Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'или'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 137 results

  1. У Србији ће се 17. јануара одржати државна посета председника Русије Владимира Путина. Та посета је требало да се догоди још у октобру прошле године, на још једну годишњицу ослобођења Београда 1944. године заједничким снагама југословенских партизана и совјетске армије. Међутим, јесења посета Путина Србији је отказана, без званичног образложења разлога. Стручна јавност, како у Србији, тако и у Русији, повезивала је одлагање посете са кризом на Косову, која се у том тренутку налазила на тачки опасно блиској почетку грађанског рата. У таквој ситуацији долазак Путина у Београд и сусрет са српским руководством могао је испровоцирати неповратне последице. Током претходна три месеца ситуација у Србији, благо говорећи, није се ни најмање поједноставила. Српско-албански сукоб прешао је из фазе звецкања оружјем у фазу пасивне агресије — власти самопроглашене „Републике Косово“ увели су додатну стопроцентну царинску таксу на све производе које се у покрајину увозе из Србије, укључујући и лекове. А то је, фактички, увођење ембарга против српског становништва Косова, и ако са прехрамбеним производима за Србе још постоји какав-такав маневарски простор, лекови који се увозе из Србије једноставно немају чиме да се замене. Албанци или одбијају да испоручују лекове српским болницама и апотекама (које нису интегрисане у „косовски“ здравствени систем), или траже за њих цену која је три пута већа од тржишне. Представници међународног Црвеног крста издају инсулин за дијабетичаре, за којим влада велика несташица. При свему томе, Београд на ове потезе Албанаца нема чиме да одговори, јер се давно одрекао полуга којима би могао да утиче на ситуацију на Косову… О ширењу протеста у Србији већ смо писали. Констатујемо да народни протести против физичког насиља, корупције, и одсуства слободе говора који су почели у децембру не показују тенденцију осипања. За свих ових месец и по дана, сваке суботе на улице Београда излази најмање 50 хиљада људи (сами демонстранти тврде да их има 70-80 хиљада, а српска полиција, са упорношћу достојном сваке хвале, износи цифру од 10-12 хиљада — иако је довољно само једном погледати снимак протеста да би се видело да је реч о десетинама хиљада људи). Имајући у виду то да у српској престоници живи свега 1,2 милиона људи, то значи да је на улицу, фактички, изашао сваки двадесети Београђанин. При томе се пароле демонстраната све више радикализују, што је, у принципи, и логична ствар код сваке протестне делатности — потребно је стално појачавати степен негодовања, како се протести не би почели осипати. Али тема протеста, међутим, полако али сигурно прелази са „општељудске“ (слобода говора, права мањина и сл.) на чисто патриотску раван (територијални интегритет Србије, непризнавање Косова). Индикативно је како Александар Вучић реагује на народне немире. Његове дословне речи су: „мене не занима колико је људи изашло на улице. Нека их је десет хиљада, нека их је сто хиљада. И пет милиона да се скупи, ниједан захтев нећу испунити“. Након те изјаве, званични слоган протеста је са „Стоп крвавим кошуљама“ промењен на „Ти си један од пет милиона“. И управо у овом крајње компликованом тренутку на Балкан долази Владимир Путин. Патриотске организације које сарађују са владајућом Српском напредном странком (СНС) већ су најавиле да ће пред Храмом Светог Саве, који ће посетити руски председник, да га дочека „70 хиљада људи“. Бројка није случајна, и непосредно се односи на број демонстраната на улицама. При томе ће присталице Путина (и, подразумева се — српске владајуће партије) такође да прошетају центром града, од Трга републике до Храма Св. Саве, који се налази на ободу центра града. Очигледно је да је реч о Вучићевом „утуку“ на протесте, у коме главну улогу не игра толико сам Вучић, колико високи руски гост. Демонстрацијом блискости са Путином српски председник потпуно очигледно покушава да превазиђе кризу поверења у односу са бирачима, и да за себе тако обезбеди што већу легитимност. Узгред, кад већ говоримо о легитимности: у октобру прошле године Александар Вучић је изјавио да су Србији неопходни нови ванредни парламентарни избори. То ће бити најбољи одговор злим језицима који тврде да су он и његова Напредна странка изгубили подршку народа. Од тог тренутка су за ванредне изборе стигле да се изјасне многобројне утицајне личности — чланови политичког савета владајуће странке, градоначелници и др. Буквално пре неколико дана министар спољних послова Србије и лидер српских социјалиста (СПС) Ивица Дачић изјавио је да ванредни избори не доносе ништа добро јер „ремете редовне изборне циклусе“ и дезоријентишу бираче, али „постоје ситуације када се они не могу избећи“. Другим речима, и Вучићев савладар је на тај начин подржао идеју ванредних избора. У таквој ситуацији, 70 хиљада људи пред Храмом Св. Саве који кличу Путину и Вучићу могу и морају се тумачити, не толико као испољавање руско-српске блискости и узајамних симпатија, колико као почетак предизборне кампање Александра Вучића. Са Путином у главној улози. За крај — један куриозитет. Аутор ових редова је ове јесени учествовао у једној међународној конференцији у Београду, коју је отворио свеже изабрани градоначелник Београда Зоран Радојичић. У свом обраћању присутнима, градоначелник (разуме се, представник владајуће партије) изнео је мноштво високопарних речи о блискости Руса и Срба, да би два пута — на нескривено весеље присутних — руског лидера назвао „Александар Александрович Путин“. Лично мислим да градоначелника Београда том приликом речи нису издале, већ су га управо — одале. Да би добио већину гласова на изборима, и да би оправдао своју политику према Косову грађанима, Вучић у свом изворном облику више није довољан, потребан је неки хибридни „Александар Александрович Путин“ или „Владимир Владимирович Вучић“. Питање је само — да ли је то потребно Русији? Никита Бондарјев је доктор историје и доцент на Руском државном хуманистичком универзитету, аутор многобројних књига и чланака о историји Србије и руско-српским односима, од којих је на српски преведена „Мистерија Тито – московске године“. Оригинал текста на руском објављен на порталу Balkanist.ru. Превео са руског Никола Танасић.
  2. Милан Меденица :)

    ОВДЕ СТАВИТЕ ВАШ ДЕСКТОП или САЈТ

    мој тренутни десктоп преузет одавде ... http://www.hdwallpapers.in/tron_light_cycle-wallpapers.html
  3. .............

    Смирење или потискивање осећања?

    На друштвеним мрежама наишао сам на текст у којем се хришћанима саветује да увек реагују смирено, а нарочито у време поста. Треба да будемо смирени кад нас неко вређа и кад нас неко напада, кад трпимо неправду и безакоње, смирено да се потчињавамо надређенима, смирено да трпимо сиромаштво и болест. Текст чак саветује оболелима од рака да болест прихвате са смирењем. Уколико неко не схвата шта значи смирење у православном етосу, овај текст може бити опасан. Нико не доводи у сумњу потребу смирења. Човек би, свакако, требало да смирење вежба и изграђује. Али постоји итекако велика разлика између смирења и потискивања осећања. Неки лекари чак претпостављају да је ово последње један од најчешћих разлога за велики број болести. Уколико потискујемо оно што осећамо и желимо, или не испољавамо речима и поступцима свој унутрашњи свет – можемо оболети и душевно и физички. Унутрашњи свет, душу нашу, свакако треба мењати на боље. Али никад, никад је не треба ућуткивати. Треба знати време и начин кад наша душа треба да се пројави, али грех би био сакривати од ближњег, и од себе самих – оно што ми заиста јесмо. Смирење, упркос увреженом мишљењу, није стање које је у баш свакој ситуацији добро и пожељно. Христос је у више наврата бурно реаговао. Апостола Петра је у љутњи назвао Сатаном (Мт. 16, 23), све апостоле је назвао родом маловерним и питао се докле ће их трпети (Мк. 9,19), да не помињемо што је бичем истерао трговце из храма (Јн. 2, 13-16). Такав поступак је било природно испољавање Његове велике љубави према Оцу и ревности према Његовом дому (Јн. 2, 17). Често је Христос прекоревао фарисеје, свештенике и књижнике (Лк. 11, 37-53). И не само то, Христос је био тужан (Јн. 11, 35) и уплашен (Мт. 26, 39). Замислите да је неко од савремених душевника на Његов прекор трговцима у храму рекао: „Немој тако грубо, вежбај мало смирење.“ Или док је плакао пред Лазаревим гробом да су рекли: „Себично је плакати за покојником, њему је сад боље, ти плачеш због себе“ (такве покушаје утехе сам чуо). Ми смо хришћани, а не будисти. Наш циљ није да се испразнимо од сваког бурног осећања и досегнемо мир пребивајући у летаргији и пасивности. Наш циљ је да волимо, и у тој љубави се сусрећемо са Христом. Љубав, бар у овом животу, итекако уме да поремети наш мир. Христос је рекао да није дошао да донесе мир, него мач (Мт. 10, 34). Ако некога волимо, ми ћемо се за њега бринути; ми ћемо за њега жртвовати своје време, труд, ми ћемо улазити у сукобе. Осетићемо немир – јер особа коју волимо не проналази свој мир. Наравно, постоје толико сложени немири, изазвани животом и његовим искушењима, да не можемо поставити свеопшти рецепт како достићи смирење. Треба избегавати да говоримо ближњем: „Не брини се, смири се. Преувеличаваш, није важно. Има коме је горе. Сувише бурно реагујеш. То је грех.“ Сваки човек је јединствен, свака мука пече својим жаром. Тек велики душезналци могу, по мери особе коју су добро упознали, дати добар савет. Чврста вера да ће Бог помоћи највише одгони сваки немир. Западни човек доживљава љубав као сасвим спокојно стање духа. Као сигурност. Као породичну рекламу у којој су сви насмејани, као једно дуготрајно „живели су сретно до краја живота“. То није љубав, и то знају сви они који су икада волели. Људи су често тешки, живот није идеалан. Љубав тражи велико и здраво смирење, али никада, никада апатију. Љубав је свесно прихватање немирног живота, и у том немиру, парадоксално, ми у ствари и проналазимо свој мир. Губимо себе, да бисмо себе пронашли у другом; у смрти на крсту проналазимо живот. Кад те боли, у реду је да плачеш; кад си љут, у реду је да вичеш; кад си радостан – певај.. Важно је да је узрок твог бола, беса или среће - ваљан и постојан, али то не можеш знати - док га пред друге не изнесеш. То је проблем, многи савремени теолози баве се последицама, али не и узроцима. Потребно је бити смирен, јер бес помрачује разум. Човек тад реагује вођен истинктом, а не Богом. Али уместо да просто кажемо: „не буди љут!!“, радије питајмо: „зашто си љут?“. Јер бес неће нестати због нечијег савета. Уместо што говоримо другоме како да се понаша и шта да буде, радије сазнајмо ко је заиста тај други, зашто се тако понаша, чиме није задовољан. Онда можда и он сâм схвати у чему лежи његово незадовољство, и учини све да промени тренутно стање, или да га уз ближње прихвати. Уместо што говоримо другоме да буде смирен, радије имајмо смирења за њега. Скоро сваком љутом човеку је потребан неко ко ће разумети његов бол. (Изузеци, наравно, постоје, не идеализујем, јер постоје заиста самољубиви и бесни људи којима нико не треба.) Као савршен пример смирености увек је био и биће Христос (Ис. 53,7). Мотив Његовог смирења је била љубав према нама. Та љубав је била толика да је због ње претрпео и муке и смрт на Крсту. На такво смирење смо и ми позвани. Крстоносно. Спасоносно. Трпљење није циљ по себи. Будимо смирени, али ослушкујмо себе. Искажимо себе. Кратак је живот да бисмо се од њега сакривали.
  4. Зашто смо склони да се приклањамо трендовима паганштине који се на разне начине пројављују данас, а да се одричемо Живога Бога, питали смо данас јереја Арсенија Арсенијевића, старешину храма Светог Вазнесења Господњег у центру Београда. „Нашу веру треба да схватимо мало озбиљније, а не као скуп одређених форми“ каже о. Арсеније и напомиње да када је „човек васпитан на узвишеним вредностима, онда лако препознаје шунд“. Зашто не прихватамо Бога као Живога Бога који мења наш живот и шта је то здрав и нормалан укус у животу? А како да поступају наши људи који у великом броју живе и раде управо у западним земљама, из којих и долази ово својеврсно савремено паганство? Your browser does not support the HTML5 audio tag.
  5. Зашто смо склони да се приклањамо трендовима паганштине који се на разне начине пројављују данас, а да се одричемо Живога Бога, питали смо данас јереја Арсенија Арсенијевића, старешину храма Светог Вазнесења Господњег у центру Београда. „Нашу веру треба да схватимо мало озбиљније, а не као скуп одређених форми“ каже о. Арсеније и напомиње да када је „човек васпитан на узвишеним вредностима, онда лако препознаје шунд“. Зашто не прихватамо Бога као Живога Бога који мења наш живот и шта је то здрав и нормалан укус у животу? А како да поступају наши људи који у великом броју живе и раде управо у западним земљама, из којих и долази ово својеврсно савремено паганство? Звучни запис емисије View full Странице
  6. Протеклих мјесеци били смо свједоци веома опасне и прилично неоправдане кризе која је задесила нашу Цркву. Разлог њене појаве је предстојећа додјела аутокефалије Цркви Украјине, односно, стварање аутокефалне Цркве у Украјини. Изгледа да су међуправославни односи у опасности: док траже јединство са инославнима, Православни засигурно исповиједају да их све љубав сједињује, али то занемарују у свакодневним односима. Истичу везу њиховог заједништва, али показују супротно. А вјерни народ гледа своје пастире који се препиру, користећи правничке аргументе. Умјесто да раде на уједињењу вјерних, они стварају таборе навијача и групе сљедбеника. Каква штета! У цијелом овом спору постоји један изговор и један узрок. Изговор је потреба за аутокефалијом Цркве у Украјини. А узрок је право давања исте. Али, ко има право то да уради? Укључене Цркве се позивају на историјске привилегије, права и каноне. Нажалост, оне не спомињу Јеванђеље. Прво питање које нам пада на памет је – да ли је аутокефалија толико потребна? А ако јесте, зар не би могла мало да сачека? Постоји и друго питање – да ли су наша права толико важна, па их бранимо игнорисањем или нападањем наше браће, или, чак горе, прекидањем хиљадугодишњег заједништва? И треће – зар је важније позивати се на историјска права и каноне, него ослањати се на ријечи Јеванђеља? Од сада, Цариград „пријатељима“ назива оне који су до сада били браћа Русије, а ови пак одбијају да признају екуменски карактер Цариградског патријархата. Тиме су уништени основни темељи јединства Цркве: братство, чији је израз свеправославно заједништво, и васељенскост, чији је Цариград гарант према канонима и историјској традицији. А. У стварности, аутокефалија Украјине није толико хитна као потреба, већ као право и тврдоглави политички захтјев. Са друге стране, јединство Цркава је неоспорна потреба, као и јеванђељска заповијест. Шта је важније, аутокефалија локалне цркве или неотуђиво јединство свих „у Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви“? Ко су ти који траже аутокефалност? Да ли је могуће да су један предсједник упитне духовности и један самопрокламовани „патријарх“ проблематичног еклисиолошког осјећаја, који је до сада био искључен као расколник, одговарајући људи да искажу у Светом Духу потребу, вољу Божију и тежњу Цркве у Украјини? И ако не желимо да чујемо гласове оних који се супростављају аутокефалности, како можемо подржати наше наде за јединство, пред онима који су већ изазвали раскол прије много година, и који већ дуго времена прихватају старокалендарце у Грчкој и гдје све не? Да је Филарет изабран за Патријарха московског 1990. године, а што је веома желио али му се измакло из руку – да ли би данас тражио да буде Митрополит аутокефалне Цркве у Украјини? И да је тако, од кога? Московског Синода, којим би сам предсједавао, или Цариграда, којег се претвара да поштује и коме се наводно поклања? Б. Према хришћанској логици, ко год узима у обзир искључиво сопствена права – није у праву. У праву је онај који их штити чувајући равнотежу љубави, мира, трпљења, праштања и помирења, само да би се сачувала „права“ Божија. Сем тога, зар није наше спасење засновано на највећој неправди? „Проклетство праведне осуде је укинуто неправедном осудом Праведнога“. Срећом, Господ се није позивао на Закон и Његова права. У тренутној фази, питању аутокефалије у Украјини се приступа у односу на права оних који је могу додијелити, Фанара и Москве; историјску или политичко-економску моћ, а не у односу на Јеванђеље, или на крају крајева, црквене потребе у Украјини. На врху тога, моћни политички планови, налози и притисци лебде над хоризонтом. Док од Светог Јеванђеља остаје само омот. В. Заиста, како се све ово може повезати са логиком Распетога Бога, са етиком Блажена и Бесједе на Гори, са убрусом Тајне Вечере, са Христовим заповијестима о служби и узвишеном мјесту есхатона, са Господњом свештеничком молитвом „да сви буду једно“, са божанским учењем и умом Апостола Павла, са бесједама које слушамо сваке недјеље и пастирским посланицама које шаљемо поводом великих литургијских прослава? Може ли примјена канона укинути Јеванђеље? Ко може да разумије како се, већ вијековима у Христу, сестринске Цркве сада радују разоткривању пропуста и грешака оних других? Да ли напетост коју данас доживљавамо значи да у прошлости нијесмо довољно вољели једни друге? Како да оправдамо то да наши црквени пастири жустро подржавају међурелигијски дијалог, а одбијају да опште једни са другима? Зашто не могу да прихвате чињеницу да Благодат Божија обасјава другу страну нешто друкчије. Да ли је могуће да цијело просвјетљење буде на нама, а да ниједан зрак не освијетли оне који су нам до сада били браћа? Шта је напосљетку значење ријечи „заједница“, ако не укључује узајамно разумијевање? Или је могуће да они не схватају катастрофалне посљедице пријетећег раскола? Шта би онда била кривица простог вјерника, коме је ускраћена благодат мјеста којима се други Православни поклањају. Зашто би Русима била ускраћена Света Гора и Патмос или хеленофонима Свети Серафим Саровски, Пештере Кијева, Валам и благодат Руских новомученика? Зар није Благодат Божија свеопшта и зар је не треба дијелити са свима? Када смо сједињени заједничком вјером и догмом, чиме можемо да оправдамо подјелу засновану на административним неслагањима? Напосљетку, за кога је и из ког разлога написано Јеванђеље љубави, праштања и јединства? Зар се не односи на нас и изазове нашег времена? Г. Поред тога, шта је наше православно исповиједање у дијаспори или земљама у којима мисионаримо? Ког Христа ћемо им проповиједати и исповиједати? Христа који „је позвао све да буду једно“, али чије ријечи одричемо нашим понашањем? Или Христа који није ни покушао да уједини оне који вјерују у Њега већ двије хиљаде година? Задовољство од добијања аутокефалности је краткотрајно и дотиче неколицину. Али скандализовање вјерника и свијета је немјерљиво и широко распрострањено. Гријех раскола је неизљечив и неопростив. Ђ. Такође, да ли је могуће и да ће Москва казнити сопствени клир и вјернике који се Причесте на Светој Гори или на острву Патмос, или можда, касније у Јерусалиму и Грчкој? Да ли ће Божанско Причешће постати полуга политичког притиска и уцјене? Зар смо то схватили након хиљадугодишњег кушања Тајне? Можемо прихватити тренутни прекид помињања на релацији патријараха, као знак жустрог протеста, али ни на који начин не можемо прихватити прекид заједништва вјерних. Црква, као таква, не може вјерним да ускрати благодат, умјесто да их води на мјеста освештања. Умјесто слабљења вјере међу људима, зар не би било боље ојачати је, у нади да ће то привести пастире разуму. Надамо се да ће наш Патријарх још више отворити његов васељенски загрљај, тако да Руси могу да нађу мјесто за себе. А што се тиче Украјинаца – они се неће ујединити на црквеном нивоу, уколико не науче да опросте Русима у Цркви и да се уједине са њима. Црква је онда Црква када побјеђује Њене непријатеље. Ријечи Светог Амфилохија са Патмоса, недавно канонизованог у Васељенској патријаршији, су овдје више него релевантне: „Хоћете ли да се осветите ономе који вас ставља у искушења? Најбоља освета је љубав: она мијења и најсвирепије животиње!“ Такође, очекујемо од наших светих отаца у Русији, који позивају народ својим ријечима на крају сваке службе, да уједине Цркву смиреним дјелањем, а не у духу освајања. Тиме ће они освојити срца свих Православних, благодаћу Божијом. Нема разлога да буду „Трећи Рим“, у духу овога времена, већ „прва и света Москва“ у духовном смислу, чиме ће предњачити у нашим срцима. Са миомиром њиховог искуства недавног и окрутног гоњења, и са благодаћу њихових новомученика, такође очекујемо од њих да понуде Цркви благоухано свједочанство јединства. Колико је лоша гордост малих и слабих, толико је добра скромна мудрост моћног и великог. То је оно што нам свима треба, зато што се на крају не рачуна ко на својој страни има силу и право, већ ко дјела у Духу Светом и преноси Његову Благодат. Можда нам божански испирисана заповијест Апостола Павла „Али ако један другога уједате и прождирете, гледајте да се међусобно не истријебите“ (Гал 5, 15), свима показује пут који треба да слиједимо. У црквеним распрама међу браћом нема побједника. Али, када се поново ујединимо, нико није ни на губитку. Сви су благословени. Сјеверна Кореја је дошла до споразума са Јужном Корејом – а ми који сваки дан срцем и уснама говоримо „Оче наш“, не можемо да се усагласимо? Молимо се усрдно да нам Господ дарује „са искушењем и крај“ и да нас што скорије приведе покајању (преумљењу) и „ослобођењу“. Амин. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Протеклих мјесеци били смо свједоци веома опасне и прилично неоправдане кризе која је задесила нашу Цркву. Разлог њене појаве је предстојећа додјела аутокефалије Цркви Украјине, односно, стварање аутокефалне Цркве у Украјини. Изгледа да су међуправославни односи у опасности: док траже јединство са инославнима, Православни засигурно исповиједају да их све љубав сједињује, али то занемарују у свакодневним односима. Истичу везу њиховог заједништва, али показују супротно. А вјерни народ гледа своје пастире који се препиру, користећи правничке аргументе. Умјесто да раде на уједињењу вјерних, они стварају таборе навијача и групе сљедбеника. Каква штета! У цијелом овом спору постоји један изговор и један узрок. Изговор је потреба за аутокефалијом Цркве у Украјини. А узрок је право давања исте. Али, ко има право то да уради? Укључене Цркве се позивају на историјске привилегије, права и каноне. Нажалост, оне не спомињу Јеванђеље. Прво питање које нам пада на памет је – да ли је аутокефалија толико потребна? А ако јесте, зар не би могла мало да сачека? Постоји и друго питање – да ли су наша права толико важна, па их бранимо игнорисањем или нападањем наше браће, или, чак горе, прекидањем хиљадугодишњег заједништва? И треће – зар је важније позивати се на историјска права и каноне, него ослањати се на ријечи Јеванђеља? Од сада, Цариград „пријатељима“ назива оне који су до сада били браћа Русије, а ови пак одбијају да признају екуменски карактер Цариградског патријархата. Тиме су уништени основни темељи јединства Цркве: братство, чији је израз свеправославно заједништво, и васељенскост, чији је Цариград гарант према канонима и историјској традицији. А. У стварности, аутокефалија Украјине није толико хитна као потреба, већ као право и тврдоглави политички захтјев. Са друге стране, јединство Цркава је неоспорна потреба, као и јеванђељска заповијест. Шта је важније, аутокефалија локалне цркве или неотуђиво јединство свих „у Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви“? Ко су ти који траже аутокефалност? Да ли је могуће да су један предсједник упитне духовности и један самопрокламовани „патријарх“ проблематичног еклисиолошког осјећаја, који је до сада био искључен као расколник, одговарајући људи да искажу у Светом Духу потребу, вољу Божију и тежњу Цркве у Украјини? И ако не желимо да чујемо гласове оних који се супростављају аутокефалности, како можемо подржати наше наде за јединство, пред онима који су већ изазвали раскол прије много година, и који већ дуго времена прихватају старокалендарце у Грчкој и гдје све не? Да је Филарет изабран за Патријарха московског 1990. године, а што је веома желио али му се измакло из руку – да ли би данас тражио да буде Митрополит аутокефалне Цркве у Украјини? И да је тако, од кога? Московског Синода, којим би сам предсједавао, или Цариграда, којег се претвара да поштује и коме се наводно поклања? Б. Према хришћанској логици, ко год узима у обзир искључиво сопствена права – није у праву. У праву је онај који их штити чувајући равнотежу љубави, мира, трпљења, праштања и помирења, само да би се сачувала „права“ Божија. Сем тога, зар није наше спасење засновано на највећој неправди? „Проклетство праведне осуде је укинуто неправедном осудом Праведнога“. Срећом, Господ се није позивао на Закон и Његова права. У тренутној фази, питању аутокефалије у Украјини се приступа у односу на права оних који је могу додијелити, Фанара и Москве; историјску или политичко-економску моћ, а не у односу на Јеванђеље, или на крају крајева, црквене потребе у Украјини. На врху тога, моћни политички планови, налози и притисци лебде над хоризонтом. Док од Светог Јеванђеља остаје само омот. В. Заиста, како се све ово може повезати са логиком Распетога Бога, са етиком Блажена и Бесједе на Гори, са убрусом Тајне Вечере, са Христовим заповијестима о служби и узвишеном мјесту есхатона, са Господњом свештеничком молитвом „да сви буду једно“, са божанским учењем и умом Апостола Павла, са бесједама које слушамо сваке недјеље и пастирским посланицама које шаљемо поводом великих литургијских прослава? Може ли примјена канона укинути Јеванђеље? Ко може да разумије како се, већ вијековима у Христу, сестринске Цркве сада радују разоткривању пропуста и грешака оних других? Да ли напетост коју данас доживљавамо значи да у прошлости нијесмо довољно вољели једни друге? Како да оправдамо то да наши црквени пастири жустро подржавају међурелигијски дијалог, а одбијају да опште једни са другима? Зашто не могу да прихвате чињеницу да Благодат Божија обасјава другу страну нешто друкчије. Да ли је могуће да цијело просвјетљење буде на нама, а да ниједан зрак не освијетли оне који су нам до сада били браћа? Шта је напосљетку значење ријечи „заједница“, ако не укључује узајамно разумијевање? Или је могуће да они не схватају катастрофалне посљедице пријетећег раскола? Шта би онда била кривица простог вјерника, коме је ускраћена благодат мјеста којима се други Православни поклањају. Зашто би Русима била ускраћена Света Гора и Патмос или хеленофонима Свети Серафим Саровски, Пештере Кијева, Валам и благодат Руских новомученика? Зар није Благодат Божија свеопшта и зар је не треба дијелити са свима? Када смо сједињени заједничком вјером и догмом, чиме можемо да оправдамо подјелу засновану на административним неслагањима? Напосљетку, за кога је и из ког разлога написано Јеванђеље љубави, праштања и јединства? Зар се не односи на нас и изазове нашег времена? Г. Поред тога, шта је наше православно исповиједање у дијаспори или земљама у којима мисионаримо? Ког Христа ћемо им проповиједати и исповиједати? Христа који „је позвао све да буду једно“, али чије ријечи одричемо нашим понашањем? Или Христа који није ни покушао да уједини оне који вјерују у Њега већ двије хиљаде година? Задовољство од добијања аутокефалности је краткотрајно и дотиче неколицину. Али скандализовање вјерника и свијета је немјерљиво и широко распрострањено. Гријех раскола је неизљечив и неопростив. Ђ. Такође, да ли је могуће и да ће Москва казнити сопствени клир и вјернике који се Причесте на Светој Гори или на острву Патмос, или можда, касније у Јерусалиму и Грчкој? Да ли ће Божанско Причешће постати полуга политичког притиска и уцјене? Зар смо то схватили након хиљадугодишњег кушања Тајне? Можемо прихватити тренутни прекид помињања на релацији патријараха, као знак жустрог протеста, али ни на који начин не можемо прихватити прекид заједништва вјерних. Црква, као таква, не може вјерним да ускрати благодат, умјесто да их води на мјеста освештања. Умјесто слабљења вјере међу људима, зар не би било боље ојачати је, у нади да ће то привести пастире разуму. Надамо се да ће наш Патријарх још више отворити његов васељенски загрљај, тако да Руси могу да нађу мјесто за себе. А што се тиче Украјинаца – они се неће ујединити на црквеном нивоу, уколико не науче да опросте Русима у Цркви и да се уједине са њима. Црква је онда Црква када побјеђује Њене непријатеље. Ријечи Светог Амфилохија са Патмоса, недавно канонизованог у Васељенској патријаршији, су овдје више него релевантне: „Хоћете ли да се осветите ономе који вас ставља у искушења? Најбоља освета је љубав: она мијења и најсвирепије животиње!“ Такође, очекујемо од наших светих отаца у Русији, који позивају народ својим ријечима на крају сваке службе, да уједине Цркву смиреним дјелањем, а не у духу освајања. Тиме ће они освојити срца свих Православних, благодаћу Божијом. Нема разлога да буду „Трећи Рим“, у духу овога времена, већ „прва и света Москва“ у духовном смислу, чиме ће предњачити у нашим срцима. Са миомиром њиховог искуства недавног и окрутног гоњења, и са благодаћу њихових новомученика, такође очекујемо од њих да понуде Цркви благоухано свједочанство јединства. Колико је лоша гордост малих и слабих, толико је добра скромна мудрост моћног и великог. То је оно што нам свима треба, зато што се на крају не рачуна ко на својој страни има силу и право, већ ко дјела у Духу Светом и преноси Његову Благодат. Можда нам божански испирисана заповијест Апостола Павла „Али ако један другога уједате и прождирете, гледајте да се међусобно не истријебите“ (Гал 5, 15), свима показује пут који треба да слиједимо. У црквеним распрама међу браћом нема побједника. Али, када се поново ујединимо, нико није ни на губитку. Сви су благословени. Сјеверна Кореја је дошла до споразума са Јужном Корејом – а ми који сваки дан срцем и уснама говоримо „Оче наш“, не можемо да се усагласимо? Молимо се усрдно да нам Господ дарује „са искушењем и крај“ и да нас што скорије приведе покајању (преумљењу) и „ослобођењу“. Амин. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  8. Посвећено нашим сестрама са ЖРУ Форума и групе "Ваздухопловство" Бавити се ваздухопловством и писати о ваздухопловству, а не прозборити коју о пилотима, па још женама пилотима, било би неправдено... Жене су некако од самих почетака бивале негде ту, около. Али су их друштвене норме ометале у томе. Међутим, након Првога рата, када је настало „Златно доба“ у развоју ваздухопловства, када је започела свакодневна "борба" у што већим брзинама и висинама, која је резултовала тиме да се овај период назове тако, и жене излазе на „позорницу“, лаћају се палице и њоме исписују поједине странице ваздухопловне историје. Ово је прича о њима, женама (војним) пилотима, односно „пилоткињама“ , како би рекле неке наше „боркиње“ за људска права. Пошто из наслова видимо да се спомињу наша имена, пре него што пређемо на наше цуре, ред је да поменемо и неке „странске“ жене, цивилне и војне пилоте, које су можда некима од наших биле и инспирација... Да кренемо! Прва је била бароница Ремон де Ларош, која је носила пилотску лиценцу број 36. (наш први пилот Михаило Петровић је имао дозволу број 979.), тј., била је 36. пилот на свету у том тренутку. Пилот је постала 1910. године. Ту је и американка Херијет Квимби, која је само годину дана након Блериоа, 1911. године прелетела Ламанш... Или легендарна Амелија Ерхарт која је 1932. била прва жена која је прелетела Атлантски океан... Или пак Британка, Ејми Џонсон, која је 19 дана летела до Аустралије. А ту је и Немица Хана Рајч, једина жена носилац „Гвозденог крста“, и један од најбољих пробних пилота нацистичког Луфтвафе... Све оне, сем последње, биле су „пионирке“, свака на свој начин у богатој историји светског цивилног ваздухопловства. Но, почетак Другога рата означио је крај спортском летењу, и акробације у школском кругу заменили су ловачки и бомбардерски задаци... И опет се у рату, као мушкој „дисциплини“, где је женама „остало“ да беже или буду силоване, вратио онај конзервативизам у погледу авиона и жене у њему... Међутим, жене не би биле жене када се не би избориле за свој статус, па макар то били и ратни услови. Вршећи константне притиске на владе својих земаља, жене спортски пилоти из САД, Велике Британије, Русије, убрзо након избијања рата бивају ангажоване у војним ваздухопловствима својих земаља. Свакако најпознатија организација је „Women Airforce Service Pilots (WASP)“ - Жене војни пилот у служби америчког ратног ваздухопловства... Историјски подаци казују да је, након ригорозне медицинске селекције, те селективног летења, од 25000 кандидаткиња, примљено 1074 цура у ову јединицу америчког ваздухопловства, предвођену легендарном Џеки Кохран, која је касније, током 50-их постала и прва жена која је летела брзином већом од звука. Но, њихови задаци, иако су квалификовани као борбени (за шта су све припаднице одликоване Конгресном медаљом части), ипак нису извођени на војиштима широм света где је већ САД учествовала током Другог рата. Оне су изводиле задатке само у САД и то првенствено превожења. Летеле су на буквално свим типовима авиона којима је било наоружано америчко војно ваздухопловство, дакле од лаких тренажних, па до тешких бомбардера, али само на прелету од фабрике где се авион произвео па од аеродрома у којем се налазила јединица која ће користити ту летелицу. Поред овог задатка, извршавале су и курирске задатке, превоз поште и материјала, људства до лука у којима су се ови укрцавали на бродовље ка острвима Тихог океана или пак Европи. Давале су и допринос обуци мушких колега те јединицама артиљерије, јер су летеле на авионима који су вукли мете за ловачку обуку пилота, то јест обуку из гађања артиљеријских јединица. Прецизни подаци кажу, да су ове девојке биле стациониране на 120 аеродрома широм САД, да су из фабрика јединицама испоручиле 12650 авиона у 78 различитих типова, при томе прелетевши 60 милиона миља! Ипак, многима од њих је остала неостварена жеља, да се у ваздуху, „носoм у нос авиона“, огледају са неким Швабом или Јапанцем... Припаднице WASP-a Сличну улогу попут ове у САД, имале су и жене, њих око 160 из свих земаља Комонвелта и Пољске, и у Великој Британији током Другог светског рата. Оне су биле укључене у једну помоћну службу британског Краљевског ваздухопловства и њихов задатак су била разна превожења (људство, материјал, техника,..), из фабрике авиона у јединице, итд... Припаднице РАФ-а Куриозитет везан за ову јединицу је био тај да су се у њу примали буквално сви који су знали и могли да лете, без обзира на евентуалне физичке недостатке, уколико они не ометају безбедно извођење летачких задатака. Тако да је било и пилота са краћим ногама, без неколико прстију на левој руци, без једног ока,... Тиме су максимално дали подршку оперативним јединицама ваздухопловства, које се могло потпуно посветити одбрани Острва од Шваба. Али, као и у Америци и овде је многим цурама остала жеља за „догфајтом“, против неког "Ханса"... Е па било је и тога. Једина земља која је организовано имала жене пилоте у својим борбеним јединицама и где су те жене равноправно са мушкима учествовале у одбрани своје Отаџбине, била је Русија, односно СССР. Тамо су жене летеле не у одељењу или ескадрили. Не ни у пуку! Постојала је ваздухопловна дивизија састављена искључиво од жена пилота. Упознавање са задатком пред полетање, негде око Стаљинграда, 1942. године Међу тим силним рускињама, вреди поменути две девојке које су проглашене херојима СССР-а и званично промовисане у ваздушне асове. Обе су биле припаднице 586. ловачког пука, састављеног искључиво од жена. Међутим, на почетку рата су се прикључиле прво регуларним ескадрилама. Прва од њих је потпоручник Лидија Владимировна Литвjак, са 12 признатих победа из 130 борбених летова. Летела је на авиону Јак-1. Друга је поручник Катарина Васиљевна Буданова са 11 признатих победа из 66 летова. Летела је такође на авиону Јак-1. Оне су биле међу првима. Међутим, већ крајем 1941. године совјетски војни врх позива све жене пилоте да се прикључе ескадрилама у борби за одбрану земље. Првобитна намера им је била да те девојке „искористе“ као што је био случај у САД, односно Великој Британији. Међутим, завидни резултати које су те девојке, обзиром да су све биле врсни спортски пилоти пре рата, постигле током преобуке за Јак-1, По-2, Ил-2 и остале авионе-према потреби, приморале су званичнике да промене намеру, те да се те цуре пошаљу на фронт и директно се супроставе Немцима. На основу свега тога, али и личних познанства мајора Марине Раскове са са Стаљином, донета је одлука да се формира Женски ваздухопловни пук, састављен првенствено од искусних жена пилота и инструкторки летења, које су све листом биле афирмисане и пре Другог рата. Први командант тог пука је била управо мајор Марина Михаиловна Раскова. Међутим, због велике „навале“ цура да се прикључи војном ваздухопловству, дошло је до проширења тог пука, који је прерастао у 122. Мешовиту ваздухопловну дивизију (женску), састављену од три пука, и то: · 586. ловачки пук. Девојке из овог пука су током рата извеле укупно 4419 борбених летова са 125 ваздушних борби у којима су однеле 38 победа. Оне две цуре са почетка текста су из тог пука... Летеле су на авионима Јак-1, Јак-7 и Јак-9. · 587. јуришни пук. Током рата извршиле су 1134 задатка, при томе бацивши на Швабе око 1000 тона бомби. Летеле су на Петљаковима Пе-2, а због својих заслуга, пук је проглашен Гардијским и одликован Звездом народног хероја. · 588. (ноћни) бомбардерски пук, који је такође проглашен херојском јединицом и преименован у 46. Тамански (по реци Таман) Гардијски пук. Командир овог легендарног и посебног пука је била Јевдокија Бершанскаја. А посебан је био по више ствари. Прво, све девојке у пуку, њих преко 100 су биле узраста између 17 и 22 године. Извеле су преко 23000 летова и на непријатеља истресле преко 3 милиона килограма бомби плус 26000 запаљивих бомби. Летеле су на авионима Поликарпов По-2, тако што би приликом доласка над непријатељске положаје искључиле мотор, а затим попут једрилице, нечујно и под окриљем ноћи, избациле бомбе на Швабе. Због губитака које су поднели, због фактора изненађења које су им приређивале сваки пута када би их бомбардовале, Немци су их назвали „Ноћне вештице“. Све до краја рата, у немачким круговима се крило да им губитке на фронту наносе жене и то „Ноћне вештице“. Од 30 жена пилота, које су након Другога рата проглашене Херојима СССР, из ове легендарне јединице, чак 23 девојке су „постале“ Хероине Великог Отаџбинског рата. Најбољи пилот ове јединице, била је Наталија Фјодоровна Меклин, са око 1000 извршених борбених летова Е тако је то било у белом свету... А сад коначно да "полетимо" мало и по нашем небу... Визија коју је група официра солунаца имала 1921. године, допринела је наглом развоју ваздухопловства у свим сегментима и код нас. Наиме, те године неколико официра пилота-ветерана са Солунског фронта, предвођени Тадијом Сондермајером и Матијом Хођером, оснива Краљевски ваздухопловни клуб „Наша крила“, којем је у програмским актима превасходни циљ била промоција и развој ваздухопловства у свим аспектима, од оснивања аеро клубова по мањим местима (а не само у центрима Краљевине), преко оснивања предузећа за ваздушни превоз путника (Аеропут-претеча ЈАТ-а), па до оснивања фабрика за производњу авиона. Постоји један податак да је пред Други светски рат, ваздухопловни спорт на разне начине окупљао 55000 људи из читаве Краљевине Југославије. Огроман број. А међу њима је било и доста жена... Практично, прве три су биле Кристина Горишек Новаковић, Даница „Џени“ Томић и Загорка Плећевић. Оне су се одазвале позиву Друштва резервних војних пилота за школовање жена које би биле промовисане у резервне официре Југословенског Краљевског ваздухопловства, и њих три су изабране међу многим девојкама из целе Краљевине. Теоријска настава је почела 1931. године. Након више од годину и по дана наставе, али и проблема око избора авиона за практичну обуку, прва је од њих лаширала Кристина Горишек Новаковић која је тиме постала прва жена пилот у Југославији и на Балкану. Кристина Горишек Новаковић Након ње, лаширала је Даница Томић, чији је муж иначе био Командант легендарног 6. ловачког пука, пуковник Миодраг Томић... Комисија састављена од официра из Команде ваздухопловства пред којом је Даница полагала испит је оценила да „кандидат (за резервног војног пилота) лети врло мирно, сталожено и са веома ретким самопоуздањем“... За разлику од поменуте Кристине, која је прва самостално летела, Даница је прва, након завршене обуке и положеног испита стекла дозволу туристичког (у ствари спортског, али се то тада тако звало) пилота и резервног војног пилота. То се збило 23. марта 1933. године. Даница "Џени" Томић, прва жена у Србији са дозволом туристичког (спортског) пилота Успех ових девојака и рад у аеро клубовима широм земље су наравно допринели све већем ангажовању жена у том спорту, као пилота једрилица и моторних авиона те као падобранки. До почетка рата одшколовано је на десетине жена пилота, које су све морале, у предвечерје рата, 1939. године проћи војни раздео обуке, који је одржан у Смедеревској Паланци на тамошњем аеродрому. Треба поменути те цуре: Олга Андасура Шнајдер, Јелена Стефановић Крижај, Милка Блаћанин Хамза, Милинка Амиџић Стефановић, Мила Матејић, Викторија Чадеж, Вера Миливановић, Марија Драженовић Ђорђевић,... Јелена Стефановић, Милка Блаћанин и Олга Андасура у Смедеревској Паланци 1939. године Ова последња је по нечему посебна... Наиме, Марија Драженовић је рођена 10. априла 1924. године у Борову и завршила је обуку и постала пилот са непуних 15 година. Прича каже да публика која је то јутро присуствовала полагању те класе аеро клуба „Наша крила“ у Борову, није ни знала ко тако вешто управља малим Злином XII, док их све по слетању, широким осмехом није „разоружао“ , љубак и мио, тек стасали девојчурак од 15 лета. Када је почео рат, Марија са родитељима бежи од усташа у Шабац, где проводи ратне дане до октобра месеца 1944. године, када се одазвала позиву Врховне команде НОВЈ упућеног свим бившим ваздухопловцима за ангажовањем у јединицима партизанског ваздухопловства. Тада већ двадесетогодишња девојка је морала у Земуну, новембра месеца исте године, пред улазом у зграду Команде РВ да се неко време надгорњава са војником на улазу и доказује да је пилот, све док случајно није наишао генерал Милан Симовић, који је као предратни пилот ЈКВ познавао Марију. Она је одмах упућена у Панчево на краћу обуку, а онда је распоређена у 113. ловачки пук у Руми. Летела је на Поликарпову По-2 и Јаковљеву Јак-9. Давали су јој само задатке превожења поште, медицинског материјала и сл. Међутим, наша Мара никако није могла да се помири са тиме да ће проћи рат, а да она не испали ни једног метка, те ти једнога дана она лепо „украде“ Ил-2 Штурмовика и одлете изнад линије фронта. Кажу да је, када се вратила дочекала не толико критика са "техничке" стране, колико по партијској линији од комесара, све док грдњу није прекинуо прекаљени вук и пилотски ас, тадашњи командант пука, Арсеније Арса Бољевић, који ју је од тада у пару, водио са собом на задатке, те су тако једном приликом у пару, извршили и бомбардовање немачког воза код Винковаца. То је било Маријино „ватрено крштење“ и први борбени лет једне жене на овим просторима. Након тог, уследило је још укупно 59 борбених летова, који додуше нису за циљ имали ватрена дејства, него је Марија извршавала више извиђачке задатке и корекцију артиљеријске ватре током операција за ослобођење земље 1945. године. Након завршетка рата Марија са својим пуком прелази у Скопље, где је равноправно са мушким колегама летела (неки никако нису могли да забораве њене кике испод шлемафона, које су вијориле на ветру током рулања...) и радила све до 1947. године, када напушта војску, заснива породицу и њој се посвећује. Преминула је 06. октобра 1990. године. У новембру месецу 1947. године за 4. класу Ваздухопловног војног училишта (из којег је касније „израсла“ Ваздухопловна војна академија-ВВА), након прегледа, пријављују се две девојке. Радмила Ракочевић и Данијела Новичић. Радмила се пријавила као првоборац и већ официр, док је Данијела била спортски пилот... Након годину и по дана теорије, када је у априлу месецу 1949. године требала да отпочне теоријска обука, декретом тадашњег Начелника школе, генерала Владимира Матетића, коју је овај добио ко зна од кога, без готово икаквог разумног објашњења, ове две цуре су удаљене са школовања, док су њихови мушки класићи редовно започели са летењем. Иронија је да је једина од свих полазника те 4. класе била пилот управо Данијела, којој је ето неко забранио да постане војни пилот... Чега и кога су се бојали и стидели тадашњи комунарски властодржци није јасно, тек до 1984. године, жена војних пилота није било код нас... А онда се те године у ВВА у Задру прима прва генерација жена пилота које су уписане у Школу резервних официра авијације при ВВА. То су биле Мирјана Ивановић, Светлана Миленковић (тада Митровић), Татјана Додевска и Милена Цестник. Следеће године, примљена је још једна класа у којој су биле и Аранка Баби, Бранка Беришић, Аница Дамјановић, Божа Мартинчић и Хашима Жилић. Услов за пријем у школу је био да девојке поседују дозволу спортског пилота. Заједно са мушкарцима су „прошле“ све разделе летачке обуке, положиле заклетву као и сваки војник, промовисане у чин потпоручника и добиле летачке знакове.... И када је осталим колегама (мушким) прочитан распоред на којем ће аеродрому радити, ове цуре су једноставно заобиђене... Опет је некоме сметало, или га било срамота... На молбу Светланину, пре неко време сам разговарао са генералом у пензији Иваном Хочеваром (питао сам га, није род са Надбискупом), о „судбини“ тих девојака, тј. зашто оне нису примљене у војску. Хочевар, као човек који је дуго времена био и Начелник ВВА је одговорио да је тадашњи Командант РВ и ПВО, генерал пуковник Слободан Алагић, да ли сам или под нечијим притиском, једноставно пресекао и донео Наредбу о „превођењу“ ових девојака у резерву и немогућност да оне постану активни војни пилоти, а све под изговором, како је наводно од ВМИ (Ваздухопловно медицински Институт), добио опсервацију о негативном утицају који ће трудноћа оставити на њихове организме, те ће им нарушити здравље и способност за пилота ловачке авијације... O tempora! O mores! Татјана Додевска, Мирјана Ивановић, Милена Цестник, Светлана Митровић, Прва генерација жена у ШРОА, Задар 1984. године Од свих ових (тада) девојака, знам да се Милена Цестник након тадашњег разочарања вратила у родни Птуј и повремено летела у локалном аеро клубу. Светлана Миленковић, тада Митровић је и данас активна у родном Лесковцу односно аероклубу, а након ове „авантуре“ са војском је ишколовала на десетине малдића из Ваздухопловне војне Гимназије из Мостара, који су након друге и треће године пред почетак летњег распуста одлазили по аероклубовима диљем бивше земље на једриличарску обуку... Са прошлогодишњег окупљања наших првих жена војних пилота Најдаље је отишла Мирјана Ивановић, сада Фриче, која је и данас пилот у једној Швајцарској авио компанији и капетан је на авиону СААБ 2000. Ипак, од пре неколико година у саставу 204. ваздухопловне базе на аеродорому Батајница, службују три љупке девојке, које су своје школовање започеле 2007. године, а окончале га прошле 2011. године и тиме постале прве жене војни пилоти у нашем ваздухопловству. Распоређене су у две ескадриле, и то потпоручнице Сандра Радовановић и Ана Тадић у 252. ескадрилу „Курјаци са Ушћа“, обзиром да лете на авиону Г-4. Док је потпоручник Ања Крнета у саставу 138. транспортне ескадриле и лети на хеликоптеру Газела... Сандра Радовановић, Ања Крнета и Ана Тадић, Батајница 2012. године За сада, након ове три девојке, на смер авијације Војне академије, нису примане нове девојке. Надам се не задуго... И на крају, Ања је завредила своје име у наслову, јер за разлику од Сандре и Ане, она је „моја“ Газелашица, јер лети на истом типу летелице, на којем сам провео свој радни век, а њој и осталим девојкама желим само мирно небо... Све остало ће доћи само... Ања Крнета и ја, Земун, Команда В и ПВО, 2011. година
  9. Драге сестре и браћо, овде можемо писати све оно што нам падне на памет а што би могло растерати сиве облаке, не само нама, већ и случајном намернику који сврати на чашицу Хришћанске радости и утехе.
  10. Једна легенда приповједа како су монаси по смрти једног угледног игумана у његовој монашкој ћелији пронашли комплетно епископско одјејање, све с митром и другим накитом, а поврх тих одежди, написану приступну епископску бесједу која је почињала с ријечима: „Овоме се нисам надао…“ Тако отприлике изгледа и реакција црквeне јавности на вијест да је васељенски патријарх Вартоломеј, с њему оданим Синодом, одлучио да пређе Рубикон и поцијепа наш мали, до сада мирни и помало досадни православни космос. Примањем и прихватањем обе (донедавно међусобно непријатељске) верзије расколничке украјинске јерархије, те будућим плановима о давању аутокефалије њиховој уједињеној парасинагоги, скупљеној с коца и конопца, патријарх Вартоломеј, чврсто убијеђен да има папске прерогативе, изазвао је невиђену кризу и нашироко отворио врата расколу. Међутим, иако готово сви православни коментари на кризе почињу ријечима да је криза заправо добра ствар јер „крисис“ на грчком значи суд о нечему, суђење на основу ког ресетујемо приоритете и просуђујемо шта нам је заиста важно и битно, а шта не, овај пут криза не само да није добра, него је трагична. Она ће дефинитивно изазвати насиље, крвопролиће и смрт многих. У том смислу, злослутни позив Фанарског Синода да се уздржи од насиља и преузимања храмова је класично пилатовско прање руку пред руљом јер су необандеристичке (украјинска верзија усташтва) хорде и чете ионако већ дуже вријеме нападале православне вјернике, свештенство и храмове. Готово читав миленијум оштрина православне критике папства била је усмјерена ка папском јурисдикцијском примату и чињеници да је папство прије свега држава. Насурпот томе, нуђена је православна теорија саборности према којој „Патријарх не ради ништа без Сабора, а Сабор не ради ништа без сагласности Патријарха“ (према 34. апостолском правилу), а која није никада издржала суд историје. Наиме, већ од доба када је у Сирији писана канонска збирка, нама позната као Апостолска правила, Црква је била у загрљају државе, а потом и отворено ушла у постељу с њом. Посљедично, све црквене одлуке, саборност и једногласност, увијек су спровођене с државном војском и полицијом. Црквена управа, нажалост, никада није много марила да ли је то била Константинова војска која је у крви угушила Донатов раскол, или пак полиција која је тукла монофизите који нису хтјели да се причешћују код православних епископа, или турски аскери који су на камилама изнијели 9 товара злата и драгоцјености из Пећке Патријаршије 1766. године. Саборским оцима је битно само да су одлуке Сабора и Патријараха испоштоване. На једнак начин, ни патријарх Вартоломеј не брине много о томе колико ће дјеце остати без родитеља, и ко ће се вратити кући разбијене главе,или пак која ће наоружана група да реализује пушкама и силом његово „право“ да даје и одузима аутокефалије коме хоће и поништава одлуке „нижих“ инстанци – цркава. Да нису трагичне, фанарске папске претензије би биле комичне. Васељенски патријарх не може да схвати да никада не може бити православни папа не само јер му историја, бројност, углед и моћ то не дозвољавају, него првенствено јер је римокатоличка реалност далеко од наше православне. Папство је систем који је вијековима разрађиван, и који се истовремено борио са спољашњим непријатељима, али и с бројним унутрашњим слабостима: непотизмом, корупцијом, групашењима, национализмом, економским злоупотребама итд, све док није постепено дошао у данашњи функционални облик, казнено-правно јасно дефинисан, у коме Црква може да живи и напредује. У том смислу, сваки евентуални православни Папа, коме би узор био римски Папа, би био потпуни промашај и катастрофа, те последњи ексер у ковчегу историјских Православних црква јер нисмо нити духовно нити системски, а посебно не кадровски, спремни за такав вид црквене организације. Православна црква није у стању да се носи са проблемима које стварају локални епископи, а који се понашају као папе, управо због наведених недостатака и унутрашње контроле и ревизије, а камоли да имамо васељенског папу. Међутим, кад бисмо већ једног дана и морали да имамо православног папу, онда то свакако не само да не би био г. Вартоломеј, него ни било који цариградски патријарх, без обзира шта се фанариотима причињава да канони то говоре. Православни папа би морао да иза себе има православну државу, баш као што и римски папа има иза себе Државу Најсветијег престола Рима – колоквијано названу Ватикан. Управо због овог злосретног брака државе и Источне цркве, од кога се Западна црква спасила на свој начин, ми правослани нисмо могли да развијемо папство, у било ком облику. Зато смо, након истовремене пропасти три империје (Руске, Османске и Аустријске), били у потпуном расулу и слободном паду током стотину година, да бисмо ових дана дотакнули дно и коначно пали у раскол. Прво, скоро стотину година нисмо могли да сазовемо Сабор. Потом су Цариграђани организовали обичну патријаршијску конференцију у сеоској сали за приредбе ђачког дома на Криту, на којој епископи нису могли ни да говоре, а којој је као смоквин лист који прикрива срамоту дат назив „Сабор“. Поврх свега, након тог и таквог „Сабора“, на коме нисмо смјели да дотакнемо ни једно битно питање, попут рецимо аутокефалије, расули смо се у парампарчад и то кривицом Цариграда. Овим смо доказали сами себи и свој васељени да је због историјских околности нашег црквеног развоја и устројства православни црквени поредак и саборност немогуће одржати без конкретне подршке државне власти. Сада је свима јасније, а посебно теолозима, зашто је Ватикан морао да буде држава, или зашто папа има надјурисдикцијиски примат. Осим овога, из грчког понашања јасније нам је и како је изгледао раскол 1054. године. Тренутно једини реалан излаз из кризе јесте нови Свеправославни сабор, који би не само поништио последње одлуке Цариградске цркве, него се и јасно изјаснио о привилегијама и правима на које се позива Фанар, о којима нико 1000 година никад ништа није чуо, нити су икада коришћене. Но, све и да јесу постојале, а нису, сад је прилика да буду поништене, једнако како је на Фанару „повучена“ одлука из 1681. о јурисдикцијском давању Кијевске митрополије Московском патријарху – „јер су тад биле друге околности и јер је по икономији“. Нови Сабор би морао да се позабави табу темама – аутокефалије, права суђења и ревизија одлука, диптиха итд. Осим тога, најважнија одлука би морала да буде да се свргне цариградски патријарх Вартоломеј једнако како је, управо на Вартоломејеву иницијативу, свргнут јерусалмски патријарх Иринеј 2004. – због суштински сличних разлога, сарадње са страним службама противно интересима Цркве Божије. С једне стране, руска црквена дипломатија је по свему судећи остварила подршку међу бројним православним црквама, те одлуку о детронизацији не би било немогуће донијети, но, ипак, с друге стране, ситауција у односу на Јерусалимску кризу из 2004. је битно другачија јер за сада патријарх Вартоломеј ужива подршку свог Сабора архијереја, док Иринеј то није имао. Овде вриједи напоменути, да је управо патријарх Вартоломеј последњих неколико година, очигледно припремајући се за раскол, систематски кадровском политиком неутралисао и пензионисао све епископе и митрополите Цариградске патријаршије које је оцијенио као непоуздане, истовремено доводећи нову поставку себи лојалних људи. Тако су или сами дали оставке, или су мање-више под притиском пензионисани грчки митрополити у Британији, Шведској, Њемачкој итд. Последње кадровске промјене су биле управо љетос, пред сам почетак кризе, када је смијењен митрополит Швајцарске Јеремија и када су затегнути односи са америчким архиепископом Димитријем, који ће убрзо бити пензионисан и против своје воље. Његову богату и престижну катедру Америке највјероватније да ће добије митрополит француски Емануил, велики пријатељ Европске Комисије и других бриселских структура, као награду за успјешно маневрисање украјинском кризом. Толико о поштовању канона и предања од стране патријарха Вартоломеја. (Српска црква је, таква каква је, са свих својих хиљаду мана и проблема, ипак била толико свјесна предања и канона, да је „проблематичне“ епископе пенизионисала искључиво на њихов лични захтјев.) Дакле, управо због овог односа снага у Цариградском сабору архијереја, илузорно је очекивати било какав глас разума или отпора из фанарских буџака и сокака, иако ни сви Цариграђани нису некакав монолитни блок по овом питању, једнако као ни српски епископи, или украјински архијереји. У том смислу, да би одлука Свеправославног сабора имала смисла и била успјешна, она би требало да буде праћена подршком првенствено државних турских власти, што није немогуће обезбједити, не само из Москве, него чак и из Београда. Након што направи сличан проблем у Македонији или у Грузији, како је и најавио, политички кругови који сада подржавају патријарха Вартоломеја неће имати више користи од њега, па га лако могу пустити низ воду, као што су то урадили већ много пута са старим и бескорисним слугама. У сваком случају, Свеправославни сабор који би брзо донио конкретне одлуке је једино могуће рјешење. Српска православна црква би требало да буде иницијатор сазивања овог Сабора, првенствено због својих интереса јер ако се овај проблем развуче по америчком рецету на дуготрајни замрзнути конфликт једнаких фрустрација, у коме ће се две стране деценијама крвити и исцрпљивати, какав већ постоји на Кипру, Изралеу, Дејтону, Ираку, Либији итд, није нереално да очекујемо да ће ускоро српски монаси бране наше манастире од припадника Косовске, Црногорске или Босанске православне цркве, при чему ће нам стање Цркве у Македонији бити последња у низу брига. У таквим приликама није параноично нити немогуће замислити да наш самопроглашени псевдопапа из Истанбула Епархију рашко-призренску издвоји и додијели аутокефалној Цркви у „Сјеверној“ Македонији, или Албанској Архиепископији, јер се због бољих политичких односа с Албанцима те помјесне цркве могу ефикасније бринути о православним црквама и вјерницима на територији Косова. Овде не треба заборавити ни великодушну понуду предсједнице Хрватске Колинде изречену љетос Владимиру Путину да се Русима врате православни храмови у Хрватској које је направила руска имиграција након 1918, те друге креативне идеје које могу да се изроде у политичким плановима и штабовима обавјештајних служби. Но, осим ових практичних и политичких проблема око имовине и статуса које бисмо могли да имамо у блиској будућности, ако патријарх Вартоломеј, као самопроглашени псевдопапа, настави да дијели аутокефалије сваком пробисвијету који то од њега затражи, далеко опаснија је еклисиолошка релативизација и равнодушност према спасењу која ће да настане код хиљада вјерника када се пред обичним човјеком одједном понуди лепеза православних цркава. Не само да ће већина поштеног свијета на огорчене борбе око храмова и имовне, одмахивати руком и са подсмијехом – „опет се попови туку око новца!“ – него ће и новостворене цркве разноразним егзибицијама и снисхођењима привлачити вјернике у циљу свог омасовљења. Тако ће се тек малобројни питати гдје је заиста спасење, а још мање ће бити оних који ће са сигурношћу моћи да одговоре. Може се претпоставити да ће новостворена Вартоломејска православна „црква“ у Украјини врло брзо прихватити нови календар, бити проевропски оријентисана, изразито националистичка, антируски хистерична, вјероватно далеко попустљивија према људским слабостима у питањима морала и склонија „бриселским“ вриједностима итд, те као таква привући највећи број вјерника који вјери и Цркви прилазе као политичком покрету, а не лађи вјечног спасења. Припадност некој од Украјинских цркава биће углавном виђена као припадност некој од политичких партија, док ће се учествовање и присуство обредима посматрати и вредновати као гласање на изборима. У том смислу, ови потези Фанара нису добро виђени ни у Ватикану, јер се процјењује да ће значајан дио вјерника у новоформирану националистичку јединствену Украјинску цркву ући не само од Денисенкових расколника и из садашње канонске Православне цркве, него и значајним дијелом из Унијатске гркокатоличке цркве. Римокатоличка црква је имала негативна искуства са национално набијеним црквеним заједницама насталим у еуфорији јер је на сличан начин Унијатска црква у Румунији изгубила готово половину вјерника након оснивања националне Румунске православне патријаршије 1925. године. У оваквим околностима, Српска и Руска црква налазе у далеко незавиднијем положају него било која друга црква јер се једино наше канонске територије не налазе у оквиру једне државе, него у неколико различитих и често непријатељски расположених држава. У том смислу, Српска црква има посебан интерес да се овај проблем брзо и позитивно ријеши, да ли сазивањем Свеправославног сабора или пак позивом патријарху Вартоломеју да се покаје и одбаци зло које је створио, што је теоретски увијек могуће. Но, да ли је и реално? Што чиниш, чини брзо – ријечи су Господње. View full Странице
  11. Тако отприлике изгледа и реакција црквeне јавности на вијест да је васељенски патријарх Вартоломеј, с њему оданим Синодом, одлучио да пређе Рубикон и поцијепа наш мали, до сада мирни и помало досадни православни космос. Примањем и прихватањем обе (донедавно међусобно непријатељске) верзије расколничке украјинске јерархије, те будућим плановима о давању аутокефалије њиховој уједињеној парасинагоги, скупљеној с коца и конопца, патријарх Вартоломеј, чврсто убијеђен да има папске прерогативе, изазвао је невиђену кризу и нашироко отворио врата расколу. Међутим, иако готово сви православни коментари на кризе почињу ријечима да је криза заправо добра ствар јер „крисис“ на грчком значи суд о нечему, суђење на основу ког ресетујемо приоритете и просуђујемо шта нам је заиста важно и битно, а шта не, овај пут криза не само да није добра, него је трагична. Она ће дефинитивно изазвати насиље, крвопролиће и смрт многих. У том смислу, злослутни позив Фанарског Синода да се уздржи од насиља и преузимања храмова је класично пилатовско прање руку пред руљом јер су необандеристичке (украјинска верзија усташтва) хорде и чете ионако већ дуже вријеме нападале православне вјернике, свештенство и храмове. Готово читав миленијум оштрина православне критике папства била је усмјерена ка папском јурисдикцијском примату и чињеници да је папство прије свега држава. Насурпот томе, нуђена је православна теорија саборности према којој „Патријарх не ради ништа без Сабора, а Сабор не ради ништа без сагласности Патријарха“ (према 34. апостолском правилу), а која није никада издржала суд историје. Наиме, већ од доба када је у Сирији писана канонска збирка, нама позната као Апостолска правила, Црква је била у загрљају државе, а потом и отворено ушла у постељу с њом. Посљедично, све црквене одлуке, саборност и једногласност, увијек су спровођене с државном војском и полицијом. Црквена управа, нажалост, никада није много марила да ли је то била Константинова војска која је у крви угушила Донатов раскол, или пак полиција која је тукла монофизите који нису хтјели да се причешћују код православних епископа, или турски аскери који су на камилама изнијели 9 товара злата и драгоцјености из Пећке Патријаршије 1766. године. Саборским оцима је битно само да су одлуке Сабора и Патријараха испоштоване. На једнак начин, ни патријарх Вартоломеј не брине много о томе колико ће дјеце остати без родитеља, и ко ће се вратити кући разбијене главе,или пак која ће наоружана група да реализује пушкама и силом његово „право“ да даје и одузима аутокефалије коме хоће и поништава одлуке „нижих“ инстанци – цркава. Да нису трагичне, фанарске папске претензије би биле комичне. Васељенски патријарх не може да схвати да никада не може бити православни папа не само јер му историја, бројност, углед и моћ то не дозвољавају, него првенствено јер је римокатоличка реалност далеко од наше православне. Папство је систем који је вијековима разрађиван, и који се истовремено борио са спољашњим непријатељима, али и с бројним унутрашњим слабостима: непотизмом, корупцијом, групашењима, национализмом, економским злоупотребама итд, све док није постепено дошао у данашњи функционални облик, казнено-правно јасно дефинисан, у коме Црква може да живи и напредује. У том смислу, сваки евентуални православни Папа, коме би узор био римски Папа, би био потпуни промашај и катастрофа, те последњи ексер у ковчегу историјских Православних црква јер нисмо нити духовно нити системски, а посебно не кадровски, спремни за такав вид црквене организације. Православна црква није у стању да се носи са проблемима које стварају локални епископи, а који се понашају као папе, управо због наведених недостатака и унутрашње контроле и ревизије, а камоли да имамо васељенског папу. Међутим, кад бисмо већ једног дана и морали да имамо православног папу, онда то свакако не само да не би био г. Вартоломеј, него ни било који цариградски патријарх, без обзира шта се фанариотима причињава да канони то говоре. Православни папа би морао да иза себе има православну државу, баш као што и римски папа има иза себе Државу Најсветијег престола Рима – колоквијано названу Ватикан. Управо због овог злосретног брака државе и Источне цркве, од кога се Западна црква спасила на свој начин, ми правослани нисмо могли да развијемо папство, у било ком облику. Зато смо, након истовремене пропасти три империје (Руске, Османске и Аустријске), били у потпуном расулу и слободном паду током стотину година, да бисмо ових дана дотакнули дно и коначно пали у раскол. Прво, скоро стотину година нисмо могли да сазовемо Сабор. Потом су Цариграђани организовали обичну патријаршијску конференцију у сеоској сали за приредбе ђачког дома на Криту, на којој епископи нису могли ни да говоре, а којој је као смоквин лист који прикрива срамоту дат назив „Сабор“. Поврх свега, након тог и таквог „Сабора“, на коме нисмо смјели да дотакнемо ни једно битно питање, попут рецимо аутокефалије, расули смо се у парампарчад и то кривицом Цариграда. Овим смо доказали сами себи и свој васељени да је због историјских околности нашег црквеног развоја и устројства православни црквени поредак и саборност немогуће одржати без конкретне подршке државне власти. Сада је свима јасније, а посебно теолозима, зашто је Ватикан морао да буде држава, или зашто папа има надјурисдикцијиски примат. Осим овога, из грчког понашања јасније нам је и како је изгледао раскол 1054. године. Тренутно једини реалан излаз из кризе јесте нови Свеправославни сабор, који би не само поништио последње одлуке Цариградске цркве, него се и јасно изјаснио о привилегијама и правима на које се позива Фанар, о којима нико 1000 година никад ништа није чуо, нити су икада коришћене. Но, све и да јесу постојале, а нису, сад је прилика да буду поништене, једнако како је на Фанару „повучена“ одлука из 1681. о јурисдикцијском давању Кијевске митрополије Московском патријарху – „јер су тад биле друге околности и јер је по икономији“. Нови Сабор би морао да се позабави табу темама – аутокефалије, права суђења и ревизија одлука, диптиха итд. Осим тога, најважнија одлука би морала да буде да се свргне цариградски патријарх Вартоломеј једнако како је, управо на Вартоломејеву иницијативу, свргнут јерусалмски патријарх Иринеј 2004. – због суштински сличних разлога, сарадње са страним службама противно интересима Цркве Божије. С једне стране, руска црквена дипломатија је по свему судећи остварила подршку међу бројним православним црквама, те одлуку о детронизацији не би било немогуће донијети, но, ипак, с друге стране, ситауција у односу на Јерусалимску кризу из 2004. је битно другачија јер за сада патријарх Вартоломеј ужива подршку свог Сабора архијереја, док Иринеј то није имао. Овде вриједи напоменути, да је управо патријарх Вартоломеј последњих неколико година, очигледно припремајући се за раскол, систематски кадровском политиком неутралисао и пензионисао све епископе и митрополите Цариградске патријаршије које је оцијенио као непоуздане, истовремено доводећи нову поставку себи лојалних људи. Тако су или сами дали оставке, или су мање-више под притиском пензионисани грчки митрополити у Британији, Шведској, Њемачкој итд. Последње кадровске промјене су биле управо љетос, пред сам почетак кризе, када је смијењен митрополит Швајцарске Јеремија и када су затегнути односи са америчким архиепископом Димитријем, који ће убрзо бити пензионисан и против своје воље. Његову богату и престижну катедру Америке највјероватније да ће добије митрополит француски Емануил, велики пријатељ Европске Комисије и других бриселских структура, као награду за успјешно маневрисање украјинском кризом. Толико о поштовању канона и предања од стране патријарха Вартоломеја. (Српска црква је, таква каква је, са свих својих хиљаду мана и проблема, ипак била толико свјесна предања и канона, да је „проблематичне“ епископе пенизионисала искључиво на њихов лични захтјев.) Дакле, управо због овог односа снага у Цариградском сабору архијереја, илузорно је очекивати било какав глас разума или отпора из фанарских буџака и сокака, иако ни сви Цариграђани нису некакав монолитни блок по овом питању, једнако као ни српски епископи, или украјински архијереји. У том смислу, да би одлука Свеправославног сабора имала смисла и била успјешна, она би требало да буде праћена подршком првенствено државних турских власти, што није немогуће обезбједити, не само из Москве, него чак и из Београда. Након што направи сличан проблем у Македонији или у Грузији, како је и најавио, политички кругови који сада подржавају патријарха Вартоломеја неће имати више користи од њега, па га лако могу пустити низ воду, као што су то урадили већ много пута са старим и бескорисним слугама. У сваком случају, Свеправославни сабор који би брзо донио конкретне одлуке је једино могуће рјешење. Српска православна црква би требало да буде иницијатор сазивања овог Сабора, првенствено због својих интереса јер ако се овај проблем развуче по америчком рецету на дуготрајни замрзнути конфликт једнаких фрустрација, у коме ће се две стране деценијама крвити и исцрпљивати, какав већ постоји на Кипру, Изралеу, Дејтону, Ираку, Либији итд, није нереално да очекујемо да ће ускоро српски монаси бране наше манастире од припадника Косовске, Црногорске или Босанске православне цркве, при чему ће нам стање Цркве у Македонији бити последња у низу брига. У таквим приликама није параноично нити немогуће замислити да наш самопроглашени псевдопапа из Истанбула Епархију рашко-призренску издвоји и додијели аутокефалној Цркви у „Сјеверној“ Македонији, или Албанској Архиепископији, јер се због бољих политичких односа с Албанцима те помјесне цркве могу ефикасније бринути о православним црквама и вјерницима на територији Косова. Овде не треба заборавити ни великодушну понуду предсједнице Хрватске Колинде изречену љетос Владимиру Путину да се Русима врате православни храмови у Хрватској које је направила руска имиграција након 1918, те друге креативне идеје које могу да се изроде у политичким плановима и штабовима обавјештајних служби. Но, осим ових практичних и политичких проблема око имовине и статуса које бисмо могли да имамо у блиској будућности, ако патријарх Вартоломеј, као самопроглашени псевдопапа, настави да дијели аутокефалије сваком пробисвијету који то од њега затражи, далеко опаснија је еклисиолошка релативизација и равнодушност према спасењу која ће да настане код хиљада вјерника када се пред обичним човјеком одједном понуди лепеза православних цркава. Не само да ће већина поштеног свијета на огорчене борбе око храмова и имовне, одмахивати руком и са подсмијехом – „опет се попови туку око новца!“ – него ће и новостворене цркве разноразним егзибицијама и снисхођењима привлачити вјернике у циљу свог омасовљења. Тако ће се тек малобројни питати гдје је заиста спасење, а још мање ће бити оних који ће са сигурношћу моћи да одговоре. Може се претпоставити да ће новостворена Вартоломејска православна „црква“ у Украјини врло брзо прихватити нови календар, бити проевропски оријентисана, изразито националистичка, антируски хистерична, вјероватно далеко попустљивија према људским слабостима у питањима морала и склонија „бриселским“ вриједностима итд, те као таква привући највећи број вјерника који вјери и Цркви прилазе као политичком покрету, а не лађи вјечног спасења. Припадност некој од Украјинских цркава биће углавном виђена као припадност некој од политичких партија, док ће се учествовање и присуство обредима посматрати и вредновати као гласање на изборима. У том смислу, ови потези Фанара нису добро виђени ни у Ватикану, јер се процјењује да ће значајан дио вјерника у новоформирану националистичку јединствену Украјинску цркву ући не само од Денисенкових расколника и из садашње канонске Православне цркве, него и значајним дијелом из Унијатске гркокатоличке цркве. Римокатоличка црква је имала негативна искуства са национално набијеним црквеним заједницама насталим у еуфорији јер је на сличан начин Унијатска црква у Румунији изгубила готово половину вјерника након оснивања националне Румунске православне патријаршије 1925. године. У оваквим околностима, Српска и Руска црква налазе у далеко незавиднијем положају него било која друга црква јер се једино наше канонске територије не налазе у оквиру једне државе, него у неколико различитих и често непријатељски расположених држава. У том смислу, Српска црква има посебан интерес да се овај проблем брзо и позитивно ријеши, да ли сазивањем Свеправославног сабора или пак позивом патријарху Вартоломеју да се покаје и одбаци зло које је створио, што је теоретски увијек могуће. Но, да ли је и реално? Што чиниш, чини брзо – ријечи су Господње.
  12. - Рунда, дођи у канцеларију, требаш ми! - нареди ми командант Милорад Голубовић преко телефона. Покуцах и уђох у канцеларију. Са њим су били пилоти Драган Димитријевић Скале и Видан Павловић Паја. - Рунда, вас тројица, Витас и Боки сте у посади! Чим се спремите, полећете за Ниш по министра Давинића! - рече ми Голуб. Знали смо да је министар био на југу Србије јер смо га претходног дана одвезли до Ниша. Он је са македонским колегама имао неке састанке везане за разграничење са овом бившом републиком СФРЈ. По слетању у Ниш, министар се убрзо појавио у пратњи супруге и ађутанта. Полетели смо за Батајницу, и после десетак минута лета, када смо били негде изнад Јагодине, у кабину дође ађутант и саопшти нам наређење министра да се окренемо и летимо за Охрид. Био је то несвакидашњи захтев који се косио са многим законима и правилима. Иако се радило о ВИП путнику, ипак је било претерано тражити из ваздуха одобрење за слетање у страну земљу. Скале је био затечен. Био је капетан авиона и одлука је била на њему. Ја сам био против такве одлуке и рекао сам: - Скале, немамо ниједну процедуру за слетање и полетање са аеродрома у Охриду! Друго, кршимо многе прописе из области ваздушног саобраћаја! Немамо ни пасоше, нећемо смети да изађемо из авиона на аеродрому! Пајо се ломио као и Скале. Драган Витасовић Витас и Борис Јовановић Боки су ћутали. Капетан је неприкосновен у авиону и његова одлука је последња, па макар се радило и о војном министру. Скале после неколико минута полемисања ипак преломи и позва ОБКЛ. Рече им кога возимо и затражи да контактирају са Скопљем и проследе нашу најаву. Било је то изненађење и за контролора у Београду који рече да сачекамо. За дивно чудо, не прође ни пар минута, а контролор се огласи и рече да нам је одобрено са те позиције да се окренемо према Нишу. Летели смо уобичајеним ваздушним путем до Ниша, а даље смо добили одобрење за курс према Скопљу. Контрола летења из Скопља потом нас је усмерила на аеродром Охрид. ГПС се показао као поуздано средство навигације. Било је то, свима у посади, прво слетање на овај специфични аеродром. Нисмо имали процедуре за инструментално прилажење и слетање, већ смо радили визуелни прилаз и слетање изнад Охридског језера. Праг писте је на самој обали језера. Слетели смо рутински, и по рулању, аеродромска служба нас је паркирала недалеко од пристанишне зграде. Било је четрнаест часова. Министра Давинића су дочекали званичници македонске владе, и убрзо су сви отишли. Испред авиона је постављен полицајац наоружан аутоматом који нам је наредио да не напуштамо авион. Били смо припадници страних оружаних снага, на територији друге државе, при томе и без пасоша. По међународним законима, авион је био територија државе Србије, а ми нисмо смели напуштати ту територију. Формално и правно, били смо заробљени у авиону. Мислили смо да ће састанак потрајати неко разумно време. Међутим, време је пролазило, а ми све гладнији и жеднији. Имали смо неку флашу са бајатом водом која је служила за прање ветробрана. Брзо смо је попили. Полицајац испред авиона није био за сарадњу ни за било који вид комуникације. Срећом, поред нас је био паркиран приватни авион чувеног америчког романописаца Сиднија Шелдона. Пилот се шеткао око авиона и једног момента га је Пајо питао кроз прозор да ли има воде. Колега је нестао у авиону и вратио се са паковањем воде које нам је донео до врата и дао. У том тренутку и вода и гест су нам значили много. Показало се да нас је његова добра воља и колегијалност спасила, јер смо полетели за Батајницу тек око 18 часова. У авиону смо сазнали од ађутанта да је министар по полетању из Ниша, у ваздуху добио позив од македонске делегације да се врати на чувену пастрмку у Охрид. Шта ти је живот! Сваком своја мука најтежа! Министар се „мучио“ с пастрмком и вином, а ми са пола флаше бајате воде. Ако је и од министра, превише је! Љутомир Рундић Из књиге "Досањано небо" други део
  13. Зоран Ђуровић: VII Васељенски сабор, из I сесије, или Contra Bassianum Надам се да ће читање извода из ове сесије разбити у парампарчад перверзну теорију о ткз. „икономији“. Браон текст је превод или мој сажетак изворника, док у црном су моје глосе. Изворник је у (MANSI XII, 1010 - 1051). Примили смо писмо Хадријана, Најсветијег Папе древног Рима, преко његових легата, Петра, протојереја, и Петра, презвитера и игумана, који овде седе с нама. Да чујемо писмо, како је по поретку Сабора... Уведоше Василија Анкирског, Теодорa из Мире и Теодосија Аморејског. Василије вели да је размислио добро и представио сам се Kатоличкој Cркви, ја, последњи од ваших слугу. Свети патријарх Тарасије је рекао: Слава Богу: Он жели да сви људи спасу и дођу до познања истине (1 Тим 2: 4). Василије узе да чита: Црква канонски прописује да они који се обраћају са било које јереси у православну веру и предање Kатоличке Цркве, писано се одрекну своје јереси и исповеде веру православну. Зато и ја прилажем овај текст Папи Адријану и Тарасију, блаженом Патријарху, и Апостолским столицама: Александрија, Антиохија, као и свим православним епископима и архиепископима који су добили овлашћење од апостолске власти. Тражим помиловање од вас и због моје спорости, која је последица мог тешког незнања, лењости и неразумности мог ума. Васа је бар на крају укапирао да је лупетао и био глуп. Ја кад то кажем неким овде, они се вређају... Интересантан израз је спор. То су стари користили да неко не капира брзо, да није интелигентан. Имамо га и у Августина на много места, ево једног: Contra secundam Iuliani responsionem imperfectum opus - Liber VI, 9: multi ad intellegendum tardi et obtunsi. Чита исповедање претходних Светих Васељенских Сабора. Позива се на посредовање Богородице, светих сила небеска, и свих светих и поштујемо њихове свете реликвије (мошти), љуби их и поштује, верујући да ће постати учесник њихове светости. Иконоборци су одбијали и култ светаца. Исто тако поштује побожно и пригрљује иконе Исуса Христа, Богородице, анђела, апостола, пророка и мученика и свих светих, одбацује и ескомуницира сазвани из глупости и лудила ткз. Седми Сабор иконоборачки, који је лајао и вређао свете слике. За непријатеље хришћана, иконокласте, анатема! Који називају иконе идолима, анатема! Они који кажу да се хришћани обраћају сликама као божанству, анатема! Они који се усуђују да кажу да је Католичка Црква прихватила идоле, анатема! Они који кажу да је прављење слика изум демонске преваре, а не традиције наших светих Отаца, анатема! За приметити је да су иконоборци оптуживали православне да су новотарци (ништа ново под сунцем!), тврдећи да иконе нису из апостолског Предања. То је тачно, али иконе нису биле против апостолског предања, иако су се појавиле прво код карпократијана, али су брзо ушле у употребу у Цркви, мада са неким отпорима. Исти спораћи нас данас оптужују за новотарство кад узмемо да радимо нешто у складу са Предањем. Да ли да би спасио катедру, или што се искрено покајао, Василије се смучио самом себи и вели: Ово изјављујем свим срцем, душом и умом. Али ако на подстицај од ђавола – никада се не зна – драговољно или не, одступио од онога што сам сада потврдио, бићу изопштен од Оца и Сина и од Светог Духа, и одвојен од Католичке Цркве и од целог свештеничког реда. Тарасије: Сав овај свети скуп прославља и захваљује Богу за исповест коју си изнео Католичкој Цркви! Свети Сабор: Слава Богу која је ујединио оно што је било подељено! Уведен је и Теодор, епископа Мире Ликијске, који је такође тражио опрост и да се присаједини Католичкој Цркви. Тарасије: Драго је Христу, Господу и пријатељу људи, да прихватимо оне који се покају. Тарасије и за покајног Теодосија Аморејског рече да је овај показао срце дубоко болно и да достојан да буде прихваћен. Свети Сабор: То је достојно према светим канонима. Тарасије: Ако не постоји друга канонска сметња за њега, он је достојан. Теодосије је прочита своје исповедање, па је Сава, игуман Студијски, рекао: Према апостолским одредбама и Васељенским Саборима, достојан је да се прими. Тарасије: Они који су некада оптуживали православље постали су бранитељи истине! Да ли мислите да ови епископи могу да заузму своја места? Монаси: Како су шест светих Васељенских Сабора прихватали оне који су се обраћали из јереси, ми их такође прихваћамо. Сабор: И ми се слажемо. Јефтимије Сардички: Бог је срећно водио православне! Уведени су и други еп. иконоборци. Тарасије: Не знам безбожни мотив који вас је прошле године натерао да се тајно састанете, са намером да уклоните истину. Ако сте то учинили без размишљања, схватићете своје незнање. Али, ако сте то учинили из лажног разлога, изнесите га да га сви ми чујемо. Овај Свети Сабор, која има као свог савезника истину, која се не може победити, разбиће ваше интриге и контрадикције као и чворове неистине који немају никакву основе у истини. Лав Родоски: Грешио сам пред Богом и Црквом. Заправо, пали смо и немамо оправдања. Григорије Писинунтски је казао како исповеда и држи веру апостола и отаца. Тарасије: Који је разлог да сте сада исповедили истину? Ипатије и еп. са њим: Учење апостола и отаца. Лав: Иако смо недостојни и грешни, размотрили смо шта тврди вера и истина, глас закона, пророци, апостоли и оци и уверили да је то истина, да су свете и поштоване иконе у Цркви у складу са обичајем који се преноси од давнина од светих апостола. И зато смо послушали. Тарасије: Како то да ниси послуша до сада, а епископ си већ осам или девет година? Лав: Зато што је зло и лоше учење су трајали дуго и постали хронични, ми смо залутали због наших грехова и удаљили смо се од истине. Али се надамо да ће нас Бог спасити. Као што је агиоритски вирус заразио нејаке данас, јер предуго траје. Најсветији Патријарх Тарасије: Што више су страсти укорењене теже се могу излечити. Тако душа, која је у мраку јереси, тешко препознаје светлост православља. То се видело и у нашим дискусијама, када се канони и отачки текстови силују по матрици агиоритизма. Константин из Констанце: Нужно је да ви, као епископи, не будете лишени науке, него да будете других учитељи. Лав, преосвећени епископ Родоса: Да они који су били под Закону нису повећали грех, не би било потребе за благодаћу. Саборска документа ословљавају Лава са поштовањем иако је био иконоборац (мене крпе епитетима да сам фратар и јеретик, без да сам суђен), а такође приметити да је био у складу са суманутом тезом о „срећном греху“, која је у срцу свих ових наших једноумаца традиционалиста. Ни најмање не чуди да је био иконоборац јер му је мозак био коцкаст. Ипатије и епископи који су били са њим: Научили смо лоше учења од лоших учитеља. Тарасије: Пошто сте рекли да су лоша учења која долазе од лоших учитеља, Црква не признаје свештенике који долазе од лоших учитеља. Овим Тарасије покреће праву тему благодатности у јеретика. Јован, легат Антиохијски: Како требамо прихватати оне који долазе из јереси? Тражимо од Сабора да се књиге Отаца донесу, да их погледамо и испитамо како би дошли до сигурног начина пријема. У ствари, сада смо несигурни. Питање је озбиљно. Нема никаквих перверзних идеја о икономији, нити може овако или онако. Васијана, који тврди да би пустио некрштеног на причешће, једноставно би разапели коњима. И поред претходних саборских одлука, Оци су у недоумици, нису сигурни како их тумачити, јер нису имали Васијана да их поучи у јасне ко дан ствари! Константин, секретар патријаршије: Овде смо донели књиге канона светих апостола и Сабора, светог оца Василија и других светих отаца. Тарасије: Прво ћемо прочитати текст канонских одредби. Константин прочита канон 53 светих апостола: Ако презвитер не прихвата оног који се каје за грех, или га одбацују, нека буде рашчињен, јер растужује Христа, који је рекао: На небу је више радости за једног грешника који се покаје (Лк 15, 7). Сава и монаси: Ово је очигледно и прихваћено од свих: Црква прима сваког ко се каје. Тарасије: Да прочитамо и осми никејски канон: Што се тиче оних који себе називају катари, када улазе у Католичку и Апостолску цркву, чини се добро Сабору да, након што се на њих положе руке (χειροθετουμένους), могу остати (μένειν) у свештенству. Морају писмено потврдити да ће држати догмате и општити са другобрачнима и палима који су издржали своју казну. Тамо где нема клирика саборне Цркве, они нека остану клирици. Тамо пак где има епископа, катарски епископ ће бити презвитер или хорепископ или ће задржати само име епископско, јер не могу бити два епископа у једном граду. Теодор еп. из Катаније: Прочитана канонска одредба нема ништа против ове јереси. Тарасије: Међутим, то се односи на сваку јерес. Епифаније, ђакон из Катаније: Тај канон је проглашен у вези са катарима. Тарасије: А сада, како се морамо поставити према овој јерес који се појавила у наше доба? Јован, легат Апостолске Столице Истока: Јерес одваја сваког човека од Цркве. Сабор: То је очигледно. Монаси: Канон је рекао да се приме они на које су положене руке. Тарасије: Како треба да разумемо полагање руку? Монаси: Упутите нас, господине. Тарасије: Могуће је да се ово полагање руку односи на благослов, а не на рукоположење. Најславније судије рекоше: Ако не постоји друга препрека, морају се примити, према канону, на основу њиховог обраћења. Најсветији Патријарх Тарасије: Хајде да погледамо и друге каноне о другим јересима. Ово је глогов колац у груди лажнозване теорије икономије! Јеретицима је призната тајна свештенства! Наравно, не свима. Тарасије је био у праву, са чиме се и Милаш слаже (Правила православне цркве са тумачењима, књ. 1, Нови Сад 1895, стр. 201). Полагање руку није хиротонија којом би се катари постављали за свештенике и у њима, како веле по перверзној инономији, се активирало мртво свештенство, него, како вели св. Тарасије, добили су благослов (εὐλογία) да остану (μένειν) свештеницима! Ово је слично као и са после несторијанцима, који су у свештенству остајали уз писмено одрицање од јереси. Наиме, гл. μένω значи остати у ономе што јеси, остати на снази. Нигде се не вели да ће постати. Само човек који није стекао употребу разума (а има и таквих), неће да разуме зашто се овде инсистирало на томе да ли су кроз благослов остајали свештеницима или су били рукополагани. Примљени су без рукоположења јер су већ били свештеници. Овде се није трговало истином како би мислио Васијан и компанија, нити се расправљало о инономији за коју никад нису чули. Али кад неко не зна језик, онда може да свашта замишља... Питање је било болно, јер су многи били ради да виде иконоборце рашчињеним и спаљеним. Тарасије и његови се нису слагали са тиме. Први који му убацује клип у точкове је Теодор Катанијски: Прочитана канонска одредба нема ништа против ове јереси. Он би хтео да канон лимитира на новацијане, али му Тарасије запушава уста: ово се односи на сваку јерес. Бунтује и Епифаније, ђакон из Катаније: Тај канон је проглашен у вези са катарима. Ово ми звучи фамилијарно, јер и Васијан нон-стоп, када му се дочарава механизам по коме мисле Оци вели: То нема никакве везе са овим! Он би волео да му се нађе текст у коме св. Амброзије вели: Теорија Агиорита је погрешна! Па, не може, јер је Агиорит живео после, а Амброзијева и Тарасијева логика нема никакве везе са Агиоритовом. Овде се расправљало о реалним стварима а не фантазмагоријским формулама. Тарасије успоставља модел по коме ће се судити било којој јереси: А сада, како се морамо поставити према овој јерес који се појавила у наше доба? Јер, ако не би било правила, увела би се арбитрарност. Зато, да би примирио ове споре памећу, вели: Хајде да погледамо и друге каноне о другим јересима. Исти ђакон и секретар прочита трећи канон Ефеског Сабора: Клирици које су несторијанци разрешили због њиховог исправног мишљења, нека се врате (ἀπολαβεῖν) у клир. Православни клирици нису дужни да на било који начин подлежу отпалим епископима. Тарасије: Апсолутно јасан канон на тему који испитујемо. Прочитајте остале каноне. Гле, свејеретик Тарасије користи исту интерпретативну методу као и Ава римски! Наиме, ја сам био навео како Амброзије осуђује аријанску праксу прекрштавања католика, а Васијан ми вели да је то некоректно, јер је реч о стварно крштенима (православцима). Сада би се Васијан чудио Тарасију како може да каже баналну ствар, јер су ови православни свештеници! Али Тарасија интересује закон и правило, а не застава. Такође приметити да се користи ἀπολαβεῖν, да преузму поново свој степен свештенства, а не да га задобију или постану опет свештеници. И идентичан начин говора имамо и у случају свештеника рукоположених од јеретика! Тарасију све јасно, Васијану ништа! Наставља се са читањем Василија, канона из писама, о којима другде сам надугачко писао. Интересантан је извод из писма западњацима [писмо 263], где се говори о Јевстатију Севастијском, поученом од Арија, који се вратио у своју домовину, исповедио је веру Хермогену Кесаријском, који га је примио полагањем руку, а након његове смрти, отрчао је Јевсевију Костантинопољском, аријанцу који га је, из неког разлога, одбацио, па се овај вратио својим сународницима, поново се оправдао. Добио је случајно епископство, и отишао у Селевкију. У Константинопољу се поново вратио идејама јеретика. Свргнут је био у Мелетини, али га је Папа Либерије рехабилитовало преко сабора у Тијани, и овај се вратио на своје место. Затим је прочитано писмо нашег оца Василија Теренцију [99], у којем је исти отац обавестио о заједништву и прихватању Јевстатија обраћеног из јереса. Из Василија су навели више места где се он крстио и левом и десном на примање јеретика у претходни свештени степен, јер је такво било црквено правило. Он се није усудио да га мења, иако му се утроба превртала на потуљеног Јевстатија. Не само што је овај, по Василију, на превару био хиротонисан, него је био рехабилитован махинацијама од Папе и од сабора, а да је остао прикривени аријанац! Затим се са Трећег Васељенског Сабора чита против безбожних месалијанаца или евхита да они, и свештеници и лаици, у случају писаног одрицања остану у свештеном степену и у заједници са Црквом ако су били лаици. Опет је исти глагол, да остану а не да постану свештеници. Лаици остају а не постају хришћани. Чита се Кирило Александријски, који пише ђакону Максиму Антиохијском. Некада је Папа писао ђаконима... Чуо сам од најдражег монаха Павла да Ваша побожност одбија заједништво са владиком Јованом, због неких што у цркви Антиохије су имали или још увек имају идеје Несторија, али су се вероватно одаљили од њих. Неки су се покајали, али се стиде да признају грешку, јер су били заведени. Кад их видиш како трче правој вери, заборави на прошлост. Заправо, желимо да их видимо да негирају, а не да бране Несторија са безобзирношћу. Зато прихвамо у заједништво Јована, и опраштамо му чак, због старог правила, да се не дискутује превише пажљиво томе који се одрекао пређашњих позиција. Пуританизам ревнитеља без мозга је одбијен од Кирила. Јованово свештенство се прихвата на основу Предања. Осуђују се они који јуре „јеретике“ по улици. Од истог оца архимандриту Генадију: Владика Прокло је прихватио у заједницу епископа јерусалимског. Палестинска црква га није прихватила, јер је славољубље превладало, али ти не избегавај да уђеш у заједницу са Проклом. Свети Сабор је рекао: Да се сада прочитао из писма св. Атанасија Руфинијану, као што траже монаси. Руфинијан је питао о онима који су пали јер су били присиљени, а не да их је на то била завела лоша вера; када је прекинуто насиље, сабор је успоставио одредбу која важи за свако место: да се опрости онима који су пали и били на челу зла, ако су се покајали, али да више немају места у свештенству; онима који нису били јерерсијарси, него су били увучени на силу или због глупости, треба им опростити и чак их поново прихватити у клир, пре свега зато што су пружили убедљиву одбрану. Испоставило се само да су користили ситуацију за своју корист. Заправо, уверавали су нас да нису прошли на безбоштво и изабрали су да трпе уместо да изгубе људе. Веле, Арон, Мојсијев брат, је урадио лоше у пустињи и то је учинио зато што да су се људи вратили у Египат, остали би у идолопоклонству. Због тога је било неопходно опростити свештенству, онима који су били заведени и претрпели насиље. Ове одлуке су послате у писаној форми у Рим, а Римска црква их је прихватила. Такође вас обавештавам, уверени да ће ваша милост прихватити оно што је успостављено. Ови су поново прихваћени у клир, и нису били наново рукополагани. Иако у јереси и отпали од Цркве, благодат им је остала! Видиш да благодат остаје а не да одмах бежи како је мислио св. Кипријан. Зато је Василије говорио о трајању благодати у отпалих. Кад ће она ишчилети и да ли, питање је које се решава од случаја до случаја. Такође, ови нису ни исповедали православље нити су били у Цркви како је Васијан тврдио у случају Авксентија, али су све радње њихове биле валидене (крштење, причешће, рукоположење), мада нису помињали ниједног православног Патријарха или Митрополита. Дакле, нису били у званичној и канонској Цркви коју Васијан поистовећује са православним бирократско клерикалним телом. Тарасије је избегао био први пут, кад су монаси тражили да се чита ово писмо, мислећи да ће се можда заборавити, јер је знао са ким има посла: са васијанима! Зато су читана Василијева и Кирилова писма, јер се на основу њих може схватити и Атанасије. Но, васијани узимају да се противе Тарасију. Након читања, Сава и монаси који су били с њим, рекоше је: Ово није само глас Атанасија, него и претходних Сабора, јер је отац каже да су и Римљани и Грци прихватили, и утврђује се да они који они се обраћају из јереси прихватају на кајање, али нису примљени у свештенство. Најсветији Патријарх Тарасије: Отац каже да није дозвољено било ког јеретика који се обраћа примити, него лидере јереси, оне који истрајавају са страшћу, а са речима симулирају истину у присуству православних, док у уму смишљају зло. Да се још једном прочита писмо Оца Руфинијану. Одломак који се чита гласи: да се опрости онима који су пали и били на челу зла, ако су се покајали, али да више немају места у свештенству; онима који нису били јерерсијарси, него су били увучени на силу или због глупости, треба им опростити и чак их поново прихватити у клир, пре свега зато што су пружили убедљиву одбрану. Ништа ново под сунцем. Имам обичај да кажем једноумницима: Ја те крстим, а ти прдиш! И кад нацрташ оваквима, њима не допире до мозга. Продужетак. Монаси (васијани): Ево, како смо рекли раније, отац не прихвата у свештенство оне који се обраћају из јереси! Тарасије: Није тако као што мислите; Отац заправо поновно успоставља на свештенство оне који нису иницијатори јерес, него су били увучени или претрпели насиље. Само главешине и аутори јереси нису припуштени на свештенство, и то вели врло јасно и са великом прецизношћу. С друге стране, црква зна да је св. Атанасије пет пута победио, јер је неколико пута прогнан у Риму и присиљен да на понижавајући начин побегне од лидера аријанске јереси. Када се враћао и успевао да овлада црквама, непријатељи, који су мењали страну како ветар дува, придруживалису му се. Али када се повлачио, охрабљивали су се и враћали у своју јерес и прогањали добро. Ја зато верујем да се Отац односи на такве особе, рекавши да нису примљени у свештенство, јер су он и православци трпели насиље од њих. Сава: Отац није био злопамтило! Тарасије: Јасно! Није вратио никоме зло за зло. Због љубави према Богу и због мира Цркве, није могао да поседује доброту без памети, већ је прибегавао Божијем суду. Овај феномен смо видели безброј пута на форуму, где и поред јасних текстова васијани ратују. Васијан је узео да ми се подсмева позивајући се на монаштво и аскетизам Никодима као да је то гарант исправног резона, али овде видимо да су управо монаси били неразумни и да су били руковођени мржњом. Ја сам више човек интелектуалац као овај Тарасије. И зато излажем отачке текстове и дајем коментаре на њих. Монаси су се борили за иконе и омрзли иконоборце тако да сада нису могли да их виде да им ови поново буду владике! За њих, они су изгубили свештенство, јер се оно једанпут даје. Наводио сам да су се на Орос из 1756 Руси у 2 наврата позвали да би прекрштавали католике јер су претрпели насиља. Мржња, а не догматски разлози стоје иза тога. Такође, видимо да благодат свештенства остаје на овима који су били анатемисани, и да им се не враћа, него се посматрају као и сваки други грешници, па их покајање пере од греха апостасије. Ни јерерсијарси нису изгубили ту благодат, али се они не примају због тога што су били инспиратори, родоначелници зла. И Црква такве не припушта више свештенству, не што су изгубили благодат, него зато што су починили веће и жешће грехе против православних од ових једноставних јеретика из њихове дружбе. Монаси би хтели да су сви свргнути. И зато силују Атанасијев текст. Овде имамо одјек Кипријановог резоновања које је Црква одбацила као погрешно. Јеретик је изгубио све изласком из Цркве. А како су крштење и рукоположење Тајне које се не понављају, они се не могу наново рукоположити. Монаси: Отац прихвата увучене и који су претрпели насиље. Ови стога нека нам покажу да су се одвојили од истине јер су их завели или су претрпели насиље. Ипатије и епископи који су били са њим: Нисмо претрпели насиље и нисмо били увучени; ми смо се родили, образовали смо се и одрастали смо у овој јереси. Монаси васијани су хтели да, држећи се као пијан плота, кажу како се Атанасијев одговор односи на специфичан случај и да не може да буде правило, иако је он то експлицитно тврдио. Васијан је писао: „Св. Тарасије Цариградски није исповедао да постоје Тајне код јеретика, јер је он говорио о хиротонијама које су чинили јеретици пре њиховог рашчињења“. Овај текст негира његове тлапње. Као и тлапње монаха који нису хтели да прихвате иконоборце у чину. Јер, они су рекли: Ок., Атанасије прихвата ове који су били заведени и на силу одвучени у јерес, а ови ништа од тога нису имали, и на њих се не може применити Атанасијево правило. Зато Ипатије и друге владике реско све своде на огољену кост: ми смо се родили, образовали смо се и одрастали смо у овој јереси. Обрнувши кајгану на другу страну, Васијан се самоубио, јер: Св. Тарасије Цариградски је исповедао да постоје Тајне код јеретика, јер је он говорио о хиротонијама које су чинили јеретици после њиховог рашчињења, а Ипатије и други су ти епископи. Тарасије и Оци Сабора су рекли да јерес одваја људе од Цркве (схваћене као видљиве институције) и то нико није довео у питање, а монаси су то и покушали да искористе као правило, па зато нису хтели ове да прихвате, јер су они већ били друга или трећа генерација тих рашчињених јеретика. Хорор сценарио који се сада отвара пред Васијаном је следећи: Тврдио је да Тарасије не понавља рукоположење него да благодат свештенства постоји и у отпалих од Цркве, па је доста да се они покају, али да иста не постоји код анатемисаних или јеретика друге генерације, који нису рукоположени од православних нити пак од канонских свештеника који би били у Цркви. Дакле, пошто је признао да Тарасије не примењује „икономију“ него прима пале свештенике у њиховом чину као благодатне и праве (валидне) свештенике, следи да су и ови други, који би по Васијану били прави јеретици и нерукоположени, од Тарасија примљени на исти начин. Када би било трунке интелектуалног поштења у Васијана (показа га у случају Јевреја), направио би велику метанију и затражио опрост од Аве и захвалио му се на оволиком труду да га исправи и поучи православљу. Битно је да се ослободи агиоритизма и учи из Предања а не да своју памет учитава у исто. Теодор, побожни епископ Катаније, и други западни епископи: Канони светих отаца су изречени о новацијанској, енкратитској и аријанској јереси, у коју групу ћемо поставити главешине ове јереси? Тарасије: Манихејци, маркионити и они који бркају Христове, којима припадају јеретици Петар, Сенеа из Герапоља, а такође и Север не прихватају иконе. Епифаније, ђакон Катанијски: Ова нова јерес је мање или већа од претходних јереси? Тарасије: Зло је увек зло, нарочито у црквеним пословима. Грешити у доктриналним начелима, било малим или великим, исто је (и овде се руши перверзна Васијанова идеја о икономији која би се прилагођавала мањим или већим јересима). У оба случаја Божји закон је прекршен. Јован, легат Источне Столице: Ово јерес је најгора од свих јереси. Тарасије: Атанасије вели да се прихвате епископи ако не постоји неки други грех на њихов рачун. Јован је покушао да спречи примање иконобораца устврдивши да је то најгора могућа јерес. То је као када агиорити тврде да су католици гори јеретици од аријанаца иако исповедају Свету Тројицу! За Тарасија, јерес је јерес, одваја од званичне Цркве. Такође се потврђује оно што смо приметили, да јеретик остаје свештеник, а то што се неки од њих примају а други не зависило је од њихових моралних преступа, односно тежине понашања према православнима. За Тарасија не важи аргумент тешке јереси или најтеже, како би Јован реторички покушао да га претури, јер је јерес увек јерес као преступ Божијег закона. И ту нема квантификације. Али свима једнако остаје благодат свештенства коју су примили и чак и као рашчињени предали другима. Свети Сабор неће да верује на реч и тражи да се прочитају остали текстови. Константин, најпобожнији ђакон и секретар славне Патријаршије, прочита одлуке Халкидонског Сабора. Источњаци и епископи са њима су загаламили: Сви смо сагрешили, сви тражимо опроштај! Епископ Јовиналије се устао, прешао источњацима и повикао: Бог вас је добро водио, ви који сте се вратили у православље, добро сте дошли! Епископи Илирије: Сви смо грешили, сви тражимо опроштај! Сава: Ако се Светом Сабору чини исправним, да видимо да ли је хиротонија оних који су прихваћени од православних или од јеретика. Сабор: Потражите шта се односи рукоположење. Монах Антоније прочита из Црквене историје од Руфина, презвитера римског: Јевсевије, који је дошао у Александрију, среће скуп који се свађао на исту тему. Неки су рекли, да ради истинске вере, није дозвољено да се буде у заједници са онима који су примили Арија; други су хтели да се прихвате сви они који су се покајали и анатемисали Арија, тако да се мноштво људи не би изгубило. Не смемо - рекоше - тражити наше интересе, него добро многих, као што је и Христос учинио на крсту да би спасао човечанство. Не треба заправо само нама да објављујемо Небеско Царство, него и многим другима. Отац је прихватио покајаног сина који је живио у расулу; он ставља прстен на његов прст и облачи га, желећи да га учини учесником свештеничког достојанства. Ова последња одредба је наметнута на основу јеванђелског ауторитета. Наређују да се Астерије постави као тумач цркава на Истоку а Јевсевије у Западним. На овом сабору је додата и одлука о Светом Духу, јер су испливавали поново они који су га избацивали из молитве и хвале Богу. Просто невероватно делује да су људи (оци) из 8. века били просвећенији од наших талибана. Ови мрзитељи људског рода замишљају да је Јеванђеље дато само нама да бисмо се као вашке препирали о ситницама! Проповед о Царству је дата и аријанцима, иако не делимо никако њихову хулу на Сина. Прича о Блудном сину бива потврда да и са грехом, кад се неко покаје, има свештеничко достојанство. Тарасије и ови са њиме не прихватају чистунце који веле да је аријанска јерес уништила благодат. Чита се и из Црквене Историје Сократове, где је Фотин, еп. из Смирне, ученик Маркела Анкирског, тврдио да је Господ био прост човек. Сардички сабор, који је потврдио Никејску веру, и одбацо доктрину аномејаца, повратио је катедре Павлу и Атанасије и Маркелу Анкирском који се бранио рекавши да нису други схватили оно што је изложено у његовим књигама. Јер он је напустио оне који сматрају простим човеком Господа. Тарасије: Читали су се многи канонски, саборни и отачки текстови; научили су нас да прихватамо оне који се обраћају из јереса, осим ако у њима нема неке зле мотивације. Сабор: Добро си урадио, господине. Кроз писма сабора си нас научио да препознамо прихватање јеретика! О, када би Тарасије могао и Васијана да научи! Тарасије, да би зацементирао причу: Да се прочитано од св. Атанасија чита још једном! Сабор: Нека се прочита, према наређењу нашег Светог Оца. Тарасије, да не би испао неко коме треба да се понови 100 пута, каже ко захтева: Нека се прочита према поновном тражењу монаха. Стефан, монах и библиотекар, прочита опет писмо. Најсветији Патријарх Тарасије рече: Оно што смо раније рекли је у складу са мислима нашег Оца. Монаси: Ми смо раније рекли да ако Свети Васељенски Сабори примају некога, осим ако постоји нека друга сметња, то и ми прихватамо, недостојне слуге Ваша Светости. Алелуја! Још само Васијан да прихвати Тарасија и Васељенске Саборе... Петар, легат Папин рече да је Макарије збачен од шестог Сабора али му је Папа Бенедикт, дао четрдесет дана и сваки дан му је слао Бонифација, свог саветника да би га поучио из Светог Писма, али овај није желео да се промени. Урадио је све ово како би га убедио и могао да га прихвати. Сабор: Ако су испитани епископи били искрени, да заблагодаримо Богу и њима. Али ако су неискрени, Бог ће дати свој суд о њима, како га је дао за Арија, Несторија и сличне. Епископи бацише анатему на себе, говорећи: Нисмо нелојални; али ако не исповедамо у складу са Католичком Црквом, да смо проклети од Оца и Сина и од Светога Духа! Тарасије: Хајде да останемо на оном што је успостављено. Ово не важи за талибане. Они крену да бацају димне бомбе не би ли у хаосу се некоме причинило да причају нешто разумно. За њих не постоји нешто што је успостављено, што је темељ и о чему се више не дискутује. Не постоје аксиоми. Зато они блуде и измишљају глупости које ни пас с маслом не би могао појести. Петар, легат св. Папе: Како историчари кажу, свети Мелетије је рукоположен од стране Аријанаца, са амвона је после проповедао једносушни и није одбачен. Мелетије није рукоположен од аријанца који је био у цркви. То је одговор на Савин захтев од кога је ко био рукоположен. Да аријанац није имао свештенство, не би га могао предати другоме. Не би Мелетије могао постати владика тиме што је исповедио једносушност. Такође, није тачно да је био никејац него је био омиусијанац и одбио је да уђе у коалицију са Атанасијем. Овде су Западни напокон легли на руду и признали Мелетија, али је то компликована прича. Битан је факат да је рукоположен од „званичних“ аријанаца. Теодор Катанијски: Легат Апостолске столице је рекао истину. Тарасије: Сматрамо да се Оци апсолутно слажу. Али наш отац Атанасије је изложио одређену законску регулативу: у клирички ред се морају прихватити они који нису били учитељи јереси. Монаси: Ми прихватамо све што је успостављено од стране вашег светог Сабора! Овде се види како се успоставља начин размишљања. Један Атанасијев текст се претвара у правило, а то прихватају и монаси са формулом да прихватају то што стабилише свети Тарасијев сабор. Сабор: Надамо се да након Сабора нико се неће повратити на јерес, према анатеми коју су епископи у својим изјавама бацили на себе. Константин, еп. Констанце: Врло добро господине, да се донесу писане изјаве и Сабор ће онда судити по њима. Иконоборци: Имамо изјаве и даћемо их. Судије: У реду. Тарасије: У међувремену, прочитајмо шта је остало од овог нашег истраживања канона. Читање из Житија нашег светог оца Саве. На петом Васељенском Сабору анатемисани су Ориген, Теодор Мопсуестијски и неки други. Четири патријарха су присуствовали и пристали на ту осуду. Одлуке Сабора су послате у Јерусалим и сви епископи Палестине су их потврдили осим Александра из Абиле. Он је зато искључен из епископства а земљотрес га покопа у Константинопољу (Као што Бог удави у мору Кируларија који анатемиса Рим). Монаси из Нове Лавре су се одвојили. Патријарх Евстохије је покушавао да их поврати на различите начине. Током осам месеци их је упозоравао и молио их, и када нису хтели да се врате у заједницу са Католичком Црквом, помоћу Анастасија који је узео да води Нову Лавру, протерао их је. Тарасије: Ваља приметити да је током осам месеци Архиепископ наставио да их бодри и да има милости за њих, знајући да су они већ избачени били од Сабора (Ово је супротно Васијановим идејама)! Сада смо чули канонске одредбе, одлуке Сабора, текстове светих отаца, и сви су једногласно за поновно прикључење оних који долазе из јереси. Сабор: Тако је, осим ако не постоји нека друга канонска препрека. Тарасије: Сви се слажемо о њиховим поновним примањем? Сабор: Сви се слажемо. Монаси: И ми се слажемо. Према шест светих Васељенских Сабора прихватамо оне који су се обратили из јереси, под условом да нема неког другог разлога који би то спречио. Тарасије: Дакле, сви ми тако одлучујемо научени светим Оцима. Монаси: Ако су се неки монаси удаљили од овог светог Сабора, шта радити са њима? Тарасије: Убедићемо их према прочитаним канонима. Али зашто се нису појавили на Сабор? Сава: Не знам, али се они држе по страни. Јефтимије Сардички: Као што смо већ тражил, донесите књиге да видимо да ли морамо прихватити рукоположене од јертика. Читање из Руфинове Црквене историје: Македоније, који је стигао до епископства, најпре је појачао унутрашњи прогон. Акакије и Патрофило, након што су истерали Максима из Јерусалима, поставили су Кирила на његово место. Читање пете књиге Историје Теодора Чтеца: Диоскор, који је у супротности са канонским одредбама, из Александрије, додели епископски чин у Цариграду неком Анатолију. У том чињењу му је помогао Евтих. То се дешавало под конзулатом Протогена и Астерија. Тарасије: Шта кажете о Анатолију? Зар није био председник четвртог Васељенског Сабора? А био је рукоположен од безбожног Диоскора, у присуству и Евтиха. Прихватамо, дакле, и ми оне који су рукоположени од јеретика, као што је Анатолије прихваћен. И заиста је Божија реч да деца не умиру због својих отаца, него да сваки умире због свог греха (Јез 18, 1ss.); и рукоположење је од Бога. Пошто неки имају сумње око Анатолија, нека прочитају што се тиче њега. Тарасијева логика је идентична Августиновој па тврди да иако јеретик неког рукоположи, његово рукоположење је валидно јер је од Бога. Расправа која је била на Сабору сасвим руши резон Васијанов (да се храбро изразим па Васијану припишем моћ резоновања). Тарасије не каже да је рукоположење било валидно јер Диоскор, иако отворени јеретик монофизит још тада, није био рашчињен, и да је био канонски епископ. За све ове Оце је Диоскор био јеретик. Али, иако је физички рукоположио Анатолија, он га није рукоположио него је то Бог урадио. Овде немамо Васијанова суптилна (перверзна) вагања кад је Диоскор постао јеретик. Знам да Васијан ово не може да разуме, али је питање било шта са оним који је био рукоположен од јеретика. Није се улазило у питање да ли је Диоскор тада био канонски епископ. Васијановом логиком се руководе многи западни научници када покушавају да рехабилитују јеретике као што су били Несторије, Диоскор, Папа Хонорије... Не, овде имамо успостављање правила, као што видесмо Тарасијев поступак у случају Атанасијеве одлуке. Може да Васијан дуби на глави, да тврди како су Оци погрешили, јер се нису држали хронологије, али су они успоставили правило да је јеретичко (не свих јеретика) рукоположење валидно, јер није од јеретика (људи), него је од Бога. А јеретик је, да подсетим Васијана, по овом Сабору, ван канонске Цркве. Где овде читамо о перверзној теорији икономије? Нема је. Зашто? Зато што смо у 8. веку, а ту теорију је измислио Никодим Агиорит у 18. веку. Како рукоположење које Бог обавља није валидно, него је само празна форма? Ваљда је јасно колика је хула Васијанова... Читање из Житија нашег светог оца Саве. Прича је компликована, а своди се на то да Север Антиохијски, подржан од Императора, и добивши обећање од Јована Јерусалимског, који је узурпирао неканонски столицу, није био прихваћен у заједништво, као што је Јован одбио, из страха од Саве и монаха који су протестовали, да анатемише Четврти Васељенски Сабор. Тарасије: Чули смо заповести отаца. Шта онда треба да урадимо? Да ли треба да прихватимо оне који су рукоположени од јеретика? Сабор: Да, господине, чули смо и морамо их признати. Тарасије: Али већина оних који су били у Шестом Сабору, били рукоположени од Сергија, Пира, Петра и Павла, вођа јереси монотелита, а ови су са своје стране имали Константинопољску столицу. Од Петра, последњег од оних који су председавали овом столицом, до Шестог Сабора, нису прошло више од петнаест година. А они који су били архиепископи у наведеном времену, односно Тома, Јован и Константин, су рукоположени од стране јеретика и нису за ово осуђени као недостојни. Педесет година је трајала та јерес. Али су Оци Шестог Сабора ескомуницирали само ову четворицу, упркос томе што су хиротонију добили од њих. Сабор: Ово је јасно. Монаси: Да се то прочита писмо св. Василија свештеницима Никопоља. Тарасије: У реду. Из Василија: Не препознајем као епископа нити могу сматрати међу свештеницима Христовим оног који је дошао до тог достојанства преко нечисте руке како би растурио веру. Ово је мој суд. Сложићете се са мном, надам се. Пишем ове ствари, не зато што немају поверења у вас, него да неки не дозволе себи да уђу у заједништво са њима, кроз рукополагање од њих, а када после дође до мира, покушају да се уброје у свештенике. Монаси: Ево, отац одбацује јеретичко рукоположење! Кад се види ово, није за чудити се Васијановој тупости, јер су ови монаси све до сада потврђивали валидност јеретичког рукоположења, и једва су дочекали један текст за који су помислили да говори у њихову корист. О њиховом лицемерју да не говорим. Но, наставимо. Тарасије: Ја такође одбацујем оне који су су се рукоположили из разлога да униште веру, посебно зато што су постојали православни епископи од којих су могли да се рукоположе. Ово је Отац мислио. Сабор: Апсолутно исправан суд. Монаси: Написано на крају писма: а када после дође до мира, покушају да се уброје у свештенике. У ствари, чак и након мира, рукоположени нису прихватљиви у клир. Тарасије: Отац није рекао да они који желе да се придруже свештенству православних нису неприхватљиви, него да не трпе насиље. У ствари, то се не дешава без тешкоћа и препрека. Међутим, славни Отац, зато што је тада већи део епископа био православни, забранио је кандидатима цркве да иду да се рукоположу од аријанаца; ту нема оправдања. Међутим, наследници цркве после њега, не знајући за мишљење Оца, признали су оне који су рукоположени од јеретика, а који касније су се покајали, као што смо научили из онога што је прочитано. Оци се свуда слажу једни с другима; нема разлике. Одбијају Оцe они који не знају њихове намере и њихове циљеве. Монаси: Прихваћена решења су добра. Сабор: Сада да прочитају присутни епископи, који поново приступају Католичкој Цркви, своје изјаве. Резон монаха открива да су талибани. Они покушавају, као и Васијан, да се закаче за неку реч, а онда постају непријатељи Отаца јер не знају њихове намере и њихове циљеве. Њима, као ни Васијану, не иде у главу како јеретичко рукоположење може бити валидно. Кад чују од Августина и Тарасија, да је оно валидно јер је од Бога, а не од људи, окрену главу и са гађењем кажу: Јеретичко умовање које не прихвата Црква! Видели смо да Тарасије и Сабор прихватају као валидно рукоположење од јеретика. Наравно да нико не хвали јеретике за неке од грешака у вери, али како је рукоположење од Бога, онда се прихвата. Одбија се или «замрзава», односно се сматра ништавним ако постоје друге канонске запреке. Нема никакве лудачке идеје (богохулна икономија Агиорита) да њихово свештенство се активира тек по пријему у Католичку Цркву, јер смо видели да су њихова рукоположења, која су направили док су били у јереси, прихваћена као валидна. Овде су разматрана учења 7. Васељенског Сабора, без да се уплићемо у нека друга, која су поменута успут, а као супротна расуђивања овом Светом Сабору. Ако за неког православца овај став Никејског 2. Сабора није православан, или га налази у супротности са оним што је негде чуо, такав треба да се забрине за своју веру. Видели смо да су васијанци имали грдних проблема са Тарасијем, као што Васијан има са мном, али су ови барем легли на руду, док за Васијана не знам. Можда спада у групу оних монаха што су се удаљили од Сабора... Ово је Васељенска вера, ово је вера Отаца!
  14. Недавно је у једној новинској расправи посебно анализиран ултиматум Аустро-Угарске Краљевини Србији од 1914.г. и упоређиван са захтевима Немачке Републици Србији 2013.г. Након потписивања и прихватања Првог споразума о принципима који регулишу нормализацију односа између Владе Републике Србије и тзв. Владе Републике Косово или, колоквијално, Бриселског споразума мора се рећи да постоји један, много интересантнији и за ово време и прилике на међународном и унутрашњем плану упоредивији пример када је у питању данашња Србија и њен однос према косовско-метохијском питању. Реч је аустро-угарској анексији Босне и Херцеговине од 1908.г. и односу Краљевине Србије према том чину. Подсећања ради, Аустро-Угарска је 5. октобра 1908.г. прогласила анексију Босне и Херцеговине и de iure је припојила себи. На Берлинском конгресу 1878.г., дакле тридесет година пре анексије, прописано је да ће две ”провинције Босну и Херцеговину окупирати Аустро-Угарска, која ће њима управљати. Пошто Влада Аустро-Угарске не жели да преузме управу у Новопазарском санџаку, који се налази између Србије и Црне Горе у правцу југоистока до Митровице, у њему ће остати отоманска управа; ипак, да би се обезбедило одржавање новог политичког стања, као и слобода и безбедност саобраћаја, Аустро-Угарској се оставља право да држи ту гарнизоне и да има војне и трговачке путеве на читавом простору овог дела старог вилајета Босне. У том смислу, Аустро-угарска и Турска ће се споразумети о појединостима”. Неспорно, две тадашње турске провинције, Босна и Херцеговина, de iure су остале у саставу Турске, а de facto под влашћу Аустро-Угарске. Међусобни односи између Аустро-Угарске и Турске су након Берлинског конгреса регулисани кроз више протокола и конвенција. Цар Фрањо Јосиф је прокламацијом од 5. октобра 1908.г. навео да је анексију извршио како би ”становништву Босне и Херцеговине у пуној мери била призната и загарантована грађанска права. Поред слободе личности и вероисповести, поштовања неприкосновености имовине, морала и обичаја, права домаћинства и слободе штампе....... неопходно је да се ставе под изричиту законску заштиту независност правосуђа и права на подношење петиција као и на окупљање и удруживање....” Влада Краљевине Србије под председништвом Петра Велимировића је 7. октобра 1908.г. упутила Бечу протестну ноту којом је тражила повратак на стање пре анексије, тј. на поштовање чл. 25. Берлинског уговора. Већ 24. октобра 1908.г. Србија и Црна Гора су због анексионе кризе склопиле тајни уговор којим је предвиђена чак и војна сарадња ради заједничке одбране српских националних интереса. У Србији је након анексије извршена мобилизација, народно незадовољство је куљало са сваке стране, организовани су протести, штампа је била препуна националних текстова, анти-аустро-угарска пропаганда је доживела врхунац, а српски родољуби су оформили Српску народну одбрану као националну организацију која је имала задатак да помогне окупираном српском народу у Босни и Херцеговини. И у Црној Гори и у Босни и у Херцеговини је била идентична ситуација. Влада Краљевине Србије је подржавала те активности и јасно артикулисала народни став. И све је то трајало до 31. марта 1909.г. када је Влада Краљевине Србије под председништвом Стојана Новаковића, иначе оснивача тадашње Српске напредне странке, променила дотадашњу политику, кренула путем националне издаје и направила чин достојан презрења - признала је, мимо свога народа, аустро-угарску анексију Босне и Херцеговине!?! Према релевантним историјским изворима, ноту о признању која је Царској и краљевској влади Аустро-Угарске уручена преко српског посланика у Бечу 31. марта 1909.г. сачинили су и написали представници Британије, Француске, Италије и Русије, а Србија ју је прихватила као своју. Исти је случај и са Првим споразумом који је сачинила Кетрин Ештон 19. априла 2013.г. У ноти Владе Краљевине Србије од 1909.г. је наведено: ”Србија признаје да није била повређена у својим правима свршеним чином који је створен у Босни и Херцеговини и да ће се, према томе, саобразити онаквој одлуци какве силе буду донеле у погледу чл. 25. Берлинског уговора. Одазивајући се саветима великих сила, Србија се ангажује, још одсад, да ће напустити држање протествовања и опозиције, које је заузимала према анексији, од прошле јесени, и ангажује се, сем тога, да ће променити правац своје садашње политике према Аустро-Угарској те убудуће одржавати са њом односе доброг суседства. Према тим изјавама, а верујући у мирољубиве намере Аустро-Угарске, Србија ће повратити своју војску у стање у коме се налазила у пролеће 1908.г. у погледу њене организације, дислокације и бројнога стања. Она ће разоружати и распустити добровољце и чете и спречиће образовање нових нерегуларних јединица на својем земљишту”. Невероватна је историјска подударност догађаја од 31. марта 1909. и 22. априла 2013.г. Ево само неколико паралела: 1909. - прекршен Берлински уговор, а 2013. - прекршена Резолуција бр. 1244 Уједињених нација. 1909 - примљена обавеза распуштања војних јединица у Краљевини Србији, а 2013. - примљена обавеза ”укидања паралелних”, тј. легалних институција Републике Србије на Косову и Метохији. 1909. - у главној улози Српска напредна странка и концентрациона влада на челу са Стојаном Новаковићем, а 2013. - у главној улози Српска напредна странка и коалициона влада на челу са Ивицом Дачићем и Александром Вучићем. 1909. - Краљевини Србији је прећено ратом, а 2013. - Републици Србији се прети глађу и прекидом инвестиција. 1909. - Влада Краљевине Србије је признала туђу, нелегалну, једнострано проглашену аустро-угарску власт на својој историјској територији, а 2013. - Влада Републике Србије је признала туђу, нелегалну и једнострану проглашену шиптарску власт на Косову и Метохији као својој историјској територији. 1909. - Влада Краљевине Србија се и формално одрекла Босне и Херцеговине, а 2013. - Влада Републике Србије се и формално одрекла Косова и Метохије. 1909. - ноту о признању анексије Босне и Херцеговине су Краљевини Србији написали представниц великих сила, а 2013. - Европске уније. Постоји и једна разлика - 1909. је и Русија била за анексију и Србијино признање тог једностраног чина, а 2013. - Русија је против признања тзв. Републике Косово и узалуд храбри Владу Републике Србије да не чини то што чини. Не треба заборавити ни историјски податак да је Стојан Новаковић 1882.г. као министар просвете и црквених дела за време краља Милана Обреновића, ради вођења анти-српске, анти-руске и аустрофилске политике, свргао тадашњег Митрополита Београдског Михаила (Јовановића) и друге владике у Србији и први пут у историји Српске Цркве увео тзв. неканонску јерархију на челу са Теодосијем Мраовићем. Такво неканонско и нередовно стање је потрајало све до 1890. године. Каква је поука и порука данашњим генерацијама из издајничког и срамног акта Владе Стојана Новаковића од 31. марта 1909. године? Србија се није спасила од ратног похода Аустро-Угарске који је уследио пет година касније, али се обрукала жртвовањем своје једнородне и једноверне браће у Босни и Херцеговини и њихове предаје Аустро-Угарима. Остаје да се виде, иако се већ као страшне наслућују, последице Дачић-Вучићевог тзв. Бриселског споразума. Из овог историјског примера се не само потврђује да је, како су Латини говорили, историја учитељица живота него и да се историја понавља. И данас се понавља и то много суровије него 1909. године. Победносни пут Краљевине Србије је, након срамних аката Стојана Новаковића започео повратком Николе Пашића на чело Владе Краљевине Србије 11. октобра 1909. године. На том путу Пашић је ослободио Косово и Метохију да би данас, тачно век касније, оно поново било жртвовано. Данашњи београдски властодршци, ако имају савести и образа као и бриге о своме месту у историји овог народа, треба да знају да српска историја не слави Стојана Новаковића него Николу Пашића! Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић
  15. Често се, током последњих месеци, година и деценије, са разних нивоа и адреса отварало питање захтева Влади Србије да de facto или de iure призна независност тзв. Републике Косово. У тим расправама су изношени различити аргументи, а читав процес је, као и сваки сличан у историји, праћен различитим улогама и ултиматумима великих сила или, како је данас одомаћено, тзв. међународне заједнице. Недавно је у једној новинској расправи посебно анализиран ултиматум Аустро-Угарске Краљевини Србији од 1914.г. и упоређиван са захтевима Немачке Републици Србији 2013.г. Након потписивања и прихватања Првог споразума о принципима који регулишу нормализацију односа између Владе Републике Србије и тзв. Владе Републике Косово или, колоквијално, Бриселског споразума мора се рећи да постоји један, много интересантнији и за ово време и прилике на међународном и унутрашњем плану упоредивији пример када је у питању данашња Србија и њен однос према косовско-метохијском питању. Реч је аустро-угарској анексији Босне и Херцеговине од 1908.г. и односу Краљевине Србије према том чину. Подсећања ради, Аустро-Угарска је 5. октобра 1908.г. прогласила анексију Босне и Херцеговине и de iure је припојила себи. На Берлинском конгресу 1878.г., дакле тридесет година пре анексије, прописано је да ће две ”провинције Босну и Херцеговину окупирати Аустро-Угарска, која ће њима управљати. Пошто Влада Аустро-Угарске не жели да преузме управу у Новопазарском санџаку, који се налази између Србије и Црне Горе у правцу југоистока до Митровице, у њему ће остати отоманска управа; ипак, да би се обезбедило одржавање новог политичког стања, као и слобода и безбедност саобраћаја, Аустро-Угарској се оставља право да држи ту гарнизоне и да има војне и трговачке путеве на читавом простору овог дела старог вилајета Босне. У том смислу, Аустро-угарска и Турска ће се споразумети о појединостима”. Неспорно, две тадашње турске провинције, Босна и Херцеговина, de iure су остале у саставу Турске, а de facto под влашћу Аустро-Угарске. Међусобни односи између Аустро-Угарске и Турске су након Берлинског конгреса регулисани кроз више протокола и конвенција. Цар Фрањо Јосиф је прокламацијом од 5. октобра 1908.г. навео да је анексију извршио како би ”становништву Босне и Херцеговине у пуној мери била призната и загарантована грађанска права. Поред слободе личности и вероисповести, поштовања неприкосновености имовине, морала и обичаја, права домаћинства и слободе штампе....... неопходно је да се ставе под изричиту законску заштиту независност правосуђа и права на подношење петиција као и на окупљање и удруживање....” Влада Краљевине Србије под председништвом Петра Велимировића је 7. октобра 1908.г. упутила Бечу протестну ноту којом је тражила повратак на стање пре анексије, тј. на поштовање чл. 25. Берлинског уговора. Већ 24. октобра 1908.г. Србија и Црна Гора су због анексионе кризе склопиле тајни уговор којим је предвиђена чак и војна сарадња ради заједничке одбране српских националних интереса. У Србији је након анексије извршена мобилизација, народно незадовољство је куљало са сваке стране, организовани су протести, штампа је била препуна националних текстова, анти-аустро-угарска пропаганда је доживела врхунац, а српски родољуби су оформили Српску народну одбрану као националну организацију која је имала задатак да помогне окупираном српском народу у Босни и Херцеговини. И у Црној Гори и у Босни и у Херцеговини је била идентична ситуација. Влада Краљевине Србије је подржавала те активности и јасно артикулисала народни став. И све је то трајало до 31. марта 1909.г. када је Влада Краљевине Србије под председништвом Стојана Новаковића, иначе оснивача тадашње Српске напредне странке, променила дотадашњу политику, кренула путем националне издаје и направила чин достојан презрења - признала је, мимо свога народа, аустро-угарску анексију Босне и Херцеговине!?! Према релевантним историјским изворима, ноту о признању која је Царској и краљевској влади Аустро-Угарске уручена преко српског посланика у Бечу 31. марта 1909.г. сачинили су и написали представници Британије, Француске, Италије и Русије, а Србија ју је прихватила као своју. Исти је случај и са Првим споразумом који је сачинила Кетрин Ештон 19. априла 2013.г. У ноти Владе Краљевине Србије од 1909.г. је наведено: ”Србија признаје да није била повређена у својим правима свршеним чином који је створен у Босни и Херцеговини и да ће се, према томе, саобразити онаквој одлуци какве силе буду донеле у погледу чл. 25. Берлинског уговора. Одазивајући се саветима великих сила, Србија се ангажује, још одсад, да ће напустити држање протествовања и опозиције, које је заузимала према анексији, од прошле јесени, и ангажује се, сем тога, да ће променити правац своје садашње политике према Аустро-Угарској те убудуће одржавати са њом односе доброг суседства. Према тим изјавама, а верујући у мирољубиве намере Аустро-Угарске, Србија ће повратити своју војску у стање у коме се налазила у пролеће 1908.г. у погледу њене организације, дислокације и бројнога стања. Она ће разоружати и распустити добровољце и чете и спречиће образовање нових нерегуларних јединица на својем земљишту”. Невероватна је историјска подударност догађаја од 31. марта 1909. и 22. априла 2013.г. Ево само неколико паралела: 1909. - прекршен Берлински уговор, а 2013. - прекршена Резолуција бр. 1244 Уједињених нација. 1909 - примљена обавеза распуштања војних јединица у Краљевини Србији, а 2013. - примљена обавеза ”укидања паралелних”, тј. легалних институција Републике Србије на Косову и Метохији. 1909. - у главној улози Српска напредна странка и концентрациона влада на челу са Стојаном Новаковићем, а 2013. - у главној улози Српска напредна странка и коалициона влада на челу са Ивицом Дачићем и Александром Вучићем. 1909. - Краљевини Србији је прећено ратом, а 2013. - Републици Србији се прети глађу и прекидом инвестиција. 1909. - Влада Краљевине Србије је признала туђу, нелегалну, једнострано проглашену аустро-угарску власт на својој историјској територији, а 2013. - Влада Републике Србије је признала туђу, нелегалну и једнострану проглашену шиптарску власт на Косову и Метохији као својој историјској територији. 1909. - Влада Краљевине Србија се и формално одрекла Босне и Херцеговине, а 2013. - Влада Републике Србије се и формално одрекла Косова и Метохије. 1909. - ноту о признању анексије Босне и Херцеговине су Краљевини Србији написали представниц великих сила, а 2013. - Европске уније. Постоји и једна разлика - 1909. је и Русија била за анексију и Србијино признање тог једностраног чина, а 2013. - Русија је против признања тзв. Републике Косово и узалуд храбри Владу Републике Србије да не чини то што чини. Не треба заборавити ни историјски податак да је Стојан Новаковић 1882.г. као министар просвете и црквених дела за време краља Милана Обреновића, ради вођења анти-српске, анти-руске и аустрофилске политике, свргао тадашњег Митрополита Београдског Михаила (Јовановића) и друге владике у Србији и први пут у историји Српске Цркве увео тзв. неканонску јерархију на челу са Теодосијем Мраовићем. Такво неканонско и нередовно стање је потрајало све до 1890. године. Каква је поука и порука данашњим генерацијама из издајничког и срамног акта Владе Стојана Новаковића од 31. марта 1909. године? Србија се није спасила од ратног похода Аустро-Угарске који је уследио пет година касније, али се обрукала жртвовањем своје једнородне и једноверне браће у Босни и Херцеговини и њихове предаје Аустро-Угарима. Остаје да се виде, иако се већ као страшне наслућују, последице Дачић-Вучићевог тзв. Бриселског споразума. Из овог историјског примера се не само потврђује да је, како су Латини говорили, историја учитељица живота него и да се историја понавља. И данас се понавља и то много суровије него 1909. године. Победносни пут Краљевине Србије је, након срамних аката Стојана Новаковића започео повратком Николе Пашића на чело Владе Краљевине Србије 11. октобра 1909. године. На том путу Пашић је ослободио Косово и Метохију да би данас, тачно век касније, оно поново било жртвовано. Данашњи београдски властодршци, ако имају савести и образа као и бриге о своме месту у историји овог народа, треба да знају да српска историја не слави Стојана Новаковића него Николу Пашића! Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић View full Странице
  16. Је ли ово исто као када неко истетовира св. Николу на леђима или има ту неких разлика? https://www.facebook.com/OrthodoxYouth/photos/a.10151903061416548.1073741825.20855756547/10155192752681548/?type=3 Ако неко нађе неку јасну фотку тетоваже св. Николе може да постави...
  17. ризница богословља

    Света Гора је дошла нама, или смо ми отишли њој

    Мислио сам о његовим ријечима док сам посматрао манастире који су се низали на обали, и гледао пређеле нетакнуте природе који су били баш као у временима када су тим крајевима ходали и молили се Свети људи који се и данас у молитвама помињу. Света Гора је дошла нама, или смо ми отишли њој. Свеједно. Од једне случајне идеје, ако случајности постоје, почела је и ова наша прича. Прича која говори о несвакидашњем путовању кроз Албанију, Македонију, па све то врха Свете Горе. То путовање нас је за кратко вријеме од 7 дана, водило путевима којима је ишао Свети Николај Велимировић. Са зидина манастира Св. Наума у Охриду, гледали смо залазак сунца над језером, пејзажу који је Св. владику Николаја, инспирисао приликом писања његових ђела, и гђе је вапио за Светом Гором, коју је назвао царством без круне. Ишли смо стазама Старца Пајсија Светогорца и посјетили манастир Суроти, војничко гробље Зејтинлик у Солуну, тражили тајну гроба Вука Бранковића и његовог брата монаха Герасима Радоње, који су по предању скривени у манастиру Св. Павла, и упознали бројна друга мјеста и људе која су остали уткани у ову причу. Када смо ступили на Зејтинлик, очекивао сам да ћу виђети старог чувара овог здања, Ђорђа Михајловића, кога сам упознао прошле године приликом посјете.Остала ми је упечатљива слика старца који у војној униформи дочекује госте и неуморно прича причу о животима и судбини, сјена шуме камених крстова која се простире изнад Солуна. Сјећам се да сам га прошле године године питао има ли ту сахрањених Црногораца. Старац ми одговори „Има Црногорци, Херцеговци…“. Питао сам га има ли Подгоричана. Старац ме поведе код једног од гробова у крипти и показа. Потом оде, каже стиже екскурзија. Наслони се на штап испред придошлих путника, и поче да прича причу.. Листам старе књиге са именима сахрањених бораца, док у даљини чујем глас старца. Поповића сам избројао 39. Ко зна, можда ту има и неких мојих рођака. А кад мало размислим, сви ту су моји, сви они чије сјене лутају Зејтинликом, па чак и овај старац, који је поријеклом из Грбља, кога сваки пут очекујем да ћу пронаћи у добром здрављу. Старац Ђорђе, чувар Зејтинлика и чувар неких давних времена. Настављамо ка Уранополису, главној луци одакле иду бродови ка Светој Гори. Ни сам нисам знао шта да очекујем од овог путовања, иако сам о Светој Гори знао доста из књига и прича. Знао сам да су наши властелини кроз вјекове помагали манастире на Светој Гори. Пред Хиландара, помагали су и манастир Св. Павла, Кутлумуш и друге манастире. Пустио сам да ова прича дође непозвано, тихо у да се завуче негђе под кожу чекајући прави тренутак да се запише. Мјесто одакле потичу моји преци, у 14. вијеку, било је метох манастира Хиландар. Мисли ми прекида слика јата галебова који круже око брода, и који без страха лете до људи који им дају кришке хлеба… Пут нас је даље водио до манастира Св. Пантелејмона и манастира Григоријат. На мјесту на коме налази овај манастир, којег је основао Григорије, чије се мошти налазе у манастиру Горњак у Србији, некада се налазио храм бога Посејдона. Гледали смо пећину у којој се молио Симон, из које је, једне ноћи након указаног знамења, почео градити манастир Симонопетра. Слушали смо анђеоско појање монаха овог манастира, које је допирало из тмине манастира приликом јутарње литургије, када су први зраци свјетлости продирали и обасјавали манастир. Слика коју покушавам да вратим и поново доживим. Велики проблем је представљала језичка баријера јер нисмо знали Грчки. За нас, који долазимо из материјалног свијета, имали смо слику о монасима као људима са чудним животним, и судбинским одлукама, које смо често нехришћански знали да осудимо и критикујемо. Један од људи којег смо упознали рекао нам је да се монаси боре са свим демонима које им људи из спољнег свијета са собом доносе. Ако је то тако, онда су монаси последњи витезови последњих времена… Све те слике су нас водиле ка врху Свете Горе, Атос. Предање каже да је Богородица, приликом путовања бродом за Кипар, због невремена пристала на Атос, и да се у моменту када је крочила на тле, са највишег врха, највећи идол који се тамо налазио, срушио и пао у понор. Тако се и Света Гора назива врт Пресвете Богородице. Из Уранополиса бродом настављамо ка луци скита Св. Ане. Пут нас води степеницама од скита Св. Ане, монашког насеља, преко утабане стазе која води кроз шуму све до крста Ставрос. Настављамо стрмом стазом и застајемо задивљени сликом плаветнила неба које се у даљини спајало са морем. У даљини нетакнуте природе, виде се скитови и куће у којима живе монаси. Стаза нас води ка Панагији, објекту који се налази на висини од 1500 метара надморске висине, одакле се јасно види врх. По предању, Богородица је дошла до овог мјеста, и управо Панагија значи Богородица. Објекат се састоји од цркве и спаваонице у којој може да борави око 20 људи. Настављамо ка врху који је све ближе. Пред нама се у сумрак појављује црква посвећена Преображењу, и гвоздени крст Св. Атанасија Атонског. План да спавамо у цркви, или под отвореним небом, отпада, јер се црква обнавља, а вјетар који је почео све јаче да дува враћа нас ка Панагији. Мрак се прелива ка литицама Атоса док се спуштамо ка Панагији. Посматрамо фотографије, поносни на све остварено. Прве ријечи ове приче пишем у тмини ноћи испред Панагије, гледајући у слику звезданог неба и свијетала далеких далеких градова на пучини. Сјетио сам се да сам са Олимпа гледао излазак сунца из чијег се црвенила промаљала Света Гора. Сада сам са Атоса гледао Олимп. Стајући испод врха на који је прије доста вјекова боравио и Св.сава, сјећамо се давно изговорених ријечи „Ваљало је овђе бити…“ Јесмо ли упознали Свету Гору? Нисмо. Загребали смо само дио површине једног свијета, који је више него фасцинантан и чија посјета мијења човјека, и гдје човјек доживи неку врсту преображења. Свијет у коме су чуда сасвим обична ствар, а приповиједање о светим људима који су тим чудима тежили, приказивање другачије филозофије живота. Враћамо се у стварност вјерујући да ће ови људи издвојити времена у својим монашким животима и молити се за нас и наше ближње, и да ћемо уз њихову помоћ бити ближи мудрости древних времена, и можда бити ближи спасењу и искупљењу, коме сви јавно или потајно тежимо… Немања Поповић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. Мој омиљени писац, Момо Капор, је записао када је био на Светој Гори, да се путовање тамо не планира. Једноставно вас нешто позове и осјетите да морате да одете тамо, а да када се вратите, негђе успут оставите сујету. Мислио сам о његовим ријечима док сам посматрао манастире који су се низали на обали, и гледао пређеле нетакнуте природе који су били баш као у временима када су тим крајевима ходали и молили се Свети људи који се и данас у молитвама помињу. Света Гора је дошла нама, или смо ми отишли њој. Свеједно. Од једне случајне идеје, ако случајности постоје, почела је и ова наша прича. Прича која говори о несвакидашњем путовању кроз Албанију, Македонију, па све то врха Свете Горе. То путовање нас је за кратко вријеме од 7 дана, водило путевима којима је ишао Свети Николај Велимировић. Са зидина манастира Св. Наума у Охриду, гледали смо залазак сунца над језером, пејзажу који је Св. владику Николаја, инспирисао приликом писања његових ђела, и гђе је вапио за Светом Гором, коју је назвао царством без круне. Ишли смо стазама Старца Пајсија Светогорца и посјетили манастир Суроти, војничко гробље Зејтинлик у Солуну, тражили тајну гроба Вука Бранковића и његовог брата монаха Герасима Радоње, који су по предању скривени у манастиру Св. Павла, и упознали бројна друга мјеста и људе која су остали уткани у ову причу. Када смо ступили на Зејтинлик, очекивао сам да ћу виђети старог чувара овог здања, Ђорђа Михајловића, кога сам упознао прошле године приликом посјете.Остала ми је упечатљива слика старца који у војној униформи дочекује госте и неуморно прича причу о животима и судбини, сјена шуме камених крстова која се простире изнад Солуна. Сјећам се да сам га прошле године године питао има ли ту сахрањених Црногораца. Старац ми одговори „Има Црногорци, Херцеговци…“. Питао сам га има ли Подгоричана. Старац ме поведе код једног од гробова у крипти и показа. Потом оде, каже стиже екскурзија. Наслони се на штап испред придошлих путника, и поче да прича причу.. Листам старе књиге са именима сахрањених бораца, док у даљини чујем глас старца. Поповића сам избројао 39. Ко зна, можда ту има и неких мојих рођака. А кад мало размислим, сви ту су моји, сви они чије сјене лутају Зејтинликом, па чак и овај старац, који је поријеклом из Грбља, кога сваки пут очекујем да ћу пронаћи у добром здрављу. Старац Ђорђе, чувар Зејтинлика и чувар неких давних времена. Настављамо ка Уранополису, главној луци одакле иду бродови ка Светој Гори. Ни сам нисам знао шта да очекујем од овог путовања, иако сам о Светој Гори знао доста из књига и прича. Знао сам да су наши властелини кроз вјекове помагали манастире на Светој Гори. Пред Хиландара, помагали су и манастир Св. Павла, Кутлумуш и друге манастире. Пустио сам да ова прича дође непозвано, тихо у да се завуче негђе под кожу чекајући прави тренутак да се запише. Мјесто одакле потичу моји преци, у 14. вијеку, било је метох манастира Хиландар. Мисли ми прекида слика јата галебова који круже око брода, и који без страха лете до људи који им дају кришке хлеба… Пут нас је даље водио до манастира Св. Пантелејмона и манастира Григоријат. На мјесту на коме налази овај манастир, којег је основао Григорије, чије се мошти налазе у манастиру Горњак у Србији, некада се налазио храм бога Посејдона. Гледали смо пећину у којој се молио Симон, из које је, једне ноћи након указаног знамења, почео градити манастир Симонопетра. Слушали смо анђеоско појање монаха овог манастира, које је допирало из тмине манастира приликом јутарње литургије, када су први зраци свјетлости продирали и обасјавали манастир. Слика коју покушавам да вратим и поново доживим. Велики проблем је представљала језичка баријера јер нисмо знали Грчки. За нас, који долазимо из материјалног свијета, имали смо слику о монасима као људима са чудним животним, и судбинским одлукама, које смо често нехришћански знали да осудимо и критикујемо. Један од људи којег смо упознали рекао нам је да се монаси боре са свим демонима које им људи из спољнег свијета са собом доносе. Ако је то тако, онда су монаси последњи витезови последњих времена… Све те слике су нас водиле ка врху Свете Горе, Атос. Предање каже да је Богородица, приликом путовања бродом за Кипар, због невремена пристала на Атос, и да се у моменту када је крочила на тле, са највишег врха, највећи идол који се тамо налазио, срушио и пао у понор. Тако се и Света Гора назива врт Пресвете Богородице. Из Уранополиса бродом настављамо ка луци скита Св. Ане. Пут нас води степеницама од скита Св. Ане, монашког насеља, преко утабане стазе која води кроз шуму све до крста Ставрос. Настављамо стрмом стазом и застајемо задивљени сликом плаветнила неба које се у даљини спајало са морем. У даљини нетакнуте природе, виде се скитови и куће у којима живе монаси. Стаза нас води ка Панагији, објекту који се налази на висини од 1500 метара надморске висине, одакле се јасно види врх. По предању, Богородица је дошла до овог мјеста, и управо Панагија значи Богородица. Објекат се састоји од цркве и спаваонице у којој може да борави око 20 људи. Настављамо ка врху који је све ближе. Пред нама се у сумрак појављује црква посвећена Преображењу, и гвоздени крст Св. Атанасија Атонског. План да спавамо у цркви, или под отвореним небом, отпада, јер се црква обнавља, а вјетар који је почео све јаче да дува враћа нас ка Панагији. Мрак се прелива ка литицама Атоса док се спуштамо ка Панагији. Посматрамо фотографије, поносни на све остварено. Прве ријечи ове приче пишем у тмини ноћи испред Панагије, гледајући у слику звезданог неба и свијетала далеких далеких градова на пучини. Сјетио сам се да сам са Олимпа гледао излазак сунца из чијег се црвенила промаљала Света Гора. Сада сам са Атоса гледао Олимп. Стајући испод врха на који је прије доста вјекова боравио и Св.сава, сјећамо се давно изговорених ријечи „Ваљало је овђе бити…“ Јесмо ли упознали Свету Гору? Нисмо. Загребали смо само дио површине једног свијета, који је више него фасцинантан и чија посјета мијења човјека, и гдје човјек доживи неку врсту преображења. Свијет у коме су чуда сасвим обична ствар, а приповиједање о светим људима који су тим чудима тежили, приказивање другачије филозофије живота. Враћамо се у стварност вјерујући да ће ови људи издвојити времена у својим монашким животима и молити се за нас и наше ближње, и да ћемо уз њихову помоћ бити ближи мудрости древних времена, и можда бити ближи спасењу и искупљењу, коме сви јавно или потајно тежимо… Немања Поповић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  19. ризница богословља

    Емануел Левинас: Име пса или природно право

    Да ли је библијски стих крив – као што му се касније пребацивало – што се превише пажње обраћа на оно што „улази човеку на уста“, а премало на оно што из њих излази? Осим ако призор меса које животиње распарчавају у пољима није сувише тежак за варење, поштени човек, чак и ако је месојед, осећа да га посматра Бог. Ово месо које животиње у пољима комадају, као и остаци крваве борбе између дивљих животиња које се међусобно прождиру – јаче врсте прождиру слабије – биће сублимирано интелигенцијом у ловачке игре. Овај спектакл наговештава ужасе рата, ово прождирање међу врстама понудиће човеку уметничко осећање које носи Kriegspiel. Такве идеје су довољне да човек изгуби апетит! У ствари, када убоде виљушком у меснату печеницу, такве идеје могу да падну на памет човеку чак и за породичним ручком. Ово је сасвим довољно да поново постанете вегетаријанац! Ако ћемо веровати Постању, Адам, наш заједнички отац, управо је то и био! У сваком случају, сасвим довољно да нас подстакне да ограничимо, путем разних забрана, клање које сваки дан чине наша „посвећена уста“. Али, доста ове теологије! Оно што ме овде највише интересује јесте пас на крају стиха. Ја мислим на Бобија. Дакле, ко је тај пас на крају стиха? Неко ко узнемирава игре Друштва (или чак само Друштво) и према коме се зато поступа као прему псу? Неко кога оптужујемо да је бесан док покушавамо да га удавимо у води? Неко коме се нуди најпрљавији посао, „псећи живот“, и кога остављамо напољу по свакаквом, па и пасјем времену, када ни пса не бисмо пустили напоље? Али сви ови, упркос својој мизерији, не допуштају да се сведу на именитељ одбачене жртве и ловине. Да ли је то животиња која је изгубила последње узвишене трагове своје дивље природе – улагивачки, сервилни, презрени пас? Или, ако бирамо између пса и вука (Шта на свету није под сенком ове дилеме?), да ли се та животиња тиче онога који као вук под одором псеће верности жуди за усиреном или свежом крвљу? Али доста алегорија! Прочитали смо сувише много басни и стога још увек користимо име пса у фигуративном смислу. Стога, у поштованим терминима херменеутике, много старијим него Ла Фонтен, усмено преношеним још од раних античких времена херменеутиком талмудских доктора, овај библијски текст, оптерећен параболама, овде представља изазов метафори: у Изласку 22, 31 пас је пас. Буквално пас! Изван свих скрупула, захваљујући својој веселој природи и непосредним псећим мислима, пас трансформише у гозбу све ово месо бачено у поље. Ова гозба је његово право. Висока херменеутика, међутим, која је овде ограничена методом дословности, допушта себи да објасни парадокс којим чиста природа води до права. Она, стога, вади из заборава псе који леже у зависној реченици у једном другом стиху из Изласка. У глави 11, стих 7, на стране псе одједном пада светло усред ноћи. И они не реже! Али, око њих јавља се свет. Јер ово је кобна ноћ „смрти прворођених“ Египта! Израел тек што није ослобођен из заточеништва. Робови који су дотле служили слуге Државе од тада ће следити најузвишенији Глас највеће слободе. То је фигура човечанства! Човекова слобода је слобода ослобођеног човека који се сећа свога ропства и осећа солидарност са свим поробљеним народима. Ово робље ће славити ову највећу људску мистерију: „И нигде неће ни пас језиком својим маћи“ (Излазак 11, 7). У узвишеном тренутку када се он установљује, без етике и без логоса, о дигнитету његове личности сведочиће овај пас. У томе је смисао речи – човеков пријатељ. Постоји трансценденција у животињи! И онај јасни стих којим смо започели добија ново значење. Али можда се ова истанчана егзегеза, коју наводимо, губи у реторици? То ћемо тек видети! Било нас је 70 у одељењу логора за јеврејске ратне заробљенике у нацистичкој Немачкој. Изванредну подударност чинила је чињеница да је логор носио број 1492 – година када је католик Фердинанд V изгнао Јевреје из Шпаније. Француске униформе су нас још штитиле од Хитлеровог насиља. Али други људи, које зову слободним, који су били са нама, који су нам давали посао, наређивали, понекад се и осмехивали, као и жене и деца, који су пролазили мимо и који су понекад подизали поглед ка нама, свлачили су са нас људску кожу. Ми смо били подљуди, банда мајмуна. Тихо унутрашње шапутање, снага и проклетство злостављених људи, подсећали су нас на нашу суштину мислећих бића. Али ми нисмо више били део света. Наше тегобе, жалост и смех, болести и дистракције, плод рада наших руку и брига у нашим очима, писма која смо добијали из Француске и она која смо примали за наше породице – све ово је пролазило као у загради. Ми смо били бића заробљена у својој врсти, упркос читавом свом вокабулару, бића без језика. Расизам није биолошки концепт – антисемитизам је архетип свих заточеништава. Друштвена агресија сама по себи само подражава овај модел. Она затвара људе у одређену класу, пориче им способност изражавања и осуђује их да буду „означитељи без означеног“, позива на насиље и борбу. Како да пошаљемо поруку о нашој људскости кад ће она, иза затворских решетака наводника, бити схваћена једино као говор мајмуна? И онда одједанпут, негде на пола нашег заточениства, на неколико кратких недеља, пре него што су га стражари отерали, пас луталица је ушао у наше животе. Једног дана, кад смо се вратили под стражом са принудног рада, појавио се да поздрави ову гомилу. Он је животарио међу дивљим растињем које је окруживало логор. Ми смо га назвали Боби, егзотично име, као што људи називају вољеног пса. Појавио би се на јутарњој смотри и чекао нас је. Када бисмо се вратили, скакао је и лајао од радости. Он није сумњао у то да смо били људи. Можда је пас који је препознао Одисеја под његовом кринком, кад се овај вратио са своје одисеје, био претеча овог нашег. Али не… не! Тамо – била је Итака и Отаџбина. Овде – ми смо били нигде. Овај пас је последњи кантовац у нацистичкој Немачкој, без мозга који би универзализовао изреке и нагоне. Он је био потомак оних паса из Египта. И његово пријатељско режање рођено је из тишине његових предака на обалама Нила. Извор: Теологија.нет
  20. Бићете ми свети људи; меса у пољу растргнута не једите, баците га псима. (Излазак, 23, 31) Да ли је библијски стих крив – као што му се касније пребацивало – што се превише пажње обраћа на оно што „улази човеку на уста“, а премало на оно што из њих излази? Осим ако призор меса које животиње распарчавају у пољима није сувише тежак за варење, поштени човек, чак и ако је месојед, осећа да га посматра Бог. Ово месо које животиње у пољима комадају, као и остаци крваве борбе између дивљих животиња које се међусобно прождиру – јаче врсте прождиру слабије – биће сублимирано интелигенцијом у ловачке игре. Овај спектакл наговештава ужасе рата, ово прождирање међу врстама понудиће човеку уметничко осећање које носи Kriegspiel. Такве идеје су довољне да човек изгуби апетит! У ствари, када убоде виљушком у меснату печеницу, такве идеје могу да падну на памет човеку чак и за породичним ручком. Ово је сасвим довољно да поново постанете вегетаријанац! Ако ћемо веровати Постању, Адам, наш заједнички отац, управо је то и био! У сваком случају, сасвим довољно да нас подстакне да ограничимо, путем разних забрана, клање које сваки дан чине наша „посвећена уста“. Али, доста ове теологије! Оно што ме овде највише интересује јесте пас на крају стиха. Ја мислим на Бобија. Дакле, ко је тај пас на крају стиха? Неко ко узнемирава игре Друштва (или чак само Друштво) и према коме се зато поступа као прему псу? Неко кога оптужујемо да је бесан док покушавамо да га удавимо у води? Неко коме се нуди најпрљавији посао, „псећи живот“, и кога остављамо напољу по свакаквом, па и пасјем времену, када ни пса не бисмо пустили напоље? Али сви ови, упркос својој мизерији, не допуштају да се сведу на именитељ одбачене жртве и ловине. Да ли је то животиња која је изгубила последње узвишене трагове своје дивље природе – улагивачки, сервилни, презрени пас? Или, ако бирамо између пса и вука (Шта на свету није под сенком ове дилеме?), да ли се та животиња тиче онога који као вук под одором псеће верности жуди за усиреном или свежом крвљу? Али доста алегорија! Прочитали смо сувише много басни и стога још увек користимо име пса у фигуративном смислу. Стога, у поштованим терминима херменеутике, много старијим него Ла Фонтен, усмено преношеним још од раних античких времена херменеутиком талмудских доктора, овај библијски текст, оптерећен параболама, овде представља изазов метафори: у Изласку 22, 31 пас је пас. Буквално пас! Изван свих скрупула, захваљујући својој веселој природи и непосредним псећим мислима, пас трансформише у гозбу све ово месо бачено у поље. Ова гозба је његово право. Висока херменеутика, међутим, која је овде ограничена методом дословности, допушта себи да објасни парадокс којим чиста природа води до права. Она, стога, вади из заборава псе који леже у зависној реченици у једном другом стиху из Изласка. У глави 11, стих 7, на стране псе одједном пада светло усред ноћи. И они не реже! Али, око њих јавља се свет. Јер ово је кобна ноћ „смрти прворођених“ Египта! Израел тек што није ослобођен из заточеништва. Робови који су дотле служили слуге Државе од тада ће следити најузвишенији Глас највеће слободе. То је фигура човечанства! Човекова слобода је слобода ослобођеног човека који се сећа свога ропства и осећа солидарност са свим поробљеним народима. Ово робље ће славити ову највећу људску мистерију: „И нигде неће ни пас језиком својим маћи“ (Излазак 11, 7). У узвишеном тренутку када се он установљује, без етике и без логоса, о дигнитету његове личности сведочиће овај пас. У томе је смисао речи – човеков пријатељ. Постоји трансценденција у животињи! И онај јасни стих којим смо започели добија ново значење. Али можда се ова истанчана егзегеза, коју наводимо, губи у реторици? То ћемо тек видети! Било нас је 70 у одељењу логора за јеврејске ратне заробљенике у нацистичкој Немачкој. Изванредну подударност чинила је чињеница да је логор носио број 1492 – година када је католик Фердинанд V изгнао Јевреје из Шпаније. Француске униформе су нас још штитиле од Хитлеровог насиља. Али други људи, које зову слободним, који су били са нама, који су нам давали посао, наређивали, понекад се и осмехивали, као и жене и деца, који су пролазили мимо и који су понекад подизали поглед ка нама, свлачили су са нас људску кожу. Ми смо били подљуди, банда мајмуна. Тихо унутрашње шапутање, снага и проклетство злостављених људи, подсећали су нас на нашу суштину мислећих бића. Али ми нисмо више били део света. Наше тегобе, жалост и смех, болести и дистракције, плод рада наших руку и брига у нашим очима, писма која смо добијали из Француске и она која смо примали за наше породице – све ово је пролазило као у загради. Ми смо били бића заробљена у својој врсти, упркос читавом свом вокабулару, бића без језика. Расизам није биолошки концепт – антисемитизам је архетип свих заточеништава. Друштвена агресија сама по себи само подражава овај модел. Она затвара људе у одређену класу, пориче им способност изражавања и осуђује их да буду „означитељи без означеног“, позива на насиље и борбу. Како да пошаљемо поруку о нашој људскости кад ће она, иза затворских решетака наводника, бити схваћена једино као говор мајмуна? И онда одједанпут, негде на пола нашег заточениства, на неколико кратких недеља, пре него што су га стражари отерали, пас луталица је ушао у наше животе. Једног дана, кад смо се вратили под стражом са принудног рада, појавио се да поздрави ову гомилу. Он је животарио међу дивљим растињем које је окруживало логор. Ми смо га назвали Боби, егзотично име, као што људи називају вољеног пса. Појавио би се на јутарњој смотри и чекао нас је. Када бисмо се вратили, скакао је и лајао од радости. Он није сумњао у то да смо били људи. Можда је пас који је препознао Одисеја под његовом кринком, кад се овај вратио са своје одисеје, био претеча овог нашег. Али не… не! Тамо – била је Итака и Отаџбина. Овде – ми смо били нигде. Овај пас је последњи кантовац у нацистичкој Немачкој, без мозга који би универзализовао изреке и нагоне. Он је био потомак оних паса из Египта. И његово пријатељско режање рођено је из тишине његових предака на обалама Нила. Извор: Теологија.нет View full Странице
  21. Гласајући за победника ријалитија Срби су дали 5 милиона евра за једну ноћ, новац који једна хуманитарна организација скупи за 4 године активног рада Хуманитарна фондација “Буди хуман” постоји од 2014. године са циљем да помогне појединцима, удружењима и установама којима је помоћ неопходна у Србији. Захваљујући овој и сличним организацијама, уз помоћ СМС порука које народ шаље и донација већих институција и утицајних људи, наша болесна деца, млади и стари добијају нову шансу за живот, за нове почетке…
  22. Др Ђорђевић Татјана: Невиност и верност увек су у „моди“ или шта је то „телегонија“ Још премудри Соломон рече: “Ко ће наћи врсну жену? Јер вриједи више него бисер“ (Приче Сол. 31,10) и “Ко је нашао жену, нашао је добро и љубав од Господа“ (Приче Сол.18,22) Први пут, са појмом телегонија, сусрела сам се читајући књигу руског свештеника Илије Шугајева, а са благословом руског патријарха Алексија II “Једном за цео живот“. Књига је одлична и топло бих је препоручила тинејџерима и њиховим родитељима јер је пуна поука, добронамерних и корисних савета за одабир партнера за хришћански брак. Читајући о телегонији била сам ужаснута оним што сам прочитала. Ужас је већи тиме, што се ове научне чињенице крију од јавности и свесно допушта да генерације младих воде распусни живот мислећи да за то неће сносити ама баш никакве последице. Каква заблуда! Савремени научници Креационисти, тврде да имуни систем у потпуности одговара нашем односу са Творцем и да ћемо засигурно, “осетити“ последице неморалног понашања. Шта је то телегонија? (научни аспекти) Феномен телегоније прво је испитан на животињама још пре 150 година. Научници Флинт и Феликс Ледантек, као и други научници, доказали су овај ефекат на животињама. Експерименти су описани у Ледантековој књизи “Телегонија- утицај првог мужјака“. Узгајивачи паса знају да ако се расна керуша, бар једном, споји са “џукцем“, после тога више не може рачунати на расно потомство. Такође, голубица која је расна, убија се ако се споји са голубом који није расан, јер зна да ће потомство бити без педигреа. А, шта је са феноменом телегоније код људи? Телегонија код људи, научно је потврђена после дугогодишњих опсежних физиолошких, антрополошких, социолошких и статистичких истраживања и експеримената од стране непристрасних научника. Наука је овде категорички изјавила: “Да, ефекат телегоније односи се и на људе и то у много јасније израженој форми него у животињском свету“. То значи да жена која чак није ни затруднела, носи и себи јајне ћелије у које су уграђени низови ДНК свих њених претходних полних партнера. Од раније се зна да гени партнера могу да се уткају у генетски систем жене. Телегонија тврди да на потомство жене утичу сви њени ранији полни партнери независно да ли са њима има порода или не. Као пример за ово наводе се Рускиње које су имале авантуре са глумцима из путујућих позоришта. Оне су касније рађале децу која нису личила на здраве очеве беле пути, него на те пролазнике. Ужасавајуће, зар не? А, шта кажу духовници? У разговору са једним духовником пре пар година сазнала сам да жена од сваког партнера, како он каже, узима “део духа“, и при томе долази до размене духова и формирања духовног односа. У случају да постоји више партнера настаје комплексна ситуација и могућност настанка разних менталних поремећаја, па и психоза (нпр. шизофренија и сл.) Свештеник Илија Шугајев каже овако: да сваки блудни однос оставља траг на човеку. Није могуће сјединити се само телом, а не добити и душу и дух те особе. Телесну везу лако је раскинути, али остаје духовна веза, тако да жени није јасно зашто не може да заволи свог мужа свом својом душом? Разлог је тај, што је њена душа већ везана за друге људе, и ове везе је вуку и не дају јој слободу. Сада је јасно зашто овакве ситуације доводе до расцепа личности и настанка психоза код тинејџера и адолесцената. Психијатри хришћани, као и духовници, тврде да нам је 80 % младог света на граници психоза (тешких душевних болести са лошим изгледима за излечењем). Савремена психотерапија потврђује чињеницу да промискуитет разара психу: У књизи “Православље и савремена медицина“ (Светигора, 2001 г.) исти ти психотерапеути кажу: “Аутодеструктивно својство тежње за уживањем, у основи је многих сексуалних неуроза“. Остале пошасти промискуитета Све је, отприлике, почело са “еманципацијом” жена средином прошлог века. Циљ ових покрета и разноразних револуција није био ослобађање него управо обрнуто: заробљавање и “уништавање” жена. Било је важно “избацити” жену из куће, одвојити је од деце, запослити је и дати јој такву улогу да што више буде ван куће и не буде идентитет дат јој од Бога: мајка и жена. При томе, жене су добијале финансијску независност,и на тај начин, им био подгрејан егоизам и немотивисаност за брак и рађање деце. Жена је данас већи роб него икада. На послу се од ње много тражи, уцењиване су на разне начине, па и тиме да не могу имати порода ако желе каријеру. Страшно! У једном познатом часопису, који читају младе маме, савет једног педагога, иначе жене, која нити је Српкиња, а поготово не хришћанка гласи: …”Ако уместо о пословним одлукама ви размишљате о томе да ли је ваше дете појело целу кашицу, или гугућете на телефону са њим – остављате лош утисак… Не дозволите себи да изгледате запуштено, нити да се на вама примети како једва чекате да се вратите кући. Искористите време на послу да не мислите на кућу… После дужег одсуствовања са посла ваше колеге су се мало одвикле од вас, баш као и ви од њих. Можда ћете због тога морати изнова да се доказујете…’’Страшно. А, ове “стручне“ жене васпитавају младе српске мајке. Све само са једном поуком- да не рађају децу, да не би после на послу морале да размишљају о њима. Очигледно је сазрело време да жене хришћанке имају свој часопис где их не би тровали ови “саветодавци” и њима слични. Жена, поготово млада српска мајка треба да се васпитава у хришћанском духу, а не у разврату и ширењу каријере. О томе је доста говорио и наш Свети Владика Николај, који каже да жена: функционер има нешто које јој од Бога не припада, а оно што јој је дао Бог – занемарује, те неизоставно настаје психичка фрустрација, а затим и болест. Онда се чудимо зашто харају малигне, полне и заразне болести. Све је то последица једног нездравог начина размишљања, али и потпуне неинформисаности наших људи, којима се подмеће гомила гнусних лажи. Нпр. О мерама заштите при интимним односима. Наравно, све је то несигурно, и из хришћанског угла неприхватљиво. Жена која има добар имуни систем може да савлада сваку болест. Нажалост, много мојих колега учествује у ширењу лажне пропаганде о мерама заштите у интимним односима, што из сопственог незнања, што из финансијских разлога. Све ово, несумњиво, потврђује и статистика. На свим медијима може се чути: Сваки други брак у Србији је стерилан. (Да ли смо се запитали зашто у Србији Бог затвара материце? Да ли су увек други криви за наше тешкоће?) Следи даље статистика: Свака друга девојчица осмог разреда имала је интимне односе, а нежељену трудноћу завршавала абортусом. Шта очекивати од Србије и њеног потомства у наредним годинама? Ову забринутост поделио је и наша Светост, Патријарх српски Г- дин Павле у једном интервјуу за овај часопис, када је констатовао да је целокупна ситуација са белом кугом страшна, и да не зна ко ће наследити ову земљу: “Не знам, можда Кинези…” Што се тиче стерилитета који је нажалост, најчешће последица промискуитета, и проф. И. Мануилова (у књизи “Православље и савремена медицина”) каже: “Медицинска индикација вантелесног оплођења, по правилу, представља последицу анатомских аномалија јајовода насталих услед вeштачког абортуса”. Сваки даљи коментар је сувишан. Све што се дешава, не дешава нам се случајно: децу нам васпитавају “идоли” са ТV екрана, као и “болесничке серије и емисије”, а ту су и неке од прљавштина, које се нуде на интернету. У међувремену, родитељи на пословним састанцима, “кроје” каријеру или се пак боре за голи физички опстанак. Дотле, деца су на улици или крај екрана уз алкохол, дрогу, и ко зна шта. Уместо закључка Званична наука ћути о телегонији, да не би оспорила претходне сексуалне револуције, које згрћу огроман новац. Наша деца пропадају угледајући се на “болесне” ауторитете и њихове лажи. Као лекар и мајка троје деце, препоручила бих младим женама и девојкама: Невиност и верност, како год то старомодно звучало, гарант су вашег здравља душе и тела, јер је тако заповедио и Господ у Својој 7.- ој заповести: ”Не чини прељубу” Повратак Богу и традиционалним вредностима су једини прави пут Србије, у будућност. Ваша сестра у Христу, Др Ђорђевић Татјана Извор: “Светигора“, јануар 2008.г.
  23. Поуке.орг инфо

    Богата или сиромашна Црква?

    Свакодневно читамо у разним медијима где се критикују црквени клирици, епископи и свештеници како живе у великом благостању, како је Црква много богата... С друге стране, нико не воли, ако је иоле верник, да улази у неуредне, прљаве, запуштене цркве, да му је свештеник запуштен и аљкав... Како то да се помири? Како да Црква буде у исто време и сиромашна и богата? Сматрам да реално стање говори да Црква није превише богата али није ни сиромашна, или боље рећи да један број епархија и клирика јесте прилично имућан, док већи део једва саставља крај с крајем.
  24. Ако сам рекао да нећу нешто урадити у прекрстио се, да ли би био грех да то прекршим
×