Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'имати'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 8 results

  1. Благословом Његове Светости Патријарха српског Иринеја, у организацији Одбора за верску наставку Архиепископије београдско-карловачке, 31. августа одржан је саборни призив Светога Духа за почетак нове школске године у Храму Светог Марка на Ташмајдану. Присутнима се тог дана обратио председник Одбора протопрезвитер-ставрофор др Драгомир Сандо, говорећи о значају вероучитељске службе као призива Божјег и као службе која наставља литургијску реалност. Извор: Телевизија Храм
  2. Преосвећени Епископ шумадијски Господин Јован је у четвртак, 11. јула служио празнично бденије у храму Светих апостола Петра и Павла у Аранђеловцу уз саслуживање протојереја Милована Ранковића, протојереја Слободана Раковића, јереја Милоша Митровића и Немање Искића, протођакона Ивана Гашића и ђакона Александра Бабића. Your browser does not support the HTML5 audio tag. После одслуженог бденија Епископ Јован је верни народ поучио беседом о значају празника. Пре свега је свима честитао празник и храмовну славу. Епископ је рекао у својој проповеди да онај ко је са Богом тај је увек на страни онога који побеђује. Апостоли су били ученици Господа Исуса Христа, али су, после Христовог Васкрсења, они постали од ученика учитељи, учитељи васељене. Владика посебно истиче чињеницу да су апостоли, када их је Господ позвао да крену са њим, оставили све што су имали и кренули за Христом. Таква одлука не треба да нас чуди из разлога што су они у Христу препознали веру и видели поверење. Апостол Павле је, по речима Светог Писма, а како нам преноси Владика, био веома мудар човек, али је ту мудрост усмерио против Бога, али када је њега осенила светлост Божија, ослепео је и тек тако ослепљен је видео да је његова ученост донела само зло, а потом се окренуо ка добру. Епископ нас је подсетио да када се молимо светитељима, требамо показати своју искрену веру да би се они Богу молили за нас. Ако семе Божије исправно одгајамо, само тада ћемо имати исправан род. Владика се у својој беседи присетио и изградње храма и освећења које било пре петнаест година. “Замолимо Господа да нам подари духовни вид, вид који је обратио апостола Павла правом и истинском Богу”, су речи које је Епископ упутио свима нама и које су још дуго одзвањале у нашим ушима, јер ако је Бог опростио Савлу за његове грешке и Савла преобразио у апостола Павла, онда и ми требамо своје грешке и грехове да исповедимо, јер је Бог милостив и ако се искрено покајемо, опростиће нам. На дан Светих апостола Петра и Павла у храму посвећеном овим Христовим ученицима, свету Литургију је служио Архијерејски намесник орашачки, протојереј-ставрофор Мићо Ћирковић уз саслуживање протојереја-ставрофора Ранка Ђураша, протојереја Стефана Франовића, Милована Ранковића и Слободана Раковића, протонамесника Александра Миловановића и Ивана Теодосића, јереја Милоша Митровића и Немање Искића и ђакона Александра Бабића. Свету Литургију су својим појањем улепшали чланови хора “Света Анастасија Српска” из Аранђеловца, под вођством диригента Г-ђе Биљане Павићевић. Након Свете Литургије и свечане литије око храма, пререзан је славски колач, данашњим славарима породици Вулета из Аранђеловца који је за све окупљене вернике и госте са својом породицом припремио славску трпезу у сали парохијског дома. У порти храма су чланови КУД “Електропорцелан” извели сплет игара и тиме улепшали ову прославу. Извор: Епархија шумадијска
  3. Другог уторка по Духовима, 25. јуна 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Пантелејмона у Станову. Владики Јовану су саслуживали: протојереј Синиша Марковић, протојереј Сретко Петковић и ђакон Недељко Дикић. За певницом су певали протојереј Драгослав Милован, протојереј Горан Ђерковић и вероучитељ г. Душан Баловић. Чтецирао је вероучитељ г. Марко Гаљак. Your browser does not support the HTML5 audio tag. У беседи Епископ Јован је рекао: “У име Оца и Сина и Светога Духа. Сваки од нас браћо и сестре, има свога пријатеља. А имати пријатеља значи имати у њега поверења. Имати пријатеља значи имати истинског сарадника у животу, истинског брата по духу. Имати пријатеља значи поверити се пријатељу. Имати пријатеља, значи за пријатеља треба дати и живот. То је пријатељство. Али пријатељство наше које није везано са Богом, као нашим највећим пријатељем, то пријатељство није тако стабилно, да тако кажем. Није чврсто, није јако, јер није утемељено на Христу и Јеванђељу и Цркви. А све што није утемељено на Христу и Јеванђељу и Цркви, утемељено је на нашој саможивости. Утемељено је на нашем личном начину живота, који мислимо да је мој начин живота исправан и да то воли Бог. Никако да се окренемо око себе да видимо, да ли то, тај мој начин живота не ремети живот онога поред мене. Имати пријатеља, заиста значи волети. Ми људи често више волимо, што каже наш народ, онога иза брда, али никако да волимо онога који је поред мене. Тако да толико далеко одлазимо, да нећемо чак ни да идемо у Цркву, где иде онај мој комшија. То је заваравање себе и духовна погибао браћо и сестре. Ми не можемо да волимо онога преко брда, ако прво не заволимо овога поред себе. А заволети овога поред себе, значи смирити се и опростити. Кажем, сви ми имамо пријатеље своје, и хвала Богу што је тако. И нас пријатељи воле и ми волимо пријатеље, тако би требало да буде. Та љубав према човеку или пријатељу, не сме да буде емотивна. Та љубав треба да буде као начин живота. Да кроз тај живот ми потврђујемо то”. “Нема веће љубави него да свој живот положимо за ближњег свог. Ко је од нас спреман да положи живот свој, почевши од мене? У мислима хоћемо дати живот за ближњег, е то је мало теже. Али коме је тешко? Ономе ко је саможив. Права родитељска љубав је равна са Божијом браћо и сестре. Али и ту родитељи греше. Давајући превагу љубави свом дететом заборављају на Бога. И забораве да је то дете у ствари дар Божији, а не твоје толико. Дакле, сви ми волимо некога и бивамо вољени. Али нико браћо и сестре, не може нас тако волети, па чак ни отац ни мајка, колико нас воли Бог. И то је Он највише потврдио, што је из те љубави према човеку се родио, живео на земљи, трпео све. Као што и поједини људи данас трпе. Дао живот, за човека, за људе и васкрсао. Е то је оно што је Господ потврдио, да нема веће љубави, да који живот свој положи за другога”. Извор: Епархија шумадијска
  4. Вјерујем да је овога пута држава спремна и способна да црногорско црквено питање коначно ријеши на праведан начин. То је потврдио и предсједник Мило Ђукановић недавном изјавом да ће обновити аутокефалност Црногорске цркве и омогућити стварну вјерску равноправност. Нема разлога за сумњу, јер је то суштинско питање од чијега разрјешења зависи да ли ће земља бити суверена или београдска колонија. Немам утисак да је било ко од високих адреса наклоњен “колонијалноме рјешењу”, каже у разговору за Викенд новине митрополит Црногорске православне цркве Михаило. Митрополит ЦПЦ сматра да ће Српска православна црква покушати да великом преваром о угроженим српским светињама узнемире вјернике и распире међунационалну и међувјерску нетрпељивост, те да за такву политику распиривања сваковрсне мржње имају благослов шефа цетињске филијале Београдске патријаршије, Амфилохија. "Још од времена референдума о државној независности 2006. године Београдска патријаршија бодри великосрпску јавност ријечима:”Државе су пролазне, а црква је вјечна”, храбрећи их тако да устрају у борби за слом уставнога поретка. Да би обезбиједила ту врсту “вјечности” на црногорскоме простору, она је незаконито преписану црквену имовину с државе на њу огласила историјским власништвом и српским светињама. Подржана од званичнога Београда и Бањалуке, позива још и међународну јавност да стане у заштиту њених незаконитих и противуставних дјела, које ће санкционисати нови закон о слободи вјероисповијести. На темељу њега она ће изгубити ексклузивни статус који ужива у земљи, а Црногорска црква ће повратити домицилни са свим правним, духовним и материјалним консеквенцама, што и изазива бијес великосрпске јавности у земљи и ван ње", каже Михаило. Сматра како ће покушати да великом преваром о “угроженим српским светињама” које најављују да ће бранити “голим животима” око себе окупе масу и подстакну је да свој бијес усмјери против уставнога поретка и свих мислећих људи у земљи. "Довољно да се јавност узнемири и распири међунационална и међувјерска нетрпељивост у грађанству. Својим изјавама упереним против мањинских народа, усред Скупштине, ових дана такву политику демонстрирају политичари из великосрпске опозиције, који за такву политику распиривања сваковрсне мржње имају благослов шефа цетињске филијале Београдске патријаршије, Амфилохија", каже митрополит Михаило. Београдска патријаршија у Црној Гори незаконито је, додаје, стекла, односно, уписала у власништво, 12 квадратних километара црквене имовине, и већину од 60 манастира и од око 600 цркава. "Њима располаже, тумачи и користи се као властитим законитим власништвом. У томе има и потпору доброга дијела државне администације. А те цркве и манастири, у ствари су депозити црногорске традиције и културе, и самим тим су у темељима црногорскога идентитета. Зато је и важно, чак је овога тренутка најважније да се то питање власништва сакралне баштине што прије ријеши, и спријечи његова злоупотреба против црногорских националних и државних интереса", додаје митрополит ЦПЦ. Додаје какпо је окосница црногорске државе Црногорци и без њих она нема смисла, али ни без Црногорске православне цркве, која чини њену кичму. Не очекује да ће бити проблема приликом доказивања државнога власништва црквене имовине. "У катастарским документима црквена имовина је документована као државна. Јасно се ишчитава да је недавни упис дијела црквенога земљишта, цркава и манастира неоснован; нема доказа о посједовању те имовине прије 1996. године. Све остало је пропаганда којом се обичан свијет увјерава у супротно, с циљем да се око цетињске филијале Београдске патријаршије окупи маса и њоме изврши притисак на власти да из Закона о слободи вјероисповијести уклоне члан 62, који темељи правни основ за поновно узакоњење црквене имовине на црногорску државу", додоаје он. Митрополит ЦПЦ сматра како су вишегодишњим одлагањем усвајања Закона о слободи вјероисповијести и повраћаја незаконито преписане црквене имовине с државе на Српску цркву у државно власништво избјегавани грађански сукоби с могућим трагичним посљедицама. "То се бјелодано ишчитава из недавних јавних позива високих клиника Београдске патријаршије, на челу с Иринејем, који позива светосавско стадо да животима брани незаконито стечену црквену имовину. Али за разлику од свих претходних година, овога пута пред њима се испријечила самостална независна држава која је пред чланством у ЕУ, која је чланица НАТО-а, чиме је под високом заштитом европских сила, Америке и Алијансе, али која је и сама спремна да се заштити свим државним инструментима којима суверено влада. Вјерујем да је овога пута држава спремна и способна да црногорско црквено питање коначно ријеши на праведан начин. То је потврдио и предсједник Мило Ђукановић недавном изјавом да ће обновити аутокефалност Црногорске цркве и омогућити стварну вјерску равноправност. Нема разлога за сумњу, јер је то суштинско питање од чијега разрјешења зависи да ли ће земља бити суверена или београдска колонија. Немам утисак да је било ко од високих адреса наклоњен “колонијалноме рјешењу”, каже у разговору за Викенд новине митрополит Црногорске православне цркве Михаило.
  5. 30. Децембар 2017 - 20:51 Бог је коначни судија и знамо да он суди не по људској правди већ по свом неизмерном човекољубљу. Косово и Метохија, за све нас, није само територија, већ, пре свега, духовни простор у срцу српског народа, који свој идентитет има у православној вери и следовању оном наслеђу које су нам оставили Свети Немањићи. У историји је све подложно и променама, и ниједном окупатору свећа није горела до зоре. Нема исправног веровања без правилног деловања, а грех је, заправо, погрешан избор зато је покајање природан начин постојања и повратак Богу. Бог никада неће одбацити онога ко се искрено покаје. Зато они који мисле да нетрпељивошћу и агресивношћу према другима „службу Богу чине” живе у великој заблуди и духовном слепилу - каже у интервјуу „Јединству” Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије. Често се може чути да је хришћанска вера идеологија коју треба да прихватимо или не. Да ли су такви ставови увредљиви за истинског хришћанина? Наравно, хришћанство није идеолгија и хришћанин се не постаје тако што званично прихватамо одређене дефиниције као наше веровање. Хришћанство је пре свега начин живота. Крштењем се рађамо у Христу. Цео наш живот јесте узрастање у „меру висине раста Христовог” кроз свете тајне и кроз свете врлине. Хришћанин само пролази кроз овај свет на путу ка својој вечној отаџбини коју и сада овде доживљава у светој Литургији и заједници љубави која почива на њој. Зато, код истинских хришћана, нема ортодоксије (правилног веровања) без ортопраксије (правилног делања). Како је први грех убачен у људски живот и да ли је управо то била прекретница да човек скрене са вечног, бесмртног живота у амбис и мрак? Грех (на грчком језику – амартиа) означава промашај, погрешан избор. Заправо, грех је погрешан начин постојања, који нас одвлачи од Бога и истинског назначења које је Он дао човеку. Човек је створен као икона Божија и само у Христу обнављамо свој истински лик и упознајемо себе онаквим каквим нас је Бог створио. Живот у греху је заправо заваравање, живот у илузији и заблуди и све што више човек тоне у понор греха све више се удаљава од аутентичног живота. Отуда је код људи, који су грех прихватили као свој природни начин постојања, стално присутно потмуло незадовољство. Колико год покушавали кроз грех и страсти да себе „остваре” или „унапреде” стално су незадовољни, јер душа остаје гладна и жедна Бога који је једини истински живот. Зато је покајање (метаниа - преумљење) повратак Богу и богомданом, природном начину постојања. Тада човеку нису потребни богатство, слава, част, моћ овога света, да би био срећан и задовољан. Штавише, што човек више напредује у богопознању и богољубљу, све више пролазне вредности овог света доживљава као безначајне и као препреку за истински живот у Богу. Шта су Христос и његови верни следбеници донели човечанству? Апостоли, светитељи, мученици, подвижници и бројни хришћани, знани и незнани, који су својим животом сведочили Христа, нису донели на земљи неко ново усрећитељско учење. Они су пре свега живели Христом и Христом су заквасили васељену и показали су се као првина нове твари у Христу. Они који истински заживе Богом, још су у овом свету првовесници оног будућег начина постојања у који нас уводи васкрсли Христос Богочовек. Њихови примери су свакако поучни, али ако им не будемо ми следовали својим животом, проживећемо овај земаљски век у својеврсном сну и питање је, у будућности, у каквој ћемо се реалности пробудити. Зато је хришћански живот пре свега духовно пробуђење, духовно просветљење, исцелење нашег ума, срца, воље, целе наше природе, да бисмо себе учинили способним да примимо светлост и радост коју нам је Бог припремио. Када нам се упокоје најближи, тугујемо и плачемо. Да ли нас томе Господ учи и постоји ли смрт која може пресећи живот човека који истински верује у Христа? За нас хришћане телесна смрт је само привремени растанак са нашим најдражим. Као људи тугујемо што нећемо више овде бити заједно, али се као хришћани радујемо, јер знамо да онај који је заживео у Христу неће умрети, већ ће и даље живети. За нас је живот више од биохемијског феномена. Зато се молимо светитељима, зато помињемо упокојене на светој Литургији и у нашим молитвама, јер верујемо и знамо да они и даље учествују у животу Цркве као чланови Тела Христовог. Најтрагичнија смрт је духовна смрт, отуђење од Бога. Такви људи умиру и пре биолошке смрти. Једна светогорска изрека каже: Онај који умре пре него што умре, неће умрети када умре. Овде је садржана дубока истина и зато умиремо палој природи, греху, живећи по Христу, да бисмо након биолошке смрти наставили да живимо, чекајући опште васкрсење и живот будућег века. Ако се вером, молитвом и љубављу предамо Богу и сједињујемо се са Господом у Цркви Христовој, чека ли нас вечни живот? Бог је коначни судија и знамо да он суди не по људској правди већ по свом неизмерном човекољубљу. Онај који се труди колико је у његовој моћи да победи своје слабости и живи у чврстој нади у Господа, неће остати без Божије утехе и овде, а камоли у будућем животу. Ако смо у стању да опростимо ближњима грехе и разумемо, да када нам чине неправду то чине зато што нису свесни шта раде, можемо бити сигурни да ће Бог и нама опростити наша сагрешења. Зато је важно да се стално трудимо да се сједињујемо са Господом праштајући ближњима да би и нама било опроштено, показујући милосрђе према другима, да би Бог и нама био милосрдан, јер како ми чинимо ближњима, тако ће Бог дати и нама. Срце у коме влада мржња, горчина, нетрпељивост, гордост или било која друга страст, стегне се и затвори за светлост Божију. Бог жели да се сви спасу и дођу у познање истине, али ако не отворимо своје срце покајањем и сталним трудом (подвигом) да заживимо новим животом у Христу, Господ неће моћи да нас на силу уведе у радост. Онај који је прихватио мрак као своје природно стање, светлост неће доживљавати као радост, већ као вечну муку и патњу. Другим речима, Господ ће свима дати пуноћу своје љубави и светлости, само ће то за једне бити вечна радост, а за друге бол и вечна мука. Уколико потиснемо Господа из нашег срца и наших душа, где припадамо и коме? У срцу у коме не обитава Господ, усељавају се грех и страсти и са њима и демонске силе мрака и мржње. Зато стално треба да се враћамо Господу и отварамо своје срце покајањем, молитвом, постом и другим трудовима, како би Бог очистио наше срце и уселио у њега свој мир. У противном, они који су одбацили Бога и предали се страстима и греху, лако постају плен демона који их уводе у своје царство таме и вечне муке. То бива још и овде у овоме свету, а ако се не покају, са њима ће у мраку остати и у вечности. У којој мери нас материјално - потрошачко друштво и наша оптерећеност стицањем ситних задовољстава удаљава од вечних, беспролазних вредности и свега духовног у нама? Читаво потрошачко друштво засновано је на покушају да замени Бога и природну, богомдану потребу за Богом, материјалним пролазним вредностима. Свако од нас добро зна да гомилање материјалног богатства не доноси трајно задовољство и човек постаје све више незајажљив и похлепан, како би то још више стекао. Богатство само по себи није грех ако за њега нисмо везани, али онај ко свој смисао живота види само у стицању материјалних богатстава, пролазних знања и почасти овога света, или у што већем задовољавању својих телесних страсти и пожуда, он остаје вечно гладан, неиспуњен и неостварен као личност. То је велика трагедија човековог пада, која се једино може излечити животом у Христу и постепеном исцељивању наше пале природе. Како победити грех и приморати себе на добра дела у свету пакосних, злобних, гордих и опаких људских бића? Пре свега је потребна вера, из које извире истинско познање у Христу, које јача нашу наду у Бога и љубав према Богу и ближњима. Зло око себе треба сагледати као болест људског рода и потребно је праштати онима који нам чине зло, јер они заиста не знају шта чине. Ако човеку који је болестан од зла узвратимо злом, сами смо у себе примили отров и нећемо помоћи ни њему ни себи самима. Људи који су склони сплеткарењу, ширењу мржње, клеветама, злоби и другим страстима, заправо највише штете чине себи и показују своју слабост. За њих се треба молити Богу и ако желимо да их исправимо треба да то чинимо у духу љубави, а никако у гневу. Несреће у овом животу које се дешавају само су један сегмент стварности овог палог света. Када човек заживи у Христу, он свет око себе види дубље и много лепшим, и познаје чудесни Божији промисао који надилази сваку човечју логику. Ономе, пак, који не познаје Христа, све је бесмислено и трагично. Божије савршенство је свуда око нас, у свакој биљци, у свакој животињи, а поготово у сваком човеку, који, без обзира на греховне ране, носи лик Божији. Зато увек у ближњем треба да сагледавамо тај лик Божији, и што више такав човек страда од греха и страсти треба и ми да му састрадавамо трпљењем и љубављу. За свет је то пораз и слабост, али у Богу, то је истинска сила и моћ. Када се чином крштења сјединимо са Господом, треба ли да икада поставимо питање, шта је циљ хришћанског живота? Господ нас учи да кандидате за крштење, прво треба да научимо, а онда да крстимо. Зато они који примају хришћанску веру у одраслим годинама, треба да се припреме за свето крштење и да већ тада почну да мењају свој живот. Они који су крштење примили као деца, треба да се увек враћају смислу крштења, које само по себи нема силу уколико не заживимо силом Онога у кога смо се крстили. Другим речима, крштењем добијамо благодат Божију, али да би она у нама заиста постала и делатна, треба да је оживимо сопственим трудом, вером и љубављу. Ако човек велики део свог животног века проведе у гресима и искрено се покаје и постане узоран хришћанин, да ли ће му Господ опростити и подарити му вечни живот када напусти овоземаљски? Бог никада неће одбацити онога који се искрено каје. Али не заборавимо, покајање није само осећај кривице, већ је делетна промена живота, којом отварамо двери свога срца за деловање Божије љубави, која се опитно и познаје. Отуда, онај који се истински покаје, не треба да живи у сумњи у Божију милост и опроштај. Он, иако и даље сагледава своје раније грехове и заблуде, треба да се уједно радује свом сусрету са живим Богом. Вечни живот зато почиње већ сада, у овом животу, и наставља се. Зато онај, који овде не заживи тим вечним животом, неће га окусити ни када се сусретне са Христом при Његовом другом доласку. Другим речима, онај који се не покаје (не промени живот и не врати Богу) овде у овом привременом животу, неће наследити ни вечни живот, већ он умире душом и пре телесне смрти. Кроз целу историју водили су се верски ратови. Како ће нас вера, нада и љубав спасити од нетрпељивости и сукоба у чијим узроцима је и различито веровање? Аутентично хришћанство не познаје појам верског рата. Једини рат који смо позвани да водимо јесте рат против греха и наших слабости. Коришћење вере, посебно хришћанске, као средства да се другима нанесе бол и патња, потпуно је супротно свему ономе што нас Господ учи. Човек који заиста живи Христом, не може да мрзи, јер у срцу не може истовремено да обитава и Бог и Сатана. Зато они који мисле да нетрпељивошћу и агресивношћу према другима „службу Богу чине” живе у великој заблуди и духовном слепилу. Хришћани, ипак, добро знају да нема веће љубави од оне да неко положи живот свој за ближње. Зато је одбрана наших породица, невиних људи и светиња благословена, јер то не чинимо, и не смемо никада да чинимо са мржњом, већ чинећи што до нас стоји, да служимо ближњима, па ако треба и свој живот положимо у том настојању. Српски народ на Косову и Метохији вековима је био изложен искушењима, терору, окупацији и ропству. Уколико будемо вођени Светим кнезом Лазаром и светим Јеванђељем Светога Саве, можемо ли савладати све недаће и дочекати боље и срећније дане? Свети Сава, Свети кнез Лазар и сви наши свети нас уче да је једини патриотизам који је благословен - еванђелски. Дакле, најпре треба победити сопствене страсти и савладати мржњу да бисмо могли да праведно и исправно помогнемо другима, а да притом не будемо савладани мржњом и горчином. Косово и Метохија, за све нас, није само територија, већ, пре свега, духовни простор у срцу српског народа, који свој идентитет има у православној вери и следовању оном наслеђу које су нам оставили Свети Немањићи. У том контексту нико нам не може одузети Косово осим нас самих, ако се одрекнемо онога пута који су нам указали велики духовни светилници нашег рода. Оно привремено, може бити у овим или оним границама, како је и било кроз историју, а у историји је све подложно и променама, и ниједном окупатору свећа није горела до зоре. Онај који на неправди и нечасним делима гради своју будућност, никада неће имати благослов Божији, било да је у питању појединац или цео народ. Као народ, пре свега треба да сагледамо сопствене погрешке и лутања и вратимо се Христу, а онда ће Бог нама дати оно што је најбоље. Српска Православна Црква, као и њен верни народ, потискивана је са свог места настанка а црквена имања и земљу отимали су Турци, Албанци и комунисти. С обзиром на то да је један од услова евроинтеграција наше јужне покрајине реституција, односно враћање земље старим власницима или надокнада штете, да ли привремене институције самоуправе у Приштини испуњавају своју обавезу према СПЦ? Нажалост, косовске институције готово ништа не чине да би се надокнадила штета и вратила имовина њеним власницима. На сваком кораку се суочавамо са узурпацијом српских имања и неспремношћу, од стране власти, да се омогући повратак и миран живот онима који су протерани. Чак се не поштују ни судске одлуке које гарантују имовинска права наше Цркве, као у случају земље манастира Високи Дечани. Наше је да чинимо што до нас стоји, да покушамо ту неправду да исправимо и да укажемо јавности да без поштовања права свих становника, Косово и Метохија никада неће изаћи из овог вртлога у коме се сада налази. Без владавине права и закона, овај простор на коме живимо, остаће црна рупа Европе. Зато је веома важно да се сва кршења права и закона правилно документују и објављују и да се нашим људима помогне правним саветима како да се изборе за своја права, уколико је то могуће у овим условима. Тамо где то тренутно није могуће, никако не треба попуштати и продавати земљу, знајући да смо је наследили од својих старих, који су је са муком чували и обрађивали, и да тиме можемо да још више отежамо живот оним Србима који су опредељени да и даље живе на Косову и Метохији. Стално саветујемо наш народ, да продаја наслеђене земље, још никога није усрећила, а бројни су примери оних који су на тај начин на себе навукли још већу беду и несрећу. Шта све садржи у себи божићни поздрав „Христос се роди”? Рођење Христово је дан радости, дан у који је сам предвечни Бог Логос рођен као човек од Пресвете Ђеве Богородице и ушао у наше историјско постојање. Својим домостројом спасења, Богочовек Христос је победио силу смрти и отворио нам двери вечног живота. Треба да се трудимо да се Бог роди и у нашим срцима тј. да својом животворном силом заживи у свој дубини нашег бића. Он долази тихо и неприметно у овај свет, а тако бива и када је у питању наша душа. Да ли ћемо отворити двери свога срца и примити Христа у себе и даривати га, или ћемо, не дао Бог, затворити врата своја, као некада витлејемски гостионичари који нису имали места за Свету породицу и Богомладенца, то све зависи од нас самих. Зато се сви угледајмо на витлејемске пастире који су похитали у Витлејем да прославе рођење Бога у телу и том приликом чули неизрециво лепу анђелску песму: - Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља. Р. Комазец Извор: Епархија рашко-призренска
  6. 30. Децембар 2017 - 20:51 Бог је коначни судија и знамо да он суди не по људској правди већ по свом неизмерном човекољубљу. Косово и Метохија, за све нас, није само територија, већ, пре свега, духовни простор у срцу српског народа, који свој идентитет има у православној вери и следовању оном наслеђу које су нам оставили Свети Немањићи. У историји је све подложно и променама, и ниједном окупатору свећа није горела до зоре. Нема исправног веровања без правилног деловања, а грех је, заправо, погрешан избор зато је покајање природан начин постојања и повратак Богу. Бог никада неће одбацити онога ко се искрено покаје. Зато они који мисле да нетрпељивошћу и агресивношћу према другима „службу Богу чине” живе у великој заблуди и духовном слепилу - каже у интервјуу „Јединству” Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије. Често се може чути да је хришћанска вера идеологија коју треба да прихватимо или не. Да ли су такви ставови увредљиви за истинског хришћанина? Наравно, хришћанство није идеолгија и хришћанин се не постаје тако што званично прихватамо одређене дефиниције као наше веровање. Хришћанство је пре свега начин живота. Крштењем се рађамо у Христу. Цео наш живот јесте узрастање у „меру висине раста Христовог” кроз свете тајне и кроз свете врлине. Хришћанин само пролази кроз овај свет на путу ка својој вечној отаџбини коју и сада овде доживљава у светој Литургији и заједници љубави која почива на њој. Зато, код истинских хришћана, нема ортодоксије (правилног веровања) без ортопраксије (правилног делања). Како је први грех убачен у људски живот и да ли је управо то била прекретница да човек скрене са вечног, бесмртног живота у амбис и мрак? Грех (на грчком језику – амартиа) означава промашај, погрешан избор. Заправо, грех је погрешан начин постојања, који нас одвлачи од Бога и истинског назначења које је Он дао човеку. Човек је створен као икона Божија и само у Христу обнављамо свој истински лик и упознајемо себе онаквим каквим нас је Бог створио. Живот у греху је заправо заваравање, живот у илузији и заблуди и све што више човек тоне у понор греха све више се удаљава од аутентичног живота. Отуда је код људи, који су грех прихватили као свој природни начин постојања, стално присутно потмуло незадовољство. Колико год покушавали кроз грех и страсти да себе „остваре” или „унапреде” стално су незадовољни, јер душа остаје гладна и жедна Бога који је једини истински живот. Зато је покајање (метаниа - преумљење) повратак Богу и богомданом, природном начину постојања. Тада човеку нису потребни богатство, слава, част, моћ овога света, да би био срећан и задовољан. Штавише, што човек више напредује у богопознању и богољубљу, све више пролазне вредности овог света доживљава као безначајне и као препреку за истински живот у Богу. Шта су Христос и његови верни следбеници донели човечанству? Апостоли, светитељи, мученици, подвижници и бројни хришћани, знани и незнани, који су својим животом сведочили Христа, нису донели на земљи неко ново усрећитељско учење. Они су пре свега живели Христом и Христом су заквасили васељену и показали су се као првина нове твари у Христу. Они који истински заживе Богом, још су у овом свету првовесници оног будућег начина постојања у који нас уводи васкрсли Христос Богочовек. Њихови примери су свакако поучни, али ако им не будемо ми следовали својим животом, проживећемо овај земаљски век у својеврсном сну и питање је, у будућности, у каквој ћемо се реалности пробудити. Зато је хришћански живот пре свега духовно пробуђење, духовно просветљење, исцелење нашег ума, срца, воље, целе наше природе, да бисмо себе учинили способним да примимо светлост и радост коју нам је Бог припремио. Када нам се упокоје најближи, тугујемо и плачемо. Да ли нас томе Господ учи и постоји ли смрт која може пресећи живот човека који истински верује у Христа? За нас хришћане телесна смрт је само привремени растанак са нашим најдражим. Као људи тугујемо што нећемо више овде бити заједно, али се као хришћани радујемо, јер знамо да онај који је заживео у Христу неће умрети, већ ће и даље живети. За нас је живот више од биохемијског феномена. Зато се молимо светитељима, зато помињемо упокојене на светој Литургији и у нашим молитвама, јер верујемо и знамо да они и даље учествују у животу Цркве као чланови Тела Христовог. Најтрагичнија смрт је духовна смрт, отуђење од Бога. Такви људи умиру и пре биолошке смрти. Једна светогорска изрека каже: Онај који умре пре него што умре, неће умрети када умре. Овде је садржана дубока истина и зато умиремо палој природи, греху, живећи по Христу, да бисмо након биолошке смрти наставили да живимо, чекајући опште васкрсење и живот будућег века. Ако се вером, молитвом и љубављу предамо Богу и сједињујемо се са Господом у Цркви Христовој, чека ли нас вечни живот? Бог је коначни судија и знамо да он суди не по људској правди већ по свом неизмерном човекољубљу. Онај који се труди колико је у његовој моћи да победи своје слабости и живи у чврстој нади у Господа, неће остати без Божије утехе и овде, а камоли у будућем животу. Ако смо у стању да опростимо ближњима грехе и разумемо, да када нам чине неправду то чине зато што нису свесни шта раде, можемо бити сигурни да ће Бог и нама опростити наша сагрешења. Зато је важно да се стално трудимо да се сједињујемо са Господом праштајући ближњима да би и нама било опроштено, показујући милосрђе према другима, да би Бог и нама био милосрдан, јер како ми чинимо ближњима, тако ће Бог дати и нама. Срце у коме влада мржња, горчина, нетрпељивост, гордост или било која друга страст, стегне се и затвори за светлост Божију. Бог жели да се сви спасу и дођу у познање истине, али ако не отворимо своје срце покајањем и сталним трудом (подвигом) да заживимо новим животом у Христу, Господ неће моћи да нас на силу уведе у радост. Онај који је прихватио мрак као своје природно стање, светлост неће доживљавати као радост, већ као вечну муку и патњу. Другим речима, Господ ће свима дати пуноћу своје љубави и светлости, само ће то за једне бити вечна радост, а за друге бол и вечна мука. Уколико потиснемо Господа из нашег срца и наших душа, где припадамо и коме? У срцу у коме не обитава Господ, усељавају се грех и страсти и са њима и демонске силе мрака и мржње. Зато стално треба да се враћамо Господу и отварамо своје срце покајањем, молитвом, постом и другим трудовима, како би Бог очистио наше срце и уселио у њега свој мир. У противном, они који су одбацили Бога и предали се страстима и греху, лако постају плен демона који их уводе у своје царство таме и вечне муке. То бива још и овде у овоме свету, а ако се не покају, са њима ће у мраку остати и у вечности. У којој мери нас материјално - потрошачко друштво и наша оптерећеност стицањем ситних задовољстава удаљава од вечних, беспролазних вредности и свега духовног у нама? Читаво потрошачко друштво засновано је на покушају да замени Бога и природну, богомдану потребу за Богом, материјалним пролазним вредностима. Свако од нас добро зна да гомилање материјалног богатства не доноси трајно задовољство и човек постаје све више незајажљив и похлепан, како би то још више стекао. Богатство само по себи није грех ако за њега нисмо везани, али онај ко свој смисао живота види само у стицању материјалних богатстава, пролазних знања и почасти овога света, или у што већем задовољавању својих телесних страсти и пожуда, он остаје вечно гладан, неиспуњен и неостварен као личност. То је велика трагедија човековог пада, која се једино може излечити животом у Христу и постепеном исцељивању наше пале природе. Како победити грех и приморати себе на добра дела у свету пакосних, злобних, гордих и опаких људских бића? Пре свега је потребна вера, из које извире истинско познање у Христу, које јача нашу наду у Бога и љубав према Богу и ближњима. Зло око себе треба сагледати као болест људског рода и потребно је праштати онима који нам чине зло, јер они заиста не знају шта чине. Ако човеку који је болестан од зла узвратимо злом, сами смо у себе примили отров и нећемо помоћи ни њему ни себи самима. Људи који су склони сплеткарењу, ширењу мржње, клеветама, злоби и другим страстима, заправо највише штете чине себи и показују своју слабост. За њих се треба молити Богу и ако желимо да их исправимо треба да то чинимо у духу љубави, а никако у гневу. Несреће у овом животу које се дешавају само су један сегмент стварности овог палог света. Када човек заживи у Христу, он свет око себе види дубље и много лепшим, и познаје чудесни Божији промисао који надилази сваку човечју логику. Ономе, пак, који не познаје Христа, све је бесмислено и трагично. Божије савршенство је свуда око нас, у свакој биљци, у свакој животињи, а поготово у сваком човеку, који, без обзира на греховне ране, носи лик Божији. Зато увек у ближњем треба да сагледавамо тај лик Божији, и што више такав човек страда од греха и страсти треба и ми да му састрадавамо трпљењем и љубављу. За свет је то пораз и слабост, али у Богу, то је истинска сила и моћ. Када се чином крштења сјединимо са Господом, треба ли да икада поставимо питање, шта је циљ хришћанског живота? Господ нас учи да кандидате за крштење, прво треба да научимо, а онда да крстимо. Зато они који примају хришћанску веру у одраслим годинама, треба да се припреме за свето крштење и да већ тада почну да мењају свој живот. Они који су крштење примили као деца, треба да се увек враћају смислу крштења, које само по себи нема силу уколико не заживимо силом Онога у кога смо се крстили. Другим речима, крштењем добијамо благодат Божију, али да би она у нама заиста постала и делатна, треба да је оживимо сопственим трудом, вером и љубављу. Ако човек велики део свог животног века проведе у гресима и искрено се покаје и постане узоран хришћанин, да ли ће му Господ опростити и подарити му вечни живот када напусти овоземаљски? Бог никада неће одбацити онога који се искрено каје. Али не заборавимо, покајање није само осећај кривице, већ је делетна промена живота, којом отварамо двери свога срца за деловање Божије љубави, која се опитно и познаје. Отуда, онај који се истински покаје, не треба да живи у сумњи у Божију милост и опроштај. Он, иако и даље сагледава своје раније грехове и заблуде, треба да се уједно радује свом сусрету са живим Богом. Вечни живот зато почиње већ сада, у овом животу, и наставља се. Зато онај, који овде не заживи тим вечним животом, неће га окусити ни када се сусретне са Христом при Његовом другом доласку. Другим речима, онај који се не покаје (не промени живот и не врати Богу) овде у овом привременом животу, неће наследити ни вечни живот, већ он умире душом и пре телесне смрти. Кроз целу историју водили су се верски ратови. Како ће нас вера, нада и љубав спасити од нетрпељивости и сукоба у чијим узроцима је и различито веровање? Аутентично хришћанство не познаје појам верског рата. Једини рат који смо позвани да водимо јесте рат против греха и наших слабости. Коришћење вере, посебно хришћанске, као средства да се другима нанесе бол и патња, потпуно је супротно свему ономе што нас Господ учи. Човек који заиста живи Христом, не може да мрзи, јер у срцу не може истовремено да обитава и Бог и Сатана. Зато они који мисле да нетрпељивошћу и агресивношћу према другима „службу Богу чине” живе у великој заблуди и духовном слепилу. Хришћани, ипак, добро знају да нема веће љубави од оне да неко положи живот свој за ближње. Зато је одбрана наших породица, невиних људи и светиња благословена, јер то не чинимо, и не смемо никада да чинимо са мржњом, већ чинећи што до нас стоји, да служимо ближњима, па ако треба и свој живот положимо у том настојању. Српски народ на Косову и Метохији вековима је био изложен искушењима, терору, окупацији и ропству. Уколико будемо вођени Светим кнезом Лазаром и светим Јеванђељем Светога Саве, можемо ли савладати све недаће и дочекати боље и срећније дане? Свети Сава, Свети кнез Лазар и сви наши свети нас уче да је једини патриотизам који је благословен - еванђелски. Дакле, најпре треба победити сопствене страсти и савладати мржњу да бисмо могли да праведно и исправно помогнемо другима, а да притом не будемо савладани мржњом и горчином. Косово и Метохија, за све нас, није само територија, већ, пре свега, духовни простор у срцу српског народа, који свој идентитет има у православној вери и следовању оном наслеђу које су нам оставили Свети Немањићи. У том контексту нико нам не може одузети Косово осим нас самих, ако се одрекнемо онога пута који су нам указали велики духовни светилници нашег рода. Оно привремено, може бити у овим или оним границама, како је и било кроз историју, а у историји је све подложно и променама, и ниједном окупатору свећа није горела до зоре. Онај који на неправди и нечасним делима гради своју будућност, никада неће имати благослов Божији, било да је у питању појединац или цео народ. Као народ, пре свега треба да сагледамо сопствене погрешке и лутања и вратимо се Христу, а онда ће Бог нама дати оно што је најбоље. Српска Православна Црква, као и њен верни народ, потискивана је са свог места настанка а црквена имања и земљу отимали су Турци, Албанци и комунисти. С обзиром на то да је један од услова евроинтеграција наше јужне покрајине реституција, односно враћање земље старим власницима или надокнада штете, да ли привремене институције самоуправе у Приштини испуњавају своју обавезу према СПЦ? Нажалост, косовске институције готово ништа не чине да би се надокнадила штета и вратила имовина њеним власницима. На сваком кораку се суочавамо са узурпацијом српских имања и неспремношћу, од стране власти, да се омогући повратак и миран живот онима који су протерани. Чак се не поштују ни судске одлуке које гарантују имовинска права наше Цркве, као у случају земље манастира Високи Дечани. Наше је да чинимо што до нас стоји, да покушамо ту неправду да исправимо и да укажемо јавности да без поштовања права свих становника, Косово и Метохија никада неће изаћи из овог вртлога у коме се сада налази. Без владавине права и закона, овај простор на коме живимо, остаће црна рупа Европе. Зато је веома важно да се сва кршења права и закона правилно документују и објављују и да се нашим људима помогне правним саветима како да се изборе за своја права, уколико је то могуће у овим условима. Тамо где то тренутно није могуће, никако не треба попуштати и продавати земљу, знајући да смо је наследили од својих старих, који су је са муком чували и обрађивали, и да тиме можемо да још више отежамо живот оним Србима који су опредељени да и даље живе на Косову и Метохији. Стално саветујемо наш народ, да продаја наслеђене земље, још никога није усрећила, а бројни су примери оних који су на тај начин на себе навукли још већу беду и несрећу. Шта све садржи у себи божићни поздрав „Христос се роди”? Рођење Христово је дан радости, дан у који је сам предвечни Бог Логос рођен као човек од Пресвете Ђеве Богородице и ушао у наше историјско постојање. Својим домостројом спасења, Богочовек Христос је победио силу смрти и отворио нам двери вечног живота. Треба да се трудимо да се Бог роди и у нашим срцима тј. да својом животворном силом заживи у свој дубини нашег бића. Он долази тихо и неприметно у овај свет, а тако бива и када је у питању наша душа. Да ли ћемо отворити двери свога срца и примити Христа у себе и даривати га, или ћемо, не дао Бог, затворити врата своја, као некада витлејемски гостионичари који нису имали места за Свету породицу и Богомладенца, то све зависи од нас самих. Зато се сви угледајмо на витлејемске пастире који су похитали у Витлејем да прославе рођење Бога у телу и том приликом чули неизрециво лепу анђелску песму: - Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља. Р. Комазец Извор: Епархија рашко-призренска View full Странице
  7. У данашњој емисији разговарамо са челним човеком Одбора за верску наставу АЕМ, протојерејем-ставрофором др Драгомиром Сандом, професором на Православном Богословском факултету Универзитета у Београду. Питали смо о. Драгомира како би оценио рад у периоду иза нас и овом полугодишту, који су то новитети у настави и какви су његови утисци о огледном часу одржаном недавно? Да ли су и колико студенти ПБФ спремни за свој будући позив и да ли су мотивисани за педагошки рад? Колико деце у АЕМ похађа верску наставу, како децу али и њихово окружење, више заинтересовати за верску наставу? "Морамо имати стрпљења и вере у оно што радимо", истиче о. Драгомир. Звучни запис емисије Извор: Радио Слово љубве View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...