Претражи Живе Речи Утехе

Друга недеља свете Четрдесетнице посвећена је молитвеном спомену на Светог и богоносног оца нашег Григорија Паламу (Γρηγόριος Παλαμάς), Архиепископа солунског и великог богослова и проповедника православног мистичног подвижништва, великог заступника стварности обожења кроз учествовање у сâмом Богу, у Његовој нетварној благодати. Мисао Светог Григорија потврдила је аутентичност светитељског виђења Бога. Прве недеље свете и велике Четрдесетнице богослужбено смо прославили победу Православља над бројним јересима, а превасходно победу над иконоборством, док у другој недељи прослављамо дивног међу светитељима и великог међу победницима Православља који се у свом богословствовању борио и изборио за богословље Православног мистичног подвижништа које подразумева учење о непосредности Божјег присуства у свету. Свети Григорије Палама проповедник је учења о божанствености благодатне нетварне светлости којом је Господ засијао приликом Преображења на таворској гори. Иста та Преображенска нетварна светлост, по Његовом учењу просветљује сваког човека који се погрузио у молитву и пост. Свети Григорије Палама је у свом учењу разликовао Божанску суштину и енергију, јер је Бог по суштини несазнајан, али се Он у својим енергијама открива нама у личности Оваплоћеног Логоса. По његовом учењу, човек је кроз свету Евхаристију уткан у Богопознање, те тако Света Литургија све нас просветљује и чини нас достојнима за Богопознање и заједницу са Господом нашим. Ова недеља није одувек била посвећена спомену на Светог Григорија Паламу, а то нам сведочи јерусалимски канонар који спомиње да је у седмом веку друга недеља поста била посвећена спомену на еванђелску причу о Милостивом Оцу (или блудном сину). Са друге стране, богослужбени устав Велике Цариградске Цркве спомиње да је у 9-10. веку, овај недељни дан био посвећен спомену на Светог Поликарпа, Епископа смирнског. Најстарије сведочанство које спомиње спомен светог Григорија Паламе налазимо у 14. веку. Службу овом спомену саставио је Патријарх цариградски Филотеј, који у свом химнографском делу велича сва величанствена дела из живота великога Григорија Паламе, његово предано Архипастирско служење називајући га стубом Цркве, али и његово прегалаштво на пољу богословствовања. Оба еванђелска зачала која се читају друге недеље Свете Четрдесетнице подсећају нас да се почетак сваке наше узетости налази у греху, и подстиче у нама жељу за духовним препородом у тајни преумљења (покајања), налазећи своју потпору, помоћ и наду у Господу нашем. Прву половину 14. века обележио је исихастички спор. Овај спор је настао око питања могућности виђења таворске нетварне светлости, што су Варлаам и Григорије Акиндин, као и њихове присталице оспоравали сматрајући да је Бог несазнајан. Противник исихастичког учења био је калабријски монах Варлаам, учећи да је немогуће на опитни начин доживети искуство Бога, а као врхунац његовог противљења било је проглашење исихастичког учења за јерес. Варлаам је у свом учењу истицао да је Бог за људе изван домашаја чулног искуства, јер по њему свако знање о Богу мора бити на посредан начин. Као борац и побеник Православља над Варлаамовим учењем појавио се Свети Григорије Палама који је у својој дубокој богословској формулацији изложио духовни садржај мистичне традиције светогорског монаштва. Ова Паламина богословска формулација садржана је у његовом чувеном делу Тријаде у одбрану монаха исихаста. Поред Тријада, Палама је саставио и Светогорски томос, са којим су се сагласили сви Светогорски игумани, а који је у исихастичком спору одиграо одлучујућу улогу. Свећњаче Православља, утврђење Цркве и учитељу, доброто монаха, несавладиви заштитниче богослова, чудотворче Григорије, похвало Солуна, проповедниче благодати, моли се непрестано за спасење душа наших. (тропар) Химнографија друге недеље Свете Четрдесетнице саображавајући се са Светописамским чтенијима, поучава нас на се наше обожење налази у молитевним општењем са Богом и Богопознањем учешћем у Светој Евхаристији. Угледајући се на Светог Григорија Паламу који је себе испунио Божанском светлошћу која пресветљује свакога човека који долази на свет, позвани смо да из свог бића одбацимо сваку таму греха која прекида нашу заједницу са Богом, и да се врлинским животом обучемо у одећу светлости Богопознања. Боже, Оче славе, Ти си Јединороднога Сина Твога предао за нас и преко Њега нас усиновио, буди, и сада, милостив према нама, преступницима заповести Твојих, и немој нас погубити са онима који су се удаљили од Тебе, нити допусти да будемо гладни духовних Твојих дарова; него нас удостој да Ти се приближавамо устима и срцем и покажемо достојанство усиновљења преко добрих дела. Јер ми подражавамо враћање блуднога сина Теби чиме Си и нама обзнанио неисказано Твоје човекољубље према грешницима, да бисмо задобили бескрајна добра припремљена онима који љубе вољу Твоју. Бранич буди роду нашем, покоравајући му сваког непријатеља и противника. Благодаћу и човекољубљем Јединороднога Твојега Сина, са Којим си благословен, са пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. (Заамвона молитва друге седмице Свете Четрдесетнице – недеље Светог Григорија Паламе). катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква

Катихета Бранислав Илић: Прва недеља Великог поста – Православља У богатој Светоотачкој литератури период Свете Четрдесетнице се често назива путешествијем. Као што смо кроз припремне недеље, пролазећи одређене врлинске ступњеве, хитали ка узвишеном и светом периоду у коме се сада налазимо, тако се и кроз недеље Великог поста, погружени у молитви и покајању и пролазећи кроз нове духовне ступњеве, савршеном припремом крећемо ка Празнику над празницима који и јесте извор наше Православне вере. Чин литије са иконама и текст Синодика Православља /ПДФ/ Прва недеља Великог поста посвећена спомену победе Православља над иконоборством. Савршавање овог молитвеног спомена потиче из времена Византије (IX века), а настала је у знак сећања на коначну победу Православне Цркве над свим јеретичким учењима, особито над иконоборачким, које је осуђено на Седмом Васељенском Сабору 787. године. У овај недељни дан сећамо се и званичног враћања икона у свете храмове за време благоверне и христољубиве царице Теодоре и цариградског Патријарха Методија, 843. године. Ове 843. године састављен је познати спис под називом Саборник или Синодик Православља, који се у овај дан од тада до данас чита у свим храмовима. У поменутом Синодику између осталог је написано: Ко је Бог велики, као Бог наш! Ти си Бог наш, који једини чиниш чудеса" (Пс. 76:14,15). Оне који су се ругали Твојој слави, Ти си их исмејао; понизитеље Твојих икона и оне који су нападали Твој лик, показао си да су отпадници и хулници. Зато смо благодарни Богу и победи Господа над овим противницима. Борба против иконобораца (иконокласта) и лукавство има други узрок и биће изложено. Одмарајући се после преласка пустиње, задобивши духовни Јерусалим, као одговор на мојсијевску заповест или боље, на Божански позив: на плочи великог камена која је припремљена да прими Писмо, сматрали смо да је праведно да га запишемо у срцу наше браће, и благослов за оне који држе заповести, и проклетство онима који их преступају… Ослањајући се на прочитане Еванђелске приче у овај недељни дан, химнографија такође наглашава важност непоколебиве вере коју требамо имати: Господе, духом Твојим одушовљени Пророци предсказали су као дете од неискусобрачне рођеног, Тебе недостижног и пре јутарње светлости вечно јављеног из нетвране духовне утробе Очеве. Ти си са људима био сједињен и видљив онима на земљи, у милосрђу твоме са Пророцима удостој Твога просветљења и нас који певамо часном и неизреченом Твоме Васкрсењу. Друга стихира нас подсећа на Оваплоћење Бога Логоса, који се нас ради очовечио, и постао видљив те Га због тога потпомогнути апостолским предањем изображавамо: Неописиви Господе, у последња времена благоизволео си да се Оваплотиш и будеш описан. Примио си тело и сва својства његова узео си, осликавајући обличје Твоје у љубави га целивамо, следујући божанственом апостолском предању уздижемо се ка љубави Твојој и примамо благодат исцељења. Важно је спомени да је у првим временима ова недеља била посвећена успомени на Свете Пророке Мојсеја, Арона и Самуила. У данашњој химнографији овог недељног дана сачувано је молитвено помињање светих Пророка, што је свакако један вид остатка из древне службе. Према древном богослужбеном предању у свим катедралним (саборним) храмовима, након посебне заамвоне молитве, служи се молебни канон у Недељу Православља за обраћање оних који су заблудели и отпали од Православне вере. По структури овај чин можемо окарактерисати као молебно – благодарствено пјеније. У саставу овог молебног последовања предвођени Епископом, презвитери, ђакони и сав сабрани народ Божји носећи у рукама свете иконе литијски излазе из храма уз појање одређених тропара, чине опход око храма и литију кроз град. Када се након литијског опхода сви поново врате у храм, на амвон се постављају налоњи на које се полажу свете иконе. После велике јектеније поју се следећи тропари: Тебе, Господе, славећи, ми, недостојне слуге Твоје, захваљујемо на Твојим великим доброчинствима, нама дарованим; хвалимо, благосиљамо, певамо, величамо, и благодаримо на Твојој благости, и као слуге, кличемо Ти са љубављу: Спаситељу наш и добротворе, слава Теби. Слава, глас 3. Као бескорисне слуге које су бесплатно примиле Твоја добра и дарове, Владико, искрено прибегавамо Теби, и према нашим моћима благодарења приносимо, славећи Тебе као свог Добротвора и Створитеља, и гласно кличемо: Слава Теби, Свемилостиви Боже. И сада, и увек, глас 4. Господе, Ти који си живот и васкрсење свих, учврсти ово станиште заувек, као што си утврдио свод Вишњега, и показао лепоту овог светог стана славе Твоје овде доле, и прими молитве које Ти непрестано приносимо, посредством Богородице. Након Светописамских чтенија и сугубе јектеније Архијереј чита следећу молитву: Боже, Свевишњи, Саздатељу и Уредитељу све твари, Који си све испунио Својим величанством, и одржаваш све Својом силом! Теби, нашем најдарежљивијем Господу, приносимо благодарење, иако смо недостојни, јер се Ти ниси одвратио од нас грехова наших ради, већ си нас предухитрио Својом самилошћу. Ти си послао Сина Свога Јединородног ради нашег искупљења, и показао си Своје неизмерно снисхођење према роду људском, јер Ти силно желиш и чекаш да се Теби окренемо и будемо спасени. Ти, који си се понизио до немоћи наше природе, укрепио си нас свесилном благодаћу Духа Твога Светога, утешио нас спасоносном вером и савршеном надом на вечне благослове, и водећи изабране Своје ка Небеском Сиону, сачувај нас као зеницу ока Свога. Исповедамо, Господе, Твоје велико и неупоредиво човекољубље и тако мислимо, тако говоримо, тако проповедамо: Христа Истинског Бога нашег и Његове Свете чествујући речима, списима, мислима, жртвама, храмовима, иконама; Њега као Бога и Владику поштујући и клањајући се Њему, а њих (Свете) ради заједничког (нам) Господа и као Његове верне служитеље чествујући и одајући им односно поклоњење. Ово је вера Апостола. Ово је вера Отаца. Ово је вера Православних. Ова вера васељену утврди. Од тога, ми примамо и потврђујемо Саборе Светих Отаца и њихова предања и списе, као и оне који су у сагласности са Божанским Откровењем. И премда има непријатеља Православља и одступника од промислитељског и спасоносног Откровења Господа нашег, ипак је Господ узео у обзир срамоћења слугу Својих, јер је Он оборио хулитеље и непријатеље Православља као подле и бегунце. С тога и благосиљамо и хвалимо оне који су приклонили ум свој у послушности Божанском Откровењу, и који су се борили за то, и тако, следујући Светом Писму и чувајући Предања древне Цркве, ми одбацујемо и проклињемо све који се противе Његовој Истини, ако они, док се чека на њихово обраћење и покајање, одбијају да се покају пред Господом. После ове молитве следе још две краће молитве, изрицање анатеме на све оне који се противе истинском учењу Православне вере, који не признају Свете Тајне Цркве. Потом се узносе благослови за све оне који живе по вери Православној и који су послушни вољи Божјој и вољи Цркве Његове. Архијереј овај молитвени чин завршава молитвом благослова: Пресвета Тројице, прослави све ове, и утврди их у правој вери све до краја, и обрати подриваче и хулитеље православне вере и Христове Цркве, који су се од ње окренули, да би сви могли да познају Твоју вечну истину, заступништвом Пресвете наше Владичице Богородице и Увек дјеве Марије и свих Светих. Просветљени благодаћу Светога Духа који нас је сабрао да прославимо Очевоченог Логоса Божијег, кога изображавамо на светим иконама и Господа нашег који постаде прволик изображења. У ово прву недељу нашег великопосног путовања прослављамо и нашу истинску веру Православну, молитвено се сећајући свих светлих примера из црквене историје који вером својом поразише јеретичко учење које је нарушавало црквено јединство и поредак. Владико, Боже наш, молимо Твоју доброту услиши нас, недостојне слуге Твоје, и оспособи нас да достигнемо до жељеног завршетка ових дана поста које си нам дао на исправљање, те нâс који се дотакосмо предложених блага води ка венцима којима се надамо; и свуци са нас оружје таме, а украси нас оружјем светлости; даруј нам уздржање нелицемерно, молитву без истицања и Теби благопријатну, милостињу без таштине и благоугодну. Род наш украси да у посту и молитви победама блиста. Милосрђем Јединороднога Сина Твога, са Којим си благословен, са јединим пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. (заамвона молитва недеље победе Православља) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква Прилог ТВ Храм (Тајна празника):

Као што се биљке и дрвеће у пролеће поново рађају и препорађају, тако се душе наше за време Свете четрдесетнице препорађају од огреховљености, због тога и једна богослужбена химна период Свете четрдесетнице назива духовним пролећем и светим временом. И ваистину, по примеру Спаситељевог четрдесетодневног поста, ми кроз пост и молитву преображавамо душе своје, како бисмо што спремнији дочекали Празник над празницима. Како би овај свештени период године био саображен са нашим духовним и телесним подвигом Црква нам је као брижна мајка подарила великопосна богослужења која су заодевена покајним карактером. Центар или срце великопосних богослужења чини Литургија пређеосвећених Дарова. Литургија пређеосвећених Дарова служи се само за време Свете четрдесетнице, и то: у сваку среду и петак првих шест седмицâ Великог поста; у четвртак пете седмице, на Велики понедељак, Велики уторак и Велику среду. Може се служити и у понедељак, уторак и четвртак, друге, треће, четврте, пете и шесте седмице Великог поста, у случају да се у те дане догоди празник светог који у типику има знак +, или, пак, храмовни свети. Према древном типику Цркве, у седмичне дане током свете Четрдесетнице, од понедељка до петка, забрањено је служити потпуну Литургију (изузев ако се у те дане догоди празник Благовести), јер је радост евхаристијског славља неспојива са покајним карактером Великог поста и великопосних богослужења. Према сведочанству протојереја Александра Шмемана: „Можемо да разумемо зашто је Евхаристија неподударна са постом, јер је пост, као што можемо даље видети - главни израз Цркве у стању путешествија, и то само док је она на свом путу према Небеском Царству. А „синови Царства", каже Христос, „не могу да посте док је са њима Женик". Ово нам потврђује 49. канон помесног сабора у Лаодикији којим се забрањује приношење бескрвне жртве у време Свете четрдесетнице, осим суботом и недељом. Касније овај канон бива проширен на Пето-шестом трулском сабору и он гласи: „У све дане поста Свете четрдесетнице, осим суботе, недеље и светлог дана Благовести, нека бива само Литургија пређеосвећених Дарова“. Литургија пређеосвећених Дарова води порекло од првих векова, док је њену коначну редакцију сачинио Свети Григорије Двојеслов, епископ римски. Бројни су називи ове литургије; неки од њих су: Литургија четрдесетнице, Литургија освећења чаше, а неки је називају Службом причешћа. Ова света служба је покајног карактера сходно времену у коме се служи, а самим тим богослужи се у тамном одјејанију. Она није евхаристијско славље, и не можемо је назвати Литургијом у правом смислу те речи, јер не садржи анафору. Најједноставније речено, можемо је назвати великопосним вечерњем са причешћем. Према сведочанству Светог Јустина Мученика и Философа, видимо да хришћанима тога времена није било страно издвојено причешћивање, будући да су ђакони по кућама причешћивали оне који из оправданих разлога нису били на Литургији. Слободно се може рећи да је претеча Литургије пређеосвећених дарова управо ова поменута пракса издвојеног причешћивања верних, које је, више или мање, било заступљено у свештеној историји Цркве. Неизбежно је нагласити да је пост у првим временима подразумевао потпуно не узимање хране до деветог часа (око 15 часова по нашем рачунању времена), а не желећи да прекидају пост, видимо да су се причешћивали тек након деветог часа, те је из тог разлога Литургија пређеосвећених Дарова вечерња служба са причешћем и служи се увече, након деветог часа. Овакав вид поста се није односио на суботе и недеље, када је 55. каноном Пето-шестог Трулског сабора, овакав вид поста забрањен, изузев само једне - Велике суботе. Сâм појам „пређеосвећени Даровиˮ указује да се Свети Дарови за њено служење припремају и бивају освећени на потпуној недељној Литургији Светог Василија Великог. Приликом проскомидије пре недељне Литургије, презвитер поред редовног вади још два или више Агнеца (у зависности колико ће се Литургија пређеосвећених Дарова служити током те седмице). Агнец који бива освећен на потпуној Литургији, чува се за пређеосвећену Литургију у за то одређени кивот (дарохранилицу). Када је реч о последовању (поредку) Литургије пређеосвећених Дарова, њен први део јесте великопосно вечерње, с тим што не почиње свакодневним „Благословен Бог наш…“, већ литургијским возгласом: „Благословено Царство…“ Након возгласа чтец чита 103. предначинатељни псалам, који на леп и сликовит начин описује стварање света и величанствена дела Божја који је све премудрошћу створио, а презвитер за то време испред часне трапезе чита Светилничне молитве почев од четврте. После велике (мирне) јектеније читају се три антифона из 18. катизме. Посебан моменат у овом првом делу Литургије пређеосвећених Дарова јесте читање старозаветних одељака, које следи после Малог входа и појања песме „Свјете тихиј“. Прва паримија се чита из Књиге постања, а то символизује човеков грехопад и његове последице. Друга паримија се чита из Прича Соломонових; ово читање има за циљ да поучи верне мудрости и побожности. Из ових читања видимо потребу поуке, својеврсне катихезе, и на овом богослужењу. Овај свештени тренутак указује да се и на Литургији пређеосвећених Дарова хранимо са две трпезе – најпре са трпезе речи Божје у виду старозаветних чтенија, а потом и са трпезе Царства Небеског, пређеосвећеним Даровима. Између ова два старозаветна читања налази се специфичан и јединствен возглас: „Светлост Христова просветљује све“. Знаменити тумач светог богослужења, Свети Симеон архиепископ Солунски говори да благослов између два старозаветна читања на Литургији пређеосвећених Дарова има следећи смисао: „Постање говори о почетку, о стварању бића и паду Адамовом, а друга паримија из Прича Соломонових, поучава тајанствено о Сину Божјем, а тог Сина називају мудрост и кажу да ће мудрост себи саградити дом, тј. Пресвето тело Његово. Мудрост је, дакле, сâм Син Божји који нас просвећује и освећује.ˮ Помињање светлости Христове налазимо још у 4. веку и ови спомени се односе на дочекивање вечерње светлости, односно, на паљење светлости приликом вечерњег богослужења. Свети Симеон Солунски доноси важно сведочанство о богослужбеној пракси дочекивања вечерње светлости, и по њему: „Паљење вечерње светлости указује да је нама који смо у сенци греха, засијала Светлост истинита и светлошћу своје благодати испунила васељену.ˮ Други део Литургије пређеосвећених Дарова, после јектеније и молитве за оглашене, или јектеније и молитве оних који се припремају за Свето просветљење (ова јектенија и молитва за оне који се припремају за Свето просветљење произноси се само од среде четврте недеље Великог поста, све до Свете и Велике среде), следи део који можемо назвати припремом за причешће пређеосвећеним Даровима. Након прве и друге молитве верних по возгласу „По дару Христа твога…“ поје се песма: „Сада небеске силе са нама невидљиво служе: јер ево долази Цар славе; ево већ принесена тајанствена Жртва долази, свечано праћена. Са вером и љубављу приступимо да причасници вечнога живота постанемо. Алилуја, Алилуја, Алилуја.“ За време ове песме врши се преношење пређеосвећених Дарова са светог Предложења на свети престо, а за време кога сав народ преклонивши колена клечи. Ово преношење подсећа нас на Велики вход, који бива на потпуној Литургији. У праксу је доста касније ушло изговарање великопосне молитве Светог Јефрема Сирина, коју презвитер изговара након полагања пређеосвећених Дарова на Свету Трпезу и приликом изговарања ове молитве сâм презвитер и сав народ чине три метаније. Посебну пажњу привлачи нам и молитва после полагања божанствених пређеосвећених Дарова на Свету Трпезу „Боже неизрецивих и невидљивих тајни…“, коју са слободом можемо разумети као централну молитву ове свете службе. (прочитати молитву у целости) Кроз ову дивну молитву можемо сагледати да причешће Светим Тајнама Тела и Крви Христове јесте суштина нашег духовног живота, јер у нашем опитном сусрету са Господом у причешћу Светим Тајнама, постајемо удеоничари Богочовечанског Тела – Цркве, актуализујући притом наше хришћанско назначење и делатно испуњавајући Господњу заповест на коју нас наведена молитва и подсећа: „Ко једе моје Тело и пије моју Крв у мени обитава и ја у њему…ˮ Дакле, у речима ове молитве сагледан је и сâм смисао служења Литургије пређеосвећених Дарова, а то је интензивирање активног литургијског живота или, боље речено, активно причешћивање између две недељне потпуне Литургије. Централна мисао која треба да се роди у срцима нашим јесте савршена чежња за причешћем и сусретом са Господом нашим у Светој Чаши. Да закључимо, Литургија пређеосвећених Дарова, њен чин, њено порекло и потреба за њом се не могу схватити без љубави и без срдачне чежње према Светим Тајнама Тела и Крви Господње, као и без практиковања честог, или боље речено, активног (редовног) причешћивања. За време причешћа, поје се причастен „Окусите и видите, јер је добар Господ, Алилуја, Алилуја, Алилуја.“ Након позива ђакона да са страхом Божјим, вером и љубављу приступимо, уместо свакодневног: „Благословен који долази у Име Господње…“, појци поју специфичну песму на Литургији пређеосвећених Дарова: „Благосиљаћу Господа у свако време; прослављање Њега је у устима мојим.“ Док, након благослова презвитера, појци поју: „Хлеб небески и чашу живота окусите и видите, јер је добар Господ. Алилуја, Алилуја, Алилуја.“ Заамвона молитва на Литургији пређеосвећених Дарова представља сликовит и врло леп приказ пречасних дана Свете четрдесетнице у којој се налазимо. Молитва наглашава да нас је Господ својом добротом увео у пречасне дане ове који нам служе за очишћење како душе, тако и тела. У молитви се, са друге стране, молимо да нам Господ дарује да се добрим подвигом подвизавамо и да ток поста завршимо сачувавши веру, да се као победитељи греха јавимо и да се након овог свештеног времена подвига и поста удостојимо поклонити се Христовом славном Васкрсењу. Са слободом можемо рећи да ова молитва представља један вид путоказа којим правцем су хришћани усмерени у периоду Свете четрдесетнице, показујући нам на крају и циљ нашег подвига и великопосног путовања. Након отпуста чита се 33. благодарствени псалам „Благосиљаћу Господа у свако време“, који је вид благодарења за ову службу која нам је дарована и у којој се причестисмо светим тајнама Тела и Крви Господње, укрепљујући се духовно како бисмо издржали ток поста и подвига, предокушавајући радост Празника над празницима. Катихета Бранислав Илић Вашој пажњи препоручујемо и филм о Литургији Пређеосвећених Дарова у коме ову центарлну великопосну службу објашњава Архиепископ Цетињски и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије: Вашој пажњи препоручујемо и разговор о Литургији Пређеосвећених Дарова:

Почетак је Великог поста, а овај период је обележен једним посебним, јединственим богослужењем које нас прати у ове дана - Литургија пређеосвећених Дарова. Катихета Бранислав Илић објашњава и уводи нас у смисао, значај и лепоту овог великопосног богослужења. Звучни запис смо преузели са званичне интернет странице радија Беседе.

Након посебне молитвено-поучне припреме кроз припремне недеље, и кроз прихватање одређених духовно-врлинских ступњева, закорачили смо на сигуран пут, на пут четрдестодневног подвига и поста. Као што се биљке и дрвеће у пролеће поново рађају и препорађају, тако се душе наше за време Свете Четрдесетнице препорађају од огреховљености, због тога и једна богослужбена химна период Свете Четрдесетнице назива духовним пролећем и Светим временом. И ваистину, по примеру Спаситељевог четрдесетодневног поста, ми кроз пост и молитву преображавамо душе своје, како би што спремнији дочекали Празник над празницима. Како би овај свети период године био саобаржен са нашим духовним и телесним подвигом Црква нам је од својих почетака подарила великопосна богослужења која су заодевена покајним карактером. Саставни део човековог бића је потреба за постом и подвигом, јер је и сâма човекова природа дубоко подвижничка. По речима Високопреосвештеног Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, пост је промена философије живота, јер нема истинске обнове људског бића, нема промене човеку, праве, моралне, духовне, економске и душевне, без поста. Пост је дело Божије које нас приближава Ангелима, пост убија тело да би душа живела и њиме се чистимо од страсти, богомудро нас поучава Свети Симеон, Архиепископ Солунски. Од јела постећи душо моја, не очистивши се прво од страсти, узалуд се радујеш нејелу, јер ако те пост не води исправљењу, као лажна бићеш омрзнута од Бога, и уподобићеш се злим демонима, који никада не једу. Пост истинити је отуђење зла, уздржљивост језика, одбацивање јарости, одлучење од греха, оговарања и преступа заклетве; то је пост истински и Богу угодан, подсећа нас химнографија посног триода. Постом се Мојсеј удостојио да прими закон из руке Божје, постом Илија затвори небо те не би кише три дана, постом се Данило спасе лавова у пећини, постом цар Давид уздиже срце своје ка Господу, постом цар Јосафат без борбе сатре своје непријатеље, постом се спасе град Нинива од пропасти, постом постаде Јован Крститељ највећим човеком међу свима од жене рођеним. И најзад, није ли и Сâм Господ отпочео своје божанско дело спасења људи, управо постом? Света Четрдесетница за нас представља један вид духовног изазова, духовног труда и напора кроз који корачамо ритмом великопосних богослужења. Ступајући на пут великог поста ми ступамо на пут подражавања Спаситељевог поста и подвига, али и на пут који су нам пропутили велики подвижници који су у свом подвигу просијали. Време Свете четрдесетнице не представља само духовни и телесни пост, већ подразумева подвиг целокупног бића човечијег. У једној триодској стихири појемо: Пост није уздржавање од хране које само вршимо, него плот која је на нама, мучи нас да је умиримо и тако достојни будемо причешћа, Јагњета за свет закланог вољом Сина Божијег, и духовно празнујемо из мртвих Спаситељево Васкрсење; на висину доброчинства да се уздигнемо. Будући да се хришћански живот и богослужбено правило увек међусобно прожимају, великопосно богослужење представља путоказ који нас руководи и држи нас увек буднима у овој радосној тузи Великог поста. Богослужбену књигу посни триод са слободом можемо назвати књигом поста будући да садржи богату химнографију која нас подсећа на греховност и ништавност, а у нама побуђује жељу за покајањем. Будући да је молитва Цркве увек заснована на Светом Писму, долазимо до чињенице да нема богослужења које се не темељи на Светом Писму. Употреба Светог Писма на богослужењу усрдније је присутна у данима Свете Четрдесетнице и она је заснована на два принципа: Удвостручено читање Псалтира (који се у току једне седмице прочита два пута) и потпуно читање из књига Постања, Пророка Исаије и Прича Соломоновиих. Срце Великопосних богослужења чини Литургија Пређеосвећених дарова која предствља јединствени израз пастирског искуства цркве које се огледа у бризи за човека, будући да сваки пост и подвиг чине саставни део литургијског живота. Због покајног периода и покајног карактера великопосних богослужења, канонима је забрањено служење потпуне Литургије која има свечан и радостан карактер. По древном типику Цркве, у седмичне дане током свете Четрдесетнице, од понедељка до петка, забрањено је служити потпуну Литургију (изузев ако у те дане падне празник Благовести) јер је радост Евхаристијског славља не спојива са покајним карактером Великог поста. По речима оца Александра Шмемана: „можемо да разумемо зашто је Евхаристија неподударна са постом, јер је пост, као што можемо даље видети – главни израз Цркве у стању путешествија, и то само док је она на свом путу према Небеском Царству. А „синови Царства“, каже Христос, „не могу да посте док је са њима Женик“. Ово нам потврђује 49. канон помесног сабора у Лаодикији којим се забрањује приношење бескрвне жртве у време свете Четрдесетнице, осим суботом и недељом. Касније овај канон бива проширен на Пето-шестом трулском сабору (691.г) и он гласи: „ У све дане поста свете Четрдесетнице, осим суботе, недеље и светлог дана Благовести, нека бива само Литургија Пређеосвећених дарова“. Литургија Пређеосвећених дарова служи се само за време свете Четрдесетнице, и то: у сваку среду и петак првих шест седмица великог поста; у четвртак пете седмице, на Велики понедељак, Велики уторак и Велику среду. Може се служити и у понедељак, уторак и четвртак, друге, треће, четврте, пете и шесте седмице великог поста, у случају да у те дане падне свети који у Типику има знак +, или пак храмовни свети. Ако смо рекли да пост подразумева подвиг целукупног бића човечјег, једна од највидљивијих особености великопосних богослужења јесте чињење метанија. Кроз чињење метанија ми се на видљив начин показујемо да и наше тело учествује у молитви и предавању вољи Божијој, али и символизује наше покајање. Ради духовне поуке верних богослужење је проткано Светоотачким делима. Према типику на јутрењу читамо два одељка из беседâ Светог Јефрема Сирина, два одељка из Лавсаика, као и читања из синаксара, док по завршетку првог часа читамо оглашење Светог Теодора Студита, а на осталим часовима одабране одељке из Лествице преподобног Јована Лествичника. Врхунац великопосне поезије садржан је у Великом покајном канону Светог Андреја Критског. Овај канон пева се (или чита) на Великом повечерју у прва четири дана Свете четрдесетнице, као и на Јутрењу четвртка пете недеље поста. Откуда ћу почети са оплакивањем дела мога грешног живота, што ли ћу узети као почетак садашњем ридању, Христе? Но ти као милостив даруј ми опроштај грехова. Не беше у животу тренутака без греха, нема ни дела ни злобе које ја, Спаситељу, не учиних и не сагреших умом и речима, и жељом, и нерадом, и мислима и делима, као нико никада. Помилуј, Спаситељу, мене који сам згрешио, покрени ум мој на покајање, прими мене кји се кајем и смилуј се на мене који вапијем: згреших Ти, спаси ме; учиних безакоње, помилуј ме. Христос је постао човек и призвао на покајање разбојнике и грешнике; душо, покај се и отвориће ти се двери царства Божијег, које покајани фарисеји и цареници и прељубници преотимају. Постивши четрдесет дана у пустињи, Господ на крају огладне, показујући оно што је човечанско. Душо, немој се олењити, него ако ти се придружи непријатељ (ђаво) молитвом и постом одбаци га од ногу твојих. (одабрани стихови из великог покајног канона Светог Андреја Критског) Немогуће је говорити о великопосним богослужењима, а не споменути великопосну молитву Светог Јефрема Сирина. Са слободом њу можемо назвати главном великопосном молитвом, јер готово да нема личног, или заједничког богослужења за време Великог поста на коме се она не чита. Господе и Владико живота мога! Духа лености, унинија, властољубља и празнословља, не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, дуготрпљења и љубави, даруј мени, слузи Твоме. Да, Господе, Царе, даруј ми да сагледам сагрешења своја и да не осуђујем браћу и сестре своје, јер си благословен у векове векова. Амин Велики духоносни и богоносни светитељ свети Лука Кримски, ову великопосну молитву назива молитвом чистог срца зато што се излила из савршено очишћеног срца великог подвижника Светог Јефрема Сирина. Отуд таква моћ и такво тајанствено дејство ове чудесне молитве на хришћанско срце. Преподобни Јефрем Сирин не само да моли Бога да му даде дух врлина и да га ослободи духа порока, него и то да не буде чак ни трага од порока и да душа буде Христом миомирисна, јер много се лакше ослободити појединих порока, него духа тих порока. „Почнимо време поста припремивши се за духовне подвиге. Очистимо душу, очистимо тело. Уздржавајмо се како од хране, тако и од свих страсти, наслађујући се врлинама духа да би се усавршавајући се у њима са љубављу, сви удостојили да у духовној радости видимо најчасније страдање Христа Бога и Свето васкрсење.ˮ (Стихира на Господи возвах сирне недеље) катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква ВАШОЈ ПАЖЊИ ПРЕПОРУЧУЈЕМО ПОВЕЗЕАНЕ САДРЖАЈЕ:

Последња припремна недеља посвећена је спомену на Изгнање Адамово. У химнографији ове недеље спомиње се грехопад наших прародитеља Адама и Еве, чиме се појашњава неопходност подвига поста. Адам и Ева, нису одржали први пост, и пали кроз неуздржање и непослушност, а ми сада кроз добровољно примање подвига уздржања и послушности Цркви на себе, можемо да се подигнемо и повратимо рајско блаженство које су они изгубили. На Литургији се чита Еванђеље које нам сугерише да опраштамо сагрешења ближњима и да постимо не само да други виде него нашег очишћења ради. Четврта и крајња степеница наше припреме јесте праштање. Еванђеља нам јасно казује, да ако не опростимо једни другима сагрешења, неће ни нама опростити Господ сагрешења наша. Такође, у молитву Господњој ми се молимо да Господ нама опрости као што ми опраштамо другима. Отац Александар Шмеман о значају праштања говори: „Опростити другоме, примити опроштај од другога! То је прави повратак од отуђености ка јединству, од мржње ка љубави, од раздељености ка сједињењу. Јер опростити другоме уопште није једноставно. Често говоримо о томе да више „ни не обраћамо пажњу" на недостатке других људи - и још горе - да смо ,,дигли руке од других људи". Па зар то није равнодушност, зар то није презрење и зар то није цинизам? Да опрости другоме и прими опроштај од другога може само онај ко је свим својим бићем осетио и схватио сав ужас одсуства љубави у свету, сву бездану тугу човекове самоће на коју је човек осудио себе својим себељубљем и својом гордошћу. Све то у себи садржи молитва коју Црква на недељу праштања упућује Богу: „Не одврати лица Свога од мене, јер тугујем...". (из књиге тајне празника) Ове недеље црква нас подсећа и на све светле примере угодника Божјих који су посту и подвигу просијали, како би и ми следили њихов пример. Богослужење се прилагођава теметици праштања као крајњем степенику наше спремности за почетак посног путешествија. Благодаримо Ти Христе Боже наш, што си нам садашње време поста управио на спасење, и за кратко време наше највеће духовне ране вешто излечио и свукао са нас мноштво грехова. Ми ти се молимо, свеблаги, удаљи од нас, у време поста , свако фарисејско лицемерје и јудејску опорост. Одагнај (од нас) преузношење због уздржања и уклони свако забрањено дело, реч и помисао . Испуни нас Духом Светим, светлошћу и истином коју си законоположио . Учврсти нас у борби против страсти; укрепи нас у рату против греха. Припреми нас за уздржавање од хране и удаљавање од злих делâ да бисмо следили за Тобом, Који си нам преко поста показао победу над ђаволом, и били причасници смрти и васкрсења, и наслађивали се у вечном животу који си припремио гладнима и жеднима Твоје правде. Род наш, постом и вером у Тебе, оснажи у борби против сваког непријатеља . Јер си Ти Бог наш и Спаситељ, и Теби приличи слава, са беспочетним Оцем и пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин (заамвона молитва недеље праштања) У свим нашим храмовима у недељу сиропусну увече служи се такозвано прашчално вечерње, које у свом поретку садржи и неке особености. До вечерњег входа вечерње је уобичајено, а након молитве свјете тихиј поје се велики великопосни прокимен који ћемо наизменично са још једним великим великопосним прокимном, појати за време свете Четрдесетнице такође на недељном вечерњем. За време појања овог прокимена презвитер са себе скида свечане одежде и на себе ставља пурпурни или љубичасти епитрахиљ и поредак вечерњег од овог момента добија великопосни карактер што значи да смо богослужбено већ закорачили у велики и свети период Свете Четрдесетнице. На крају богослужења једни од других тражимо опроштај и једни други опраштамо, како би потпуно припремљени и измирени са свима ступили на пут подвига. Архиепископ Аверкије (Таушев) помиње једну лепу манастирску праксу: У светој Земљи многи подвижници су после прашчалног вечерњег одлазили да читав Велики пост проведу у пустињи, а у свој манастир би се вратили тек за Лазареву суботу. Многи не би ни доживели повратак. Управо ради таквих било је прихваћено да се приликом овог дирљивог обреда међусобног праштања певају стихире Пасхе: „Да воскреснет Бог“ и „Пасха Свјашченаја нам дњес показасја“. Певање ових песама и даље је уобичајено у многим манастирима. Оно бодри слабост људи, који као да страхују пред дугим данима строгог поста, и доводи нас до саме границе светлог славља празника Васкрсења Христовог. Посно пролеће је дошло! Цвет покајања; Очистимо се брао и сестре од свих зала, Вапијући дародавцу светлости, Слава ти Човекопљубче! Почнимо радосно време поста, Припремивши се за духовне подвиге. Очистимо душу, Очистимо тело. Уздржавајмо се како од хране тако и од свих страсти, наслађујући се врлинама духа, да би се, усавршавајући се у њима са љубављу, сви удостојили да у духовној радости видимо најчасније страдање Христа Бога и Свето Васкрсење Његово! (стихире на Господи возвах недељно вечерње сиропусне недеље) катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква

Када дођеш Боже на Земљу са славом, и када све задрхти, и река огњена пред судиштем кад потече, књиге се отворе, и тајне сазнају: Тада ме избави од огња неугасивог и удостој ме да станем са десне стране Тебе, Праведног Судије. (кондак) Трећа припремна недеља посвећена је причи о страшном суду. Наиме, пре свега у суботу месопусну посебно се сећамо свих упокојених хришћана. Како би лакше спознали тајну смрти, пред верне се износи један дан посвећен молитви за упокојене, подсећајући и нас на пролазност овоземаљског живота, али и важност молитвене бриге за упокојене. Ове Задушнице су једине које познаје древно богослужбено предање, док су сви остали задушни дани одређивани касније. Ове суботе Црква се посебно моли за оне упокојене, који, по речима синаксара, прописане псалме и песме спомена не добише, то јест за оне који, услед неких изузетних околности у којима се упокојише, нису били удостојени одговарајућег хришћанског погреба. Помињање упокојених одређено је за ову суботу зато што се следећег дана, на месопусну недељу, Црква сећа Страшног суда, на који ће изаћи сви људи, како живи тако и упокојени. По хришћанској љубави, молећи се за своје избављење од осуде на том последњем суду Божијем, ми се молимо да Бог помилује и наше упокојене сроднике. Еванђелска парабола о страшном суду и сва химнграфија у овај недељни дан казују нам о љубави и милосрђу Божијем према васцелој творевини, јер Господ жели да се сви људи спасу и да дођу у познање истине. Љубав представља суштину хришћанског етоса, а свако одсуство љубави одводи нас до греха и одпадања од Бога. Трећа степеница наше припреме јесте делатна љубав према дугим људима, угледајући се на Господа који ће нам у дан суда судити по својој љубави. ИЗВОР: Епархија тимочка

Поводом задушница, доносимо у целости текст катихете Бранислава Илића, о значају молитве за упокојене и химнографији у којој је садржан молитвени вапај за сву нашу уснулу браћу и сестре, са надом на Васкрсење и живот вечни. Задушнице су дани када се молитвено сећамо уснулих у Господу. У Цркви се увек молимо како за живе, тако и за оне који су уснули у Господу, који су у Богу живи, јер Господ Исус Христос је Бог живих; сви су у Њему живи и они који су у овом свету и они који су већ у наручју Божјем. Цркава Христова као брижна мајка молитвено прати сваку душу хришћанску од рођења до упокојења, али и након упокојења Црква у својим молитвама помиње све оне који су уснули са надом на Васкрсење и живот вечни. Црква је увек, још од старозаветних времена, а посебно у новозаветно – апостолско време, чинила и наставља да чини помен и да узноси молитве за своју упокојену истоверну браћу. Света Црква узносећи свакодневно молитве за своју упокојену децу, подстиче на то и све вернике како би једним устима и једним срцем узносили Господу усрдне молитве за упокојење својих преминулих сродника. На молитву за упокојене подстиче нас хришћанска љубав, која нас спаја у Христу, јер упокојена браћа по вери су наши ближњи, које нам Бог заповеда да волимо као саме себе. Јер, Бог није рекао: волите ближње док живе на земљи. Господ не ограничава љубав према ближњима границама земаљског живота, већ је простире и на вечни живот.По речима блаженопочившег Патријарха Павла: „Молећи се за упокојене и данас и свагда, да не заборавимо да тај час чека и нас и да се трудимо и сада, јер не знамо кад ће тај час доћи и да будемо достојни изаћи пред Сина Божјег да бисмо чули Његов глас: Ходите благословени Оца мога да примите Царство које вам је спремљено од постања света" (Мт. 25, 34).ˮ Поред богослужења Цркве у коме се молимо за све уснуле, особито на Светој Литургији како на проскомидији, тако и у ходатајственој молитви, Црква је установила особите дане у којима се молитвено сећамо упокојених. У седмичном богослужбеном кругу свака субота је посвећена спомену уснулих у Господу. Када је у питању годишњи богослужбени круг уснулих, усрдно се сећамо на задушнице. 1. Месопусна субота; 2. Субота пред Свету Педесетницу; 3. Михољске задушнице (субота пред празник Св. Киријака Отшелника); 4. Митровданске задушнице (субота пред празник Св. Великомученика Димитрија). Верни доносе у храм кувано жито – кољиво, које нас символично подсећа на Христове речи да зрно тек кад умре доноси род, и то не у земном мраку, него у светлости сунца. Жито је символ смртног тела и бесмртне душе у светлости Царства небеског. Црно вино, којим свештеник прелива жито, означава Божје милосрђе којим се исцељују ране греха. Свећа је символ светлости Христове. Он је рекао: "Ја сам светлост свету." Поред тога, свећа символише и нашу жртву и принос Богу за душе упокојених у Господу. Из службе за упокојене: Дубином премудрости човекољубиво све устројаваш и потребно свима подајеш, Једини Створитељу, упокој, Господе, душе слугу Твојих: На Тебе су наду положили, Творца и Створитеља и Бога нашега. (тропар) Са Светима упокој, Христе, душе слугу Твојих, где нема болести, ни жалости, ни уздисања, него где је Живот бесконачни. (кондак) Нема светога као што си Ти, Господе Боже мој, који си укрепио верне Твоје, Добри, и утврдио их на камену исповедања Твога. (трећа песма канона) Ваистину таштина је све и сва, а живот је сенка и сан; јер се узалуд отима сваки човек, као што рече Свето Писмо: Када цео свет стечемо, онда ћемо се у гроб настанити, где су заједно цареви и просјаци. Зато, Христе Боже, упокој престављене слуге Твоје, као Човекољубац.(сједален) Гледајући море живота, узбуркано буром искушења, ја сам прибегао Твоме тихом пристаништу, и вапијем Ти: изведи из пропасти живот мој, Многомилостиви! (шеста песма канона) Једини си Ти, Господе, бесмртан, који си створио и саздао човека; а ми смо земни и од земље саздани, и у исту земљу ћемо отићи, као што си Ти, Створитељ мој, заповедио и рекао ми: „Земља си и у земљу ћеш отићиˮ куда сви ми људи одлазимо. Али си Ти исти, Спасе наш, рекао, да ко у Тебе верује, ако и умре живеће, и васкрснућеш га у последњи дан. Стога са надом васкрсења уместо надгробног ридања, певамо ти победничку песму: Алилуја! (икос) Људима је немогуће Бога видети, на Њега не смеју ни чинови ангелски гледати; но кроз Тебе, Свечиста, јави се људима Син оваплоћени. Њега величајући, Тебе са небеским војскама прослављамо. (девета песма канона) катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква ПРИЛОГ ТЕЛЕВИЗИЈЕ ХРАМ:

Свети апостол Павле у својој првој посланици Тимотеју говори о узвишеној епископској служби казујући да ко епископство жели, добро дело жели (1Тим З, 1). Настављајући, Апостол Павле набраја и врлине које треба да красе васцело биће једног епископа, јер по речима светог Јована Златоуста: Сви треба да гледају на епископа и да по његовом животу уређују свој сопствени живот. У том духу, исти светитељ саветује епископе речима: Уколико будеш водио живот достојан (свога чина), нико те неће презирати због узраста, него ће ти се још више свако дивити. Велики отац Цркве, свети свештеномученик Игнатије Богоносац, говорећи о служби епископа саветује: Следите сви епископа као што је Исус следио Оца небеског, а презвитере следите као апостоле. Свети Игнатије наставља и каже: Настојте да служите једну Евхаристију, јер једно је Тело Господа нашег Исуса Христа и једна је чаша јединства крви Његове; један је жртвеник, као што је и један епископ заједно са презвитерима и ђаконима. Исти светитељ у својој посланици Магнежанима, верном народу Божјем предлаже да познају догмате црквене и да у свему успевају телом и духом, вером и љубављу, у Сину и Оцу и Духу, у почетку и свршетку, са њиховим епископом. Јер, кад се верни повинују епископу, то је исто као да се повинују Исусу Христу. Без епископа ништа не радити, већ се њему и свештенству повинујте. По учењу свештеномученика Игнатија антиохијског епископ је слика Очева, у Цркви предстојатељ на месту Божјем. У руци епископа се сажима свака духовна власт. Сви треба да следују вољи епископа као што је све свештенство које је сагласно са епископом сагласно као струне са гитаром. А ко тајно од епископа нешто у Цркви ради тај служи ђаволу. Јер, ни Христос будући са Оцем сједињен, не учини ништа без Оца, тако не треба да чини ни народ Божји ништа без епископа, вели у посланици Магнежанима свети Игантије. Тамо где се појави епископ, тамо нека буде и мноштво народа, као што тамо где је Христос, тамо је и саборна Црква. Епископ није власник благодатне ризнице благодати Божје коју би могао да дели онима којима жели, јер, по речима светог Дионисија Ареопагита, епископ је, као богољубиви свештеносавршитељ само онај који обзнањује вољу Божју; он не узводи властитом благодаћу кандидате на степене свештенства, него га Бог покреће на сва јерархијска освећења. Благодат је ваистину живи дар Духа Светога који живи у Цркви, како и појемо у једној богослужбеној песми Светим Духом свака душа живи. С једне стране Свети Дух превазилази све земаљске поредке и институције, али са друге стране ствара себи обиталиште, које у земаљским пределима има овакве или онакве црте, и које представља спољашњи израз Духа, сасуд у коме се чувају Његови благодатни и освећујући дарови. Наведено чудесно станиште Духа Светога јесте Црква Божја која је кроз векове на свештен и благословен начин пронела драгоцену ризницу богооткривене Истине. Епископ се обраћа васцелој Цркви сабраној на евхаристијском сабрању да се са сваком љубављу и усрдношћу помоли за ниспослање благодати Духа Светога на онога кога је сâм Дух рукопроизвео односно изабрао и упутио на црквено служење, а изабраност од стране сабране локалне Цркве представља један од критеријума препознавања воље Божје, јер се на узвишену службу епископа не изабира неко ко је народу по вољи, него ко је већ унапред изабран од Бога за служење. Из наведених исцрпних и значајних сведочанстава јасно исијава чињеница да је центар епископске службе управо иконизовање Господа нашег Исуса Христа, јединог истинског и савршеног свештенослужитеља, који приноси и који се приноси, који прима и који се раздаје (молитва Херувимске песме). Христос је истовремено и хранитељ и храна, Он је Тај Који пружа Хлеб живота, а Он је и то што се пружа; Он је Живот за живе, Мир за оне који траже предаха, Огртач за оне који се желе оденути. Заиста, Он је Тај са Којим можемо корачати, јер Он је и Пут, а поврх тога, Он је свршетак и крај Пута, поучава нас свети Никола Кавасила. А по речима Светог Атанасија Великог: без епископа као предстојатеља Литургије, не можемо говорити нити о Цркви нити о спасењу у Христу. Јер, као што се Христос огледа у Оцу, тако исто и епископ, који је икона Христова, може да каже да чини дело Христово, бивајући у потпуности огледало или икона Христова. катихета Бранислав Илић *Објављено у новом 364. новембарско-децембарском броју Православног мисионара, стр. 25-26.

У светлости друге припремне недеље Свете и велике четрдесетнице доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом Недеља о блудном сину (о љубави Очевој) (Κυριακὴ τοῦ Ἀσώτου Υἱοῦ). Удаљих се од Твоје славе Оче, безумно, и међу злима потроших богатство које си ми предао. Зато Ти глас блудног сина приносим: Сагреших пред Тобом, Оче Милостиви, прими ме у покајању, и учини ме да будем као један од слугу Твојих.(кондак) Друга припремна недеља кроз еванђелску причу и химнографију открива вернима димензију покајња као повратак из греховног изгнанства. Са друге стране поучени Очевом љубављу позвани смо да себе испунимо управо таквом Божанском неизмерном љубављу. Покајње и љубав представљају другу степеницу наше припреме за подвиг поста. Тематика ове недеље нас подсећа да ниједан грех не може да победи неизмерно човекољубље Божје, те стога, тугујући због својих грехова, човек никада не треба да падне у очајање. Неко од духоносних отаца је дивно рекао, када би се изгубиле све књиге написане о томе шта је говорио и шта је чинио Господ, а да је сачувана само ова једна прича о љубави Очевој, ми би смо имали целу поруку светог Еванђеља. Богослужбене химне недеље љубави Очеве нас подсећају на реалност греха и могућност покајања. Са друге стране богослужење нас позива да се вратимо на прави пут спасења: Верни, хајде да се уздржавамо од покварених замки, од штетних страсти да бисмо задобили живот божанског крста и вратили се са блудним сином, нашем правом дому... Господе, блудни глас приносим ти, пред Твојим очима сагреших ти добри, потроших богатство које си ми даровао, прими ме у покајању и спаси ме! У овој недељи, као и у следеће две, месопусну и сиропусну, на недељном јутрењу имамо једну богослужбену спцифичност. После певања полијелејних псаламаХвалите имја Господње и Исповједајтесја Господеви поје се тужни и носталгични 136. псалам: На рекама Вавилонским, тамо сеђасмо и плакасмо, када се опоменусмо Сиона. На врбама посред њега обесисмо харфе наше. Јер тамо нас запиташе они који нас заробише за речи певања, и који нас одведоше за песме (наше): Певајте нам од песама Сионских. Како ћемо певати песму Господњу на земљи туђој? Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја. Нек се прилепи језик мој за грло моје, ако те не споменем, ако не истакнем Јерусалим за почетак весеља мога. Помени, Господе, синове Едомске у дан Јерусалимов који говораху: порушите, порушите, до темеља његовог! Кћери Вавилонска, злонесрећнице, блажен је ко ти узврати ону освету коју си нам учинила; блажен ко ухвати и разбије децу твоју о камен. Појање овог псалма треба да подсети нас грешне на жалосно стање у коме се налазимо, на ропство ђаволу и греху, како бисмо се покајали онако како су се Јудејци некада кајали, свесни свог ропског положаја у Вавилону. Ова тужна химна данас јасно изражава нашу туту због тога што смо изгубили своју небеску отаџбину и подсећа нас на неопходност да се кајемо како бисмо се удостојили радости повратка у небеску отаџбину. У ову недељу, као и у месопусну и сиропусну пева се и посебан канон Триода. катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква ПРИЛОГ ТВ ХРАМ:

Srpskom narodu menjaju lični opis Ako pod hitno ne počnemo da obnavljamo urušeni moral, naše društvo biće suočeno sa strahovitim potresima. Posledice mogu biti nesagledive. Trenutno nam sve izgleda umrtvljeno, bezvoljno i bez ikakve šanse da će se nešto promeniti. Ali Srbima je nepravda oduvek bila jak okidač. Ako se nastavi sa bahatošću, siromašenjem i zaobilaženjem elementarne pravde, od ekonomskih i drugih reformi neće biti ništa. Ovo za „Novosti“ tvrdi đakon Nenad Ilić, čovek u čijoj su biografiji upisana brojna zanimanja - reditelj, pisac, dramaturg, čovek koji se smatra jednim od najplodotvornijih stvaralaca u savremenoj pravoslavnoj kulturi. Kao scenarista (sa Vladimirom Petrovićem) i kreativni producent on je na čelu tima koji radi na filmu „Otac“. Reč je o ambicioznom ostvarenju koje je zamišljeno ne samo kao umetnički i produkcijski vrhunski film, već i kao novi susret srpskog naroda sa svojim duhovnim i državnim ocem - Svetim Savom. Osam vekova daleko od rađanja srpske države, Ilić danas ističe da nam je preko potrebna obnova morala i duhovnosti, jer je beznađe toliko da vrlo brzo nećemo imati više šta ni da izgubimo. * Film „Otac“, koji nosi pečat nacionalnog projekta, najavljujete kao filmski povratak Svetog Save u Srbiju. U kojoj je fazi rad na filmu? - Scenario je završen, preveden na engleski i ruski jezik i poslat na čitanje potencijalnim saradnicima. U toku su pripreme - obilasci terena Svete Gore, izrada prvih skica scenografije, preciziranje budžeta. Sve su to nužni uslovi za ulazak u koprodukcijske razgovore, jer je reč o skupom projektu koji teško može da bude zatvoren samo u Srbiji. U rad na filmu već su uključeni ljudi poput scenografa Miljena Kreke Kljakovića i trostrukog oskarovca, direktora fotografije Vitorija Storara, koji je rado pristao da nam se pridruži. Prvi pokretači filma su zapravo Srbi iz celog sveta, na desetine njih je preko Fondacije „Nasleđe otaca“ podržalo projekat, a poduža je i lista priložnika. Tu su i pojedinci i firme, organizacije i eparhije SPC, crkvene opštine. U toku su kontakti sa potencijalnim stranim koproducentima. Sve sada zavisi od sredstava i mogućnosti da sve postavljeno realizujemo. Ne pokreće nas finansijski motiv, već nam je cilj da projekat bude zaista nacionalni. * Film „Otac“ nosi epitet „nacionalnog“. Od poslednjih projekata sa tim pečatom, filmom „Sveti Georgije ubiva aždahu“ i predstavom na temu Milanskog edikta, ostalo je sećanje na dobre ideje i olako potrošen novac. Osećate li zbog toga veću odgovornost? - Čini mi se da u ovim slučajevima nije bilo dovoljno ljubavi i poštovanja prema temama koje su obrađivane. Kada se radi na velikim zajedničkim temama, neophodna je ljubav, koja jedina može da na pravi način usmeri stvaralačku energiju. „Otac“ je projekat koji ne doživljavamo kao film, ili proizvod zanata, mada je zanatski kvalitet i te kako važan. To je nacionalni spomenik Svetom Savi i organizacija emotivnog susreta sa njim. Naš cilj je povratak svetitelju, učenje od njega. To treba da bude važan događaj za naš narod. * Srbija kao i u 12. veku i danas traga za svojim putem - ka Istoku ili ka Zapadu. Vidite li ikoga danas ko bi, kao što je to Sveti Sava umeo, da nas usmeri ka pravoj strani? - Nažalost, ne. Te vrste pameti danas nema. Reč je o spajanju ne samo Istoka i Zapada, već i moralne i praktične komponente, povezivanja duhovnog i ovozemaljskog. Naši temelji su postavljeni na svim tim spojevima, i kada god jedna od tih dimenzija počne da hramlje izvesno je da će nam se nešto obiti o glavu. Sad skoro da se sprdamo sa Nebeskom Srbijom, pri čemu se zaboravlja da njen koren nimalo nije smešan, kao što je to ispalo u parodijskom nacionalnom povratku devedesetih godina. U upropašćavanju važnih dimenzija našeg istorijskog postojanja svi smo ovako ili onako učestvovali. To je doprinelo da činimo greške i na drugim stranama. Bez obzira na to što nikako da dobijemo pravo vođstvo, tu i tamo postoje ljudi koji bi mogli da budu od koristi. Problem je kako da se oni organizuju kao grupa, a da ne postanu stranka - interesna organizacija sektaškog tipa. To moramo da učimo od predaka, i od Crkve. Sveti Sava kod nas se često pominje, ali se veoma malo poznaje i razume. Zašto je to tako? - Već dugo u našem narodu postoji sentimentalizam u odnosu prema njemu. Kada bi Sveti Sava danas bio model za poređenje bilo kom čoveku na vlasti, on bi time postao veoma nezgodan. Jer ako ga realno sagledamo, videćemo gigantsku ličnost sa neverovatnom kombinacijom talenata i energijom koja prosto žari. Njega krasi i veliki samožrtveni dar. Ukoliko je on obrazac - nećemo dobro proći kad se sa njim poredimo. On obavezuje. Zato kao da želimo da ga gurnemo u bajku, ili i da ga diskvalifikujemo kao obavezujući uzor današnjoj eliti pravljenjem od njega verskog zanesenjaka, čoveka koji nije imao veze sa stvarnošću. * Protivnici uključivanja Srbije u evropske društveno-političke tokove, pa i kontakte Srpske crkve sa Zapadom, redovno ističu da je to suprotno svetosavlju. Da li je to pravi argument? - Sveti Sava je osnov jednog od dva korenita srpska mita, pri čemu pod mitom ne podrazumevam ništa loše, naprotiv. Drugi čini Kosovski boj, koji je devedesetih dobrim delom potrošen, iako je reč o najsnažnijem mitu našeg naroda. U njemu se naš narod vidi kao granica svetova, bedem hrišćanstva. Posle 2000. godine napravljen je zaokret i neke snage su se iz strateških razloga trudile da centralni mit postane svetosavski. Spajanje Istoka i Zapada, u kome smo mi most između svetova. Danas umesto da ih prevedemo na naše doba, pokušavamo da ih se rešimo i preuzmemo tuđe. Kroz priču o nekakvoj protestantskoj „efikasnosti“ i „praktičnosti“, na delu je pokušaj operacije naživo našeg identiteta. Gomila plastičnih hirurga amatera pokušava da menja ne samo lični opis našeg naroda nego i njegov celokupni identitet... Strašno. Svetosavlje definitivno danas više nije pogodan mit, jer očigledno se ne može zamisliti bez Hrista, koji naravno nije bespogovorno tolerantan i podložan relativizovanju. * Nemamo više nijednog nespornog nacionalnog autoriteta. Čini se da je patrijarh Pavle bio poslednji... - Jedan od mitova u nastanku je da je patrijarh Pavle bio ličnost koja je uticala na kretanje i ponašanje naroda. To prosto nije tačno. On je bio primer asketizma i jedan od retkih koji je u crno vreme zaista živeo i radio kako je i govorio. Ne treba, međutim, zaboraviti da njega tih godina niko nije slušao, niti išao za njim. On za sobom nije ostavio nikakvu grupu ili zajednicu koja bi bila nosilac bilo kakve obnove ili promene. Bio je izolovan i kao takav postao dokaz da ma koliko talentovan pojedinac, ako ne deluje u okviru grupe i ne ponudi poželjni model za priključenje ostalih, ne može da postigne rezultat. Ljudi su skloni mistifikacijama zlatnih doba i zlatnih ličnosti, pa se tako postupa i sa patrijarhom Pavlom. Kao nekome koji ga je poznavao, smešno mi je njegovo pretvaranje u bajku, u kojoj je on prikazan kao neka vrsta supermena - savršenog čoveka koji ne greši. A da je svet - verovatno jeste. Sve njegove želje su bile usmerene Bogu. * Pominjete potrebu za promenama. Šta bi trebalo da je naš prioritet za obnovu - duhovnost, ekonomija, kultura? Gde je tu mesto Crkve? - Svaka obnova podrazumeva viziju, volju i veru. Sigurno da je u našem kompletnom kvaru jeftinije i logičnije prvo krenuti u obnovu morala nego ekonomije. Učestvujemo u trideset godina dugom privrednom padu, koji očigledno ne mogu da zaustave nikavi samozvani geniji koje dovodimo sa strane. Banke su na svakom ćošku, a dopušta se otimačina i poslednjih bednih ostataka onoga što smo imali. Crkva bi trebalo da ima važnu ulogu u sveukupnoj obnovi, ali je sasvim sigurno da dovoljno ne radi na tome. Vreme je da se svi mi, iz takozvanog „užeg kruga“ Crkve, uozbiljimo i počnemo aktivnije da se bavimo svojim narodom. Među političarima ne postoji iskrena želja za promenama, istinom i pravdom. Crkva tu može i mora da pomogne. Ne direktnim političkim angažmanom, nego duhovnim i moralnim oporavkom. Možda i stvaranjem modela za uzor. * Suočen sa beznađem svake vrste, kako prosečan čovek može da se otrgne iz bolesti potrošačkog društva i „nove religije“ koja mu je nametnuta? - Sam veoma teško. Ljudi ovde nemaju nikakav izbor. Zato je i skaredan cirkus oko demokratskih izbora. Stranačka demokratija kakva je stigla sa Zapada nije model koji može da se primeni, ne samo u Srbiji, nego u mnogim drugim zemljama. O tome, međutim, ne sme da se govori, jer se to smatra skandaloznim. A demokratija, u stvari, često izgleda kao sistem proračunate neodgovornosti. Ona je smišljena da ljudi na vlasti, ali i svi ostali, ne bi bili odgovorni. Pokradoše nas i dalje nam se smeškaju. Siđu sa vlasti i nastavljaju svojim putem. Samo naivni narodi kao što su Srbi prihvataju stranačku demokratiju zapadnog tipa, ne samo kao nešto trenutno neminovno, već i bez ikakve rezerve. Imamo čak i prave vernike te demokratije. NEĆEMO SVETLE PRIMERE * Kako je moguće da danas ne postoji niko ko bi mogao da nam ukaže u kom pravcu da krenemo? - Ključno je što nećemo da imamo takve ljude. Postoje sile koje sprečavaju da se oni pojave, ali sa druge strane, ni narod kao da ih ne želi. Oni obavezuju. Postoji već dugo želja političkih struktura da nestane kao uzor sve sem njih samih. One žele da sve drže pod kontrolom. Takva situacija će nam u najboljem slučaju doneti samo primere nekoga ko se odlično snalazi, ko je lukav, izdržljiv, sklon saplitanjima konkurenata... CRKVA MORA DA SE RVE SA SVETOM * Jasno progovarate i o manama Crkve, njenim greškama i lutanjima. Kakve promene su potrebne u crkvenom životu? - Crkva mora pod hitno da se obnovi kao privlačna zajednica. Vreme je učinilo da su kvarovi sveta više prisutni u Crkvi, nego blagodati Crkve u svetu. Ona zato mora da se konsoliduje i da se ponovo rve sa svetom. Postoji niz promena koje mogu da se sprovedu da bi crkveni život ojačao. Moramo dati svoj doprinos borbi za lečenje bolesnog društva, a ne samo da se bavimo izvetrelim običajima ili duhovnom anestezijom. To sve podrazumeva i bolju komunikaciju vernika i sveštenstva. http://novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:507990-Nenad-Ilic-Srpskom-narodu-menjaju-licni-opis

На путу између Србије и Холандије свештеник Ненад Илић, један од најмодернијих гласова Српске православне цркве, раније писац и редитељ, приватно отац четворо деце, говорио је за Недељник о "случају" сина Богдана - јутјубера познатог по надимку "Бака Прасе", који је изазвао хистерију у Србији - о васпитању деце, цркви, вери, патријарху Павлу, подршци протестима, о власти, манипулацијама и изборима. (Интервју који је отац Ненад Илић дао часопису Недељник, објављеном 14. фебруара о.г. Интервју водила Ана Матић, фотографије Игор Павићевић.) У ком тренутку сте одлучили да реагујете и станете у заштиту сина писмом које сте објавили на Фејсбуку, односно шта је била "кап која је прелила чашу"? Одбацивање одговорности за сопствени удео у ономе у чему се сада налазимо, је постало општи манир. Кад Министар културе крене у напад на ријалити – нико га не подржава. Боље ипак да се нешто, макар шта, стално врти на ТВ. Кад неко купује на киосцима новине са скаредним насловима и чита текстове који шире глупост и злобу – ту нема одговорности. Кад неконтролисано препушта децу од малих ногу интернету – нема одговорности. Богдана су почели понеки људи који се сматрају верујућима да због тога што је постао сензација после огромене гужве у тржном центру осуђују као представника целокупног јутјуба који не разумеју, али и не могу да се с тим феноменом изборе. А мене прозивају као неког ко није уштројио свог сина или га, још боље спалио на Теразијама за пример осталима, као свечану жртву која ће зауставити процесе савремене културе-некултуре. Али бојим се да то не би зауставило ни јутјуб ни интернет чији су садржаји деци непрекидно доступни. У духу културе комуникације којој нас уче данашњи медији и власт, понесени сензационалистички нагло и селективно покренутом одговорношћу људи често користе у својим нападима на друштвеним мрежама грозан речник, лажи, злобне полуистине, скаредне измошљитине, а буне се против заправо мање поганог речника и блажих скаредности. Јесте смешно, али од свега тога човеку може да припадне мука. Притом Богдану и не треба никаква заштита. Он се у томе одлично сналази. Потребна је заштита елементарном здравом разуму и смиривање оних људи који су под дугим нападом таблоидне свести и сами постали ходајући таблоиди. Шта сте ви закључили из свих коментара, увреда, напада на рачун Богдана или Баке Прасета - да старији не разумеју младе, да постоје јаке предрасуде... .- јер управо је велики део коментара био упућен и на рачун јутјубера, али и на језик па и интересовања младих које се етикатирају као "глупости", па и то како сте ви васпитали сина? Не ради се више о томе. Стари кроз целу историју не разумеју младе, као и обрнуто. Ја лично нисам неки љубитељ јутјуб сцене. Али њен утицај је чињеница која не може да се прескочи. И коју родитељи морају да покушају да разумеју. Некад су се родитељи згражали због рок музике и музичара. Данас се згражају због јутјубера. Никако не мислим да је сваки развој добар. Али шта могу да имам од тога ако само кисело осуђујем ствари које ми се не свиђају? Осећај сопствене праведности? Јутјуб је пун испразних садржаја, али треба успорити и сагледати феномен. Као што се музика упростила до оног хипнотичког бубоњања које чујемо из аутомобила који застану на семафору, тако је и комуникација јутјубера и њихове публике сведена на елементарно. На комуникацију саму. Комуникацију у којој јутјубер представља најшире жеље и очекивања публике, чији је заправо он и део, а истовремено креирање лика који је нешто забавнији од оних које млада публика свакодневно среће. Кад сам се позабавио једном критикованом простачком Богдановом песмом – сазнао сам да је настајала „онлајн“. Деца су убацивала своје речи и заједно са Богданом као модератором су правили простачке стихове. Нешто као народне еротске (порнографске) песме из чувене збирке „Црвен бан“ Вука Караџића, само у савременом облику. Због могућности коментара и разговора, блискост јутјубера са публиком је већа него блискост рок звезде са његовом публиком. Снажна жеља за припадањем групи лако се претвара у одано праћење живота јутјуб звезде као представника групе. Јутјубер прави своју публику – публика јутјубера. Реална и проверљива интеракција. Често су то заиста чудно банални садржаји, а цео тај феномен ипак заслужује озбиљну анализу. Тешко је пратити брзину промена у области комуникације и забаве. Веома је сложен однос развоја технологије и комуникација, економије и културе с друге стране. Угрожавање људскости за рачун некаквих хипотетичких хумано-технолошких хибрида будућности. Разумем људе који су пред тим забринути. И сам донекле спадам међу њих. Не свиђају ми се псовке и сакредности, па сина опомињем кад видим да прави песме које као да су скинута са врата школског WC-а. Али то је стил његове каријере комуникатора који говори језиком којим деца говоре у друштву и у школском дворишту. А уме да буде духовит и веома забаван. Деца му због тога верују и он може да им пренесе и неке поруке које од нас старијих не би слушали. Не пушите, не пијте, не дрогирајте се, водите здрав живот, будите добронамерни... Баш да видим како би прошли сви ти забринути душебрижници кад би покушали да се обрате деци са тим порукама. Били би исмејани или игнорисани. А што се васпитања тиче – као отац четворо деце могу само да пренесем своје искуство. Нема правила у васпитању. Свако дете је различито, несагледив космос за онога преко пута, па и за родитеље. Родитељ наравно има обавезу да сведочи свој вредносни систем и да се не препушта општој релативизацији вредности. Али данас, у ери разливеног шума комуникација наметање свог система може да буде веома контрапродуктивно. Иначе мислим да деца не слушају шта говоримо. Они гледају оно што је заиста у нама. Па оно добро прихватају, оно лоше одбацују. По својој слободној вољи. Ако не живим како треба то дете види. Лично верујем да ако нечег доброг има у мени моје дете ће то прихватити и искористити у свом животу кад се суочи са озбиљним проблемима. Највећа одговорност у васпитању је оно што пред децом учинимо са својим сопственим животом. Рекли сте и да верујете да ће Бака Прасе учинити више за овај народ него ви. Да ли вам се чини да су млади данас превише под лупом и изложени критикама, и зашто ви верујете у њих и то да се деца паметнија од нас? Искрено поредим своју децу са собом у њиховим годинама. У неким областима сам можда био зрелији, али они су у неким другим областима зрелији од мене тад, можда и сада. Што се Богдана тиче, доброта и добронамерност коју показује у свакодневној комуникацији са људима које среће је већа од моје доброте тада. Наравно, користи и неке свађалачке форме рвања пред публиком које ће увек бити популарне, али сигуран сам да деца у њему препознају управо ту блесаву и неоптерећену добронамерност и због тога га прате у толиком броју. Талентован је, а шири добру вољу и у животу и на јавној сцени. Има много тачака у којима се не слажемо, али видим да он са много мањим образовањем него што сам ја имао у његовим годинама, брже учи. Деца данас брже уче. Замка су протезе у облику мобилних телефона и рачунара које их остављају потенцијално беспомоћнима пред системом. С друге стране – та неопходност срастања са техологијом је закон времена. Волели ми то или не. Кад кажем неком од своје деце неку реч коју не разумеју они одмах потегну телефон и Гугл. Не узбуђују се што то не знају. Лако је сазнати. Наравно да ме то брине, та њихова потенцијална беспомоћност пред системом. С друге стране – тако су ипак бржи од мене. Док су отворени за Бога, ни та техника их неће удаљити од љубави према људима. А и кад имају своје сумње, трудим се да их увек подсетим на најважније. Одавно сам престао да имам жеље шта би моја деца требало да буду и како би требало да живе - сем жеље да буду добри људи. И молим се за њих. Патријарх Павле, није имао много оригиналних теолошких мисли, али је видовито оставио поруку – „будимо људи“, колико год то било тешко. Та последња линија одбране постала је и највише постигнуће данас. Верујем или желим да верујем да се не завршава све са нама и да ће моја деца и сва деца бити боља од нас који смо упропастили земљу коју нам је Бог дао и затровали међусобне односе до неподношљивог. Код Добрице Ћосића било је много тога о драми сукоба очева и синова, говорили сте једном о томе. Коме је теже одрастање-очевима или синовима? Добро питање. Има у Новом завету она чувена прича о Блудном сину. Млађи син узме свој део наследства и списка га са сумњивим женама и лошим друштвом у неодговорном и раскалашном животу. Кад начисто пропадне, допузи назад оцу и моли га да га овај прими. И отац га с искреном љубављу прими, срећан што се изгубљени син вратио и - направи велико славље. А старији брат љубоморно пребацује оцу што га је слушао и верно служио породици, а за њега никад није приредио никакво славље. Отац му каже, отприлике - зашто си смрачен, све што је моје је и твоје, а ево овог изгубљеног смо пронашли, зар не треба да се радујемо. У животу се очеви често постављају уместо у улогу оца, у улогу старијег брата. Буду посесивни или љубоморни... Сваки отац треба пажљиво да гледа прво - да ли у сину види само свој продужетак, део себе који нема право да се понаша другачије него што отац жели, или је можда љубоморан на нешто што њему није било допуштено, а што син олако чини. Поменули сте и да је лицемерје на нашим просторима достигло невиђен степен - смета Бака Прасе али не сметају ријалити програми. Колико је лицемерја међу онима који се издају за вернике, па и међу људима који су представници цркве? Ух... То је већ сасвим болно. Да ли од почетка или је историјски условљена, тек - црквеност нашег народа је танка. Затим - наслеђе самоуправљања и буквално схватање туђег система страначке демократије и слободе изражавања, погрешна, наопака слика српске средњовековне саборности – као резултат имају непознавање ауторитета, простаклук и бахатост, неконтролисану злобу и завист, па кад те томе још непрекидно уче кроз медије и примером с врха државе... Посезање за Православљем као идентитетском основом али не кроз Свету Тајну – Литургију је заправо далеко од вере – све то заједно довело је до потпуно нецрквеног доживљаја Цркве код многих људи. Страначка и суморна секташка логика драматично угрожавају наш доживљај Цркве. Очас посла неко неког оптужује да је јеретик, отпадник, неповерење и нељубав одбијају и оне који покушавају да приђу Цркви. Понекад се човек запита – где смо сакрили Христа? Оног Христа који је дошао грешницима и блудницама а не самозаљубљеним праведницима? Где смо успут изгубили Христа - Љубав. Жртву, дубину разумевања и искрену жељу да сви људи буду Богочовекови? Откуда баш оволика навала фарисеја и законика? Велики је у нашем народу осећај угрожености, много је страхова који нас изједају, мало је радосне вере у победу Живота над смрћу, у васкрсење које нам је Богочовек обећао, ако смо љубављу с њим у нераздељивој заједници. Комплекси нас, путем неколико правила која изолујемо и трудимо се да их слепо примењујемо, доводе у улогу праведних судија – преварни начин да превазиђемо сопствене нагомилане фрустрације, а заправо удаљавање од Христа. Беспомоћни, уместо да се саберемо, бранимо се злобом. Као да је пукла жуч и раширила се кроз цео организам. Власт нема чега да се плаши за свој опстанак – појешћемо једни друге, ни не гледајући оне од којих велики део проблема и одговорност за њихово решавање полази. Дај Боже само да не направимо глупост са Косовом. Презир и мржњу коју би тада осећали једни према другима не бисмо могли као народ да преживимо. Црква је често критикована због тога - пре свега због нескромности појединих представника (чувени возни парк), а недавно је пред судом у Лондону поднето више тужби због педофилије, док приговори иду и због тога што се СПЦ меша у питања државе. Да ли би Црква требало да истрпи критике и да научи да се носи са њима? Црква је Христос на земљи, Христос у историји. Богочовечански организам, блиски сусрет Бога и човека. Али Црква је и институција која уме да оболи од болести од којих институције побољевају. Људски део понекад у њој превагне. Може у неким периодима да се посвети самоодржању. Да се изолује се од света. Да постане резерват и оправдање медиокритетства. У наглом ослобађању цркве код нас почетком деведесетих година, нисмо разумели да је већи део наше нове слободе замагљен инструментализацијом од стране власти. После пропасти Југославије нова власт није имала други избор у изградњи новог националног идентитета сем посезање за оним несумњиво важним у том идентитету – хришћанској православној вери. Десило се брзо и нисмо стигли да успоставимо сигурност сведочења вере, него још увек, пре свега, само неповерење према свету и чување нагло стечене повољније позиције него под куминизмом. Уз коју иде и поправљање материјалног стања свештенства, наравно не свег свештенства, већ само у већим центрима. Проблемима који се појављују у нашим редовима често не приступамо отворено, већину сакривамо, несигурни због тога што, убрзано инструментализовани, нови темељ деловања у свету нисмо осигурали како треба. Наравно да би требало истрпети критике, па чак и оне неправедне, оне какве је трпео сам Христос до крста и на крсту. И наравно да би требало с љубављу решавати проблеме и лечити оне који не делују по Христу. Дај Боже да ојачамо у томе. Каква је улога СПЦ данас у Србији - да ли има место које јој припада? Многи ће рећи да Црква има место које не заслужује. Неки – да има превелики значај у секуларној држави која је одвојена од Цркве, други – да недовољно утиче на савремени живот и да је ипак резерватски изолована од стране власти и секуларне интелигенције. Једини одговор је на то – наше аутентично, радосно, појачано сведочење вере у васкрслог Христа Богочовека. Превођење привлачности Христове љубави и истине и људима који нису у најужем кругу Цркве. Да се као Црква изборимо за место које Христу и његовој вечној лепоти припада у овом ишчашеном свету. Патријарх Иринеј је критиковао протесте у Београду ( "не видим користи за народ од подстицања на такве протесте у Београду"). Покојни патријарх Павле је са студентима "пробио" кордон током протеста 1997. Какво значење за вас имају ови протести, подржавате ли их? Од кад сам после тридесет и четири године живота ступио у Цркву „пуном ногом“ и срцем, доживљавам је као породицу, фамилију. Можемо да се разилкујемо у мишљењима, да се расправљамо, па чак и жучно, али остајемо фамилија. Остајемо блиски и кад се увредимо због неког од наших. Патријарх не види корист за народ од протеста. Добро. Он је наш деда, човек у озбиљним годинама, и не мора нужно добро да види све око њега. Поготово ако га сколе обећањима и лажима неки ван фамилије, а моћни. Можемо с њим да се слажемо или не, његово мишљење морамо озбиљно да прихватамо, али можемо и синовски да се споримо. Многи, па и ја међу њима, мислимо да протести имају смисла. Да кад власт која није баш хришћанска и не чини добро, затвори нормалне канале комуникације, мора и на улицу да се изађе и да се буде и мало гласнији. Не само да не подржавам ни једну посебну странку, не подржавам ни овакав страначки систем у целини. Али није ми јасно одакле могу да се појаве ти нови људи које многи прижељкују, ако се незадовољство не заталаса и жеља добије активније облике. Добро, то је тема за посебну причу. Али убеђен сам да народ којем је разним манипулацијама одузета могућност да изрази незадовољство властима које би требало да служе народу, има право да се огласи. Нисмо сви у нашој цркви јединствени у томе. Има различтих мишљења – али то не значи да она могу да угрозе нашу породичну слогу. Важније од дешавања у било којој држави у којој живимо је одржавање двојног држављанства, у којем Царство Божије има првенство. Имате ли утисак да је вера постала помало помодарство, да је све више оних који се крсте кад прођу поред цркве, а не живе хришћански? Пре бих рекао да вера излази из моде. То о чему говорите је пре траг сујеверја него помодности. А живети хришћански није лако ни за оне који то покушавају пуном снагом. Није лако. Отуда и несклоност данашњих људи, заслепљених собом, неспремних на било какву жртву и добровољно одрицање, да непојамног Бога и веру у Бога, Богочовека, Христа, поставе као нешто најважније у свом животу. Као неко ко је завршио ФДУ и бавио се позоришном режијом, како видите улогу глумаца, од којих сте и са многима сарађивали као што је Мирјана Карановић, који су се поред професора, активирали у актуелним протестима? Глумци су учествовали у многим политичким догађајима овде. То је и нормално. Публика тражи јунаке који ће артикулисати њене жеље, дилеме. У свом најбољем облику позориште је увек било лабораторија за испитивање слободе. Пошто се данас таква улога позоришта не налази често, позорница се измешта ван позоришних зграда. Ја лично сам почео позориштем да се бавим у време раних осамдесетих. Време климања комунизма. Дисиденти, преиспитивања. Уживао сам у томе да са публиком пробијамо границе дотадашње слободе. После ми је то недостајало, кад се ствар слегла и политика надјахала културу и уметност. По инстинкту, глумци се и данас убацују у те ситуације јавног преиспитивања слободе. Неки са већим, неки са мањим успехом. Они које у тој уличној лабораторији слободе прогута било која идеологија, улазе у тенденциозност, у промашене улоге. Кад смо код глумаца, сарађивали сте са легендама нашег глумишта, између осталог са Батом Стојковићем, са Соњом Савић о којима данас слушамо урбане легенде и гледамо их "ремастеризованим" филмовима. Како памтите Бату, а како Соњу? Да, са Батом Стојковићем сам у Атељеу 212 радио представу по Пекићевом тексту и Михизовој драматизацији „Заклети спасилац дављеника“. Био је тежак за сарадњу, и прилично је нервирао и мене и све остале учеснике у представи, али сви смо према њему имали искрено поштовање. Велики глумац. Човек посвећен позоришту. Ништа му није било важно осим глуме. За мене – сарадња са њим велико искуство. Са Соњом нисам радио ниједну представу, али смо се познавали и свакодневно мимоилазили на факултету. Била је део једне необично талентоване глумачке класе код професора Миње Дедића. Куд су се и на који начин сви они распршили, то је за филм. А она је успела да за кратко време убаци у филм и позориште своју духовиту полудистанцирану варијанту балканске несавршене Грете Гарбо на тадашњу медијску сцену. И да фасцинира многе. Урадила је то својим талентом брзо и успешно, можда и пребрзо и пребрзо се од свега тога и уморила. Покој јој души. Последњих годину дана сте на служби у Амстердаму. Како вам оданде изгледа тренутно стање друштва, политике и културе у Србији? Ова године сам био мало у Амстердаму, мало у Србији. Незгодно искуство. Основно је да сам схватио колико смо ми у Србији под сталним оптерећењем. Колики терет вучемо свакодневно на леђима, а да тога и нисмо заиста свесни. У многоме теглимо претежак, можда и погрешан крст, због места које нам је у историји и географији задато али често и беспотребно, својом кривицом - само због неодговорности и нечињења. Кад се из тог сталног тренинга макар и начас изађе – тешко је поднети сав тај терет. Досадна, непојамно толерантна Холандија, кад дођем у њу, почиње да ми изгледа као одмор, али пошто радим практично само са Србима, као да и нисам из Србије одлазио. Ми смо ипак организам који свугде функционише слично. Прилагођавамо се средини, можемо да будемо и успешни, али кад се сакупимо – ми смо Срби. Да смо за све ове године нашег напуштања Србије и разливања у дијаспори успели да макар делић оних позитивних туђих искустава пренесемо у матицу – где би нам крај био. Не кажем да ми дужи боравак у Холандији неће досадити, као и многим Србима овде. Али матица не нуди ништа никоме. Ни унутар граница, ни дијаспори. Кад год се вратим у Србију, све ми је теже да схватим због чега не желимо да се извучемо из болештине самоуништења. Не кажем да је лако, има ту много тога чиме су нас оптеретиле те бахате западне земље искусне у цеђењу колонија, али практично и не покушавамо. Апатично смо се предали локалним манипулаторима, колонијалним управитељима па и самој и неуспешној копији западноевропске демократије. Као да је све то неизбежни усуд. Прогнозирали сте да ће циљна група на предстојећим изборима бити жене и пензионери и зато сте позвали "праве жене да се пробуде". Чини ли вам се да би неки представници Цркве требало да коригују однос према жени, посебно када говоре о "улози жене у друштву"? Незгодно је што превише тога у животу Цркве диктира мушко монаштво. Мушкарац у нашој реалности осим Христа има много ликова, а жена осим Богородице премало. Црква је од почетка успоставила однос према жени који је победа над социјалним ограничењима старог света . Али у историји се оно старо и „побеђено“ увек лако прикрада. Таман колико и црквеност бива често пригушена силом света и пале природе. Истинско успостављање поштовања жене као мајке је тест обнављања снаге неког друштва, али и поштовања жене као жене. Као дела нераскидивог пара који је Бог дао. Није жена само мајка. Она је и духовни учитељ мужа, као што је и муж духовни учитељ жене – ако има је обома Христова љубав закон. Без обзира да ли имају деце или не. И љубав нема једини смисао у рађању. Велика, недовољно у цркви подвучена тајна. Важите за једног од "либералнијег" свештеника, односно никада нисте имали проблем да јавно изразите своје мишљење па сте тако похвалили представу "Олимп" која је овде изазвала згражавање и поделила јавност. Да ли је цена слободе изражавања мишљења постала скупља последњих година? Знао сам да ће се многи саблазнати, али нисам могао а да не будем искрен и искажем своје поштовање према великом и професионално успешном труду екипе тог фамозног „Олимпа“. Био сам фасциниран искреношћу и трудом с којим су присталице неопаганизма, у побуни против савремене нехумане цивилизације, обрадиле грчке митове. Пожелео сам да ми хришћани нешто слично као наш одговор, са сличним даром, трошењем снаге и енергијом урадимо у култури. И онда саблазан од стране „мојих“. Неки су чак тражили од патријарха да ми уведе одређене санкције због саблажњавања верника. Написао сам Његовој Светости један мањи есеј са образложењем мог става и тиме смо закључили непотребне неспоразуме. Кад ме неко пита шта мислим о проблему са вакцинама, ја га упутим на лекаре вернике. Мислио сам да је природно да би мени могли да поверују кад се ради о култури, позоришту... Али не лези враже. У сваком случају то је за нама. До следећег случаја успешног уметничког дела које нема хришћански садржај, али може да побуди на хришћански одговор. Свет је жељнији Христа него што то ми у Цркви обично видимо. А та жеља може да се изражава на начин који нам се не чини доличан. Хвала Богу, те Црква не може бити легло малограђанштине, сем у споредним манифестацијама повремених институционалних обољења. Како црква гледа на ваш приступ, на ваш начин приближавања верницима који укључује све предности савремених технологија као што су друштвене мреже? Трпите ли због тога? Да ли трпим због тога? Не знам. Има довољно пријатеља и довољно паметних људи који ме подржавају, па чак и љубављу принуђавају да са тим наставим, тако да не осећам да нешто много трпим. Одавно сам то почео да сматрам за своју додатну службу. А у служби ваљда мора понешто и да се трпи, да се из љубави поднесе и по нека жртва. Понекад те неко опљуне, понекад неко покушава на теби да испроба своју моћ...Али све је то у року службе. Да ли би урна Николе Тесле требало да буде положена у Храм Светог Саве? Не знам. Чудно ми је све то. Шта ће урна са пепелом у хришћанској цркви? С друге стране – још је глупље да седи у музеју. Као да се ради о маркетиншком сукобу за присвајање Теслиног наслеђа. Геније, син православног српског свештеника и даровите мајке Српкиње – практично марсовац, човек који припада човечанству. Тешко је њега било где сместити. Волимо да се њим хвалимо а да нас не обавезује. Као што би требало да нас обавезују и многи други православни Срби. А не да у нашој катастрофалној ситуацији само пумпамо рестлове гордости. Хвала Богу за њега! Утолико би можда требало негде испред храма, у некој посебној архитектонској конструкцији да добије место. Да се организује некаква видљивост инспирације и подсећања. Да ли би патријарх Павле требало да буде проглашен за свеца? То ће време показати. Колико остане жив међу нама и можда буде још живљи. Он није био никакав супермен и човек без мана и грешака, али сигурно је да је цео свој живот према својим даровима у потпуности посветио служби Христу и сведочењу Јеванђеља. Инспирисао је многе. Колико је Црква сигурна да је у томе заиста успео, знаћемо кад дође време. Светост се не проглашава, она се само на основу живог искуства Цркве потврђује. http://www.nedeljnik.rs/nedeljnik/portalnews/svestenik-nenad-ilic-o-veri-protestima-tesli-patrijarhu-pavlu-rijalitijima-deci-novim-generacijama-moj-sin-baka-prase-ucinice-vise-za-ovaj-narod-od-mene-citajte-u-nedeljniku/ View full Странице

У светлости прве припремне недеље Свете и велике четрдесетнице доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом Недеља о Митару (царинику) и фарисеју (Κυριακή Τελώνου και Φαρισαίου). Бежимо од фарисејеве хвалисавости и научимо се висини цариникових смирених речи, у покајању кличући: Спаситељу света, очисти од греха слуге Твоје. (кондак) Прва припремна недеља Свете четрдесетнице посвећена је подстицању верних на смирење, које се наглашава у еванђелској перикопи о митару (царинику) и фарисеју, по којој се и ова недеља тако назива. Задобијање смирења као мајке свих врлина представља прву степеницу или први ниво у овој приппреми за четрдесетодневни пост. Са друге стране позвани смо на појачану пажњу да не скренемо са пута смирења и упаднемо да пут гордости, јер као што је смирење почетак свих врлина, тако је гордост почетак сваког греха и ништавила. У старечнику читамо како се Свети Макарије Велики египатски једног дана на три километра од манастира, сусрео са демоном: накинђурен, накићен шљокицама, златним, разноврсним красотама. И упита га: „Куда ћеш?“ – „У твој манастир“. – „Код мојих монаха, имаш ли посла?“ – рече Свети Макарије. „Једнога ухвати дрем у Цркви, другом нечисту мисао убацим у душу и он почне да се бави њом, трећем хулу зацарим у души, али“, рече ђаво, „тебе не могу никад да победим“! – „Зашто?“ – „Због твог смирења. Тиме ме ти убијаш“. Основна идеја богослужења овог дана иста је она коју изражавају завршне речи Еванђелске приче: Сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се (Лк. 18,14). Од овог дана па закључно са петом недељом Великог поста на сваком васкрсном јутрењу након Еванђеља певају се умилни покајни тропари: Отвори ми врата покајања Животодавче, јер се дух мој рано подиже у светом храму Твом, носећи телесни храм само погањан, но као Милостив очисти ме твојом милосрдном милошћу. У среду и петак ове недеље нема поста, на посрамљење фарисеју који је себе испунио гордошћу хвалисањем тиме што пости два пута седмично. На други разлог забране поста ове седмице подсећа нас и сâм Триод: на посрамљење јеретика Јермена, који те седмице држе пост „звани арцивуријев“. Сва химнографија ове седмице саображена је тематици прочитане еванђелске приче, али са друге стране нас подсећаја на Спаситељев пример неизмерног смирења, које се опитно огледа приликом омивања ногу ученицима на Велики четвртак, а које врхунац добија приликом Спаситељевог распећа ради нашег спасења. катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква / Епархија тимочка / Ризница литургијског богословља и живота ПРИЛОГ ТЕЛЕВИЗИЈЕ ХРАМ: ТАЈНА ПРАЗНИКА - НЕДЕЉА О МИТАРУ И ФАРИСЕЈУ

Препоручујемо текст катихете Бранислава Илића "Сретење Господње - Празник сусрета Бога и човека". Аутор своју пажњу посвећује значају овог дивног празника ослањајући се на Светописамска сведочанства и богослужење овог празника Пресвете Богородице. У то време држао је чреду у храму првосвештеник Захарија, отац Јована Претече. Он стави Дјеву Марију не на место за жене него на место за девојке у храму. Том приликом појаве се у храму две чудне личности: старац Симеон и Ана кћи Фануилова. Праведни старац узе на руке своје Месију и рече: Сад отпусти слугу Твога, Господе, јер видеше очи моје спасење Твоје. - Још рече Симеон за Христа Младенца: Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу. - Ана пак, која од младости служаше Богу у храму постом и молитвама, и сама познаде Месију, па прослави Бога и објави Јерусалимљанима о доласку Дугочеканога. А Фарисеји, присутни у храму, који видеше и чуше све, љути на Захарију што стави Дјеву Марију на место за девојке, доставише то цару Ироду. Уверен, да је то Нови Цар, о коме су му звездари с Истока говорили, Ирод брзо посла да убију Исуса. Но у међувремену божанска породица беше измакла из града и упутила се у Мисир, по упутству Ангела Божјег. Дан Сретања празнован је од самог почетка, но свечано празновање овога дана установљено је нарочито 544 године, у време цара Јустинијана (из синаксара празника). Често се међу нашим народом може чути питање да ли је Сретење Господњи или Богородичан празник? У својој Хеортологији протопрезвитер Лазар Мирковић бележи да Сретење спада у дванаест Великих празника, али не и у Господње. Он пише: „Празник Сретенија Господњег припада броју 12. празника, али не Господњих, но Богородичиних, јер ако празник Сретенија Господњег падне у недељу, то се служба васкрсна не замењује службом празника Сретенија, како бива на Господње празнике, но се поје заједно са њоме. Када један од дванаест Господњих празника падне у недељу, изоставља се сасвим васкрсна служба и служи се само празнична. По томе празник Сретеније се назива и празником Сретенија Пресвете Богородице“. Четрдесет дана од рођења Господа нашег Исуса Христа, а након Старозаветног времена очишћења, Пресвета Богомајка је са својим светим заручником Јосифом дошла у Јерусалимски храм, носећи четрдесетодневног младенца Христа, да испуни двоструки закон Господњи: да се после порођаја очисти приношењем прописане жртве Богу и свештеничком молитвом, и да постави пред Господом првенца и да га откупи установљеном ценом. У Мојсејевим књигама је записано: Кад жена затрудни и роди мушко, нечиста да је седам дана; и у осми дан нека се обреже дете. А она још тридесет и три дана нека остане чистећи се од крви; ниједне свете ствари нека се не дотиче, и у светињу нека не иде, док се не наврше дани чишћења њезина. А кад се наврше дани чишћења њезина, нека принесе јагње од године за жртву паљеницу, и голупче или грлицу за жртву ради греха. Ако ли не може дати јагњета, онда нека узме две грлице или два голубчића, једно за жртву паљеницу а друго за жртву ради греха; и помолиће се свештеник за њу и биће чиста (3 Мојс. 12, 7.2.3.4.6.8). Затим о закону о постављања првенца пред Господом записано је: Посвети ми сваког првенца, што год отвара материцу (2 Мојс. 13, 2). И Првенца између синова својих да даш мени (2 Мојс. 22, 29). Из ових Старозаветних одељака видимо да се празник Сретења темељи на Старозаветном законодавству, јер Спаситељ света благоизволе да испуни и одржи сваки закон. И Пресвета Богородица носећи у рукама Законодавца, испуњава закон очишћења иако је била чистија од снега, будући да је бесемено родила Господа. Свети Оци сведоче да свети пророк Захарија, отац Претечин, пречисту Дјеву, када је са Младенцем дошла у храм, стави не на место за жене које се очишћују, него ма место за девојке, на коме нису могле стајати жене које имају мужа. За разлику од осталих Богородичних празника који се темеље на освештеном предању цркве, сведочанства о празнику Сретења Господњег налазимо код Евангелиста Луке. Пресвета Богородица и праведни Јосиф обручник њен, доносе Христа у храм Јерусалимски код првосвештеника Захарија, да се над њим изврши онај Старозаветни закон који се испуњавао кроз богослужење јерусалимског храма. Праведни старац Симеон, назван Богопримац, испуњен Духом Светим постаје свестан да се актуализује дато обећање Божје, и да то свето дете јесте управо тај обећани помазаник Господњи онај који доноси Царство Божије у свет, који свет испуњава Духом Светим. Када је на своје руке примио Спаситеља, старац Симеон испуњен благодаћу и духовном радошћу изговара молитву коју до данас и ми изговарамо на сваком вечерњег богослужењу: “Сада отпушташ у миру слугу свога, Господе, по речи својој; јер видеше очи моје Спасење твоје, које си уготовио пред лицем свих народа. Светлост, да просвећује незнабошце и славу народа твога Израиља.” (Лк. 2, 29-32) Овај дирљив и молитвом испуњен сусрет Христа и светог старца Симеона никако не представља само један од важних догађај из Спаситељевог живота, већ из њега исијава духовни значај који просветљује свакога од нас. Из овог светог и благодаћу испуњеног сусрета открива се велика тајна сједињења Бога и човека у личности Богочовека Христа, а кроз Његово тело и пречасну крв којима се сједињујемо на свакој Светој Литургији, открива се и тајна сједињења човечанског рода и све творевине Божије са Богом. Са друге стране, слободно можемо рећи да наш сусрет са Богом почиње приликом Свете Тајне Просветљења (крштења), добијајући свој врхунац у Светој Евхаристији кроз коју своје Крштење увек и изнова потврђујемо, потврђујући тако и наше припадање Цркви као Богочовечанској заједници Бога и људи. По речима преподобног старца Јустина ћелијског Света Евхаристија, као Тајна над тајнама и као чудо над чудима, представља наше охристовљење, испуњење васцелог бића Богом, те тако није случајно учење Цркве да Пречасна крв Господња у тренутку причешћа постаје део нашег крвотока. Тако празник Сретења Господњег, сусрета Бога и човека емпиријски осећамо на сваком светом богослужењу у молитвеном заједничарењу са Богом, а најопитније на Светој Литургији сједињујући се са Господом. Богослужење празника Сретења Господњег Радуј се, Благодатна Богородице Дјево, јер из Тебе засија Сунце Правде, Христос Бог наш, Који просвећује оне у тами; весели се и ти старче праведни, који си примио у наручје Ослободиоца душа наших, дарујућег нам Васкрсење! (тропар) Према сведочанству Етарије, празник Сретења Господњег почео је да се празнује од четвртог века у Јерусалиму. Етерија занимљиво назива овај празник четрдесети дан од Богојављења, док га Свети Кирил Александријски назива лепим и дивним празником. На западу је празник почео да се прославља мало касније, тачније од петог века. Занимљива је богослужбена пракса литијског хода са упаљеним свећама, из Рима која је касније прешла на хришћански исток, а коју помиње прота Лазар Мирковић. Сва химнографија празника поред врло лепог и садржајног описивања спасоносног догађаја, наглашава централни моменат сусрета Бога и човека. Празник има и своју заамвону молитву: „Владико Господе Боже, Ти си Јединороднога Сина Твога и Логоса, рођенога од жене и под законом, послао у свет, да би оне који су под законом искупио и кроз Духа Твога Његов долазак старцу Симеону претсказао и њему га најавио; Ти сâм и нас недостојне слуге Твоје благослови Твојом светлошћу, и као што си примио исповест пророчице Ане, прими и наше молитве; и удостој нас да будемо пригрљени умним наручјем оваплоћенога Твога Логоса, и да у освештаним храмовима будемо помазивани Свесветим Твојим Духом; Благоверни народ наш развесели силом Твојом, дарујући му победу над непријатељима његовим, да би се и у нама прославило величанствено име Твоје и Јединороднога Сина Твога и обожаванога и Животворнога Духа Твога, сада и увек и у векове векова амин.ˮ Празник Сретења Господњег има један дан претпразништва и седам дана попразништва. Важно је напоменути и на једну богослужбену особеност на литургији празника. Сретење је једини празник Пресвете Богородице који има входни стих, такозвано входноје (Сказа Господ спасење своје, пред народом откри правду своју) , као и посебан празнични отпуст на крају Литургије (Христос истинити Бог наш, који је ради нашег спасења благоизволео бити држан у наручју праведног Симеона…), што такође није случај са осталим празницима Пресвете Богородице. Као причастен поје се псаламски стих: Чашу Спасења примићу и име Господње призваћу (пс.111). Ти, који си као што доликује, осветио девојачку утробу и благословио руке Симеонове, предухитривши нас и сада, спасао си нас, Христе Боже. Смири државу у ратовима и оснажи народ наш који си заволео, Једини Човекољупче! (кондак) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Ризница литургијског богословља и живота / Српска Православна Црква / Епархија тимочка ПРИЛОГ ТВ ХРАМ (Тајна празника):

Гост у Водичу кроз речник православне теологије на таласима Радија Беседе био је катихета, вероучитељ и сарадник Радио Беседе Бранислав Илић, који је на јасан и садржајан начин објаснио настанак празника посвећен тројици великих и светих богоугодника Божијих - Василију, Јовану и Григорију и истакао богослужбене карактеристике празника. (прилог смо преузели са званичне интернет странице радија Беседе) Света Три јерарха – Три богоносна светитеља (ПРАЗНИЧНИ ТЕКСТ):