Претражи Живе Речи Утехе

Интензитет нападâ на православно свештенство, како у Републици Српској, тако и у Републици Србији уопште, не јењава, већ само мијења модалитете. Дана 12. децембра 2019. године друштвене мреже, и то веома ревносно, објавиле су видео и аудио запис у којем наводно свештеник Српске Православне Цркве пјева текст пјесме непримјерене садржине. То је генерисало „лавину“ увреда на рачун православног свештенства. Посматрајући и слушајући снимак, мало ко, а можда и нико не би помислио да није ријеч о православном свештенику. Свако би прије помислио да ЈЕСТЕ, неголи да НИЈЕ православни свештеник. Ако би неко и устврдио да није ријеч о православном свештенику, тај онда познаје лично аутора снимка. Најблаже речено, дјеловање аутора снимка је sacrilegium (= светогрђе). Ово тврдим из разлога што се изругивао како православном свештенству уопште, тако и онима које је Господ одазвао из овог свијета у Царство небеско. Но, родило се и ваља га љуљатʼ! Мој пријатељ из иностранства послао ми је предметни снимак и у поруци питао шта се то дешава и је ли тако нешто могуће, поготово у дане Божићног поста. Одговорио сам му сљедећим ријечима: „Да ли је ријеч о свештенику, брате (име)? Можда је у питању обичан провокатор? Тога буде у Србији, посебно негдје пред засиједање Сабора (у априлу или мају). Уколико јесте свештеник, ваљда би требало да против њега буде покренут црквеносудски поступак, тј. да буде процесуиран. Уколико је цивил, опет би грађански суд требало да га санкционише, управо због прљања угледа свештеника.“ Послије овог мог одговора пријатељ ми је послао линк демантија са сајта Епархије жичке у којем стоји да није ријеч о православном свештенику, већ о особи која се неистинито представља да је православни свештеник. Недуго затим, пријатељ ми је послао нови снимак у којем надрисвештеник изражава покајање и моли за опроштај, вјероватно срачунато очекујући, уколико дође до судске парнице, то би му могло послужити као аболиција. Је ли посриједи његово истинско покајање или је ријеч о егзистенцијалном страху усљед најављене тужбе, не знам? Бог зна. Да ли је овај надрисвештеник „регрутован“ од било кога, не знам? Бог зна. Откуд му одјевни предмети мантија, прслук, камилавка, затим напрсни крст као знак свештеничког достојанства, који ни сви православни свештеници не посједују, јер просто немају овакво одликовање, не знам? Бог зна. Да ли је можда ријеч о неумјесној шали или ауторовој задњој намјери, исход је потпуно исти: углед свештеника је срозан. Ако би неко питао: „Којем свештенику је учињена штета?“ Па, свима. Црква је Тијело Христово. Сви крштени у име Оца и Сина и Светог Духа јесу уд(ов)и овог тијела. Ако би ме неко и „увјерио“ да је у позадини тог спорног снимка ништа друго до „шала“, то аутора опет не оправдава, јер у свакој „шали“ постоји само трећина шале. Другачије речено, „шала“ је само добар начин да човјек каже оно што мисли, јер да није „шале“, не би могао да каже оно што мисли. Будући да сам, такође, и сâм православни свештеник са вишегодишњом службом у нашој помјесној Цркви, осјећам духовну потребу да својим текстом позовем на будност савјести и оних који тако олако и неодговорно, па рекао бих и нечовјечно поступају, као и оних који то објеручке и без иоле гриже савјести објављују, односно надлежних који би требало да се овим случајем позабаве мало одговорније него до сада. Неко би могао да пита: „Шта се то тиче оних који живе у другој земљи?“ Површно посматрано, можда тако и дјелује да нас се не дотиче. Међутим, све оно што се догађа у Републици Србији, коју ми – православни Срби с лијеве дринске обале матицом зовемо, има своју пројекцију и у Републици Српској, и то у много већој мјери него ли што се овдашња дешавања пројектују на Републику Србију. Све новинске написе који долазе с десне стране ријеке Дрине, овдашњи људи помно прате и мишљења сам да им више вјерују него ли сопственим гласилима. Да дезинформација долази однекуд друго, овдашње узнемирење било би мање. Међутим, овдашње узнемирење је израженије, јер дезинформација стиже из Србије из које ништа лоше не очекујемо, па стога нисмо жељели ни да подвргнемо провјери њене новинске текстове. Немам потребу да осуђујем аутора спорног снимка, јер ово је резултат његове људске слабости, за које недјело ће да поднесе рачун свом и нашем Господу и властитој савјести као гласу Божијем у сваком нас. Српски народ, у својој пословичној мудрости, каже: Не мрзи рђавог човјека, већ оно что он ради! Ове редове не посвећујем конкретно том спорном снимку, већ феномену атак на свештенство. Одакле таква патолошка потреба?! Кога ће од нас убудуће напасти? Шта је сљедеће? Постоји ли адреса која би требало тим феноменом да се позабави? Коме да се обратим? Илустрације ради, службеника полиције, самим тим што је службено лице, штити Закон; адвокат је под заштитом адвокатске коморе; посланика штити имунитет и др. Ко штити православног свештеника? Не смије се дозволити да православни свештеник буде једна сламка међу вихорови, сирак тужни без иʼђе икога! Не може православни свештеник, поготово у ери вјерских слобода, да буде вјечито „монета за поткусуривање!“ Ко би други требало да стане у нашу одбрану ако не један од нас, јер наде више нема ни у кога до у Бога и у своје руке. Проблем, који је евидентан, неће бити ријешен тако што је „рјешаван“ од случаја до случаја. Овдје је потребно системско рјешење. Православног свештеника, истом мјером као и остале грађане, требало би да штити закон. Закон ће да каже: „Системско рјешење већ постоји, јер сви грађани наше државе једнаки су пред законом.“ Да, ово звучи примамљиво, добронамјерно и слушаоцу „голица уши“, али истина је мало суровија. Између безброј примјера, навешћу само један. Рецимо, кад дође до саобраћајног удеса са смртним исходом, у новинама које извјештавају јавност о идентитету учесникâ у удесу, чак и код оних који су удес изазвали, стоји само: „лице са иницијалима Н. Н.“, дакле, без навођења занимања. Уколико је у удесу учествовао православни свештеник, макар и не проузроковао саобраћајни удес, односно макар и настрадао, готово по заповијести стоји: „свештеник (неријетко пејоративна одредница ʼпопʼ) са иницијалима Н. Н.“ Овај примјер је „лакмус папир“ који на веома илустративан начин говори о односу према православном свештенству. Ово је омјер односа према њему. Зашто? Постоји ли одговор српске јавности? Да ли нецрквени људи нападају свештенство због Цркве или Цркву нападају због свештенства? Цијеним да је обрнуто. Не забрињава толико овај спорни снимак колико интересовање за њега и све оно што је пропратно (коментари пуни увреда и осуда, просљеђивања, злурадости и др). Нецрквени људи, за службу православног свештенства, посебно сузаинтересовани пред сезону крсних слава, па вјерујем да је аутор тог спорног снимка брижљиво бирао нарочити тајминг како би његов „труд“ био што видљивији и вредновање његовог недјела што омасовљеније. Забрињава то што готово нико од надлежних државних органа није поставио питање аутентичности тог спорног снимка! Господ ће свима да нам суди. Пошто Црква има и своју историјску компоненту, јер постоји у свијету и ради свијета, то би требало да се и грађански суд, и то одговорније него до сада, позабави како аутором спорног снимка, тако и одговорнима у новинама „Ало“ које су тако бескрупулозно објавиле снимак, не истражујући ко је аутор. Сензације или шићарџијских порива ради, спорни снимак је ноншалантно пуштен у етер, и то у истом чланку кад и деманти Епархије жичке. Једноставно, забрињава осионост одговорних који уопште не промишљајукако о директној, тако исто и о индиректној штети која је нанесена угледу православног свештенства диљем земљиног шара, јер православни свештеник није сам. Он има и породицу! Да ли је то слобода медијâ и слобода ауторовог изражавања? Слобода воље је дар Божији човјеку. Она не смије да буде модел за манифестовање прикривене злобе! Слобода укључује одговорност за своје поступке. Ако је мојом „слободом“ нарушена, па и угрожена слобода мога ближњег, онда то није слобода, већ злоупотреба слободе. Наша помјесна Црква има преко двије хиљаде свештеника. Непријатност наведене или сличне форме догодила се свима. Не „дијелимо се“ на оне којима се догодила или није, већ на оне који то признају или не. Ево, један од православних свештеника износи свој став у којем се не мири са таквим односом према свештенству! Рекох и душу спасох! Савремени човјек има необјашњиву „потребу“ да над неким мало искали свој бијес. За такву врсту „потребе“, готово по правилу, најтраженији су незаштићени. Неодговорни би за „чешање“да бирају сваку другу ограду (плот), осим онес „бодљикавом жицом“. Тим чином несвјесно говоре о себи, јер да имају имало храбрости, инсистирали би на одмјеравању снага са јачима од себе или макар са једнакима себи. Марко Миљанов учи нас: Јунаштво је бранити себе од другога, а чојство је бранити другога од себе. Закључујући, имам духовну потребу да оном малом стаду кажем: Пазимо на вријеме, јер су дани зли! Заобиђимо оне који на несрећи својих ближњих „изграђују“ сопствену „срећу“! Не повлађујмо онима који имају нељудски нагон да гадости своје душе износе вани, несвјесно још више своју душу губећи? Не нападајмо своје православно свештенство – учитеље вјере, јер с њима и уз њих овоземаљски живот нам и почиње и завршава се! Не осуђујмо оне који с нама дијеле и зло и добро! Не атакујмо на оне који се с нама радују у нашим радостима и који с нама у нашим тугама жалосте, јер чашу меда још нико не попи да је чашом жучи не загрчи; чаша жучи иште чашу меда смијешане најслађе се пију! Ако се будемо клонили недјелâ, тако ћемо достојније да дочекамо празник Рождества Христовог и отворити врата наших срца како би долазећи Богомладенац ушао и вечерао с нама. свештеник др Живко Ј. Илић Извор: Инфо-служба СПЦ

У богослужбеном животу наше Свете Цркве поред Свете Литургије Светог Јована Златоуста, Светог Василија Великог и Пређеосвећених Дарова, у одређене дане у току богослужбене године служи се и древна Литургија Светог Апостола Јакова, брата Господњег првог Епископа јерусалимског. Литургија Светог Апостола Јакова припада Антиохијском литургијском типу. У многобројним богослужбеним изворима она носи назив ЈЕРУСАЛИМСКА Литургија, што свакако указује на Светог апостола Јакова који је био први Епископ Светог града Јерусалима. Као таква она се може назвати и древном Литургијом Јерусалимске Цркве – Мајке Свих Цркава. Настала је у Јерусалиму током четвртог века. Овај период њеног настанка на неки начин њу повезује са петом мистагошком Катихезом Светог Кирила Јерусалимског где Свети Кирил управо њу и тумачи. Ова древна Литургија из јерусалимске Цркве бива проширена на крајеве Антиохијске Патријаршије и преведена на сиријски језик. По сведочанству Епископа Атанасија (Јевтића) изворни језик јаковљеве Литургије јесте свакако грчки, али она је касније ради богослужбене употребе преведена на многобројне језике. Вредно је напоменути да се текст Јаковљеве Литургије на српски језик први пут појавио благословеним трудом блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића). О богатом литургијском издаваштву почившег владике Хризостома подробније пише протопрезвитер-ставрофор др Владимир Вукашиновић. Владика Хризостом је познат као велики љубитељ богослужења и богослужбеног благољепија, а своју љубав према богослужењу исказао је делатно управо у богатом литургијском издаваштву. Када је у питању Литургија Светог Апостола Јакова Владика је најпре као хиландарски јеромонах припремио и уредио чин ове Литургије за презвитерско служење и тај чин је из штампе изашао 1982. године. Такође као хиландарски јеромонах 1985. године издаје превод ове Литургије на црквенословенском језику са српским рубрикама, док касније као Епископ банатски 1992. године издаје чин јаковљеве Литургије на српском језику. Литургија Светог Апостола Јакова, према данашњој богослужбеној пракси служи се два пута у току године. Служи се на празник Светог Апостола Јакова (5. новембра), као и у недељу по празнику Рођења Христовог - Светих Богоотаца. Кратак преглед поредка и специфичности: Презвитер и ђакон се облаче у потпуно одјејаније не изговарајући притом молитве. Напомена приликом облачења ђакона указује да се ђакон одмах опасује ораром и тако остаје приликом савршавања Литургије. Битна напомена је и да се проскомидија не врши пре Свете Литургије (као што је случај са Литургијом Светог Јована Златоуста и Светог Василија Великог), већ је време савршавања у склопу Свете Литургије и то за време певања херувимске песме (нека умукне свако тело човечије). Када се презвитер и ђакон обуку у свештено одјејаније, ђакон излази из олтара и стаје испред царских двери, а презвитер испред часне трпезе чита молитву у којој се моли да Господ благослови његово свештенослужење и да по Његовој неизмерној доброти ниспошље благодат Светога Духа која ће га укрепити за предстојећу службу. Након неколико уводних молитава долазимо до првог кађења пре кога се чита посебна молитва за благосиљање кâда као миомирисног приноса Богу: Боже, Ти си примио Авељеве дарове, Нојеву и Авраамову жртву, Ароново и Захаријино кађење, прими из руку нас грешних ово кађење као пријатан мирис за опроштај грехова наших, и свеколиког Твог народа. Јер си благословен и Теби припада слава, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова Амин. Након овог благосиљања кадионице и кађења пева се Јединородни Сине и Слове Божји… и за време појања ове химне презвитер даје ђакону у десну руку Еванђеље, а у леву руку Апостол (Посланице Светих Апостола), док презвитер узима Паримејник. Носећи ове свештене књиге они чине вход и стају на амвон и на већ припремљене налоње постављају књиге (Еванђеље на средини, Апостол са десне стране, а Паримејник са леве). Након молитве Боже Сведржитељу, Преславни Господе… ђакон са амвона произноси велику јектенију (шест прозби). Потом следи појање Трисвете песме, и одмах чтец почиње са читање Старозаветних одељака у виду читања из пророштава. После Старозаветног чтенија чита се одељак из Посланица и за време појања алилујарија ђакон узевши благослов од презвитера врши кађење. Овде постоји једна специфичност да презвитер не благосиља кадионицу изговарајући претходно наведену молитву кадионице, већ изговара следећу молитву: Теби који си испуњен сваком добротом и весељем, Господе Боже наш, приносимо ово кађење пред Тобом, и за све што си нам даровао, и молимо ти се нека се узнесе из наших бедних руку, на пренебесни Твој жртвеник као пријатан мирис ради опроштаја сагрешења наших и васцелог народа Твог. Милошћу, милосрђем и љубављу, за људе Јединородног Твог Сина, са којим си благословен, са Пресветим и добрим и Животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова Амин. За разлику од Литургије Светог Василија Великог и Светог Јована Златоустог, након читања Апостола и кађења, следи јектенија са читањем молитве пред Еванђеље: Запали у срцима нашим Човекољубиви Владико, непролазну светлост Твога богопознања и отвори очи ума нашега, да бисмо победивши све телесне похоте, живели духовним животом, мислећи и творећи све што је Теби угодно. Јер си Ти просветљење душа и тела наших и Теби славу узносимо са Безпочетним Твојим Оцем, и Пресветим и добрим и Животворним Твојим духом, сада и увек и у векове векова Амин. Следи читање Еванђеља које не почиње добро познатим узвиком пазимо којим нас позива ђакон да пазимо на читање, већ речима: Обратимо пажњу на Свето читање! Када се заврши читање еванђелске перикопе ђакон са амвона произноси прозбену јектенију, а презвитер потом чита молитве за оглашене и за оне који се припремају за свето просветљење. На месту херувимске песме на Литургији Светог Апостола Јакова поје се химна Нека умукне свако тело човечије која се пева и на Литургији Светог Василија Великог на Свету и Велику суботу. За време појања ове химне презвитер изговара молитву херувимске песме предухитривши Твој страшни улазак, дивимо се изгледом твоје светле трпезе… у којој моли јединог истинског свештенослужитеља, Господа нашег Исуса Христа, да му подари духовну крепост да са сваком пажњом и страхом Божјим приступи савршавању овог свештенодејства, али и да му подари непорочно свештенослужење. Ова молитва је по свом садржају слична са молитвом херувимске песме коју литург изговара на Литургији Светог Василија Великог и Светог Јована Златоуста, у којој се на крају наглашава управо онај свештени моменат да је Господа наш онај који приноси и који се приноси, који прима и који се раздаје. Презвитер благосиља кадионицу речима следеће молитве: Заједно са кађењем Арона и Захарије, Твојих угодника, молитву као духовни мирис, кађење ово као жртву паљеницу, прими од нас грешних ради опроштења грехова наших и очишћења васцелог Твог народа, од овоземаљског световног смрада и удостоји нас да приступимо Твоме Светом жртвенику. Јер је благословено пресвето Име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове, векова амин. Након кађења презвитер са ђаконом одлази до проскомидије где врши проскомидију. Извадивши агнец, жртву је га и полаже на дискос, без изговарања молитава, а потом улива вино и воду у путир, такође без изговарања молитава. Овде је занимљиво нагласити да се не ваде честице, већ се на дискос поставља само агнец. У српском преводу ове Литургије блаженопочивши Владика Хризостом у рубрици напомиње да је ово древна пракса Цркве, али ако литург жели да вади честице као на Литургији Светог Василија Великог и Светог Јована Златоуста, он то може учинити и овде. Дискос и путир се овде не покривају покровцима, већ тако са њима чине велики вход, изашавши на северне двери и ушавши на царске двери. Презвитер одмах изговара молитву предложења: Боже, Боже наш који си послао Небески Хлеб, храну целоме свету, Господа нашег и Бога Исуса Христа, који нас благосиља и освећује; Ти сâм благослови ово предложење и прими га у свој наднебески жртвеник. Помени као добар и човекољубив, оне који принесоше, и оне за које принесоше, и нас неосуђене сачувај у свештенодејству божанствених тајни Твојих. Јер се свети и прославља Пречасно и величанствено Име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова Амин. Ова молитва предложења иста је и на Литургији Василија Великог и Јована Златоустог. Након краће јектеније сабрана литургијска заједница једним устима и једним срцем изговара исповедање вере, а тек након исповедања вере врши се целив љубави, не само свештенослужитеља, већ и међу сабраним народом. После исповедања вере и целива љубави долазимо до централног дела Свете Литургије. Свеобухватност и обимност ове Анафоре нам не дозвољава да дубље проникнемо у њен садржај. Она заиста одише не само молитвеним духом, већ посебном песничком лепотом. Након освећења дарова литург се до појединости моли да Господ помилује све јерархијске службе, помињући све понаособ, народ и све хришћане. Значајно је напоменути да се верни народ на овој Светој Литургији причешћује под оба вида. Ова пракса причешћивања под оба вида јесте присутна у поретку јаковљеве Литургије, али у пракси наше помесне Цркве често се избегава из практичних разлога, већ се причешће верног народа врши кашичицом као на Литургији Светог Василија Великог и Светог Јована Златоустог. После благодарствених литургијских молитава након речи ОТПУСТИТЕ СЕ У МИРУ, презвитер чита молитву отпуста којом у виду благослова отпушта народ. Катихета Бранислав Илић ЗВУЧНИ ПРИЛОЗИ (радио Беседа):

Поводом задушница, доносимо у целости текст катихете Бранислава Илића, о значају молитве за упокојене и химнографији у којој је садржан молитвени вапај за сву нашу уснулу браћу и сестре, са надом на Васкрсење и живот вечни. Задушнице су дани када се молитвено сећамо уснулих у Господу. У Цркви се увек молимо како за живе, тако и за оне који су уснули у Господу, који су у Богу живи, јер Господ Исус Христос је Бог живих; сви су у Њему живи и они који су у овом свету и они који су већ у наручју Божјем. Цркава Христова као брижна мајка молитвено прати сваку душу хришћанску од рођења до упокојења, али и након упокојења Црква у својим молитвама помиње све оне који су уснули са надом на Васкрсење и живот вечни. Црква је увек, још од старозаветних времена, а посебно у новозаветно – апостолско време, чинила и наставља да чини помен и да узноси молитве за своју упокојену истоверну браћу. Света Црква узносећи свакодневно молитве за своју упокојену децу, подстиче на то и све вернике како би једним устима и једним срцем узносили Господу усрдне молитве за упокојење својих преминулих сродника. На молитву за упокојене подстиче нас хришћанска љубав, која нас спаја у Христу, јер упокојена браћа по вери су наши ближњи, које нам Бог заповеда да волимо као саме себе. Јер, Бог није рекао: волите ближње док живе на земљи. Господ не ограничава љубав према ближњима границама земаљског живота, већ је простире и на вечни живот.По речима блаженопочившег Патријарха Павла: „Молећи се за упокојене и данас и свагда, да не заборавимо да тај час чека и нас и да се трудимо и сада, јер не знамо кад ће тај час доћи и да будемо достојни изаћи пред Сина Божјег да бисмо чули Његов глас: Ходите благословени Оца мога да примите Царство које вам је спремљено од постања света" (Мт. 25, 34).ˮ Поред богослужења Цркве у коме се молимо за све уснуле, особито на Светој Литургији како на проскомидији, тако и у ходатајственој молитви, Црква је установила особите дане у којима се молитвено сећамо упокојених. У седмичном богослужбеном кругу свака субота је посвећена спомену уснулих у Господу. Када је у питању годишњи богослужбени круг уснулих, усрдно се сећамо на задушнице. 1. Месопусна субота; 2. Субота пред Свету Педесетницу; 3. Михољске задушнице (субота пред празник Св. Киријака Отшелника); 4. Митровданске задушнице (субота пред празник Св. Великомученика Димитрија). Верни доносе у храм кувано жито – кољиво, које нас символично подсећа на Христове речи да зрно тек кад умре доноси род, и то не у земном мраку, него у светлости сунца. Жито је символ смртног тела и бесмртне душе у светлости Царства небеског. Црно вино, којим свештеник прелива жито, означава Божје милосрђе којим се исцељују ране греха. Свећа је символ светлости Христове. Он је рекао: "Ја сам светлост свету." Поред тога, свећа символише и нашу жртву и принос Богу за душе упокојених у Господу. Из службе за упокојене: Дубином премудрости човекољубиво све устројаваш и потребно свима подајеш, Једини Створитељу, упокој, Господе, душе слугу Твојих: На Тебе су наду положили, Творца и Створитеља и Бога нашега. (тропар) Са Светима упокој, Христе, душе слугу Твојих, где нема болести, ни жалости, ни уздисања, него где је Живот бесконачни. (кондак) Нема светога као што си Ти, Господе Боже мој, који си укрепио верне Твоје, Добри, и утврдио их на камену исповедања Твога. (трећа песма канона) Ваистину таштина је све и сва, а живот је сенка и сан; јер се узалуд отима сваки човек, као што рече Свето Писмо: Када цео свет стечемо, онда ћемо се у гроб настанити, где су заједно цареви и просјаци. Зато, Христе Боже, упокој престављене слуге Твоје, као Човекољубац.(сједален) Гледајући море живота, узбуркано буром искушења, ја сам прибегао Твоме тихом пристаништу, и вапијем Ти: изведи из пропасти живот мој, Многомилостиви! (шеста песма канона) Једини си Ти, Господе, бесмртан, који си створио и саздао човека; а ми смо земни и од земље саздани, и у исту земљу ћемо отићи, као што си Ти, Створитељ мој, заповедио и рекао ми: „Земља си и у земљу ћеш отићиˮ куда сви ми људи одлазимо. Али си Ти исти, Спасе наш, рекао, да ко у Тебе верује, ако и умре живеће, и васкрснућеш га у последњи дан. Стога са надом васкрсења уместо надгробног ридања, певамо ти победничку песму: Алилуја! (икос) Људима је немогуће Бога видети, на Њега не смеју ни чинови ангелски гледати; но кроз Тебе, Свечиста, јави се људима Син оваплоћени. Њега величајући, Тебе са небеским војскама прослављамо. (девета песма канона) катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква ПРИЛОГ ТЕЛЕВИЗИЈЕ ХРАМ:

О Светој Тајни Покајања говориће нам протојереј-ставрофор Јован Илић, парох трећи при храму Светог Пантелејмона у Нишу. Шта је Света Тајна Покајања, који се се греси опраштају кроз свету тајну покајања, а који не, са каквим духовним расположењем би требало да одлазимо на исповест? Ово су само нека од питања на која смо одговорили у емисији Пирг, а која нам говоре зашто је важна Света Тајна Покајања за сваког верника. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Глас

Сећајте се својих старешина који вам проповедаше реч Божју. (Јев. 13,7) Десети дан августа 2014. лета Господњег златним словима је записан у историји Богом чуване Епархије тимочке. Тога дана, када наша Света Црква савршава молитвени спомен на Свете славне и свехвалне апостоле и ђаконе Прохора, Никанора, Тимона и Пармена, спроведена је у дело одлука Светог Архијерејског Сабора, од маја исте године, којом је за Епископа тимочког изабран најбогoљубивији високопреподобни архимандрит Иларион (Голубовић), игуман свештене Светониколајевске обитељи манастира Буково. Тога дана Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, на светој архијерејској Литургији у Саборном храму Рождества Пресвете Богородице у Зајечару, савршио је чин хиротоније и увео у трон Епископâ тимочких, Његово Преосвештенство Епископа тимочког г. Илариона. На торжественом евхаристијском сабрању Патријарху су саслуживали су Високопреосвештени Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Преосвећена господа Епископи: жички Јустин, белоградчишки Поликарп (Бугарска Патријаршија), рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије, брегалнички Марко и моравички Антоније; архимандрити, изабрана господа Епископи: топлички Арсеније и јегарски Јероним, као и протопрезвитер-ставрофор Анастасије Коропулу, настојатељ храма Светог апостола Томе у Атини. Молитвено учешће узели су Преосвећена господа Епископи: бачки Иринеј, врањски Пахомије, крушевачки Давид, изабрани славонски Јован и изабрани средњоевропски Сергије. На крају свете Евхаристије одлуку Светог Архијерејског Сабора прочитао је Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин, а у трон Епископâ тимочких владику Илариона увели су Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Преосвећени Епископ жички г. Јустин. Био је то по свему посебан дан који је одисао Светодуховском радошћу. Епископ није власник благодатне ризнице благодати Божје коју би могао да дели онима којима жели, јер, према речима светог Дионисија Ареопагита, епископ је, као богољубиви свештеносавршитељ само онај који обзнањује вољу Божју; он не узводи властитом благодаћу кандидате на степене свештенства, него га Бог покреће на сва јерархијска освећења. Благодат је ваистину живи дар Духа Светога који живи у Цркви, како и појемо у једној богослужбеној песми да Светим Духом свака душа живи. С једне стране Свети Дух превазилази све земаљске поредке и институције, али са друге стране ствара себи обиталиште, које у земаљским пределима има овакве или онакве црте, и које представља спољашњи израз Духа, сасуд у коме се чувају Његови благодатни и освећујући дарови. Наведено чудесно станиште Духа Светога јесте Црква Божја која је кроз векове на свештен и благословен начин пронела драгоцену ризницу богооткривене Истине. Епископ се обраћа васцелој Цркви сабраној на евхаристијском сабрању да се са сваком љубављу и усрдношћу помоли за ниспослање благодати Духа Светога на онога кога је сâм Дух рукопроизвео односно изабрао и упутио на црквено служење, а изабраност од стране сабране локалне Цркве представља један од критеријума препознавања воље Божје, јер се на узвишену службу епископа не изабира неко ко је народу по вољи, него ко је већ унапред изабран од Бога за служење. Сада, када се навршило пет година архипастирске службе Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона, васцелим бићем се радујемо, Радујући се са онима који се радују (Рим. 12:14;). Поред истинске духовне радости која нас на посебан и благословен начин обузима поводом малог, али значајног јубилеја, налазимо се на великом задатку према нашем духовном оцу и архипастиру, да као верна чада која се налазе под свештеним омофором драгог нам Владике, посведочимо оно што очи наше видеше и уши наше чуше. Јер, по учењу свештеномученика Игнатија антиохијског Епископ је слика Очева, у Цркви предстојатељ на месту Божјем. У руци епископа се сажима свака духовна власт. Сви треба да следују вољи епископа као што је све свештенство које је сагласно са епископом сагласно као струне са гитаром. А ко тајно од епископа нешто у Цркви ради тај служи ђаволу. Јер, ни Христос будући са Оцем сједињен, не учини ништа без Оца, тако не треба да чини ни народ Божји ништа без епископа, вели у посланици Магнежанима свети Игнатије. Имајући на уму ову поуку Светог Игнатија Богоносца, користимо прилику да посведочимо да очи наше видеше да је Преосвећени Владика у свом архипастирском служењу актуализовао ону истину коју је изрекао Свети апостол Павле: Ко епископство жели, добро дело жели (1Тим З, 1). Преданим служењем и истрајавањем на тешком и трновитом, али спасоносном путу, овај отачаствени архијереј Цркве Божје у Епископији тимочкој, свештенство и поверени верни народ смирено и усрдно својим личним примером духовно руководи, на тај начин сведочећи истинитост поуке Светог Јована Златоуста који каже: Сви треба да гледају на епископа и да по његовом животу уређују свој сопствени живот. Будући да духовно руковођење и целокупно архипастирско служење бива утемељено и крунисано светом Литургијом као Тајном над тајнама и Светајном Цркве, за ових пет година архипастировања, Владика је у свештеном сагласју са презвитеријумом (свештенством) и лаосом (верним народом Божјим), иако свестан велике истине, да је савршавање Евхаристије велико и страшно и самим небеским силама, ревносно и са великом љубављу је целокупан свој живот и архијерејско служење уоквирио светом Литургијом. Црква као тело Христово које се у Божанственој Литургији огледа, сва је у служби. Ван ње, верујемо, нема спасења. Ван службе Богу и ближњем, нема ни обожења ни спасења. Зарад такве службе, Бог нас је и створио. Из ове благословене обнове богослужбеног живота, покренута је градитељска обнова многих светиња у којима се узноси умилни славопој Господу. Следујући Спаситељевој заповести о проповеди благе вести Еванђеља Његовог, коју је упутио својим светим апостолима, а преко њих и свима нама, рекавши: Идите и научите све народе крштавајући их у име Оца и Сина и Светога Духа (Мт. 28:19), у Епархији тимочкој отворен је мисионарски центар Гостопримницакоји на посебан начин доприноси мисији Цркве, како у катихетском, тако и у свим осталим сегментима проповедања речи Божје. Драгоцени бисер у погледу мисије у окриљу наведеног мисионарског центра чини Фестивал хришћанске културе, који се одржава једном годишње. Владика Иларион посебну пажњу и делатну љубав пројављује и према потребитима, жртвена љубав делатно бива исказана кроз веома успешан и плодотворан рад Верског добротворног старатељства Епархије тимочке. На крају овог скромног прилога у част преданог и плодоносног петогодишњег архипастирског служења Његовог Преосвештенства Епископа тимочког Илариона, „опет и много путаˮ са поштовањем и љубављу срдачно понављамо: Преосвештеном и високодостојном Господину Господину Илариону, Божијом милошћу Православном Епископу тимочком. Подај Господе дуг и миран живот, здравље и спасење, победу над непријатељима и сачувај га на многе године! Долгоденствуј, Преосвештени Владико, на многа и блага лета! Катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква Бранислав Илић: Пет година архипастирског служења - EPARHIJA-TIMOCKA.ORG Пет година преданог архипастирског служења Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона (Голубовића) Десети дан месеца августа...

На празник свете мученице Параскеве 8. августа 2019. године, у народу познате као Трнова Петка, освећен је новоподигнути храм посвећен овој дивној светитељки у Оснићу код Бољевца. Његово Преосвештенство Епископ тимочки Г. Иларион освештао је храм уз саслужење свештенства и монаштва Епархије тимочке и Епархије сремске. Под сводовима новог храма служена је света архијерејска Литургија. Изградња храма је завршена залагањем надлежног пароха протојереја Дејана Миливојевића, који је својим ангажовањем објединио све донаторе и приложнике у овом богоугодном делу. Заслужнима за довршетак храма Епископ Иларион је уручио захвалнице г. Милети Радојевићу, директору Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама, др Небојши Марјановићу, председнику општине Бољевац и г. Банету Крачуновићу, председнику МЗ Оснић. Владика Иларион је у беседи поздравио све присутне, а посебно др Милету Радојевића и др Небојшу Марјановића без чије истрајне дугогодишње помоћи овај храм не би био довршен. Захвалио је и мештанима села Оснић, који су помогли и добили своју цркву у којој ће моћи да се моле и долазе на богослужења. Владика је нагласио да је циљ нашег земаљског живота стицање благодати Духа светога и милости Божије. Онај који је стекао милост код Господа, он је стекао све у овом животу и живот у вечности. Уз молитве светој Петки, владика је рекао да светитељи припадају свима, без обзира из ког народа су потекли и да градњом храмова ми обезбеђујемо њихову помоћ и заштиту. У светитељима се огледа Бог наш, који је „диван у светима својим“, јер се пројављује кроз њих и чини чудеса. Хиљаде људи долазе к њима, чак и они других вероисповести. Нека молитвама светих Господ нама дарује благодат своју, мир, дуготрпљење, љубав, и све што је потребно за Царство Божије. У данашње време нема много верника у нашим храмовима, али се молимо да све њих Господ призове к себи на било који начин. У сваком призиву је љубав Његова, а не казна. Нека је слава Господу и Светој Тројици сада и у све векове векова. Амин – поручио је владика. Извор: Епархија тимочка

Поводом празника Светог славног и свехвалног Пророка Илије, са званичне интернет странице Српске Православне Цркве доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом Свети славни Пророк Илија – други претеча доласка Христовог. Међу празницимâ у част Светих славних и свехвалних Старозаветних пророкâ, ако изузмемо празник Светог Јована Пророка који је на граници између пророкâ Старог и Новог Завета, посебно и значајно место заузима празник Светог славног пророка Илије, који је у нашем народу особито поштован. Свети славни Пророк Илија васцелим својим животом послужио је тајни спасења. Свети Апостол и Еванђелист Матеј у свом Еванђељу сведочи како је због великих и знаменитих чуда која је Свети Пророк Илија чинио, народ сматрао Христа за Илију. Приликом Христовог Преображења на таворској гори као један од пророка јавио се са Мојсејем и Свети Илија разговарајући са Господом. Преподобни отац Јустин ћелијски казује да Црква Светог Пророка Илију прославља као најнеобичнијег човека који је живео на овој земљи Божјој, најнеобичнијег човека у роду људском. Толико необичног, и толико изузетног, да га је Господ са телом узнео на Небо. Од самих почетака Свети Илија је посебно поштован у Светој Цркви, а као један од видова тог древног и непрекинутог поштовања можемо да наведемо оснивање свештене обитељи у трећем веку на месту његовог подвига. Поред дивне и надахнуте химнографије коју су знаменити црквени песници саставили надахнути Духом Светим и благословеним животом Светог Пророка Илије, у његову част су сачуване и бројне Светоотачке беседе које на најбољи могући начин величају сва његова свештена дела којима је прославио Господа. Између Светоотачких беседа можемо поменути беседе Светог Јефрема Сирина, Светог Василија Селевкијског и Светог Јована Златоустог. Када је у питању химнографија, прва помињања у древним месецословима Цркве прво помињање налазимо у 8. веку. У част Светог Пророка Илије стихире на Господи возвах је саставио Свети Јован Архиепископ евхаитски, славу на Господи возвах цар Лав шести мудри, итд. У црквеним песмама називамо га другим претечом другог доласка Христовог, Пророком и сведоком великих дела Божјих. У Светом Писму Старог Завета у трећој и четвртој књизи о царевима читамо о животу овог знаменитог пророка, али и о његовим чудима и вазнесењу на небо и предавању плашта Пророку Јелисеју. Завршавајући своју омилију на празник Светог Пророка Илије презвитер др Оливер Суботић поучава: „Пророк Илија је од Бога назначен да у последња времена, непосредно пред Други долазак Христов, поново дође и проповеда Истинитог Бога у времену крајње отпадије и релативизма, времену у коме се „здраве науке неће подносити“ (в. 2Тим 4, 3–4). Тада ће овај пророк опет засијати благодатном силом коју ће му Бог даровати и наговестити скори и коначни долазак Сина Божијег. Нама је свети пророк Илија посебно важан и због његовог карактера који треба да подражавамо. Каже се за Светог Јована Крститеља у Јеванђељу да је дошао у „духу и сили Илијиној“ (в. Лк 1, 17), што значи да је својом храброшћу истинољубивошћу, одсечношћу, подвигом, верношћу Богу био Илији сасвим подобан као личност. Тако и ми треба да подражавамо Илију славног и Бог ће нам дати дух и силу потребну да се одржимо у ова смутна времена. Нека би молитвама Светог Пророка Илије наш српски народ постао истински веран Господу Христу, амин.ˮ Преподобни отац Јустин ћелијски у једној од својих проповеди на дан Светог Пророка Илије подсећа свакога од нас на његов светли пример и значај: „Вели се у дивним песмама црквеним данас: да је он био „цар над страстима“. Ниједна страст није могла да га захвати, да се над њим зацари. Све је он као огњем сажего и спалио. Он је и сваки грех спаљивао огњем вере своје. Сав безгрешан, он сав посвећен Богу, он није дао да се ниједан грех залегне у његовој души и да остане у њој… Шта раде Светитељи Божији у овоме свету? Оно што и Пророк Илија: они служе Истинитом Богу и проповедају Њега. А шта ради ђаво у овоме свету? Ђаво измишља лажне богове у овоме свету, и заводи људе. Погледајте како је Европа поплављена лажним боговима, уместо Истинитог Бога. Шта ови људи нису прогласили за своје богове! Те културу, цивилизацију, науку, филозофију, политичке партије. Све је то лажни бог до лажног бога. Зар данас људи не метанишу пред телевизорима, пред радијима, зар не метанишу пред безбројним лажним, такозваним културним просветитељима. А шта, ко су они? Шта проповедају? Ништа друго до смрт! Ништа друго до немоћ! А у овом свету главна мука, главно питање људско бића и човека – шта? Смрт! Ако смо смртни, ако се све завршава смрћу – како је смешан и јадан овај живот! Али, Господ Христос је дошао у овај свет и показао Себе као Истинитог Бога, победио смрт и васкрсао. И ту исту силу дао Цркви Својој. Гле, ко данас сведочи о Истинитом Богу Господу Христу. Гле, погледајте Острог наш, свакодневно тамо Свети Василије чини чудеса. Погледајте Светог Прохора Пчинског, Светог Стефана Дечанског и многобројне друге свете задужбине царева наших; и свете мошти њихове непрекидно чудотворе и показују да је Господ Једини Истинити Бог.ˮ Анђео у телу, темељ пророка, други претеча доласка Христовог, Илија славни, који је одозго послао Јелисеју благодат да одгони болести и чисти губаве. Због тога и онима који га поштују, излива исцељење. (тропар) Пророче и прозорљивче великих дела Бога нашег, Свети Илијо, велики именом, који си својом речју зауставио кишне облаке, моли за нас Јединог Човекољупца. (кондак) катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква

Богослужење Цркве у својој свеобухватности представља многоцени дар Божји кроз чији драгоцени задржај, у виду молитава и химнографије свагда бивамо поучени светлим примерима светих угодника Божјих који су у свом подвигу просијали на славу Божју. И сâм текст Свете Литургије нас богомудро на неколико места подсећа на значај непрестаног помињања светитеља, не само у нашим личним молитвама, већ и у заједничким (саборним) молитвама Цркве, мислећи превасходно на сабрање Цркве као заједнице ради савршавања Свете Евхаристије. Давно је речено да богата и дивна химнографија цркве јесте препевано житије светитеља Божјих, и ваистину у служби Светих славних и свехвалних старастотерпаца Романових молитвено бивамо надахњивани њиховим врлинским и светим животом који је крунисан мученичком кончином за свога Господа. У стихирама на Господи возвах Црква велича Светог благоверног Цара Николаја као верног и послушног служитеља Божјег који бивајући владар земаљског царства, својим животом сведочаше да је истинита и сваке хвале достојна реч Божја да је небеско царство претежније од земаљског и да је вечна и једина права отаџбина нас хришћана управо на небесима. По речима црквеног песника Цар Николај је на своју царску власт гледао као на службу Богу и своме роду, увек имајући на уму еванђелске речи да ми овде немамо постојана града, него чекамо онај који ће доћи. Врхунац непоколебиве вере благоверног цара Николаја било је крајње смирење и молитва за гонитеље, које химнографија пореди са смирењем Светог Првомученика и Архиђакона Стефана који приликом каменовања узноси молитву Господу за своје мучитеље: Господе не урачунај им овај грех. Црквени песник велича и дивна и славна дела благоверне Царице Александре која је и своја чада одгајила у духу праве и истинске Православне вере, за које појемо да су постале дивне и миомирисне невесте Христове које својом љубављу и мудрошћу постадоше нове мудре девојке које су пошле у сурет женику Христу. Угледајући се на Христа који је из своје неизмерне љубави према нама претрпео телом страшна мучења, животворну смрт и погребење, тако и Свети Страстотерпци Романови као први међу народом свој подвиг крунишу неувелим венцем мучеништва. Извод из химнографије Светим славним и добропобедним Страстотерпцима Романовим: Када си за царевање Русијом био крунисан, помазаниче Николају, усрдно си се тада молио: „Владико и Господе мој, поучи ме за дело на које си ме послао, и нека са мном буде премудрост Твоја, да разумем шта је угодно пред очима Твојим, и да Ти у дан суда дам непостидан одговорˮ. Ти се тада ниси бринуо о слави земаљској, него, много више, о слави небеској. (Прва стихира на Господи возвах) Све благочашће твоје у Христу беше, света мученице, царице Александра Руска, који си из Лутерове вере прешла у Православље и примила га свим срцем својим, заволевши молитву, храм Божји и поуке светоотачке. Као добронамерна мати, и своја чеда си у благочашћу одгајала, припремивши их за непорочну жртву за Христа. Тога ради те увек прослављамо. (Шеста стихира на Господи возвах) Кћери цареве, свете мученице дјеве, истинске невесте Христове, Олга, Татјана, Марија и Анастасија, ви сте као мудре еванђелске дјеве јелеј милосрђа у душама свагда чувале, усрдно послуживши страдалнима, убогима и болеснима. За оне што су вас прогонили Господу сте се до смрти молиле, а сада сте се у ложницу небеског Женика уселиле. Тага ради вас увек величамо. (Осма стихира на Господи возвах) Када дође година страшна и када тама обухвати земљу руску, тада се појавише побијени за реч Божју. Ти си пак царе-мучениче, као зачетак нових страдалника, с богољубивом царицом, царском децом и верним слугама твојим с љубављу ускликивао: Приђите да принесемо себе Богу као жртву живу, да тако посведочимо веру православну и да се Царства небеског удостојимо. (Слава на литији) Данас, благоверни људи, светло величамо седморо царских мученика, Христову домаћу цркву: Николаја и Александру, Алексеја, Олгу, Татјану, Марију и Анастасију. Они пак, који се многи окови и страдања нису плашили, од богобораца смрти и телесна страдања примише и одважност пред Господом у молитви задобише. Тога ради с љубављу ми кличемо: О свети страстотерпци, послушајте глас покајања и вапај народа нашег, и земљу руску у љубави ка Православљу утврдите, од међусобних сукоба сачувајте, мир свету од Бога испросите а за наше душе велику милост. (Тропар) Изабрани од Цара над царевима и од Господара над господарима међу руским царевима, ви сте благоверни мученици, који сте због Христа муке душевне и телесну смрт примили и венцима се небеским овенчали. Стога вам с љубављу благодарно кличемо као нашим милостивим покровитељима: Радујте се, царски страстотерпци (мученици) и за свету Русију пред Богом усрдни молитвеници.(Кондак) kатихета Бранислав Илић *Објављено у Православном мисионару, бр. 358. новембар-децембар 2017. (стр. 21-22) ИЗВОР: Српска Православна Црква

Богослужење Цркве у својој свеобухватности представља многоцени дар Божји кроз чији драгоцени задржај, у виду молитава и химнографије свагда бивамо поучени светлим примерима светих угодника Божјих који су у свом подвигу просијали на славу Божју. И сâм текст Свете Литургије нас богомудро на неколико места подсећа на значај непрестаног помињања светитеља, не само у нашим личним молитвама, већ и у заједничким (саборним) молитвама Цркве, мислећи превасходно на сабрање Цркве као заједнице ради савршавања Свете Евхаристије. Давно је речено да богата и дивна химнографија цркве јесте препевано житије светитеља Божјих, и ваистину у служби Светих славних и свехвалних старастотерпаца Романових молитвено бивамо надахњивани њиховим врлинским и светим животом који је крунисан мученичком кончином за свога Господа. У стихирама на Господи возвах Црква велича Светог благоверног Цара Николаја као верног и послушног служитеља Божјег који бивајући владар земаљског царства, својим животом сведочаше да је истинита и сваке хвале достојна реч Божја да је небеско царство претежније од земаљског и да је вечна и једина права отаџбина нас хришћана управо на небесима. По речима црквеног песника Цар Николај је на своју царску власт гледао као на службу Богу и своме роду, увек имајући на уму еванђелске речи да ми овде немамо постојана града, него чекамо онај који ће доћи. Врхунац непоколебиве вере благоверног цара Николаја било је крајње смирење и молитва за гонитеље, које химнографија пореди са смирењем Светог Првомученика и Архиђакона Стефана који приликом каменовања узноси молитву Господу за своје мучитеље: Господе не урачунај им овај грех. Црквени песник велича и дивна и славна дела благоверне Царице Александре која је и своја чада одгајила у духу праве и истинске Православне вере, за које појемо да су постале дивне и миомирисне невесте Христове које својом љубављу и мудрошћу постадоше нове мудре девојке које су пошле у сурет женику Христу. Угледајући се на Христа који је из своје неизмерне љубави према нама претрпео телом страшна мучења, животворну смрт и погребење, тако и Свети Страстотерпци Романови као први међу народом свој подвиг крунишу неувелим венцем мучеништва. Извод из химнографије Светим славним и добропобедним Страстотерпцима Романовим: Када си за царевање Русијом био крунисан, помазаниче Николају, усрдно си се тада молио: „Владико и Господе мој, поучи ме за дело на које си ме послао, и нека са мном буде премудрост Твоја, да разумем шта је угодно пред очима Твојим, и да Ти у дан суда дам непостидан одговорˮ. Ти се тада ниси бринуо о слави земаљској, него, много више, о слави небеској. (Прва стихира на Господи возвах) Све благочашће твоје у Христу беше, света мученице, царице Александра Руска, који си из Лутерове вере прешла у Православље и примила га свим срцем својим, заволевши молитву, храм Божји и поуке светоотачке. Као добронамерна мати, и своја чеда си у благочашћу одгајала, припремивши их за непорочну жртву за Христа. Тога ради те увек прослављамо. (Шеста стихира на Господи возвах) Кћери цареве, свете мученице дјеве, истинске невесте Христове, Олга, Татјана, Марија и Анастасија, ви сте као мудре еванђелске дјеве јелеј милосрђа у душама свагда чувале, усрдно послуживши страдалнима, убогима и болеснима. За оне што су вас прогонили Господу сте се до смрти молиле, а сада сте се у ложницу небеског Женика уселиле. Тага ради вас увек величамо. (Осма стихира на Господи возвах) Када дође година страшна и када тама обухвати земљу руску, тада се појавише побијени за реч Божју. Ти си пак царе-мучениче, као зачетак нових страдалника, с богољубивом царицом, царском децом и верним слугама твојим с љубављу ускликивао: Приђите да принесемо себе Богу као жртву живу, да тако посведочимо веру православну и да се Царства небеског удостојимо. (Слава на литији) Данас, благоверни људи, светло величамо седморо царских мученика, Христову домаћу цркву: Николаја и Александру, Алексеја, Олгу, Татјану, Марију и Анастасију. Они пак, који се многи окови и страдања нису плашили, од богобораца смрти и телесна страдања примише и одважност пред Господом у молитви задобише. Тога ради с љубављу ми кличемо: О свети страстотерпци, послушајте глас покајања и вапај народа нашег, и земљу руску у љубави ка Православљу утврдите, од међусобних сукоба сачувајте, мир свету од Бога испросите а за наше душе велику милост. (Тропар) Изабрани од Цара над царевима и од Господара над господарима међу руским царевима, ви сте благоверни мученици, који сте због Христа муке душевне и телесну смрт примили и венцима се небеским овенчали. Стога вам с љубављу благодарно кличемо као нашим милостивим покровитељима: Радујте се, царски страстотерпци (мученици) и за свету Русију пред Богом усрдни молитвеници.(Кондак) kатихета Бранислав Илић *Објављено у Православном мисионару, бр. 358. новембар-децембар 2017. (стр. 21-22) ИЗВОР: Српска Православна Црква

Доносимо текст катихете Бранислава Илића о рођењу највећег између рођених од жена, Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег. Текст смо преузели са званичне интернет презентације Српске Православне Цркве. Долазак Светог славног пророка, претече и крститеља Господњег Јована најављивали су пророк Исаија и пророк Малахија, а када се време његовог рођења приближило Свети Архангел Гаврил најављује првосвештенику Захарији рођење Јованово, да ће Јованова мисија бити велика и благословена и од Бога и од људи. Његова проповед претходила је доласку Господњем, а Свети Јован је последњи пророк Старог Завета и први Апостол и евангелист Новог Завета. На шест месеци пре оваплоћења логоса Божјег, Господа нашег Исуса Христа, рођен је највећи између рођених од жене, свети славни Пророк, Претеча и Крститељ Господњи Јован. Рођен је пре Спаситеља како би припремио пут за долазак Богочовека у овај свет. Све је у животу Јовановом било једно велико чудо, почев од промисла Божјег да он буде рођен од бездетних и светих родитеља Захарије и Јелисавете, па све до његове мученичке кончине, све је у његовом животу било свештено и благословено. Пре рођења Христовог од Дјеве Марије, стара Јелисавета роди Претечу Христовог, да би људи, видевши надприродно рођење од бездетне Јелисавете, поверовали рођењу које се имало догодити од преблагословене дјеве Марије. Претечино рођење по речима преподобног оца Јустина ћелијског јесте рођење највећег човека, Човека – али више Пророка, више Ангела, више Монаха, више Апостола, више Еванђелиста. Светим Јованом се завршава Стари Завет и њиме почиње Нови Завет. Он је васцелим својим бићем послужио тајни спасења крстивши Господа у реци Јордану. У богослужбеном животу наше свете цркве у само три случаја прослављамо све догађаје из живота: У празницима Господа нашег Исуса Христа, Пресвете Богомајке, као и у част Светог Јована. Рођење Јованово је детаљно описао Свети евангелист који је међу еванђелистима био и поуздани историчар. Име Јован значи благодат и милост. Празник је установљен у четвртом веку након одређења дана празновања Рождества Христова. Сведочанства из четрвтог века имамо у виду богате химнографије, али и у беседама Светог Јована Златоуста у овај празнични дан. Јован је одрастао у јудејској пустињи у којој је живео до своје тридесете године. Проповед Јовановог покајања имало је за циљ да припреми пут Господњи и поравна стазе његове. Због силине његове проповеди многи су мислили да је он обећани Месија. Послужио је тајни спасења погружавајући Господа у Јордан и бивајући послушан у свему вољи Божијој. Спаситељ на више места говори о Светом Јовану као највећем међу рођеним од женама. Први еванђелист јер је први благовестио радосну вест приближавања царства небеског, први апостол јер је указао на Господа, значајан пророк јер је руком дотакао Господа кога је проповедао. Свети Јован је земљаски анђео и небески човек, који је својим светим животом и послушности показао да свако од нас иако телесан, може да буде изнад свог тела, да својим врлинама и богоугодним животом буде изнад свог тела. (Детаљније о празнику рођења Светог Јована послушате у разговору са аутором овог текста, који је реализован у оквиру јутарњег програма Радија Беседа 4. јула ове године). Из синаксара празника рођења Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Госпдњег Када је Незалазно Сунце Правде – Христос Спаситељ наш хтео да засија свету, и већ био савио небеса и сишао у чистију од неба девичанску утробу, требало је да се најпре роди од нероткиње Његова звезда даница – свети Јован Претеча, да би ишао испред Господа као предвесник, проповедајући и говорећи: Иде за мном јачи од мене (Мк. 1, 7). Стога, када се светој Јелисавети наврши време да роди, она роди сина у старости својој, од оматореле утробе, као што у старо време Сара роди Исака. Тако, једно чудо претходи другоме чуду: пре но што Дјева роди Христа, стара Јелисавета роди Претечу Христовог, да би људи, видевши надприродно рођење од старице, поверовали надприродном рођењу које је имало бити од безбрачне девице, и рекли себи: „свемогућа сила Божја, која раздреши неплодност старице, у стању је да и чедну Дјеву учини Мајком“. – Зато чудесном рођењу Христовом претходи чудесно рођење Претече. То би тако зато, да се једним чудом свет припреми за примање другог чуда: да људи, угледавши старицу матер, лакше приме увекдевујућу Матер; да људи, поставши сведоци необичног рођења од престареле Јелисавете, припреме себе за вест о чудноватом рођењу Христа од Дјеве. Јер и у једној и у другој матери чин рођења превазилажаше законе природе, пошто је тако хтео Бог, коме се као Творцу повињава свака природа… Преглед празникâ и Свети Јован у богослужењу наше Свете Цркве У току једне богослужбене године постоји шест празника посвећених Светом Јовану: 1. Зачеће Светог Јована (6. октобра); 2. Сабор Светог Јована (20. јануара); 3. Прво и друго обретење главе Светог Јована (9. марта); 4. Треће обретење главе Светог Јована (7. јуна); 5. Рођење Светог Јована (7. јула); 6.Усековање часне главе Светог Јована Крститеља (11. септембра). У седмичном богослужбеном кругу сваки уторак посвећен је Светом Јовану, а поред тога приликом помињања на отпусту Свети Јован помиње се одмах након Пресвете Богомајке. На литургији се помиње у ходатајственој молитви, док се прва честица на проскомидији вади у његову част. У древним литургијским типовима можемо уочити учесталије помињање Светог Јована у богослужењима, ево и једног примера из Литургије Светог Апостола Јакова брата Господњег: „Поменимо Пресвету, Пречисту, Преславну, Благословену, Владичицу нашу Богородицу и увек Дјеву Марију, Светог Јована, Славног Пророка, Претечу и Крститеља Господњег, божанске и свехвалне апостоле, славне пророке и победоносне мученике, и све свете и праведне, да бисмо њиховим молитвама и заузимањем сви били помилованиˮ (завршна прозба велике јектеније). Химнографија у част Светог Јована У животу наше Свете Цркве после Пресвете Богородице највеће поштовање исказано је Светом часном и славном Јовану Пророку, Претечи и Крститељу Господњем. Јованова проповед претходила је доласку Господњем у свет, он је удостојен да своју десницу положи на Спаситељеву главу приликом крштења у токовима Јорданским, а на крају након своје мученичке кончине бива проповедник Еванђеља онима који су аду. Химнографија га назива и првим Претечом, првим Пророком, првим Мучеником, првим Евангелистом, првим Апостолом и првим монахом, земаљским Ангелом и небеским човеком. О величини Светог Јована најбоље нам казују празници посвећени њему. Поред Господа и Пресвете Богородице, Света Црква само Светог Јована прославља више пута у току године и тако указује на духовну величину његове личности и незамењиви удео у искупитељском делу Господа Исуса Христа. Пророче и Претечо доласка Христовог, не умемо те достојно похвалити, ми који те љубављу поштујемо, јер неплодна тобом рађа и очева немост се ослобађа, славним и часним твојим рођењем: И оваплоћење Сина Божијега се свету проповеда. (тропар Рођења Светог Јована) Раније неплодна, данас Христовог Претечу рађа, и то је испуњење сваког пророчанства, које су пророци проповедали. На Њега (Христа) си на Јордану руку положио, јавивши се као Пророк Божијег Логоса (Речи), проповедник, уједно и Претеча. (кондак Рођења Светог Јована) Заамвона молитва на Сабор Светог Јована Крститеља Ангела у телу и највећег међу рођенима од женâ, Јована, Ти си, Владико Господе, изаслао пред лицем Оваплоћенога Јединороднога Сина Твога; преко чудесног рођења његовог показао си га подражаваоцем силаска Сина Твога са неба на земљу, а тиме што је по смрти својој био проповедник умрлима показао си га подражаваоцем силаска Сина Твога у ад; Удостојио си га сведочења Сина Твога да је он „и више од пророкаˮ, а уз то си га удостојио и мученичког венца; Ти сâм, Господе, обасјај и нас сјајем живота његовог, а светлошћу проповеди његове води нас путем заповести Твојих и све нас уведи у небеско царство Твоје, милосрђем Христа Твојега, са којим си благословен, заједно са пресветим и добрим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. катихета Бранислав Илић ПОВЕЗАНА ВЕСТ:

Поводом празника Светог славног и добропобедног Великомученика Лазара косовског, са званичне интернет странице Епархије тимочке доносимо текст катихете Бранислава Илића "Радуј се, Свети великомучениче кнеже Лазаре, српска похвало и заштито!" „Земаљско је за малана царство, а небеско увек и до века!ˮ Свети славни и добропобедни Великомученик Лазар српски, рођен је око 1329. године у граду Прилепцу код Новог Брда. Од својих побожни и благочестивих родитеља васпитан је у хришћанској вери и побожности. Држећи се верно еванђелских врлина и поука, Лазар је подарене му од Бога дарове богато умножио. и тако даровит, он не само што брзо претече своје вршњаке, него и привуче на себе пажњу цареву и стече његову благонаклоност, због чега би узет на царски двор у Скопљу, и убрзо затим уведен у државне послове. Из извора наше историје читамо да је на двору цара српског Стефана Душана Лазар постао веома славан и од свих вољен и уважаван због своје честитости, витештва и искрене побожности. Лазар за своју супругу узе Милицу, и по свом венчању узведен је у достојанство кнеза. Честити Лазар је касније постао и војвода у Душановој војсци, јер беше веома вичан у војној вештини и војевању, као некада славни краљ српски свети Јован Владимир. Кнезу Лазару и Милици Бог је подарио најпре пет кћери: Мару, Драгану (или Марију), Јелену, Теодору и Оливеру, а затим и три сина: Стефана, Вука и Добривоја (који умре веома млад). Колико то беше честита породица најбоље се види по томе што отац, мајка и најстарији син бише од Бога прослављени као Његови Светитељи. Више о житију Светог кнеза Лазара , као и о историјским околностима везаним за косовски бој и опредељење Светог кнеза за царство небеско послушајте ОВДЕ У овај 15/28, дан месеца јуна, поред Светог кнеза Лазара и свих мученика и новомученика који су пострадали од косова до данас, савршавамо молитвени спомен на више знаменитијх угодника Божјих, међу којима треба споменути Светог славног и добропобедног мученика Вита, Светог славног пророка Амоса, као и Свете отачаствене Патријархе српске Јефрема и Спиридона. Житијâ и подвизи ових угодникâ Божјих свакако су различита, али је циљ њиховог хришћанског живота и служења Богу био исти онај који је дивно изрекао Свети благоверни кнез Лазар: „Земаљско је за малена царство, а небеско увек и до векаˮ. Ове речи требале би да буду и идеал нашег хришћанског живота, јер су проистекле не само из уста благоверног кнеза Лазара, већ из његовог дубоког литургијског опита и светог живота који постаде обрац и пример нашег живљења у историји. Када говоримо о дубоком литургијском опиту Светог кнеза Лазара, можемо подсетити на два веома битна историјска момента из његовог живота. На првом месту његову кнежеву вечеру која је постала поновљена тајна вечера на којој се Спаситељ установио Свету Евхаристију. Други битан моменат који казује о дубоком литургијском опиту Светога кнеза јесте и причешће његове честите и богобојажљиве војске уочи битке на косову пољу. У химнографији овог празничног дана који се торжествено прославља особито у нашој помесној цркви, величамо Светог благоверног кнеза Лазара као угодника Божјег који је иако овоземаљски владар, више заволео лепоту славе Божје и вечни живот. Његово опредељење за царство небеско следовало је и велико мноштво његове верне војске, а то опредељење следује и наш благочестиви народ вековима. У својој познатој беседи на празник Светог кнеза Лазара, преподобни отац наш Јустин ћелијски, подсећа на свети живот Светога кнеза и његово опредељење за Царство небеско у светлу породице: „Света Србија, Немањићка Светосавска Србија, шта још даје и шта још хоће? Свету породицу. Без свете породице нема напретка ни у једној земљи. А Свети Сава је то хтео, Свети Кнез Лазар је то хтео. И Еванђеље Светог Саве то хоће: да освети породицу, да односи у породици између родитеља и деце, и свих у кући, да буде свети однос, да служе један другоме као света браћа, као свете сестре. Да служе Господу Христу служећи један другоме, да све бива у славу Божију[2]. Да се у њој живи ради Христове Правде, ради Христове Истине, ради Христове Љубави; да се живи Христовом вером; да се у породици служи Господу, јер служећи Господу, уствари ми служимо себи, служимо својој вечности, служимо свом царству Небеском и служимо спасењу своје душе. Србија Светосавска и Немањићка тражи свето судство: суд да буде светиња, где ће савест божанска да решава ствари, где ће правда Божија да буде из виђења и брањена. То је свети суд, свето судство – то хоће Света Србија. Онда, земљорадња, – шта је то? То је свети посао. Света земљорадња, то хоће Свети Сава, то хоће Света Србија. Да се земља обрађује у славу Божију, а на корист нама људима, јер знамо да је сва земља имовина Божија дата нама под најам. Света земљорадња, ето, она изграђује Свету Србију. Па свето сточарство, свето пчеларство, сваки занат, све то – то је свети занат у Светој Србији. Свето занатство, свето занатство које служи нама служећи Богу. Занатство које се врши у славу Божију на спасење наших душа и на одржање наше вере у народу, али све у славу Божију. То хоће Света Србија, то хоће Света Немањићка Србија, хоће и Косовска Србија Светога Кнеза. То је Небеска Србија. Једна је то Србија, почела од Светога Саве и његовог Светог оца, па ето, кроз све векове и векове до нашега дана. Све што је свето припада тој Светој Србији, Светој Немањићкој Србији, земаљској и Небеској.ˮ Заволео си лепоту славе Божије, међу земнима си Му угодио и добијени талант добрим делима си удвостручио. Њему си се одужио подвигом до крви и плату за страдања твоја као мученик си примио од Христа Бога: Њега моли да спасе, нас који те песмама славимо, Свети Лазаре. (тропар кнезу Лазару) Због верности Богу и Божјој правди, пострадасте телом, Земља се растужи, ал' спасосте душе, небо се весели, а преци се ваши распеваше небом, на капији Раја сретоше вас с песмом: "Имена су ваша у Књизи Вечности, улазите у Рај, децо бесмртности". Ми на Земљи, род ваш, кличемо вам у глас: Мученици нови, молите се за нас! (тропар мученицима и новомученицима косовским) Као изврсног изабраника побожности и непостидног мученика за истину, славно и по дугу хвали те стадо твоје, богомудри. Пошто имаш смелост код Христа Бога, нама који те славимо смирење испроси, да ти кличемо: Радуј се, Свети Лазаре, свеславни! (кондак кнезу Лазару) Нека хвале Бога, поља и ливаде и зелене горе, долине убаве, валовите реке и пећине мрачне, што невином крвљу поливене бише, светом крвљу мноштва српских мученика, вредних домаћина и храбрих војника, младића и деце и девица чедних. Нека хвале Бога и немуште твари, Господа што светом целим господари. (кондак мученицима и новомученицима косовским) катихета Бранислав Илић

Црква нас позива на овај пост имајући пред собом пример самих апостола који су, примивши Светога Духа у дан Свете Педесетнице, постом и молитвом припремали себе за проповедање еванђеља, а постом и молитвом је било и пропраћено њихово полагање руку нових Епископа којима је по прејемству било обавезно да у потпуности наставе делâ апостолског служења. Пре него што своју пажњу усмеримо на значај Светих славних и свехвалних Апостола и на пост који је установљен у њихову част, неопходно је да се на почетку подсетимо шта је то пост у свом најдубљем значењу. Врхунац нашег духовног и телесног подвига у посту и молитви јесте учешће у светој Евхаристији, у сједињењу са Господом и ближњима, те је због тога сваки подвиг у виду поста и молитве неодвојив од литургијског живота. Живећи у овом свету, који по речима црквеног песника представља море узбуркано буром искушењâ и тешкоћâ, хришћани своје укрепљење налазе у посту, покајању и молитви. Без нашег духовног и телесног труда, који бива поткрепљен Божјом благодаћу, немогуће је ослободити се силе греха и сјединити са Господом. Зато пост у православној духовности заузима важно место и без њега нема напретка ни у једној хришћанској врлини. Најраније помињање поста налазимо на првим страницама Светога Писма. Наиме, прва Господња заповест упућена људима (прародитељима Адаму и Еви), јесте заповест о посту: И запрети Господ Бог ч1овеку говорећи: једи слободно са свакога дрвета у врту. Али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умрећеш. (Пост. 2, 16-17). У Новом Завету Господ наш Исус Христос, постио је четрдесет дана у пустињи и показао да пост није циљ сâм по себи, већ је он средство нашег сједињења са Њим, јер по речима Сâмог Спаситеља„овај се род изгони само постом и молитвом“ (Мт. 17, 21). Свети Григорије Палама о циљу поста саветује хришћане: „Циљ поста, ради кога је он и озакоњен и тако поштован код хришћана, јесте очишћење душе“. Преподобни Јустин Ћелијски о пост поучава: „Постећи постом - постом душе и тела - душа пости од свакога греха, уздржава се од свакога греха, од гнева, од пакости, од зависти, од злобе, од оговарања, од осуђивања, од похоте, од среброљубља. Ослобађа се од свакога греха. А пост тела је уздржавање од хране. Пости тело да не преовладају страсти у њему, него да се смирава постом. Ето, тако нас Света Црква припрема за Свето Причешће“. По учењу Светог Симеона Архиепископа солунског „пост је дело Божије које нас приближава Ангелима, пост убија тело да би душа живела и њиме се чистимо од страсти.ˮ Свети Симеон нови богослов о посту благовести: „Пост је начело и основа сваког духовног деловања. Какву год врлину да надограђујеш на основу поста, све ће бити непобедиве над потресима као здање на тврдом камену. А када измакнеш основу, односно пост и на његово место ставиш засићење стомака и друге неумесне жеље, тада ће све врлине бити потресене и разнете од стране лоших помисли и потока страсти, као што ветар разноси песак – сво здање врлине се руши.“ У Цркви се пост, покајање и учешће у Евхаристији подразумевају као начин постојања и делања и као начин човековог односа према Богу, према светињи живота и према самој храни. Велики Златоуст нас о посту поучава: „Не ограничавај врлину поста само на исхрану. Истински пост није само одрицање од различите хране, него одрицање од страсти и грехова: да никоме не учиниш неправду, да опростиш ближњему своме за увреду коју ти је нанео, за зло што ти је учинио, за дуг што ти је дужан. Иначе, не једеш месо, али једеш самога брата свога. Не пијеш пиће, али унижаваш другога човека“. Пост никада није био индивидуални чин, већ је увек био поткрепљен дубоким литургијским опитом Цркве, добијајући у евхаристијском сабрању своју круну. Рекао бих, као што у светотајинском животу свака Света тајна свој печат добија у Светајни Цркве (Евхаристији), тако пост и подвиг хришћанâ свој врхунац добија у Евхаристијском сабрању као централном догађају хришћанског живота. У древном старечнику, збирци изрекâ египатских пустињакâ, налази се разговор између Светог Макарија Великог и лобање једног многобожачког жреца: „Причао је старац Макарије: кад сам ходио једном по пустињи, нађох бачену мртвачку лобању. Кад је гурнух маслиновим штапом, лобања проговори. Упитах је: ко си ти? А она одговори: Ја сам био идолски жрец за многобошце који су живели у овом месту. А ти си Макарије духоносни. Кад се разгори у теби састрадална љубав према онима који су у паклу, и кад се помолиш за њих, тада добију мало утехе. Старац ће на то: о каквој се утехи ради и о каквим мукама? Одговори му лобања: колико је далеко небо од земље, толико је дубок огањ под нама, погруженим у њега од ногу до главе. И што је горе од свега, нико не може никога видети лицем к лицу, него су свачија леђа прилепљена за леђа другог. Кад се ти помолиш за нас, онда делимично видимо лица једни другима. Ето, то је утеха. Старац се заплака и рече: проклет дан у који се родио човек…“ Ова дивна и поучна прича нам сликовито показује да је најдубљи пакао за свакога човека управо немогућност гледања лица брата свога, и општења са другим човеком, тј. немогућност општења са Господом, по чијем лику смо сви саздани. Наш подвижнички начин живота или, једноставније речено, наш пост подразумева учешће у Тајни над тајнама (Светој Литургији) у којој се сједињујемо са Богом и једни са другима. Свети Апостол Павле о евхаристијском заједничарењу богомудро поучава: „Чаша благослова коју благосиљамо, није ли заједница крви Христове? Хлеб који ломимо, није ли заједница Тела Христова? Јер један је хлеб, једно смо тело многи, пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо“ (1. Кор. 10, 16-17).Крштењем човек постаје литургијско – богослужбено биће, које има потребу за служењем Богу, али изнад свега, има потребу за заједничарењем са Господом који је ваистину истински Хлеб Живота. Сваки наш духовни труд на пољу духовног изграђивања не доноси никакав плод без активног учествовања у богослужбеном животу Цркве, а пре свега, без учешћа у Светој Литургији која јесте наше учествовање у Трпези Царства небеског. Старац Емилијан Симонопетријски нас поучава: „Светом Литургијом настављамо дело Христово и, сваки пут када је вршимо, исто је као да призивамо и у своју близину доводимо Сâмога Христа. То говори и молитва: ''Ти, Који са Оцем седиш горе и овде си невидљиво са нама'', горе си на небу и, истовремено, невидљиво, али истински, овде пред нама. Због тога Га и свештеник, кад жели да се причести, очима своје душе гледа и у другом лицу једнине Му говори: ''И удостоји нас да нам својом моћном руком предаш пречисто Тело Своје и пречасну Крв...'' Ти, Христе мој, моћном и пречистом руком Твојом дај ми пречасно Тело Своје и часну Крв Своју. Ако поседујемо духовне очи, можемо да осетимо да је пред нама Сâм Христос. Шта ћеш учинити када, док седиш, угледаш некога кога волиш? Потрчаћеш му у сусрет.“ Кратак преглед вишедневних постовâ У хришћанском животу који је увек саображен са богослужбеним ритмом, можемо уочити два веома битна времена који се међусобно смењују: Време припреме (поста) и време испуњења (празновања). Тако у свештеној традицији наше свете Цркве, постове као благословене дане припреме можемо поделити на вишедневне, једнодневне и седмичне. Вишедневни постови су: 1. Света Четрдесетница (или Велики Васкршњи пост); 2. Светоуспенски пост; 3. Апостолски пост; 4. Божићни пост; Једнодневни постови су такође обично повезани за одређени празник: Крстовдан, Усековање главе Светог Јована Крститеља, као и у навечерје празника Θεοφάνεια (Богојављења). Седмични постови су свака среда и петак у току године, изузев оних дана када је пост забрањен. О Светим Апостолима и њиховом месту у богослужењу Црква нас на значај Светих апостола подсећа како њиховим присуством у седмичном и годишњем богослужбеном кругу, тако и њиховим празницима које прослављамо у свештеном континуитету од првих векова до данас. На значај Светих апостола указује и пост који је установљен у њихову част, али и бројни свети храмови у нашој помесној цркви и васцелој васељени који за своје патроне имају Свете славне и свехвалне апостоле. Када говоримо о богослужбеном прослављању Светих апостола подсећамо да је у седмичном богослужбеном кругу сваки четвртак посвећен њима, док у годишњем богослужбеном кругу поред сабора дванаесторице и сабора седамдесеторице апостола, имамо и појединачне празнике када савршавамо молитвени спомен на неког од апостола. Свакодневно на богослужењима спомињемо Свете апостоле као верне ученике Христове и ватрене проповеднике наше вере, али и на свакој светој Литургији удостојени смо да саборно слушамо одељке из посланица Светих Апостола. Поред вредног неуморног проповедања и писања посланица, Свети апостоли су Господа прославили и као писци (састављачи) анафорâ. Тако данас имамо три Свете литургије чији су аутори управо апостоли: 1. Литургију Светог апостола Марка; 2. Литургију Светог Апостола Јакова; 3. Литургију Пређеосвећених дарова Светог Апостола Јакова. Вредно је споменути да наш народ посебно прославља и за своје молитвене заступнике пред Богом призива Свете апостоле, а на то указују бројни храмови које је наш народ подигао у њихову славу и част. Храм Светих Апостола Петра и Павла у старом Расу, данашњем Новом Пазару, познатији као Петрова Црква најстарије је богослужбено место у нашем народу. Овде можемо споменути и београдски храм Светих Апостола Петра и Павла на Топчидеру који је најстарији међу београдским светињама. Грчка реч απόστολος (апостол) значи онај који је послан, или посланик. Еванђелист Лука нам у свом еванђељу сведочи да је Господ своје ученике назвао апостолима (посланицима) благе вести Еванђеља Његовог. Богата химнографија која велича Свете апостоле сведочи да је Господ установио апостолску службу ради ширења еванђелске науке, те тако апостоле у богослужбеним песмама називамо светим славним, свечасним и свехвалним ученицима који су својим рибарским мрежама додирнули морску дубину, а својим богомудрим учењем додирнули дубине наше Богочежњиве душе. У еванђељима се често називају и дванаесторица, што по тумачењу Светог Теофилакта охридског има дубоко символички смисао и са Старим Заветом упоређујући број дванаест Апостола са дванаест синова Јаковљевих, који су били вође Израиљског народа, док за нас апостоли (дванаесторица) представљају вође ка радости Царства небеског. Надахнути силом Светога Духа коју су примили у дан Свете Педесетнице апостоли су ширили реч Божју не само проповедањем, већ и постављањем (полагањем руку) нових Епископа који постадоше њихови наследници до данас. Овај благословени и непрекинути акт назива се апостолско прејемство. Апостоли су имали и пастирску службу у првој Цркви, а ту службу су најопитније исказивали кроз чињење чуда у име Божје, сведочећи на тај начин послање на које их Господ послао у свет. У символу вере исповедамо да је Црква једна Света, саборна и апостолска. Овим исповедањем сведочимо да смо верни наследни апостолске вере. Исповедамо да је Црква једна, света, саборна и апостолска. Једна је јер представља једно тело Христово, света је јер се у њој остварује и актуализује вечна заједница са Богом, саборна је јер се у њој пројављује суштинска саборност у Духу Светоме, а апостолска је јер се суштинска и благословена вера преноси преко Апостола до нас. Установљење поста у част Светих апостола (развој и значај) Најстарија сведочанства о посту Светих славних и свехвалних апостола налазимо код Светог Атанасија Александријског који сведочи: „У седмицу после празника Свете Педесетнице народ је постивши и проводећи време у појачаној молитви ишао у цркву…ˮ Сведочанство налазимо и у путопису монахиње Етерије која каже: „Већ идућег дана Свете Педесетнице сви посте по обичају као и сваке године, осим суботњег и недељног дана када је пост забрањен.ˮ У Апостолским установама такође налазимо једно поуздано сведочанство: „Пошто сте ви прославили празник Свете Педесетнице, славите једну седмици, а након тога постите једну седмицу.ˮ Из ова три битна сведочанства можемо закључити да је у почетку овај пост био повезан са празником Свете Педесетнице и да је упражњаван као вид благодарења за све дарове којима нас је Господ благодаћу Светога Духа наградио. Благодарствени пост након Свете Педесетнице темељ је и претеча поста који је Црква установила у част Светих апостола који својим светим животом постадоше истински духоносци и преносиоци Духовске радости. Знаменити патријарх александријски Теодор Валсамон из једанаестог века доноси једно важно сведочанство о апостолском посту: „После седам дана од Свете Педесетнице почиње пост и завршава се уочи празника Светих првоврховних апостола Петра и Павла.ˮ О апостолском посту богомудро нас поучава и Свети Симеон солунски: „Апостолски пост установљен је у част Светих апостола јер се ми кроз апостоле удостојисмо многих добарâ и јер они нама постадоше истински учитељи поста, послушности и уздржљивости. Ово, по речима Светог Симеона солунског, сведоче и Латини, поштујући постом апостоле у дане њиховог спомена. А ми у сагласности са Апостолским установама, које је саставио Климент, празнујемо једну седмицу после Свете Педесетнице, а затим од идуће постом и молитвом указујемо част апостолима који су нам и предали пост.ˮ И данас апостолски пост почиње у понедељак након прве недеље по Педесетници (Свих Светих), и траје до празника Светих апостола Петра и Павла. Почетак поста зависи од годишњег празновања Пасхе, те тако овај пост најкраће може да траје једну седмицу и један дан, а најдуже шест седмицâ. У Православној Грчкој апостолски пост увек траје краће него код нас. Као што је познато у грчкој се празници прослављају по новом календару, али Пасхалија је иста као у нашој помесној Цркви, те тако и апостолски пост увек почиње као и код нас, али се завршава раније јер они празник Светих апостола Петра и Павла прослављају 29. јуна. Црква нас позива на овај пост имајући пред собом пример самих апостола који су, примивши Светога Духа у дан Свете Педесетнице, постом и молитвом припремали себе за проповедање еванђеља, а постом и молитвом је било и пропраћено њихово полагање руку нових Епископа којима је по прејемству било обавезно да у потпуности наставе делâ апостолског служења (Дела 14:23). Наш савремени светитељ преподобни Пајсије Светогорац о значају поста Богонадахнуто поучава: „Постом човек показује своју добру вољу. Услед благочашћа, он прихвата подвиг, аскезу, и Бог му помаже у томе. Међутим, ако човек присиљава самога себе и каже: „Шта да радим? Ево, опет је петак и треба да постим“, он онда мучи самога себе. Ако, пак, проникне у смисао поста, и ако пост упражњава због љубави према Христу, он ће се том посту радовати. „На тај дан“, размишља такав човек, „Христос је био разапет, и Њему нису дали чак ни воду да пије, него су га напојили оцтом. Ни ја данас читавога дана нећу пити воду!“ Ако тако поступи, човек ће у себи осетити већу радост него онај који пије најбоље освежавајуће напитке. Посредством поста човек се претвара у јагње, у јагњешце. Ако се, пак, претвара у звер, то значи само једно од ово двоје: или да подвиг који је прихватио превазилази његову снагу, или да га је прихватио услед гордости и да услед тога не добија божанску помоћ. Пост може да припитоми и да смири чак и дивље звери. Погледај животиње кад су гладне: оне се тада приближавају човеку. Животиње инстинктивно разумеју да ће умрети од глади а да ће, ако се приближе човеку, моћи да пронађу храну и да остану у животу. Једном сам имао прилику да видим вука који је због глади постао питом као јагње. Током зиме, када је нападао снег, спустио се с планине и ушао у наше двориште. Брат и ја смо изаши да нахранимо стоку, и када је брат угледао вука, почео је да га удара, али вук уопште није реаговао! Ако човек не дође до тога, да то што чини – чини због љубави према Богу и због љубави према човеку – свом ближњем, узалудно ће расипати своју снагу. Ако пости и при том има горду помисао да чини нешто важно, његов пост ничему не служи. Зато такав човек личи на пробушен крчаг – покушај да у њега налијеш воду и видећеш да ће она, мало-помало, потпуно истећи из таквог крчага.ˮ катихета Бранислав Илић

Са званичне интернет странице Српске Православне Цркве доносимо текст катихете Бранислава Илића "Диван је Бог у светима својим!" У прву недељу по празнику Свете Педесетнице, Црква се саборно кроз свето богослужење сећа свих светих угодника Божјих, нама знаних и незнаих, и из тог бкагословеног и дивног разлога овај недељни дан називамо недељом свих светих (Αγίων Πάντων). Овим торжественим прослављањем Црква свечано благодари Господу нашем што је угоднике своје удостојио светитељског венца вечности и непропадљивости. У молитви првога часа презвитер стојећи пред иконом Спаситеља исповеда да Господ наш просветљује и освећује свакога човека који долази на свет, указујући на веома битну и узвишену чињеницу да је сваки хришћанин потенцијални светитељ, те тако овај празник поред богослужбеног свечаног прослављања свих светих за нас има и педагошки значај да нас подсети ради чега смо саздани и на ком темељу се темељи хришћански начин постојања. У синаксару који читамо на јутрењу недеље свих светих каже се да у овај благословени дан празнујемо све свете угоднике Божје који због великог мноштва светитељских празникâ нису својим дана празновања, али и због оних светитеља која је Господ по својој љубави и свом промислу прославио, али их није нама пројавио. Црква у овај недељни дан прославља све светитеље саборно како би нама недостојнима указала на саборни акт заједничарења у Господу који је био основа живота свих угодника Божјих који су се сви једногласно и без изузетка подвизавали у једном Господу нашем Исусу Христу. Почетак овог саборног прослављања потиче из првих векова, после великих гоњења која су потресала цркву. Времена гоњења су била веома тешка и мучна, али са друге стране и пуна духовне радости јер небеса беху испуњена светих мученика који Господа прославише својом проливеном крвљу. Због великог броја светих мученика чија имена и нису позната, али и чији тачан број није познат, црква је одредила један колективни празник свих светих мученика. Празник свих светих мученика који је празнован у древној цркви, спомиње и знаменити Свети Јован Златоусти у неколико својих надахнутих омилија. Касније, из овог јединственог саборног празника свих светих мученика настао је данашњи недељни празник свих светих. У многим стихирама које појемо на богослужењима недеље свих светих можемо уочити да црквени песник са сваком пажњом и молитвеним поштовањем помиње све светитељске степене: Пророке, апостоле, мученике, исповеднике, подвижнике, преподобне… Високопреосвећени митрополит црногорско-приморски Амфилохије гостујући у једној од емисија Радија Светигора, поделио је са верним слушалаштвом духовне поуке свог духовног оца преподобног Пајсија Светогорца, и испричао следећу причу: „Једном приликом ходајући са старцем ка Атону, пролазили смо крај једне храстове шуме и у једном моменту старац је застао и испричао да некад пролазећи поред ове шуме осети благоухани мирис који се шири из земље сведочећи да Господ и на овај начин указује на мошти светих пустињака који нама нису познати, али их је Господ прославио подаривши им дар светитељства.ˮ Овим недељним даном завршава се употреба цветног триода, и почиње се са активном употребом октоиха у комбинацији са минејем. Овим недељним даном почињу столпови Еванђеља, тако на јутрењу недеље свих светих слушамо прво Васкрсно еванђењље и појемо прву еванђелску стихиру. У недељу другу по Педесетници почиње рачунање столпова гласова по којима се употребљава октоих и у тај недељни дан почињено са појањем првог гласа. Преподобни отац Јустин ћелијски у једној од својих омилија у недељни дан свих светих, поучава: „Данас је Недеља Свих Светих, данас Црква прославља Све Светитеље од памтивека, сва Света Бића, почевши од Анђела, Арханђела, Херувима и Серафима, па кроз сва Света Бића, све Свете Људе од почетка света до данашњег дана. Зашто Црква данас слави Све Светитеље? Прве Недеље после Духова, прва Недеља после Свете Тројице, Црква слави Све Светитеље. Зашто? Да покаже да су Светитељи исповедници Свете Тројице, да је сав њихов живот у овоме свету од Оца кроз Сина у Духу Светоме, да је овај свет створен да постане Царство Божје. Данас Црква открива душе Свих Светих и казује нам њихову тајну: чиме се они живели, ради чега живели, како живели у овоме свету, како су посветитли се? Открила је Црква свету тајну људскога бића кроз њих, да покаже да је човек створен да постане храм Пресвете Тројице: Оца и Сина и Светога Духа. Човек је створен да постане обиталиште Господа Христа у Духу Светоме са Оцем Богом… ве долази од Духа Светога, од те Небеске Божанске Силе, све од Свете Тројице. Различити су дарови - вели се у Светом Еванђељу - али је Дух један. Различне су силе, али је Бог који чини, све у свему. Све у Светој Цркви бива по Светој Тројици: од Оца кроз Сина и Духа Светога. Нико не може Господа Христа Богом назвати без Духа Светога - вели се у Светом Еванђељу. И све што је Господ дао, све што је Господ Христос донео као Човек, Бог Који је постао Човек, све је то Сила Божја, све је то средство да ми постанемо свети, да осветимо себе, да посветимо себе, живимо у овоме свету ради Господа. Данашње Свето Еванђеље није ништа друго него живопис свакога Светитеља. Данашње Свето Еванђеље уствари јесте житије сваког Светитеља, јер нам открива тајну како је сваки од њих постао Светим, како човек грешан, или човек блудник, или човек убица, или човек крадљивац, како такав човек постане Светим човеком. Који је то пут који он пређе, које је то средство које он употребљава? Шта он постиже са собом, да од највећег грешника постаје највећи Праведник, од несветог постаје Светим човеком. Ту тајну нам открива Господ кроз Своје Свето Еванђеље.ˮ По целом свету мученици Твоји, као пурпурном хаљином и дивном тканином, украсили су крвљу Твоју Цркву. Зато Ти кличемо Христе Боже: Пошаљи народу Твоме милости и мира, и душама нашим велику милост. (тропар) Као Створитељу све створене природе, васељена Ти приноси, Господе, богоносне мученике: Њиховим молитвама у неизреченом миру сачувај Твоју Цркву и Твој народ заступништвом пресвете Богородице, Многомилостиви. (кондак) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква

-О богослужењу Свете Педесетнице- У педесети дан након Празника над празницима, а у десети дан по празнику Вазнесења Господњег, богослужбено се прославља празник силаска Светога Духа на Апостоле – Света Педесетница (Πεντηκοστή). Као и празник Пасхе, празник Свете Педесетнице своје корене и почетке темељи у истоименом Старозаветном празнику. У педесети дан након јеврејске Пасхе у Старом Завету прослављан је „празник седмицаˮ, јер се прослављао у седмој недељи (седмици) по Пасхи и он је био празник почетка жетве пшенице. У Синаксару Свете Педесетнице стоји записано: И овај празник примисмо из јеврејских књига. Јер као што Јевреји светкују своју Педесетницу зато што поштују број седам и што примише Закон када прође педесет дана од Пасхе, тако и ми после Пасхе светкујемо педесет дана и примамо Светога Духа Законодавца који нас води на пут сваке истине и који заповеда шта је Богу угодно. Старозаветна и новозаветна Педесетница нераскидиво су повезане јер и Старозаветна и Новозаветна Педесетница свој врхунац добијају у завршетку оснивања Цркве Христове. Праобразни смисао Педесетнице је очигледан у догађајима на дан Педесетнице забележеним у Делима апостолским. Управо као што је јављање Бога на Синају био рођендан јеврејског народа, тако је и новозаветна Педесетница била рођендан Хришћанске цркве. Црква Христова као жива Богочовечанска заједница може се окарактерисати као вечна Педесетница јер Дух Свети благодаћу својом „дише где хоћеˮ и богатим даром благодати своје укрепљује Цркву своју. Силазак Светог Духа на Апостоле можемо окарактерисати као својеврсну антиципацију другог доласка Христовог, јер је Педестнички доживљај Цркве дубоко повезан са тајном Оваплоћеног Логоса Господа нашег Исуса Христа. Своју пажњу усмерићемо на везу између Педестнице и богослужбеног и светотајинског живота. Свети Григорије Богослов у једној од својих беседа на празник Свете Педестнице, учи да је у истој јерусалимској Горњици било и установљење Свете Евхаристије на Велики Четвртак и Силазак Духа Светога на Апостоле - све са циљем да људи узиђу к Богу и да настане заједница Бога са људима. Ова дубоко теолошка мисао великог Григорија Богослова указује да Свака Света Литургија, као Тајна над тајнама представља Педесетничку и Светодуховску реалност. По речима уваженог професора протопрезвитера-стварофора др Владимира Вукашиновића: „Два основна литургијска тока први анамнетички - спомен историјских спасоносних догађаја из Живота Христовог и други епиклетички који помиње и будуће догађаје, Свети Дух у евхаристији чини могућим. Нешто што се некада негде одиграло - на пример, Рођење Христово у Витлејему Јудејскоме, и нешто што ће се тек збити - на пример, Други долазак Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, у Литургији постају стварни садашњи феномени у којима се може учествовати, заједничарити. Литургијски простор, опет, показује крајњу истину материјалног аспекта Божије творевине - а то је да она, уместо да буде препреком, отежавајућим фактором на путу ка Богу, постане средство којим се човек сједињује са Богом, богојавна и богоопштећа, и сама испуњена Духомˮ. Као веома леп и сликовит пример Светодуховског чина можемо да наведемо Свету Тајну Миропомазања која у дубоко еклисиолошко-литургијском смислу представља „рукоположењеˮ новокрштеног за царско свештенство, као и Свету тајну свештенства – хиротоније свештених степена. Приликом поменутих Светих тајни миропомазања и свештенства на молитвен и свештен начин Свети Дух невидљиво силази на онога над којим се савршава Света Тајна. Најсликовитији могући пример је поредак хиротоније архијереја, где се у потпуности савршава богослужење као на сам дан Свете Педесетнице, што указује на Светодуховску реалност. Богослужбене особености празника Свете Педесетнице После пасхалног богослужења које представља славље над слављима, богослужење Свете Педесетнице обилује посебним благољепијем, дивном и дубоко теолошком химнографијом, али и јединственим особеностима. Најстарија сведочанства о Педесетничком богослужењу потичу из седмог века и налазимо их у јерусалимском канонару, и посебан моменат овог богослужења чине литије које спомиње и Етерија. Већ у осмом и деветом веку налазимо кристалније богослужење са много богатијом химнографијом, као и потпуни поредак богослужења који налазимо у богослужбеном уставу Велике Цркве. Педесетничку химнографију можемо упоредити са веома богатом теолошком ризницом пневматологије. Једна од посебних богослужбених особености јесте такозвано вечерње Свете Педесетнице. Пре него што своју пажњу усмеримо ка овом дивном богослужењу морамо нагласити да богослужбене напомене указују да се оно служи у своје време, а не ујутру после Свете Литургије како је нажалост преовладало у многим местима. На овом вечерњем у великој јектенији се додаје шест нарочитих прозби. Након вечерњег входа и великог прокимена читају се три Духовске молитве које обилују песничком лепотом. Извод из молитава које се читају на вечерњем Свете Педесетнице: Из прве молитве: … Ослањајући се на Твоју доброту, ми молимо: Грехе младости наше и незнања не спомињи, и од тајних грехова наших очисти нас; и не одбаци нас у дане старости кад изнемогне снага наша; не остави нас док се у земљу не вратимо; удостоји нас да се Теби повратимо, и саслушај нас схисходљиво и благодатно; за безакоња наша узврати нам добротом твојом; мноштву грехова наших противстави бездан милосрђа твог; са свете висине твоје погледај, Господе, на овај народ твој који очекује од Тебе обилну милост. Посети нас добротом твојом; избави нас од насиља ђавољег; утврди наш живот твојим светим и свештеним законима. Анђела верног чувара додели народу твом; сабери све у Царство твоје; подај опроштај онима што се у Тебе надају; опрости грехе њима и нама; очисти нас дејством Светога Духа твог; уништи замке вражије против нас. Из друге молитве: … Господе Исусе Христе Боже наш … Крмани животом мојим Ти што целокупном творевином управљаш речју и неизмерном силом мудрости, Ти тихо пристаниште витланих буром, и кажи ми пут којим да идем; дух мудрости твоје подај мислим мојим; дух разума дај безумљу моме; духом страха твога осени дела моја, и дух прави обнови у мени, и духом царственим утврди клизавост ума мога, да се, сваки дан упућиван Духом Твојим благим на корисно, удостојим творити заповести твоје и увек имати на уму твој славни долазак и суд над делима нашим. Немој допустити да се саблажњујем трулежним лепотама овога света, него ме укрепи да желим стећи блага будућега живота… Из треће молитве: … Ти сам, Господару свих, Боже Спаситељу наш… Који си нам и у овај последњи и велики спасоносни дан празника Педесетнице показао тајну свете, и једносуштне, и савечне, и нераздељиве и несливене Тројице, и силазак и долазак Светога и Животворног Духа твог, којег си у виду огњених језика излио на свете апостоле Твоје и поставио их за благовеснике вере наше благочестиве, и показао их као исповеднике и проповеднике истинског богословља. Ти који си нас удостојио да и на овај свесавршени и спасоносни празник примаш молитвена умилостивљења за оне у аду, и дајеш нам велику наду да ћеш послати олакшицу и утеху онима што пате од разних нечистота, услиши нас смирене и бедне који Ти се молимо, и душе до сада преминулих слугу својих упокој у месту светлом, у месту цветном, у месту прохладном, одакле побеже сваки бол, туга и уздисање, и настани духове њихове у насељима праведних, и удостој их мира и олакшице… У вечерњим стиховњим стихирама црквени песник изражава усхићење душе која се испунила благодаћу Духа Светога, истом оном Светодуховском благодаћу која је у дан Свете Педесетнице богато изливена на Свете Апостоле. Завршавајући духовним усхићењем ову духовну радост црквени песник наставља веома лепом стихиром, која је међу нашим појцима једна од омиљенијих, а то је чувена стихира Лава Мудрог: „Ходите, народи, поклонимо се триипостасному божанству …ˮ Ходите, народи, поклонимо се троипостасному божанству: Сину у Оцу са Светим Духом. Јер Отац ван времена роди Сина, вечна са њим и са њим на престолу. И Дух Свети беше у Оцу, слављен са Сином. Једна је сила, једно биће, једно божанство. Клањамо се пред њим и велимо сви: свети Боже који све сагради кроз Сина делањем Светог Духа; свети Силни, којим познајемо Оца и Дух Свети дође у свет; Свети бесмртни, Душе Утешитељу, који исходиш од Оца и у Сину почиваш. Тројице, слава теби! (Слава и ниње на стиховње) Благословен јеси Христе Боже наш, који си показао Апостоле премудрим ловцима, пославши им Духа Светог. Помоћу њих си задобио Васељену, Човекољупче слава Ти! (тропар) Када је Господ сишавши помешао језике, делио је народе, а када је делио огњене језике, све је позвао у јединство и да сложно славимо Најсветијег Духа. (кондак) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква

Преполовивши празник, ожеднелу моју душу напој водама побожности, као што си Спаситељу све позивао: Дођите сви који сте ожеднели к Мени и пијте! Изворе живота нашега, Христе Боже, слава Теби! (тропар Преполовљења Педесетнице) У среду четврте недеље по Пасхи прослављамо особити празник под називом Преполовљење Педесетнице. У овом празнику обједињено је празновање Васкрсења Господа нашег Исуса Христа и празника Свете Педесетнице, који нам предстоји. Црква је богомудро установила празник Преполовљења Педесетнице који собом обједињује Пасху и Педесетницу и стога се прославља тачно на пола пута, или на средини између Празника над празницима и Свете Педесетнице. У једној од стихира овог празника појемо: Пошто је дошла половина празника Васкрсења Твога Христе и божанског доласка Светога Духа Твога, сабравши се опевајмо тајне Твојих чудесâ. Смисао празника средине или Преполовљења Педесетнице, јесте истицање везе између Оца, Сина и Светог Духа. У среду четврте недеље по Пасхи (тачно између Празника над празницима и Свете Педесетнице), прослављамо Христа Посредника. Њега је послао Отац небески, а Он даје апостолима обећање о ниспослању Светога Духа. У еванђелској перикопи коју читамо на празник Преполовљења Педесетнице еванђелист Јован нас подсећа да је Спаситељ у половини празника шатора ушао у храм да поучава. Познато нам је да су празник шатора Јевреји прослављали као Сукот, али и да се он састојао од благосиљања плодова и благодарења Богу који их је избавио. Са друге стране, еванђелист нас подсећа да је у осми дан након празника Господ узвикнуо: Ко је жедан нека дође к мени и пије. Јер, као што Еванђелист Јован сведочи: Из утробе Његове потећи ће реке воде живе (Јован 7, 37-38). Ова Жива вода о којој Еванђелист говори, символизује знак Свете Педесетнице. Сада живимо у ишчекивању Светога Духа, а наша жеђ за Богом продубљује наша осећања и подстиче нас да примимо Божји дар. Можемо закључити да нас ово помињање воде живота уводи у недељу жене Самарјанке која је од Господа затражила воду живота вечнога, односно благодат Духа Светога. Након празника Преполовљења Педесетнице и након Спаситељевог обећања да ће свакоме који у Њега верује подарити воду живу од које неће ожеднети, Црква пред нас износи еванђелску перикопу о сусрету Христовом са женом Самарјанком крај кладенца (бунара) Јаковљевог, у граду званом Сихар. Велики отац и учитељ Цркве Свети Кирил Александријски подсећа да Водом живом Спаситељ овде назива благодат Светога Духа и ко се ње удостоји, имаће у себи постојани извор божанских учења. Ко пије од ове воде живе, тј. ко се напаја благодаћу Духа Светога никада неће духовно ожеднети. Овај моменат нас подсећа да поред телесне жеђи, постоји и духовна жеђ која је много тежа од телесне жеђи. Као што у биолошком смислу највећи део нашег организма чини вода, тако и у духовном смислу највећи део нашег битија (постојања) и највећи део наше душе чини благодат Светога Духа којом се напајамо на свакој Светој Литургији, на којој је утемељен и у којој врхуни Светотајински живот Цркве. Духа Светога свако од нас прима најпре у Светој Тајни Крштења и Миропомазања, а ту задобијену благодат Светога Духа у виду печата дара Духа Светога увек и изнова актуализује учешћем у Светој Евхаристији као централном догађају човековог постојања. Свети Јован Златоуст вели: Дух Свети се назива огњем – ради означења топлоте благодати коју Он изазива, и истребљења грехова; а водом – да се изрази чистота и обновљење које Он даје душама које Га са вером и љубављу примају. Наводећи Спаситељеве речи: Бог је Дух; и који му се моле, духом и истином треба да се моле, Свети Јован Златоуст поучава да је ту реч о Цркви: јер је њој својствено истинско и достојно поклоњење Богу. Жена Самарјанка примивши од Христа воду живота вечнога, испунила је себе истином, а врхунац њене вере и жртве била је њена мученичка кончина. Света мученица Фотина (жена Самарјанка из Еванђеља), која је на бунару први пут била обасјана светлошћу истине, бачена је у бунар, где је мученички пострадала и од Господа овенчана неувелим венцем мучеништва. У календару њен свештени спомен савршавамо 2/ 20. марта. Свако од нас је позван да дубље размисли о поуци коју Спаситељ износи пред нас, не само у овој еванђелској перикопи, већ и у целокупном богослужењу ове пете недеље по Пасхи, које се суштински ослања на еванђелско казивање. Када говоримо о богослужењу празника Преполовљења Педесетнице, архиепископ Аверкије (Таушев) вели: У песмама Преполовљења час је реч о Васкрсењу Христовом, час нас подсећају на приближавање празника Педесетнице, када је Васкрсли Господ послао Својим ученицима Духа Светога, обилно напајајући и утољавајући духовну жеђ оних који су поверовали у Христа као у Месију и Искупитеља света. Ове речи нам опитно потврђују оно што смо на почетку рекли, да празником Преполовљења Педесетнице бива обједињено празновање Пасхе и Свете Педесетнице. Иконографија овог празника ослања се на еванђелско казивање о Христовом поучавању у храму, стога на икони и видимо Спаситеља који седи на средини храма и поучава. На неким иконама Преполовљења Педесетнице можемо уочити ослањање на еванђелско казивање еванђелиста Луке који сведочи о Христовом поучавању у храму када је имао само 12 година, и стога на иконама видимо изображен Спаситељев лик у виду дванаестогодишњака. Богату химнографију празника Преполовљења Педесетнице саставили су: Анатолије (славу на хвалитне), Свети Андреј Критски (канон празника), Свети Јован Дамаскин (стихире на стиховње). Сви химнографи наглашавају моменат благодарности Васкрслом Господу и наводе Спаситељево обећање да ће послати Духа Утешитеља. Када је реч о древности празновања празника Преполовљења Педесетнице, јерусалимски канонар нам сведочи да је његово празновање у Цркви присутно још од седмог века. Сведочанства налазимо у типику Велике Цркве, Синајском канонару, као и у евергетидском типику. У мислима Светог Теофана затворника за сваки дан, налазимо следеће тумачење празника Преполовљења Педесетнице: На Преполовљење (Педесетице) чујемо Господа где позива: Ко је жедан нека дође к мени и пиje. Ако је тако, онда пођимо сви к Њему. Свако ће код Њега утолити своју жеђ, ма чега да је жедан, наравно, уколико предмет његове жеђи није противан Господњем Духу. Који је жедан знања нека иде ка Господу, јер је Он јединствена светлост која истински просветљује сваког човека. Ко је жедан очишћења од грехова и умирења савести која га пече, нека иде ка Господу, јер је Он подигао све грехе света на Крст и раздрао обвезницу њихову. Жедни мира у срцу – нека иду ка Господу: Он је скривница због које човек заборавља на сва лишавања и презире сва богатства. (Човек је тада спреман све да остави), само да би Њега Јединог стекао. Коме је потребна снага – у Њему је свака сила; ко тражи славу – код Њега је слава надсветска; ко слободу – Он је Дародавац истинске слободе. Он ће да реши све наше недоумице, да растргне окове страсти, да развеје све туге и жалости, да надвлада све препреке, сва искушења и замке вражије, и да управи пут наш ка духовном животу. Пођимо зато сви ка Господу! Преполовљавајући законити празник, Створитељу свих и Владико, окупљенима си говорио, Христе Боже: Ходите и захватите воду бесмртности! Зато Ти припадамо и верно кличемо: Милости нам Твоје даруј, јер си Ти Извор нашега живота! (кондак Преполовљења Педесетнице) Катихета Бранислав Илић Извор: Православље ПОВЕЗАН САДРЖАЈ:

Светитељ острошки и највећи чудотворац наших времена без престанка чудотвори, а то нам сведоче и безбројна исцељења и чуда која се свакодневно благодаћу Божјом догађају у острошкој обитељи, која ваистину постаде нова бања Витезда. Манастир Острог са слободом можемо назвати духовним и молитвеним центром и местом безбројног ходочашћа.О Светом Владици Василију и његовом животу, о правилном разумевању светитеља и чуда у Цркви говорио је катихета Бранислав Илић у Јутарњем програму радио ”Беседе.” ИЗВОР: Радио Беседа

О велика и најсветија Пасхо, Христе! О мудрости, и Логосе Божји, и сило! Дај нам да се још присније причешћујемо Тобом у незалазни дан Царства Твога! (из девете песме Пасхалног канона) Пре него што се било ко од нас одлучи да искаже неколико скромних речи о Празнику над празницима, о Пасхи Господњој, дах му застаје, будући свестан да ни једна људска реч није кадра да у потпуности искаже суштину и сверадосни и спасоносни значај празника Васкрсења Господа нашег Исуса Христа. О Пасхи Господњој Свети Григорије Богослов богословствује: Царица дана, Празник над празницима, и славље над слављима, који превазилази као сунце звезде, не само човечанске и земаљске празнике, већ и Господње празнике. Ове речи сведоче да је Васкрсење Христово, заиста, Празник над празницима, и славље над слављима, како у богослужбеном животу Цркве, тако и у животима свих хришћанâ који исповедају радост васкрсења, јер ваистину васкрсење постаде основ наше вере и проповеди, на шта нас подсећа и Свети aпостол Павле: „А ако нема васкрсења мртвих, то ни Христос није устао. А ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, а празна и вера ваша“ (1.Кор 15, 13-14). Тако наша вера и васцело наше постојање бива утемељено на васкрсној радости, и васкрсној непоколебивој вери, нелицемерној љубави и чврстој нади, да ће Господ и нас васкрснути и саваскрнути у незалазном дану Царства свога. Васкрсење Христово није радост која нам је дарована од овога света. Извор те радости је у доброти и љубави Божјој; и она носи печат вечности. Њено постојање и њено трајање не зависи од воље и власти људи, већ од свемогуће воље и силе Божје. Стога је Спаситељ и рекао ученицима Својим да ову радост нико неће узети од њих (Јн 16,22). Својим славним васкрсењем Спаситељ нам је даровао живот вечни (Рим 6,23) и радост вечнога живота, јер је „Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрлиˮ (1. Кор 15,20) – радост, јер је жртва за наше спасење принета на Крсту, и ми смо на слободу позвани (Гал 5,13); радост, јер смо Пречистом Крвљу Спаситеља нашег очишћени од прародитељског греха (1. Јн 1,7); радост, јер кроз Васкрслог Христа улазимо, руковођени Духом Светим, „у радост Господара својегаˮ (Мт 25,21). Васкрсењем Христовим извршила се тајна искупљења рода људског од греха и смрти. Ова нова Пасха Господња открива нам истину да смо прешли из смрти у живот (Јн 5,24); и да Христос остаје са нама у све дане до свршетка века (Мт 28,20). Значај и поредак пасхалног богослужења није могуће спознати ван контекста богослужења Свете и Велике суботе. Литургију Светог Василија Великог савршавамо са вечерњим. На овом вечерњем поју се већ васкрсне стихире заједно са триодским стихирама, најављујући тако Христово славно Васкрсење. Свештенослужитељи почињу са служењем у тамним одеждама. Након вечерњег входа читају се старозаветна чтенија, док по прочитаном одељку из Апостола (Римљанима, зачало 91, 6,3-11), долази веома важан богослужбени моменат: Уместо алилуја, чтец повишеним гласом узглашава велики прокимен „Васкрсни Боже суди земљи, јер ћеш Ти наследити у свим народима.ˮ За време појања прокимена свештенолужитељи у олтару са себе скидају тамне одежде и облаче свечане, беле одежде. Такође, Часну трпезу и сав храм „облачеˮ у бело. О овом богослужбеном моменту, који има васкрсни карактер, кроз који се огледа већ објављено Васкрсење Господње, уважени професор литургијског богословља Дмитријевски говори: „Стих –Васкрсни Боже суди земљи…- седмим гласом почиње да поје презвитер из олтара када почињу да звоне сва звона. Презвитер у руци држи корпу са ловоровим листом и разним цветовима, које баца по целом храму узвикујући: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! На шта народ одговара: ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ! Богослужбене напомене указују да ове ноћи након Литургије, хришћани вековима молитвено дочекују Празник над празницима. Ово молитвено исчекивање огледа се у читању из Дела апостолских, из разлога што нам управо овај новозаветни спис на најбољи начин исказује истинско сведочанство о Васкрсењу Христовом. У наставку се богослужи полуноћница на којој се поје канон Велике суботе, на чијем крају се уз појање тропара „Јегда снишел јеси…ˮ плаштаница уноси у олтар и полаже се на Часну трпезу, где остаје до оданија Пасхе. Пред сâм почетак пасхалног јутрења, епископ (или началствујући презвитер), обучен у потпуно одјејаније, са централног кандила са Часне трпезе пали свећу, а потом излази кроз царске двери уз појање стиха: „Приђите примите светлост, од Незалазне светлости и прославите Христа Васкрслог из мртвихˮ. Тада сав народ прилази и пали свећу, примивши тако незалазну светлост. Када је реч о овом чину примања светлости, потребно је нагласити да је ова светлост иста она благодатна светлост коју примамо у Јерусалиму. Сваки храм на пасхалном јутрењу постаје Јерусалим, и свако од нас примивши светлост од презвитера, прима ону истинску и незалазну светлост. Када сав народ прими светлост, сви литијски излазе из храма, и чине трократни опход уз појање дивне химне „Васкрсење Твоје Христе Спасе, ангели поју на небесима, и нас на земљи удостоји да те чистим срцем славимоˮ. Многи богослужбени устави не спомињу овај литијски опход око храма, већ само излазак испред храма и стајање испред затворених храмовних врата одакле предстојатељ и почиње пасхално јутрење. Богослужбена пракса православне Јеладе, која се усталила и код нас, подразумева читање Еванђеља пред почетак пасхалног јутрења, и речју Господњом бива нам саопштена вест о Васкрсењу. Овим литијским опходом и слушањем речи Божје, испред затворених храмовних врата, постајемо слични женама мироносицама које су са великом радошћу примиле и благовестиле вест да је Христос Васкрсао. Отварање храмовних врата прасликује камен који је одваљен од гроба Господњег, и сви улазе у храм уз појање тропара Пасхе. Ђакон са амвона изговара велику јектенију, после које почиње, испуњен надземаљског одушевљења, пасхални канон преподобног Јована Дамаскина, један од најлепших канона православног богослужења, образац и врхунац савршенства пасхалних песама. На почетку сваког ирмоса презвитер кади цео храм, и после сваке песме следи мала јектенија са својим возгласима. За тропаре канона богослужбени устав одређује да се поју на 12, односно 2–3 тропара сваке песме требало би да се понављају толико пута да би се добио број 12. Тим бескрајним понављањем богонадахнутих речи пасхалног канона, богослужбени поредак нас поучава и позива на делатну дубоку и разбориту васкрсну радост. После канона поје се ексапостилар „Телом уснувши…ˮ, недељне стихире на хвалите, као и стихире Пасхе – „Пасха свештена данас нам се показаˮ. Надаље се произноси чувена беседа Светог Јована Златоуста на Пасху – „Ако је неко благочестив и богољубив…ˮ У тој беседи, на основу приче о делатницима у винограду (Мт. 20, 1–16), сви – и они који су радили од првог часа и они који су дошли у једанаести час, они који јесу и они који нису постили – бивају позивани да се насладе пасхалном радошћу, да уђу у радост Господа свога. Целе светле седмице богослужење бива у потпуности исто као на сâм дан Празника над празницима, указујући тако на победоносни и спасоносни значај Васкрсења Господњег и нашег богослужбеног учествовања у њему. Као што смо кроз богослужење страдалне недеље, били учесници и сапуници на путу страдања, тако сада, обасјани пасхалном светлошћу богослужбено бивамо учесници радости над радостима, предокушавајући радост невечерњег дана Царства небеског. Катихета Бранислав Илић

У Свету и Велику суботу вршимо спомен на Погребење Божанског тела и силазак у ад Господа и Спаса нашега Исуса Христа, којим је обновио људски род од трулежи и превео га у живот вечни. У суботу по распећу, дођоше првосвештеници и фарисеји код Пилата да траже од њега да постави стражу испред Христовог гроба. Ово су урадили зато што су се плашили да ће неко од Христових ученика украсти Његово Тело, и тако ће народ поверовати да је Исус васкрсао, као што је и најављивао - Послије три дана устаћу (Мт. 27, 63). Рече им Пилат: Имате стражу, идите те утврдите како знате. А они отишавши утврдише гроб са стражом и запечатише камен (Мт. 27, 65-66). У Велику суботу богослужбено се сећамо и благообразног Јосифа и Никодима који су скинули Христово тело са крста, обавили га платном, помазали мирисима и положили у нови гроб који се налазио у Јосифовом врту, а гроб утврдили наваливши камен на врата гробна. Са друге стране химнографија нас подсећа да је Господ у овај дан суботњи починуо од својих дела, исто онако како је починуо од својих дела приликом стварања света. Еванђелски извештаји сведоче да су приликом Спаситељевог погребања присутне биле и Марија Магдалина и Марија Јаковљева. Еванђелисти говоре и да је крај гроба била постављена војничка стража. Велики си Господе и чудесна су дјела Твоја, и нема ријечи да опише чудеса Твоја. Заиста, велик је Господ. Велики је и чудесан у оном свом првом стварању, стварању свијета и човјека. Велики је Господ и у овом свом другом стварању, духовном стварању, које се нарочито у ове свете дане (које пролазимо припремајући за Христово Васкрсење) манифестује. То су дани Великог Поста, Великог Четвртка, Великог Петка, Велике Суботе. Оно што је створио у почетку, Бог обнавља својим дејством и својим присуством, својом чудесном силом, и не само обнавља, него му даје нову силу, нову снагу. Обасјава га новом свјетлошћу вјечном и непролазном, свјетлошћу свога лица, својим живим присуством… Велики дан је Велика Субота. Дан Христовог одмора. Он који није имао одмора, Он се одмара у гробу у овај Свети дан. Одмара се ради нас и нашега спасења. Својим одмором, Он силази у ад, Он је присутан међу нама, Он нам припрема пут за Царство Небеско, и припрема се за Васкрсење, и кроз њега припрема опште Васкрсење мртвих. Зато и читамо ових дана онај запис, чудесни запис пророка Божијег Језекиља, гдје се говори о костима које су расуте по свој земљи, како Дух Божији силази у те кости. Силаском Христовим у ад, Дух Свети је онај који кроз Христа Васкрслога обнавља и препрема опште Васкрсење мртвих. "Велики је Господ, и чудесна су дјела Његова, и нема ријечи да опише чудеса Његова". Богу нашему, који је починуо од дјела својих послије првога стварања, и који је починуо у овај суботњи дан од дјела свога Богочовјечанскога, нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин.ˮ (из беседе Митрополита црногорско-приморског Амфилохија на Велику суботу) Према богослужбеном правилу познато је да је Велика субота једина субота у години која се пости, из разлога што се у овај дан суботњи сећамо Господњег пребивања у гробу. Богослужбено прослављање ове преблагословене Велике суботе почело је на Свети и Велики петак увече када се богослужи јутрење Велике суботе са такозваним статијама. О вечерњој Литургији Светог Василија Великог на Велику суботу Литургију Светог Василија Великог богослужимо са вечерњем, и према напоменама из типика она би требало да се служи у десети час дана (око 17.30.ч). На овом вечерњем поју се већ Васкрсне стихире заједно са триодским стихирама, најављујући тако Христово славно Васкрсење. Свештенослужитељи почињу са служењем у тамним одеждама. Након вечерњег входа читају се Старозаветна чтенија којих има петнаест. Када је реч о читању ових паримеја, богослужбене напомене указују да читање свих петнаест паримеја има свој смисао, само ако се у саставу ове Литургије савршава и литургијско крштење. Познато је да је Велика субота била и један од оних дана када су се катихумени након поучно-молитвене припреме крштавали, како би празник Пасхе Господње дочекали као припадници Богочовечанске заједнице, Цркве. Ако не вршимо крштење у склопу литургије, треба читати само првих седам паримеја и прећи на последњи (петнаесети) и наставити са појањем стихова из осме Библијске песме. Након тога мала јектенија, молитва трисвете песме и уместо Трисветог, поје се „Ви који се у Христа крстисте, у Христа се обукостеˮ. После прочитаног Апостолског читања (Римљанима, зачало 91, 6,3-11), долази један врло битан богослужбени моменат: Уместо алилуја, чтец повишеним гласом узглашава велики прокимен „Васкрсни Боже суди земљи, јер ћеш Ти наследити у свим народима.ˮ Овај прокимен се поје заједно са стиховима: Стих: Бог стаде на сабору богова, међу боговима судиће. И појци: Васкрсни Боже..., Стих: Докле ћете судити неправедно, и лица грешника примати? Појци: Васкрсни Боже..., Стих: Судите сирочету и убогоме, смиреног и сиромашног оправдајте. Појци: Васкрсни Боже..., Стих: Избавите сиромаха и убогога, из руку грешникових избавите га. Појци: Васкрсни Боже..., Стих: Не познаше, нити разумеше, да у тами ходе нек се потресу сви темељи земље. Појци: Васкрсни Боже..., Стих: Ја рекох: богови сте, и синови Вишњега сви. А ви као људи умирете, и као један од кнезова падате. И опет: Васкрсни Боже, судиземљи, јер ћеш Ти наследити у свим народима. За време појања ових стихова свештенолужитељи у олатару са себе скидају тамне одежде и облаче свечане беле одежде. Такође, Часну трпезу и сав храм „облачеˮ у бело. О овом веома битном богослужбеном моменту који има Васкрсни карактер, кроз који се огледа већ објављено Васкрсење Господње, уважени професор Дмитријевски говори: „Стих –Васкрсни Боже суди земљи…- седмим гласом почиње да поје свештеник из олтара када почиње да звоне сва звона. Свештеник у руци држи корпу са ловоровим листом и разним цветовима, које баца по целом храму узвикујући: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! На шта народ одговара ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ! По његовој напомени, царске двери у свим храмовима остају отворена целе Светле седмице, док се икона Спаситељевог полагања у гроб, замењује иконом Христовог Васкрсења, због тога се ова служба и назива службом првог Васкрсења. У пракси која је провладала ђакон (или презвитер) читају Еванђеље од Матеја, (зачало 115. Глава 28,1-20) са гроба Христовог. На месту Херувимске песме, поје се посебна песма: Нека умукне свако тело човечије, и нека у себи стоји са страхом и трепетом, и ништа земаљско нека не помишља; јер Цар царева и Господар господара, долази да буде заклан, и да даде себе за храну вернима; а испред Њега иду хорови Ангела са сваким Началством и Влашћу, многооки Херувими, и шестокрилати Серафими, заклањајући лица, и кличући песму: Алилуја, алилуја, алилуја. Богослужбене напомене указују да ове ноћи након Литургије, Хришћани вековима молитвено дочекују Празник над празницима. Ово молитвено исчекивање огледа се у читању из Дела Апостолских, из разлога што нам управо овај новозаветни спис на најбољи начин исказује истинско сведочанство о Васкрсењу Христовом. После овог поучног читања, богослужи се полуноћница на којој се поје канон Велике суботе. Из химнографије Велике суботе: Данас Ад стењући вапије: Боље би ми било да Рођеног од Марије нисам примио, јер дошавши на ме, државу моју разруши, врата бакарна разби; душе, које сам раније држао, Бог будући, васкрсе, слава, Господе, Крсту твоме, и Васкрсењу твоме. (пета стихира на Господи возвах) Данас Ад стењући вапије: Разруши се моја власт, примих Мртвога као једног од умрлих, Њега више држати не могу, но губим са Њим и оне над којима царовах; ја имадох мртваце од века, но Овај гле све васкрсава. Слава, Господе, Крсту твоме, и Васкрсењу твоме. (шеста стихира на Господи возвах) Данас Ад стењући вапије: Жртвована би моја држава; Пастир се разапе и Адама васкрсе; лиших се оних над којима царовах; и које победивши прогутах, све их избљувах; испразни гробове Распети, слаби држава смрти. Слава, Господе, Крсту твоме и Васкрсењу твоме (седма стихира на Господи возвах) Данашњи дан тајно прасликоваше велики Мојсије говорећи: И благослови Бог дан седми. Јер то је благословена Субота; она је дан одмора, у којем почину од свих дела својих Јединородни Син Божији, домостројем кроз смрт телом суботствовавши. И у оно што би враћајући се опет васкрсењем, дарова нам живот вечни, као једини благ и Човекољубац. (Слава на Господи возвах) Катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква ПОВЕЗАН САДРЖАЈ:

У Свети и Велики петак молитвено савршавамо спомен на дан страдања Господњег. Будући да богослужење увек бива прилагођено празнику, или пак догађају из Спаситељевог живота, трагику Великог петка најавиле су стихире јутрења Великог петка које смо богослужили на Велики четвртак увече. „Заборавите све дане пре, и све дане после Великог петка, сведите човека у границе Великог петка. Није ли овај дан зеница свих зала и тркалиште свих трка? Није ли Велики петак стециште свих искушења и стециште свих гадости? Није ли данас земља полудела у човеку? Није ли данас човек убијајући Богочовека доказао да је он заиста лудило земље? И ваистину, ни страшни суд неће бити тежи и страшнији од Великог петка, јер ће приликом страшног суда Бог судити човеку, а данас човек суди Богу, данас је страшни суд за Бога, суди му човечанство. Данас човек својим судом оцењује Бога, процењује га са тридесет сребрника. Ово је највећи грех у историји земље, подсећа нас преподобни Јустин Ћелијски. У овај трагични и тужни дан не служи се Света литургија (једино ако на Велики петак падну Благовести, служи се потпуна Литургија). Када је питање савршавања Свете Литургије на велики петак, многи типици сведоче да се у овај дан служила Литургија Пређеосвећених дарова. Нпр. у типику Велике цариградске Цркве са краја деветог и почетка десетог века, стоји да се на Велики Петак служи Литургија Пређеосвећених дарова, а исту праксу помиње и Евергетидски типик. Свети Симеон Архиепископ солунски на ову тему јасно говори: „Не знам како се догодило, те се престало са служењем Литургије Пређеосвећених дарова на Свети и Велики петак? Може се десити, да је то учињено на основу јерусалимског богослужбеног устава, На Велики петак ми не служимо потпуне Литургије зато што је Господ у данашњи дан претрпео телом страшна страдања, крсну смрт, и тако себе самога принео на жртву Оцу. Тако је кроз Његово тело принесена жртва. Тога ради, није потребно на Велики петак служити потпуну Литургију.ˮ На свети и Велики петак црква је прописала најстрожији могући пост, који подразумева тотално не узимање хране, о томе нам сведочи и Свети Дионисије Александријски: „Два дана, Велики петак и Велику суботу сви проводе без хранеˮ. Ослањајући се црквено предање, и сам типик Великог петка нас подсећа: „А треба и ово знати, да смо примили у Палестини, да се у овај свети дан Великог Петка, не врши Литургија Пређеосвећених дарова, нити опет пуна Литургија, нити се поставља трпеза, нити једемо у овај дан Распећа. А ако неко буде много слаб, или престарео, и не може да издржи да не једе, даје му се хлеб и вода, по заласку сунца. Јер смо овако примили од светих заповести светих Апостола, да се не једе у Велики Петак. Јер је Господња реч, коју рече ка фарисејима Господ: Када се од њих узме Женик, тада ће постити у онај дан. Овако су божански Апостоли примили, и ово ћеш наћи у заповестима апостолским, пажљиво их читајући. А правилна је и посланица најсветијег архиепископа Александријског Дионисија, који ово јавно објављује.ˮ О последовању великих (царских) часова на Велики петак Подносећи све, Господе овако си говорио, безаконицима који су Те ухватили: Ако сте и ударили Пастира, и разјурили дванаест оваца ученике моје, могао сам више од дванаест легеона довести ангела. Но дуго трпим, да се испуни све непознато и тајно што сам вам објавио преко пророка мојих. Господе, слава Теби. (Стихира са првог часа) Последовање царских (великих) часова на велики петак приписује се Светом Кирилу Александријском, као и Светом Софронију Јерусалимском. Према богослужбеним напоменама ови царски часови служе се у први час дана (око 7.часова пре подне). Презвитер ово последовање служи у тамним одеждама (епитрахиљу и фелону). Кађење целог храма врши се на првом и деветом часу, док се на осталим часовима врши мало кађење. Испред иконостаса поставља се налоњ на коме се полаже Свето Еванђеље које ће се читати на сваком од часова. Поред Еванђеља читају се и паримеји, као и Апостол. Уобичајени псалми замењени су посебним псламима, тако читамо: На првом часу: Пети, други и двадесет први псалам На трећем часу: Тридесет четврти, сто осми и педесети псалам На шестом часу: Педесет трећи, сто тридесет девети и деведесети псалам На деветом часу: Шездесет осми, шездесет девети и осамдесет пети псалам О вечерњем богослужењу на Свети и Велики петак Вечерње Великог петка служи се у десети час дана (око 17.30ч). Презвитер у љубичастом (или пурпурном) епитрахиљу почиње уобичајено. Након стихира на Господи возвах, а за време појања слава и сада, врши се вечерњи вход са Еванђељем, из разлога што ће се на овом вечерњем богослужењу читати Еванђеље. После молитве „Светлости тиха…ˮ следе Старозаветна чтенија из књиге Изласка (Глава 33,11-23); из књиге о Јову. (Глава 42,12-17); из пророштава Исаије (Глава 52,13-53,1). За време ових старозаветних читања Епископ (или презвитер) облачи потпуно одјејаније, због свечаног чина изношења плаштанице за време појања Слава и сада на стиховње. Међу новозаветним читањима имамо читање из прве посланице Коринћанима Светог Апостола Павла зачало 125 (Глава 1,18-2,2), и из Еванђеља од Матеја, зачало 110. (Глава 27,1-38); Од Луке, (глава 23,39-43); Матеј, (глава 27,39-54); Јован, (глава 19,31-37); Матеј, (глава 27,55-61). Код православних Грка постоји један леп богослужбени детаљ: Са последњим реченицама Еванђеља: А кад би увече..., излази презвитер из Олтара и скида Распетога са Крста, који је до сада био у средини храма, којега увија у бело платно, и уноси га у Олтар, док у храму остаје само Крст, испред којег је намештен Христов гроб. За време појања слава и сада на стиховње, презвитер на северне двери износи плаштаницу, док његови саслужитељи идући иза њега носе Еванђеље и крст. И дошавши до припремљеног стола полажу плаштаницу, а преко ње Еванђеље и Крст. О овом богослужбеном моменту изношења плаштанице, професор Дмитријевски наглашава да је разноликост богослужбених пракси несумљиво условљена тиме што данашњи типик не спомиње изношење плаштанице на вечерњем Великог петка. То је потпуно јасно, јер сви стари типици познају само једно изношење плаштанице на јутрењу велике суботе после великог славословља. Што указује да је овај обичај изношења плаштанице на вечерњем Великог петка уведен знатно после 1695. године. Све богослубене напомене напомињу да се све јектеније изговарају испред плаштанице, док се плаштаница налази на средини храма. Након вечерњег служи се мало повечерје на коме се поје канон Распећа Господњег, као и плач Пресвете Богородице. Тебе Који се одеваш светлошћу као хаљином, скинувши с дрвета Јосиф с Никодимом, и видевши мртва, нага, непогребена, и предузев усрдни плач, ридајући говораше: Авај мени, преслатки Исусе! кога малопре сунце гледајући на Крсту обешена, тамом се заодену; и земља са страхом се потресаше, и завеса храма се раздираше. А ево сада видим Те, мене ради драговољно сишавшег у смрт. Како да Те погребем, Боже мој, и како плаштаницом да Те увијем? Којим ли рукама да се дотакнем нетљенога Тела Твога? Или које песме да отпевам исходу твоме, Милосрдни? Величам страдања твоја, песмословим и погребење твоје, са Васкрсењем, говорећи: Господе, слава Теби. (Слава и сада на стиховње) О јутрењу Велике суботе које богослужимо на Велики петак увече Јутарње богослужење Велике суботе према богослужбеним напоменама богослужимо у седми час ноћи (око 02.30ч), међутим у парохијским храмовима прилагођавање овом времену није изводљиво. Након шестопсалмија и велике јектеније поје се Бог Господ… и тропари „Благообразни Јосиф…ˮ, слава: „Јегда снишел јеси…ˮ и сада: „Мироносици жени…ˮ. А свештенослужитељ у тамним одеждама ставши испред Христовог гроба, по старешинству певају прву статију Непорочних тј. седамнаесту катизму. После прве статије врши се кађење целог храма, а после друге и треће врши се само мало кађење. Статије су подељене малим јектенијама, које имају и своје посебне возгласе. После треће статије појци певају „Ангелски собор…ˮ након чега следи мала јектенија са возгласом „Јер си ти Цар Мира…ˮ После сједалног триода, типик налаже читање тумачења Еванђеља по Матеју, а после њега педесети псалам. Потом се поје трипеснец, након чега се поје трократно „Свет је Господ Бог наш…ˮ За време појања стихира на хвалитне Епископ (или начаствујући презвитер) облачи потпуно одјејаније, и за време појања великог Свети Боже врши се опход око храма са Еванђељем и плаштаницом. Обичај који је преовладао подразумева да свештеници приликом уласка у храм, након опхода, стану на западна врата храма и подигну високо Плаштаницу како би верни народ испод прошао. Након тога Епископ (или презвитер) узглашава „Премудрост! Право стојмо! И улазећи у храм поје се тропар „Благообразни Јосиф…ˮ Неки типици налажу да се Плаштаница након опхода полаже на Часну трпезу, јер овај богослужбени моменат символизује преношење Спаситељевог тела са плоче помазања у гроб Господњи и из тог разлога типици налажу да се Плаштаница полаже на Часну трпезу која и символизује гроб Господњи. И поред ове напомене, усталила се пракса да се Плаштаница након опхода поново враћа на припремљен гроб који је постављен на средини храма. Следи Старозаветно чтеније из Пророштава језекиљевих (37. глава) које казује о свеопштем Васкрсењу, када Господ заповеда пророку да пророкује сувим костима, које су потом васкрсле. Потом следи и читање из посланице Галатима која казује о искупљењу људи од клетве законске кроз Исуса Христа. И на крају Еванђелско чтеније из Матејевог Еванђеља о печаћењу гроба и војничком чувању Христовог гроба. Из химнографије Светог и Великог петка Ходите сви да певамо, Онога који се нас ради распео, јер Њега виде Марија на дрвету и говораше: ако и Крст трпиш, Ти си Син и Бог мој. (кондак) Разбојника благоразумног, истога дана удостојио си Раја, Господе; и мене дрветом крсним просветли, и спаси ме. (свјетилен) Сваки део светога твога тела, срамоту нас ради претрпе: глава трње, лице пљување, вилице шамаре, уста укус жучис оцтом помешан, уши хуле безбожне, леђа бијење и рука трску, цело тело растезање на крсту, удови клинове и ребра копље.Ти који си за нас пострадао, и од страдања нас ослободио; и који си сишао к нама човекољубљем и подигао нас, свесилни Спасе, помилуј нас. (друга стихира на хвалитне) Господе, када си Ти узлазио на Крст, страх и трепет обузе твар; и земљи си, дакле, забранио да прогута оне који Те распињаху, а аду си заповедио да отпусти сужње на препород људи. Судијо живих и мртвих, дошао си да дарујеш живот а не смрт. Човекољубче, слава Теби. (слава на стиховње) Већ судије неправедне, умачу трску за одлуку, и Исус бива суђен и осуђује се на крст; и твар страда, гледајући на Крсту Господа. Но Ти који природом тела страдаш мене ради, Господе благи, слава Теби. (и сада на стиховње) Искупио си нас пречасном Крвљу својом од клетве законске; на Крсту прикован и копљем прободен, излио си бесмртност људима, Спаситељу наш, слава Ти. (тропар) Катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква ПОВЕЗАН САДРЖАЈ:

У Свети и Велики четвртак вршимо молитвени спомен на Христову Тајну Вечеру на којој је установљена Света Евхаристија; Молитвено се сећамо Спаситељеве опроштајне беседе, на Христово омивање ногу својим ученицима, као и Првосвештеничке молитве пред страдање. Централни и особито важан спомен Великог четвртка јесте Христова Тајанствена вечера, на којој је Он заблагодаривши Оцу, преломивши и осветивши дао хлеб својим Светим ученицама и апостолима рекавши: „Узмите, једите; ово је тело моје." и "Пијте из ње сви; Јер ово је крв моја Новога Завета која се пролива за вас и за многе ради отпуштења грехова" (Мт. 26, 26-28) Црква Божја од овог тренутка до данас, није ништа друго до једна непрестана Тајна вечера, једно вечно сабрање у име Господње и заједничарење са Њим јединим истинским Свештенослужитељем. Када су питали једног Светогорског старца: Страче, шта је Црква? Он је будући испуњен богатим литургијским искуством свом духовном чаду одговорио: Црква је непрестана Литургија. Из ове врло надахнуте поуке огледа се онај суштински значај Свете Литургије као Тајне над тајнама, и као наше учествовање у вечној трпези Царства небеског где увек и изнова потврђујемо свој хришћански идентитет. Ове Спаситељеве такозване речи установљења које је изговорио на Тајној вечери, саставни су и централни део сваке евхаристијске молитве, или како још кажемо, молитве анафоре. Митрополит црногорско-приморски Амфилохије каже: Исти Господ који је био са својим ученицима приноси и приноси се на свакој Светој Литургији, исти Господ поново бива жртвован и страда, исти Господ који је благословио дарове на Тајној вечери, поново благосиља и освећује силом и наитијем Духа Светога, и тако вечно Он бива Онај који приноси и који се приноси, који прима и који се раздаје, Христос Бог наш. На Литургији Светог и богоносног Василија Великог коју савршавамо на Велики четвртак, сви се молимо да постанемо вечни причасници Спаситељеве Тајанствене вечере која вечно траје и на којој су сви позвани без изузетка. Приликом Тајне вечере Господ је прорекао својим ученицима да ће га један од њих издати, знајући да ће то бити Јуда. "Заиста вам кажем; један од вас издаће ме" (Мт. 26, 21). "А Јуда издајник његов одговарајући рече: да нисам ја учитељу? Рече му (Исус): Ти каза" (Мт. 26, 25). "Рече му Петар: Нећу те се одрећи макар морао и умрети с тобом" (Мт. 26, 35). Након Тајне вечере Христос праћен својим ученицима одлази у Гетсимански врт, где је својом личном молитвом указао да је молитва за време невоља, страдања и искушења највећа снага за подношење свих животних потешкоћа, па и телесне смрти. У овај свети дан сећамо се и Христовог омивања ногу својим ученицима, показујући тако крајњу смерност, која за хришћане представља врлину над врлинама. У синаксару Великог четвртка о овом Спаситељевом чину читамо: „Пред сами почетак вечере (тако говори свети Златоусти), Христос устаде, одложи своје горње хаљине и насу воду у умиваоник, и све то учини сам, да би тиме посрамио Јуду, а уједно подсетио остале ученике да не траже старешинство. Христос поучава ученике и након прања ногу, показавши то сопственим примером, и говори: Који хоће да буде први нека буде последњи од свију и нека буде свима слуга. Изгледа да је Христос опрао ноге прво Јуди, који је безочно седео у прочељу. Петар, последњи ученик коме је Христос пришао, ватренији од осталих, брањаше Учитељу, али одмах након тога са задовољством дозволи. Кад опра њихове ноге и показа да ће се узвисити сваки онај који себе понизује, и поново узе хаљине и седе, поче да их поучава да воле један другога и не траже старешинство.ˮ Богослужбене особености Светог и Великог четвртка Велики четвртак красе многе богослужбене особености, почев од Литургије Светог Василија Великог коју почињемо вечерњим богослужењем, па до такозваног Великог бденија. На јутарњем богослужењу Великог четвртка након шестопсалмија поје се посебан тропар: Када се славни Ученици за време вечере умивањем просвећиваху, тада се безбожни Јуда, болујући од среброљубља, помрачиваше, и Тебе, праведнога Судију, предаје неправедним судијама. Љубитељу новца, погледај онога који се због тога обесио; бежи од ненасите душе, која се дрзнула да тако поступи са Учитељем. Према свима добри Господе, слава Теби. Света Црква, овим садржајним тропаром подсећа вернике да одбацују наклоности према материјалном, и према овоземаљским стварима јер, указујући на пример Јуде, потврђује се оно шта је Спаситељ рекао: „Ниједан слуга не може два господара служити; јер, или ће једнога мрзети, а другога волети, или ће се једнога држати а другога презирати. Не можете служити Богу и мамону“ (Лк. 16,13). Након овог тропара, следи читање Еванђеља (Лк. 12, 1-40; зачало 108), након Еванђелског чтенија читамо педесети псалам, и након тога одмах почињемо са појањем канона. После треће песме канона читамо сједалне, док после шесте песме читамо кондак, икос и синаксар. Као и у прва три дана страдалне недеље, Чесњејшују не појемо, већ целу девету песму уз припеве „Слава теби Боже наш, слава тебиˮ. Једна од богослужбених особености је и тропар пророштва и читање Старозаветног одељка из пророштва Јеремијиних на првом часу. У овом Старозаветном чтенију Пророк види непријатељство јудејских старешина против Христа, као и Спаситељеву кротост приликом предавања у руке безбожника. За време читања часова, у неким крајевима, особито код Православних Грка, постоји благословени и леп обичај да се омива Часна трпеза. Овај чин омивања Часне трпезе према напоменама из богослужбеног правила, савршава Архијереј, а ако Архијереј није присутан, обавља најстарији презвитер. На Велики четвртак савршавамо и Свету Евхаристију, служимо вечерњу Литургију Светог Василија Великог, и овде би било корисно нагласити да би она требала да се служи нешто касније него иначе (типик предлаже да би време служења ове Литургије било у осми час дана, тј. око 14. часова поподне). На овој Литургији након малог входа читамо Старозаветне одељке из књиге Изласка (Глава 19,10-19.), из књиге о Јову (Глава 38,1-21 и 42,1-5.), као и из пророштава Исаијиних (Глава 50,4-11.) Од Новозаветних чтенија читамо: Из прве посланице Коринћанима, зачало 149.(Глава 11,23-32.); и из Еванђеља од Матеја, зачало 107. (Глава: 26,1-20; Јн. 133-17; Мт. 26,21-39; Лк. 22,43-45;Мт. 26,40-27,2.) Уместо херувимске песме поје се посебна песма: Прими ме данас, Сине Божји, за причасника Тајне Вечере твоје, јер нећу казати тајну непријатељима твојим, нити ћу Ти дати целив као Јуда, већ као разбојник исповедам Те: Помени ме, Господе, у царству твоме. Ову песму појемо и на месту причасног, као и уместо „Да се испуне хвале Твоје … После заамвоне молитве, служи се чин омивања ногу. На овој Светој Литургији припремају се и честице за причешћивање болесних током целе године. Када је реч о овој припреми, многи литургичари сматрају да се ове честице за болне могу припремати и на било којој другој Литургији, када се укаже потреба, мада и поред ове литургичке напомене, слободно можемо рећи да се некако усталило припремање честица за причешће болних, искључиво на Велики четвртак. У саборним храмовима помесних цркавâ, на Велики четвртак предстојатељ освећује Свето миро, које се у претходним данима припремало посебним чином, такозваним мироварењем. На велики четвртак увече, у други час ноћи (око 21. 30ч), служи се јутрење Великог петка, које називамо и Великим бденијем или чином Светих и спасоносних Страдања Господњих. Након шестопсалмија пева се тропар Великог четвртка, за време чијег појања ђакон (или презвитер) каде цео храм, и након тога почиње се са читањем дванаест Страсних Еванђеља. Неопходно је напоменути следеће: У нашим крајевима усталила се једна веома лоша и погрешна пракса клечања за време читања Страсних Еванђеља, која указује на недовољну литургијску свест, као и на уношење идивидуалне (личне) побожности на заједничко богослужење. Канонски поредак налаже да у овом периоду, па све до вечерњег на Педесетницу, нема клечања. Са друге стране, ђакон нас пре читања ових Еванђеља позива да смерно (усправно) стојимо и са сваком пажњом слушамо Еванђелске одељке о страдању Господњем. На заједничном (саборном) богослужењу није дозвољено изражавати некакву личну побожност, већ у духу саборности и заједништва, прилагођавамо се вишевековном богослужбеном поретку, и тако целокупно биће човечије учествује како положајем, тако и покретима свога тела, не реметећи освештани и благословени богослужбени поредак. Након отпеваног тропара и кађења храма са двери се чита прво Страсно Еванђеље. Пре читања Еванђеља певница поје „Слава теби Господе, слава теби!ˮ, док на крају сваког од дванаест Еванђеља пева се „Слава дуготрпљењу твоме Господе!ˮ Првих пет Страсних Еванђеља подељено је са по три антифона и са сједалнима. Када је реч о овим сједалним, наглашавамо да је у овом случају за време њиховог појања забрањено седење, из разлога што Свето Еванђеље стоји на налоњу испред царских двери, као и због кађења. Након петог Еванђеља Епископ (или презвитер), износи икону Распећа, или Распеће Христово и полаже га на уобичајено место на средини храма. За време изношења Распећа Христовог поје се дивна стихира: Данас виси на дрвету, Онај који је на води земљу утврдио (трипут). Венцем од трња се крунише, Онај који је Цар Анђела. Лажном порфиром огрће се, Онај који је огрнуо небо облацима. Шамаре прима, Онај који је у Јордану ослободио Адама. Клинцима би прикован, Женик Цркве. Копљем би прободен Син Дјеве. Поклањамо се страдањима твојим, Христе. Поклањамо се страдањима твојим, Христе. Поклањамо се страдањима твојим, Христе. Покажи нам и славно твоје Васкрсење. После прочитаног седмог Еванђеља престаје се са кађењем и малим јектенијама, док после осмог Еванђеља почињемо са певањем канона, уз напомену да се у данима страдалне недеље Библијске песме изостављају. Чесњејшују не појемо, већ целу девету песму са припевом „Слава теби Боже наш, слава теби!ˮ Након прочитаног деветог Еванђеља поју се хвалитне стихире, док након десетог Еванђеља читамо мало славословље и ђакон (или презвитер) произноси прозбену јектенију, након које се чита једанаесто Еванђеље. Потом појемо стиховње стихире и након њих се чита дванаесто Еванђеље, уз напомену да се пред ово последње Еванђеље кади цео храм. Наставак и крај јутрења је као по обичају, уз отпуст Великог петка: „Христос истинити Бог наш, који је ради спасења света претрпео пљувања, бијења, ударања, крст и смрт…ˮ У продужетку овог јутрења не служимо први час, јер се на Свети и Велики петак ујутро служе Велики (царски) часови. Распоред дванаест Страсних Еванђеља: Прво Страсно Еванђеље: Од Јована, зачало 46 (глава 13,31-18,1) Друго Страсно Еванђеље: Од Јована, зачало 58 (глава 18,1-28) Треће Страсно Еванђеље: Од Матеја, зачало 109 (глава 26,57-75) Четврто Страсно Еванђеље: Од Јована, зачало 59 (глава 18,28-19,16) Пето Страсно Еванђеље: Од Матеја, зачало 111 (глава 273-32) Шесто Страсно Еванђеље: Од Марка, зачало 67 (глава 15,16-32) Седмо Страсно Еванђеље: Од Матеја, зачало 113 (глава 27,33-54) Осмо Страсно Еванђеље: Од Луке, зачало 111 (глава 23,32-49) Девето Страсно Еванђеље: Од Јована, зачало 61 (глава 19,25-37) Десето страсно Еванђеље: Од Марка, зачало 69 (глава 15,43-47) Једанаесто Страсно Еванђеље: Од Јована, зачало 62 (глава 19,38-42) Дванаесто Страсно Еванђеље: Од Матеја, зачало 114 (глава 27,62-66) Из химнографије Светог и Великог четвртка: Хлеб примивши у руке издајник, потајно их пружа и прима цену Онога који је рукама својим саздао човека; и непоправив остаје, Јуда роб и варалица. (кондак) Сабира се дакле, веће Јудејско, да би Саздатеља и Творца свега, предало Пилату. О безаконика, о неверника! Јер Оног који долази да суди живима и мртвима, на суд спремају; Онога који исцељује страсти, за страдање припремају. Господе дуготрпељиви, велика је милост твоја, слава Теби. (прва стихира на хвалитне) Јуда издајник лукав будући, лукавим целивом предаде Спаса Господа, и Владику свих, као роба продаде безаконицима. Као овца на заклање, тако иђаше Јагње Божије, Син Очев, једини Многомилостиви. (трећа стихира на хвалитне) Јагње, којега проповеда Исаија, иде вољно на заклање, и плећа даје на ране, образе на шамаре, а лице не окрену од срамоте пљувања; и на срамну смрт се осуђује. Безгрешни све ово вољно прихвата, да би свима даровао из мртвих васкрсење. (Слава и сада на хвалитне) Данас се против Христа сабра лукаво веће, и против Њега сујетно се саветоваху, да предаду Пилату на смрт Невинога. Данас због новца Јуда сам себи вешала ставља, и лишава сеоба живота, привременог и божанског. Данас Кајафа нехотећи пророкује: Боље је, говорећи, да један умре за народ! Јер је дошао да пострада за грехе наше, да нас ослободи, од ропства непријатељу, као Добар и Човекољубац. (прва стихира на стиховње) Тајноводећи, Господе, твоје ученике, учио си говорећи: О пријатељи, гледајте, да никакав страх вас не одвоји од Мене, јер ако и страдам, но за свет. Не саблажњујте се, дакле, о Мене, јер не дођох да ми служе, него да служим и душу своју положим у откуп за свет. Зато, ако сте ви пријатељи моји, намене се угледајте: Који хоће да је први, последњи нека буде; господар као слуга. Останите у мени, да грозд донесете; јер јасам чокот живота. (и сада на стиховње) Катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква ПОВЕЗАН САДРЖАЈ:

У Свету и Велику среду сећамо се жене грешнице која је умила Спаситељеве ноге, обрисала својом косом и помазала их миром. У овај трећи дан страсне седмице Црква нас подсећа и на Јудину издају. На свету и Велику среду свети оци су заповедили да чинимо спомен на жену блудницу, која је помазала Господа миром. Богослужење овог дана открива нам силу покајања и љубави, ради којих се сила Божја као уље изобилно излива на све оне који се искрено кају. У личности покајане жене блуднице видимо пример велике покајне љубави. Сва четири Еванђелиста описују догађај када је жена блудница помазала скупоценим миром Спаситељеве ноге, наглашавајући да ово помазање представља вид припреме за Христово страдање и погребење. Свакако да овој покајање жене блуднице није било одједном и није се догодило случајно, она је прошла кроз унитрашњу пприпрему и обасјна Спаситељевом силом, омрзнула своја гнусна и греховна дела, и док је Господ вечерао у дому Симона губавога она се делатно покајала за сва своја учињена сагрешења која су помрачивала њену душу. Химнографија Велике среде нас подсећа да је жена скупоцено миро купила од продаваца, и побојавши се због својих сагрешења она се одлучила да драгоцено миро излије на Спаситељеве нога и на видљив начин изрази своје покајање. Насупрот великом покајању жене грешнице, знаменити химнографи нас подсећају и на мрачно Јудино издајство. Занимљиво је тумачење Светог Јована Златоустог о догађају помазања Спаситељевих ногу: „Жена, дакле, види Исуса и приступи му са смелом надом. А ако је жена која је боловала од точења крви приступила са трепетом и збуњено иако ништа нечисто није исповедила у себи, јер је њена нечистота, очито, била последица њене природе, колико ли је већи страх и стид морала да осећа ова жена због своје нечисте савести! Зато је и пришла Исусу после многих жена – Самарјанки, Хананејки, крвоточиве и других, и то не пред народом, него у кући. И док су други долазили да им исцели тело, једина је она дошла да ода поштовање Исусу и ради оправдања душе. Она није имала никакву повреду на свом телу, и нарочито зато свако треба да јој се диви. Она не прилази Исусу као обичном човеку – иначе не би обрисала Његове ноге својом косом – него као бићу које је изнад човека. Управо зато полаже пред Христове ноге онај део који се у целокупном човековом телу цени више од свих осталих делова – своју главу.ˮ Црква нас у овај дан подсећа на безумно дело Јуде који издајничким целивом издаде Христа за тридесет сребрника. У богослужењу Велике среде своје молитве и упућујемо Господу нашем да нас учини достојнима покајања покајане блуднице која постаде образац истинског покајања и преумљења целог бића које је окорело у греху, али молимо се спаситељу нашем да нас сачува од безумног и погубног пута Јудиног издајства. Свети Оци јасно говоре да се на Велику среду сећамо Јудиног безумног дела, не зато што је такво дело достојно сећања и помињања, већ да би нас подсетило на страдални пут Господа нашег Исуса Христа и његово крајње смирење. У богослужбеној пракси на Велику среду се усталило и савршавање Свете тајне јелеосвећења. Овде је потребно нагласити да Свету тајну јелеосвећења не би требало служити ако за то не постоји нарочита потреба, тј. ако нема тежих болесника који потребују ову Свету тајну. У Светој тајни јелеосвећења Дух Свети, својом благодатном силом силази на болесника над којим се ова Света тајна и служи. Циљ њеног савршавања је двојак, а састоји се у опраштању грехова и молитви за исцељење болесника од болести и немоћи. Говорећи о Светој тајни Јелеосвећења, Свети Владика Николај охридски и жички поучава: „Апостол Јаков пише нам: „болује ли ко међу вама нека дозове старешине црквене те нека читају молитву над њим, и нека га помажу уљем, у име Господње. И молитва вере помоћи ће болеснику, и подигнуће га Господ; а ако је грехе учинио, опростиће му се“ (5, 14-15). Не треба дозвати ма кога него свештенике, старешине црквене; не треба га помазивати ма у чије име (да не буде враџбина) него у име Господње; неће га подићи ма ко други, него сâм Господ, нити му ма ко други може опростити греха осим једино Господ. Зашто уљем а не нечим другим? Зато што је тако заповеђено, те да бисмо ми показали послушност и веру. Зашто је заповеђено да се крштавамо водом, и миропомазујемо миром, и причешћујемо хлебом и вином? То је Божји избор и Божје смотрење, а наше је да слушамо и верујемо. Различити се елементи употребљују у разним тајнама, но благодат је једна као што је Господ један, а од Господа је све. Зашто Господ потребује неку материју да би излио благодат Своју на нас? Не потребује Господ материју, него ми: док смо у материји, потребујемо материју. Снисходећи нашој немоћи Господ се служи материјом. Нематеријалним ангелима Он даје благодат нематеријалним начином. Немоћан је јелеј сам по себи, као што је немоћна свака материја сама по себи, но благодат је Божја свемоћна. Кроз јелеј Господ даје благодат Духа Свог Светог, и та благодат лечи болне, подиже раслабљене, повраћа сумашедше.ˮ На крају, када је у питању богослужење Велике среде, потребно је нагласити да се у овај трећи дан страдалне седмице престаје са служење Литургије Пређеосвећених дарова, као и са читањем великопосне молитве Светог Јефрема Сирина. Из химнографије Свете и Велике среде: Безаконовавши више од блуднице, Блаже, кишу суза никада Ти не принесох, но ћутањем молећи се припадам Ти, љубављу целивајући пречисте ноге твоје, да би ми као Владика подарио опроштај дугова, мени који Ти вапијем Спаситељу: Од нечистоте дела мојих избави ме. (кондак Велике среде) Блудница приступи к Теби, миро са сузама изливајући на ноге твоје, Човекољубче, и смрада од зала избавља се заповешћу твојом. А неблагодарни ученик, дишући благодат твоју, ову одбацује, и смрадом се одева, среброљубљем продајући Тебе. Слава Христе милосрђу твоме. (први сједален) Скупоцено миро, блудница помеша са сузама, и изливашена пречисте ноге твоје, љубећи их; њу си одмах оправдао, а нама опроштај даруј, који си нас ради пострадао, и спаси нас. (прва стихира на хвалитне) О Јудине несреће! Гледаше блудницу која целиваше стопе, и размишљаше лукаво о издаји целивом. Она плетенице развеза, а он се гњевом свезиваше, носећи уместо мира злосмрадну злоћу; јер завист не зна да претпостави корисно. О Јудине несреће! од које избави Боже душе наше. (четрвта стихира на хвалитне) Данас Христос долази у дом фарисејев, и жена грешница приступивши к ногама, превијаше се вапијући: Види погружену у греху, очајну због својих дела, које се не гнуша твоја доброта; и дај ми Господе опроштај зала мојих, и спаси ме. (прва стихира на стиховње) Господе, жена која је пала у многе грехе, осетивши Твоје Божанство, узела је чин мироносице, и ридајући Теби миро пре погреба приноси. Авај мени! говорећи: јер ноћ ми је распаљивање блуда незадрживог, а мрачна и без зрака је жеља греха! Прими моје изворе суза, Ти који облацима изводиш воду мора. Пригни се мојим срдачним уздасима, Ти који си приклонио небеса неизрецивим снисхођењем твојим. Да целивам пречисте ноге твоје, и обришем их опет косом главе моје, од којих се Ева у рају, предвече шум ушима чувши, страхом сакрила. Мноштво грехова мојих, и бездане судова твојих ко ће испитати. Душеспашче Спасе мој, не презри мене, слушкињу твоју, Ти који имаш неизмерну милост. (Слава и сада на стиховње) Катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква ПОВЕЗАН САДРЖАЈ: