Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ
Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'има'.
Found 52 results
-
Зоран Ђуровић: Шта има Амфилохије против Степинца? Прочитасмо: «На празник Светог апостола и архиђакона Евпла, Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је свету Литургију у дому породице Владимира Кадагандома у граду Куско у Перуу. Саслуживали су јеромонах Рафаило..., протојереј-ставрофор Драган Митровић и протођакон... Јарамаз. У току свете службе Владика је крстио Едуарда Хербер Валегу, који је док је био у Римокатоличкој цркви вршио дужност ђакона. Митрополит Амфилохије му је на крштењу дао име Евпло по светитељу кога је Црква тог дана славила. Владика се на крају Литургије обратио пригодном беседом: - Данашња Литугија је велики благослов за дом Владимира Кадагандома. Дом Божји од данас постаје овај дом. Благослов Божји за све чланове ове породице, нарочито на оне који су примили свето крштење. Велики је то благослов и за овај град и сав народ који живи у њему. Јер, ови свети дарови су принијети за све и за сва, за једну, свету, саборну и апостолску Цркву и за сву васељену, казао је Митрополит...»[1]. Такође читамо: «Амфилохије посјетио је јуче у граду Куско у Перуу тамошњег римокатоличког надбискупа монсињора Ричарда Данијела Аларкон Урутиа. У срдачном разговору Надбискуп Урути је пожелио Митрополиту Амфилохију добродошлицу и истакао да је веома срећан због сусрета додајући да је Митрополит Амфилохије први православни епископ који је посјетио град Куско и служио у њему. Митрополит Амфилохије је преузвишеног г. Урутиа обавијестио о формирању Парохије Свете Тројице за Куско и представио му новоименованог повјереника за ту парохију г. Владимира Кадагандома. Надбискуп је казао да његова надбискупија стоји на располагању за све што буде требало да се помаже парохији»[2]. Више не читамо и измишљени перверзни говор Митр. Амфилохија на овом покрштавању, јер сам унапред најавио текст против тога. У том тексту, који је био на Поукама, говорило се да су ови католици крштени као и Исус што се крстио у Јордану, као што су Апостоли крштавали и сл. Проблем је што и без ових бесмислица (да се Ис. крстио трократно – није, јер се крстио од Јована у опроштење грехова, тако да би било бесмислено то што су Апостоли после крштавали у име Тројице ове који су крштени од Јована), Амфилохијев гест је дубоко нехришћански. Прекрстио је крштеног човека, и то тамо где је био угошћен! Непоштовање неког ко те гости, мени се коси са хришћанским моралом. На једној вечери у Риму, са Митр. Амфилохијем, поменуо сам му био начелно о проблему прекрштавања, а он ми је одговорио: «Ако се неко осећа да је некрштен, ја га крстим поново!» - Питах: «Од када је крштење ствар осећања?» - Није ми одговорио. Наиме, овиме би се увела провизорност, крајња арбитралност око крштења и срушио темељ саме хришћанске догме. Јер, ја могу сутра да се пробудим и да се осетим да нисам крштен. И шта сад? Амфилохије ће опет да ме крсти? Тако је његовог попа, Славишу Лекића из Аргентине, који се хвалио како прекрштава католике, поново крстио, са целом породицом, Акакије Утешитељ! И то нашем добром Митрополиту није било за наук, него је узео да ради као злосрећни распоп Славиша. Да прекрштава католике. Нема 10 васкрсења из мртвих, 10 цркава, 10 богова, 10 крштења... Символ вере је јасан: «Верујем у једно крштење». И то је Црква утврдила и са Вјерују и догматским канонима; нпр. Апостолска Правила, 47: Да се свргне епископ или презвитер који поново крсти неког, или опет не крсти оног кога су јеретици крстили. Одавде произилази да Амфилохије мисли да Папа није крштен. Мени је то лудило мозга, али је можда Митрополит у праву. Али сада не разумем како је он у општењу са Руском Црквом, јер они не прекрштавају католике, а у складу са овим каноном би били сви свргнути? Његов сабрат, Артемије, се пробудио из сна, као у Матриксу и увидео да су све Цркве православне у јереси! Амфилохије плаче за њим и позива га назад, а Артемију су се отвориле очи, док Амфилохије неће да види веру коју кроз (не)дела исповеда! Који је сабор укинуо ово правило? Ниједан. Напротив, овај канон је потврђен на Васљенским саборима, Другом из 381, са каноном 7 и Трулском из 691. каноном 95, где се јасно вели да се једним јеретицима не признаје крштење, па се крштавају изнова (односно по први пут), други, се миропомазују, јер су блажи случај, а трећи се примају без икаквих сакраменталних радњи, јер су хришћани и свештеници. Када се прави ово разликовање, сасвим је јасно да је Црква строго дефинисала начин примања оних који нису у јединству са њом. Тога се данас држе католици, а од православаца Руси. Неко бесмислено оправдање, које је побрисано, а приписано Амфилохију, на линији са Агиоритом, било је да је крштење обављено трократним погружењем. Св. Папа Григорије Велики, чију службу служимо, вели да је свеједно да ли је једно или трократно погружење, јер је битно да је у име Оца, Сина и Светога Духа. И то није мишљење неког провинцијског теологчића. На крају, хајде да пристанем да је Амфилохије изнад свих ових светаца и Васељенских Сабора, као и одлука сабора са Родоса, које смо ми, православни, потписали, остаје проблематично како он може (са којим образом) изаћи пред проусташког Јуру Кришта и рећи му да Степинац није светац јер је покрштавао Србе, Јевреје и Цигане? Амфилохије прекрштава крштене! Степинчев изговор је много јачи, јер он вели да је на тај начин спашавао животе прекрштених (иако тај термин не постоји код католика), док Амфилохије не спашава никога, него меће погребни камен на гроб екуменског дијалога, хулећи на крштене душе, и чинећи монструозни злочин, како га је називао свети Августин! Плашим се да све ово Митрополит зна, али да се прави луд, јер се руководи не хришћанским осећајима, него неким дневно-политичким мотивима. Од мене, који сам најмањи од пророка у Израиљу, може да добије само гаранцију да ће му сав пројекат пропасти јер је грађен на песку. [1] http://spc.rs/sr/mitropolit_amfilohije_bogosluzhio_u_kusku [2] https://pouke.org/forum/index.php?/index/-/1346435955/%D0%BC%D0%B8%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82-%D0%B0%D0%BC%D1%84%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D1%85%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D1%80%D0%B0%D0%B7%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%80%D0%B0%D0%BE-%D1%81%D0%B0-%D0%BD%D0%B0%D0%B4%D0%B1%D0%B8%D1%81%D0%BA%D1%83%D0%BF%D0%BE%D0%BC-%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%B0-%D0%BA%D1%83%D1%81%D0%BA%D0%BE-r10394/&tab=comments#comment-1800096 -
Коментаришући Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, који је јуче утврдила Влада Црне Горе, протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор цетињске Богословије, рекао је за „Вијести“ да су о том законском рјешењу упознати из медија и да никаквог припремног дијалога није било о ономе што је прије четири године препознато као лоше од свих вјерских заједница и Венецијанске комисије. – Да ли има смисла да се тога играмо и да Црква доказује да је постала власник нечега послије 1918? Полази се од погрешне претпоставке да је држава прије 1918. држала у власништву црквену имовину што није тачно и не постоји ниједан релевантан доказ. Питам људе из Владе да ли они имају доказ да је и прије 1918. држава била власник? – казао је отац Гојко Перовић. Он подсјећа да су два судска процеса, за цркве на Крушевцу и Ћипуру, доказала да објекти грађени у вријеме Краљевине Црне Горе не припадају држави него вјерској заједници. – Има ли смисла трошити енергију и полет и државе и цркве да доказујемо да су 2 и 2 – 4. Полазећи од једне такве неозбиљне и површне претпоставке улазимо у један галиматијас који ће нам само одузети вријеме и енергију умјесто да стварамо секуларно друштво у коме се зна шта коме припада – поручио је отац Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Речи стараца увек су се много цениле у Русији. Довољно је присетити се како је у 19.веку Достојевски одлазио у Оптина пустињу ради сусрета са старцем Амвросијем. Данас се обнављање традиције старчества у познатој Оптинској пустињи везује за име схиархимандрита Илије (Ноздрина). Њему се и „Аргументи и факти“ обратио са питањима, која чине духовни и друштвени нерв земље. Фото: Мария Позднякова / АиФ - Баћушка Илија, православни хришћани су сада у Великом посту. На шта треба обратити посебну пажњу? - Велики пост је духовно пролеће. Ни у ком случају није казна. Ми кажњавамо сами себе када лоше живимо. У младости сам живео у општежићу. Тамо је био градитељ који се са собом увек носио чајник. Он би своју плату пропио за недељу дана, а после је позамљивао, и најчешће преживљавао на чају. Његово уздржање је било принудно. Код нас је добровољно – ради Господа, ради своје душе. Човек греши више својим необузданим понашањем, него узимањем одређених намирница: недостатком љубави према ближњем, према члановима породице. У молитви Господњој „Оче наш“ речено је: као што ми опраштамо, то јест, на пример, треба да опростимо ближењем, ако нас је наљутио. Тако ће и Господ опростити наше немоћи по Својој великој љубави. - Разговарамо уочи председничких избора у Русији. Неки говоре: „Зашто да излазим на изборе? Од мене ништа не зависи!“ - Онима, који су се набили у своју егоистичну рупу, стан, страћару, то није на похвалу. Не треба мислити само на себе. Треба мислити на земљу. Тако је наш многонационални народ увек и поступао. Увек се уједињавао у одговорном тренутку. Чисте савести и са добрим жељама треба направити свој избор, добро извагати и расудити. - Како расуђивати? - Размислити шта би држави користило, а шта би могло да је доведе до потреса. Ево, ту је човек који довољно познаје стање наше Отаџбине, који је прошао заједно са народом огроман број потешкоћа и који је већ био изабран за главу државе. Или ће ту позицију заузети неки други кандидат. Макар и са великим знањем, али без искуства и разумевања околности, које формирају живот наше велике земље. То ће повући велике раздоре и немире. Треба бити пажљив са кандидатима који заводе народ красноречивошћу, док заправо желе да заузму ту позицију ради неке користи. - Многи су склони да верују лепим речима. - Русија је једном, 1917.године поверовала обећањима о светлој будућности. Играли су на простоту и поверење руског народа. То је довело до националне катастофе. Читави слојеви становништва су проглашени за „непријатеље“, уништавало се свештенство, интелигенција, убијали се радници, козаци, сељаци. Пресуде без суђења и истрага одређивала је „тројка“. Стотине људи су стрељали у једном маху. А извршитељима казни давали су по ведро вотке. Ево су ти плодови револуције! - Постоји и други поглед на совјетски период: да, била је репресија. Али смо добили бесплатно образовање, станове, мединицу. Многи млади људи данас тако виде СССР. - Да, у „комунистичком рају“ раскошно је живела партијска номенклатура, која је користила посебне намирнице, била у посебним болницама, итд. А обичан народ? Моји баба и деда су умрли од глади. Умирала су читава села. Око мог села Редкино (Орловска обл. - Ред.) још су се и очувала, а остала - Терехино, Новодмитровка, Марјино – нестала су. Како смо живели? Шта смо јели? У најбољем случају "попару" од буђавог прошлогодишњег кромпира, који смо имали среће да пронађемо у башти. Наша породица - мама, старији брат, сестра, млађи брат, баба и деда – живела је у колиби са сламнатим кровом. Сламу су давали само ако се председник заједнице испоштује – ако се напоји. Зими се температура у кући подизала максимално за 5-10 степени – када смо успевали да добијемо угаљ. За оца Атанасија Ноздрина, који је погинуо на фронту, нисмо добили ни копејку. Мама за робовски труд у колхозу, није добијала никакав новац. Сећам се, како ме је увек пратио осећај глади. - Баћушка, а каква је то прича о хлебу, која се код вас у селу и дан данас препричава? - То је случај који се одиграо неколико година после рата. Старији брат Иван је са пријатељима путовао у Тулу по хлеб. Враћали су се у Орел уморни. Дошли су до железничке станице, и тамо заспали. Неко им је украо хлеб. А ја сам дошао гладан са поља. У кући никакве хране. Размишљам, идем да потражим јагоде. Дуж наше куће се простирала железничка пруга. Пролазим десет, петнаест метара, и видим: нешто лежи на земљи, замотано у крпу. Отварам – а унутра векна хлеба. Свежа, још увек топла. Не усуђујем се да мислим како је доспела на то место – можда је испала из воза који је пролазио. Радост у кући је била неизмерна. У та гладна времена, ово је било чудо. - Да ли је истина да многе благосиљате да пређу да живе на селу? - Где је најбољи живот? Тамо где су живели дедови и прадедови. На селу. Ако човек буде радио у природи – имаће и здравља. И деца ће здрава да расту, а не са алергијама. Сви јуре у Москву и друге градове. У мом родном Орлу су већ гужве у саобраћају. Ускоро неће бити чиме да се дише у градовима. И после: ако у селима нико не остане, ко ће хранити градове? Треба да обновимо макар десет процената од изгубљених села. - Према истраживањима, 80% становништва Русије сматра себе православцима. Али, само мали број од њих регуларно иде у храм, и пости. - Године атеизма нису остале неприметне. Комунисти су одвраћали народ од вере на све могуће начине – помоћу филма, радиа, новина, телевизије. То су била циљно усмерена рушитељска дејства против духовних основа живота руског народа. Било је потребно од верујућег руског човека, вредног, одговорног направити "хомо советикус". Рушили су се храмови, свештеници су стрељани. Само током 1937. и 1938. године стрељано је више од 100 хиљада православних свештенослужитеља! У огромној земљи остало је неколико стотина активних храмова. Са каквим садизмом су убијали! Архиепископа Тверског Тадеја (Успенског) су удавили у тамничком клозету. Епископа Соликамског Теофана (Илменског) више пута су потапали у рупу у језеру, и на крају се тамо и смрзао. То је био вид јавне казне. Епископ Исидор (Колоколов) је био ухапшен и стављен на колац. Погледајте наш православни календар – нема дана да прође, а да се не прославља неки новомученик. Ко је управљао организаторима гоњења? То су били људи одани сатани. Задатак сатане је да удаљи људе од Бога. Викали су нам како су научници доказали да нема Бога! Каква је то лаж! Нема таквих сведочанстава! Али у школама се до данас настоји на материјалистичким погледима. Уништили су душу човеку. Усмерили пажњу само на земаљско. Човек је разумно биће. И деца већ у школском узрасту покушавају да разумеју: а шта у суштини чини живот? Није ваљда да је смисао само у исхрани и размножавању? Тако животиња живи. Човек има много виша питања. Бог улаже у њега религиозна осећања од самог рођења. Младенца, када доспе у храм, одмах усмеравају где да упали свећу. Људима су желели да мисао о духовном животу. Православни људи немају никакве сумње када је у питању вечност. Можемо да скупимо милион фактора који доказују постојање Бога. Само да сакупимо случајеве када су се свети јављали људима, не бисмо могли да их све набројимо. Преподбном Сергију Радоњешком се неколико пута јављала Мајка Божија. Серафиму Саровском Сам Спаситељ. Атонском старцу Силуану се сам Господ јавио. Сваки човек, који се дубоко у себи моли, обавезно ће осетити везу са вечним светом. - У време рата, молили сте се за оца, али је он погинуо. Како сте то прихватили, с обзиром да сте били дете? - Од оца смо са фронта добили само једно писмо. После је стигла и вест да је умро, рањен. Тако је било угодно Божијем Промислу. Речено је у Јеванђељу: нема веће љубави од оне, ко душу своју положи за ближње своје. Али моја молитва је уродила плодом. Много година смо тражили место где је сахрањен, и нашли смо га. То је братска гробница у Владикавказу, где се отац упокојио у војној болници. Поред се гради храм. - Још у детињству сте осетили да постоји вечност? - Одувек сам то знао. Увек сам се молио. Русија је, без обзира на све, увек живела управо вером. У страшном Великом Отаџбинском рату наш народ је победио захваљујући Божјој помоћи. Кад има вере, има живота. Са руског Ива Бендеља 23 / 03 / 2018 http://www.pravoslavie.ru/srpska/111683.htm
-
Помаже Бог! Сумњам да моја шеснаестогодишња ћерка има дечка. До сада смо имале отворен однос али од своје петнаесте године је постала повучена. Заиста је убаво девојче и излгеда старије но што јесте (љуби је мајка!). Ја у њеним годинама нисам имала момка и прва веза ми је била на факултету, али морам признати да сам имала однос пре брака, али ми је тада дечко, а сада муж већ 20 година, био први момак и била сам сигуран да је онај прави. Не знам како да поступим. Који је баш став о средњошколским везама?
-
Каву силу има Проскомидија - поучна прича
тема је објавио/ла Поуке.орг инфо у Духовни живот наше Свете Цркве
Један светогорски монах је добио вест из Русије да је његова познаница умрла. Он је узео просфору, ушао у олтар и дао је јеромонаху који је служио: " Оче помени упокојену " и рекао је име. Само што је јеромонах узео просфору у леву руку, а копље у десну, монах је десно од жртвеника видео умрлу. Она је била тако устремљена да види жртву која се за њу приноси! Само што је честица извађена, на лицу почивше се појавио радосни осмех и она је нестала. Јеромонах је дао у руке монаху просфору, али је монах није могао узети. Јеромонах је питао: " Шта је с тобом? " Монах је, скупивши снагу, испричао виђење. Схватате какву велику силу има проскомидија, колико је она важна за оне који су прешли у други свет. Они се за себе не могу молити, чекају молитве рођака и блиских. Свештеник Николај Серов View full Странице -
Црква Светог великомученика Георгија у подгоричком насељу Момишићи, 22. марта, на дан када наша Црква слави Свете Севастијске и Момишићке мученике је прославила славу и спомен на новојављене Мученике момишићке, 40 ђака и два свештеника, чије су мошти су похрањене у овој светињи. Свету литургију је служило свештенство Митрополије црногорско-приморске, а празничну, литургијску бесједу је изговорио протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије „Свети Петар Цетињски“ коју преносимо у цијелости: „У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, браћо и сестре, сабрани на овом младеначком и мученичком сабрању на брду изнад Подгорице, у овом дивном Божијем дану, нека нам је свима на здравље и на спасење благослов овога сабрања! Куд год кренули са овога брда, и доље, и десно и лијево, и напред и назад, да буде благословен ход свакоме и данас и у све наредне дане нашега живота. Господ нас окупља у својој науци увијек, сваки дан и сваки празник, а посебно у ове дане када чекамо Христово Васкрсење, Господ нас окупља својим јеванђелским позивом кад каже: Остави све и ајде за Мном. Велике су то и тешке ријечи, истините ријечи које свакога човјека преображавају. То су ријечи које свакога човјека наново кад год стане пред Њим, кад год их чује, одвајају од овога живота и упућују његов поглед ка нечему већем од овога живота. Остави све и ајде за мном, каже Господ апостолима а апостоли су тај позив пренијели својим најближима и тако је то било кроз вјекове све до данас. Тај позив Господњи најбоље показује који је начин људскога спасења. Тешко је оставити све, може човјек оставити нека материјална добра, може човјек да промијени посао, мјесто гдје станује, може да промијени људе око себе, друштво у коме пребива, да се пресели у други град, другу државу, да оде на други континент, али не може се одвојити сам од себе и од своје нарави, карактера своје нарави који је просто такав какав нам је Бог дао. И увијек на крају остаје да се рвамо сами са собом и са оном чињеницом да поред свега највише волимо сами себе, свој живот, да себи угодимо. Бивало је људи у прелести који су били сами на врху планине, ништа нису јели ни пили, и рекао би човјек: Ух, види како се мучи и подвизава. А, он уствари сам себе храни, своју сујету, тако што је нацентрирао себе у центар неке своје замисли. Послушати другога, послушати што ти други каже, то некад зна бити веће од било каквога другога подвига. Оставити све значи, остави оно како је теби угодно! Некоме је угодно да ништа нема, некоме да одрпан иде, некоме је угодно да га људи хвале како се подвизава и тако даље. Оставити све, то значи, остави самога себе ради другога. Зато славимо овај дан, јер су ови Мученици севастијски, а угледајући се на њих и Мученици момишићки, били људи који су оставили себе ради другог. И ми смо се данас окупили у цркви момишићкој и оставили све да би дошли овдје. Зашто? Зато што је овдје служба – Литургија, Свето причешће. Дакле, све смо оставили ради нечега што овдје постоји, ова црква момишићка, и знамо зашто. Кад човјек иде на свадбу или неки испраћај, славу, тога дана не иде на посао и не обавља свакодневне послове, јер зна добро ђе је кренуо – да би се неко удао, вјенчао итд. Оставити све ради нечега што можемо да опипамо, то и није тако тешко објаснити, али оставити овај наш живот и све у њему, навике, пријатности, непријатности, планове.. може само ако човјек има јасно и извјесно, у очима и души, да има још неки живот у односу на овај. Каква је то вјера? То је права вјера, и хвала Богу да то није остало негдје тамо давно, у вријеме Севастијских мученика, па ни у вријеме Момишићких мученика. Ми данас живимо у овом дану, сваки од нас, у овом Васкршњем часном посту, разапети пред тим Господњим позивом. Остави оно како се теби чини да је најбоље, не значи бити безуман, то не значи немати свој план, али увијек за хришћанина то значи, бити спреман послушати другога, послушати онога који је пред тобом, а кроз тога послушати ријечи Божије. Ми данас, браћо и сестре, живимо у дану и граду када имамо и Севастијске и Момишићке мученике, али имамо и име Дарка Вујошевића. То је онај момак који се придружио Момишићким и Севастијским мученицима испунивши призвање Господње: Остави све, има нешто што је важније од онога што си ти и твоје потребе. Дакле, хвала Богу, да живимо и у дану, и у граду, и у народу, који је могао да роди једнога таквога човјека. Ово није моменат да уздижемо људе, па ни нашега брата Дарка, него кроз тај примјер, да опипамо да је хришћанство и вјера у Христа још увијек жива на овоме мјесту, и то није било случајно. Свима нам се дух надахнуо, и душа и срце, тим његовим поступком и нико није рекао: А што лудо учини! Него су сви рекли. Е, хвала Богу да се нашао неко такав. Сви смо те ноћи, кад смо легли у наше кревете, помислили: Е, кад бих ја могао да будем такав! Дај ми Боже, десети дио те прилике, као што си њему дао да свој дио оствари пред Господом. Сви знамо да је то био поступак једног правог хришћанина и да је то био наш брат кога смо сви познавали, брат који је у ово наше вријеме учествовао у оваквим нашим сабрањима . Дакле та светиња још не само што траје него је још ужарена, још топи и гвожђе и камен, и ово што је земаљско, обраћа у оно Небеско. Ту смо се и ми јутрос причестили том светињом. Ова светиња је жива и производи нове хришћане који не морају бити људи да сад измишљају и глуме нешто како би личили на неке мученике. Дарку је дошао моменат и то је урадио, а што ћемо ми? Морамо ли сви на Скадарско језеро да тражимо нове утопљенике? Не морамо, ево их око нас! Сви смо у неком језеру и око нас се стално неко топи, преврће, и нама је вода дошла до ушију и уста. Ситуација коју су они имали у оне припремне дане за почетак Васкршњег поста је таква да нас све подсјети, да нас таласи живота ваљају и да је питање какви ћемо доћи до дана Христовог Васкрсења. Зато нека нам радост и љепота овога Божијега дана и овога лијепога мјеста буду укрепљење, јер има још доста до Васкрса. Има још доста да испливамо и изронимо у дубинама наше душе, и да неке ствари са собом рашчистимо, да можемо да станемо, ако Бог буде дао здравља и живота, пред празан Христов гроб, пуних уста, с правом вјером, не имитирајући неке друге, и кажемо: Христос Васкрсе – Ваистину Васкрсе. Амин! Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Власти у Србији сматрају да се СПЦ ''меша у политику '' када износи свој став о КиМ. На пример , председник државе је то изјавио након потписивања срамног Бриселског споразума у априлу 2013, [1] али и након Сабора СПЦ 2018. (''лоше мешање у политику ''). [2] Сличне фразе понавља и министар Зорана Михајловић (''притисак на власт од стране СПЦ'') као и незванични идеолог власти , председник Београдског фонда за политичку изузетност и дугогодишњи лидер Сорош фонда за Србију , Соња Лихт (''неодговорност СПЦ'' поводом КиМ). [3] Овакви ставови су (очигледно) противуставни . Власти ( и њихов идеолог из Београдског фонда за политичку изузетност) као да су заборавиле да су значајну улогу у доношењу важећег Устава из 2006. године имали и СПЦ и тадашњи патријах Павле . У октобру 2006. Српска православна црква и патријарх Павле, на чији је позив тадашњи председник Владе Коштуница посетио Патријаршију, упутили су јавни позив грађанима да изађу на референдум и подрже нови Устав (само неколико дана пре гласања за нови највиши правни акт 28. и 29. октобра ). Такође, владике су свим својим епархијама и верницима послале позив да изађу на референдум и да гласају за нови Устав.Поглавар Српске православне цркве патријарх Павле се лично појавио на бирачком месту у Основној школи "Краљ Петар Први" у Београду. Тада је деведесетогодишњи патријах изјавио: "Нека буде са Божјим благословом на опште добро свима, па и нама", спуштајући листић у гласачку кутију. Апел Архијерејског Сабора СПЦ Скупштини Србије пред преговоре о статусу КиМ (5. новембар 2005.) На тај начин , СПЦ је de facto постала гарант Устава или највишег правног акта чија је основна сврха била очување Косова и Метохије у саставу Србије (преамбула). De iure СПЦ то није могла да уради јер је у правном систему Републике Србије она јасно одвојена од државе . У члану 11 предлога Устава се наводило да је Република Србија световна држава и да ниједна религија или црква није ''државна или обавезна''. Дакле, није правно био могућ ( или прикладан) писмени уговор о заједничком деловању СПЦ и државе када се радило о доношењу новог Устава . У правном смислу , то би било у колизији и са одредбама члана 21 предлога Устава који забрањују дискриминацију на основу '' вероисповести .'' Ипак , питање Косова и Метохије је било толико важно за СПЦ, да је она у суштини, са властима ( тадашњим премијером ) направила једну врсту усменог (јавног) уговора . У правном смислу , таква врста усменог уговора који је СПЦ постигла 2006. године са тадашњим властима није непозната у православним државама . На пример, проф. др Зоран Чворовић пише да су се Русији често примењивала византијска начела ''симфоније цркве и државе'' када се радило о најважнијим државним темама. [4] Очигледно је да је циљ тог усменог уговора из 2006 . за СПЦ било очување манастира и цркава на Косову и Метохији унутар јурисдикције СПЦ. Разлози су више него очигледни . Прва титула српског патријаха је ''архиепископ пећки'' . Она више него уверљиво симболизује духовни значај Косова и Метохије за СПЦ. Такође , добијање самосталности или аутокефалности СПЦ се везује за оснивање прве Архиепископије жичко –пећке и Светог Саву кога грчки професор Јоанис Тарнанидис описује као ''духовног вођу свог народа ''. [5] Дакле , добровољно одрицање СПЦ од Косова и Метохије не би било само бесповратно губљење надлежности (својине и државине) над око 1.300 цркава и манастира већ и духовно одрицање од оснивача СПЦ . У политици су наравно , такви обрти могући, али када се ради о једној тако старој организацији као што је СПЦ , онда би то био вероватно и њен крај (верници би вероватно напустили цркве широм Србије ). Српски патријах и епископи су те 2006. године разумели још једну негативну последицу која би могла наступити ако би се добровољно одрекли од Пећке патријашије, Дечана и Грачанице . Манастири на КиМ су толико вредни да превазилазе оквире националног блага и налазе се листи УНЕСКО-а ,попут Пећке патријашије , Дечана и Грачанице и цркве Богородица Љевишка. То је 50 % свих сакралних објеката у Србији који се налазе на листи светске баштине УНЕСКО. Дакле, СПЦ (али и Србија у целини) би се грубо говорећи, одрекли 50 % свог културног блага када би пристали на добровољну предају КиМ . То је још већи удар на цркву него на државу (која би морала да се одрекне око 15 % своје територије ) . У том контексту се може тврдити да СПЦ као најстарија организација код Срба примењује ( вековима) једну врсту правног (правно-канонског ) обичаја када се ради о Косову и Метохији . Тачније , Пећка патријашија је у прошлости била укидана (1766.) и под окупацијом током турског времена . Прогоњени су пећки патријарси и народ са Косова и Метохије (1690. и 1739.) . СПЦ се налазила у тешком положају и за време агресивног атеистичко /комунистичког режима Јосипа Броза 1945-1980`. и његових комунистичких албанских наследника са КиМ. Коначно, СПЦ се нашла на удару 1999-2003. године када је уништено око 40 манастира али и 2004. године када је у мартовском погрому за само два дана уништено неколико десетина цркава и манастира. Међутим , СПЦ се никада није добровољно одрекла манастира и цркава на КиМ . Та правна чињеница нам указује да за СПЦ аутокефалија коју је добио св. Сава 1219. за Архиепископију жичко –пећку ,у суштини једна врста правног првенства над туђинском државом или властима (окупацијом) када се ради о манастирима и црквама на Косову и Метохију . (У случају када се радило о српској државној власти онда се примењивало старо византијско начело ''симфоније '' између државе и цркве) . Велики немачки правник Карл Шмит би то дефинисао као ''преддржавно право '' или као правну чињеницу да се у окупацији мења само владар. [6] Међутим , након срамног Бриселског споразума (или de facto признања Косова јер Џон Лонк и француски правник И. Ламер de facto признање повезују са предајом правосуђа страној власти) [7] али и најаве такозваног ''разграничења'' (de iure признања) СПЦ се по први пут сусрела са српским властима које имају нескривену намеру да добровољно предају манастире и цркве на КиМ ( и то на 800 година од добијања аутокефалности). У том контексту , може се констатовати и да је СПЦ преузела закључујући са државом усмени уговор 2006 године, и једну обавезу. Учешће у доношењу Устава 2006. године је у суштини ,обавезало СПЦ да брани тај највиши прави акт . То је у правном смислу другачија ситуација него она из 1995. године када је патријах Павле ставио свој потпис на Споразум руководства СРЈ и РС у Добановцима уочи пута на мировне преговоре у Дејтон . Он је тада наступио као једна врста медијатора Тада је само усаглашен заједнички састав српске делегације. Такође, Дејтонски споразум (Париски) је гарантован касније потписима великих сила . Устав из 2006. године је правни акт усвојен у оквиру једне државе и њеног унутрашњег поретка уз референдум као важан елемент његове легитимности и легалности . Тачније, референдум не би успео да није било ангажовања СПЦ. Зато се може закључити да СПЦ има право засновано на важећем Уставу да изнесе свој став поводом КиМ . Има то право и на основу легитимитета који је дала новом Уставу јер Карл Шмит дефинише легитимитет као ''реалну снагу .''[8] Суспендовање најважнијих норми (државни удар) и преамбуле Устава о КиМ које спроводи власт у периоду 2013-2019. не даје таквим властима право да држи било коме моралне лекције, понајмање СПЦ-у. Напротив, управо је власт та сила у друштву која се грубо одвојила од уставних норми због најнижих политичких интереса. [1]Amfilohije: Crkva se ne meša u politiku države, април 2013. [2] Vučić: Pogađa me loše mešanje SPC u politiku, novembar 2018 [3] Patrijarh: Vučić da misli kao Crkva; Mihajlović: SPC da ne vrši pritisak, септембар 2017, Министар тврди да СПЦ врши притисак https://www.kurir.rs/vesti/politika/3059825/sonja-liht, април 2018. Лихтова сугерише да је СПЦ неодговорна када се ради о КиМ. [4] Чворовић З.'' Душанов законик у руском огелдалу '', Catena mundi ,Београд, 2018. стр.33 [5] '' Сава Немањић-Свети Сава историја и предање'',Тарнанидис Ј. ''Колико је св. Сава као личност могао да утиче на остварење автокефалије Српске цркве '' Зборник радова са међународног научног скупа, уредник В. Ђурић , САНУ, Београд , 1979, стр 55-62 [6] Шмит К. '' Номос земље'', Федон , Београд, 2011. стр 65,233. [7] Шмит К. '' Номос земље'', Федон , Београд, 2011. стр 17, 234 [8] Шмит К. '' Номос земље'', Федон , Београд, 2011. стр 53. -
Протојереј Никола Данилевич, замијеник предсједника Одјељења за спољње црквене послове Украјинске православне цркве, казао је у ексклузивном интервјуу за Светигору да УПЦ има већу независност него „ПЦУ“ која је само формално названа „аутокефалном“. Отац Николај Данилевич рођен је 22.5.1977. године у Ровенској области у Украјини. Завршио је Почајевску духовну семинарију (1994–1998), а затим Московску духовну академију (1998–2005), гдје је добио звање кандидата богословља. Усавршавао се у Грчкој, Италији и Француској, а тренутно је и предавач Кијевске духовне академије. Оче Николајe, пажљиво пратимо црквену ситуацију у Украјини. Нема потребе да се нарочито бавимо питањем статуса УПЦ – вјерници у Црној Гори су јединствени да је УПЦ и даље једини канонски дио Христовог тијела у братској земљи Украјини. Насупрот канонске цркве, нову структуру коју су створиле расколничке групе уз учешће два канонска архијереја, признао је константинопољски Патријарх Вартоломеј. Да ли присуство канонских епископа може дати легитимитет одлукама тзв. „Сабора уједињења„? – Јерарх Руске православне цркве Митрополит Сергије (Страгородски), одговарајући на писмо једног обновљеничког архијереја који је тврдио да су обновљенци већ постали канонски јер их је признала Константинопољска патријаршија, 22. септембра 1925. г је написао сљедеће: «Објашњења да су неки патријарси, на примjер, константинопољски и, у последње време, јерусалимски, размјењивали поруке са Синодом, скоро да нас не могу убиједити. Знамо да су у јединству с Црквом искључиво они који су у заједништву са својим легитимним епископом и патријархом; да онај кога је изопштио његов патријарх, не може бити примљен у општење с другима… да и онај који општи са одлученим и сам подлијеже одлучењу (Апостолска правила, 10 и 12). Дакле, ако су Константинопољска и Јерусалимска патријаршија ушле у општење с обновљенцима, то је кудикамо горе за патријархе. Пред законом Божјим сви су једнаки: и патријарси и мирјани. Када је Константинопољска патријаршија у 15. вијеку отпала у унију са Римом, Руска црква није пошла за њом и католички свештеници који су живјели у Русији нису због тога постали православци. Тако и општење Константинопољске патријаршије са обновљенцима може само патријарха да учини обновљенцем, али не и обновљенце православцима“. Очекивало се да ће ауторитет Фанара бити довољан за многе грчкофоне цркве да слиједе за првопрестолном катедром. Ипак, видимо да се чак и цркве веома блиске Константинопољу не усуђују да признају нову црквену структуру. Постоје гласови да у Синоду Васељенске цркве има епископа који не подржавају ову одлуку. Познати теолог Васељенске цркве, Митрополит Калист Вар јавно је изразио неслагање са одлукама свога патријарха. Има ли наде да ће се Фанар промијенити своју одлуку? – Не треба бити толико наиван и вјеровати да ће Фанар промијенити или поништити своју одлуку, којој је стремио гордо и тврдоглаво. Константинопољска патријаршија је направила грешку, али ми до сада нисмо видјели спремност да призна ту грешку, а поготову да је исправи. Мислим да само заједнички став свих Помјесних православних цркава, изражен, поред осталог преко Свеправославног сабора, може дати позитиван импулс рјешавању овог проблема. Видимо да на свим фотографијама везаним за настанак нове „цркве“ на челном мјесту стоји предсједник Порошенко. Призор веома подсјећа на период Византијског царства, гдје цар сједи на челу сабора. – Од самог почетка свог постојања, Христова црква је бранила своју аутономију од државе. Господ Исус Христ је рекао: „Дај цару Цару царево, а Богу Божје“ (Мк 12,17). Прва три вијека своје историје у оквиру Римског царства, Црква је бранила принцип слободног вјероисповиједања. А тај принцип, у то вријеме је, био у супротности са религиозном политиком и идеологијом Римског царства, гдје је култ успостављала држава. Према томе, они који нису поштовали државну религију – паганизам, били су непријатељи државе. Хришћани су извршавали све државне дужности – служили су у војсци, плаћали порезе итд, међутим, одбијали су да одају божанско поштовање култу цара. Зато су хришћани били угњетавани и прогоњени све до почетка 4. вијека, све док држава није промијенила принципе свог односа према религији уопште и посебно према Цркви. Кроз цјелокупну црквену историју у разним земљама, ми видимо покушаје државе да се уплиће у послове Цркве или чак потчини Цркву себи. Нешто слично се дешава овдје у Украјини, гдје данас наша влада користи црквени фактор у предизборној кампањи. У том смислу, Његово блаженство, Митрополит Онуфрије, у многим својим интервјуима, наводио је мисао да поштујемо наше политичаре, али нећемо допустити да се користи наша Црква, а камоли да се њоме управља. Наша Украјинска православна црква у садашњем периоду свог постојања, у суштини, штити своју слободу, независност и аутономију од мијешања спољних сила. Поменули смо да два епископа нису поступила по благослову Синода УПЦ, а већина епископа је остала вјерна канонској Цркви. Да ли је исто са свештенством? Да ли свештеници потпадају подјели под притиском државе? – Заиста, на свештенике и вјернике је велики притисак, прије свега преко медија и преко званичника. Чињеница да се освајање наших храмова, понекад и преко 99% случајева дешава у селима, указује на то да је село то гдје људи нису толико добро информисани, и да је под огромним притиском информативне пропаганде. Наши свештеници су под притиском предсједника сеоских савјета. Има много таквих случајева, о чему можете прочитати на званичној интернет страници наше Цркве. Сваког дана обавјештавамо о насиљу које је настало као резултат недавних црквених догађаја. Многи храмова УПЦ пострадали су од националистичких организација и раскола. Како изгледа живот парохије када им расколници заузму храм? Да ли ће вјерници упркос насиљу остати вјерни својој Цркви? – Вјерници остају вјерни својој Цркви. Желео бих да наведем примјер инцидента који се догодио у Виницкој епархији у селу Комаров. 11. јануара. Црква Светог арханђела Михаила, која је у крилу наше Цркве, премјештена је у управу тзв. ПЦУ. То је било могуће због чињенице да су о судбини заједнице одлучивали људи који у принципу нису били њени чланови. Другим ријечима, становници села који не иду у храм гласали су за предају, а не прави парохијани којих је мало у том селу. Као што су прави вјерници ове заједнице рекли, они су напустили састанак с осјећајем необјашњиве радости, иако су им отели храм. Након тога, једна мјештанка села Комарова понудила је заједници празну кућу своје мајке као кућу за молитву. Према томе, можемо са пуним увјерењем рећи да се наши вјерници не боје да остану вјерни и да изађу да бране канонску Цркву Украјине, упркос провокацијама и притисцима. Ако, међутим, није могуће бранити храм, наши људи га напуштају и одлазе у страну, али не иду у раскол. На украјинским православним сајтовима често говоре да нова „аутокефална црква“ више зависи од Фанара, него УПЦ од Москве. Како је то могуће? – Ако упоредимо Грамату о независности Украјинске православне цркве, коју је 1990. године дао Патријарх Алексиј Други и Томос (који је у суштини исто Грамата), коју је дао Патријарх Вартоломеј тзв. „Православној цркви Украјине“, онда можете видјети која ограничења је добила „ПЦУ“, заједно са наводним добијањем аутокефалног статуса. На примјер, „ПЦУ“ није у могућности да поставља своје епископе ван Украјине и отвара парохије за православне Украјинце у дијаспори. Без одобрења Синода Константинопољске цркве, она нема право да канонизује своје свеце, док наша УПЦ самостално канонизује своје без усаглашавања с Москвом. Сачувана су права Константинопоља на егзархат у Украјини, као и на појединачне ставропигије и манастире, који, како се наводи у Томосу, не могу бити смањени. На посебно важна питања црквеног живот „ПЦУ“ треба да се посавјетује са Фанаром. То је ограничена аутокефалност. Могуће је даље наставити упоређивање, али говорећи уопште, у смислу количине својих права, „ПЦУ“ је готово иста као и наша УПЦ, а у неким случајевима је чак и инфериорнија и само је формално названа аутокефалном. Разговор водио Павле Божовић Превела Марија Живковић Извор: Митрополија црногорско-приморска-
- 1
-
-
- протојереј
- никола
- (и још 12 )
-
НЕПОЗНАТА БИТКА КОЈА ЈЕ СПАСИЛА СРБИЈУ Учили су нас толико тога. А да ли су и о "Лесковачком маневру", подвигу толико важном за опстанак Србије? Ово је кратка прича о том чуду. Нестварна прича. Сви сада, мање-више, знају за тројну инвазију коју су октобра 1915. на Србију извршиле Немачка, Аустроугарска и Бугарска. И за повлачење наших предака, најпре кроз централне делове државе, а онда и кроз чувену Албанску голготу. До спасавања оно мало људи што се спасило - не би ни дошло да није било једног маневра, потпуно неочекиваног за непријатеље. Док су Немци и Аустроугари са севера продирали кроз Србију, али се трудили и да кроз Црну Гору пресеку одступање српске војске (што је у знатној мери нешто касније спречила Мојковачка битка на Бадњи дан), много раније би наши преци упали у неприлике да је у дело спроведен план немачког фелдмаршала Макензена, који је као главнокомандујући инвазије наредио Бугарима да са истока пресеку све правце повлачења Срба ка југу. И, Бугарима је испрва врло добро ишло. Како и не би, када су са преко скоро 300.000 људи кренули у ту акцију, и то на два правца. Један, за ову причу важан, је био да њихова Прва армија прође од Врања, ка Лесковцу, па даље на запад, ка топличком крају и тако онемогући повлачење српске војске која се измучена, са народом у збеговима, кретала у правцу Косова и Метохије. На путу Бугарима је, у близини Власотинца, стајала најпре само Тимочка дивизија, тада са мање од 15.000 изнемоглих војника, а на њу је нагртала сила од 195.000 непријатеља, који су имали преко 400 топова. Какав однос снага... Тимочани су јуначки издржали први удар, но морали су да се повлаче да не би били побијени или, опкољени па заробљени. А онда им је у помоћ стигла нешто старија војска, другопозивци, људи у четвртој деценији живота. Тачније, Моравска дивизија другог позива и Шумадијска другог позива. Та маневарска група (Тимочка I, Моравска II, Шумадијска II) за команданта је, од стране војводе Степе Степановића који је командовао Другом армијом, добила пуковника Љубомира Милића, који је дотад водио само моравске другопозивце. Задатак који је стављен пред Милића је био да, како зна и уме, бар неколико дана више него четворостуко јачег непријатеља задржи у реону Пусте реке. Док не дође још неко појачање. Ако дође. Ако га буде било. Не, није никада дошло. Али, пуковник Љубомир Милић није био било ко. Тада 54-годишњак, својевремено пензионисан па враћен у службу 1912, није био међу најбољима ни у Војној академији (десети од 20 питомаца) ни у Вишој школи (14. од 17), али је годину и по дана био на обуци у Русији, потом напредовао од капетана прве класе до пуковника. Имао је много искуства у раду са људима, био је командант пешадијске Подофицирске школе, био начелник штаба дивизијске области, био командант неколико пукова. Као пуковник командовао дивизијом, што није мало достигнуће, али га је заправо, већи чин "заобишао" пре Великог рата јер је својевремено догурао до ађутанта краља Александра Обреновића, а то се у потоњој дистанији ипак мало гледало са одређеном дистанцом. Ипак, када је било најтеже, искусни Степа Степановић је управо њега одабрао да, како зна и уме, код Пусте реке која се у том свом току простирала као природна брана (правцем југ - север), некако задржи бугарску силу која је кренула даље на запад. Добио је задатак да како зна и уме задржи Бугаре, да би, иза леђа те малобројне маневарске групе, што више војске и народа прошло путем Куршумлија - Прокупље - Лебане па на југ, ка Приштини. А задржати толике Бугаре, толико одморне, наоружане, била је немогућа мисија. Само... Нису се пуковник Љубомир Милић и њему поверени, исцрпљени војници, "плашили јер су знали шта је једино могуће". Веровали су у - немогуће. И, Милићев план, уместо очекиваног, да се издрже налети непријатеља, баш зато је био овакав: "Које, бре, чекање да нас потамане!? Има да их гонимо у три лепе... Бугарске!" План није баш био тако прецизан, нити баш тим речима срочен, али је ово била наша интерпетација, његова кратка верзија. "Три лепе" су заправо била три правца напада. Да, напада, а не чекања! Српска војска, они Тимочани који су се повлачили пред силом, те Моравци и Шумадинци који су их дочекали на левој обали Пусте реке, кренули су у три - јуриша. Право преко Пусте реке. Уз паљбу артиљеријских снага Друге армије, којима је командовао Војислав Милојевић, а ког је војвода Степа упутио као подршку Милићу, маневарска група три српске дивизије, дотад малаксалих Тимочана и старијих Мораваца и Шумадинаца, тог 11. новембра 1915. тотално је збунила Бугаре. Ма, шта збунила, почела је да их тера у оне три... путање. Чак и када би стизала појачања из друге линије бугарских снага, били би довољни и само поједини српски пукови, попут Трећег пешадијског, да их нестварним јуришима врате одакле су дошли. И мало даље од тога. Овај "Лесковачки маневар" одбацио је непријатеља таман толико да онај пут од Куршумлије, пркео Прокупља, за Лебане и Приштину, остане отворен довољно дуго. И, у том тренутку, тај једини пут за повлачење српске војске ка Косову и Метохији, управо је и искоришћен да се спасу преостале снаге (које је потом, сви то знамо, чекала још већа, страшна мука). Али, да не беше пуковника Љубомира Милића, ког 1916. са правом поставише за генерала, не би ни било онога што се зове Голгота и ВАСКРС Србије. А нема васркса без страдања. Да... Тог новембра 1916. наспрам 195.000 Бугара не само да се испречило, већ им у сусрет кренуло око 45.000 наших предака. Јуришали су, као никада пре. У том, Лесковачком маневру, њих 6.000 је оставило своје животе. За род свој. И за нас, данашње. У њихову част је и написана ова прича. Више вас чека на www.gvozdenipuk.rs
-
Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је свету Литургију на Бадњи дан, у недјељу 6. јануара 2019, у Саборној цркви Светог Василија Острошког у Никшићу. Владици је саслуживало бројно свештенство и ђаконство никшићког намјесништва, уз присуство бројног вјерног народа. Литургију је појањем пратила пјевница Храма и хор Преподобне мајке Ангелине. Пред Причешће, ријечима архипастирске бесједе, обратио се Преосвећени Епископ Јоаникије, честитајући Бадњи дан и најрадоснији празник Рођење Богомладенца Христа. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- „Почињемо да славимо Рођење Христово. Радују се анђели на Небесима, радују се Праоци Христови по тијелу, које данас прослављамо, радују се они који су, већ, на небу, душе светих и праведних. И ми се радујемо на земљи, све нас иста радост обузима, јер, Рођење Христово је догађај који има вјечно значење и вјечно дејство, које обнавља и Небо и земљу. Сабирамо се око колијевке Богомладенца Христа, обнављамо се Његовим новинама које нам је Он донио се Неба, божанским, богочовјечанским“, рекао Епископ будимљанско-никшићки. Додао је да, гледајући Дијете младо, како се пјева у црквеним пјесмама, превјечног Бога, испод Његове дјетиње немоћи и слабости, која је, заправо, наша слабост, сагледавамо Његово божанство и Његову божанску силу. „Славимо Његово снисхођење ка нама до те мјере да је Он ушао у нашу крајњу таму, родио се, не у царској палати, него у пећини витлејемској која је била претворена у шталу. За Њега није било достојног мјеста на овом свијету, а пећина витлејемска је мјесто одакле је почело да се проповједа Јеванђеље Христово, свјетлост која засија из мрака, из таме“. „У томе видимо да је Господ сишао до наше најдубље таме, наших највећих грехова да ту таму просвијетли, да нас грехова разријеши, да нас обасја својом свјетлошћу, добротом, милинама, љубављу, да нас очисти, обнови, устроји, да нас Богу Оцу усинови и сједини једне са другима“, нагласио је Владика Јоаникије. Владика је казао да Богомладенца Христа, Који се оваплотио од Пресвете Дјеве Богородице, силом Духа Светог, зачет у Њеној дјевичанској утроби и рођен на натприродни начин, по Божјем промислу, Божјој љубави, Божјем човјекољубљу, дочекујемо са радошћу и љубављу. Трудимо се да направимо мјеста да се Он усели у наша срца и наше домове. „Сигурно је да ће Он бити спреман да се настани у наша срца и у наше домове, ако у нашим срцима, у нашим душама, нашим осјећањима и мислима буде мјеста и за наше ближње, за све људе, почевши од породице, за пријатеље, па и за непријатеље. Да будемо спремни да се с њима измиримо, да се с њима загрлимо, цјеливамо, да једни другима опростимо, да сагледамо своје мане и ситнодушности, због чега се на земљи сију неспоразуми, које користи ђаво да посије мржњу, пакост и зло међу нама. Да није наших слабости ђаво не би имао приступа људима“. „Тај крвник људски од почетка сије зло по цијелом свијету. Сав свијет је узаврио. Међутим, треба имати вјере да је добро, макар и оно које изгледа слабо, увијек јаче и побјеђује. Само треба имати вјере, макар колико зрно горушичино, а из тог зрна настаје стабло и плод и тако се разраста“, рекао је Његово Преосвештенство. Бесједећи о празнику Рођења Богомладенца, Епископ Јоаникије позвао је да овај радосни празник дочекамо у миру, слози и љубави. „Данас прослављамо Свете Праоце Христове по тијелу. Господ Исус Христос Богомладенац објавио је њихову правду, потврдио је, узвеличао, а и ми треба да се сјетимо наших праотаца, не само оних који су нам преци по тијелу, наравно, прије свега, њих, али и оних највећих из нашег народа, које прослављамо као свете и велике, као учитеље и просветитеље. Да идемо путем Светог Саве, Светог Василија Острошког, Петра Цетињског, Преподобног Стефана Пиперског и многих других Светих Божјих људи и угодника, јунака и праведника, који су животе своје полагали за Крст часни и слободу златну. Да их се сјетимо, да им заблагодаримо што су нам оставили завјештање слободе, свете и чисте вјере православне“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. Извор: Епархија будимљанско-никшићка-
- 1
-
-
- епископ
- будимљанско-никшићки
- (и још 12 )
-
Са једне стране има оних који су толико ригидни да забрањују појаву нечега новог, а са друге стране могу бити неки који стварно прете јересима. Да ли би то био разлог да се одрекнемо свега што може бити ново у теологији? Свакако да не би смео бити разлог, барем ја тако мислим. У данашње време имамо појаву Зизјуласове теологије где се жели применити поредак и првенство унутартројичног живота Пресвете Тројице на црквени поредак. Жеља је да постоји примат који има улогу попут Оца у светотројичном животу. Наравно, жеља је Цариграда да он буде тај први. То што видимо од Цариграда данас јесте нешто ново, али јесте пример застрањења и промашаја у самој теологији. Како сада, принуђени тим изазовом, да изнађемо теолошко решења као одговор Цариграду са доказом њиховог застрањења? Рекао бих да смо ушли у кључни моменат за појаву заиста и уистину нове теологије, која би разјаснила једну и непромењиву истину, наслеђену Предањем Цркве. Живимо у турбулентном времену, када су сви историјски изазови повезани, али теолози морају смогнути снаге да бистре главе посвете пажњу на ово круцијално питање, везано за очување јединства Цркве. Хвала на пажњи ако сте ово упратили до сада и желео бих да замолим учеснике теме да допринесу свим могућим информацијама зарад избављења Цркве из великих опасности подела. Од срца свима желим угодна и непомућена залагања по овој теми. Љуби вас остарели на форуму брат Милан.
-
Епископ нишки Арсеније: Свети Нектарије Егински обзнањује да светитеља има и у нашем времену!
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
Његово Преосвештенство Епископ нишки Г.Г. Арсеније началстовао је Светом архијерејском Литургијом у храму Светог цара Константина и царице Јелене у Нишу, на празник Светог Нектарија Егинског, уз саслужење протојереја Игора Давидовића, клирика британско-скандинавске Епархије, братства овог храма и јерођакона Нектарија (Ђурића). Епископа нишког је у храму дочекао бројни верни народ, а Свету архијерејску Литургију красило је и прелепо појање хора "Жива вода". Током свечаног славског чина Преосвећени Владика нишки пресекао је славски колач у част Светог Нектарија Егинског, светитеља чије се честице светих моштију налазе у храму већ трећу годину. Звучни запис беседе Епископ је на крају произнео посебно надахнуту беседу у којој је рекао да нам Свети Нектарије Егински обзнањује да светитеља има и у нашем времену, а не само у нама далекој прошлости, а овај светитељ који се упокојио у Господу не тако давне 1920. године, управо то и јесте. Владика нишки је рекао и да нас живот, а посебно страдање овог светитеља учи и да су Божански Закони изнад нашег, земаљског. На крају беседе Владика се захвалио свима који су помогли да се овај храм подигне и изразио наду да ће након 20 година од постављања камена темељца, он бити и завршен. Извор: Епархија нишка -
Грчка има највише свештеника према броју становника у Европи
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Православних помесних Цркава
_620x0.jpg.57cc4627725700a832706652683959e1.jpg)
На 100.000 људи у Грчкој долази 88 свештеника и тиме је Грчка на првом месту међу свим земљама Европе. Ове податке донео је сајт yodi.graphics који обрађује статистичке податке добијене са више извора. После Грчке долази Италија са 82.8 свештеника, Румунија је трећа са 81 свештеником и Пољска са 71.1 свештеником. Русија и Украјина су прилично ниско на листи, и за њих се наводи да имају 27.9 свештеника на 100.000 људи, док је Бугарска од обрађених земаља последња са 12 свештеника на 100.000 људи. (Колико видимо, овом сајту нису били доступни подаци из Српске Цркве). Извор: Српска Православна Црква -
На 100.000 људи у Грчкој долази 88 свештеника и тиме је Грчка на првом месту међу свим земљама Европе. Ове податке донео је сајт yodi.graphics који обрађује статистичке податке добијене са више извора. После Грчке долази Италија са 82.8 свештеника, Румунија је трећа са 81 свештеником и Пољска са 71.1 свештеником. Русија и Украјина су прилично ниско на листи, и за њих се наводи да имају 27.9 свештеника на 100.000 људи, док је Бугарска од обрађених земаља последња са 12 свештеника на 100.000 људи. (Колико видимо, овом сајту нису били доступни подаци из Српске Цркве). Извор: Српска Православна Црква View full Странице
-
Ово питање је покренуто на теми о кашњењу на литургију тј. о литургијском реду. Ја мислим да би, што се тиче литургијског реда, било боље да се уведе ред око оглашених. Поставља се питање: да ли има смисла да у освећењу причешћа учествују они који сматрају да нису достојни да се причесте? Јер ако је неко под епитимијом или сматра за себе да није достојан причешћа како онда уопште сматра да је достојан да са осталима освећује то исто причешће које неће или не сме да прими? Како неко стоји и на "пијте из ње сви" каже "амин" а после петнаестак минута када стигне причешће каже "нећу"? -
Постоје особе које имају вечиту потребу да другом учине, упуте га, избаве из невоље. Многи од њих постану лекари, спасиоци, духовници, или имају било које друго звање, али одрже живим тај снажан осећај саучесништва и спремности на пожртвовање. Они то не чине тек из неких моралних разлога, већ је доброта саставни део њихове личности. То је, наравно, похвално. Такве особе су добре за породицу, друштво, земљу, Цркву, јер чине да ствари крену на боље. Само се можемо оправдано питати да ли такве особе увек чине да њима самима ствари крену на боље? У велико срце стаје пуно љубави, али стаје пуно и брига. Логично је, ако више волимо, крст је тежи. Потребно је имати мудрости, па проценити тежину коју можемо да понесемо, а остатак, једноставно, да препустимо Богу. Племенита срца често изгарају од жеље да другом учине, помогну, да другима олакшају терет, али превиђају две ствари. Прва је – што не можемо ми, постараће се Бог. Треба имати поверења да је Он присутан у животу људи. И треба поштовати уколико нам је дао кичму довољно јаку да носимо само одређену тежину крста. Не треба ићи против својих могућности и Његове воље. Неки терет, просто, није за наша леђа. Повредићемо се и другима нанети бол, јер и ми смо некоме важни и потребни. Друга ствар коју добри људи не увиђају је туђа лакомисленост. Постоје људи који неће никад ценити туђи труд, ни увидети колико сами могу да се промене. Такве особе желе да им буде боље, али они сами не желе да буду бољи. Желе промене, али они не желе да се мењају. Ако се такве, лење и незахвалне особе сувише ослоне на доброг човека, он својим делима чини више штете, но добра, привикавајући их на лењост и туђу помоћ. Племенити људи имају изражену и снажну савест. Некада је она сувише и неоправдано строга. Лекари некад морају да прихвате да, и поред искреног труда и добре воље, нису успели да излече пацијента. То је страшан губитак, али мораш прихватити и губитак као део живота. Да би успели да добро раде свој посао и излече будуће пацијенте, морају једноставно да прихвате: не можемо свима помоћи. Имамо пример Христа који је излечио десет губаваца, а само један поново долази ка Христу да Му се захвали (Лк. 17, 11 – 19), и то ( по тадашњем схватању) неверник и непријатељ, Самарјанин. Наша захвалност није заиста потребна Богу, него нама самима. Захвалност је пројављена љубав. Добрим људима није потребно туђе „хвала“, воле не тражећи љубав заузврат. Али неки могу да злоупотребе, искористе, а затим одбаце оне који су чиста срца. Бити мудар као змија, а питом као голуб (Мт.10,16) , што се тиче свега, па и љубави. Христос нам говори да будемо увек спремни да опростимо другом (Мт. 18, 21-22), али кад говори о настојањима да се спаси онај који је посрнуо, Христос ипак говори о границама. „Ако ти сагреши брат твој, иди и покарај га насамо; ако те послуша, добио си брата свога. Ако те не послуша, узми са собом још једнога или двојицу да на устима два или три сведока остане свака реч. Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник“ (Матеј 18, 15-17). Опрости му и заборави га. Не жели тебе, ни твоју љубав. Свакако да је потребно и пожељно да другима помогнемо, и не треба за то да очекујемо захвалност. Али ни Христос није поново кренуо у потрагу за незахвалним губавцима, убеђујући их да се промене. Људи имају слободу да остану исти, лењи, у заблуди, да буду незахвални Богу и људима. Кад је Христос слао апостоле на проповед рекао им је: „Ако вас ко не прими нити послуша речи ваше, излазећи из куће, или из града онога, отресите прах са ногу својих“ (Мт. 10,14) Дакле, ако нас неко упорно не слуша, а чинимо све у његовом најбољем интересу, наставићемо даље. Бог ће се постарати, опет у мери човекове слободе. Ако је његова слобода да остане у греху и заблуди, Бог се неће наметати. А нећемо ни ми. Ма колико нас болело. Помозимо коме можемо, али не можемо свима помоћи. Немогуће је. То може само Бог. Али чак се ни Он не намеће. Чак и Он допушта људској слободи да срља у пропаст. Како ли само Њега боли? Шта ви мислите о овој теми?
-
Политика: Епископ бачки Иринеј - Украјина већ има своју канонску православну цркву!
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Цркве
„Украјина има канонску Украјинску православну цркву која има статус аутономне локалне цркве која одговара Московској патријаршији. Она ужива признање свих православних цркава без изузетка и остаје у пуном заједништву са њима”, поручио је архиереј Иринеј. Он је подсетио да, поред канонске Украјинске православне цркве, која није ни од кога тражила аутокефалност, у Украјини постоје три расколничка удружења, као и „агресивна унијатска заједница”. Његове речи објављене су на сајту Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије, и то је прва реакција Српске православне цркве на најновије деловање цариградског патријарха Вартоломеја у вези са припремом давања „украјинске аутокефалности”. Та деловања оштро је осудила и Украјинска православна црква Московске патријаршије, оценивши их као инвазију на канонску територију друге помесне цркве. Архијереји Синода Белоруске православне цркве такође су протестовали због тог потеза цариградског патријарха. „Преговори о аутокефалности управо се и воде с тим расколницким 'црквама' и истовремено са државним властима Украјине, без присуства канонске цркве и противно њеним жељама”, поручио је владика Иринеј. Он је, такође, критиковао недавне изјаве патријарха Вартоломеја о томе да „васељенски престо” има право да доноси одлуке према сопственом праву и на сопствену иницијативу, пренебрегавајући претходно утврђене границе аутокефалних помесних цркава и без обзира на њихов став или противљење. Он је упозорио на далекосежне последице потеза које доноси Васељенска патријаршија. „Они уклањају баријере за бројне накнадне поделе и расколе у свету православног хришћанства”, објаснио је. „Стиче се утисак да ће свака расколничка деноминација добити опроштај и да ће бити рехабилитивана, а напослетку ће стећи и статус аутокефалне цркве”, истакао је епископ Иринеј, преноси Танјуг. Извор: Политика -
Признавање аутокефалности цркве у Украјини неће помоћи Украјини да изгради уједињену цркву, него ће довести до пуцања јединства православља, сматра архијереј Српске православне цркве, епископ бачки Иринеј (Буловић). „Украјина има канонску Украјинску православну цркву која има статус аутономне локалне цркве која одговара Московској патријаршији. Она ужива признање свих православних цркава без изузетка и остаје у пуном заједништву са њима”, поручио је архиереј Иринеј. Он је подсетио да, поред канонске Украјинске православне цркве, која није ни од кога тражила аутокефалност, у Украјини постоје три расколничка удружења, као и „агресивна унијатска заједница”. Његове речи објављене су на сајту Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије, и то је прва реакција Српске православне цркве на најновије деловање цариградског патријарха Вартоломеја у вези са припремом давања „украјинске аутокефалности”. Та деловања оштро је осудила и Украјинска православна црква Московске патријаршије, оценивши их као инвазију на канонску територију друге помесне цркве. Архијереји Синода Белоруске православне цркве такође су протестовали због тог потеза цариградског патријарха. „Преговори о аутокефалности управо се и воде с тим расколницким 'црквама' и истовремено са државним властима Украјине, без присуства канонске цркве и противно њеним жељама”, поручио је владика Иринеј. Он је, такође, критиковао недавне изјаве патријарха Вартоломеја о томе да „васељенски престо” има право да доноси одлуке према сопственом праву и на сопствену иницијативу, пренебрегавајући претходно утврђене границе аутокефалних помесних цркава и без обзира на њихов став или противљење. Он је упозорио на далекосежне последице потеза које доноси Васељенска патријаршија. „Они уклањају баријере за бројне накнадне поделе и расколе у свету православног хришћанства”, објаснио је. „Стиче се утисак да ће свака расколничка деноминација добити опроштај и да ће бити рехабилитивана, а напослетку ће стећи и статус аутокефалне цркве”, истакао је епископ Иринеј, преноси Танјуг. Извор: Политика View full Странице
-
- 2
-
-
-
- цркву!
- православну
- (и још 9 )
-
Након вечерње службе у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици у петак, 10. августа 2018. године, служен је Молебни канон за спас Косова и Метохије, који се протеклих пета дана служио са благословом Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија у свим храмовима Митрополије. На крају молебана вјерницима, сабраним у подгоричком Саборном храму, се обратио протојереј Предраг Шћепановић парох подгорички. Своју бесједу отац Предраг је почео стиховима изгнаног пјесника: „Ко варваре позва да пожуре, ко почупа косовске божуре, ко у гробља претвори нам њиве, ко повади дјеци очи живе. Нема гласа на наша питања. Ноћ је ова, ноћ је без свитања. И глас нам се у горама губи, јер све паде што Србију љуби. Нема мора гдје још стигла није капља крви рањене Србије… Свештенослужитељ Предраг је појаснио да овим ријечима и ми сагледавамо овај историјски тренутак у коме се, у рукама моћника овога свијета, налази Косово и Метохија – жила куцавица нашега народа, коју ових дана бранимо постом и молитвом. Заблагодарио је свима који су се одазвали позиву Митрополита црногорско-приморског и чувара свештеног Пећког трона г. Амфилохија, наследника славног Његоша, да посте петодневни ванредни пост и да у што већем броју присуствују молебанима за спас Космета. Отац Предраг је подсјетио на причу из Италије Љубе Ненадовић који описује сусрет Банаћанина, који осам година није долазио у отаџбину, који креће да пољуби руку ,,једином слободном српском владару у српској земљи Црној Гори“ Петру Другом Петровићу Његошу који му тада каже: „Немамо нигдје кућу, изгорјела је на Косову“. ,,Из тог пламена косовског једино што је имао да остави отац сину, а овај опет своме сину била је нада да ће сванути дан, неки нови Видовдан. И 1912. године, Кумановском битком, ослобођено је Косово. Косово – крвљу Лазаревом запечаћено, запечаћено Лазаревим завјетом али и Лазаревом клетвом“, казао је отац Предраг Шћепановић. Позивајући да не слушамо оне који кажу да треба да гледамо само земаљске интересе, протојереј Предраг је нагласио да смо ми народ Царства небеског. Истиче да то не значи да ћемо само у небо гледати и слијепо посматрати шта се на земљи догађа, али да увијек знамо да је земаљско за малена Царство а небеско од сад и до вијека: ,,Нека би дао Бог, Бог Свети, Бог кнеза Лазара и Харитона и мученика косовских који су, у заранку Видова дана, причествиши се у бијелој Самодрежи цркви, кренули да бране оно што је најсветије – Божији закон у нама, Божију љубав и Божији завјет, да сви будемо људи Божји, да останемо народ Божји. Нека би и са овог нашег молебана одавде кренула подршка Владици Теодосију, игуману Сави Јањићу, игуманима и игуманијама, монасима, монахињама и оном народу који је остао вјеран Косовском завјету, да останемо и опстанемо на нашим вјековним огњиштима. Овај свијет има томахавке и разно разорно оружје, ми имамо пост и молитву, а знамо да је Божја последња и да ће Бог на крају судити свима нама.“ Он се помолио Господу да благослови све наше домове на Косову и Метохији, цркве и манастире, њих 1500 који су биљези нашег духовног постанка и опстанка на Косову, у бурним, немирним просторима, али нама Светим и драгим. ,,Не заборавимо да су Метохију ослобађали црногорски војници и да се њихови гробови налазе у Призрену, Пећи, Ђаковици. Једино што имамо да бранимо је право на гроб а то је најстарије право“, подсјећа отац Предраг. Помоливши се Господу да да мира и Србима и Албанцима, а разума свима који одлучују о судбини, парох подгорички отац Предраг додаје да увијек треба да ослушнемо шта је правда Цартства небеског и шта је Лазарев Косовски завјет како нас не би, не дај Боже, стигла Лазерева клетва. ,,Дај Боже да нас стигне Лазарев благослов и опредјељење за Царство небеско. Сјетимо се у нашим молитвама и нашим душама, увијек када се молимо, и оних који бране Светињу бранећи тиме право на част не само Косова и Метохије, не само Србије, него и Црне Горе и читавог православног свијета, и сигурно и читавог цивилизованог свијета јер се на Косову и Метохији налазе бисери под заштитом УНЕСКО, наше Светиње које су трајале и опстајале. И као што смо пет вијекова остали и опстали, даће Бог, да, попут Јевреја који су 1878 година чекали повратак, да се и ми поздравимо, као што се они поздрављају ,,Догодине у Јерусалиму“, да се и ми поздравимо: Догодине у Призрену, Грачаници, Дечанима и свим нашим Светињама“, поручио је протојереј Предраг Шћепановић са Молебана за спас Косовоа и Метохије у подгоричком Саборном храму. Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски г. Теодосије у петак, 3. августа 2018. упутио је архипастирску поруку свештенству, монаштву и вјерном народу Епархије рашко-призренске да од понедељка (6. августа) закључно са петком (10. августа) сви по својим моћима посте и да се у храмовима, након вечерње службе, редовно служи „Молебан за Косово и Метохију“. Остајући вјерни нашем Косовском завјету, Митрополија црногорско-приморска и Епархија будимљанско-никшићка позвали су сав благочестиви народ да и у овим тешким и судбоносним данима будемо уз наш страдални народ на КиМ. Благословом Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија и Његовог преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија, у храмовима у Црној Гори од понедељка (6. августа) закључно са петком (10. августа) након вечерње службе, служен је „Молебан за Косово и Метохију“. Архијереји наше Цркве позвали су тада свештенство, монаштво и вјерни народ на петодневни пост, свако према својим моћима, и да се у што већем броју сабирамо на Молебни канон. Слободанка Грдинић Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Протојереј Предраг Шћепановић поручио је вечерас са Молебана за Косово и Метохију у подгоричком Саборном храму да овај свијет има томахавке и разорно оружје а ми имамо пост и молитву. Након вечерње службе у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици у петак, 10. августа 2018. године, служен је Молебни канон за спас Косова и Метохије, који се протеклих пета дана служио са благословом Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија у свим храмовима Митрополије. На крају молебана вјерницима, сабраним у подгоричком Саборном храму, се обратио протојереј Предраг Шћепановић парох подгорички. Своју бесједу отац Предраг је почео стиховима изгнаног пјесника: „Ко варваре позва да пожуре, ко почупа косовске божуре, ко у гробља претвори нам њиве, ко повади дјеци очи живе. Нема гласа на наша питања. Ноћ је ова, ноћ је без свитања. И глас нам се у горама губи, јер све паде што Србију љуби. Нема мора гдје још стигла није капља крви рањене Србије… Свештенослужитељ Предраг је појаснио да овим ријечима и ми сагледавамо овај историјски тренутак у коме се, у рукама моћника овога свијета, налази Косово и Метохија – жила куцавица нашега народа, коју ових дана бранимо постом и молитвом. Заблагодарио је свима који су се одазвали позиву Митрополита црногорско-приморског и чувара свештеног Пећког трона г. Амфилохија, наследника славног Његоша, да посте петодневни ванредни пост и да у што већем броју присуствују молебанима за спас Космета. Отац Предраг је подсјетио на причу из Италије Љубе Ненадовић који описује сусрет Банаћанина, који осам година није долазио у отаџбину, који креће да пољуби руку ,,једином слободном српском владару у српској земљи Црној Гори“ Петру Другом Петровићу Његошу који му тада каже: „Немамо нигдје кућу, изгорјела је на Косову“. ,,Из тог пламена косовског једино што је имао да остави отац сину, а овај опет своме сину била је нада да ће сванути дан, неки нови Видовдан. И 1912. године, Кумановском битком, ослобођено је Косово. Косово – крвљу Лазаревом запечаћено, запечаћено Лазаревим завјетом али и Лазаревом клетвом“, казао је отац Предраг Шћепановић. Позивајући да не слушамо оне који кажу да треба да гледамо само земаљске интересе, протојереј Предраг је нагласио да смо ми народ Царства небеског. Истиче да то не значи да ћемо само у небо гледати и слијепо посматрати шта се на земљи догађа, али да увијек знамо да је земаљско за малена Царство а небеско од сад и до вијека: ,,Нека би дао Бог, Бог Свети, Бог кнеза Лазара и Харитона и мученика косовских који су, у заранку Видова дана, причествиши се у бијелој Самодрежи цркви, кренули да бране оно што је најсветије – Божији закон у нама, Божију љубав и Божији завјет, да сви будемо људи Божји, да останемо народ Божји. Нека би и са овог нашег молебана одавде кренула подршка Владици Теодосију, игуману Сави Јањићу, игуманима и игуманијама, монасима, монахињама и оном народу који је остао вјеран Косовском завјету, да останемо и опстанемо на нашим вјековним огњиштима. Овај свијет има томахавке и разно разорно оружје, ми имамо пост и молитву, а знамо да је Божја последња и да ће Бог на крају судити свима нама.“ Он се помолио Господу да благослови све наше домове на Косову и Метохији, цркве и манастире, њих 1500 који су биљези нашег духовног постанка и опстанка на Косову, у бурним, немирним просторима, али нама Светим и драгим. ,,Не заборавимо да су Метохију ослобађали црногорски војници и да се њихови гробови налазе у Призрену, Пећи, Ђаковици. Једино што имамо да бранимо је право на гроб а то је најстарије право“, подсјећа отац Предраг. Помоливши се Господу да да мира и Србима и Албанцима, а разума свима који одлучују о судбини, парох подгорички отац Предраг додаје да увијек треба да ослушнемо шта је правда Цартства небеског и шта је Лазарев Косовски завјет како нас не би, не дај Боже, стигла Лазерева клетва. ,,Дај Боже да нас стигне Лазарев благослов и опредјељење за Царство небеско. Сјетимо се у нашим молитвама и нашим душама, увијек када се молимо, и оних који бране Светињу бранећи тиме право на част не само Косова и Метохије, не само Србије, него и Црне Горе и читавог православног свијета, и сигурно и читавог цивилизованог свијета јер се на Косову и Метохији налазе бисери под заштитом УНЕСКО, наше Светиње које су трајале и опстајале. И као што смо пет вијекова остали и опстали, даће Бог, да, попут Јевреја који су 1878 година чекали повратак, да се и ми поздравимо, као што се они поздрављају ,,Догодине у Јерусалиму“, да се и ми поздравимо: Догодине у Призрену, Грачаници, Дечанима и свим нашим Светињама“, поручио је протојереј Предраг Шћепановић са Молебана за спас Косовоа и Метохије у подгоричком Саборном храму. Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски г. Теодосије у петак, 3. августа 2018. упутио је архипастирску поруку свештенству, монаштву и вјерном народу Епархије рашко-призренске да од понедељка (6. августа) закључно са петком (10. августа) сви по својим моћима посте и да се у храмовима, након вечерње службе, редовно служи „Молебан за Косово и Метохију“. Остајући вјерни нашем Косовском завјету, Митрополија црногорско-приморска и Епархија будимљанско-никшићка позвали су сав благочестиви народ да и у овим тешким и судбоносним данима будемо уз наш страдални народ на КиМ. Благословом Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија и Његовог преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија, у храмовима у Црној Гори од понедељка (6. августа) закључно са петком (10. августа) након вечерње службе, служен је „Молебан за Косово и Метохију“. Архијереји наше Цркве позвали су тада свештенство, монаштво и вјерни народ на петодневни пост, свако према својим моћима, и да се у што већем броју сабирамо на Молебни канон. Слободанка Грдинић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
-
На крају Свете литургије владика Методије је одслужио парастос архимандриту Варнави и свима пострадалима у злочиначким погромима у последњем рату у Хрватској, поводом сјећања на 23. годишњицу од Олује. Јеромонах Макарије, намјесник манастира Савина је у име манастирског братства, а како је казао „првенствено у име отаца ове свете обитељи – оца Јустина, оца Варнаве и оца Доротеја“, новорукоположеним епископу Методију уручио дар – архијерејски крст и панагију. „ Да кроз овај дар владика Методије прими благослов великих отаца који су изнели велики терет цркве у време комунизма. Кроз ношење овог крста и панагије који симболизују служење Христу, желимо му да му Господ да снаге молитвама наших отаца да носи свој крст, и Пресвета Богородица увек да му се нађе на помоћи и да на сваком његовом кораку доноси благослов свима нама. Свети владико, нека ти Господ подари дуг живот и здравље и да много година долазиш у ову свету обитељ, да служиш Светој Цркви и нашем народу и да се сви једнога дана нађемо у Царству Небеском, да славимо вечно Господа нашег Исуса Христа“, казао је отац Макарије. Владика Методије је заблагодарио на дару и казао да су блаженопочивши игумани ове свете обитељи ишли крсто-васкрсним путем, а то је пут Господа Исуса Христа на који смо сви позвани. „То је пут страдања, искушења, срамоте и неуспјеха, гледаног из очију овога свијета, али пут који најприје дубоко у нашем бићу па онда и шире отвара један дубљи простор, дубљег духовног живота у чијем центру и сједишту сједи сам Троједини Бог наш – Отац, Син и Дух Свети. Са Мајком Божијом и са свима светима. И то је оно Царство Небеско које ми кроз тај крсто-васкрсни пут треба да откријемо у себи“, казао је он. Владика је потом одслужио и кратки помен на гробу оца Варнаве. Отац Макарије се том приликом присјетио једне интересантне приче једног јеромонаха о разговору са оцем Јустином који је тада устврдио да тамо гдје има монашког гробља има и могућности за монашки живот. „И ево овдје, у Савини, дуго није било монашких гробова. Са оцем Јустином, оцем Доротејем и Варнавом који су донели благослов овом манастиру да овде буду монашки гробови, а кад су монашки гробови ту то онда значи да је овде добро живети, да може да се живи монашки и да може да се истраје на монашком путу у служењу Христу. Зато нам њихови гробови остају као вечни споменик, као темељ да се на њима зидају нови нараштаји и изграђују нове младе генерације хришћана, младе генерације монаха и да се тако сви спасамо у једној Цркви, истинитој Цркви Господа нашег Исуса Христа“, рекао је намјесник манастира Савине, јеромонах Макарије. По завршеној молитви, сабрање је настављено трпезом љубави. Оливера Балабан Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Гдје је монашко гробље ту има и монашког живота!
тема је објавио/ла Логос у Духовни живот наше Свете Цркве
-Владика Методије служио парастос новопрестављеномигуману савинском архимандриту Варнави- Света литургија и 40-дневни парастос архимандриту Варнави (Гвозденовићу) служени су јутрос у манастиру Савини, светињи у којој је блаженопочивши отац Варнава био дугогодишњи игуман. Светом службом Божијим началствовао је архимандрит Стефан, игуман манастира Зочиште у Метохији уз саслужење архијерејског протопрезвитера херцегновског, протојереја-ставрофора Радомира Никчевића, свештенства из Херцег Новог и гостујућих свештеника. Литургији је присуствовао Преосвећени епископ диоклијски господин Методије. На крају Свете литургије владика Методије је одслужио парастос архимандриту Варнави и свима пострадалима у злочиначким погромима у последњем рату у Хрватској, поводом сјећања на 23. годишњицу од Олује. Јеромонах Макарије, намјесник манастира Савина је у име манастирског братства, а како је казао „првенствено у име отаца ове свете обитељи – оца Јустина, оца Варнаве и оца Доротеја“, новорукоположеним епископу Методију уручио дар – архијерејски крст и панагију. „ Да кроз овај дар владика Методије прими благослов великих отаца који су изнели велики терет цркве у време комунизма. Кроз ношење овог крста и панагије који симболизују служење Христу, желимо му да му Господ да снаге молитвама наших отаца да носи свој крст, и Пресвета Богородица увек да му се нађе на помоћи и да на сваком његовом кораку доноси благослов свима нама. Свети владико, нека ти Господ подари дуг живот и здравље и да много година долазиш у ову свету обитељ, да служиш Светој Цркви и нашем народу и да се сви једнога дана нађемо у Царству Небеском, да славимо вечно Господа нашег Исуса Христа“, казао је отац Макарије. Владика Методије је заблагодарио на дару и казао да су блаженопочивши игумани ове свете обитељи ишли крсто-васкрсним путем, а то је пут Господа Исуса Христа на који смо сви позвани. „То је пут страдања, искушења, срамоте и неуспјеха, гледаног из очију овога свијета, али пут који најприје дубоко у нашем бићу па онда и шире отвара један дубљи простор, дубљег духовног живота у чијем центру и сједишту сједи сам Троједини Бог наш – Отац, Син и Дух Свети. Са Мајком Божијом и са свима светима. И то је оно Царство Небеско које ми кроз тај крсто-васкрсни пут треба да откријемо у себи“, казао је он. Владика је потом одслужио и кратки помен на гробу оца Варнаве. Отац Макарије се том приликом присјетио једне интересантне приче једног јеромонаха о разговору са оцем Јустином који је тада устврдио да тамо гдје има монашког гробља има и могућности за монашки живот. „И ево овдје, у Савини, дуго није било монашких гробова. Са оцем Јустином, оцем Доротејем и Варнавом који су донели благослов овом манастиру да овде буду монашки гробови, а кад су монашки гробови ту то онда значи да је овде добро живети, да може да се живи монашки и да може да се истраје на монашком путу у служењу Христу. Зато нам њихови гробови остају као вечни споменик, као темељ да се на њима зидају нови нараштаји и изграђују нове младе генерације хришћана, младе генерације монаха и да се тако сви спасамо у једној Цркви, истинитој Цркви Господа нашег Исуса Христа“, рекао је намјесник манастира Савине, јеромонах Макарије. По завршеној молитви, сабрање је настављено трпезом љубави. Оливера Балабан Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице -
Само што је јеромонах узео просфору у леву руку, а копље у десну, монах је десно од жртвеника видео умрлу. Она је била тако устремљена да види жртву која се за њу приноси! Само што је честица извађена, на лицу почивше се појавио радосни осмех и она је нестала. Јеромонах је дао у руке монаху просфору, али је монах није могао узети. Јеромонах је питао: " Шта је с тобом? " Монах је, скупивши снагу, испричао виђење. Схватате какву велику силу има проскомидија, колико је она важна за оне који су прешли у други свет. Они се за себе не могу молити, чекају молитве рођака и блиских. Свештеник Николај Серов -
?
