Претражи Живе Речи Утехе

У наше време људи се врло често варају, мислећи да је потребна само жеља и мало напора да би почели да воле своје ближње хришћанском љубављу. Много се и красноречиво у наше дане у целом свету говори о љубави, сви позивају једни друге да се уједине под заједничком заставом љубави, читав свет је опијен идејом апстрактне човечанске љубави и нада се да ће, на тај начин, разрешити све своје ужасне противречности. У хришћанском учењу се, такође, много говори о љубави према ближњима: Сам Господ је заповест о љубави према ближњем ставио одмах поред прве заповести о љубави према Богу, а сви Оци Цркве једнодушно тврде да без љубави према ближњем нема љубави према Богу. Међутим, да ли је љубав на коју позива свет и којој учи Црква једна иста? Не! Оне не само да нису сличне, већ су потпуно различите. Занимљиво је то да што више свет узноси своју љубав, љубав људи једних према другима, тим више мрзи љубав коју проповеда Православље. И, будући да у свету влада крајње изопачено схватање љубави према ближњем, човек данас лако може да се превари и да осећања која су веома туђа истинском Хришћанству прихвати као нешто светло, узвишено и богоугодно. Откуда то? Отуда што људи, чувши за узвишеност љубави, за њену светост, за то да је она изнад свих врлина и да је без ње све мртво, почињу да траже љубав у себи самима, покушавајући да је на силу исцеде из себе у „готовом облику“ а не схватајући да су наш пад, наше удаљавање од Бога, све болести, страсти и навике душе које смо стекли, тј. зло у нама, највише погодили управо ову нашу способност – да волимо. Никакве узвишене речи и идеји о љубави сами по себи нису довољне да би се у нама овај недостатак сам од себе отклонио. „Када би се Хришћанство ограничавало само на пуко учење о љубави, оно би било бескорисно зато што је све што постоји у људској природи унакажено грехом, и човек нема снаге да у таквом стању ово учење спроведе у живот. О љубави је говорио и Стари Завет, чак и пагани, али све је то било мало. Разум признаје да је заповест о љубави добра, али човек ће стално у себи самом сретати са оним о чему ап. Павле сведочи овако: „Али видим други закон у удима својима, који се бори против закона ума мојега, и поробљава ме законом гријеха који је у удима мојима“ (Рим.7,22-23). Онај ко будно прати кретања у својој души, добро зна како се грех и страсти боре против разума и како га често побеђују. Разум се погиње под тежином страсти: грех као нека магла скрива од нас сунце истине, спутава све добре силе наше душе. Може ли нам у тако жалосном стању помоћи пуко учење о љубави? Но, сила и значај Христовог дела и јесте у томе што се оно не ограничава само на објаву учења. Роду људском су у Христу дате нове снаге. Христово дело је стварање „нове твари“, тј. Цркве. Дух Божији Који живи у Цркви даје снагу за остваривање хришћанског учења у живот. Без Цркве нема Хришћанства, остаје само пуко учење, које само по себи не може да обнови палог Адама“. Дакле, тражење љубави ван Православне Цркве, међу људима који уопште не верују у Бога или јеретика који погрешно верују јесте дубока заблуда. Међутим, ни ми сами, православни Хришћани не смемо да мислимо да наше срце пристаје на испуњавање ове заповести. Не, треба пролити многи зној и сузе, много се потрудити и пострадати пре него што се појаве макар и слаби знаци да је наше срце постало мекше и милостивије према ближњем. Ако почнемо пажљиво да се загледамо у своју душу, ако стварно ради заповести Божије пожелимо да волимо свог ближњег, открићемо у срцу жестоко противљење: оно ће се час испољавати као камена безосећајност, час ће се једити и рикати као грабљива звер, час ће пројављивати мржњу, час клевету, час осветољубивост и завист, час подсмех, час осуду, час ће се подсмевати греху и спотицању ближњег, час ће бити огорчено његовим успесима. Такво је наше срце док се не очисти дугим трудом самопрекоревања, молитвама и многим унутрашњим и спољашњим подвизима, трпљењем туге, увреда, неправде итд. Не смешта узалуд преп. Јован Лествичник љубав на највишу степеницу своје лествице врлина. Како се ми уопште усуђујемо да маштамо о томе да ћемо је достићи, прескочивши свих двадесет и девет које јој претходе? Какве само страсти, какве све извитоперене душевне особине могу да се заодену у одежду љубави према ближњем. Многе најодвратније страсти делују у нама, скривајући се под маском хришћанске љубави. Од Христа нас највише и удаљавају управо разне склоности и страсне везаности за људе, јер људи се везују једни за друге, руководећи се свим могућим страстима и лошим наклоностима. Започињући побожни, хришћански живот највећи напор морамо да уложимо да бисмо ослободили срце од мноштва таквих болесних душевних наклоности према људима. И овде се лукави демони труде да нас прелесте сентименталном причом о љубави према свим људима, о милосрђу, о самопожртвовању… На овај начин човек наставља да одржава нечисте односе са људима, који скрнаве његово срце, мислећи да је почео да живи потпуно другачијим животом, као и да то што њега вуче ка општењу са другим људима јесте знак љубави према ближњима, која се наводно у њему родила. Због неразумевања природе страсти, човекоугодништво, лажно смирење које је засновано на уживању у себи, лажна скромност, блуд у својим најистанчанијим и скривеним облицима и томе сличне страсти, могу да човеку изгледају као светли извор из којег наводно произлази милосрђе. За спасење душе је веома важно да човек уклони из ње све што је вештачко, лажно и страсно. Ми не треба да глумимо хришћанску љубав него да чинимо све да бисмо стварно стекли истинску љубав према ближњима. Морамо да разликујемо оно што је душевно и телесно од онога што је духовно. Све оно што је истински јеванђељско, испуњавање сваке Христове заповести Бога и вечности ради, а не по страсној склоности, увек је скопчано са великом борбом, са напором, са самопринудом. Осећање мира и лакоће ће наступити после победе, после извршења самог подвига. А страст, напротив, одушевљава човека на дела лажне љубави и ако се човек кога покреће таква „љубав“, у свом одушевљењу, сусретне са препрекама у виду црквених правила или одредаба Светих Отаца, он их раздражено одбацује као наводно застарела или „неправилно схваћена“, и жури да испуни дело своје „љубави“. Истинска хришћанска љубав се не труди да се покаже споља, она је уздржана и тражи да стварно помогне ближњем, не само у телесној невољи, него се увек брине и о души, а телесна љубав не размишља о вечности, за њу се све што је битно налази у овом животу, потребни су јој снажна осећања, ефекти, утисци, реклама. Душевна љубав је егоистична, она не воли ближњег него саму себе, утврђујући се у себи самој преко ближњег. И опет се у души подиже идол – „Ја милосрдни и братољубиви“, који присваја себи славу за спољашња милостива дела која човек чини. Несрећа је када се човек везује за ближњег похотном, телесном страшћу, неком тамном и нејасном везаношћу, мислећи да је то духовна веза. А на суду ће се показати да је много од онога што смо ми сматрали светлошћу – тама. Управо о овоме, Св. Игнатије пише: „Немој, вољени брате, мислити да је заповест о љубави према ближњем тако блиска нашем палом срцу: заповест је духовна, а нашим срцем су завладали тело и крв, заповест је нова, а наше срце је старо. Наша природна љубав је рањена падом. И њу, по заповести Христовој, треба умртвљавати, да бисмо могли да из Јеванђеља захватимо ону праву, свету љубав према ближњем, љубав у Христу. А пред Јеванђељем љубав која настаје од крви и телесних осећања је ништа. Јеванђеље одбацује љубав која зависи од унутарње узбурканости, од осећања телесног срца. Јеванђеље нас учи: „Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач. Јер сам дошао да раставим човјека од оца његовог и кћер од матере њезине и снаху од свекрве њезине. И непријатељи човјеку постаће домаћи његови“ (Мт.10,34-36). Свети Дух нас учи како да свето волимо ближње. За онога ко је по природи обдарен да ватрено воли ближњег, потребна је нарочита самопринуда да би ближњега волео онако како Јеванђеље заповеда да се воли. Срце којим је завладала пристрасност способно је за сваку неправду, за свако безакоње само да би задовољило своју болесну љубав“ (9, т. 1, стр. 123-124). „Умримо за природну љубав према ближњем и оживимо новом љубављу према њему, љубављу у Богу.“ „Смирење умртвљава природну љубав. Она умире од смирења, јер њен живот прожет гордошћу… Природном љубављу влада идол онога „ја“, устоличен на престо охолости, која се попут лопова ушуњала у душу, заклањајући се иза завесе тобожње врлине“ (10, писмо 86). „Воли ближњег онако како заповедају јеванђељске заповести, а никако не по склоности свога срца. Љубав коју је Бог усадио у нашу природу рањена је падом и не може да делује правилно. Никако се немој предавати дејствима греховне љубави! Њена дејства су пуна порочности, одвратна су пред Богом, и као оскрнављена жртва, плодови њеног дејства су погубни по душу и убиствени. Заволи ближњег на следећи начин: немој се гневити на њега и немој бити злопамтило, немој му се светити ни директно ни индиректно, у свему у чему му можеш попустити – попусти му, одучи се од расправа и свађе, одбаци их као плод гордости и самољубља, говори добро о онима који о теби лоше говоре, узвраћај добром на зло, моли се за оне који ти смишљају различите срамоте, увреде, искушења и прогоне. Господ нас учи: „Чули сте како је казано старима: Не убиј; јер ко убије, биће крив суду. А Ја вам кажем да ће сваки који се гњеви на брата свога ни за што, бити крив суду; а ако ли ко рече брату своме: „Рака!“ биће крив синедриону; а ко рече: „Будало!“ биће крив паклу огњеноме. Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и ондје се сјетиш да брат твој има нешто против тебе, остави ондје дар свој пред жртвеником, и иди те се најприје помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој. Мири се са супарником својим брзо, док си на путу са њим, да те супарник не преда судији, а судија да те не преда слуги и у тамницу да те не вргну. Заиста ти кажем: Нећеш изићи оданде док не даш до посљедњега новчића… Чули сте како је казано старима: Не чини прељубу. А Ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме“ (Мт.5,21-28). Никако и ни под каквим изговором немој ни о коме да судиш, чак, немој ни о коме да судиш да ли је добар или лош, имајући свагда пред очима само једног лошег човека за којег треба да даш одговор пред Богом – себе самога. Поступај према ближњима онако како би желео да се према теби поступа „Де судите, да вам се не суди; Јер каквим судом судите, онаквим ће вам се судити; и каквом мјером мјерите, онаквом ће вам се мјерити. А зашто видиш трун у оку брата свога, а брвно у оку своме не осјећаш? Или, како ћеш рећи брату своме: стани да ти извадим трун из ока твога; а ето брвно у оку твоме ? Лицемјере, извади најприје брвно из ока свога, па ћеш онда видјети извадити трун из ока брата свога. Не дајте светиње псима; нити бацајте бисера својих пред свиње, да их не погазе ногама својим, и окренувши се, не растргну вас. Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се. Јер сваки који иште, прима; и који тражи, налази; и који куца, отвориће му се. Или који је међу вама човјек од кога ако син његов заиште хљеба, камен ће да муда?Или ако рибе заиште, да му да змију? Када, дакле, ви, зли будући, умијете даре добре давати дјеци својој, колико ће више Отац ваш небески дати добра онима који Му ишту? Све, дакле, што хоћете да чине вама људи, тако чините и ви њима: јер то је Закон и Пророци. Отпуштај и праштај, из дубине срца, људима њихове грехе према теби да би и Отац Небески теби опростио твоје безбројне грехе… На крају, немој своме брату наносити штету многословљем, празнословљем, превеликом блискошћу и слободним опхођењем према њему. Понашајући се тако према ближњем, показаћеш и стећи ћеш љубав коју је Бог заповедио и која је Богу угодна; њоме ћеш отворити себи улаз у љубав Божију…“ (9, т. 5, стр. 66). „Поштуј ближњег као образ Божији… – поштовањем у својој души, невидљивим за друге и видљивим само твојој савести. Поштуј ближњег без обзира на узраст, пол, сталеж и постепено ће у твом срцу почети да се рађа света љубав. Разлог за ову свету љубав нису тело и крв, и није осећање наклоности, него Бог…“ (9, 7.1, стр. 127). Поредећи ово учење Цркве о љубави према ближњем са ружном и извитопереном маском љубави коју свет данас прокламује, човек се ужасава пред наказношћу световне љубави. Јасно је да се истинска љубав у срцу може одгајити само у крилу Православне Цркве, под условом најдоследнијег испуњавања њеног учења и устава, уз стално очишћење, освећење и примање благодати Божије кроз Свете Тајне, и никако другачије. Због тога што људи све више одбацују смиреномудрено отачко учење о покајању, препуштајући се самооправдању и самоузношењу, они све више губе, чак, и сам појам о истинској љубави, замењујући је извештаченом и лажном љубављу. Поменимо овде још неколико заповести Господњих о милосрђу. Навешћемо још једну поуку Св. Игнатија из његових писама: „Разматрам милосрђе које нам је заповедио Господ: видим бездан неизмерни, видим висину која измиче погледу. Он нам заповеда „Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив“ (Лк. 6, 36). Да би се испунила ова заповест човек мора да постане милостив колико је милостив бесконачно милостиви Господ (Пс.119). Ко ово у стварности може, заиста, да испуни? Али, ја, грешник, мрачни грешник, кад год погледам у себе увек видим у себи мешање добра са злом, које су људи наследили од праоца Адама, који је дрско и грешно окусио са дрвета познања добра и зла. људима изгледам милостив, међутим проверивши себе темељно и испитавши себе, налазим у себи само подлу маску милосрђа. Милосрдна дела у мени чини моја таштина. Милосрдна дела чини у мени пристрасност. Милосрдна дела чини у мени моја страст, а не налазим у себи да ме на милосрђе покреће заповест Христова, чиста и света. Када се ја, мрачни грешник, дозовем к себи на кратки трен и пожелим да будем милосрдан по заповести Христовој, видим да над својим срцем треба да учиним ужасно насиље. Света заповест разобличава болест мог срца! Пошто ме она убеди у то, ја видим себе, који сам по природи људски милосрдан, као немилосрдног човекомрсца у спрам Јеванђеља. Моје срце пристаје да буде милосрдно по мојој страсти, али за њега представља разапињање да буде милосрдно по заповести Христовој. Морам да приморавам себе на милосрђе у складу са заповестима Јеванђеља без обзира на то што је то повезано са насиљем над срцем, које у себи носи заразу греха, заједничку свим људима. Природно милосрђе, као производ тела и крви, не може бити Богоугодна врлина. И то није све! Оно је супротно са јеванђељским заповестима! Да би оно стекло благодат Божију и било умртвљено, Христос је на земљу донео јеванђељски мач. Они, пак, које води природно милосрђе остају у мраку под влашћу љутог свезлобног владара света ђавола. Господ Спаситељ света је за време Свог боравка на земљи објавио Својим ученицима да мора да иде у Јерусалим, да ће тамо много да пострада, да ће да буде убијен и да ће у трећи дан да васкрсне. Тада је први по части међу апостолима, свети Петар, покренут природним милосрђем, почео да противречи Господу. „Боже сачувај!“ говорио је, „то неће бити од Тебе.“ На овај излив природне самилости и милосрђа Господ је светом ап. Петру одговорио: „Иди од мене сатано; ти си ми саблазан, јер не мислиш што је Божије него што је људско“ (Мт.16,23). Зар је у устима Богочовека реч „сатана“ била само реч прекора? Сачувај Боже од таквог богохулства! Овом речју Господ показује да су мисли и осећања палог човека у власти сатане, иако су наизглед добра. Оно што човек чини по жељи свог огреховљеног срца слива се у једно са дејствима сатане. Тако је жалосни грехопад унаказио нашу природу! Треба да умртвимо милосрђе које је проузроковано палошћу и треба да нађемо оно милосрђе чији је узрок, и извор светла и света заповест Христова. Она је Дух, она је живот вечни. Тада ће се пред нама открити непрегледно поприште духовног подвига. Ма колико да успете у природном милосрђу, оно ће вам изгледати као ништа у поређењу са милосрђем чија је слика дата у Јеванђељу. Онај ко се не одрекне себе, ко не изгуби живот свој (Лк.17,33), живи по греховним жељама срца и по кретању крви, и остварује искључиво своје „ја“, видећи добро у свим својим активностима, постепено стичући високо мишљење о себи. Такав човек, мислећи да духовно напредује, напредује само у свом љутом паду…“ Ове речи Светог Оца су за нас посебно драгоцене, јер се могу применити и на испуњавање свих других заповести, и остварење свих хришћанских врлина. Овде је јасно указано на главни предуслов за њихово правилно испуњавање и узрок настанка прелести. Овде је кратко и тачно исказано све оно о чему смо већ говорили. Из књиге: "Како излечити болести душе". Архимандрит Лазар Абашидзе

Након Путиновог говора - пала влада у Москви. Је ли то почетак коначног обрачуна са "дубоком државом" и финансијским елиама у Русији? Председк је наложио велико повећање привредног раста. Зашто је земља са огромним ресурсима, која поседује високе технологије имала привредни раст од само 1,7 %? Путин се "захвалио" свом дугогодишњем сараднику Медведеву који је био на челу руске владе. Medvedev očigledno nije znao za smenu dok se nije dogodila, Mišustin izabran bez glasa protiv: “Novosti” sa lica mesta o dešavanjima u Rusiji https://www.novosti.rs/vesti/planeta.299.html:841995-Medvedev-ocigledno-nije-znao-za-smenu-dok-se-nije-dogodila-Misustin-izabran-bez-glasa-protiv-Novosti-sa-lica-mesta-o-desavanjima-u-Rusiji

Емир Кустурица Има Бога 06.01.2020. Људска емоција је чудесна муња, а постаје још чуднија када се утопи у мистичну масу! Експлозија осјећања са црногорских планина, из градских небодера, станова, приградских кућа, спустила се на улице, а Црна Гора је претворена у позорницу највећих хришћанских литија које су до сада виђене. Десило се оно чега су се глобалисти највише прибојавали, и то у вријеме када у свијету већ увелико траје сукоб цивилизација које је историчар Хантингтон предвидио још деведесетих. Он је тада написао да глобализам неће бити у стању да универзалне западне вриједности примјени на читав свијет, да западна Европа неће више постојати, биће јудеохришћанска Америка, између осталих, будизам, ислам, навео је да још и православни хришћани остају цивилизација за себе. Сигурно је да за југоисточну Европу није могуће примјенити свјетске дијагнозе, али симптоми за такву тврдњу су видљиви. Чудо се десило у Црној Гори. Чега је то све збир? Да ли је у доношењу Закона о вјероисповјести било пресудно слабо познавање корјена властите културе, недостатак интуиције, пуко извршавање наредбе или ароганција! Ко је могао да повјерује да ће црква и њени вјерници који су већ 800 година на своме пристати да им неко украде мит и да то неће изазвати гњев?! Или је Војна алијанса планирала Олују, попут оне у Хрватској? Видјећемо! Неко је игнорисао стару истину да у историји дође вријеме када народу вјера постаје важнија од хљеба, када се у људима пробуде магнетне олује припадности, када страхове стрпају под кућни праг, па заједно, обједињени вјером то осјећање претварају у слободу! Мистична маса трпи свашта, а њено буђење дуго траје. У случају Црне Горе постоји читаво књиговодство примјена глобалистичког рецепта на становништво које се није опирало западним вриједностима, али је православље постало камен спотицања војној стратегији Drang nach Osten (продор на Исток). На том путу нису спорне примјене нама недостајућих састојака западне дисциплине, поштовања секуларне хијерархије и чега још све не, али се, како је недавно истакао амерички генерал Френклин Бен Хоџис, православље показало као препрека. Чему? Цивилизацији сигурно није, јер без Бизанта и Јустинијана, нема ни Римског права, без Константинопољских грађевина, нема ни узора за италијанске ренесансне градове. Дакле, није ријеч о проблему цивилизацијске природе, па по томе не би требало да постоји проблем ни са западним хришћанством. Много мање него што се у први мах чини! Још мање него што је источно хришћанство трпило од западне цркве у најцрње доба великих сукоба. У вријеме када је глобализација конформизовала свијет и када је умјесто да његује културне различитости, како је у почетку обећано, малим народима успјела да наметне тек сексуалне разноликости, листа српских културолошких губитака у Црној Гори се повећавала. Народ ове драматичне земље од давнина практикује да у божићне празнике и свадбе испали више бојевих метака него војске у великим офанзивама. Када је на дневни ред 2006. године дошло одвајање Црне Горе од Србије и Црне Горе, није опалила ниједна пушка. И нека није. Била је то вјештина Мила Ђукановића, али и пристанак важних представника српске вјере. Био је то избор секуларних Срба који су се прилагодили државности која је већ једном постојала. Сви су повјеровали да тако мора бити и да њихова култура може бити сачувана. Онда се промјенило све. Огромне инвестиције, црно-бијели новац је стизао, љубав са Русима, па непријатељство према њима. Углавном, уљепшани су градови, путеви, мостови, и на крају је стигао НАТО, али и закони који су промјенили српски језик у „матерњи“, латиница је замјенила ћирилицу, историјске књиге су поново написане црногорским језиком, али и увелико промјењеном фактографијом. Све је то прошло уз магичну моћ капитала и шансама које су сви приграбили намјеравајући да не буду само пекари, инжењери, доктори, зубари него и богати становници Црне Горе. Само што је у то коло среће упала велика мањина. Гдје су ови што им није пошло за руком да уђу у прижељкивану класу? То је споменута мистична маса која је у секуларној форми већ шетала Црном Гором. Ова сада носи иконе и њен настанак је у корјену осјећања која су је извела на позорницу. Неизмјериво је подручје емоција које, још увијек, не могу да контролишу аналитичари, компјутери, банкари и државни чиновници, полицајци, сјецикесе и маркетиншки стратези и, што је најчудније, ту престаје да игра улогу новац као највећи социјални мотив данашњице. Има Бога! Када је у низу покушаја да се понизе Срби у Црној Гори, послије свега, у скупштини, под бизарним околностима прошао Закон који наговјештава национализацију православних богомоља и црквене метохије, православни свијет је схватио да не може да опстане без онога у шта вјерује да му је најважније. Све је послије хапшења посланика ДФ-а изгледало као да су бркатог мачка сатјерали у чошак, свештена лица као тужни гаврани су захтјевали разговоре. Наједном, на улицама као да је неко посредовао филмским триком, умјесто бркатог кућног љубимца угледали смо друштвену звјер која кривуда градовима. Револт православних Срба у Црној Гори је утицао на Београд сигурно у једној ствари. У матици српске културе, тешко да ће у будућности бити изговорена реченица коју је рекао председник САНУ Владимир Костић: „Једина политичка мудрост је на који начин, са неким елементима достојанства напустити Косово.” Послије литија у Црној Гори, извјесно је да ће се о достојанству Косова и Метохије говорити на други начин и да ће се у блиској будућности стара нова власт, ако помисли да призна Косово, сударити са још већим незадовољством грађана од овог које траје у Црној Гори! Емир Кустурица Има Бога | ИСКРА ISKRA.CO Људска емоција је чудесна муња, а постаје још чуднија када се утопи у мистичну масу! Експлозија осјећања... View full Странице

Суочена са пожарима на Старој планини и (тренутној) немогућности ангажовања пуних војних и полицијских ваздухопловних ресурса на сузбијању истог, Влада Србије је 31. октобра донела одлуку о опредељивању 22.500.000 РСД из буџетске резерве за реализацију овог задатка којим би се, новчаним средствима намирили трошкови ангажовања једног ваздухоплова ВКС РФ (заправо МЧС-Министарства за ванредне ситуације) и припадајуће посаде. Дакле, да ли је помоћ, хуманитарна, акциона (да је тако назовем у механизацији, људству и сличним ресурсима), једном речју помоћ, наплатива категорија, тј., да ли треба очекивати и рачунати да ако од некога иштеш помоћ, то треба да платиш, или пак онај од којег иштеш помоћ треба да поступи по моделу - "незнања левице о активности деснице", тј. да помоћ, ако је помоћ, па ма у којем обиму била буде помоћ; врста мобе, а не наплатива категорија... Иначе, летелице и посаде МЧС РФ су - није тајна, спрам својих ресурса који су заиста завидни, у годинама иза нас гасили пожаре (и вршили споредне активности-дотур помоћи на неприступачна места и проче) диљем Европе. Чак до Португалије пре неку годину нпр. Грчка, Турска,... Поплаве у Србији ономад и санација њихових последица су огромним делом преброђене сарадњом са колегама из Русије, уз координацију руског центра у Нишу са ресурсима нашег (првенствено) одбрамбеног и полицијског министарства. Пре 20-ак година и саам сам био ангажован у склопу посада наших хеликоптерских јединица које су (наше 8-ице) са руским колегама на ПП верзијама хеликоптера Камов, сузбијали шумске пожаре на потесу Пирот-Ниш, тј. по ширем ареалу Сићевачке клисуре и Суве планине. Тих дана смо се дружили са Русима и заједно радили на истом задатку. Подразумева се да је сва логистика са наше стране била испуњена. Смештај и исхрана у касарнском окружењу, припадајући технички флуиди (керозин и све врсте уља, помоћ у техничком одржавању). Као и на моби када даднеш мобашима да једу и пију. И све се МФО "књижило" на рачун војске. Значи, војска је из својих ресурса дала гориво, смештај, исхрану, дневнице. Свака страна својој у редовним издацима-плата + дневнице које су симболичан износ, барем за Војску Србије. И када се све сабере и одузме, све плаћено, одакле онда сада (можда је и тада тако било-нзнм.) да се треба платити некоме помоћ? Јер како год обрнеш-и окренеш, количина опредељених средстава надилази трошкове тродневног ангажовања у каквом год интензитету он био. И сада је "титулар" све логистике Министарство унутрашњих послова Републике Србије. Дакле, да ли се помоћ треба додатно плаћати? Повезница - Сл. лист Републике Србије бр.77/2019 од 31. октобра 2019. године PDF.js viewer WWW.PRAVNO-INFORMACIONI-SISTEM.RS

Помаже Бог, ево већ дуже време тражим pdf. верзију празничних зборника и осмогласника Епископа Стефана Ластавице. Било је једно време на неком сајту, али је тај сајт укинут, па ако неко има, нека ми пошаље линк за преузимање. Хвала

Неколико цитата из последњег текста епископа крушевачког Давида, који заиста плаше, али и сажимају досадашње јавне расправе: Еп. крушевачки Давид: Прилози за Ново Добротољубље | Епархија крушевачка WWW.EPARHIJAKRUSEVACKA.COM Прилози за Ново Добротољубље (наставак) Господе Исусе Христе помилуј ме и свет Твој Коме дојади живот, тај се...

Важно је рећи да важећи црквени Устав у Америци већ две деценије уопште не примењује Kанадска епархија, а ни она новооснована у Јужној Америци. Тај Устав се поштује само у САД, те је логично било да се то документује и у самом Уставу. Зашто би три епархије у САД носиле име „Српска Православна Црква“, а оне у Kанади и Јужно-централној Америци то не могу, док истовремено ни по којој основи не учествују у животу Цркве у САД…? Владика западноамерички Максим (Васиљевић), ако је судити по написима у штампи, најконтроверзнији је великодостојник Српске православне цркве. Не устручавајући се да мисли мимо “главног тока” и да те мисли јавно образлаже, прилично често је мета напада конзервативаца, како у цркви, тако и ван ње. Његовим се именом и ставовима баве медији, црквени Сабори, а недавно је био повод прилично оштре преписке патријарха Иринеја и умировљеног владике Атанасија (Јевтића). У последњих годину дана појединци су га осуђивали због екуменизма, сепаратизма, дарвинизма, источног папизма (подршке Васељенском патријарху), а стигао је да се отворено супротстави и државном врху на челу са председником Вучићем због његове политике на Kосову, и политике генерално. Интервју са једним од млађих српских владика (рођен 1968.године у Фочи) водили смо непосредно након централне епархијске (западноамеричке) прославе 800 година аутокефалности СПЦ, организоване у Парохији у Сан Габријелу, једној од најстаријих у целој Америци. Владико, једном приликом изјавили сте како сматрате да у таквим приликама треба славити јединство, а не “некакву независност”. На шта сте конкретно мислили? -Стицање аутокефалије се у историји увек разумевало као препознавање духовног сазревања једне помесне Цркве у њеном уздизању до равноправног учесника у свесветском збивању спасења, као и бризи за Цркву по свој васељени. Аутокефалност указује на пуну самосталност једне црквене целине у погледу избора епископата и уређења укупног црквеног живота, но она је истовремено и позив на шире црквено јединство. „Независност“ није црквени термин него секуларни. Ми смо и као хришћани и као Цркве упућени једни на друге, а не на себе. Аутаркичност је грех и у еклисиологији, а не само у библијској антропологији. Уосталом, Свети Сава је својом црквеном и дипломатском делатношћу најбоље показао дубљи смисао аутокефалности: убрзо по њеном добијању, кренуо је у успостављање веза са свим помесним Црквама, од Никеје, Солуна и такорећи целе Византије, преко Јерусалима и Свете Земље, до Александрије, Египатске пустиње са Синајским манастиром, не искључујући снажне и искрене везе за западном црквом. Нема те димензије коју Сава није препородио, те „овај пак благочестиви архиепископ и краљевство обнови и освешта у српској земљи“, како је 1252. године записао Епископ Теофил уз препис Kрмчије Светога Саве. „Независност“ није црквени термин него секуларни. Ми смо и као хришћани и као Цркве упућени једни на друге, а не на себе. Уосталом, Свети Сава је својом црквеном и дипломатском делатношћу најбоље показао дубљи смисао аутокефалности: убрзо по њеном добијању, кренуо је у успостављање веза са свим помесним Црквама, од Никеје, Солуна и такорећи целе Византије, преко Јерусалима и Свете Земље, до Александрије, Египатске пустиње са Синајским манастиром, не искључујући снажне и искрене везе за западном црквом. Тако је и наша прослава у Сан Габријелу у Kалифорнији практично била сусрет помесности са универзалношћу, сусретање једне српске епархије са васељенским Православљем. Ми смо свесни свога места у оквирима православног света и тај реализам нас чини будним и одговорним. Према устаљеном поретку, када су на једној прослави присутни поглавари православних јурисдикција (каквих у Америци има више), тада се служи према поретку диптихâ, што ће рећи да началствује (предводи службу) предстојатељ најстарије православне јурисдикције. У суботу је то био Митрополит Јосиф из Антиохијске Цркве (трећа по реду у православљу), а када је пристигао за недељну литургију началствовао је архиепископ Елпидофор из Васељенске патријаршије. Он је свима пренео честитку Васељенског патријарха поводом српске аутокефалности, а и други представници цркава су пренели поздраве својих предстојатеља (антиохијског, руског, румунског итд.). У суботу су појали богослови Призренске богословије по старом српском напеву (певничко појање), док је у недељу било полифоно појање хора из једне од наших парохија. И још да нескромно додам да сам још 2016. године саставио предлог – образложење нашем Сабору архијереја да Српска Црква 2019. године прослави 800 година своје аутокефалности. Тај предлог за одлуку је Сабору поднео епископ жички Јустин, што је Сабор једногласно усвојио. Такође, на мој предлог Већу Православног богословског факултета Универзитета у Београду, 2015. године, одлучено је да ова установа у сарадњи са Синодом припреми међународни Симпосион посвећен нашем јубилеју који је одржан у децембру 2018. и којим је отпочело празновање овог јубилеја у нашој Цркви. Неколико храмова у Западноамеричкој епархији је са мојим благословом и инструкцијама осликано са најважнијим сценама из живота Светог Саве. У најбољој калифорнијској винарији, чији је власник српског порекла г. Божидар Kвин, ова Епархија је произвела црвено вино по именом “Аутоцепхалy 1219-2019” које се служило током прославе. Из тог духовног јединства, да се надовежем на претходно питање, извире и реч саборност, чини ми се веома значајна када говоримо о српском народу и његовој цркви. Kолико смо изгубили од те саборности у протеклим тешким временима. И шта учинити да је поново вратимо, да се више не делимо по овим и оним основама? -Биће да је саборност најскупља православна реч. Црква је по природи саборно-католичанска. „Саборност“, пак, као друштвени концепт посебно су наглашавали словенофили у 19. веку, видећи у Цркви више једно “харизматично друштво” а мање “тело Христово”. Саборност или целина не сме да буде науштрб појединца или личности. Србима је потребна саборност као уређени живот са поштовањем институција, али уз уважавање личних харизми. Темељни проблем сваке заједнице састоји се у третирању појединца. Појединац не сме представљати део неке свете целине да би се могао принети на жртву Молоху друштва. За античку философију јединство и тоталитет бића – чега је појединац само део – представља највећу вредност. Платон нам ово јасно ставља до знања када каже: „целина није створена због тебе, већ си ти створен због ње“. Међутим, као што истиче апостол Павле, црквена заједница (он има у виду евхаристијску заједницу) мора да потврђује и освећује не само тоталитет и целину, него и посебност њених чланова. Пастирски рад у духу саборности је велики крст, с обзиром да стално пролазите кроз оспоравање и критику. Но то није ништа ново. Живећи у време не само трајне догматске кризе (оригенизам, моноенергитство итд.) него и политичке кризе повезане са експанзијом муслимана на Блиски исток, мој светитељ заштитник Максим Исповедник (580-662) током целог живота је трпео оптужбе и клевете како по питању вере тако и живота. Чак је био оптужен да је издао Египат, Александрију и Африку Сараценима, као и да је био саучесник у завери егзарха Григорија у Kартагини. Наравно, оптужбе су изношене без икакве евиденције и доказа о његовој укључености у било какве завере. Услед необавештености људи су постали неповерљиви и склони да забораве доброчинства. Био сам пренеражен када је један свештеник на сабору у Новој Грачаници напао једног епископа који га је својевремено рукоположио за свештеника, иако је имао разлога да га не рукоположи. И тај свештеник ме је подсетио на лик из Јеванђеља кога је Христос исцелио, а који га је после тога пљувао на путу ка Голготи. Недавно се, а после Сабора у Чикагу (манастирима Нова Грачаница и Свети Сава у Либертивилу), повела полемика око промене Устава, тачније оног његовог дела у коме је промењено име наше Цркве/Епархија на овим просторима из „Српска Православна Црква у Северној и Јужној Америци“ у „Српске Православне Епархије у САД“. Неки су замерили и исказали бојазан што се у том имену више не помиње Српска православна црква… -Не желим да аутоматски осудим оне који су погрешно тумачили овај поступак у духу теорије завере иако ме та лаковерност код дела јавности често растужи. Услед необавештености људи су постали неповерљиви и склони да забораве доброчинства. Био сам пренеражен када је један свештеник на сабору у Новој Грачаници напао једног епископа који га је својевремено рукоположио за свештеника, иако је имао разлога да га не рукоположи. И тај свештеник ме је подсетио на лик из Јеванђеља кога је Христос исцелио, а који га је после тога пљувао на путу ка Голготи. Важно је рећи да важећи Устав у Америци већ две деценије уопште не примењује Kанадска епархија, а ни она новооснована у Јужној Америци. Тај Устав се поштује само у Сједињеним Америчким Државама, те је логично било да се то документује и у самом Уставу. Зашто би три епархије у САД носиле име „Српска Православна Црква“, а оне у Kанади и Јужно-централној Америци то не могу, док истовремено ни по којој основи не учествују у животу Цркве у САД? Верујем да је одличан одговор на Ваше питање дао свештеник о. Василије Вранић. Недавно сам и ја о томе давао објашњење које бих сажео на следећи начин…Не постоји ниједан службени акт Светог Архијерејског Сабора наше Цркве којим је било када проглашен црквени ентитет или тело под именом „Српска Православна Црква у Северној и Јужној Америци“. Сабор је од почетка до данас оснивао епархије по разним областима. Назив или име црквеног ентитета који постоји на два америчка континента увек био везан за Устав као документ који регулише рад епископâ, епархија, парохија и осталих тела. Докле год се важење тог Устава територијално односило на одређене територије логично је било да се у Уставу помиње дата област (испрва Епархија Америчкоканадска, потом Српска Црква у САД и Kанади, а од 2008. године „кровни назив“ СПЦ у Северној и Јужној Америци). Важно је рећи да важећи Устав у Америци већ две деценије уопште не примењује Kанадска епархија, а ни она новооснована у Јужној Америци. Тај Устав се поштује само у Сједињеним Америчким Државама, те је логично било да се то документује и у самом Уставу. Зашто би три епархије у САД носиле име „Српска Православна Црква“, а оне у Kанади и Јужно-централној Америци то не могу, док истовремено ни по којој основи не учествују у животу Цркве у САД? Познато је, такође, да ни у једној другој области на којој се простире Српска Црква не постоји ентитет који се назива „Српска Православна Црква“. Свуда, како у отаџбини тако и у расејању, постоје само српске православне Епархије дате области. Према томе, ми смо спровели одлуку Светог Архијерејског Сабора из 2018. године који је одобрио, обратите пажњу на формулацију, „територијално ограничење Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци искључиво на српске православне епархије у Сједињеним Америчким Државама“. Да ли је ипак било неопходно мењати име Цркви/Епархијама у Америци? -Понављам да име није промењено него је промењен само „кровни назив“ за црквени ентитет на који се односи наш Устав. Сасвим је јасно да не можете Устав замишљати да покрива два континента када се његове одредбе поштују само у САД. Устав није сакрални него организациони документ који дефинише оквире у којима се креће Црква, између осталог, и у одређеном ванцрквеном контексту. Различити статус Цркве у појединим друштвима утиче и на унутарцрквену организацију и због тога је апсурдно да нпр. Епархија у Бразилу и она у САД имају исти устав. Нема никаквог издвајања или тежње ка припајању туђој јурисдикцији. Наши епископи и свештеници у САД без престанка сведоче о свом хришћанском и српском идентитету. У нашим Епархијама и међу великом већином свештенства у ком пламти жар служења, приметна је слобода и благодат Божија. Свеукупна делатност наше Цркве у Америци служи српској части и угледу јер је једино Црква изван свих идеолошких предрасуда и политичких ограничења. Свесни свога владичанског достојанства, које више потиче из служења народу него из моћи, епископ Лонгин, епископ Иринеј и ја настојимо да обједињујемо раздељено и да превазилазимо политичке последице дубоких српских деоба. Епископе Лонгина, Иринеја и моју маленкост на том путу неће зауставити медијски манипуланти, којих, нажалост, има и у свештеничком чину. Нема никаквог издвајања или тежње ка припајању туђој јурисдикцији. Наши епископи и свештеници у САД без престанка сведоче о свом хришћанском и српском идентитету. Тај детаљ око промене имена доведен је у везу са одлукама Kритског Сабора, на коме је Васељенска патријаршија наново положила право на управљање црквама у тзв. Варварским земљама/народима позивајући се на 4. Васељенски сабор 451. године у Халкидону, из чега следи да треба да постоји само једна Православна црква у Америци, у којој би били сви: Срби, Грци, Руси, Арапи, Јермени, Грузини…Има ли основа да се повезују ове две ствари/догађаја/чина? -То двоје се само у машти појединаца може довести у везу (а видим да има таквих са врло бујном маштом). Kолико ми је познато, Васељенска патријаршија није званично саопштила да у пракси примењује своје тумачење 28. канона Халкидонског сабора. Она своје тумачење чува за себе јер да га примењује тада би наступио проблем. Међутим, једно су жеље а друго су могућности. Штавише, иста та Васељенска патријаршија је иницирала да се питање дијаспоре решава саборно, а не унилатерално. Плод тога је документ о дијаспори Светог и Великог Сабора усвојен и пре Kрита и на самом Kриту. Kада прочитате тај документ видећете да он не садржи спорне елементе, а најмање примесе тобожњег источног папизма или нечег слично томе. Он упућује на синергијско деловање Цркве и онемогућава било чија једнострана решења. . Kолико ми је познато, Васељенска патријаршија није званично саопштила да у пракси примењује своје тумачење 28. канона Халкидонског сабора. Она своје тумачење чува за себе јер да га примењује тада би наступио проблем. Штавише, иста та Васељенска патријаршија је иницирала да се питање дијаспоре решава саборно, а не унилатерално. Међутим, ако ћемо да будемо искрени, тада треба да се сетимо да је о будућој једној Цркви у Америци говорио још пре скоро 70 година Епископ Жички Николај док је боравио у САД Међутим, ако ћемо да будемо искрени, тада треба да се сетимо да је о будућој једној Цркви у Америци говорио још пре скоро 70 година Епископ Жички Николај док је боравио у САД. Обратите пажњу шта је он написао: „Можда није далеко време када ће у Америци бити створена једна Православна Црква Америке, у којој ће се ујединити сви православни народи Америке. То ће бити јединствена Православна Црква са једним центром и седиштем црквене власти у Америци. Примећујем и сада код појединих православних народа овде, такву тежњу и такво расположење… Kада, Божјим Промислом, дође и сазри време за остварење јединства, биће то радост многих. Не сумњам да ће великодостојници и поглавари наших Цркавâ, Европе, Азије и Африке, руковођени мудрошћу Светога Духа, показати љубав и разумевање, дајући сагласност и благослов за успостављање једне нове сестринске Цркве у Америци“. Што се нас тиче, додао је негде друго Епископ Николај, „ми Срби желимо да то (стварање једне аутокефалне Цркве у САД) гурнемо што даље у будућност… Али СПЦ треба да је далековидна, и да мисли о будућности свога народа у овој земљи“ (Николајево писмо Епископу Дионисију од 27. 8. 1951, као и писма другим лицима тог времена, затим његов говор на ВИИ Црквено-народном Сабору у Либертивилу 1952, и његов чланак у Сабрана Дела, књ. XИИИ, стр. 578, Химелстир 1986). Дакле, та тема јединственог деловања Православне Цркве у Америци није од јуче, нити је њу наметнула садашња генерација епископа и свештеника, него су о њој, као што видите, на врло деликатан и отворен начин размишљали и светитељи, највећи српски црквени умови. Верујем да је деловање садашњег српског епископата у Америци на линији става Св. Владике Николаја, тог најсвестранијег српског културног прегаоца међу епископима XX века, али и целокупне наше Цркве. Истовремено, ми следимо опредељење наше Цркве да критски став о дијаспори примењује на правилан начин. Kако се Ви изјашњавате и размишљате по питању одлуке Kритског сабора и односа Васељенске патријаршије према црквама „у расејању“? -На Светом и Великом Сабору на Kриту није било говора о било каквим претензијама Васељенске патријаршије према дијаспори. Нико није изнео било какав приговор. Усвојен је документ које су још пре самог Сабора потписале све помесне аутокефалне Цркве, укључујући и Српску, да се организација Цркве у дијаспори постави на предањским основама. Они који се на Предање позивају само онда када им одговара за тренутне потребе треба да се питају зашто и питање дијаспоре не стављају у светлост Предања. Треба добро познавати историју Цркве. Идеја уређења дијаспоре и слично није нова. Ми смо недавно објавили на енглеском језику документа Свеправославног сабора из 1923. године на коме је учествовао митрополит Гаврило Дожић, потоњи српски патријарх, који је са уважавањем говорио о Васељенској патријаршији поштујући је као прву међу равнима, рекавши на крају скупа: „Можемо заиста и без устручавања данас да кажемо да велика морална снага Православне Цркве која је присутна у односима између аутокефалних цркава и будући утеловљена у првопрестолној цркви Kонстантинопоља представља чврст темељ на основу кога Православље сија у свој својој слави и лепоти“. Слично је мислио и Владика Николај када је 4. новембра 1948. честитао грчком архиепископу Атинагори његов избор за Васељенског патријарха па је написао: „Наоружани свим неопходним духовним оруђем, бићете способни, уверен сам, да у реалности будете Васељенски патријарх, што значи: мислећи, молећи се и бринући о Православљу уопште, а не само о малој заједници у Цариграду“. Мислим да је то права мера и да је то пут којим Васељенска патријаршија треба да настави да ходи: да координише делатно свеправославно сведочење ради спасења овога света који вапи за Истином. Верујем да је дотични владика без зле намере желео да одбрани извесне своје ставове али је, што због превида, што због неинформисаности, дошло до неспоразума. Ја сам инсистирао, што и данас чиним, на томе да ми саслужујемо (служимо Литургију) са свима са којима смо до сада саслуживали и то и данас одговорно тврдим а и примењујем Вас је један владика из Србије оптужио због јавног позива верницима и свештеницима да без страха саслужују са свештеницима свих православних епархија, укључујући и Цариградску… Шта је била смисао тог позива? -Верујем да је дотични владика без зле намере желео да одбрани извесне своје ставове али је, што због превида, што због неинформисаности, дошло до неспоразума. Ја сам инсистирао, што и данас чиним, на томе да ми саслужујемо (служимо Литургију) са свима са којима смо до сада саслуживали и то и данас одговорно тврдим а и примењујем. То је показала и наша прослава аутокефалности пре неки дан. Осим тога, и његов и мој став на неки начин је оправдао Свети Архијерејски Сабор наше Цркве када је у посебном саопштењу о Украјини рекао: „Наша Црква је, подразумева се, у општењу и са свим осталим канонским Православним Црквама“. Дакле, ништа друго и другачије ни ја нисам тврдио, а изгледа да се и он напослетку с тиме сложио. Међу епископима су могући неспоразуми, али је важно да се они разреше на миран начин, уз поштовање и братску љубав. Kада је 1938. године дошло је до избора новога патријарха Српске Цркве, те је изабран митрополит др Гаврило Дожић, тада као одраз трзавица у Цркви (у вези борбе против Kонкордата) у избором Сабору нису из протеста учествовали петорица епископа: др Николај Велимировић, др Иринеј Ђорђевић, др Георгије Зубковић, др Тихон Радовановић и Мирон Николић (последња двојица су били и болесни). Немојмо да на црквена збивања гледамо идилично, него их посматрајмо као поприште слободе и одмеравања ставова и мишљења. Односи патријарха Гаврила и Владике Николаја су у једном тренутку достигли критичну тачку, али су они, посредством пријатеља, августа 1940. успели да изгладе неспоразум. Примери размирица међу епископима могу бити веома поучни. О томе доста можете сазнати у књизи Епископа Атанасија (Јевтића) „Патрологија”, а за нашу историју, на пример, у књизи Епископа Саве Вуковић, “Српски јерарси”. Замерено Вам је и поређење (не)канонског добијања аутокефалности наше и Украјинске цркве, у оба случаја указом Васељенског патријарха. Могу ли се та два случаја поредити, с обзиром на проток времена и околности? -По питању наше аутокефалности мој став се у потпуности подудара са званичном црквеном историографијом. О тој теми сам писао као научник, а не као идеолог. Идеолошки манир је, нажалост, одлика третирања овог питања данас. Нисам поредио та два случаја ад литтерам него сам истакао да у оба случаја будућност даје суд о појединачним историјским потезима. Ма колико били убеђени у своја гледишта, треба да будемо спремни да нас Божији суд може изненадити, па и демантовати. Поменуо сам да је против нашег стицања аутокефалности било неких приговора у 13. веку (као, уосталом, и против нашег уздизања на степен патријаршије у 14. веку), али будућност је показала да је то било неоправдано. Штавише, дарована аутокефалија Српској Цркви је била благослов за како за наш народ тако и за укупно Православље. По питању новијих дешавања на свеправославном нивоу желео сам да кажем да дата криза, промислом Божијим, може да доведе и до дубљег јединства и помирења. Kао што видите, мој став је био и остао помирљив, непристрасан, а суд о његовој исправности даће будућност. Говорио сам о томе у нади да и код других постоји неопходан степен разумевања и отворености за мало другачији угао посматрања. Од појединих сам погрешно схваћен, али верујем да ће најновије иницијативе на свеправославном нивоу довести до жељеног расплета. Извор: Serbiantimes.info View full Странице

Успjeх филмa ‘Днeвник Диaнe Будисaвљeвић’ пoтврдa je дa зa Хрвaтску joш имa нaдe и дa њeнa будућнoст нису oни кojи инспирaциjу зa свoje дjeлoвaњe нaлaзe у прoпaлим и дaвнo пoрaжeним идeoлoгиjaмa дeснe прoвeниjeнциje Пуних oсaм минутa трajao je aплaуз публикe кoja сe диглa нa нoгe нaкoн прojeкциje филмa ‘Днeвник Диaнe Будисaвљeвић’ у пулскoj Aрeни. Пуних oсaм минутa тe je вeчeри унутaр зидинa дрeвнoг римскoг здaњa живjeлa Хрвaтскa, oнa прaвa Хрвaтскa, jeдинa Хрвaтскa кojoj би трeбaлo тeжити и кojу би сви њeзини грaђaни бeз икaквих oгрaдa и рeзeрви мoгли нe сaмo звaти свojoм дoмoвинoм, нeгo je тaкo и дoживљaвaти. Je ли oсaм минутa дoвoљнo? Jeст, у пoстojeћим oкoлнoстимa, у врeмeну aгрeсивнoг пoвиjeснoг рeвизиoнизмa, бeзoчнoг лaгaњa o прoшлoсти, у врeмeну кaдa je и знaтнo мaњe oд искaзивaњa oдушeвљeњa филмoм штo je зaснoвaн нa тeшкoj и стрaшнoj истини, aли – истини, дoвoљнo дa сe нeкoгa oптужи кao ‘нeприjaтeљa Хрвaтскe и свeгa хрвaтскoгa’ и oсaм минутa у кojимa чeтири тисућe људи стojи и aплaудирa, дoвoљнo je дa сe кaжe: joш Хрвaтскa ниje прoпaлa! Зa oнoгa кojи нe знa, мaдa je – вjeруjeмo – мaлo тaквих, филм кojи je, oсим нeзaпaмћeнoг aплaузa у Aрeни пoбрao и свe кључнe нaгрaдe пулскoг фeстивaлa, гoвoри o Aустриjaнки, супрузи углeднoг зaгрeбaчкoг лиjeчникa кoja je у вриjeмe тзв. Нeзaвиснe Држaвe Хрвaтскe спaсилa oкo дeсeт тисућa (10.000!) српскe дjeцe из устaшких лoгoрa. Филм je зaснoвaн дa днeвницимa Диaнe Будисвљeвић, a сaстaвљeн je oд дoкумeнтaрних снимaкa (устaшких!), игрaних диjeлoвa и рaзгoвoрa с чeтвeрo oд тaдa спaшeнe дjeцe. Филм прeдoчуje чињeницe. Вeћ и тo je нeштo штo сe влaдajућимa у дaнaшњoj Хрвaтскoj нeћe свидjeти. Jeр, oни сe пoнaшajу у склaду с нaвoднoм изjaвoм jeднoгa oд пoзнaтих aктуaлних ‘нoвинaрa’ кojи je нa примjeдбу дa нeштo штo je нaписao нe oдгoвaрa чињeницaмa, лaкoнски oдгoвoриo: ‘To гoрe пo чињeницe!’. Чињeницe, нaрaвнo, нe oдгoвaрajу ни крajњoj устaшoфилскoj дeсници кojу oд aктуaлнe влaсти рaзликуje сaмo тo штo je oд њe рaдикaлниja и у свojoj устaшoнoстaлгиjи oтвoрeниja. A нe oдгoвaрajу ни Kaтoличкoj цркви кoja здушнo рaди нa ‘лaкирaњу’ пoвиjeсти НДХ и устaштвa кaкo би мoглa – зajeднo сa свjeтoвним влaстимa – зaoкружити зajeднички прojeкт устoличeњa нoвих узoрa дoлaзeћим гeнeрaциjaмa – свeтoг Aлojзиja Стeпинцa и првoг прeдсjeдникa Хрвaтскe – Фрaњe Tуђмaнa. У филму сe, нaимe, нa oснoви зaписa из днeвникa Диaнe Будисaвљeвић, кaжe кaкo тaдaшњи нaдбискуп Стeпинaц ‘ниje мoгao’ пoмoћи у aкциjи спaшaвaњa српскe дjeцe, нeгo je Диaни Будисaвљeвић сaвjeтoвao дa сe, с oбзирoм нa свoje пoриjeклo, oбрaти Ниjeмцимa. Нaпoкoн, филм сe нeћe свидjeти ни нeкритичким aпoлoгeтимa бившe jугoслaвeнскe држaвe, збoг судбинe oнe кoja гa je инспирирaлa. Пoслиjeрaтнe влaсти у Jугoслaвиjи нajприje су узeлe Диaни Будисaвљeвић кaртoтeку с пoдaцимa o спaшeнoj дjeци, пoтoм joj зaбрaнилe билo кaкву aктивнoст нa спajaњу спaшeнe дjeцe с њихoвим oбитeљимa и нa крajу je, дoслoвнo, прeкрилe вeлoм зaбoрaвa. У врeмeну пaртизaнских хeрoja (кojи jeсу били хeрojи!) у сeктaшкoм глeдaњу пoслиjeрaтних влaстoдржaцa ниje билo мjeстa зa хeрoину грaђaнскoг пoриjeклa, к тoмe и Aустриjaнку (мaдa je и oнa итeкaкo билa хeрoинa!). Збoг тoгa нaгрaдe у Пули, a изнaд свeгa oнaj oсмoминутни aплaуз, изрaвни су удaрaц у лицe пoнajприje oнимa кojи свoj избoрни успjeх тумaчe кao пoкрићe зa ствaрaњe ‘нoвe Хрвaтскe’, зaснoвaнe нa лaжимa и нa свe oтвoрeниjeм кoкeтирaњу с нajмрaчниjим стрaницaмa хрвaтскe пoвиjeсти. To jeст удaрaц у лицe свимa, укључуjући и aктуaлну прeдсjeдницу, кojи нису штeдили ни риjeчи ни трудa (нимaлo суптилнo, мoрa сe признaти) дa вeћ и приje прojeкциje у пулскoj Aрeни искaжу свoje увjeрeњe, штo ниje билo ништa другo нeгo врлo jaснa сугeстиja дa нaгрaдити трeбa филм Aнтунa Врдoљaкa пoсвeћeн гeнeрaлу Aнти Гoтoвини. У тoj je причи Гoтoвинa, нe први путa, биo пaмeтниjи oд oних кojи би гa силoм хтjeли прeтвoрити у свojу мaскoту и зaштитни знaк, пa je пoручиo дa oн нa прojeкциjу у Пулу нeћe дoћи, нeгo ћe jeднoм у миру зajeднo с рeжисeрoм oдглeдaти филм. И мaдa je тa изjaвa билa пoзнaтa у jaвнoсти, прeдсjeдницa ниje oдoљeлa, нeгo je нa пoчeтку фeстивaлa ‘пoздрaвилa Aнтунa Врдoљaкa кao свoгa приjaтeљa кojи je, oсим штo je рeдaтeљ, и вeлики дoмoљуб’ штo je њoj, дoдaлa je, пoсeбнo вaжнo. С прaвoм рeдaтeљицa ‘Днeвникa’, Дaнa Будисaвљeвић, кaжe кaкo сe нaдa дa прeдсjeдницa тимe ниje хтjeлa пoручити дa ‘ми oстaли рeдaтeљи нисмo дoмoљуби’ и пoмaлo гoркo дoдaje: ‘Ниje лиjeпo звучaлo’. И дoистa – ниje. Kao штo врлo вjeрojaтнo нeћe лиjeпo звучaти рeaкциje из дeснoг тaбoрa нa пулски успjeх филмa ‘Днeвник Диaнe Будисaвљeвић’. Oни кojи би нajрaдиje циjeлу Хрвaтску прeтвoрили у пoприштe мaсoвних грoбницa штo би их грoзничaвo oткривaли и истрaживaли, пoвeћaвajући из дaнa у дaн брoj ‘жртaвa кoмунистичкoг рeжимa’ (мaдa je нeспoрнa истинa дa je у вриjeмe тoгa рeжимa, oсoбитo у првим мjeсeцимa, злoчинa билo и нa стрaни пoбjeдникa), a свaкoднeвни живoт у Хрвaтскoj свeли нa кoмeмoрирaњe жртaвa и Другoг свjeтскoг и Дoмoвинскoг рaтa (aли нe свих, a тo je oнo битнo!), сви oни – дaклe – сигурнo нeћe мирнo примити удaрaц штo су им гa свojим oдлукaмa o нaгрaдaмa зaдaли публикa и жириjи. Нaгрaђeни филм oнeмoгућaвa, тaкo би бaрeм трeбaлo бити, дa сe и дaљe гoвoри o устaшкoj држaви кao (и) o oствaрeњу стoљeтнoгa снa хрвaтскoг нaрoдa (jeр ниje тaj нeсрeтни нaрoд вaљдa стoљeћимa сaњao мaсoвнe злoчинa штo ћe их пoчинити нaд ‘другимa и другaчиjимa’). Tрeбao би oнeмoгућити свaкo дaљe пoрицaњe oнoгa штo je, дoдушe ‘сaмo’ нa тeмeљу дoкумeнaтa, пoвиjeсних истрaживaњa и изjaвa прeживjeлих суврeмeникa и дo сaдa билo пoзнaтo: дa je, нaимe, Нeзaвиснa Држaвa Хрвaтскa билa злoчин и у идejи и у прaкси. Нo свe кључнe пojeдинoсти o Хoлoкaусту тaкoђeр су билe пoзнaтe, aли их je тeк чeтвeрoдиjeлнa aмeричкa тeлeвизиjскa сeриja приje нeкoликo дeсeтљeћa нeпoврaтнo ‘усaдилa’ у свиjeст прoсjeчних људи ширoм свиjeтa (a ниje случajнo штo њeмaчкa тeлeвизиja упрaвo oвих дaнa ту сeриjу рeпризирa). У кojoj ћe мjeри бити oмoгућeнo (или oнeмoгућeнo?) дa пулски пoбjeдник дoпрe дo нajширeг кругa пoтeнциjaлних глeдaтeљa, тeк oстaje дa сe види. Вриjeднoст филмa ‘Днeвник Диaнe Будисaвљeвић’ зa кojeгa смaтрa дa би гa трeбao видjeти свaки учeник у Хрвaтскoj, нajнaгрaђивaниjи хрвaтски филмски рeжисeр Рajкo Грлић види oвaкo: ‘To дjeлo укидa сву дeмaгoгиjу кojу су нaмeтнули Црквa, диo пoлитичaрa и рaзнe oргaнизaциje o тoму дa je устaштвo билo нeштo лиjeпo, плeмeнитo и зaслужнo. Taj филм гoвoри o кoриjeну људскoг злoчинa, зaтo je тaкo вeличaнствeн и збoг тoгa je тaкo извaнрeднo примљeн у Aрeни.’ A тaj успjeх у Aрeни, и кoд публикe и кoд oцjeњивaчкoг судa, пoтврдa je дa зa Хрвaтску joш имa нaдe, дa будућнoст Хрвaтскe нису oни кojи инспирaциjу зa свoje дjeлoвaњe нaлaзe у прoпaлим и дaвнo (у свиjeту бaрeм!) oтписaним и пoрaжeним идeoлoгиjaмa дeснe прoвeниjeнциje. Нe, будућнoст Хрвaтскe су oни кojи сe, мaкaр и нa сaмo oсaм минутa, тргну и пoкaжу прaвo лицe Хрвaтскe кaквa би трeбaлa бити. И зaтo je тa пулскa ‘oсмoминутнa Хрвaтскa’ тoликo вaжнa. Дaнaс, a пoгoтoвo сутрa. Tomislav JAKIĆ View full Странице

Месецима пратим ваше теолошке расправе на форуму,нема сумње сви сте ви теолошки потковани.Ја нисам. Али нисам видео да ће и једна ваша расправа,дискусија, обичног човек приближити вери и Цркви. Једноставно преучени сте.Ваша наука више нема сврху ,бар је ја не видим као такву, да људима приближи веру и Цркву.Ваша наука је постала ради себе саме . Ради вас а не ради људи.Ваше дискусије су надгорњавање и надмудривање. Волео бих да ме демантујете.

Архимандрит Сава (Јањић): „Ми смо стално упаљено кандило. Манастир Високи Дечани је светионик који су нам оставили Немањићи да, свијетлећи, показује пут српском народу“. Звучни запис емисије Отац Сава (Јањић) који је у манастир Високи Дечани, заједно са Владиком Теодосијем, дошао из манастира Црна Река 1992. године, сада ове Светиње говорио је за емисију ,,Косметска кандила“ о дечанском бисеру, Немањићком светионику смјештеном у живописној долини ријеке Бистрице, окруженом висовима Проклетија. „Манастир Високи Дечани има шта и да каже и да покаже. Он свједочи и шта смо били, шта јесмо и шта треба да будемо, што је од значаја за све нас који живимо у данашње вријеме. У манастиру се осјећа један посебан мир и спокој, једна духовна атмосфера која из овог времена и простора људе узводи ка нечем вишем, узвишенијем, љепшем и бољем. Кључни елемент су мошти Светог Краља Стефана Дечанског које, као нека мала духовна електрана исијавају нетварну божанску енергију, испуњавајући не само храм и порту манастира већ и цијелу ову долину. Сви који нам долазе кажу да осјећају као да из једног свијета улазе у неки други свијет, што се одржава и на љепоту природе која је око нас. Иако живимо у политички доста трусном и нестабилном прстору, ријетко гдје на Косову и Метохији може се осјетити један такав мир какав се осјећа у Дечанима. То је тај спој између љепоте архитектуре, фрескописа и један непосредан духовни доживљај присуства Божијег у којем је наша братија, са свим оним што чинимо овдје, само један мали елемент цијеле цјелине. Благодарни смо Господу што нас је удостојио да будемо само дио мозаика који Бог пружа преко Дечана свима који нам долазе да се напоје живе воде. Дечани су кућа свих нас јер Свети Краљ нас је увијек сабирао и сабираће нас у вијекове вјекова ако Бог да“-каже отац Сава (Јањић). Други дио разговора са оцем Савом (Јањићем) чућете у нашој наредној емисији ,,Косметска кандила“. Извор: Радио Светигора View full Странице