандрит Српске Православне Цркве. Поставља се питање у чије име и са чијим благословом овај човек представља СПЦ у Русији, будући да се одвојио од свога Епископа, а самим тим и од СПЦ као и од све Црквене пуноће? На празник светих Апостола Петра и Павла, само два дана након објаве прекида општења са својим Епископом, Никодим је боравио у митрополији Псковској Руске православне Цркве где је богослужио, и узео учешћа у крсном ходу и молебнима. Питам се у чије име?
  19. Десетог јула ове године (2018.) Архимандрит Никодим Богосављевић јавно је обзнанио прекид помињања и општења са својим Архијерејем, Епископом ваљевским Г. Милутином, када је овај Архимандрит прозвао поименице и оптужио цели низ Епископа наше свете Цркве, на челу са Свјатјејшим Патријархом. Дошли смо и до краја месеца јула а да до сада није било никакве реакције из Епархије ваљевске на ЈАВНО обзнањено прекидање општења, одбијање послушања своме Епископу од стране овога клирика. Ни једне речи нисмо чули из Епархије на јавну објаву раскола од Цркве, ни једног слова на јавно изругивање Епископу (инсинуацијама о "несветој десници" и слично) и целом Епископату СПЦ. Оно што овај изостанак реакције чини још несхватљивијом јесте чињеница да је реч о клирику који је био високопозициониран у црквеној хијерархији, како по чину тако и по службама за које је био задужен у Епархији ваљевској, а знамо да је био и веома уважаван у својој Епархији и шире. Дакле није реч о неком анонимном и изолованом монаху или мирјанину који својим деловањем може да нанесе штету само себи. Због свега овога веома је изненађујуће да до сада нисмо чули јавну реакцију Цркве на овај јавни раколнички поступак једног њеног клирика. За очекивати је било да се овај заблудели Архимандрит макар само јавно позове на покајање. Уосталом и његова објава је била јавна, ubi et orbi. Верујућем народу ово оставља горак укус у устима и ствара недоумицу. Поставља се питање да ли се то сада у нашој Цркви толерише јавно расколничко деловање које директно урушава литургијско јединство и нашу везу у заједничкој Чаши спасења? Архимандрит Никодим већ неколико година за редом наноси духовну штету Црквеној заједници својим писањем и јавним деловањем, преко књижица, брошурица, интернет објава, интервјуа у медијима, и слично. Његови ставови одавно изазивају смутњу међу простим народом који некритички прихвата његове речи због његовог високог чина и звања. Имали смо прилику да читамо све и свашта, од његове несувисле критике сусрета руског Патријарха и римокатоличког Папе, преко објаве руских расколничких царебожничких брошурица, објаве и тумачење снова и сновиђења кроз које се промовише раскол, ширење равноземљашке идеологије, и много чега другог. И док је ово његово јавно деловање пролазило без јавне осуде, осим неколико гласова верујућих у интернет простору, званична реакција на садашњу јавну објаву раскола не би никако смела да изостане. Због недостатка овакве реакције дошли смо у апсурдну ситуацију у којој овај самораскољени клирик Епархије ваљевске сада служи у Русији представљајући се као Архимандрит Српске Православне Цркве. Поставља се питање у чије име и са чијим благословом овај човек представља СПЦ у Русији, будући да се одвојио од свога Епископа, а самим тим и од СПЦ као и од све Црквене пуноће? На празник светих Апостола Петра и Павла, само два дана након објаве прекида општења са својим Епископом, Никодим је боравио у митрополији Псковској Руске православне Цркве где је богослужио, и узео учешћа у крсном ходу и молебнима. Питам се у чије име? Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг
  20. О значају и богослужењу двојединог празника суботе праведног четвородневног Лазара (Σάββατο του Λαζάρου) и свечаног уласка Христовог у свети град Јерусалим (Η Είσοδος του Χριστού στα Ιεροσόλυμα ). Света велика четрдесетница и великопосни период бивају окончани празничним данима, тј. двојединим празником Лазареве суботе и празником свечаног уласка Христовог у свети град Јерусалим. Завршетак спасоносних и душекорисних дана саопштава нам прва стихира на Господи возвах петка шесте седмице Великог поста. Завршивши душекорисну четрдесетницу, молимо те Човекољубче, да се удостојимо гледања свете седмице страдања Твојих, како би у њој прославили велика дела Твоја и нас ради неисказано страдање Твојe Ако обратимо мало већу пажњу на богослужбене текстове целе шесте седмице Великог поста, увидећемо да се кроз ове дивне текстове смењују две теме и то: црквене песме које нас подсећају да се приближио крај благословених данâ Свете четрдесетнице, а са друге стране имамо црквене песме које у потпуности прате све она дешавања која су везана за Светог праведног четвородневног Лазара. Да би у потпуности могли да спознамо тајну празника свечаног Спаситељевог уласка у Јерусалим, неопходно је осврнути се на празнични догађај васкрсења Светог и праведног Лазара, тј. Христовог чуда када је из мртвих подигао свог пријатеља Лазара. Већ у понедељак шесте седмице Великог поста у стихирама певамо како се Христос налази на другој страни Јордана и како му бива саопштена вест да је Његов пријатељ Лазар болестан. У уторак певамо како је Лазар већ два дана болестан и како ће он умрети да би се чудом над њим прославио Господ Христос. Такође, у уторак певамо и како се цела Витанија припрема да дочека Спаситеља. Отпочињући са ревношћу шесту недељу поста и објављујући празник палми принећемо химне Господу који долази у Јерусалим у божанској слави и сили да би смрћу усмртио смрт. У среду пак у стихирама певамо да је Лазар умро, да је погребен, и да његове сестре Марта и Марија тугују за њим. У четвртак нас црквене песме подсећају да је Лазар већ два дана у гробу, да његове сестре без утехе тугују за њим, али кроз химнографију сазнајемо и да Христос тугује за својим пријатељем и да је похитао ка Витанији како би Васкрсао свог љубљеног пријатеља. Који је смисао овог догађаја који Црква тако светло, радосно и победно празнује на Лазареву суботу? Како спојити жалост и сузе Христове са Његовог силом којом је васкрсао мртвога Лазара? Црква празновањем Лазареве суботе одговара: Христос плаче зато што је у смрти свог пријатеља сагледао тријумф смрти у свету, смрти коју Бог није створио, а која је загосподарила и госиодари светом, затровавши свеколики живот и претворивши га у бесмислено смењивања дана, који се неумитно урушавају ка пропасти. И, гле, ево Христове заповести: „Лазаре, изиђи напоље!“. То је изазов који Христос упућује смрти. То је заповест којом Христос објављује рат смрти. То су речи којима Христос објављује да сама смрт мора бити умртвљена и уништена. То је чудо љубави која тријумфује над смрћу. Да би уништио смрт и њену тмину сам Христос – а то значи сам Бог, сама Љубав, сам Живот – силази до гроба Лазаревог, силази да би се тамо лицем у лице срео са смрћу, да би је разрушио, да би нам даровао нам вечни живот за који нас је саздао Бог. [1] Опште васкрсење пре страдања Свога потврђујући, из мртвих подигао јеси Лазара, Христе, Боже. Стога и ми, попут деце знамења победе носећи, Теби, Победитељу смрти кличемо: Осана на висинама, благословен Који долази у име Господње! (тропар) У петак уочи Лазареве суботе певамо како је Христос дошао да Васкрсне Лазара и на тај видљив начин својом речју покаже власт над живима и упокојенима. Са слободом можемо рећи да је ово Христово чудо постало врхунац чуда која је до тог тренутка учинио како би показао своје Божанство. Прослављање христовог чуда у Витанији, није ништа друго до Пасхално прослављање кроз које предокушавамо и бивамо од Господа уверени да предстоји и опште Васкрсење, како и појемо у празничном тропару. И сâмо богослужење овог суботњег дана својом особеношћу потврђује да је ово пасхално прослављање јер је ово једини дан у години када је васкрсни карактер богослужења присутан у суботњем дану. Христа у овај радосни дан прослављамо и величано као Онога који је Васкрсење и живот, прослављамо га као Васкрситеља који је и пре свог страдања и славног Васкрсења овим чудом и Витанији и нама недостојнима најавио опште Васкрсење васцелог човечанства. Са друге стране неке особености Свете Литургије коју служимо у суботу праведног Лазара, откривају нам да је некада овај празнични дан био један од крштенских дана када су се катихумени крштавали. Из богатог црквеног песништва уочавамо да се у овај дан молимо да сви они који посте овај благословени пост буду од страсти и греха васкрснути, као што је Христос васкрсао Лазара. Господе, као што си рекао Марти: Ја сам Васкрсење, и ове речи испунио си делом васкрсавши из ада Лазара. И мене Човекољубче, умртвљеног страстима васкрсни, молим ти се. Пре свога страдања Христе, васкрсао си из ада четвородневног Лазара, и потресао си државу смрти и преко једног љубљеног пријатељ свим људима си најавио ослобођење од трулежи. Стога, клањајући се Твојој свесилној власти кличемо Ти: Благословен јеси Спаситељу, помилуј нас! Будући да је Света четрдесетница окончана од суботе праведног Лазара, па до Пасхе, на богослужењима изостављамо октоих и минеј, те само богослужимо из триода и сећамо се свих догађаја који су се збили и довели до спасоносних страдања и смрти, али и Христовог славног и пресветлог Васкрсења. Због васкрсења праведног Лазара, Христа је народ свечано дочекао у Јерусалиму поздрављајући га као Цара над царевима и дуго очекиваног Месију, речима: Осана! Благословен који долази у име Господње Цар Израиљев! Ове поздравне речи свакако нису биле случајне, јер је свака од тих поздравних речи била присутна у Старозаветној традицији, што значи да је народ овим речима Христа прославио као Бога. Нпр. реч Осана у Старозаветној историји бивала је узношена само Богу, а у потпуном преводу значи „спаси Господеˮ . Народ је Христа дочекао победним палминим гранчицама, како се цар дочекивао. Преподобни Јустин Ћелијски о овом празничном догађају поучава: „Никада ниједан град на овоме земаљском свету није срео таквог Победника каквог је данас срео и дочекао град Јерусалим. Победник смрти! Ето јединственог Победника у свима световима, у свима људским световима. Овај догађај прославља се као један од дванаест великих Господњих празника и у потпуности је повезан са васкрсењем праведног Лазара, на шта нас упућује и целокупно црквено песништво овог празника. Богослужење празника омогућава нам да и ми Господа пратимо у Јерусалим, и да се на том путу надахњујемо Духом Светим: Данас нас благодат Светога Духа све сабра, и сви узевши Крст свој Говоримо: Благословен који долази у име Господње, осана на висинама. Када смо били са тобом погребени у крштењу, Христе Боже наш, Васкрсењем Твојим удостојили смо се бесмртности живота, и са радошћу певајући кличемо: Осана на висинама! Благословен је који долази у име Господње. Наше учествовање у овом духовном путу, није садржано само понављањем оних радосних речи које је јерусалимски народ упутио Господу, ми такође попут њих Господа поздрављамо гранчицама врбе. У јутарњем богослужењу садржана је и молитва благосиљања и освећења врбових гранчица, које символизују дарове са којима смо изашли у сусрет Господу, зато и појемо: „Палме врлина принесимо, Христу Богу који к нама долази, који је ради нас добровољно пострадао као човек, да би свима својим Божанством бестрасност подарио." Када је у питању богослужење овог двојединог празника, њега можемо пратити од четвртог века захваљујући Етерији, док у осмом веку сведочанства налазимо у јерусалимском канонару који излаже битне податке о чтенијима, прокименима и похвалним пјенијима овог празника. Касније пак, крајем деветог и почетком десетог века сведочаства налазимо у типику Велике цркве. „Песмом величамо неизразиво снисхођење Твоје, Христе Боже наш, јер, имајући за престо небо, а за поднижје земљу, Ти се ипак ниси узгнушао да се Оваплотиш и као човек родиш од Свете Дјеве, и да као одојче будеш положен у јасле бесловесних створења, и не само то, него си дошао и да на магаре уседнеш и да добровољно страдање нас ради претрпиш. Тебе богодолично хвале неућутне песме небеских силâ; Ти си и незлобиво мноштво умудрио, да ти поје нову песму хвале на земљи, као што си и из устâ дечице и одојчади начинио Себи хвалу и научио их да својим дечјим језиком сричу: „Слава на небесима, и на земљи мир!ˮ Зеједно са њима прими и нас, недостојне слуге Твоје, који победне песме певамо теби, Победитељу смрти, и проповедамо да си Благословен Ти који си дошао у име Божје не удаљивши се од славе Очеве, и који ћеш опет доћи да судиш васељени по правди. И удостоји нас доласка Твог, и примања Тебе, украсивши нас победничким подвизима против страсти, и овенчавши нас уместо палмових и других гранчицâ, лепотом врлинâ, да са радошу изађемо у сусрет Теби, Који ћеш доћи на облацима у слави и да будемо наследници Царства Твог и Православном роду нашем даруј победу над непријатељима. Јер си Човекољубив и прослављен, Беспочетним Твојим Оцем, и Пресветим и добрим и Животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова Амин.ˮ (Заамвона молитва празника Цвети) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква / Епархија тимочка
  21. Доносимо текст катихете Бранислава Илића о двоједином празнику суботе Светог и праведног четвородневног Лазара и Свечаног уласка Господа нашег Исуса Христа у Свети град Јерусалим - Цвети. Све текстове аутора катихете Бранислава Илића можете да погледате и прочитате ОВДЕ О значају и богослужењу двојединог празника суботе праведног четвородневног Лазара (Σάββατο του Λαζάρου) и свечаног уласка Христовог у свети град Јерусалим (Η Είσοδος του Χριστού στα Ιεροσόλυμα ). Света велика четрдесетница и великопосни период бивају окончани празничним данима, тј. двојединим празником Лазареве суботе и празником свечаног уласка Христовог у свети град Јерусалим. Завршетак спасоносних и душекорисних дана саопштава нам прва стихира на Господи возвах петка шесте седмице Великог поста. Завршивши душекорисну четрдесетницу, молимо те Човекољубче, да се удостојимо гледања свете седмице страдања Твојих, како би у њој прославили велика дела Твоја и нас ради неисказано страдање Твојe Ако обратимо мало већу пажњу на богослужбене текстове целе шесте седмице Великог поста, увидећемо да се кроз ове дивне текстове смењују две теме и то: црквене песме које нас подсећају да се приближио крај благословених данâ Свете четрдесетнице, а са друге стране имамо црквене песме које у потпуности прате све она дешавања која су везана за Светог праведног четвородневног Лазара. Да би у потпуности могли да спознамо тајну празника свечаног Спаситељевог уласка у Јерусалим, неопходно је осврнути се на празнични догађај васкрсења Светог и праведног Лазара, тј. Христовог чуда када је из мртвих подигао свог пријатеља Лазара. Већ у понедељак шесте седмице Великог поста у стихирама певамо како се Христос налази на другој страни Јордана и како му бива саопштена вест да је Његов пријатељ Лазар болестан. У уторак певамо како је Лазар већ два дана болестан и како ће он умрети да би се чудом над њим прославио Господ Христос. Такође, у уторак певамо и како се цела Витанија припрема да дочека Спаситеља. Отпочињући са ревношћу шесту недељу поста и објављујући празник палми принећемо химне Господу који долази у Јерусалим у божанској слави и сили да би смрћу усмртио смрт. У среду пак у стихирама певамо да је Лазар умро, да је погребен, и да његове сестре Марта и Марија тугују за њим. У четвртак нас црквене песме подсећају да је Лазар већ два дана у гробу, да његове сестре без утехе тугују за њим, али кроз химнографију сазнајемо и да Христос тугује за својим пријатељем и да је похитао ка Витанији како би Васкрсао свог љубљеног пријатеља. Који је смисао овог догађаја који Црква тако светло, радосно и победно празнује на Лазареву суботу? Како спојити жалост и сузе Христове са Његовог силом којом је васкрсао мртвога Лазара? Црква празновањем Лазареве суботе одговара: Христос плаче зато што је у смрти свог пријатеља сагледао тријумф смрти у свету, смрти коју Бог није створио, а која је загосподарила и госиодари светом, затровавши свеколики живот и претворивши га у бесмислено смењивања дана, који се неумитно урушавају ка пропасти. И, гле, ево Христове заповести: „Лазаре, изиђи напоље!“. То је изазов који Христос упућује смрти. То је заповест којом Христос објављује рат смрти. То су речи којима Христос објављује да сама смрт мора бити умртвљена и уништена. То је чудо љубави која тријумфује над смрћу. Да би уништио смрт и њену тмину сам Христос – а то значи сам Бог, сама Љубав, сам Живот – силази до гроба Лазаревог, силази да би се тамо лицем у лице срео са смрћу, да би је разрушио, да би нам даровао нам вечни живот за који нас је саздао Бог. [1] Опште васкрсење пре страдања Свога потврђујући, из мртвих подигао јеси Лазара, Христе, Боже. Стога и ми, попут деце знамења победе носећи, Теби, Победитељу смрти кличемо: Осана на висинама, благословен Који долази у име Господње! (тропар) У петак уочи Лазареве суботе певамо како је Христос дошао да Васкрсне Лазара и на тај видљив начин својом речју покаже власт над живима и упокојенима. Са слободом можемо рећи да је ово Христово чудо постало врхунац чуда која је до тог тренутка учинио како би показао своје Божанство. Прослављање христовог чуда у Витанији, није ништа друго до Пасхално прослављање кроз које предокушавамо и бивамо од Господа уверени да предстоји и опште Васкрсење, како и појемо у празничном тропару. И сâмо богослужење овог суботњег дана својом особеношћу потврђује да је ово пасхално прослављање јер је ово једини дан у години када је васкрсни карактер богослужења присутан у суботњем дану. Христа у овај радосни дан прослављамо и величано као Онога који је Васкрсење и живот, прослављамо га као Васкрситеља који је и пре свог страдања и славног Васкрсења овим чудом и Витанији и нама недостојнима најавио опште Васкрсење васцелог човечанства. Са друге стране неке особености Свете Литургије коју служимо у суботу праведног Лазара, откривају нам да је некада овај празнични дан био један од крштенских дана када су се катихумени крштавали. Из богатог црквеног песништва уочавамо да се у овај дан молимо да сви они који посте овај благословени пост буду од страсти и греха васкрснути, као што је Христос васкрсао Лазара. Господе, као што си рекао Марти: Ја сам Васкрсење, и ове речи испунио си делом васкрсавши из ада Лазара. И мене Човекољубче, умртвљеног страстима васкрсни, молим ти се. Пре свога страдања Христе, васкрсао си из ада четвородневног Лазара, и потресао си државу смрти и преко једног љубљеног пријатељ свим људима си најавио ослобођење од трулежи. Стога, клањајући се Твојој свесилној власти кличемо Ти: Благословен јеси Спаситељу, помилуј нас! Будући да је Света четрдесетница окончана од суботе праведног Лазара, па до Пасхе, на богослужењима изостављамо октоих и минеј, те само богослужимо из триода и сећамо се свих догађаја који су се збили и довели до спасоносних страдања и смрти, али и Христовог славног и пресветлог Васкрсења. Због васкрсења праведног Лазара, Христа је народ свечано дочекао у Јерусалиму поздрављајући га као Цара над царевима и дуго очекиваног Месију, речима: Осана! Благословен који долази у име Господње Цар Израиљев! Ове поздравне речи свакако нису биле случајне, јер је свака од тих поздравних речи била присутна у Старозаветној традицији, што значи да је народ овим речима Христа прославио као Бога. Нпр. реч Осана у Старозаветној историји бивала је узношена само Богу, а у потпуном преводу значи „спаси Господеˮ . Народ је Христа дочекао победним палминим гранчицама, како се цар дочекивао. Преподобни Јустин Ћелијски о овом празничном догађају поучава: „Никада ниједан град на овоме земаљском свету није срео таквог Победника каквог је данас срео и дочекао град Јерусалим. Победник смрти! Ето јединственог Победника у свима световима, у свима људским световима. Овај догађај прославља се као један од дванаест великих Господњих празника и у потпуности је повезан са васкрсењем праведног Лазара, на шта нас упућује и целокупно црквено песништво овог празника. Богослужење празника омогућава нам да и ми Господа пратимо у Јерусалим, и да се на том путу надахњујемо Духом Светим: Данас нас благодат Светога Духа све сабра, и сви узевши Крст свој Говоримо: Благословен који долази у име Господње, осана на висинама. Када смо били са тобом погребени у крштењу, Христе Боже наш, Васкрсењем Твојим удостојили смо се бесмртности живота, и са радошћу певајући кличемо: Осана на висинама! Благословен је који долази у име Господње. Наше учествовање у овом духовном путу, није садржано само понављањем оних радосних речи које је јерусалимски народ упутио Господу, ми такође попут њих Господа поздрављамо гранчицама врбе. У јутарњем богослужењу садржана је и молитва благосиљања и освећења врбових гранчица, које символизују дарове са којима смо изашли у сусрет Господу, зато и појемо: „Палме врлина принесимо, Христу Богу који к нама долази, који је ради нас добровољно пострадао као човек, да би свима својим Божанством бестрасност подарио." Када је у питању богослужење овог двојединог празника, њега можемо пратити од четвртог века захваљујући Етерији, док у осмом веку сведочанства налазимо у јерусалимском канонару који излаже битне податке о чтенијима, прокименима и похвалним пјенијима овог празника. Касније пак, крајем деветог и почетком десетог века сведочаства налазимо у типику Велике цркве. „Песмом величамо неизразиво снисхођење Твоје, Христе Боже наш, јер, имајући за престо небо, а за поднижје земљу, Ти се ипак ниси узгнушао да се Оваплотиш и као човек родиш од Свете Дјеве, и да као одојче будеш положен у јасле бесловесних створења, и не само то, него си дошао и да на магаре уседнеш и да добровољно страдање нас ради претрпиш. Тебе богодолично хвале неућутне песме небеских силâ; Ти си и незлобиво мноштво умудрио, да ти поје нову песму хвале на земљи, као што си и из устâ дечице и одојчади начинио Себи хвалу и научио их да својим дечјим језиком сричу: „Слава на небесима, и на земљи мир!ˮ Зеједно са њима прими и нас, недостојне слуге Твоје, који победне песме певамо теби, Победитељу смрти, и проповедамо да си Благословен Ти који си дошао у име Божје не удаљивши се од славе Очеве, и који ћеш опет доћи да судиш васељени по правди. И удостоји нас доласка Твог, и примања Тебе, украсивши нас победничким подвизима против страсти, и овенчавши нас уместо палмових и других гранчицâ, лепотом врлинâ, да са радошу изађемо у сусрет Теби, Који ћеш доћи на облацима у слави и да будемо наследници Царства Твог и Православном роду нашем даруј победу над непријатељима. Јер си Човекољубив и прослављен, Беспочетним Твојим Оцем, и Пресветим и добрим и Животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова Амин.ˮ (Заамвона молитва празника Цвети) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква / Епархија тимочка View full Странице
  22. Први месец у години, било да нам почиње по старом или новом календару, испуњен је празницима. Они нам дају могућност да се посветимо врлини, спасењу своме и ближњима. Празнична атмосфера увек нам открива нове могућности. Оне могу бити добре или лоше. Ми као православни хришћани, знајући да је смисао нашег живота у вечности, окренућемо се добрим вредностима. Празник, посматрано очима Цркве, јесте литургијски догађај, који нас узводи Христу и заједници са Њим. Радост празновања у Цркви преноси се у домове. Важно је да све те благе и благословене дане посветимо унапређењу наших односа, са Богом и ближњима, јеванђелски позвани и са непријатељима. Будимо тих дана једни са другима у име Господње. Посветимо се добрим делима и намерма у ово модерно време отуђености. Уместо телефонских и компјутерских тастатура, посветимо пажњу ближњима. Много је гладних, тужних и усамље-них. И њима најпре треба ближњи у име Господње. игуман Димитрије (Плећевић) штампано издање "Ало" за 14. 01. 2018.
  23. Први месец у години, било да нам почиње по старом или новом календару, испуњен је празницима. Они нам дају могућност да се посветимо врлини, спасењу своме и ближњима. Празнична атмосфера увек нам открива нове могућности. Оне могу бити добре или лоше. Ми као православни хришћани, знајући да је смисао нашег живота у вечности, окренућемо се добрим вредностима. Празник, посматрано очима Цркве, јесте литургијски догађај, који нас узводи Христу и заједници са Њим. Радост празновања у Цркви преноси се у домове. Важно је да све те благе и благословене дане посветимо унапређењу наших односа, са Богом и ближњима, јеванђелски позвани и са непријатељима. Будимо тих дана једни са другима у име Господње. Посветимо се добрим делима и намерма у ово модерно време отуђености. Уместо телефонских и компјутерских тастатура, посветимо пажњу ближњима. Много је гладних, тужних и усамље-них. И њима најпре треба ближњи у име Господње. игуман Димитрије (Плећевић) штампано издање "Ало" за 14. 01. 2018. View full Странице
  24. ОДРЖАН БРАТСКИ САСТАНАК МИТРОПОЛИЈЕ АУСТРАЛИЈСКО-НОВОЗЕЛАНДСКЕ понедељак, 12.3.2018. Датум последње измене 12.3.2018. 17:24 С А О П Ш Т Е Њ Е МИТРОПОЛИЈЕ АУСТРАЛИЈСКО-НОВОЗЕЛАНДСКЕ У дане између 6. и 9. марта 2018. године, свештеномонаси и свештеници Митрополије аустралијско-новозеландске, састали су се због заједничке молитве и исповести. Предвођени својим духовним вођом, епископом Силуаном, у ове дане строгог поста, разговарали су на многе теме, које се тичу живота чланова наше Свете Цркве, који раде у условима великих изазова модерног времена. У ово време, општи је закључак, није лако бити следбеник Христов. Ово је због разних изазова наметнутих заједници у којој живимо. Неки од државних прописа најдиректније стављају нас у ситуацију у којој морамо да бирамо између учења наше Цркве и одлука Државе, која не усклађује више своје одлуке са вредностима јеванђелским. Модерне државне заједнице, нема сумње, изналазе нове и нове разлоге зашто Бог не треба да буде део нашега свакодневног живљења. Гост на овоме семинару, високопреподобни архимандрит Алексеј, игуман руског манастира код Куме, у једном изузетном предавању, дао је један од одговора на питање шта да хришћани раде у овим новим условима, у којима „се крећему у правцу тоталитарног режима, где ће пред нас бити постављено основно питање о томе ко смо ми као хришћани“. Разумевање покајања, о коме говори Св. Јован Крститељ, који је позивао на покајање речима: „Покајте се јер се приближило Царство небеско“, одговор је на ово питање. Те исте речи поновио је Христос на почетку своје проповеди. Покајање је, из овога проистиче, начин на који човек треба да приступа времену у коме живимо. А да бисмо изазвали истиснско покајање код нас, морамо се трудити постом, молитвом и врлинским живљењем. Св. апостол Павле, у Другој посланици Коринћанима, поручује: „Него се у свему показујемо као слуге Божије: у трпљењу многом, у невољама, у биједама, у тјескобама“(2Кор. 6,4). И ми, ваше духовне вође, драга наша децо духовна, позивамо све, у духу ових светопавловских речи, да искористимо овај благословени пост да се вежбамо у трпљењу, да хришћански подносимо невоље, које нас сналазе као и све друге изазове који нас сусрећу у животу. Сећајмо се пролазности времена. Ништа није вечно у овоме свету, сем наше душе која тај квалитет добија по благодати Божијој. Зато је све друго мање важно од спасења наше душе. „Узалуд је човеку ако задобије цео свет а души својој науди“, каже Господ наш. Време поста је најбоље време усрдне бриге о души односно разумевања ове поруке. Скрећемо стога пажњу свима вама, нашој драгој пастви, на неколико важних ствари о којима треба бринути док ходимо ка Васкрсу: Опростимо једни другима све што треба да се опрости, јер нас сам Господ позива на праштање у основној молитви, коју нам је дао; Помозимо једни другима, јер су благословени милостиви, као што Господ истиче; Очистимо срца наша од примеса греха и неправедног делања, јер само тако можемо Бога видети; Молимо се једни за друге како бисмо потврдили нашу припадност Ономе који то очекује од нас. Кроз молитву за друге потврђујмо љубав према ближњима и према Богу; Верујмо да је Господ саградио „Цркву своју којој ни врата адова неће одолети“; И, опет, заједно са апостолом Павлом, „молимо као да Бог позива кроз нас: Молимо у име Христово – помирите се са Богом“(2Кор. 5,20). Овим скромним речима, све вас, драга браћо и сестре, позивамо у „јединство духа“, а све ради бриге о души. Бринући о својој души, треба знати, ми бринемо и о душама других, а нарочито о душама наше деце, која у нама виде пример према коме треба да се управљају у својим животима. Ако идемо у цркву, наша ће деца ићи у цркву, ако постимо наша ће деца постити, ако се причешћујемо и исповедамо, тиме на најбољи начин учимо нашу децу, да и они тако чине. Волимо све људе, али „не упрежимо се у исти јарам са невјерницима“ (2Кор.6,14) како поручује апостол Павле, „јер шта има праведност са безакоњем“. И, на крају, благодарећи свима вама, који сте нам поверени на духовно старање, а посебно нашим најближим сарадницима, црквеним управама, чланицама кола српских сестара, хоровима, појцима и омладини, све поздрављамо са светопавловским позивом да се владамо достојно звања на које смо позвани: „Са сваком смиреношћу и кротошћу, са дуготрпљењем, подносећи један другога у љубави“(Еф. 4,2). Молимо се да сви оснажени духовно дочекамо Васкрсење Господње и остајемо ваши молитвеници пред Господом: ЕПИСКОП АУСТРАЛИЈСКО-НОВОЗЕЛАНДСКИ Г. СИЛУАН СА СВИМ СВЕШТЕНОСЛУЖИТЕЉИМА МИТРОПОЛИЈЕ АУСТРАЛИЈСКО-НОВОЗЕЛАНДСКЕ
  25. ОДРЖАН БРАТСКИ САСТАНАК МИТРОПОЛИЈЕ АУСТРАЛИЈСКО-НОВОЗЕЛАНДСКЕ понедељак, 12.3.2018. Датум последње измене 12.3.2018. 17:24 С А О П Ш Т Е Њ Е МИТРОПОЛИЈЕ АУСТРАЛИЈСКО-НОВОЗЕЛАНДСКЕ У дане између 6. и 9. марта 2018. године, свештеномонаси и свештеници Митрополије аустралијско-новозеландске, састали су се због заједничке молитве и исповести. Предвођени својим духовним вођом, епископом Силуаном, у ове дане строгог поста, разговарали су на многе теме, које се тичу живота чланова наше Свете Цркве, који раде у условима великих изазова модерног времена. У ово време, општи је закључак, није лако бити следбеник Христов. Ово је због разних изазова наметнутих заједници у којој живимо. Неки од државних прописа најдиректније стављају нас у ситуацију у којој морамо да бирамо између учења наше Цркве и одлука Државе, која не усклађује више своје одлуке са вредностима јеванђелским. Модерне државне заједнице, нема сумње, изналазе нове и нове разлоге зашто Бог не треба да буде део нашега свакодневног живљења. Гост на овоме семинару, високопреподобни архимандрит Алексеј, игуман руског манастира код Куме, у једном изузетном предавању, дао је један од одговора на питање шта да хришћани раде у овим новим условима, у којима „се крећему у правцу тоталитарног режима, где ће пред нас бити постављено основно питање о томе ко смо ми као хришћани“. Разумевање покајања, о коме говори Св. Јован Крститељ, који је позивао на покајање речима: „Покајте се јер се приближило Царство небеско“, одговор је на ово питање. Те исте речи поновио је Христос на почетку своје проповеди. Покајање је, из овога проистиче, начин на који човек треба да приступа времену у коме живимо. А да бисмо изазвали истиснско покајање код нас, морамо се трудити постом, молитвом и врлинским живљењем. Св. апостол Павле, у Другој посланици Коринћанима, поручује: „Него се у свему показујемо као слуге Божије: у трпљењу многом, у невољама, у биједама, у тјескобама“(2Кор. 6,4). И ми, ваше духовне вође, драга наша децо духовна, позивамо све, у духу ових светопавловских речи, да искористимо овај благословени пост да се вежбамо у трпљењу, да хришћански подносимо невоље, које нас сналазе као и све друге изазове који нас сусрећу у животу. Сећајмо се пролазности времена. Ништа није вечно у овоме свету, сем наше душе која тај квалитет добија по благодати Божијој. Зато је све друго мање важно од спасења наше душе. „Узалуд је човеку ако задобије цео свет а души својој науди“, каже Господ наш. Време поста је најбоље време усрдне бриге о души односно разумевања ове поруке. Скрећемо стога пажњу свима вама, нашој драгој пастви, на неколико важних ствари о којима треба бринути док ходимо ка Васкрсу: Опростимо једни другима све што треба да се опрости, јер нас сам Господ позива на праштање у основној молитви, коју нам је дао; Помозимо једни другима, јер су благословени милостиви, као што Господ истиче; Очистимо срца наша од примеса греха и неправедног делања, јер само тако можемо Бога видети; Молимо се једни за друге како бисмо потврдили нашу припадност Ономе који то очекује од нас. Кроз молитву за друге потврђујмо љубав према ближњима и према Богу; Верујмо да је Господ саградио „Цркву своју којој ни врата адова неће одолети“; И, опет, заједно са апостолом Павлом, „молимо као да Бог позива кроз нас: Молимо у име Христово – помирите се са Богом“(2Кор. 5,20). Овим скромним речима, све вас, драга браћо и сестре, позивамо у „јединство духа“, а све ради бриге о души. Бринући о својој души, треба знати, ми бринемо и о душама других, а нарочито о душама наше деце, која у нама виде пример према коме треба да се управљају у својим животима. Ако идемо у цркву, наша ће деца ићи у цркву, ако постимо наша ће деца постити, ако се причешћујемо и исповедамо, тиме на најбољи начин учимо нашу децу, да и они тако чине. Волимо све људе, али „не упрежимо се у исти јарам са невјерницима“ (2Кор.6,14) како поручује апостол Павле, „јер шта има праведност са безакоњем“. И, на крају, благодарећи свима вама, који сте нам поверени на духовно старање, а посебно нашим најближим сарадницима, црквеним управама, чланицама кола српских сестара, хоровима, појцима и омладини, све поздрављамо са светопавловским позивом да се владамо достојно звања на које смо позвани: „Са сваком смиреношћу и кротошћу, са дуготрпљењем, подносећи један другога у љубави“(Еф. 4,2). Молимо се да сви оснажени духовно дочекамо Васкрсење Господње и остајемо ваши молитвеници пред Господом: ЕПИСКОП АУСТРАЛИЈСКО-НОВОЗЕЛАНДСКИ Г. СИЛУАН СА СВИМ СВЕШТЕНОСЛУЖИТЕЉИМА МИТРОПОЛИЈЕ АУСТРАЛИЈСКО-НОВОЗЕЛАНДСКЕ View full Странице
×
×
  • Креирај ново...