Претражи Живе Речи Утехе

„Бог Отац како љуби Сина, тако љуби и човека. То значи да је човек заиста позван да буде Бог по благодати“, једна је од поука које је у спасовданском издању емисије „Сведочења“ упутио ђакон Александар Петровић, свештенослужитељ при Храму Покрова Пресвете Богородице и вероучитељ Предшколске установе „Милица Ножица“ у Ваљеву. Слушаоцима Радија Источник он је приближио одломак из Светог јеванђеља по Јовану (17, 1- 13), у коме је описан управо догађај Вазнесења Христовог, завршетак земаљске мисије Сина Божјег. Извор: Радио Источник

"Народ кога вечерас прогоне и туку - то је наш заједнички народ - који истовремено чини и државу и Цркву", поручио је ректор Цетињске богословије. Полицијски и судски органи црногорске власти превршили су сваку мјеру својим насилним понашањем и очигледном једностраношћу и селектовношћу у поступању, поручио је ректор Цетињске богословије, Гојко Перовић "Позивамо их да престану са насилним понашањем према мирним и ненасилним протестима. Међу повријеђенима вечерас има и дјеце - а све је то грађанство које је само прије мјесец-два мирно и достојанствено исказивало свој протест. Отуда је јасно да је неправда коју власт дистрибуира превршила сваку мјеру", казао је Перовић у изјави достављеној "Вијестима". Он оцјењује да власт од почетка епидемиолошке кризе поједине здравствене мјере користи за прогон Цркве. "О томе смо недавно, документовано и стручно, обавијестили јавност, а ускоро ћемо на конференцији за штампу изнијети све детаље о неправди и противтаконитом чињењу против владике Јоаникија и никшићког свештенства. Позивамо их да се уразуме. Народ кога вечерас прогоне и туку - то је наш заједнички народ - који истовремено чини и државу и Цркву. Нека га оставе на миру. ", поручио је Перовић. Он је тражио да се моментално престане са "противзаконитим и неоснованим држањем" владике Јоаникија са свештенством у притвору. Извор: Вијести

Поруком верницима обратио је Архиепископ кипарски Хризостом у којој је истакао да су данашњи животни услови трагични за хришћане, „будући да богослужимо у нашим црквама без верника“. Блажењејши Архиепископ се помолио Богу „да нам подари да у наредним данима видимо значајне резултате набоље како би нам власти омогућиле да савршавамо своја богослужења у присуству наших верника“. Такође је нагласио потребу да сви раде заједно и допринесемо окончању пандемије како на Кипра, тако и у другим деловима света. У ствари, истакао је да се морамо борити из три разлога. Први разлог је да не бисмо олакивали губитак и других живота због ове болести, а други је да имамо могућност да као хришћани обављамо своје верске дужности и учествујемо у богослужењима које је прописала наша Црква. Трећи разлог, према архиепископу Хризостому, јесте да бисмо спречили велику финансијску кризу која ће, како каже, донети много застоја, губитак посла и банкрот "многе наше браће." „У таквом случају, ни држава, ни Црква ни било која друга сила неће бити у стању да изађу на крај са овом тешком ситуацијом." Поводом неучествовања верних у богослужењима Велике и Светле недеље, Блажењејши их позива да буду бодри. „Чињеница да смо лишени свега тога неподносиво нас узнемирује", рекао је. Међутим, он наглашава да „они који имају истинску веру у Бога, могу се и молити где год би били. Могу се молити и кад су затворени у својим кућама, као што смо сада последњих недеља, или у пећинама, пустињама и горама, попут наших испосника и светаца, који су одржавали заједништво са Христом молитвом и подвигом и уживали у рајској сладости, а да нису били у цркви или учествовали у тајинствима Светог Причешћа. Извор: Инфо-служба СПЦ

Ствар је озбиљна. За верујуће је Господ највиша реалност и корен сваке друге реалности. Ако посумњамо у то да Он постоји, у шта онда нећемо посумњати? Цео свет се претвара у прах и привид. Човек нема на шта да се ослони. Присталице либералног дискурса сматрају: „ако хоћеш веруј, ако нећеш – не веруј“. Вера је ствар личног избора, а нипошто не објективне стварности. Вера је твоја ствар и то не утиче на суштину ствари. Уз овакав приступ Господ се одстрањује из стварности и потискује се у област личних психолошких доживљаја (без права на излазак напоље). И одједном се поставља питање: да ли Бог треба или не треба да буде поменут у тексту Основног државног закона? „Да“ и „Не“ се овде суочавају с истим степеном непомирљивости као Римљани и Ханибал код Кане или Наполеон и Енглези код Ватерлоа. Победа једног погледа на свет означава крах другог. И ако су се хришћани већ увелико навикли на историјске подсмехе, понижења и прогоне своје вере, опоненти, поред све ширине либералних душа, нипошто нису спремни да предају своје позиције. Дакле, шта ће нам Господ у Уставу? Усудићу се да покушам да објасним зашто. У Маркесовој епопеји о селу Макондо и његовим становницима има једна прича о томе како су сељани престали да спавају. А као што је познато, дуготрајна несаница изазива лудило. И ови људи су полако почели да губе здрав разум и памћење. Почели су да заборављају како се зову и где живе. Почели су да заборављају називе предмета. Прво су се спасавали тако што су називе предмета записивали на самим предметима: „шољица“, „бунар“, „крава“ итд. Међутим, касније су приметили да их то не спасава. Почели су да заборављају смисао речи и како оне звуче. И онда је неки паметан човек, док још није било касно, окачио на стубу насред села натпис: „Бог постоји.“ Људи су га читали и постепено су им се вратили памћење и бистрина за свакодневне и елементарне ствари. Повратили су разум. Таква је моћ истине и генијални Маркес је овде (што се често дешава у књижевности) далеко превазишао границе књижевног стваралаштва и приближио се огњеној истини. Људи који су се сетили да Бог постоји сетиће се затим и свега осталог. У суштини, то је оваплоћена теза блаженог Августина о томе да ако желите да све буде на свом месту треба да ставите Бога на главно место које Му припада. Све остало ће тада смирено стати на своје место. И ми по навици желимо да доктор квалитетно лечи не очекујући поклоне, да судија поштено суди не ослобађајући кривца и не осуђујући невиног. Желимо да градитељ савесно гради и да учитељ одлично подучава. Али како ћемо то постићи ако Самом Господу Богу није дато место у друштвеном простору и ако су остављени само тесни ћошкови појединих душа, а и то без права да се наглас говори о извору смисла и живота? Како? Подићи натпис „Бог постоји“ изнад глава свих људи значи исто што је учинио Мојсије кад је подигао бакарну змију изнад глава Јевреја који су лутали. Они су се, гледајући с вером приказ бакарне змије, исцељивали од уједа стварних змија које су их уједале због грехова. Обично се свети Крст узима као аналогија те бакарне змије, што је исправно. Али Крст који крунише храмове и који је стављен око врата савременом човеку не говори толико очигледно о истини. Постао је уобичајен као елемент културе и традиције. Потребна је још и реч. И реч „Бог постоји“ ће играти исту улогу као и знамење победе над смрћу које се уздиже изнад глава у данима празника или које се погружава у воду приликом њеног освећења. Неко ће рећи, наше друштво је мултикултурално, разне религије и бла-бла, бла-бла-трућ. Рећи ћу вам да ће сви муслимани у Русији бити једногласно „за“ то да се Бог помиње у тексту Устава. За Јевреје не могу да тврдим са сигурношћу, премда и за њих уколико се одрекну Бога значи да престају да буду Јевреји. Међутим, главни непријатељи Господа у нашој земљи су људи који носе руска презимена. Њихови мотиви су различити: комунистичка инерција, окорела затуцаност, најновије либерално потурчивање или нешто друго. Плаше се да ће их неко натерати да се моле. Смешни људи! Чак је и верника тешко натерати да се моли. Молитва је тајна и дах бесмртне душе, о чему се с неверујућим не може ни разговарати. Нека буду потпуно мирни што се тога тиче. Али нека се сете да су нама последњих сто година владали све сами атеисти, стихијски и свесни. И колико је уништених судбина, колико је крви проливено немилосрдно, колико је у владавини било безбожника уверених у то да су у праву, то свет још није видео. Управо је атеизам у одећи дарвинизма и под заставом марксизма мучио наш народ и малтретирао га је у последњих сто година. Колико год да је понекад било тешко живети у другим облицима владавине, сви ови „гулази“, репресије, принудни откупи и страхови најновије епохе представљају плод делатности црних и непокајаних душа и свести одрвенеле од безбожности. И ја као грађанин кажем: Доста је било! Доста су руским народом управљали они који су се због великог разврата свог ума одрекли Господа Сведржитеља. Притом се сетите да се у Америци председник заклиње на Библији говорећи: „Тако ми Бог помогао!“ Исте речи изговара у Румунији, Норвешкој и неким другим земљама. Американци чак и на доларима пишу да верују у Бога и до дана данашњег ниједан миш није ни зуцнуо о протесту. Пред лицем Једносушне Тројице полаже се заклетва у Грчкој. Божанску Тројицу за извор истине и добра признаје ирски устав. „Свесни своје одговорности пред Богом,“ написано је у немачком уставу. Отуда је ова реченица дословно пренета у украјински устав. „Боже, благослови Мађаре,“ – читамо у уставу овог народа, премда и тамо има атеиста (где их нема?), никоме неће пасти на памет да оспорава очигледну ствар. Да, неко ће речи: тамо је то данак историјским облицима постојања који се подносе извесно време, али ће ускоро бити архивирани. Знам. Слажем се. И већ је шеф владе социјалиста у Шпанији одбио да се закуне на Јеванђељу. И чују се гласови о томе да ће са скандинавских застава можда бити скинути крстови. Заиста, у Норвешкој, Шведској и Финској, без обзира на то што је крст приказан на заставама, вернике треба свећом тражити. И они ће временом симболику прилагођавати својој обезбоженој души. То је њихово право и неминовност. Али је код нас друга ствар. Нека се неко уморио од веровања и нека чува хришћанске знаке у својим државним симболима по инерцији. Ми се нисмо уморили од веровања. Многи наши се тек буде из зимског сна. Природа руског бића је таква да без Бога деградирамо и бучно нестајемо. А с Богом живимо као свеже дрво у близини воде и народна душа чезне управо за овим здравим животом. Заправо, сви људи и народи без Бога деградирају и нестају, само што се у Русији то некако баш приметно и очигледно дешава. Подигните више натпис „Бог постоји“, па тек онда на законитим основама од живота и људи тражите милосрђе, разумевање, осмишљеност и братску љубав. У супротном случају, немојте ништа да тражите. Свет ће бити просто зверињак с похотним и похлепним становницима, а ви ћете делимично лично бити криви за такво стање ствари. Извор: Православие.ру

Предавање др Растка Јовића, ванредног професора Православно-богословског факултета Универзитета у Београду под насловом 'Има ли живота пре смрти?'. Предавање је одржано 29. фебруара 2020. године у просторијама Научно-технолошког парка у Чачку. Програм је водио др Немања Милетић.

Митрополит црногорско-приморски Амфилохије изјавио је коментаришући предлог председника Александра Вучића, да ће Србија помоћи да се плати порески дуг који власти Црне Горе траже од Српске Православне Цркве у Црној Гори, да је од срца захвалан председнику Србије, али да га моли да сваки динар који Србија може да одвоји оде на Косово и Метохију. Он је у за Радио Београд 1 рекао да су приче о томе да Српска Православна Црква не плаћа порез „морбидне лажи“, које неће имати успеха. „Хвала нашем добром председнику Србије, ја бих њега молио то што има, да да неком, да до последњег динара да за Косово“, рекао је Митрополит Амфилохије. Како је додао, није случајно што се на литијама бране светиње и уједно певају песме о Косову. „Овај народ је органски битно везан јер зна да је Косово наше вековно огњиште, и Србије и Црне Горе и свега нашег народа и треба Косово сачувати, бранити, рекао Његово високопреосвештенство. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован је на дан Преподобног Макарија Египатског, 1. фебруара у храму Светог Архангела Гаврила (Врбичка црква) у Аранђеловцу, служио Свету Архијерејску Литургију. Звучни запис беседе Његовом Преосвештенству су саслуживали Архијерејски намесник орашачки, протојереј-ставофор Мићо Ћирковић, Архијерејски намесник опленачки, протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, протонамесници Александар Миловановић и Иван Теодосић, јереји Милош Митровић и Милош Мијатовић, протођакон Иван Гашић, јерођакон Јован Прокин и ђакон Александар Бабић. Свету Литургију су својим појањем улепшали чланови хора “Света Анастасија Српска” из Аранђеловца. Епископ Јован је након читања Светог Јеванђеља окипљене вернике поучио беседом. На самом почетку је говорио о Преподобном Макарију Египатском кога данас наша Света Црква прославља и о његовој највећој врлини која га је одликовала и уздигла ка Господу. Та врлина јесте смирење. Свети Макарије нас поучава својим животом да нам је смирење неопходно за молитву, за пост и за сваки напредак у нашем хришћанском животу. Владика је рекао: “Онај човек који има смирење он личи на Христа”. Епископ је набрајао врлине које треба да одликују правог хришћанина, а то су љубав, радост, мир, дуготрпљење, кротост, смирење и ко поседује у себи те врлине то је човек над којим нема закона. Нема закона који може да осуди врлинског човека јер је његов живот проткан врлинама. Још је нагласио и да је љубав једна од правих одлика хришћанина, али и да љубав не суди, јер ако некога волимо према њему никако не можемо бити преки у суду. Да бисмо били исправни верници ми у своје срце прво треба да сместимо Бога, а потом у њега можемо населити и све добро овога света. Само ако ходимо путем Божијим ми ћемо испуњавати Божије заповести, а љубав, љубав је оно што нас изграђује. Извор: Епархија шумадијска

Вечерас је након вечерње службе служен молебан Пресветој Богородици у Цетињском манастиру. Молебан је служио Епископ диоклијски Методије, уз саслужење свештенства и монаштва. Велики број Цетињана, вјерних науци Христовој и Светом Петру Цетињском, узнијело је, са Владиком и својим свештенством и ђацима Цетињске богословије, молитве за мир, слогу, спас од сваке невоље и искушења. Звучни запис беседе Након молебана, вјерницима се пастирском бесједом обратио протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије: Цијело Цетиње је врт Пресвете Богородице Служили смо молебан Пресветој Богородици којој је посвећен Цетињски манастир, а не само овај манастир, него и све цркве на Цетињу, а не само све цркве на Цетињу, већ ријеч Ћипур значи башта, дакле све ово је врт је врт Пресвете Богородице. У нашој држави увијек се знало шта је чије Знамо да је Бог свуда присутан и да Бога има међу свим људима, шумама, ријекама, али од кад постоје људи, увијек су постојала нарочита мјеста, нарочити дани за молитву. Зато је Иван Црнојевић ову своју државу утемељио на камену Цетињскога манастира. Откад постоји ова наша драва, и Зета и античка Дукља, увијек се знало шта је чије. Велможе и властодршци који нису имали ни скупштине ни уставе, а чак ни они манастирску и црквену имовину нису приписивали себи. Ако се бринемо за нашу Црну Гору, борићемо се против овог закона. Ако су манастири и цркве Црногорске, наравно да јесу, али они су нам дар са неба и само луд човјек мисли да историја почиње од њега. Ако уђемо у Цетињски манастир, наћићемо вриједне ствари из свих страна свијета, од тога је саткан Цетињски манастир. Замисао Краља Николе Сва знамења испод Шаре Сва знамења и светиње Скупљена су под Ловћеном Међу нама, на Цетиње (Краљ Никола) Коме пјева краљ­? Зашто испод Шаре? Мисли на Косово и Метохију, зато су ливаду гдје су се сабирали назвали Обилића пољана, зато су највеће јунаке даривали Обилића медаљом. Зато су под црногорском капом и Пива и Морача и Ступови и црква Петра и Павла, зато што је ишао на Косово и чекао да се ослободе и дечани и Патријаршија, Пећ, Ђаковица. Зато, кад је био у изгнанству, не каже да нам је неко укинуо Цркву, већ је рекао да кад се врати, Патријарх српски ће бити његов пећки Митрополит. Тако је говорио. Нема нама молитве без њих нити има њима Црне Горе без нас Молимо нашу браћу која су јуче ишла другим улицама да дођу овдје да се помоле заједно са нама јер нема нама молитве без њих. Молим се Богу да прва литија која буде кренула цетињским улицама из Цетињског манастира буде заједно са њима. Да се идемо и да се помолимо Богу заједнички јер нема нама молитве без њих нити има њима Црне Горе без нас. И када овдје кажемо да се молимо за непријатеље, не мислимо на њих, већ на оне који нам добро не мисле из других великих држава и који нас хушкају једни на друге. Када кажемо непријатељи, не мислимо на нашу браћу, рођаке, кумове, са којима смо се јутрос љубили и поздрављали. У Светом писму стоји да су се два брата посвађала, па један побјегао у далеку земљу, а онда одлучио да се врати под цијену да га брат убије. Када се вратио, брат га је загрлио и, на питање зашто га не убије, рекао: „Кад сам видио лице брата свога, видио сам лице Бога свога!“ Једино тако ово мјесто може да се одбрани. Једино тако Црна Гора може да се сачува! И да се зна да овдје никад није било безакоње, да се увијек знало шта је чије и да је Црна Гора цвјетала и напредовала. Зато се и ми бунимо да ова држава буде боља и јача, с авојим законима, па да и ми у њој живимо као прави људи, а ако смо људи онда можемо бити и Црногорци и Срби и ко како осјећа да јесте. Да нам Бог да снаге да ово што нас је помутило не траје дуго, а ово да буде вјечно, Цетињски манастир и ова светиња. Амин. Извор: Митрополија црногорско-приморска

"Наиме, као што, поимајући и говорећи побожно о броју природа једнога и истога Христа, не делимо једнога Христа, већ представљамо да је и у Његовом јединству очувана различитост природа, a тако и број воља и енергија које су у Његовој природи, већ према својим суштинама – јер по обе природе је вољно и делатно остварио наше спасење – не уводи деобу (далеко било), већ открива једино њихову очуваност и целовитост и у јединству двеју природа: јер кажемо да воље и енергије припадају природи а не ипостаси. Имам на уму саму Његову вољну (желатну) и енергетску (делатну) силу, у складу са којом Он хоће оно што хоће и дела енергијом оно што дела. Јер ако дозволимо да оне (воља и енергија) буду ипостасне (да припадају ипостасима), тада ћемо бити приморани да кажемо да су три ипостаси Свете Тројице међусобно различитих воља и енергија." (Св. Јован Дамаскин, Тачно изложење православне вере) Монотелитизам је, најкраће речено, погрешно учење чији су поборници су веровали да Христос поседује само једну вољу. Ово учење у основи вуче порекло од монофизитизма, такође погрешног учења по коме оваплоћени Син Божији поседује само једну природу, божанску, у којој се његова људска природа истопила. Зашто је ово све важно. Наиме од самог почетка Црква је живо и оптино доживљавала Христа као истинитог Сина Божијег, Бога који је као човек живео међу људима, пострадао, умро и васкрсао и кроз кога, као прворођеног из мртвих, имамо наду вечног живота као чланови његовог Тела - Цркве. У Духу Светоме Апостоли су познали пуноћу истине, тајне Христове и Божијег промисла спасења света. Будући да је Црква све више улазила у контакт са јелинском цивилизацијом, почели су да се јављају покушаји како да се веровање Цркве хармонизује или чак подреди јелинској философији или врати у оквире јеврејског (фарисејског) размишљања о Богу. Тако су настале прве јереси. Јеврејски начин размишљања за грчку и римску интелигенцију било изгледао је нелогичан и прост, и хришћани, а међу њима све више и образованих у јелинској философији, били су стално пред изазовом како да покажу да оно што они верују није нешто што је инфериорно у односу на јелинску мудрост, већ да је то сама истина Божија којој је требало привести и незнабошце. У тим настојањима неки су користећи тадашњу философију покушавали да изразе истине вере новим језиком, али неки су, пак, подлегли интелектуалном искушењу и покушали су логиком јелинске философије објасне истину Христову прилагођавајући предање Цркве принципима незнабожачке философије. Црква је препознавала та погрешна учења и у борби са њима велики јерарси и богослови Цркве користећи све више терминологију јелинске философије морали су да докажу неисправност ових учења и уједно да потврде истину вере коју Црква у пуноћи чува од самог почетка. Први Васељенски Сабор у Никеји 325. и Други Васељенски Сабор у Цариграду 381. бавили су се превасходно одбраном божанства Христовог, тј. веровања да Христос није неко посебно људско створење надахнуто Богом, већ сам предвечни Син Божији. Најупрошћеније објашњено, јелински ум није могао да појми да је Бог један, а истовремено и Тројица. Зато је од Арија, па даље преко других његових следбеника мање или више екстремно развијано учење по коме је Христос као Син Божији прворођени од све творевине и да није савечан Богу Оцу, да је било када га није било, како је говорио Арије. У Цркви је постојало чврсто предање које још није било сасвим јасно терминолошки изражено да је Бог Један али „Јединица у Тројици и Тројица у Јединици”. Отац не би био вечно Отац да нема савечног Сина и Духа Светога. Бог Отац је Узрок постојања Свете Тројице. Из Њега се Син рађа у вечности и из Оца вечно исходи Дух Свети и Сином се даје у времену. Син се, пак, рађа у времену од Духа Светога и Марије Дјеве и постаје Христос - помазаник Божији, Месија. У борби против Аријанаца православни оци су коначно успели да саборски одбране истину да су Отац и Син вечносушни (присносушни)тј. да вечно поседују исту суштину, природу. Међу њима нема подређености по природи, док је по ипостасним односима тј. односима међу божанским личностима - Отац вечни извор и Сина и Духа Светога. Зато је, посебно на хришћанском истоку постојала чврста вера да је Бог један зато што је Отац један, као што је Бог један зато што су и Отац и Син и Дух Свети исте суштине, природе. Ова истина је коначно тријумфовала у Никејско-Цариградском Символу вере, који и данас читамо у црквама. Међутим, убрзо су се појавиле нове недоумице, како да се разуме од древних времена чувана истина да је Христос и Бог и човек. Зато је после прва два велика Сабора у четвртом веку, на којим је саборно потврђено и догматски утврђено његово божанство, почетком петог века постављено питање како разумети Христа као човека. Ово питање решавано је посебно на Трећем Васељенском Сабору у Ефесу 431. и Четвртом Васељенском, Халкидонском Сабору 451. године. Трећим Сабором доминирала је борба са несторијанском јереси, а Четвртим борба са монофизитима. Обе ове јереси прихватале су са свој начин да Христос има обе природе, и божанску и људску, али су погрешно разумевале њихов однос у Његовој личности (ипостаси). Несторијанци, из Антиохијске школе, нису једноставно тврдили да је Христос био само човек који је обожен, већ су веровали да су две природе, божанска и људска само лабаво повезане у Христу и посебно у каснијој фази, да су у Христу сједињене две ипостаси, Божанског Логоса и човека Христа које се налазе у међусобном прожимању (перихорези). За православну традицију Христос је увек био Бог, Син Божији, али је постао човек, остајући једна, јединствена и непромењена личност (ипостас) Бога Логоса. Он се очовечио, али није постао човечија личност (ипостас). Погрешно схватање несторијанаца је посебно запамћено у веровању патријарха цариградског Несторија да је Богородица заправо Христородица (Несторије је после и повукао ово учење, али није никада у потпуности напустио основне поставке свог учења). Он је тврдио да је Марија родила човека Христа, а не Бога који је вечно рођен и једносуштан Оцу. Грешка је била у томе што Пресвета Дјева није родила природу већ личност (ипостас) која је постојала предвечно као Бог Логос и пре рођења у телу, али који је од ње ипостасно примио људску природу тј. учинио је саставним делом своје личности постајући човек, али остајући Бог. Монофизитизам, својствен Александријској школи, ишао је у другу крајност. Ни они нису сасвим негирали да Христос има две природе, али су по њиховом учењу (најкраће речено) две природе смешане у једну природу (што је учио нпр. Евтихије), говорећи да се Христова човечја природа растворила као кап меда у мору. Зашто су ове две христолошке јереси биле опасне? Несторијанство - због тога што Христос није виђен као једна конкретна ипостас и личност Бога Логоса, него као својеврсан спој две личности. По њима Бог није постао вечно и непромењено човек. Ако се сам Бог није заиста родио у телу, и страдао нас ради, и умро и васкрсао нас ради, него је то све учинио човек Христос губи се сама суштина спасења јер смрт је побеђена управо зато што је Богочовек пострадао на крсту. Божанска природа је нестрадална али будући савршено и хармонично сједињена са човечијом у једној личности Бога Логоса, што ће бити дефинисано на Халкидонском сабору, Бог Логос је могао и да се роди и пострада, али смрт није имала власт над њим, јер је онај који је био распет на крсту био и онај који је створио свет као предвечни Син Божији. Човек Христос био би само још један трагични страдалник у неизмерној трагедији палог човека који чека избављење. С друге стране проблем са монофизитизмом је у томе што ако је божанска природа у Христу потпуно прогутала његову човечју природу дело спасења опет није могуће јер победа Христова није само у томе што је Бог победио смрт, већ што је то учинио будући по свему човек као и ми осим по греху. Најкраће и најпростије речено код несторијанаца је у први план дошао човек Христос, а код монофизита Христос као Бог. И једна и друга јерес нису могле да разумеју тајну Богочовека Христа. Зато је Халкидонски Сабор 451. године богомудрим речима објаснио јединство две природе у свом чувеном оросу: „Дакле, следујући божанственим оцима, сви ми једногласно учимо да би требало исповедати Једног и истог Сина, Господа нашег Исуса Христа, као Савршеног по Божанству, и Њега истог Савршеног по човештву; истинитог Бога и Њега истог истинитог човека: из разумне душе и тела, као Једносуштног Оцу по Божанству и Њега истог једносуштног нама по човештву. Подобног нама у свему, осим у греху. Пре свих векова рођеног од Оца по Божанству, а у последње дане Њега истог, ради нас и ради нашега спасења рођеног по човештву од Дјеве Марије Богородице. Једног и истог Христа, Сина Господа Јединородног, познаваног у две природе, несливено, неизмењиво, нераздељиво, неразлучиво. Притом разлика природа не ишчезава у сједињењу, и у толико још и више чува се особеност сваке природе, спојених у једно Лице и једну Ипостас. Учимо да треба исповедати неразрезивим или разликованим на два лица, него као једног и истог Сина јединородног, Бога-Логоса, Господа Исуса Христа. Како су од почетка о њему говорили пророци и како нас је учио сам Господ Исус Христос, и како нам је предао символ отаца наших.“ Након Халкидона изгледало је да је проблем решен и да се у Цркву коначно вратио мир, али монофизитизам је наставио да делује у промењеним формама, посебно у источним деловима империје, у Јерменији, Сирији, Египту. Пети васељенски сабор 553. године у Цариграду и Шести 680-681 године бавили су се управо рефлексијама христолошких проблема из петог века. Не идући претерано у детаље, за наш преглед је најважнији управо Шести Сабор јер је на њему осуђена јерес монотелитизма - веровање да Христос има две природе али једну вољу. Будући да је то питање посебно везано за Св. Максима Исповедника, подсетимо се кратко овог дела црквене историје. Наиме, пораз монофизитизма на Халкидонском сабору показао се само као привремени тријумф Цркве јер они који нису могли и хтели да прихвате халкидонску формулу као израз вековне вере Цркве, поставили су тезу да иако су две природе сједињене у Христовој личности, његово дејство (енергија) је једна. То је тзв. моноенергизам који ће, како ћемо видети, био претеча монотелитизма. Тако је учио јеретички патријарх Сергије Цариградски из времена цара Ираклија 610 године. Одмах се мора рећи да је ово учење било мотивисано политичким разлозима јер је император Ираклије желео да врати Јермене који су нагињали монофизитизму црквеном јединству и самим тим учврсти стабилност империје. Моноенергизам требало је да буде нека врста компромиса. У почетку је било резултата. Ираклије је желео да добар број хришћана Сирије и Египта који су се још противили Халкидонском Сабору, такође учврсти у политичкој и црквеној вези са престоницом Царства. Сергије Цариградски, под притиском цара, Кир Александријски и Атанасије Антиохијски тако су постали поборници погрешног учења о једној богочовечанској енергији (дејству). Томе се оштро супротставио Софроније, који је убрзо постао патријарх Јерусалимски. Хонорије папа римски није разумевао озбиљност проблема и чак у једном тренутку сложио да моноенергизам није противан православљу. За Софронија моноенергизам није било ништа него ишчадије монофизитизма јер енергија, дејство је својствена природи и природа без своје енергије није целовита и аутентична природа. Ако је Христос имао само једну енергију онда је био или Бог или човек, а појам богочовечанска енергија подразумева мешање природа у једну нову, што је осуђено на Халкидону и страно је Православљу. Ако Христос није у потпуности истински Бог али и у потпуности истински човек, онда се доводи опет под знак питања тајна спасења, резоновао је православно Св. Софроније. Видећи да постоји отпор овом погрешном учењу, посебно у монашким круговима, Ираклије са патријархом Сергијем у журби да сачувају царство од дезинтеграције јер је отпор Халкидону коришћен од сиријских и египатских сепаратиста, 638. године објављују документ звани Ектесис, тј Изложење о двије природе у Христу и једној богочовечанској вољи. Избегавајући проблем моноенергизма овај несрећни документ је актуелизовао још једну и опаснију јерес монотелитизам. Наиме, Ектесис забрањује даљу расправу да ли је Христос поседује једну или две енергије (дејства), већ се објављује да иако поседује две природе има једну вољу. На Истоку империје овај документ је доживео подршку. Наиме монофизити, као и монотелити су Халкидонску формулу доживљавали као покушај да се умањи значај божанства у Христовој личности и веровали су да се барем прихватањем учења једној вољи Богочовека Христа штити Христова личност од диофизитизма Халкидона. Св. Софроније се упокојио пре појаве овог новог учења па је и Јерусалимска патријаршија убрзо дошла у руке поборника монотелетизма. Сергија је у Цариграду заменио патријарх Пир, ватрени монотелита и близак пријатељ цара Ираклија. Изгледало је да ће Ираклије са источним патријарсима који су били склони овом компромису успети да зацели поделе у Цркви, па макар и на погрешан начин. Међутим, Рим је остао на православним позицијама. Након смрти папе Хонорија и доласком папе Северина 640. год Ектесис је осуђен, а наредни папа Јован IV јавно је и саборски осудио учење монотелетизма чиме је настао озбиљан раскол између православног Запада и Истока који је био готово потпуно под контролом јеретичких јерараха. Наравно, било је много отпора јереси на Истоку, али јерархија је била верна Цару и заблуделим патријарсима. Политички интереси царства које је било у дефанзиви били су у том времену јачи од свести о важности очувања православља. Каже се да је сам Ираклије издахнуо увиђајући колико је ова у суштини политичка ујдурма направила зла у Цркви. Али раскол се наставио и после смрти Ираклија. Овде долази на сцену Св. Максим исповедник који био рођени Цариграђанин, али који је важан део живота провео у манастиру у Северној Африци где је започео одлучну борбу против јереси монотелитизма, најпре убедивши афричке епископе да га осуде на свом сабору, а потом подстичући и Рим да се одлучније супротстави јереси указујући на њену погубност. Видећи колико несреће ово наноси Царству, које је већ пред надирућим муслиманима изгубило Сирију и Палестину и да Египат и Северна Африка полако иду истим путем, седамнаестогодишњи цар Констанс II, иначе потпуно неупућен у богословску позадину проблема, издаје нови царски едикт тзв. Типос тј. Образац (вере) са наредбом да се престане са расправама да ли је Христос имао једну или две енергије или једну или две воље и да се сви врате позицијама које су постојале пре ове контроверзе. Али сат се није лако могао вратити уназад. Папа Мартин I у Риму на Латеранском Сабору 649. године осуђује и Ектесис и Типос и тражи од цара да недвосмислено и отворено одбаци јерес монотелитизма и повуче свој Типос. Наравно, цар одбија да се повуче и шаље свог егхарха у Рим који је након неуспелог убеђивања ухапсио папу и спровео га у Цариград где је био заточен и мучен због "кршења царских наредби", а потом протеран да би на крају умро у мукама прогонства. Св. Максим је такође спроведен у Цариград, где му је након неуспелих убеђивања од стране јеретика одсечен језик и десна рука. На крају је и он послан у прогонство у данашњу Грузију, где је и умро од последица мучења и злостављања. Видећи да се спор ни после мученичког страдања великих исповедника Мартина и Максима не смирује, цар сазива Сабор у Цариграду 680-681. године који је после прихваћен као Шести Васељенски Сабор. У међувремену, губитком територија на којима је отпор Халкидону био најјачи (Сирија, Египат) које долазе под муслиманску власт, православни јерарси успевају коначно да саборски осуде монотелитизам као јерес јер ово погрешно учење умањује пуноћу Христове и човечанске и божанске природе. Саборски оци су богомудро закључили да Христос поседује две природе воље, две природне енергије (дејства), несливене, неизмењиве, нераздељиве, неразлучне. Притом су осуђени главни поборници ове јереси и прослављени корифеји православља који су се борили против ње, укључујући Св. Максима Исповедника. Међутим и Шестим Сабором христолошки проблеми нису сасвим нестали из живота Цркве. Последњи Седми Васељенски Сабор 787. у Цариграду такође се бавио још једном јереси која је у позадини имала христолошки проблем, али прикривено. Реч је о иконоборству по којем, између осталог, Христова божанска природа не може да се изрази иконографски јер је невидљива. Али будући да се на иконама представља не природа него ипостас, личност Христова, који је заиста рођен и живео међу нама, борци за православље су устали против ове јереси која негира реалност оваплоћења Христовог и заправо представља још једну рефлексију монофизитизма. Овим сабором завршена је епоха великих Васељенских Сабора који су догматски потврдили и савршено изразили пуноћу православне вере, која је предата Цркви од Самог Христа Духом Светим, прека апостола и њихових ученика и до дан данас утврђује Цркву Православну у пуноћи истине. Ове расправе нису биле интелектуалне расправе које немају додира са свакодневним животом хришћана. Ово је погрешно мишљење неупућених, јер све истине које је Црква саборски потврдила суштински су важне за наше спасење које бива у Христу. Погрешно учење (јерес) нарушава заједницу са Христом и самим тим доводи под знак питања наше спасење и наш вечни живот у Богу. Зато је Црква Православна вековима била крајње бескомпромисна према сваком покушају мењања или релативизовања истине зарад привремених политичких и других циљева. Ово је јако важно да разумемо у нашем времену у коме такође постоје тенденције да се истине које је Црква вековима сачувала релативизују у име „дијалога“ са неправославнима у коме су неки спремни да на страну ставе учења из прошлих векова само да би остварили јединство свих хришћана. Из целокупне историје Васељенских Сабора видимо да је управо овакав приступ био осуђен од стране Цркве и Црква која је водила дијалог, али ради привођења истини оних који су са ње скренули, никада није водила дијалог у циљу компромиса под сваку цену. Св. Максим Исповедник својим богословским радом али и својом жртвом за истину православља против јереси дао је неизмеран допринос Цркви и зато га славимо као једног од највећих отаца и учитеља Цркве. Његовим молитвама Господ да нас укрепи да останемо верна чада Цркве за коју је он живео до мученичког страдања сваким атомом своје снаге. Архимандрит Сава Јањић ИЗВОР

Емир Кустурица Има Бога 06.01.2020. Људска емоција је чудесна муња, а постаје још чуднија када се утопи у мистичну масу! Експлозија осјећања са црногорских планина, из градских небодера, станова, приградских кућа, спустила се на улице, а Црна Гора је претворена у позорницу највећих хришћанских литија које су до сада виђене. Десило се оно чега су се глобалисти највише прибојавали, и то у вријеме када у свијету већ увелико траје сукоб цивилизација које је историчар Хантингтон предвидио још деведесетих. Он је тада написао да глобализам неће бити у стању да универзалне западне вриједности примјени на читав свијет, да западна Европа неће више постојати, биће јудеохришћанска Америка, између осталих, будизам, ислам, навео је да још и православни хришћани остају цивилизација за себе. Сигурно је да за југоисточну Европу није могуће примјенити свјетске дијагнозе, али симптоми за такву тврдњу су видљиви. Чудо се десило у Црној Гори. Чега је то све збир? Да ли је у доношењу Закона о вјероисповјести било пресудно слабо познавање корјена властите културе, недостатак интуиције, пуко извршавање наредбе или ароганција! Ко је могао да повјерује да ће црква и њени вјерници који су већ 800 година на своме пристати да им неко украде мит и да то неће изазвати гњев?! Или је Војна алијанса планирала Олују, попут оне у Хрватској? Видјећемо! Неко је игнорисао стару истину да у историји дође вријеме када народу вјера постаје важнија од хљеба, када се у људима пробуде магнетне олује припадности, када страхове стрпају под кућни праг, па заједно, обједињени вјером то осјећање претварају у слободу! Мистична маса трпи свашта, а њено буђење дуго траје. У случају Црне Горе постоји читаво књиговодство примјена глобалистичког рецепта на становништво које се није опирало западним вриједностима, али је православље постало камен спотицања војној стратегији Drang nach Osten (продор на Исток). На том путу нису спорне примјене нама недостајућих састојака западне дисциплине, поштовања секуларне хијерархије и чега још све не, али се, како је недавно истакао амерички генерал Френклин Бен Хоџис, православље показало као препрека. Чему? Цивилизацији сигурно није, јер без Бизанта и Јустинијана, нема ни Римског права, без Константинопољских грађевина, нема ни узора за италијанске ренесансне градове. Дакле, није ријеч о проблему цивилизацијске природе, па по томе не би требало да постоји проблем ни са западним хришћанством. Много мање него што се у први мах чини! Још мање него што је источно хришћанство трпило од западне цркве у најцрње доба великих сукоба. У вријеме када је глобализација конформизовала свијет и када је умјесто да његује културне различитости, како је у почетку обећано, малим народима успјела да наметне тек сексуалне разноликости, листа српских културолошких губитака у Црној Гори се повећавала. Народ ове драматичне земље од давнина практикује да у божићне празнике и свадбе испали више бојевих метака него војске у великим офанзивама. Када је на дневни ред 2006. године дошло одвајање Црне Горе од Србије и Црне Горе, није опалила ниједна пушка. И нека није. Била је то вјештина Мила Ђукановића, али и пристанак важних представника српске вјере. Био је то избор секуларних Срба који су се прилагодили државности која је већ једном постојала. Сви су повјеровали да тако мора бити и да њихова култура може бити сачувана. Онда се промјенило све. Огромне инвестиције, црно-бијели новац је стизао, љубав са Русима, па непријатељство према њима. Углавном, уљепшани су градови, путеви, мостови, и на крају је стигао НАТО, али и закони који су промјенили српски језик у „матерњи“, латиница је замјенила ћирилицу, историјске књиге су поново написане црногорским језиком, али и увелико промјењеном фактографијом. Све је то прошло уз магичну моћ капитала и шансама које су сви приграбили намјеравајући да не буду само пекари, инжењери, доктори, зубари него и богати становници Црне Горе. Само што је у то коло среће упала велика мањина. Гдје су ови што им није пошло за руком да уђу у прижељкивану класу? То је споменута мистична маса која је у секуларној форми већ шетала Црном Гором. Ова сада носи иконе и њен настанак је у корјену осјећања која су је извела на позорницу. Неизмјериво је подручје емоција које, још увијек, не могу да контролишу аналитичари, компјутери, банкари и државни чиновници, полицајци, сјецикесе и маркетиншки стратези и, што је најчудније, ту престаје да игра улогу новац као највећи социјални мотив данашњице. Има Бога! Када је у низу покушаја да се понизе Срби у Црној Гори, послије свега, у скупштини, под бизарним околностима прошао Закон који наговјештава национализацију православних богомоља и црквене метохије, православни свијет је схватио да не може да опстане без онога у шта вјерује да му је најважније. Све је послије хапшења посланика ДФ-а изгледало као да су бркатог мачка сатјерали у чошак, свештена лица као тужни гаврани су захтјевали разговоре. Наједном, на улицама као да је неко посредовао филмским триком, умјесто бркатог кућног љубимца угледали смо друштвену звјер која кривуда градовима. Револт православних Срба у Црној Гори је утицао на Београд сигурно у једној ствари. У матици српске културе, тешко да ће у будућности бити изговорена реченица коју је рекао председник САНУ Владимир Костић: „Једина политичка мудрост је на који начин, са неким елементима достојанства напустити Косово.” Послије литија у Црној Гори, извјесно је да ће се о достојанству Косова и Метохије говорити на други начин и да ће се у блиској будућности стара нова власт, ако помисли да призна Косово, сударити са још већим незадовољством грађана од овог које траје у Црној Гори! Емир Кустурица Има Бога | ИСКРА ISKRA.CO Људска емоција је чудесна муња, а постаје још чуднија када се утопи у мистичну масу! Експлозија осјећања...

У знак подршке Српској цркви и народу у Црној Гори, служена је Света Литургија последњег дана месеца децембра у Храму Светог Нектарија Егинског. Беседио је протонамесник Саша Максимовић, архијерејски намесник ваљевски други, рекавши да и данашња Црна Гора има своје Нероне и Диоклецијане, али има и људе који су се одрекли идола, своје егзистенције да би служили Христу. Отац Саша је посебно истакао пример полицајца кога је Митрополија црногорско-приморска одликовала јер није хтео да служи идолопоклоницима. „Мислим да ће ове године многи по први пут схватити значај и силу Божићне песме“, закључио је отац Саша. Извор: Радио Источник

У недјељу 28. по Духовима, недјељу Праотаца (Материце) дана 26. (9) децембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије посјетио је Бихаћ и предводио свету архијерејску Литургију у параклису светих жена Мироносица. Звучни запис беседе Владици су саслуживали: протопрезвитер-ставрофор Далибор Ненић парох бихаћки, протопрезвитер Бојан Митрић парох прве парохије петровачке, протонамјесник Јован Бањац парох друге парохије петровачке, презвитер Немања Балабан парох крењеушко-вођенички и протођакон Немања Рељић. У својој литургијској бесједи Епископ се обратио омилијом у којој је протумачио параболу о Господаревој вечери повезујући је са светом Литургијом на коју Господ позива све, но ипак има оних који налазе многе изговоре да би приступили Христу и сјединили се са њим. Тада ће Господ призвати све оне друге са „тргова и улица“ и тако ће напунити Царство Своје, а они позивани биће бачени у таму најкрајњу. Послије свете Литургије Владика је подијелио поклоне најмлађим члановима литургијске заједнице, а трпеза љубави припремљена је у парохијском дому. Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Задатак мисионара, нас свештеника је исти као и наших претходника, да ријеч Јеванђеља приближимо савременом човјеку да му она постане што више разумљива како би схватио да тема Христовог васкрсења – вјечне истине и живота – има везе са свим нашим животним, персоналним темама без обзира колико то изгледало неспојиво, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије за ТВ Храм, говорећи о улози коју Црква има данас у животу савременог човјека. Отац Гојко је мишљења да данас у 21 вијеку, на 800. годишњицу аутокефалности Српске православне цркве, имамо неке проблеме и теме, изазове који припадају само овом покољењу: „Многи људи су оптерећени темама овога вијека, не знају ништа о црквеној историји или им, ако знају то ништа не значи за њихове личне животе. У контексту тога, наш задатак је, као што су га имали и први апостоли и сви други касније, као и Свети Сава у свом времену, да ријеч Јеванђеља приближимо савременом човјеку, да му она постане што више разумљива, да он схвати да тема Христовог васкрсења и тема вјечне истине и вјечног живота има везе са свим нашим животним, персоналним темама без обзира колико то изгледало неспојиво.“ Када Црква каже да се Христос разапео и васкрсао ради свих нас, то је стварно истина, нагласио је ректор Цетињске богословије и објаснио да је сад задатак мисионара који носе мантије, да ту ријеч кажу, али и својим дијелом потврде: „Дакле, велики задатак, а опет исти као и претходним епохама, да мисионари, људи који су причасници црквене тајне и који њоме живе, да ту тајну пренесу на језик савременог човека и да га убиједе да велике црквене теме и истине имају везе са појединачним животима сваког од нас.“ Говорећи да о начину живота данашњег човјека, протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, је казао да данас сви живимо пребрзо и да се у жељи да постанемо супериорни и успјешни људи, заправо отуђујемо: „Појам успјеха данас нас ногони на отуђење, а некад је успјех био да сједимо заједно, да се познајемо и једни другима да нешто значимо…“ Извор: Митрополија црногорско-приморска