Претражи Живе Речи Утехе

„Легализација наркотика представља непријатељство против нашег народа“ Проповед од 5. августа 2018. године Живимо у најтежим временима, када је човеку тешко да разуме шта је добро, а шта лоше. Шта је бело, шта црно. Али, ако је човек верник, ако човек има страх Божији, онда може да разликује добро од зла. Последње године, донеле су Грузији много брига. Ове бриге тичу се легализације наркотика. Конзумирање марихуане је дозвољено законом. То је велика грешка. Треба да имамо на уму, да се конзумација наркотика не ограничава само на једну врсту дроге. Са временом, људски организам тражи све теже наркотике, и напослетку не може да им одоли. Треба да памтимо, да је легализација наркотика непријатељство против нашег народа. Убеђен сам да се људи, који су усвојили пројекат о легализацији марихуане, сами не слажу са тим законом. Али, толико је био јак притисак на њих, да су били приморани да га усвоје. Не смемо да заборавимо, да, уколико дозволимо легализацију наркотика, мораћемо да легализујемо и трговину наркотицима. Мораћемо да легализујемо узгајање наркотика. Али, најважније је што ће резултат бити то што ће почети да нам долази омладина, из суседних земаља, омладина, која је испала из колосека нормалног живота. Појавиће се центри за такву омладину. Зато се обраћам свима вама. Пре свега нашој влади. Нашој интелигенцији. Нашој омладини. Сачувајте нашу Отаџбину! Сачувајте нашу децу! Треба да имамо на уму, да је свако пробање наркотика почетак пада. Још једном се, са молбом, обраћам свима вама: не дајте нашој деци да погину. Немојте допустити то безакоње. Нека вам Господ да снаге. Нека вам Господ да мудрости. Зато сам данас замолио владику, да прочита Божанску мудрост из књиге Проповедника. Свима вама дајем благослов, да свакодневно читате по једну главу из Премудрости Соломонових и по једну главу из Проповедника. Благослов Господњи свима вама. С нами Бог! „Шта ће нам економија, ако изгубимо децу?“ Проповед од 16. септембра 2018. године У име Оца, и Сина, и Светог Духа! С нами Бог! Људски живот је пун искушења. Дочекујемо искушења са вером, трпљењем и надом на то, да ће се искушења завршити лако. Вероватно да су искушења потребна народу. Вероватно да се тако, по Промислу Божијем, човек челичи и утврђује у вери. Али, треба да увек имамо на уму, да се свако искушење завршава радошћу. Борба са искушењима је тешка, али се завршава радошћу. У последње време, људе највише збуњује што ће конзумација наркотика – марихуане, канабиса и других врста дроге – бити легализована. Не треба да се бојимо. Не треба да се плашимо, да нас је Бог оставио! Не треба да мислимо о томе, како само нас боли срце због наше Отаџбине, због нашег народа, због наше омладине, а да су други безосећајни. Желим да кажем, да нашу владу, подједнако боли срце, због наше Отаџбине. Влада носи одговорност, и зато је ово њено бреме. Желим да кажем: наркотици су врло опасни. Док сам био митрополит у Абхазији, пре него што сам постао патријарх, упознао сам једну абхазску госпођу – била је главни хирург. Имала је два сина. Та жена ми је долазила и плакала: „Мој старији син је добро дете, а млађи се навукао на дрогу“. Сећам се и њеног имена: звала се Нури. Како ли је родитељу, чије дете краде ствари из куће, и продаје их, како би купио дрогу?!!! И ево та, толико поштована госпођа, толико се понижавала, звала познанике, и позајмљивала час новац, час наркотике, да би их дала сину. Говорила ми је: „Мој старији син се љути на мене: Зашто му дајеш наркотике?“ А ја знам шта значи наркоманија: ако му не дам дрогу, може да направи неку глупост.“ Потом ми је пришла, и рекла: „Постоји болница у Цхинвали, треба тамо да га одведем.“ У болници је претрпео тешка страдања. Он, болестан, био је везан за кревет, и полако су му смањивали дозу наркотика... Навео сам овај пример, да би показао колико је тежак живот са човеком, чланом породице, који употребљава наркотике. Али, наркоманија је излечива, и ми, попут тог болесника, не смемо да губимо наду. Он не треба да губи наду у оздрављење, наду у то да ће се поправити. Сматрам да треба да радимо све што можемо, како бисмо били поред њих, како бисмо им показали љубав, тим несрећним, младим људима. И да молимо Бога, да их исцели. Мислим, да држава треба да преузме одговорност на себе, и да контролише ситуацију. Та сфера не сме да пређе у приватни сектор. Ако пређе, нећемо моћи да је контролишемо. Сада се поставља задак, да се разради пројекат закона, у коме ће држава да преузме одговорност за тај процес. Треба да схватимо да је то опасно. Опасно је стога што ће наркомани, из других земаља долазити код нас и користиће ту слободу. На тај начин ће наркоманија све више продирати у Грузију. Зато молим нашу владу да приступи томе са великом одговорношћу. Не смемо гледати само економију, мислити само на економски добитак. Шта ће нам економија, ако изгубимо децу? Гајим наду да ћемо се ујединити. Све радимо да би се Црква, народ и држава ујединили. Све ће бити урађено како би се смањио број наркомана. Господ да вам подари благодат! Господ да подари благодат Грузији и сваком човеку који страда од ове беде! Морамо да победимо!! Да сами себе победимо!! Желим још једном да кажем: не треба да мислимо како ми више волимо наш народ и Отаџбину, него што га воли наша влада. Нека би Господ дао да имамо наду у победу над овом болешћу. Нека би Господ благословио Свој народ! С нами Бог! Извор: Православие.ру

Дана, 30. јула 2018. године, Конституциони суд Грузије укинуо је казну за конзумирање марихуане, док за трговину и чување исте још увек постоји казна. На то је уследила реакција Грузијске Православне Цркве. 5. августа, Свјатјејши и Блажењејши Католикос – Патријарх све Грузије Илија II одржао је беседу у вези са том одлуком. 16. септембра Патријарх се поново дотакао ове теме. Предлажемо читаоцима портала „Православие.ру“ превод ове две беседе Предстојатеља Грузијске Цркве. „Легализација наркотика представља непријатељство против нашег народа“ Проповед од 5. августа 2018. године Живимо у најтежим временима, када је човеку тешко да разуме шта је добро, а шта лоше. Шта је бело, шта црно. Али, ако је човек верник, ако човек има страх Божији, онда може да разликује добро од зла. Последње године, донеле су Грузији много брига. Ове бриге тичу се легализације наркотика. Конзумирање марихуане је дозвољено законом. То је велика грешка. Треба да имамо на уму, да се конзумација наркотика не ограничава само на једну врсту дроге. Са временом, људски организам тражи све теже наркотике, и напослетку не може да им одоли. Треба да памтимо, да је легализација наркотика непријатељство против нашег народа. Убеђен сам да се људи, који су усвојили пројекат о легализацији марихуане, сами не слажу са тим законом. Али, толико је био јак притисак на њих, да су били приморани да га усвоје. Не смемо да заборавимо, да, уколико дозволимо легализацију наркотика, мораћемо да легализујемо и трговину наркотицима. Мораћемо да легализујемо узгајање наркотика. Али, најважније је што ће резултат бити то што ће почети да нам долази омладина, из суседних земаља, омладина, која је испала из колосека нормалног живота. Појавиће се центри за такву омладину. Зато се обраћам свима вама. Пре свега нашој влади. Нашој интелигенцији. Нашој омладини. Сачувајте нашу Отаџбину! Сачувајте нашу децу! Треба да имамо на уму, да је свако пробање наркотика почетак пада. Још једном се, са молбом, обраћам свима вама: не дајте нашој деци да погину. Немојте допустити то безакоње. Нека вам Господ да снаге. Нека вам Господ да мудрости. Зато сам данас замолио владику, да прочита Божанску мудрост из књиге Проповедника. Свима вама дајем благослов, да свакодневно читате по једну главу из Премудрости Соломонових и по једну главу из Проповедника. Благослов Господњи свима вама. С нами Бог! „Шта ће нам економија, ако изгубимо децу?“ Проповед од 16. септембра 2018. године У име Оца, и Сина, и Светог Духа! С нами Бог! Људски живот је пун искушења. Дочекујемо искушења са вером, трпљењем и надом на то, да ће се искушења завршити лако. Вероватно да су искушења потребна народу. Вероватно да се тако, по Промислу Божијем, човек челичи и утврђује у вери. Али, треба да увек имамо на уму, да се свако искушење завршава радошћу. Борба са искушењима је тешка, али се завршава радошћу. У последње време, људе највише збуњује што ће конзумација наркотика – марихуане, канабиса и других врста дроге – бити легализована. Не треба да се бојимо. Не треба да се плашимо, да нас је Бог оставио! Не треба да мислимо о томе, како само нас боли срце због наше Отаџбине, због нашег народа, због наше омладине, а да су други безосећајни. Желим да кажем, да нашу владу, подједнако боли срце, због наше Отаџбине. Влада носи одговорност, и зато је ово њено бреме. Желим да кажем: наркотици су врло опасни. Док сам био митрополит у Абхазији, пре него што сам постао патријарх, упознао сам једну абхазску госпођу – била је главни хирург. Имала је два сина. Та жена ми је долазила и плакала: „Мој старији син је добро дете, а млађи се навукао на дрогу“. Сећам се и њеног имена: звала се Нури. Како ли је родитељу, чије дете краде ствари из куће, и продаје их, како би купио дрогу?!!! И ево та, толико поштована госпођа, толико се понижавала, звала познанике, и позајмљивала час новац, час наркотике, да би их дала сину. Говорила ми је: „Мој старији син се љути на мене: Зашто му дајеш наркотике?“ А ја знам шта значи наркоманија: ако му не дам дрогу, може да направи неку глупост.“ Потом ми је пришла, и рекла: „Постоји болница у Цхинвали, треба тамо да га одведем.“ У болници је претрпео тешка страдања. Он, болестан, био је везан за кревет, и полако су му смањивали дозу наркотика... Навео сам овај пример, да би показао колико је тежак живот са човеком, чланом породице, који употребљава наркотике. Али, наркоманија је излечива, и ми, попут тог болесника, не смемо да губимо наду. Он не треба да губи наду у оздрављење, наду у то да ће се поправити. Сматрам да треба да радимо све што можемо, како бисмо били поред њих, како бисмо им показали љубав, тим несрећним, младим људима. И да молимо Бога, да их исцели. Мислим, да држава треба да преузме одговорност на себе, и да контролише ситуацију. Та сфера не сме да пређе у приватни сектор. Ако пређе, нећемо моћи да је контролишемо. Сада се поставља задак, да се разради пројекат закона, у коме ће држава да преузме одговорност за тај процес. Треба да схватимо да је то опасно. Опасно је стога што ће наркомани, из других земаља долазити код нас и користиће ту слободу. На тај начин ће наркоманија све више продирати у Грузију. Зато молим нашу владу да приступи томе са великом одговорношћу. Не смемо гледати само економију, мислити само на економски добитак. Шта ће нам економија, ако изгубимо децу? Гајим наду да ћемо се ујединити. Све радимо да би се Црква, народ и држава ујединили. Све ће бити урађено како би се смањио број наркомана. Господ да вам подари благодат! Господ да подари благодат Грузији и сваком човеку који страда од ове беде! Морамо да победимо!! Да сами себе победимо!! Желим још једном да кажем: не треба да мислимо како ми више волимо наш народ и Отаџбину, него што га воли наша влада. Нека би Господ дао да имамо наду у победу над овом болешћу. Нека би Господ благословио Свој народ! С нами Бог! Извор: Православие.ру View full Странице

Из начина на који ме је прота Дејан вама вечерас представио, могло би се од мене очекивати излагање једног специјалисте за насловљену тему, у најмању руку неко учено професорско предавање.[1] Признајем, и сам бих желео, кад би ми могло бити, да чујем једног експерта за однос науке и православља јер ме та тема веома интригира. Али, нажалост, морам признати да нисам један од таквих, а колико ми је познато нема много таквих ни изван наше сале. Преостаје нам, дакле, да вечерас чујемо један говор у коме ће бити више питања него одговора, говор једног знатижељног љубитеља, што би Французи рекли аматера, а не специјалисте за насловљено подручје. Највише чему могу да се надам јесте да моја беседа бар испровоцира ваша питања па да у наставку нашег дружења заједнички надопунимо моје свакако оскудно познавање саме ствари. Разлог што ме вечерашња тема занима је тај што православље, колико сам се до сада разабрао у свему овоме, није било у најближим односима са науком, за разлику, од римокатоличког или протестантског света, да останемо у оквиру хришћанства, мада се ни они нису прославили у односу са науком. Далеко би нас одвело ако бисмо желели да уђемо у целовито разјашњавање таквог стања ствари. Не бисмо далеко одмакли, јер су за такво шта потребна специјалистичка истраживања – философска, историјска, социолошка, економска итд. У овом тренутку то не бисмо били кадри извести чак и да располажемо са извесним резултатима обављених истраживања. Једно предавање, наиме, није довољно за то. Уосталом, сам наслов вечерашњег предавања, како га је формулисао прота Дејан, довољно је неодређен и уопштен да више наликује наслову серије прецизније одређених предавања. Својевремено сам, примера ради, покушао да се бавим питањем зашто Византија у свом миленијумском трајању није успела да пружи више на подручју науке па сам имао прилике да бар у неким аспектима сагледам сву сложеност постављеног питања.[2] Стога се вечерас не бих бавио сложеним односима православља и науке током два миленијума постојања православне вере, а посебно данас у времену велике експанзије и утицаја науке и технике, него бих се ограничио само на једно начелно питање: постоје ли у оквиру самог православља као хришћанске вере неки унутрашњи разлози који би отежавали да се наука развија међу православцима? Јер, хтели ми то или не, морамо признати да живимо у времену које је суштински прожето научним знањима и на њима утемељеној техничкој моћи. Да бисмо, на пример, присуствовали вечерашњем предавању у овој просторији Скупштине општине Вождовац у Београду морали смо користити аутомобиле или градски превоз како бисмо довде стигли, затим морамо користити електрично осветљење у просторији како бисмо се видели, ја говорим посредством микрофона како бисте ме разговетније чули, снимате на диктафоне моје излагање за оне који то желе поново чути, искључили сте мобилне телефоне, да не бисте били на сметњи итд. Напросто се не можемо чинити слепи и глуви за такво стање ствари. Па данас ћете и у монашким келијама наићи на компјутере, мобилне телефоне па чак и на телевизоре. Не може се живети изван свог времена нити сасвим мимо света. То не могу чак ни они који су побегли од света у монашко тиховање. Постављено питање размотрићемо у првом реду на основу неких текстова Светог Писма, као темељног православног списа, који би по нашем мишљењу могли бити релевантни за однос науке и православља. Наиме, кад говоримо о науци и православљу, морамо имати у виду да је наука започела свој живот преко пола миленијума пре појаве православља. То се десило у старој Грчкој када је рођена философија. У почетку су, наиме, наука и философија биле једно исто, а онда од Платона – који је први почео да разликује ум од разума, односно философију од науке – посебне науке су почеле да се постепено издвајају из окриља философије како би се тај процес окончао тек недавно, крајем XIX века. Важно је имати на уму да је философија, а с њом и наука, плод грчког открића снаге ума, логоса као логике и уверљивости логичког аргументисања и доказивања. За истинито се у том оквиру сматрало оно што се може умски образлагати и доказивати, што је на тај начин постајало разложно. Ум је у философији и науци постао јемац истине. Тако је ауторитет божанства и натприродних сила, који је био карактеристичан за митску свест, замењен ауторитетом људског ума у оквиру философије и науке. Вера у богове замењена је вером у људски ум. Од тог доба се философска и научна истраживања ослањају на снагу ума, на аутономни, себи довољни, људски ум, који је у том сегменту, дакле, слободан. Кад се овако наглашава аутономност људског ума, хришћани одмах овде могу да асоцирају на првородни грех, на изгон Адама и Еве из Раја, и на гордост ума. Неки мислиоци су, као што је познато, науку и научно знање разумевали као последицу пада у грех, што би даље значило да је наука неко грешно и непожељно знање. Нама се такво тумачење не чини уверљивим. Адам и Ева су прогнани из Раја јер су јели са Дрвета познања добра и зла. Овде је, по нашем осећању ствари, нагласак на ово „добра и зла“, а не на „познању“. Јер, и у Рају је човек имао ум и знање, таквим га је Бог сачинио. Знање му је било потребно, рецимо, да би разликовао Дрво живота од Дрвета добра и зла, што ће рећи: да би могао да испуњава вољу Божију морао је претходно да зна како изгледа дрво с ког не сме да једе. Рајско стање јесте, поред осталог, у испуњавању воље Божије, а не воље своје.[3] Према православљу, добро је – слушати Бога, зло је – не слушати Бога, не бити му послушан. Уочимо, дакле, да није свако познање само по себи грех, него познање добра и зла садржи могућност за грех. У овом контексту познање је синонимно са чињење. Грех је чинити зло. Имајмо у виду да су добро и зло моралне, етичке категорије и оне претпостављају људску слободу, слободну вољу. Грех настаје када не поступамо по вољи Божијој него по нашој вољи, по нашој слободној вољи да чинимо зло. Ако бисмо живели по вољи Божијој, учи нас православље, чинили бисмо само добро. Али и у том случају, да бисмо живели по вољи Божијој, неопходно је, како смо напоменули, да поседујемо знање, на пример да знамо, метафорички говорећи, разликовати разне врсте дрвећа. Према томе, није свако знање грешно нити је оно последица пада, него знање постоји и у рајском стању. Да се послужимо Аристотеловим језиком, можемо казати да је, што се првородног греха тиче, грех везан за сферу људске праксе, његовог моралног живота, а не за сферу теорије. Овде теоријско знање не смета. Разуме се, ако поступамо по људској слободној вољи, свако знање може да се злоупотреби. Тако су већ и у Рају Адам и Ева по наговору змије (ђавола) злоупотребили своје знање разлике између Дрвета живота и Дрвета добра и зла. Адам је у Рају теоријски знао дрво са којег не треба да једе, знао је како изгледа то дрво, поседовао је ту врсту знања. То знање је, међутим, злоупотребио приликом кршења Божије заповести. Тако се у практичном животу свако знање може злоупотребити. Неки мислиоци тврде да чак има и таквог знања и таквих моћи које није могуће употребити за добро а да се уједно не чини и зло. То двоје постаје у тим околностима нераздвојно. Али, уопште узев, нагласимо још једном да је извор зла у људској слободи да чини зло, а не у знању као таквом. Видели смо да без знања не би било могуће чути, разумети и испоштовати Божије заповести у Рају, без знања не бисмо, дакле, могли чинити добро. Стога нам се чини да ум (и његово знање) сам по себи није грешан и да у том смислу ни научно сазнање као такво не мора бити знак гордости, уображености и грешности ума. Бар не увек. Кад се показује гордост и грешност ума? О томе већ на почетку хришћанства, у својим посланицама проговара апостол Павле. Најранију хришћанску критику философског ума и мудрости срећемо већ на страницама Новог завета, поглавито али не и искључиво у посланицама апостола Павла. Критика философског ума је за нас релевантна јер је у философији као и науци реч о слободном умском истраживању ствари. У то време је главнина науке још увек била део философије. Сетимо се како је изгледао један живи сусрет апостола Павла са философима на Ареопагу у Атини, о чему сведоче Дела апостолска. Ту су били епикуровци и стоици, философи који се по својој памети не слажу ни са собом а некмоли с другима, него су у сталној расправи и препирању. Они су се препирали и са апостолом Павлом, оптужујући га за празнословље кад им је говорио о Исусу Христу и његовом васкрсењу. За ум философа било је увредљиво да се каже како бесмртни Бог може да се роди и умре те да потом васкрсне. Философи су се ругали апостолу Павлу. Расправљало се о природи Бога, спор је да кажемо био теолошки, метафизички, а не физичарски, не природњачки. Имајмо у виду да предмет неслагања није био свет него Бог који га је створио. У Првој Посланици Коринћанима апостол Павле парафразира речи Божије изречене код пророка Исаије (Ис 29, 14) па каже:[4] „Јер је написано: Погубићу мудрост мудрих, и разум разумних одбацићу“ (1 Кор 1, 19). Ово је апостол написао у контексту контрастирања ставова о крсту. Коринт је, да подсетимо, грчки град, близу Атине, симбола паганске мудрости и философије. За оне који мисле на начин грчке философије – а за очекивати је да би такви требало да буду и пагански грађани Коринта – као и за оне који гину на крсту, крст је понижење и лудост. Насупрот њима, за хришћане крст је пројава силе Божије јер се Христовим распећем и смрћу хришћани спасавају од греха и смрти. За пагане, дакле, крст је лудост, а за хришћане крст је сила Божија. Гледано из угла хришћана, залуд су напори паганске мудрости и философије јер оне не спасавају од греха, смрти и ђавола. Наиме, никакве људске силе за такво шта нису достатне: они који се ослањају само на властите снаге и властити ум немоћни су да то постигну. Стога их као немоћне ваља и одбацити. Обратимо пажњу на околност да се овде људска мудрост и философија одбацују из разлога који спадају у сферу практичног живота, што ће рећи етике, политике и економике, онога што су грчки философи именовали речју πράξις. Овде се експлицитно не тематизује нити доводи у питање сфера теорије тако да не можемо унапред и без резерве рећи да се паганска философија и наука као таква и у целини одбацује. Не разматрајући, дакле, остале аспекте паганске мудрости и философије, који би по својим резултатима могли бити и знатнији и незнатнији, апостолу је важно следеће: пошто се путем аутономног људског ума и напора не може доспети до онога што је за хришћане у практичној сфери најважније, а то је вечни живот без греха и ђавола, онда се тај пут показује као странпутица и ваља га одбацити. За нас се овде намеће питање, на које ћемо се касније вратити: да ли стога што је немоћна у вези главне ствари философију треба одбацити у целини или она неким својим парцијалним увидима, као што су на пример они у теоријској сфери, и хришћанима може корисно послужити? Да би појачао и заоштрио овај контраст између у крајњој линији немоћног философског приступа и божанском силом потентног хришћанског, апостол Павле у наставку тријумфално прозива: „Гдје је мудрац? Гдје књижевник? Гдје препирач овога вијека?“ (1 Кор 1, 20). Разуме се, ни мудрац (философ), ни књижевник, ни ретор (препирач) својим умним моћима и ученошћу не могу људски род ослободити греха и смрти. А пошто то не могу, онда је све њихово знање и сва њихова мудрост заправо лудост, јер се пред оним најважнијим, а са становишта вечности заправо и једино важним, у крајњој линији своде на пуку немоћ. Мудрац (философ), ретор и књижевник само могу беспомоћно да стоје пред оним што је, по мишљењу хришћана, најважније. А кад не може оно што је најважније, онда каква је то мудрост и чему она, чему толике речи и знања – све скупа је то само једна лудост. Стога овај низ питања и прозивања апостол поентира завршним питањем, а заправо тврдњом: „Зар не претвори Бог мудрост овога свијета у лудост?“ (1 Кор 1, 20). Људи су властитим умским снагама изнашли философију и науку, али све им је то било узалуд јер тим средствима нису успели да упознају и спознају истинског Бога. Прецизније, философи су говорили о боговима и о богу, али то није био личносни Бог него апстрактно начело које влада светом и које се могло спознати умом. Истински Бог за хришћанина је живи Бог, Личност. Личносни Бог, међутим, није доступан људском уму и логици, њега је могуће спознати једино ако се сам открије људима. Овим се, видимо, експлицитно оспоравају и неке теоријске претензије људског ума. Људски ум, дакле, заказује не само у практичкој него и у теоријској сфери. Али уочимо: овде се не доводи у питање читава теоријска сфера, него само један њен део, и то онај који је са становишта хришћана најважнији, а то је теологија. Апостол не прозива остале делове теоријске философије у које, према Аристотелу, спадају физика и математика. У том смислу апостол каже: „Пошто, дакле, у премудрости Божијој свијет мудрошћу не позна Бога, изволи се Богу да лудошћу проповиједи спасе оне који вјерују“ (1 Кор 1, 21). Овде апостол јасно каже како се истински Бог може спознати: једино премудрошћу Божијом. Премудрост Божија је Бог Логос, Спаситељ света, Исус Христос. Апостол упозорава да су људи уопште, а философи (мудраци) посебно, имали прилике да упознају Бога јер су већ живели у премудрости Божијој. Наиме, свет је творевина Божија, свет је створен премудрошћу Божијом и сваки део те творевине је указивао на свог Творца, али су се људи још од Адамовог пада у грех ослањали искључиво на свој ум и нису били кадри да виде оно што је такорећи боло очи. Гледали су дело Божије које је указивало на Творца, али га они не препознаше и одбацише. Овде се имплицитно критикује и онај део теоријске философије која се односи на науке, у првом реду на физику. Физика није открила ни оно што је у начелу могла: Творца на основу његове творевине.[5] Указује се имплицитно и на разлог заказивања ове сфере ума: огреховљени ум се погордио да сам може све да сазна, а заправо у својој гордости и греху не може ни оно што је такорећи очигледно. Требало је да сам Бог Логос сиђе с небеса и умре на крсту за људске грехе како би ови прогледали. Међутим, људи су се и тада радије ослањали на свој ум (гордост!) па им је смрт Бога на крсту изгледала као лудост – како нестворени и бесмртни Бог може да се роди и умре? Другим речима, ако би се људски ум очистио од греха и гордости, он би у назначеној сфери које покривају физика и математика могао доћи до увида који су релевантни за теологију. Овде се физика не критикује због знања о самој творевини, него што из знања о творевини није закључила на постојање личносног Бога. Да ли то значи да науке и у огреховљеном стању, иако превиђају Творца, већ стижу до ваљаних увида кад је реч о самој творевини? Ово питање за сада оставимо по страни. Вратимо се апостоловим речима. Једино путем ума се, дакле, не може стићи до истинског Бога. Остаје само пут вере. Стога се Бог није открио ученима, философима и мудрацима, него једноставним, неуким људима, људима вере. Оно што спасава није ум, него вера и крст. Јевреји траже знакове присуства Божијег, наиме траже чуда као сведочанства Божије свемоћи. Грци воле философију и траже мудрост. Хришћани пак траже спасење. Стога ће сви побројани различито реаговати на чињеницу Христове крсне смрти. За Јевреје то није чудо него саблазан, за Грке то није мудрост него лудост, а за хришћане то јесте знак и Божије силе (свемоћи, чуда) и Божије премудрости. Слабост Божија, његово разапињање и умирање на крсту, наиме, слабост је само са људског становишта, али и као таква она је јача од људи. Лудост Божија јесте лудост опет са људског становишта, али је и та наводна лудост мудрија од људи. Зато се Бог није показао мудрацима (философима) и књижевницима, него онима које људи држе за слабе, и умом не много мудре, те су га ови међу људима први спознали. Међу тим једноставним, обичним људима, простим светом, није било много оних који су били племенитијег рода нити много оних који су имали неку власт и моћ нити је било много „мудрих по тијелу“, како се изразио апостол Павле. „Мудри по тијелу“ су, наравно, они који се држе земаљског, телесног, смртног као извора знања и мудрости. „Него што је лудо пред свијетом оно изабра Бог да посрами мудре; и оно што је слабо пред свијетом оно изабра Бог да посрами јаке; И што је неплеменито пред свијетом и понижено изабра Бог, и оно што је ништавно, да уништи оно што јесте, Да се не похвали ни једно тијело пред Богом“ (1 Кор 1, 27–29). Ниједно тело ни „телесни ум“ немају силу и мудрост коју има Бог. Људи ако нешто и могу, могу посредством Бога и стога немају разлога да се хвале тиме. Сва хвала и слава припада једино Богу. У наставку Прве Посланице Коринћанима апостол Павле проговара и о уму по Христу и о премудрости Божијој као ономе што надилази људску моћ. „И ријеч моја и проповијед моја не би у убједљивим ријечима људске мудрости, него у показивању Духа и силе“ (1 Кор 2, 4). Људска мудрост се служи снагом убеђивања као у реторици, вештини говорништва, коју су Грци иначе веома ценили и неговали, или снагом логичког доказа као у философији. Али ни једно ни друго не може да савлада грех и смрт, не може да спаси човека. То једино може Божија сила и Свети Дух. Мудрост хришћана је стога у премудрости Божијој. И апостол каже: „Да вјера ваша не буде у мудрости људској, него у сили Божијој“ (1 Кор 2, 5). Нашу веру, наше поверење не треба да поклонимо људској мудрости, која је у крајњој линији немоћна да нам пружи спасење. Такво шта је у моћи једино силе Божије. Али, варирајмо још једном раније постављено питање, значи ли то да је мудрост људска и у свему другом немоћна, да од ње никакве вајде нема? „А мудрост говоримо међу савршенима, али не мудрост овога вијека, ни кнезова овога вијека који су пролазни; Него говоримо премудрост Божију у тајни сакривену, коју предодреди Бог прије вијекова за славу нашу, Коју ни један од кнезова овога вијека није познао; јер да су је познали не би Господа славе разапели“ (1 Кор 2, 6–8). Мудрост о којој овде говори апостол јесте савршена јер је божанска. А као таква она је приступачна савршенима. Савршени су пак они хришћани који савршено верују. На неки начин, мудрост се стиче по мери вере. Божанска мудрост је вечна, а људска мудрост је, као и све људско, пролазна и смртна. Како човек може да задобије божанску мудрост? О томе апостол каже следеће: „А нама Бог откри Духом својим; јер Дух све испитује, и дубине Божије… Тако и шта је у Богу нико не зна осим Духа Божијега. А ми не примисмо духа овога свијета, него Духа који је од Бога, да знамо што нам је даровано од Бога; Што и говоримо, не ријечима наученим од људске мудрости, него наученим од Духа Светог; духовно духовним доказујући“ (1 Кор 2, 10–13). Дух овога света је земаљски, ослоњен на земаљско, телесно. Он је изнашао људску философију и науку. Речима људске мудрости не може се исказати тајна и дубине Божије. Томе људе може поучити само Дух Свети. Да би дух људски схватио оно божанско он мора да буде преображен, облагодаћен Духом Светим. „А тјелесни човјек не прима што је од Духа Божијега, јер му је лудост, и не може да разумије, јер се то испитује духовно. Духовни пак све испитује, а њега самог нико не испитује. Јер ко познаде ум Господњи да би га поучио? А ми имамо ум Христов“ (1 Кор 2, 14–16). Све напред речено апостол Павле поентира и језгровито формулише у познатом ставу из Посланице Колошанима: „Пазите да вас ко не обмане философијом и празном пријеваром, по предању људском, по науци свијета, а не по Христу“ (Кол 2, 8). Из контекста се види да је опет реч о сфери богословља. Када апостол Павле указује на мањкавост људског ума он увек има у виду чисто умско знање о Богу и немоћ ума да ослободи човека смрти и греха. Аутономни људски ум заказује, дакле, у богословљу и делимично у практичкој, моралној сфери. Апостол Павле нигде не говори о недостацима људског ума приликом проучавања створене природе као такве. Питање способности људског ума да проучи и спозна створену природу у најмању руку остаје отворено. Стога на наше почетно питање можемо одговорити да у текстовима у Светом Писму не налазимо начелну препреку за стицање знања о природи на основу природне светлости људског разума. Али наилазимо на сугестију да се природа не проучава ради ње саме него ради сазнања Бога, односно, у крајњој линији, ради нашег спасења. Ова околност је свакако пружала могућност потоњим хришћанима да не одбацују сасвим философију и науку. Тако већ први философ међу хришћанима, Јустин Философ, који је живео у II веку, формулише чувени став: „Све што је ико добро изрекао, наше је“.[6] Он томе додаје и ово: „Постоји само једна разлика између хришћана и пагана, али она је кључна: док први имају целовиту и потпуну истину, услед божанског откривења, пагани имају само њене клице.“[7] Философија и наука су тако, према Јустину Философу, самосталним напорима ума успеле да дођу до неких истинитих увида или клица знања. То су оне могле стога што је логос крајњи предмет људског сазнања тако да и пагански философи и хришћански верници сазнају један те исти логос. Из начина на који је логос присутан у свету философија и наука сазнају делимичну истину о том логосу. У том смислу су наука и паганска философија претходнице и припрема за праву мудрост и праву философију, а то је философија у Христу, до које се доспева Божијим откривењем. Климент Александријски, који је рођен око 150, а умро око 219. н. е., пре властитог преобраћења био је стоички философ.[8] Он је говорио како хришћанство има два Стара завета – један је јеврејски, а други је грчка философија. Јеврејски завет нуди откривене истине, а философија даје оруђе за даљи развој и тумачење тих откривених истина. Слично Јустину, он грчку философију није посматрао као заблуду него као припрему за хришћанско откривење, као што је за Јевреје Тора. При томе је, попут Јустина, веровао да су Грци позајмљивали од Јевреја. Али за Климента философија није била само припрема за хришћанско откривење него и погодно оруђе за његово разумевање. Он је први међу хришћанима јасно изрекао онај компромисни став, преузет од Филона Јудејца, о философији као слушкињи вере, којим се паганска мудрост не одбацује сасвим, али се прихвата уз ограде. Овакав став о философији као слушкињи теологије биће потом од многих хришћана прихваћен и вариран и на Истоку и на Западу. Ма колико био ограничавајући за слободно умско истраживање, какво је било неговано у старој грчкој философији, поменути став је у измењеним идеолошким околностима средњег века уједно био и погодно средство које је олакшавало проучавање наука и философије природе. Свети Василије Велики, који је живео у IV веку, у својој познатој „Речи младима (како да имају користи од јелинских списа)“ прихвата Климентову формулу о философији као слушкињи теологије и говори да спољашњи наук није бескористан за душу. Под спољашњим науком, наравно, разумева се световна мудрост. „Све што потпомаже [другом] животу ми треба да волимо и да стичемо свим силама…“[9] У том смислу он каже да спољашња мудрост није непожељна, али ипак ваља знати у којој мери је треба изучавати. Јер, „уколико кормило душе не поверимо уму, у потпуности ћемо се уподобити неопремљеној лађи и током живота ћемо бесциљно лутати тамо-амо“.[10] У својој беседи Свети Василије Велики наводи примере из списа песника, књижевника и философа који нас поучавају у врлини, дакле у практичкој мудрости. То значи да чак и у практичкој сфери световна мудрост није бескорисна. Ако је таква ствар са поукама у врлини, тим пре ће световни наук бити користан у теоријским знањима као што су знања о природи. Василије Велики, међутим, у својим чувеним беседама на шестоднев знање о природи другачије разумева него што су то чинили грчки философи.[11] Као што је познато, велики грчки философ Аристотел високо је вредновао умско удовољавање чуђењу, односно радозналости, сматрајући да је сврха знања – знање. Такво знање, задобијено истраживањем аутономног ума који настоји да удовољи својој знатижељи, за Василија нема вредност јер је то знање о свету који ће, на Страшном суду, једном заувек проћи и потпуно нестати. Ако би знање о свету остало, оно би било знање о нечему чега више нема, дакле ни о чему. Али је и хришћанима ипак потребно знање о природи јер је природа „училиште Богопознања“, будући да се у творевини, како је то говорио још апостол Павле, сагледава њен Творац. При томе, упозорава Василије, не треба да се гордимо и хвалимо наш ум који је успео да схвати божанску творевину, него да славимо Творца који ју је такву створио. Јер крајњи циљ проучавања природе, као „училишта Богопознања“, јесте заправо наше спасење и вечни живот у Царству небеском. Оваквим померањем нагласка, у чему се и састоји христијанизовање природне науке код Василија Великог, умањује се вредност природне науке као такве чак и код Василија који је, како смо напоменули, у извесној мери препоручивао читање старих философа. Иако код апостола Павла није било начелне препреке за умско изучавање природе, из његове сугестије да је природа „училиште Богопознања“ Василије је извео став да је проучавање природе као такве, стицање знања о њој зарад удовољавања знатижељи, испразно. Он се више залагао за теологију природе него за физику и уколико се бави физиком то чини зарад њене службе теологији. Па ипак, иако је проучавање природе, према прихваћеној формули слушкиње, подредио потребама вере, код Василија Великог у Шестодневу проблесне занимање за природу као такву, које надилази статус подређености науке вери. Надамо се да смо овим кратким излагањем указали – мада, разуме се, нисмо и доказали – да у Новом Завету нема унутрашњих, начелних разлога који би говорили да православље мора да одбацује знања о природи као творевини Божијој која су стечена слободним истраживањем људског разума. У том погледу, како рече Мајендорф у реченици коју смо навели као мото нашег предавања, природна наука јесте природни савезник хришћанске вере.[12] Истражујући и при том откривајући божански план, логос, уткан у створену природу научници и наука самим тим су, како он рече, и поуздан савезник хришћанске вере. Али су хришћани теолошку сугестију апостола Павла да се у творевини види Творац развијали у правцу умањења и потцењивања сазнања о природи као таквој, потцењујући саму природу као нешто створено и пролазно. Наука о природи је вредна само уколико служи теологији. На тај начин наука и православље, у својој двомиленијумској коегзистенцији, нису живели као савезници. Одговор на питање зашто је то тако било захтевао би стрпљиво и сложено истраживање и тај одговор свакако не би био једноставан, као што се већ да наслутити из кратког осврта на схватања Василија Великог. На један од могућих разлога, који иде на рачун православља, указује и Јован Мајендорф у свом врло кратком али инструктивном тексту „Теологија и наука“ из кога смо узели и мото нашег предавања. Ту он каже да би православци морали признати своју грешку, своју јерес у односу на природу. Православци су се, према Мајендорфу, у прошлости према природи односили јеретички, као монофизити, а не као православни. Монофизити су, подсетимо се, наглашавали да Исус Христос има само једну природу, божанску, а да је само привидно примио људску телесну природу. Тиме су монофизити јеретици у односу на православне који држе да Христос има две природе – божанску и људску (телесну). Православци су се, слично монофизитима, јеретички односили према целокупној телесној природи: занемаривали су је и нису је у довољној мери проучавали. Видели смо, на пример, да су код Василија Великог, чији је Шестоднев у средњем веку имао знатног утицаја и на Истоку и на Западу, научна знања о природи држана за испразна, природа је у првом реду посматрана као „училиште Богопознања“, а не као нешто што само по себи вреди истраживати. У том смислу је телесна творевина Божија потцењена. Међутим, православац у својој вери има основ да уважава и поштује природу као такву. Он, наиме, верује да ће и у часу Страшног суда васкрснути не само душа него и тело. Околност да васкрсава психофизичка целина, у којој је телесна природа равноправан део, указује на важност тела у оквиру читаве творевине. Хришћанин, дакле, може уважити став о вредности телесне природе као Божије творевине те отуда закључити и да је природу као такву вредно истраживати. Поредак и хармонија, лепота света, коју су запазили и истакли још грчки мудраци, из угла хришћана није случајна – она је дело Творца. Још је Платон, у IV веку пре н. е., разматрао могућност да је космос дело божанског занатлије (Демијурга) и указао да се и у том случају природни узроци морају уважавати. Метафизички узроци као примарни делују у физичком свету посредством природних узрока као секундарних и тако одржавају хармонију космоса. Мада је, према Платону, природа у крајњој линији несхватљива без божанског (метафизичког) узрока, „механизам“ њеног функционисања је одређен природним (секундарним) узроцима. Сличан приступ природи може заузети и хришћанин, као што показује пример покрета модерних на римокатоличком Западу у XII веку.[13] Православци изгледа нису дошли до схватања природе као рационалне и „аутономне“ творевине којом управљају (од Бога створени) природни закони, одакле би следило и уважавање научних истраживања природе. Ми, међутим, живимо у модерном времену у којем се природа разумева као рационално и аутономно подручје којим управљају природни закони. То је уједно време када се успешност природних наука и њихов значај за људски живот не може и не сме превиђати и занемаривати. Па ипак су православље и наука још увек туђи једно другом. О томе Мајендорф каже: „У наше време, савремена наука и хришћанство нису више непријатељи, али међу њима постоји трагично узајамно непознавање. Хришћански богослови мало познају природне науке… Представници природних наука, са своје стране, не знају о хришћанству ништа више од онога што су научили у школи.“[14] Зато он своје излагање овако поентира: „Пред нама је крајње неодложан задатак ’католичанске’ одговорности… у том смислу да богословље и природне науке отпочну озбиљно једно у другом да гледају – пријатеља.“[15] Јер, православљу не би требало да смета научно познавање природе као творевине Божије, штавише, оно је неопходно јер се тиме признаје вредност творевине као Божијег дела које ће се и само преобразити после Страшног суда. С друге стране, научницима је неопходна оријентација у стварима вредности и циљева науке, како не би долазило, на пример, до њених злоупотреба кад је реч о њеној служби човеку. Ту вредносну компоненту науци може посредовати нека изван-научна инстанца, рецимо философија или пак вера, односно то може бити и православље као једна од хришћанских конфесија. Извор: Теологија.нет

Постоји природан и поуздан савезник хришћанства који већина хришћана чак и не примећује. Тај савезник је – наука. (Јован Мајендорф) Из начина на који ме је прота Дејан вама вечерас представио, могло би се од мене очекивати излагање једног специјалисте за насловљену тему, у најмању руку неко учено професорско предавање.[1] Признајем, и сам бих желео, кад би ми могло бити, да чујем једног експерта за однос науке и православља јер ме та тема веома интригира. Али, нажалост, морам признати да нисам један од таквих, а колико ми је познато нема много таквих ни изван наше сале. Преостаје нам, дакле, да вечерас чујемо један говор у коме ће бити више питања него одговора, говор једног знатижељног љубитеља, што би Французи рекли аматера, а не специјалисте за насловљено подручје. Највише чему могу да се надам јесте да моја беседа бар испровоцира ваша питања па да у наставку нашег дружења заједнички надопунимо моје свакако оскудно познавање саме ствари. Разлог што ме вечерашња тема занима је тај што православље, колико сам се до сада разабрао у свему овоме, није било у најближим односима са науком, за разлику, од римокатоличког или протестантског света, да останемо у оквиру хришћанства, мада се ни они нису прославили у односу са науком. Далеко би нас одвело ако бисмо желели да уђемо у целовито разјашњавање таквог стања ствари. Не бисмо далеко одмакли, јер су за такво шта потребна специјалистичка истраживања – философска, историјска, социолошка, економска итд. У овом тренутку то не бисмо били кадри извести чак и да располажемо са извесним резултатима обављених истраживања. Једно предавање, наиме, није довољно за то. Уосталом, сам наслов вечерашњег предавања, како га је формулисао прота Дејан, довољно је неодређен и уопштен да више наликује наслову серије прецизније одређених предавања. Својевремено сам, примера ради, покушао да се бавим питањем зашто Византија у свом миленијумском трајању није успела да пружи више на подручју науке па сам имао прилике да бар у неким аспектима сагледам сву сложеност постављеног питања.[2] Стога се вечерас не бих бавио сложеним односима православља и науке током два миленијума постојања православне вере, а посебно данас у времену велике експанзије и утицаја науке и технике, него бих се ограничио само на једно начелно питање: постоје ли у оквиру самог православља као хришћанске вере неки унутрашњи разлози који би отежавали да се наука развија међу православцима? Јер, хтели ми то или не, морамо признати да живимо у времену које је суштински прожето научним знањима и на њима утемељеној техничкој моћи. Да бисмо, на пример, присуствовали вечерашњем предавању у овој просторији Скупштине општине Вождовац у Београду морали смо користити аутомобиле или градски превоз како бисмо довде стигли, затим морамо користити електрично осветљење у просторији како бисмо се видели, ја говорим посредством микрофона како бисте ме разговетније чули, снимате на диктафоне моје излагање за оне који то желе поново чути, искључили сте мобилне телефоне, да не бисте били на сметњи итд. Напросто се не можемо чинити слепи и глуви за такво стање ствари. Па данас ћете и у монашким келијама наићи на компјутере, мобилне телефоне па чак и на телевизоре. Не може се живети изван свог времена нити сасвим мимо света. То не могу чак ни они који су побегли од света у монашко тиховање. Постављено питање размотрићемо у првом реду на основу неких текстова Светог Писма, као темељног православног списа, који би по нашем мишљењу могли бити релевантни за однос науке и православља. Наиме, кад говоримо о науци и православљу, морамо имати у виду да је наука започела свој живот преко пола миленијума пре појаве православља. То се десило у старој Грчкој када је рођена философија. У почетку су, наиме, наука и философија биле једно исто, а онда од Платона – који је први почео да разликује ум од разума, односно философију од науке – посебне науке су почеле да се постепено издвајају из окриља философије како би се тај процес окончао тек недавно, крајем XIX века. Важно је имати на уму да је философија, а с њом и наука, плод грчког открића снаге ума, логоса као логике и уверљивости логичког аргументисања и доказивања. За истинито се у том оквиру сматрало оно што се може умски образлагати и доказивати, што је на тај начин постајало разложно. Ум је у философији и науци постао јемац истине. Тако је ауторитет божанства и натприродних сила, који је био карактеристичан за митску свест, замењен ауторитетом људског ума у оквиру философије и науке. Вера у богове замењена је вером у људски ум. Од тог доба се философска и научна истраживања ослањају на снагу ума, на аутономни, себи довољни, људски ум, који је у том сегменту, дакле, слободан. Кад се овако наглашава аутономност људског ума, хришћани одмах овде могу да асоцирају на првородни грех, на изгон Адама и Еве из Раја, и на гордост ума. Неки мислиоци су, као што је познато, науку и научно знање разумевали као последицу пада у грех, што би даље значило да је наука неко грешно и непожељно знање. Нама се такво тумачење не чини уверљивим. Адам и Ева су прогнани из Раја јер су јели са Дрвета познања добра и зла. Овде је, по нашем осећању ствари, нагласак на ово „добра и зла“, а не на „познању“. Јер, и у Рају је човек имао ум и знање, таквим га је Бог сачинио. Знање му је било потребно, рецимо, да би разликовао Дрво живота од Дрвета добра и зла, што ће рећи: да би могао да испуњава вољу Божију морао је претходно да зна како изгледа дрво с ког не сме да једе. Рајско стање јесте, поред осталог, у испуњавању воље Божије, а не воље своје.[3] Према православљу, добро је – слушати Бога, зло је – не слушати Бога, не бити му послушан. Уочимо, дакле, да није свако познање само по себи грех, него познање добра и зла садржи могућност за грех. У овом контексту познање је синонимно са чињење. Грех је чинити зло. Имајмо у виду да су добро и зло моралне, етичке категорије и оне претпостављају људску слободу, слободну вољу. Грех настаје када не поступамо по вољи Божијој него по нашој вољи, по нашој слободној вољи да чинимо зло. Ако бисмо живели по вољи Божијој, учи нас православље, чинили бисмо само добро. Али и у том случају, да бисмо живели по вољи Божијој, неопходно је, како смо напоменули, да поседујемо знање, на пример да знамо, метафорички говорећи, разликовати разне врсте дрвећа. Према томе, није свако знање грешно нити је оно последица пада, него знање постоји и у рајском стању. Да се послужимо Аристотеловим језиком, можемо казати да је, што се првородног греха тиче, грех везан за сферу људске праксе, његовог моралног живота, а не за сферу теорије. Овде теоријско знање не смета. Разуме се, ако поступамо по људској слободној вољи, свако знање може да се злоупотреби. Тако су већ и у Рају Адам и Ева по наговору змије (ђавола) злоупотребили своје знање разлике између Дрвета живота и Дрвета добра и зла. Адам је у Рају теоријски знао дрво са којег не треба да једе, знао је како изгледа то дрво, поседовао је ту врсту знања. То знање је, међутим, злоупотребио приликом кршења Божије заповести. Тако се у практичном животу свако знање може злоупотребити. Неки мислиоци тврде да чак има и таквог знања и таквих моћи које није могуће употребити за добро а да се уједно не чини и зло. То двоје постаје у тим околностима нераздвојно. Али, уопште узев, нагласимо још једном да је извор зла у људској слободи да чини зло, а не у знању као таквом. Видели смо да без знања не би било могуће чути, разумети и испоштовати Божије заповести у Рају, без знања не бисмо, дакле, могли чинити добро. Стога нам се чини да ум (и његово знање) сам по себи није грешан и да у том смислу ни научно сазнање као такво не мора бити знак гордости, уображености и грешности ума. Бар не увек. Кад се показује гордост и грешност ума? О томе већ на почетку хришћанства, у својим посланицама проговара апостол Павле. Најранију хришћанску критику философског ума и мудрости срећемо већ на страницама Новог завета, поглавито али не и искључиво у посланицама апостола Павла. Критика философског ума је за нас релевантна јер је у философији као и науци реч о слободном умском истраживању ствари. У то време је главнина науке још увек била део философије. Сетимо се како је изгледао један живи сусрет апостола Павла са философима на Ареопагу у Атини, о чему сведоче Дела апостолска. Ту су били епикуровци и стоици, философи који се по својој памети не слажу ни са собом а некмоли с другима, него су у сталној расправи и препирању. Они су се препирали и са апостолом Павлом, оптужујући га за празнословље кад им је говорио о Исусу Христу и његовом васкрсењу. За ум философа било је увредљиво да се каже како бесмртни Бог може да се роди и умре те да потом васкрсне. Философи су се ругали апостолу Павлу. Расправљало се о природи Бога, спор је да кажемо био теолошки, метафизички, а не физичарски, не природњачки. Имајмо у виду да предмет неслагања није био свет него Бог који га је створио. У Првој Посланици Коринћанима апостол Павле парафразира речи Божије изречене код пророка Исаије (Ис 29, 14) па каже:[4] „Јер је написано: Погубићу мудрост мудрих, и разум разумних одбацићу“ (1 Кор 1, 19). Ово је апостол написао у контексту контрастирања ставова о крсту. Коринт је, да подсетимо, грчки град, близу Атине, симбола паганске мудрости и философије. За оне који мисле на начин грчке философије – а за очекивати је да би такви требало да буду и пагански грађани Коринта – као и за оне који гину на крсту, крст је понижење и лудост. Насупрот њима, за хришћане крст је пројава силе Божије јер се Христовим распећем и смрћу хришћани спасавају од греха и смрти. За пагане, дакле, крст је лудост, а за хришћане крст је сила Божија. Гледано из угла хришћана, залуд су напори паганске мудрости и философије јер оне не спасавају од греха, смрти и ђавола. Наиме, никакве људске силе за такво шта нису достатне: они који се ослањају само на властите снаге и властити ум немоћни су да то постигну. Стога их као немоћне ваља и одбацити. Обратимо пажњу на околност да се овде људска мудрост и философија одбацују из разлога који спадају у сферу практичног живота, што ће рећи етике, политике и економике, онога што су грчки философи именовали речју πράξις. Овде се експлицитно не тематизује нити доводи у питање сфера теорије тако да не можемо унапред и без резерве рећи да се паганска философија и наука као таква и у целини одбацује. Не разматрајући, дакле, остале аспекте паганске мудрости и философије, који би по својим резултатима могли бити и знатнији и незнатнији, апостолу је важно следеће: пошто се путем аутономног људског ума и напора не може доспети до онога што је за хришћане у практичној сфери најважније, а то је вечни живот без греха и ђавола, онда се тај пут показује као странпутица и ваља га одбацити. За нас се овде намеће питање, на које ћемо се касније вратити: да ли стога што је немоћна у вези главне ствари философију треба одбацити у целини или она неким својим парцијалним увидима, као што су на пример они у теоријској сфери, и хришћанима може корисно послужити? Да би појачао и заоштрио овај контраст између у крајњој линији немоћног философског приступа и божанском силом потентног хришћанског, апостол Павле у наставку тријумфално прозива: „Гдје је мудрац? Гдје књижевник? Гдје препирач овога вијека?“ (1 Кор 1, 20). Разуме се, ни мудрац (философ), ни књижевник, ни ретор (препирач) својим умним моћима и ученошћу не могу људски род ослободити греха и смрти. А пошто то не могу, онда је све њихово знање и сва њихова мудрост заправо лудост, јер се пред оним најважнијим, а са становишта вечности заправо и једино важним, у крајњој линији своде на пуку немоћ. Мудрац (философ), ретор и књижевник само могу беспомоћно да стоје пред оним што је, по мишљењу хришћана, најважније. А кад не може оно што је најважније, онда каква је то мудрост и чему она, чему толике речи и знања – све скупа је то само једна лудост. Стога овај низ питања и прозивања апостол поентира завршним питањем, а заправо тврдњом: „Зар не претвори Бог мудрост овога свијета у лудост?“ (1 Кор 1, 20). Људи су властитим умским снагама изнашли философију и науку, али све им је то било узалуд јер тим средствима нису успели да упознају и спознају истинског Бога. Прецизније, философи су говорили о боговима и о богу, али то није био личносни Бог него апстрактно начело које влада светом и које се могло спознати умом. Истински Бог за хришћанина је живи Бог, Личност. Личносни Бог, међутим, није доступан људском уму и логици, њега је могуће спознати једино ако се сам открије људима. Овим се, видимо, експлицитно оспоравају и неке теоријске претензије људског ума. Људски ум, дакле, заказује не само у практичкој него и у теоријској сфери. Али уочимо: овде се не доводи у питање читава теоријска сфера, него само један њен део, и то онај који је са становишта хришћана најважнији, а то је теологија. Апостол не прозива остале делове теоријске философије у које, према Аристотелу, спадају физика и математика. У том смислу апостол каже: „Пошто, дакле, у премудрости Божијој свијет мудрошћу не позна Бога, изволи се Богу да лудошћу проповиједи спасе оне који вјерују“ (1 Кор 1, 21). Овде апостол јасно каже како се истински Бог може спознати: једино премудрошћу Божијом. Премудрост Божија је Бог Логос, Спаситељ света, Исус Христос. Апостол упозорава да су људи уопште, а философи (мудраци) посебно, имали прилике да упознају Бога јер су већ живели у премудрости Божијој. Наиме, свет је творевина Божија, свет је створен премудрошћу Божијом и сваки део те творевине је указивао на свог Творца, али су се људи још од Адамовог пада у грех ослањали искључиво на свој ум и нису били кадри да виде оно што је такорећи боло очи. Гледали су дело Божије које је указивало на Творца, али га они не препознаше и одбацише. Овде се имплицитно критикује и онај део теоријске философије која се односи на науке, у првом реду на физику. Физика није открила ни оно што је у начелу могла: Творца на основу његове творевине.[5] Указује се имплицитно и на разлог заказивања ове сфере ума: огреховљени ум се погордио да сам може све да сазна, а заправо у својој гордости и греху не може ни оно што је такорећи очигледно. Требало је да сам Бог Логос сиђе с небеса и умре на крсту за људске грехе како би ови прогледали. Међутим, људи су се и тада радије ослањали на свој ум (гордост!) па им је смрт Бога на крсту изгледала као лудост – како нестворени и бесмртни Бог може да се роди и умре? Другим речима, ако би се људски ум очистио од греха и гордости, он би у назначеној сфери које покривају физика и математика могао доћи до увида који су релевантни за теологију. Овде се физика не критикује због знања о самој творевини, него што из знања о творевини није закључила на постојање личносног Бога. Да ли то значи да науке и у огреховљеном стању, иако превиђају Творца, већ стижу до ваљаних увида кад је реч о самој творевини? Ово питање за сада оставимо по страни. Вратимо се апостоловим речима. Једино путем ума се, дакле, не може стићи до истинског Бога. Остаје само пут вере. Стога се Бог није открио ученима, философима и мудрацима, него једноставним, неуким људима, људима вере. Оно што спасава није ум, него вера и крст. Јевреји траже знакове присуства Божијег, наиме траже чуда као сведочанства Божије свемоћи. Грци воле философију и траже мудрост. Хришћани пак траже спасење. Стога ће сви побројани различито реаговати на чињеницу Христове крсне смрти. За Јевреје то није чудо него саблазан, за Грке то није мудрост него лудост, а за хришћане то јесте знак и Божије силе (свемоћи, чуда) и Божије премудрости. Слабост Божија, његово разапињање и умирање на крсту, наиме, слабост је само са људског становишта, али и као таква она је јача од људи. Лудост Божија јесте лудост опет са људског становишта, али је и та наводна лудост мудрија од људи. Зато се Бог није показао мудрацима (философима) и књижевницима, него онима које људи држе за слабе, и умом не много мудре, те су га ови међу људима први спознали. Међу тим једноставним, обичним људима, простим светом, није било много оних који су били племенитијег рода нити много оних који су имали неку власт и моћ нити је било много „мудрих по тијелу“, како се изразио апостол Павле. „Мудри по тијелу“ су, наравно, они који се држе земаљског, телесног, смртног као извора знања и мудрости. „Него што је лудо пред свијетом оно изабра Бог да посрами мудре; и оно што је слабо пред свијетом оно изабра Бог да посрами јаке; И што је неплеменито пред свијетом и понижено изабра Бог, и оно што је ништавно, да уништи оно што јесте, Да се не похвали ни једно тијело пред Богом“ (1 Кор 1, 27–29). Ниједно тело ни „телесни ум“ немају силу и мудрост коју има Бог. Људи ако нешто и могу, могу посредством Бога и стога немају разлога да се хвале тиме. Сва хвала и слава припада једино Богу. У наставку Прве Посланице Коринћанима апостол Павле проговара и о уму по Христу и о премудрости Божијој као ономе што надилази људску моћ. „И ријеч моја и проповијед моја не би у убједљивим ријечима људске мудрости, него у показивању Духа и силе“ (1 Кор 2, 4). Људска мудрост се служи снагом убеђивања као у реторици, вештини говорништва, коју су Грци иначе веома ценили и неговали, или снагом логичког доказа као у философији. Али ни једно ни друго не може да савлада грех и смрт, не може да спаси човека. То једино може Божија сила и Свети Дух. Мудрост хришћана је стога у премудрости Божијој. И апостол каже: „Да вјера ваша не буде у мудрости људској, него у сили Божијој“ (1 Кор 2, 5). Нашу веру, наше поверење не треба да поклонимо људској мудрости, која је у крајњој линији немоћна да нам пружи спасење. Такво шта је у моћи једино силе Божије. Али, варирајмо још једном раније постављено питање, значи ли то да је мудрост људска и у свему другом немоћна, да од ње никакве вајде нема? „А мудрост говоримо међу савршенима, али не мудрост овога вијека, ни кнезова овога вијека који су пролазни; Него говоримо премудрост Божију у тајни сакривену, коју предодреди Бог прије вијекова за славу нашу, Коју ни један од кнезова овога вијека није познао; јер да су је познали не би Господа славе разапели“ (1 Кор 2, 6–8). Мудрост о којој овде говори апостол јесте савршена јер је божанска. А као таква она је приступачна савршенима. Савршени су пак они хришћани који савршено верују. На неки начин, мудрост се стиче по мери вере. Божанска мудрост је вечна, а људска мудрост је, као и све људско, пролазна и смртна. Како човек може да задобије божанску мудрост? О томе апостол каже следеће: „А нама Бог откри Духом својим; јер Дух све испитује, и дубине Божије… Тако и шта је у Богу нико не зна осим Духа Божијега. А ми не примисмо духа овога свијета, него Духа који је од Бога, да знамо што нам је даровано од Бога; Што и говоримо, не ријечима наученим од људске мудрости, него наученим од Духа Светог; духовно духовним доказујући“ (1 Кор 2, 10–13). Дух овога света је земаљски, ослоњен на земаљско, телесно. Он је изнашао људску философију и науку. Речима људске мудрости не може се исказати тајна и дубине Божије. Томе људе може поучити само Дух Свети. Да би дух људски схватио оно божанско он мора да буде преображен, облагодаћен Духом Светим. „А тјелесни човјек не прима што је од Духа Божијега, јер му је лудост, и не може да разумије, јер се то испитује духовно. Духовни пак све испитује, а њега самог нико не испитује. Јер ко познаде ум Господњи да би га поучио? А ми имамо ум Христов“ (1 Кор 2, 14–16). Све напред речено апостол Павле поентира и језгровито формулише у познатом ставу из Посланице Колошанима: „Пазите да вас ко не обмане философијом и празном пријеваром, по предању људском, по науци свијета, а не по Христу“ (Кол 2, 8). Из контекста се види да је опет реч о сфери богословља. Када апостол Павле указује на мањкавост људског ума он увек има у виду чисто умско знање о Богу и немоћ ума да ослободи човека смрти и греха. Аутономни људски ум заказује, дакле, у богословљу и делимично у практичкој, моралној сфери. Апостол Павле нигде не говори о недостацима људског ума приликом проучавања створене природе као такве. Питање способности људског ума да проучи и спозна створену природу у најмању руку остаје отворено. Стога на наше почетно питање можемо одговорити да у текстовима у Светом Писму не налазимо начелну препреку за стицање знања о природи на основу природне светлости људског разума. Али наилазимо на сугестију да се природа не проучава ради ње саме него ради сазнања Бога, односно, у крајњој линији, ради нашег спасења. Ова околност је свакако пружала могућност потоњим хришћанима да не одбацују сасвим философију и науку. Тако већ први философ међу хришћанима, Јустин Философ, који је живео у II веку, формулише чувени став: „Све што је ико добро изрекао, наше је“.[6] Он томе додаје и ово: „Постоји само једна разлика између хришћана и пагана, али она је кључна: док први имају целовиту и потпуну истину, услед божанског откривења, пагани имају само њене клице.“[7] Философија и наука су тако, према Јустину Философу, самосталним напорима ума успеле да дођу до неких истинитих увида или клица знања. То су оне могле стога што је логос крајњи предмет људског сазнања тако да и пагански философи и хришћански верници сазнају један те исти логос. Из начина на који је логос присутан у свету философија и наука сазнају делимичну истину о том логосу. У том смислу су наука и паганска философија претходнице и припрема за праву мудрост и праву философију, а то је философија у Христу, до које се доспева Божијим откривењем. Климент Александријски, који је рођен око 150, а умро око 219. н. е., пре властитог преобраћења био је стоички философ.[8] Он је говорио како хришћанство има два Стара завета – један је јеврејски, а други је грчка философија. Јеврејски завет нуди откривене истине, а философија даје оруђе за даљи развој и тумачење тих откривених истина. Слично Јустину, он грчку философију није посматрао као заблуду него као припрему за хришћанско откривење, као што је за Јевреје Тора. При томе је, попут Јустина, веровао да су Грци позајмљивали од Јевреја. Али за Климента философија није била само припрема за хришћанско откривење него и погодно оруђе за његово разумевање. Он је први међу хришћанима јасно изрекао онај компромисни став, преузет од Филона Јудејца, о философији као слушкињи вере, којим се паганска мудрост не одбацује сасвим, али се прихвата уз ограде. Овакав став о философији као слушкињи теологије биће потом од многих хришћана прихваћен и вариран и на Истоку и на Западу. Ма колико био ограничавајући за слободно умско истраживање, какво је било неговано у старој грчкој философији, поменути став је у измењеним идеолошким околностима средњег века уједно био и погодно средство које је олакшавало проучавање наука и философије природе. Свети Василије Велики, који је живео у IV веку, у својој познатој „Речи младима (како да имају користи од јелинских списа)“ прихвата Климентову формулу о философији као слушкињи теологије и говори да спољашњи наук није бескористан за душу. Под спољашњим науком, наравно, разумева се световна мудрост. „Све што потпомаже [другом] животу ми треба да волимо и да стичемо свим силама…“[9] У том смислу он каже да спољашња мудрост није непожељна, али ипак ваља знати у којој мери је треба изучавати. Јер, „уколико кормило душе не поверимо уму, у потпуности ћемо се уподобити неопремљеној лађи и током живота ћемо бесциљно лутати тамо-амо“.[10] У својој беседи Свети Василије Велики наводи примере из списа песника, књижевника и философа који нас поучавају у врлини, дакле у практичкој мудрости. То значи да чак и у практичкој сфери световна мудрост није бескорисна. Ако је таква ствар са поукама у врлини, тим пре ће световни наук бити користан у теоријским знањима као што су знања о природи. Василије Велики, међутим, у својим чувеним беседама на шестоднев знање о природи другачије разумева него што су то чинили грчки философи.[11] Као што је познато, велики грчки философ Аристотел високо је вредновао умско удовољавање чуђењу, односно радозналости, сматрајући да је сврха знања – знање. Такво знање, задобијено истраживањем аутономног ума који настоји да удовољи својој знатижељи, за Василија нема вредност јер је то знање о свету који ће, на Страшном суду, једном заувек проћи и потпуно нестати. Ако би знање о свету остало, оно би било знање о нечему чега више нема, дакле ни о чему. Али је и хришћанима ипак потребно знање о природи јер је природа „училиште Богопознања“, будући да се у творевини, како је то говорио још апостол Павле, сагледава њен Творац. При томе, упозорава Василије, не треба да се гордимо и хвалимо наш ум који је успео да схвати божанску творевину, него да славимо Творца који ју је такву створио. Јер крајњи циљ проучавања природе, као „училишта Богопознања“, јесте заправо наше спасење и вечни живот у Царству небеском. Оваквим померањем нагласка, у чему се и састоји христијанизовање природне науке код Василија Великог, умањује се вредност природне науке као такве чак и код Василија који је, како смо напоменули, у извесној мери препоручивао читање старих философа. Иако код апостола Павла није било начелне препреке за умско изучавање природе, из његове сугестије да је природа „училиште Богопознања“ Василије је извео став да је проучавање природе као такве, стицање знања о њој зарад удовољавања знатижељи, испразно. Он се више залагао за теологију природе него за физику и уколико се бави физиком то чини зарад њене службе теологији. Па ипак, иако је проучавање природе, према прихваћеној формули слушкиње, подредио потребама вере, код Василија Великог у Шестодневу проблесне занимање за природу као такву, које надилази статус подређености науке вери. Надамо се да смо овим кратким излагањем указали – мада, разуме се, нисмо и доказали – да у Новом Завету нема унутрашњих, начелних разлога који би говорили да православље мора да одбацује знања о природи као творевини Божијој која су стечена слободним истраживањем људског разума. У том погледу, како рече Мајендорф у реченици коју смо навели као мото нашег предавања, природна наука јесте природни савезник хришћанске вере.[12] Истражујући и при том откривајући божански план, логос, уткан у створену природу научници и наука самим тим су, како он рече, и поуздан савезник хришћанске вере. Али су хришћани теолошку сугестију апостола Павла да се у творевини види Творац развијали у правцу умањења и потцењивања сазнања о природи као таквој, потцењујући саму природу као нешто створено и пролазно. Наука о природи је вредна само уколико служи теологији. На тај начин наука и православље, у својој двомиленијумској коегзистенцији, нису живели као савезници. Одговор на питање зашто је то тако било захтевао би стрпљиво и сложено истраживање и тај одговор свакако не би био једноставан, као што се већ да наслутити из кратког осврта на схватања Василија Великог. На један од могућих разлога, који иде на рачун православља, указује и Јован Мајендорф у свом врло кратком али инструктивном тексту „Теологија и наука“ из кога смо узели и мото нашег предавања. Ту он каже да би православци морали признати своју грешку, своју јерес у односу на природу. Православци су се, према Мајендорфу, у прошлости према природи односили јеретички, као монофизити, а не као православни. Монофизити су, подсетимо се, наглашавали да Исус Христос има само једну природу, божанску, а да је само привидно примио људску телесну природу. Тиме су монофизити јеретици у односу на православне који држе да Христос има две природе – божанску и људску (телесну). Православци су се, слично монофизитима, јеретички односили према целокупној телесној природи: занемаривали су је и нису је у довољној мери проучавали. Видели смо, на пример, да су код Василија Великог, чији је Шестоднев у средњем веку имао знатног утицаја и на Истоку и на Западу, научна знања о природи држана за испразна, природа је у првом реду посматрана као „училиште Богопознања“, а не као нешто што само по себи вреди истраживати. У том смислу је телесна творевина Божија потцењена. Међутим, православац у својој вери има основ да уважава и поштује природу као такву. Он, наиме, верује да ће и у часу Страшног суда васкрснути не само душа него и тело. Околност да васкрсава психофизичка целина, у којој је телесна природа равноправан део, указује на важност тела у оквиру читаве творевине. Хришћанин, дакле, може уважити став о вредности телесне природе као Божије творевине те отуда закључити и да је природу као такву вредно истраживати. Поредак и хармонија, лепота света, коју су запазили и истакли још грчки мудраци, из угла хришћана није случајна – она је дело Творца. Још је Платон, у IV веку пре н. е., разматрао могућност да је космос дело божанског занатлије (Демијурга) и указао да се и у том случају природни узроци морају уважавати. Метафизички узроци као примарни делују у физичком свету посредством природних узрока као секундарних и тако одржавају хармонију космоса. Мада је, према Платону, природа у крајњој линији несхватљива без божанског (метафизичког) узрока, „механизам“ њеног функционисања је одређен природним (секундарним) узроцима. Сличан приступ природи може заузети и хришћанин, као што показује пример покрета модерних на римокатоличком Западу у XII веку.[13] Православци изгледа нису дошли до схватања природе као рационалне и „аутономне“ творевине којом управљају (од Бога створени) природни закони, одакле би следило и уважавање научних истраживања природе. Ми, међутим, живимо у модерном времену у којем се природа разумева као рационално и аутономно подручје којим управљају природни закони. То је уједно време када се успешност природних наука и њихов значај за људски живот не може и не сме превиђати и занемаривати. Па ипак су православље и наука још увек туђи једно другом. О томе Мајендорф каже: „У наше време, савремена наука и хришћанство нису више непријатељи, али међу њима постоји трагично узајамно непознавање. Хришћански богослови мало познају природне науке… Представници природних наука, са своје стране, не знају о хришћанству ништа више од онога што су научили у школи.“[14] Зато он своје излагање овако поентира: „Пред нама је крајње неодложан задатак ’католичанске’ одговорности… у том смислу да богословље и природне науке отпочну озбиљно једно у другом да гледају – пријатеља.“[15] Јер, православљу не би требало да смета научно познавање природе као творевине Божије, штавише, оно је неопходно јер се тиме признаје вредност творевине као Божијег дела које ће се и само преобразити после Страшног суда. С друге стране, научницима је неопходна оријентација у стварима вредности и циљева науке, како не би долазило, на пример, до њених злоупотреба кад је реч о њеној служби човеку. Ту вредносну компоненту науци може посредовати нека изван-научна инстанца, рецимо философија или пак вера, односно то може бити и православље као једна од хришћанских конфесија. Извор: Теологија.нет View full Странице

Са интернет странице Телевизије Храм доносимо видео запис емисије Тајна празника у којој је тема била празник Светог Славног Пророка Илије, чији молитвени спомен у данашњи дан савршавамо. View full Странице

Поводом Дана рода авијације, командант Ратног ваздухопловства и ПВО бригадни генерал Душко Жарковић примио је данас делегацију тог рода Војске Србије. Поводом 2. августа — Дана рода авијације, командант Ратног ваздухопловства и ПВО бригадни генерал Душко Жарковић примио је данас у Дому ваздухопловства у Земуну делегацију тог рода, коју је предводио пуковник Александар Бјелић, начелник штаба Команде Ратног ваздухопловства и ПВО. Генерал Жарковић је припадницима рода авијације честитао празник и одао им признање на резултатима постигнутим од претходног празника до данас. У разговору је нарочито истакнут значај формирања стабилне кадровске базе за даљи развој рода, важност квалитетне обуке и безбедности летења. Дан рода авијације Војска Србије прославља 2. августа у спомен на исти датум 1893. године, када је ступила на снагу Уредба о устројству целокупне војске, којом је било предвиђено да свака дивизија по могућности у свом саставу има по једно балонско одељење. То је први документ који је предвиђао постојање ваздухопловних јединица у српској војсци.

Међу празницимâ у част Светих славних и свехвалних Старозаветних пророкâ, ако изузмемо празник Светог Јована Пророка који је на граници између пророкâ Старог и Новог Завета, посебно и значајно место заузима празник Светог славног пророка Илије, који је у нашем народу особито поштован. Свети славни Пророк Илија васцелим својим животом послужио је тајни спасења. Свети Апостол и Еванђелист Матеј у свом Еванђељу сведочи како је због великих и знаменитих чуда која је Свети Пророк Илија чинио, народ сматрао Христа за Илију. Приликом Христовог Преображења на таворској гори као један од пророка јавио се са Мојсејем и Свети Илија разговарајући са Господом. Преподобни отац Јустин ћелијски казује да Црква Светог Пророка Илију прославља као најнеобичнијег човека који је живео на овој земљи Божјој, најнеобичнијег човека у роду људском. Толико необичног, и толико изузетног, да га је Господ са телом узнео на Небо. Од самих почетака Свети Илија је посебно поштован у Светој Цркви, а као један од видова тог древног и непрекинутог поштовања можемо да наведемо оснивање свештене обитељи у трећем веку на месту његовог подвига. Поред дивне и надахнуте химнографије коју су знаменити црквени песници саставили надахнути Духом Светим и благословеним животом Светог Пророка Илије, у његову част су сачуване и бројне Светоотачке беседе које на најбољи могући начин величају сва његова свештена дела којима је прославио Господа. Између Светоотачких беседа можемо поменути беседе Светог Јефрема Сирина, Светог Василија Селевкијског и Светог Јована Златоустог. Када је у питању химнографија, прва помињања у древним месецословима Цркве прво помињање налазимо у 8. веку. У част Светог Пророка Илије стихире на Господи возвах је саставио Свети Јован Архиепископ евхаитски, славу на Господи возвах цар Лав шести мудри, итд. У црквеним песмама називамо га другим претечом другог доласка Христовог, Пророком и сведоком великих дела Божјих. У Светом Писму Старог Завета у трећој и четвртој књизи о царевима читамо о животу овог знаменитог пророка, али и о његовим чудима и вазнесењу на небо и предавању плашта Пророку Јелисеју. Завршавајући своју омилију на празник Светог Пророка Илије презвитер др Оливер Суботић поучава: „Пророк Илија је од Бога назначен да у последња времена, непосредно пред Други долазак Христов, поново дође и проповеда Истинитог Бога у времену крајње отпадије и релативизма, времену у коме се „здраве науке неће подносити“ (в. 2Тим 4, 3–4). Тада ће овај пророк опет засијати благодатном силом коју ће му Бог даровати и наговестити скори и коначни долазак Сина Божијег. Нама је свети пророк Илија посебно важан и због његовог карактера који треба да подражавамо. Каже се за Светог Јована Крститеља у Јеванђељу да је дошао у „духу и сили Илијиној“ (в. Лк 1, 17), што значи да је својом храброшћу истинољубивошћу, одсечношћу, подвигом, верношћу Богу био Илији сасвим подобан као личност. Тако и ми треба да подражавамо Илију славног и Бог ће нам дати дух и силу потребну да се одржимо у ова смутна времена. Нека би молитвама Светог Пророка Илије наш српски народ постао истински веран Господу Христу, амин.ˮ Преподобни отац Јустин ћелијски у једној од својих проповеди на дан Светог Пророка Илије подсећа свакога од нас на његов светли пример и значај: „Вели се у дивним песмама црквеним данас: да је он био „цар над страстима“. Ниједна страст није могла да га захвати, да се над њим зацари. Све је он као огњем сажего и спалио. Он је и сваки грех спаљивао огњем вере своје. Сав безгрешан, он сав посвећен Богу, он није дао да се ниједан грех залегне у његовој души и да остане у њој… Шта раде Светитељи Божији у овоме свету? Оно што и Пророк Илија: они служе Истинитом Богу и проповедају Њега. А шта ради ђаво у овоме свету? Ђаво измишља лажне богове у овоме свету, и заводи људе. Погледајте како је Европа поплављена лажним боговима, уместо Истинитог Бога. Шта ови људи нису прогласили за своје богове! Те културу, цивилизацију, науку, филозофију, политичке партије. Све је то лажни бог до лажног бога. Зар данас људи не метанишу пред телевизорима, пред радијима, зар не метанишу пред безбројним лажним, такозваним културним просветитељима. А шта, ко су они? Шта проповедају? Ништа друго до смрт! Ништа друго до немоћ! А у овом свету главна мука, главно питање људско бића и човека – шта? Смрт! Ако смо смртни, ако се све завршава смрћу – како је смешан и јадан овај живот! Али, Господ Христос је дошао у овај свет и показао Себе као Истинитог Бога, победио смрт и васкрсао. И ту исту силу дао Цркви Својој. Гле, ко данас сведочи о Истинитом Богу Господу Христу. Гле, погледајте Острог наш, свакодневно тамо Свети Василије чини чудеса. Погледајте Светог Прохора Пчинског, Светог Стефана Дечанског и многобројне друге свете задужбине царева наших; и свете мошти њихове непрекидно чудотворе и показују да је Господ Једини Истинити Бог.ˮ Анђео у телу, темељ пророка, други претеча доласка Христовог, Илија славни, који је одозго послао Јелисеју благодат да одгони болести и чисти губаве. Због тога и онима који га поштују, излива исцељење. (тропар) Пророче и прозорљивче великих дела Бога нашег, Свети Илијо, велики именом, који си својом речју зауставио кишне облаке, моли за нас Јединог Човекољупца. (кондак) катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква

Поводом празника Светог славног и свехвалног Пророка Илије, са званичне интернет странице Српске Православне Цркве доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом Свети славни Пророк Илија – други претеча доласка Христовог. Међу празницимâ у част Светих славних и свехвалних Старозаветних пророкâ, ако изузмемо празник Светог Јована Пророка који је на граници између пророкâ Старог и Новог Завета, посебно и значајно место заузима празник Светог славног пророка Илије, који је у нашем народу особито поштован. Свети славни Пророк Илија васцелим својим животом послужио је тајни спасења. Свети Апостол и Еванђелист Матеј у свом Еванђељу сведочи како је због великих и знаменитих чуда која је Свети Пророк Илија чинио, народ сматрао Христа за Илију. Приликом Христовог Преображења на таворској гори као један од пророка јавио се са Мојсејем и Свети Илија разговарајући са Господом. Преподобни отац Јустин ћелијски казује да Црква Светог Пророка Илију прославља као најнеобичнијег човека који је живео на овој земљи Божјој, најнеобичнијег човека у роду људском. Толико необичног, и толико изузетног, да га је Господ са телом узнео на Небо. Од самих почетака Свети Илија је посебно поштован у Светој Цркви, а као један од видова тог древног и непрекинутог поштовања можемо да наведемо оснивање свештене обитељи у трећем веку на месту његовог подвига. Поред дивне и надахнуте химнографије коју су знаменити црквени песници саставили надахнути Духом Светим и благословеним животом Светог Пророка Илије, у његову част су сачуване и бројне Светоотачке беседе које на најбољи могући начин величају сва његова свештена дела којима је прославио Господа. Између Светоотачких беседа можемо поменути беседе Светог Јефрема Сирина, Светог Василија Селевкијског и Светог Јована Златоустог. Када је у питању химнографија, прва помињања у древним месецословима Цркве прво помињање налазимо у 8. веку. У част Светог Пророка Илије стихире на Господи возвах је саставио Свети Јован Архиепископ евхаитски, славу на Господи возвах цар Лав шести мудри, итд. У црквеним песмама називамо га другим претечом другог доласка Христовог, Пророком и сведоком великих дела Божјих. У Светом Писму Старог Завета у трећој и четвртој књизи о царевима читамо о животу овог знаменитог пророка, али и о његовим чудима и вазнесењу на небо и предавању плашта Пророку Јелисеју. Завршавајући своју омилију на празник Светог Пророка Илије презвитер др Оливер Суботић поучава: „Пророк Илија је од Бога назначен да у последња времена, непосредно пред Други долазак Христов, поново дође и проповеда Истинитог Бога у времену крајње отпадије и релативизма, времену у коме се „здраве науке неће подносити“ (в. 2Тим 4, 3–4). Тада ће овај пророк опет засијати благодатном силом коју ће му Бог даровати и наговестити скори и коначни долазак Сина Божијег. Нама је свети пророк Илија посебно важан и због његовог карактера који треба да подражавамо. Каже се за Светог Јована Крститеља у Јеванђељу да је дошао у „духу и сили Илијиној“ (в. Лк 1, 17), што значи да је својом храброшћу истинољубивошћу, одсечношћу, подвигом, верношћу Богу био Илији сасвим подобан као личност. Тако и ми треба да подражавамо Илију славног и Бог ће нам дати дух и силу потребну да се одржимо у ова смутна времена. Нека би молитвама Светог Пророка Илије наш српски народ постао истински веран Господу Христу, амин.ˮ Преподобни отац Јустин ћелијски у једној од својих проповеди на дан Светог Пророка Илије подсећа свакога од нас на његов светли пример и значај: „Вели се у дивним песмама црквеним данас: да је он био „цар над страстима“. Ниједна страст није могла да га захвати, да се над њим зацари. Све је он као огњем сажего и спалио. Он је и сваки грех спаљивао огњем вере своје. Сав безгрешан, он сав посвећен Богу, он није дао да се ниједан грех залегне у његовој души и да остане у њој… Шта раде Светитељи Божији у овоме свету? Оно што и Пророк Илија: они служе Истинитом Богу и проповедају Њега. А шта ради ђаво у овоме свету? Ђаво измишља лажне богове у овоме свету, и заводи људе. Погледајте како је Европа поплављена лажним боговима, уместо Истинитог Бога. Шта ови људи нису прогласили за своје богове! Те културу, цивилизацију, науку, филозофију, политичке партије. Све је то лажни бог до лажног бога. Зар данас људи не метанишу пред телевизорима, пред радијима, зар не метанишу пред безбројним лажним, такозваним културним просветитељима. А шта, ко су они? Шта проповедају? Ништа друго до смрт! Ништа друго до немоћ! А у овом свету главна мука, главно питање људско бића и човека – шта? Смрт! Ако смо смртни, ако се све завршава смрћу – како је смешан и јадан овај живот! Али, Господ Христос је дошао у овај свет и показао Себе као Истинитог Бога, победио смрт и васкрсао. И ту исту силу дао Цркви Својој. Гле, ко данас сведочи о Истинитом Богу Господу Христу. Гле, погледајте Острог наш, свакодневно тамо Свети Василије чини чудеса. Погледајте Светог Прохора Пчинског, Светог Стефана Дечанског и многобројне друге свете задужбине царева наших; и свете мошти њихове непрекидно чудотворе и показују да је Господ Једини Истинити Бог.ˮ Анђео у телу, темељ пророка, други претеча доласка Христовог, Илија славни, који је одозго послао Јелисеју благодат да одгони болести и чисти губаве. Због тога и онима који га поштују, излива исцељење. (тропар) Пророче и прозорљивче великих дела Бога нашег, Свети Илијо, велики именом, који си својом речју зауставио кишне облаке, моли за нас Јединог Човекољупца. (кондак) катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Свети пророк Илија – други претеча доласка Христовог Међу празницима у част Светих славних и свехвалних старозаветних пророкâ посебно и значајно место заузима празник Светог славног пророка Илије, који је у нашем народу особито поштован. Свети славни пророк Илија васцелим својим животом послужио је тајни спасења. Свети апостол и еванђелист Матеј у свом Јеванђељу сведочи како је због великих и знаменитих чуда која је Свети пророк Илија чинио, народ сматрао Христа за Илију. Приликом Христовог Преображења на Таворској гори као један од пророка јавио се са Мојсејем и Свети Илија разговарајући са Господом. Преподобни отац Јустин Ћелијски казује да Црква Светог пророка Илију прославља као најнеобичнијег човека који је живео на овој земљи Божјој, најнеобичнијег човека у роду људском. Толико необичног и толико изузетног да га је Господ са телом узнео на Небо. Од самих почетака Свети Илија је посебно поштован у Светој Цркви, а као један од видова тог древног и непрекинутог поштовања можемо да наведемо оснивање свештене обитељи у III веку на месту његовог подвига. Поред дивне и надахнуте химнографије коју су знаменити црквени песници саставили надахнути Духом Светим и благословеним животом Светог пророка Илије, у његову част су сачуване и бројне светоотачке беседе које на најбољи могући начин величају сва његова свештена дела којима је прославио Господа. Између светоотачких беседа можемо поменути беседе Светог Јефрема Сирина, Светог Василија Селевкијског и Светог Јована Златоустог. Када је у питању химнографија, прва помињања у древним месецословима Цркве прво помињање налазимо у VIII веку. У част Светог pророка Илије стихире на Господи возвах је саставио Свети Јован, Архиепископ евхаитски, славу на Господи возвах цар Лав шести мудри, итд. У црквеним песмама називамо га другим претечом другог доласка Христовог, pророком и сведоком великих дела Божјих. У Светом Писму Старог Завета у трећој и четвртој књизи о царевима читамо о животу овог знаменитог пророка, али и о његовим чудима и вазнесењу на небо и предавању плашта Пророку Јелисеју. Завршавајући своју омилију на празник Светог пророка Илије презвитер др Оливер Суботић поучава: „Пророк Илија је од Бога назначен да у последња времена, непосредно пред Други долазак Христов, поново дође и проповеда Истинитог Бога у времену крајње отпадије и релативизма, времену у коме се „здраве науке неће подносити“ (в. 2Тим 4, 3–4). Тада ће овај пророк опет засијати благодатном силом коју ће му Бог даровати и наговестити скори и коначни долазак Сина Божијег. Нама је свети пророк Илија посебно важан и због његовог карактера који треба да подражавамо. Каже се за Светог Јована Крститеља у Јеванђељу да је дошао у „духу и сили Илијиној“ (в. Лк 1, 17), што значи да је својом храброшћу истинољубивошћу, одсечношћу, подвигом, верношћу Богу био Илији сасвим подобан као личност. Тако и ми треба да подражавамо Илију славног и Бог ће нам дати дух и силу потребну да се одржимо у ова смутна времена. Нека би молитвама Светог Пророка Илије наш српски народ постао истински веран Господу Христу, амин.ˮ Преподобни отац Јустин Ћелијски у једној од својих проповеди на дан Светог пПророка Илије подсећа свакога од нас на његов светли пример и значај: „Вели се у дивним песмама црквеним данас: да је он био „цар над страстима“. Ниједна страст није могла да га захвати, да се над њим зацари. Све је он као огњем сажего и спалио. Он је и сваки грех спаљивао огњем вере своје. Сав безгрешан, он сав посвећен Богу, он није дао да се ниједан грех залегне у његовој души и да остане у њој… Шта раде Светитељи Божији у овоме свету? Оно што и Пророк Илија: они служе Истинитом Богу и проповедају Њега. А шта ради ђаво у овоме свету? Ђаво измишља лажне богове у овоме свету, и заводи људе. Погледајте како је Европа поплављена лажним боговима, уместо Истинитог Бога. Шта ови људи нису прогласили за своје богове! Те културу, цивилизацију, науку, филозофију, политичке партије. Све је то лажни бог до лажног бога. Зар данас људи не метанишу пред телевизорима, пред радијима, зар не метанишу пред безбројним лажним, такозваним културним просветитељима. А шта, ко су они? Шта проповедају? Ништа друго до смрт! Ништа друго до немоћ! А у овом свету главна мука, главно питање људско бића и човека – шта? Смрт! Ако смо смртни, ако се све завршава смрћу – како је смешан и јадан овај живот! Али, Господ Христос је дошао у овај свет и показао Себе као Истинитог Бога, победио смрт и васкрсао. И ту исту силу дао Цркви Својој. Гле, ко данас сведочи о Истинитом Богу Господу Христу. Гле, погледајте Острог наш, свакодневно тамо Свети Василије чини чудеса. Погледајте Светог Прохора Пчинског, Светог Стефана Дечанског и многобројне друге свете задужбине царева наших; и свете мошти њихове непрекидно чудотворе и показују да је Господ Једини Истинити Бог. Анђео у телу, темељ пророка, други претеча доласка Христовог, Илија славни, који је одозго послао Јелисеју благодат да одгони болести и чисти губаве. Због тога и онима који га поштују, излива исцељење. (тропар) Пророче и прозорљивче великих дела Бога нашег, Свети Илијо, велики именом, који си својом речју зауставио кишне облаке, моли за нас Јединог Човекољупца. (кондак) Бранислав Илић, теолог Вера

Свети пророк Илија – други претеча доласка Христовог Међу празницима у част Светих славних и свехвалних старозаветних пророкâ посебно и значајно место заузима празник Светог славног пророка Илије, који је у нашем народу особито поштован. Свети славни пророк Илија васцелим својим животом послужио је тајни спасења. Свети апостол и еванђелист Матеј у свом Јеванђељу сведочи како је због великих и знаменитих чуда која је Свети пророк Илија чинио, народ сматрао Христа за Илију. Приликом Христовог Преображења на Таворској гори као један од пророка јавио се са Мојсејем и Свети Илија разговарајући са Господом. Преподобни отац Јустин Ћелијски казује да Црква Светог пророка Илију прославља као најнеобичнијег човека који је живео на овој земљи Божјој, најнеобичнијег човека у роду људском. Толико необичног и толико изузетног да га је Господ са телом узнео на Небо. Од самих почетака Свети Илија је посебно поштован у Светој Цркви, а као један од видова тог древног и непрекинутог поштовања можемо да наведемо оснивање свештене обитељи у III веку на месту његовог подвига. Поред дивне и надахнуте химнографије коју су знаменити црквени песници саставили надахнути Духом Светим и благословеним животом Светог пророка Илије, у његову част су сачуване и бројне светоотачке беседе које на најбољи могући начин величају сва његова свештена дела којима је прославио Господа. Између светоотачких беседа можемо поменути беседе Светог Јефрема Сирина, Светог Василија Селевкијског и Светог Јована Златоустог. Када је у питању химнографија, прва помињања у древним месецословима Цркве прво помињање налазимо у VIII веку. У част Светог pророка Илије стихире на Господи возвах је саставио Свети Јован, Архиепископ евхаитски, славу на Господи возвах цар Лав шести мудри, итд. У црквеним песмама називамо га другим претечом другог доласка Христовог, pророком и сведоком великих дела Божјих. У Светом Писму Старог Завета у трећој и четвртој књизи о царевима читамо о животу овог знаменитог пророка, али и о његовим чудима и вазнесењу на небо и предавању плашта Пророку Јелисеју. Завршавајући своју омилију на празник Светог пророка Илије презвитер др Оливер Суботић поучава: „Пророк Илија је од Бога назначен да у последња времена, непосредно пред Други долазак Христов, поново дође и проповеда Истинитог Бога у времену крајње отпадије и релативизма, времену у коме се „здраве науке неће подносити“ (в. 2Тим 4, 3–4). Тада ће овај пророк опет засијати благодатном силом коју ће му Бог даровати и наговестити скори и коначни долазак Сина Божијег. Нама је свети пророк Илија посебно важан и због његовог карактера који треба да подражавамо. Каже се за Светог Јована Крститеља у Јеванђељу да је дошао у „духу и сили Илијиној“ (в. Лк 1, 17), што значи да је својом храброшћу истинољубивошћу, одсечношћу, подвигом, верношћу Богу био Илији сасвим подобан као личност. Тако и ми треба да подражавамо Илију славног и Бог ће нам дати дух и силу потребну да се одржимо у ова смутна времена. Нека би молитвама Светог Пророка Илије наш српски народ постао истински веран Господу Христу, амин.ˮ Преподобни отац Јустин Ћелијски у једној од својих проповеди на дан Светог пПророка Илије подсећа свакога од нас на његов светли пример и значај: „Вели се у дивним песмама црквеним данас: да је он био „цар над страстима“. Ниједна страст није могла да га захвати, да се над њим зацари. Све је он као огњем сажего и спалио. Он је и сваки грех спаљивао огњем вере своје. Сав безгрешан, он сав посвећен Богу, он није дао да се ниједан грех залегне у његовој души и да остане у њој… Шта раде Светитељи Божији у овоме свету? Оно што и Пророк Илија: они служе Истинитом Богу и проповедају Њега. А шта ради ђаво у овоме свету? Ђаво измишља лажне богове у овоме свету, и заводи људе. Погледајте како је Европа поплављена лажним боговима, уместо Истинитог Бога. Шта ови људи нису прогласили за своје богове! Те културу, цивилизацију, науку, филозофију, политичке партије. Све је то лажни бог до лажног бога. Зар данас људи не метанишу пред телевизорима, пред радијима, зар не метанишу пред безбројним лажним, такозваним културним просветитељима. А шта, ко су они? Шта проповедају? Ништа друго до смрт! Ништа друго до немоћ! А у овом свету главна мука, главно питање људско бића и човека – шта? Смрт! Ако смо смртни, ако се све завршава смрћу – како је смешан и јадан овај живот! Али, Господ Христос је дошао у овај свет и показао Себе као Истинитог Бога, победио смрт и васкрсао. И ту исту силу дао Цркви Својој. Гле, ко данас сведочи о Истинитом Богу Господу Христу. Гле, погледајте Острог наш, свакодневно тамо Свети Василије чини чудеса. Погледајте Светог Прохора Пчинског, Светог Стефана Дечанског и многобројне друге свете задужбине царева наших; и свете мошти њихове непрекидно чудотворе и показују да је Господ Једини Истинити Бог. Анђео у телу, темељ пророка, други претеча доласка Христовог, Илија славни, који је одозго послао Јелисеју благодат да одгони болести и чисти губаве. Због тога и онима који га поштују, излива исцељење. (тропар) Пророче и прозорљивче великих дела Бога нашег, Свети Илијо, велики именом, који си својом речју зауставио кишне облаке, моли за нас Јединог Човекољупца. (кондак) Бранислав Илић, теолог Вера View full Странице

Овај догађај залази у подручје спиритизма. У Post Scriptum-у за Енциклопедију мртвих аутор наводи и допунску литературу коју је консултовао за област спиритизма. То су књиге Непознато и психички проблеми чувеног француског астронома Камија Фламариона (1842–1925)[2] и Спиритизам Ивон Кастелан из чувене едиције Que sais-je?[3] Ево шта пише Киш: „Што се тиче приповетке Огледало непознатог треба рећи да спиритистички адепти, па и госпођа Кастелан, овај fait divers сматрају аутентичним. Аналоган случај наводи и чувени астроном Камиј Фламарион (1842–1925), писац не мање чувених дела Плуралитет настањених светова и Непознато и природне моћи. У делу Непознато и психички проблеми, он износи случај извесног господина Берара, бившег магистра и народног посланика: Господин Берар био је присиљен током излета да преноћи у једном бедном свратишту, ‘у неком шумовитом пределу’. Одједном, у сну, видео је до у најмање појединости убиство које ће се догодити три године касније у тој истој соби у којој је сада спавао сном праведника; жртва ће бити неки господин по имену Виктор Арно, адвокат. Захваљујући управо сну што га је г. Берар сачувао у свом сећању, убица ће бити откривен. Овај догађај помиње у другом тому својих мемоара и господин Гарон, пензионисани полицијски инспектор, у чију објективност и одсуство маште не бисмо смели да сумњамо. (И. Кастелан, Спиритизам, П. 1954)“[4] И доиста, у књизи Ивон Кастелан, у преводу Мирка Радојичића, описује се догађај, где је „визија управљена на будући догађај, без личне везе са сведоком“: „Камиј Фламарион, у својој књизи Непознато и психички проблеми, износи случај г. Берара, ранијег судског службеника и посланика: приморан да за време једног излета спава у некој бедној крчми сред пошумљене планине, видео је у сну све детаље убиства које ће се десити три године касније у тој истој соби, а чија је жртва био г. Виктор Арно, адвокат. Захваљујући сећању на тај сан, г. Берар је открио убицу. Овај податак је донео и г. Горон, некадашњи шеф полиције, у својим Мемоарима, II, с. 338.“[5] Али, у истој тој књизи Ивон Кастелан, непосредно пре овог примера, наведен је и онај о којем пише Данило Киш: „Вест с оне стране гроба – донесена у арадској Газети (Мађарска), новембра 1858: Два брата Јевреја из Ђека (Мађарска) ишли су у Гросвардајн да одвезу у интернат своје две четрнаестогодишње кћери. Током ноћи која је уследила њиховом путу, друга кћерка једног од браће, стара десет година, а која је остала кући, нагло се пробудила и својој мајци кроз плач испричала да је сањала оца и стрица окружене сељацима који су им хтели нанети зло. У почетку се мајка није освртала на њене речи. Али, видећи да не може смирити дете, одвела га је код градоначелника коме је оно поновило свој сан, додајући да је препознала међу сељацима два суседа, а да се догађај десио на рубу једне шуме. Градоначелник је одмах послао људе кућама сељака који су заиста били одсутни. Затим, да би се уверио у истину, послао је у назначеном правцу друге људе који су нашли пет лешева на крају шуме. Били су то два оца са кћеркама и кочијашем који их је возио. Лешеви су били бачени у ватру да би постали непрепознатљиви. Жандари су одмах започели истрагу. Ухапсили су два назначена сељака у тренутку кад су мењали новчанице попрскане крвљу. У затвору су признали злочин, говорећи да су у брзом откривању злодела препознали прст божји.“[6] Мало је вероватно да је Киш доиста читао лист Aradi Naplóu из новембра 1858, како је то иначе сугерисано у интервјуу „Савест једне непознате Европе“ из 1986, дат листу Folhetim из Сао Паола. Пре ће бити да се о овом догађају обавестио из књиге госпође Ивон Кастелан. Описани догађај спада у спиритизам, како га је дефинисао Алан Кардек (1804–1869), оснивач спиритизма: „Спиритизам је доктрина заснована на постојању, манифестацијама и учењу Духова.“[7] Овако схваћен спиритизам није философско учење, али може бити повезано са њим. Како је код нас крајем XIX века писано о спиритистичком учењу,[8] појавила се последње године тог века и књига Спиритизам професора философије Бранислава Петронијевића.[9]Намера београдског философа била је да својом књигом сузбије спиритистичку заблуду. У уводу своје књиге Петронијевић упозорава да спиритизам означава две сасвим различите ствари: спиритистичке појаве и спиритистичку теорију, према којој су узрок тих појава бестелесни духови који пребивају у натчулном свету. Неко може признавати реалност спиритистичких појава, а да одбацује спиритистичку теорију, да не буде спиритист. Зато наш философ предлаже да се спиритизам ограничи на саму теорију, а да се појаве назову окултним (= необичним, мрачним). Спиритизам ваља разликовати од спиритуализма, философског учења према којем су крајњи елементи света духовне природе. Први философ спиритуалиста који је критиковао спиритизам био је Едуард фон Хартман (Hartmann, E., Der Spiritismus, H. Haacke, Leipzig, 1885, zweite Aufl. 1896). Oдговорио му је Александар Аксаков књигом Animismus und Spiritismus (1890, 3. Aufl. 1898). На Хартманов одговор Аксакову, реаговао је Карл Ди Прел. И наш спиритуалиста Петронијевић се придружио научној и философској критици спиритизма и његовој претензији да буде једна философска теорија света. У односу на признавање постојања спиритистичких појава Петронијевић дели научнике у три групе: (1) признају и реалност појава и спиритистичку теорију, (2) признају појаве, али одбацују теорију, (3) одбацују и реалност појава и теорију спиритизма. Међу философима пак он наводи Фихтеа млађег и Улриција као оне који су прихватали спиритистичку теорију. Едуард Хартман је критиковао спиритизам и одбацио његову теорију. Наш философ се придружује Хартману. При томе настоји да покаже како се све спиритистичке појаве могу објаснити на природан начин. У својим есејима и интервјуима Киш се није изјашњавао по питању спиритизма. Али се у списатељској пракси придржавао чињеница као полазишта за своје приповетке и романе. Па чак и када зађе у подручје фантастике, као што је случај са приповетком „Огледало непознатог“, он се ослања на одговарајући документ како би уверио читаоца у реалност догађаја о којем приповеда. Позивањем на догађај описан у листу Aradi Naplóu из новембра 1858, наш писац жели да читаоца увери како он то није измислио. Али остаје и даље питање да ли је и сам веровао да се догађај десио онако како су новине известиле. Сама приповетка тешко може да се узме као сведок по овом питању. Али једна њена реченица ипак даје известан миг: „У тим истим новинама из времена ране владавине Фрање Јосифа налазимо и сведочанство самог господина бироша, дато под заклетвом, сведочанство утолико драгоценије што потиче од човека који је, по сопственом признању, лишен сваког сујеверја и нагиње ‘позитивизму’.“[10] Наведена реченица сугерише да се догађај како је описан у новинама доиста и десио. Ако узмемо да она није само стилизовање писца него да преноси и његово лично веровање, онда би се могло рећи да је и сам Киш веровао у оно што је арадски лист објавио. То нипошто не значи да је признавао и спиритистичко објашњење тог догађаја. По том питању вероватно је био ближи Петронијевићу – чију књигу о спиритизму, по свој прилици, није ни читао – него спиритистима.   Извор: Илија Марић, Белешке о Кишу и философији, Стари Бановци – Београд: Бернар, 2017, 179–183.     [1] Киш, Д., Енциклопедија мртвих, стр. 98–99. „У случају те новеле ствари су проистекле из мађарског листа који је у тексту поменут“ (Д. Киш., Горки талог искуства, БИГЗ, Београд, 1991, стр. 169). [2] Flammarion, K., L’Inconnu et les problèmes psychiques, E. Flammarion, Paris, 1900 (у српском преводу: Фламарион, К., Незнани свет и психички проблеми, Београд, 1905). [3] Castelan, Y., Le Spiritisme, Pressse Universitaire de France, Paris, 1954 (у српском преводу: Кастелан, И., Спиритизам, КЗНС, Нови Сад, 1987). [4] Киш, Д., Енциклопедија мртвих, стр. 175–176. [5] Кастелан, И., Спиритизам, КЗНС, Нови Сад, 1987, стр. 17–18. [6] Ibid., стр. 17. [7] Ibid., стр. 8–9. [8] Станојевић, С., „Надприродне“ појаве старијег и новијег доба, Нови Сад, 1899; Из надчулног света, превео с немачког Михаило Лановић, Београд, 1896. [9] Петронијевић, Б., Спиритизам, Милош Велики, Београд, 1900. Књи­га је потом издавана још шест пута, увек код различитих издавача: 1910, 1922, два пута 1988, 1997, 1998. [10] Киш, Д., Енциклопедија мртвих, стр. 99.

Прича „Огледало непознатог“, према сведочењу самог аутора, има чињеничку подлогу у вестима које је доносио мађарски лист Aradi Naplóu за 1858.[1] У причи се говори како је један јеврејски трговац из Сегедина имао три кћери. Једног дана је две старије кћерке одвео чезама у Арад да их упише у Девојачку гимназију. На повратку из Арада, у некој шуми, нападну их двојица разбојника и све троје прекољу. Најмлађа кћерка, која је била код куће са мајком, у сну је, држећи огледалце у рукама, све то видела. Према њеном детаљном опису разбојника, ови су убрзо ухваћени. Леонид Шејка, Одаја Омега (детаљ), 1967. Овај догађај залази у подручје спиритизма. У Post Scriptum-у за Енциклопедију мртвих аутор наводи и допунску литературу коју је консултовао за област спиритизма. То су књиге Непознато и психички проблеми чувеног француског астронома Камија Фламариона (1842–1925)[2] и Спиритизам Ивон Кастелан из чувене едиције Que sais-je?[3] Ево шта пише Киш: „Што се тиче приповетке Огледало непознатог треба рећи да спиритистички адепти, па и госпођа Кастелан, овај fait divers сматрају аутентичним. Аналоган случај наводи и чувени астроном Камиј Фламарион (1842–1925), писац не мање чувених дела Плуралитет настањених светова и Непознато и природне моћи. У делу Непознато и психички проблеми, он износи случај извесног господина Берара, бившег магистра и народног посланика: Господин Берар био је присиљен током излета да преноћи у једном бедном свратишту, ‘у неком шумовитом пределу’. Одједном, у сну, видео је до у најмање појединости убиство које ће се догодити три године касније у тој истој соби у којој је сада спавао сном праведника; жртва ће бити неки господин по имену Виктор Арно, адвокат. Захваљујући управо сну што га је г. Берар сачувао у свом сећању, убица ће бити откривен. Овај догађај помиње у другом тому својих мемоара и господин Гарон, пензионисани полицијски инспектор, у чију објективност и одсуство маште не бисмо смели да сумњамо. (И. Кастелан, Спиритизам, П. 1954)“[4] И доиста, у књизи Ивон Кастелан, у преводу Мирка Радојичића, описује се догађај, где је „визија управљена на будући догађај, без личне везе са сведоком“: „Камиј Фламарион, у својој књизи Непознато и психички проблеми, износи случај г. Берара, ранијег судског службеника и посланика: приморан да за време једног излета спава у некој бедној крчми сред пошумљене планине, видео је у сну све детаље убиства које ће се десити три године касније у тој истој соби, а чија је жртва био г. Виктор Арно, адвокат. Захваљујући сећању на тај сан, г. Берар је открио убицу. Овај податак је донео и г. Горон, некадашњи шеф полиције, у својим Мемоарима, II, с. 338.“[5] Али, у истој тој књизи Ивон Кастелан, непосредно пре овог примера, наведен је и онај о којем пише Данило Киш: „Вест с оне стране гроба – донесена у арадској Газети (Мађарска), новембра 1858: Два брата Јевреја из Ђека (Мађарска) ишли су у Гросвардајн да одвезу у интернат своје две четрнаестогодишње кћери. Током ноћи која је уследила њиховом путу, друга кћерка једног од браће, стара десет година, а која је остала кући, нагло се пробудила и својој мајци кроз плач испричала да је сањала оца и стрица окружене сељацима који су им хтели нанети зло. У почетку се мајка није освртала на њене речи. Али, видећи да не може смирити дете, одвела га је код градоначелника коме је оно поновило свој сан, додајући да је препознала међу сељацима два суседа, а да се догађај десио на рубу једне шуме. Градоначелник је одмах послао људе кућама сељака који су заиста били одсутни. Затим, да би се уверио у истину, послао је у назначеном правцу друге људе који су нашли пет лешева на крају шуме. Били су то два оца са кћеркама и кочијашем који их је возио. Лешеви су били бачени у ватру да би постали непрепознатљиви. Жандари су одмах започели истрагу. Ухапсили су два назначена сељака у тренутку кад су мењали новчанице попрскане крвљу. У затвору су признали злочин, говорећи да су у брзом откривању злодела препознали прст божји.“[6] Мало је вероватно да је Киш доиста читао лист Aradi Naplóu из новембра 1858, како је то иначе сугерисано у интервјуу „Савест једне непознате Европе“ из 1986, дат листу Folhetim из Сао Паола. Пре ће бити да се о овом догађају обавестио из књиге госпође Ивон Кастелан. Описани догађај спада у спиритизам, како га је дефинисао Алан Кардек (1804–1869), оснивач спиритизма: „Спиритизам је доктрина заснована на постојању, манифестацијама и учењу Духова.“[7] Овако схваћен спиритизам није философско учење, али може бити повезано са њим. Како је код нас крајем XIX века писано о спиритистичком учењу,[8] појавила се последње године тог века и књига Спиритизам професора философије Бранислава Петронијевића.[9]Намера београдског философа била је да својом књигом сузбије спиритистичку заблуду. У уводу своје књиге Петронијевић упозорава да спиритизам означава две сасвим различите ствари: спиритистичке појаве и спиритистичку теорију, према којој су узрок тих појава бестелесни духови који пребивају у натчулном свету. Неко може признавати реалност спиритистичких појава, а да одбацује спиритистичку теорију, да не буде спиритист. Зато наш философ предлаже да се спиритизам ограничи на саму теорију, а да се појаве назову окултним (= необичним, мрачним). Спиритизам ваља разликовати од спиритуализма, философског учења према којем су крајњи елементи света духовне природе. Први философ спиритуалиста који је критиковао спиритизам био је Едуард фон Хартман (Hartmann, E., Der Spiritismus, H. Haacke, Leipzig, 1885, zweite Aufl. 1896). Oдговорио му је Александар Аксаков књигом Animismus und Spiritismus (1890, 3. Aufl. 1898). На Хартманов одговор Аксакову, реаговао је Карл Ди Прел. И наш спиритуалиста Петронијевић се придружио научној и философској критици спиритизма и његовој претензији да буде једна философска теорија света. У односу на признавање постојања спиритистичких појава Петронијевић дели научнике у три групе: (1) признају и реалност појава и спиритистичку теорију, (2) признају појаве, али одбацују теорију, (3) одбацују и реалност појава и теорију спиритизма. Међу философима пак он наводи Фихтеа млађег и Улриција као оне који су прихватали спиритистичку теорију. Едуард Хартман је критиковао спиритизам и одбацио његову теорију. Наш философ се придружује Хартману. При томе настоји да покаже како се све спиритистичке појаве могу објаснити на природан начин. У својим есејима и интервјуима Киш се није изјашњавао по питању спиритизма. Али се у списатељској пракси придржавао чињеница као полазишта за своје приповетке и романе. Па чак и када зађе у подручје фантастике, као што је случај са приповетком „Огледало непознатог“, он се ослања на одговарајући документ како би уверио читаоца у реалност догађаја о којем приповеда. Позивањем на догађај описан у листу Aradi Naplóu из новембра 1858, наш писац жели да читаоца увери како он то није измислио. Али остаје и даље питање да ли је и сам веровао да се догађај десио онако како су новине известиле. Сама приповетка тешко може да се узме као сведок по овом питању. Али једна њена реченица ипак даје известан миг: „У тим истим новинама из времена ране владавине Фрање Јосифа налазимо и сведочанство самог господина бироша, дато под заклетвом, сведочанство утолико драгоценије што потиче од човека који је, по сопственом признању, лишен сваког сујеверја и нагиње ‘позитивизму’.“[10] Наведена реченица сугерише да се догађај како је описан у новинама доиста и десио. Ако узмемо да она није само стилизовање писца него да преноси и његово лично веровање, онда би се могло рећи да је и сам Киш веровао у оно што је арадски лист објавио. То нипошто не значи да је признавао и спиритистичко објашњење тог догађаја. По том питању вероватно је био ближи Петронијевићу – чију књигу о спиритизму, по свој прилици, није ни читао – него спиритистима. Извор: Илија Марић, Белешке о Кишу и философији, Стари Бановци – Београд: Бернар, 2017, 179–183. [1] Киш, Д., Енциклопедија мртвих, стр. 98–99. „У случају те новеле ствари су проистекле из мађарског листа који је у тексту поменут“ (Д. Киш., Горки талог искуства, БИГЗ, Београд, 1991, стр. 169). [2] Flammarion, K., L’Inconnu et les problèmes psychiques, E. Flammarion, Paris, 1900 (у српском преводу: Фламарион, К., Незнани свет и психички проблеми, Београд, 1905). [3] Castelan, Y., Le Spiritisme, Pressse Universitaire de France, Paris, 1954 (у српском преводу: Кастелан, И., Спиритизам, КЗНС, Нови Сад, 1987). [4] Киш, Д., Енциклопедија мртвих, стр. 175–176. [5] Кастелан, И., Спиритизам, КЗНС, Нови Сад, 1987, стр. 17–18. [6] Ibid., стр. 17. [7] Ibid., стр. 8–9. [8] Станојевић, С., „Надприродне“ појаве старијег и новијег доба, Нови Сад, 1899; Из надчулног света, превео с немачког Михаило Лановић, Београд, 1896. [9] Петронијевић, Б., Спиритизам, Милош Велики, Београд, 1900. Књи­га је потом издавана још шест пута, увек код различитих издавача: 1910, 1922, два пута 1988, 1997, 1998. [10] Киш, Д., Енциклопедија мртвих, стр. 99. View full Странице

Постоји и оно друго мишљење, које каже да у својој основи култура има принципе једног живог организма. Биологија је дакле темељ на којем она почива (Е. Б. Тајлор, Е. Касирер). Да таква теза још увек има смисла, доказује португалски неуробиолог и философ, Антонио Дамасио. Наиме, у свом недавно објављеном ремек-делу Чудесан поредак ствари, потврђује познату чињеницу да први „живи“ облик постојања који се појавио на планети Земљи, биле су бактерије. Међутим, он одлази корак даље, па тврди да прва аутентична култура, далеко пре сваке људске културе (нпр. акадске и вавилонске), била је култура бактерија. Бактерије иако једноћелијска бића без нервног система, имале су и још увек имају своју заједницу, тактику преживљавања, безмало један етос и систем вредности који има за циљ хомеостазу. По неким теоретичарима културе овако описана култура бактерија, потпуно одговара дефиницији једне готове културе. Отуда, као што верује Дамасио, у језику постоји индикативна фраза урино-култура, којом доказујемо „културу бактерија“, тј. присуство бактерија у једном организму. Да има нешто у том односу између културе и урина, тврдио је раније и С. Фројд, који сматра да „велику победу културе“ треба тражити у старим легендама које су се пренеле касније у списе као што су нпр. Гуливерова путовања на Лилипут, где се каже да су први људи уринирањем по ватри, ударили темеље људској култури. Наиме, уринирањем први човек ће зауставити ватрену стихију и култивисати свој инстикт и тако поставити темеље у даљњем развијању културе. Међутим, шта се десило у међувремену да једна физиолошка активност као што је уринирање задобије не-културну конотацију, остаје нам само да претпостављамо да је то због доминације дихотомије примитивно-цивилизовано која је у себе усисала све, па чак и неке теолошке идеје (овде мислимо на ставове Ханс Урс фон Балтазара који говори о некаквој вулгарној врсти теологије која може бити духовно-аристократска и космичко-демократска итд). Како год, замислимо само за тренутак како извесни Ђуро уринира уз Ајфелов торањ у Паризу или Биг-Бен у Лондону. Реакцију јавности можемо претпоставити. Ипак, реално питање је: зашто таква реакција? Јер, физиолошко вршење нужде нити je криминалан нити неморалан чин. Уз то што је здраво, уринирање уз Ајфелов торањ, не наноси бол и штету другом човеку. С друге стране, извесно је када би исти овај Ђуро уринирао на отвореном пољу негде у Шумадији, пред хиљаду људи, то би се сматрало за нешто корисно органском свету (подражавање пољопривредној култури), и ту не би био проблем. Међутим, ствар је у томе што реченица „Ђуро пишки уз (на) Ајфелов торањ“, звучи ужасно. Не звучи то ружно због неприкладног места на којем Ђуро пишки, него пре ће бити због величанствености и узвишености Ајфеловог торња. То звучање је темељ на којем почива модерна европска култура. А звукови, познато је, припадају области чулности тј. естетике. Из овакве естетике, родио се и бонтон. Бонтон у својој основи представља добар звук, како и каже сâм појам le bon ton. Наш однос према звуку или слици чини нас примитивнима или културним. Један Европљанин од времена Романтизма практикује своју културу тако што ужива у уметничким делима и надахњује се естетиком која је ефекат датог уметничког дела, а потом такви ефекти постају позадина његовог друштвеног ангажмана. Наиме, европски човек поступа у складу са добрим звуком и иза себе оставља дéла која лепо изгледају. За такво културно делање, као што трди Шилер, не постоји никакво логично и разумско оправдање, већ је на снази чиста естетика тј. оно што (не) звучи и (не) изгледа лепо. Од тада „култура говори у пријатним тоновима“, тврди Тери Иглтон. Озбиљан бунт против такве културе коју је довео до апсурда, видимо на примеру Алекса из Барџисове Паклене поморанџе, у чијем лику гледамо једног социопсихопату који уз рушење свих културно-цивилизацијских норми западног света, упада у чулне екстазе слушајући Моцарта, Баха, Бетовенове симфоније, Das Bettzeug Фрифриха Гитернфенстера итд. Након свега, пријатан звук и лепа слика, остали су до данас идеал западно-европске културе. У западној Европи сви друштвени односи мере се благим звуком и лепом сликом, односно благим и пријатним обраћањем према другим људима и непрекидним тражењем доброг кадра као позадине наших друштвених активности (ту спада и „селфи“ епидемија). Сетимо се, овом приликом и научника из Егзиперијевог Малог принца који открива непознату комету. Нико на Западу није поверовао у његову „научну истину“ док се научник није обукао у лепо одело. То су дакле културни домети западног света. Проблем данас лежи у томе, што Запад више није географски појам како мисли Х. Јанарас, него је то постала општа категорија; свудаприсутни наш свет. Ипак, на простору географске западне Европе, културни живот је интензивнији него на Истоку, отуда свако ко поживи неко време на тим просторима уочава брзо код људи ове феномене кроз две културолошке матрице: пријатан тон и неприродан осмех. Усуђујемо се да кажемо чак и то, да у савременој географској западној цивилизацији, најбруталније ствари, најгоре лажи и клевете ако се саопште у лепом и пријатном тону са укоченим осмехом на лицу, пролазе, а највеће и најдубље истине једнако као и докази нечије праведности и исправности ако се саопште оштро, уз мало подигнут тон, пропадају. Колико је ово извесно, постоје и неки други свакодневни примери. Наиме, недавно је један наш брачни пар трагично изгубио сина у Немачкој. Полицајка која је закуцала у поноћ на врата њихове куће, појавила се са осмехом на лицу и као да их обавештава да су добили седмицу на лотоу, умилним гласом им је саопштила: Ihr Sohn ist tot. А када је отац покојног младића почео да вришти од душевног бола, псује и галами,они су се саблазнили његовим тоном и позвали у помоћ „стручни тим“. Непријатан звук, страшан тон унесрећеног оца, надјачао је дакле трагичност губитка његовог младог сина. Ово зовемо кризом културе. Ова криза је почела много раније. На њу су указивали својевремено Адорно и Хоркхајмер, а пре њих Фројд. По њима опасност културе лежи у томе што она са својим институцијама гуши и минимализује природу и природност. За нас хришћане, ова опасност је такође на снази. Поред свих квалитетних садржаја које је Црква вековима црпила из културе, мора се подвући разлика: култура идеализује свет и природу, Црква преображава свет и природу. Отуда, однос Цркве и културе мора се преиспитивати, јер култура поред свих тих добрих садржаја, у Цркву и њену теологију уноси неприродност, формализам који од Њеног бића прави култ–уру и смета јој да буде изворна Божанствена литургија у коју улази сва природа. За Цркву и њену теологију, испитивање природе (божанске и људске), представља неисцрпни теолошки дискурс, докле Христос не дође. Отуда, језик теологије нека буде формално језик културе датог времена, али не сме да буде пријатан и умиљат („проповједај ријеч, у вријеме и невријеме, покарај, запријети, утјеши…“ 2 Тим. 4, 2), јер језик теологије не служи за идеализацију тј. фантазију („ум који машта не богословствује“), нити реч Божија „чеше по ушима“ (2 Тим. 4, 3), већ језик теологије служи процесу преображења . Како год, за културу ипак има наде. Када се рађала модерна европска култура, на улицама града Брисела освануо је споменик Дечак којипишки (Manneken Pis) који по некима датира чак из 1409. године. Данас људи долазе у Брисел у колонама да виде Дечака који пишки. Реално, који је културно-уметнички домет статуе Дечака који пишки? Пре би се рекло да је у питању носталгија; жал европског човека за изгубљеном природношћу која је нестала високим развојем културе. Ово је шанса за Цркву и њену теологију. Међутим, ако нам реченица „Ђуро пишки…“ не звучи лепо, то доказује да је наша култура на високом нивоу, али нам је зато хришћанство у кризи.

У последње време, на порталу Теологија.нет, често се појављују чланци који се баве питањима културе. То већ само по себи говори колико је ова тема важна. Свима нам је изгледа постало јасно да поред тога што нам је култура у кризи, она спада међу најзамршеније појмове који се налазe у људском језику. Трка за прецизним дефинисањем и тачним одређивањем садржаја и граница културе, почела је у првој половини 19. века са Едвард Барнет Тајлором, оцем „културне антропологије“ који је у ту трку касније увукао социјал-антропологе, културо-релативисте, философе, психоаналитичаре, теологе, постмодернистичке мислиоце. У свим тим вишедеценијским расправама око културе, већина теоретичара је дефинисала културу као нешто што је у својој суштини супротно од пуке природе и њених закона. Тачније, култура почиње тамо где се природа идеализује и формално улепшава. Отуда, готово сви су истог мишљења да током свог развоја, култура је од човека направила једно „узвишеније“ биће које је захваљујући истој тој култури успоставило контролу над својом а онда и над природом која га окружује. Тековина те његове победе над природом, зове се култура. А она првобитна култура која је била блиска с природом и природношћу, оцењена је као „примитивна“. Од тод времена у свету ће остати дихотомија примитиван-цивилизован као некаква онтолошка категорија. Шта је примитивно а шта културно, то мање-више сви знамо. Постоји и оно друго мишљење, које каже да у својој основи култура има принципе једног живог организма. Биологија је дакле темељ на којем она почива (Е. Б. Тајлор, Е. Касирер). Да таква теза још увек има смисла, доказује португалски неуробиолог и философ, Антонио Дамасио. Наиме, у свом недавно објављеном ремек-делу Чудесан поредак ствари, потврђује познату чињеницу да први „живи“ облик постојања који се појавио на планети Земљи, биле су бактерије. Међутим, он одлази корак даље, па тврди да прва аутентична култура, далеко пре сваке људске културе (нпр. акадске и вавилонске), била је култура бактерија. Бактерије иако једноћелијска бића без нервног система, имале су и још увек имају своју заједницу, тактику преживљавања, безмало један етос и систем вредности који има за циљ хомеостазу. По неким теоретичарима културе овако описана култура бактерија, потпуно одговара дефиницији једне готове културе. Отуда, као што верује Дамасио, у језику постоји индикативна фраза урино-култура, којом доказујемо „културу бактерија“, тј. присуство бактерија у једном организму. Да има нешто у том односу између културе и урина, тврдио је раније и С. Фројд, који сматра да „велику победу културе“ треба тражити у старим легендама које су се пренеле касније у списе као што су нпр. Гуливерова путовања на Лилипут, где се каже да су први људи уринирањем по ватри, ударили темеље људској култури. Наиме, уринирањем први човек ће зауставити ватрену стихију и култивисати свој инстикт и тако поставити темеље у даљњем развијању културе. Међутим, шта се десило у међувремену да једна физиолошка активност као што је уринирање задобије не-културну конотацију, остаје нам само да претпостављамо да је то због доминације дихотомије примитивно-цивилизовано која је у себе усисала све, па чак и неке теолошке идеје (овде мислимо на ставове Ханс Урс фон Балтазара који говори о некаквој вулгарној врсти теологије која може бити духовно-аристократска и космичко-демократска итд). Како год, замислимо само за тренутак како извесни Ђуро уринира уз Ајфелов торањ у Паризу или Биг-Бен у Лондону. Реакцију јавности можемо претпоставити. Ипак, реално питање је: зашто таква реакција? Јер, физиолошко вршење нужде нити je криминалан нити неморалан чин. Уз то што је здраво, уринирање уз Ајфелов торањ, не наноси бол и штету другом човеку. С друге стране, извесно је када би исти овај Ђуро уринирао на отвореном пољу негде у Шумадији, пред хиљаду људи, то би се сматрало за нешто корисно органском свету (подражавање пољопривредној култури), и ту не би био проблем. Међутим, ствар је у томе што реченица „Ђуро пишки уз (на) Ајфелов торањ“, звучи ужасно. Не звучи то ружно због неприкладног места на којем Ђуро пишки, него пре ће бити због величанствености и узвишености Ајфеловог торња. То звучање је темељ на којем почива модерна европска култура. А звукови, познато је, припадају области чулности тј. естетике. Из овакве естетике, родио се и бонтон. Бонтон у својој основи представља добар звук, како и каже сâм појам le bon ton. Наш однос према звуку или слици чини нас примитивнима или културним. Један Европљанин од времена Романтизма практикује своју културу тако што ужива у уметничким делима и надахњује се естетиком која је ефекат датог уметничког дела, а потом такви ефекти постају позадина његовог друштвеног ангажмана. Наиме, европски човек поступа у складу са добрим звуком и иза себе оставља дéла која лепо изгледају. За такво културно делање, као што трди Шилер, не постоји никакво логично и разумско оправдање, већ је на снази чиста естетика тј. оно што (не) звучи и (не) изгледа лепо. Од тада „култура говори у пријатним тоновима“, тврди Тери Иглтон. Озбиљан бунт против такве културе коју је довео до апсурда, видимо на примеру Алекса из Барџисове Паклене поморанџе, у чијем лику гледамо једног социопсихопату који уз рушење свих културно-цивилизацијских норми западног света, упада у чулне екстазе слушајући Моцарта, Баха, Бетовенове симфоније, Das Bettzeug Фрифриха Гитернфенстера итд. Након свега, пријатан звук и лепа слика, остали су до данас идеал западно-европске културе. У западној Европи сви друштвени односи мере се благим звуком и лепом сликом, односно благим и пријатним обраћањем према другим људима и непрекидним тражењем доброг кадра као позадине наших друштвених активности (ту спада и „селфи“ епидемија). Сетимо се, овом приликом и научника из Егзиперијевог Малог принца који открива непознату комету. Нико на Западу није поверовао у његову „научну истину“ док се научник није обукао у лепо одело. То су дакле културни домети западног света. Проблем данас лежи у томе, што Запад више није географски појам како мисли Х. Јанарас, него је то постала општа категорија; свудаприсутни наш свет. Ипак, на простору географске западне Европе, културни живот је интензивнији него на Истоку, отуда свако ко поживи неко време на тим просторима уочава брзо код људи ове феномене кроз две културолошке матрице: пријатан тон и неприродан осмех. Усуђујемо се да кажемо чак и то, да у савременој географској западној цивилизацији, најбруталније ствари, најгоре лажи и клевете ако се саопште у лепом и пријатном тону са укоченим осмехом на лицу, пролазе, а највеће и најдубље истине једнако као и докази нечије праведности и исправности ако се саопште оштро, уз мало подигнут тон, пропадају. Колико је ово извесно, постоје и неки други свакодневни примери. Наиме, недавно је један наш брачни пар трагично изгубио сина у Немачкој. Полицајка која је закуцала у поноћ на врата њихове куће, појавила се са осмехом на лицу и као да их обавештава да су добили седмицу на лотоу, умилним гласом им је саопштила: Ihr Sohn ist tot. А када је отац покојног младића почео да вришти од душевног бола, псује и галами,они су се саблазнили његовим тоном и позвали у помоћ „стручни тим“. Непријатан звук, страшан тон унесрећеног оца, надјачао је дакле трагичност губитка његовог младог сина. Ово зовемо кризом културе. Ова криза је почела много раније. На њу су указивали својевремено Адорно и Хоркхајмер, а пре њих Фројд. По њима опасност културе лежи у томе што она са својим институцијама гуши и минимализује природу и природност. За нас хришћане, ова опасност је такође на снази. Поред свих квалитетних садржаја које је Црква вековима црпила из културе, мора се подвући разлика: култура идеализује свет и природу, Црква преображава свет и природу. Отуда, однос Цркве и културе мора се преиспитивати, јер култура поред свих тих добрих садржаја, у Цркву и њену теологију уноси неприродност, формализам који од Њеног бића прави култ–уру и смета јој да буде изворна Божанствена литургија у коју улази сва природа. За Цркву и њену теологију, испитивање природе (божанске и људске), представља неисцрпни теолошки дискурс, докле Христос не дође. Отуда, језик теологије нека буде формално језик културе датог времена, али не сме да буде пријатан и умиљат („проповједај ријеч, у вријеме и невријеме, покарај, запријети, утјеши…“ 2 Тим. 4, 2), јер језик теологије не служи за идеализацију тј. фантазију („ум који машта не богословствује“), нити реч Божија „чеше по ушима“ (2 Тим. 4, 3), већ језик теологије служи процесу преображења . Како год, за културу ипак има наде. Када се рађала модерна европска култура, на улицама града Брисела освануо је споменик Дечак којипишки (Manneken Pis) који по некима датира чак из 1409. године. Данас људи долазе у Брисел у колонама да виде Дечака који пишки. Реално, који је културно-уметнички домет статуе Дечака који пишки? Пре би се рекло да је у питању носталгија; жал европског човека за изгубљеном природношћу која је нестала високим развојем културе. Ово је шанса за Цркву и њену теологију. Међутим, ако нам реченица „Ђуро пишки…“ не звучи лепо, то доказује да је наша култура на високом нивоу, али нам је зато хришћанство у кризи. View full Странице

Грузијски народ је поново изразио своју велику љубав и поверење у Његову Светост патријарха католикоса Илију II приневши више од хиљаду деце на масовно крштење којима је овај предстојатељ Цркве постао кум. Ово 53. масовно крштење обављено је у недељу, 21. априла 2018. године, у тбилисијској Саборној цркви Свете Тројице, где се више од 1хиљаду душа сјединило с Христом у Његовој Светој Православној Цркви. Претходно масовно крштење је одржано 21. јануара 2018. године, када је 708 малишана примило свету тајну. После овог последњег крштења у недељу Његова Светост има око 35.000 кумића. Првим масовним крштењем 19. јануара 2008. године патријарх Илија је започео своју иницијативу у циљу побољшања тешке демографске ситуације у Грузији изазваној пост-совјетским дозволама абортуса. Овакве масовне прославе одржавају се четири пута годишње у којима Патријарх лично крштава и постаје кум сваком трећем и потоњем детету венчаних православних брачних парова. Према најновијим статистикама, Грузија има 3.718.200 становника, а према прогнозама Фонда о становништву Уједињених нација тај број би могао да спадне на 2.985.000 становника до 2050. године. После обављеног крштења свако дете је је добили крстић, крштеницу и примерак Васкршње посланице. Извор: http://orthochristian.com (превод Информативна служба СПЦ) СПЦ

Грузијски народ је поново изразио своју велику љубав и поверење у Његову Светост патријарха католикоса Илију II приневши више од хиљаду деце на масовно крштење којима је овај предстојатељ Цркве постао кум. Ово 53. масовно крштење обављено је у недељу, 21. априла 2018. године, у тбилисијској Саборној цркви Свете Тројице, где се више од 1хиљаду душа сјединило с Христом у Његовој Светој Православној Цркви. Претходно масовно крштење је одржано 21. јануара 2018. године, када је 708 малишана примило свету тајну. После овог последњег крштења у недељу Његова Светост има око 35.000 кумића. Првим масовним крштењем 19. јануара 2008. године патријарх Илија је започео своју иницијативу у циљу побољшања тешке демографске ситуације у Грузији изазваној пост-совјетским дозволама абортуса. Овакве масовне прославе одржавају се четири пута годишње у којима Патријарх лично крштава и постаје кум сваком трећем и потоњем детету венчаних православних брачних парова. Према најновијим статистикама, Грузија има 3.718.200 становника, а према прогнозама Фонда о становништву Уједињених нација тај број би могао да спадне на 2.985.000 становника до 2050. године. После обављеног крштења свако дете је је добили крстић, крштеницу и примерак Васкршње посланице. Извор: http://orthochristian.com (превод Информативна служба СПЦ) СПЦ View full Странице

Чин крштења је обављен у другом делу дана, после јутарње Литургије. Његова Светост је стигао у Саборну цркву око 8 увече да би благословио новокрштену децу,  која су добила званичне крштенице и крстиће.   Његова Светост је сада кум 33.934 деце.  Претходно крштење је обављено 23. новембра 2017.г. када је 600 деце учлањено у Тело Христово.   Са првим масовним крштењем 19. јануара 2008. патријарх Илија је започео своју иницијативу  с циљем да се побољша лоша демографска ситуација у Грузији настала услед високе стопе абортуса у совјетско време. Таква масовна окупљања организују се четири пута годишње када Предстојатељ ове свете Цркве лично крштава и постаје кум трећем и сваком наредном детету оних родитеља који су  црквено венчани.   Извор: Српска Православна Црква

Његова Светост католикос-патријарх грузијски Илија II уредио је 52. масовно крштење деце на Богојављење 2018.г. у Саборној цркви Свете Тројице у Тбилисију, и тако је постао кум још 708 деце. Чин крштења је обављен у другом делу дана, после јутарње Литургије. Његова Светост је стигао у Саборну цркву око 8 увече да би благословио новокрштену децу, која су добила званичне крштенице и крстиће. Његова Светост је сада кум 33.934 деце. Претходно крштење је обављено 23. новембра 2017.г. када је 600 деце учлањено у Тело Христово. Са првим масовним крштењем 19. јануара 2008. патријарх Илија је започео своју иницијативу с циљем да се побољша лоша демографска ситуација у Грузији настала услед високе стопе абортуса у совјетско време. Таква масовна окупљања организују се четири пута годишње када Предстојатељ ове свете Цркве лично крштава и постаје кум трећем и сваком наредном детету оних родитеља који су црквено венчани. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

24. Новембар 2017 - 13:20 Његова Светост Католикос-Патријарх Илија II изабрао је дан за историјско саопштење -  празник  када Грузијска Црква прославља веома омиљеног мученика Светог Ђорђа,. Пред служења Божанске Литургије у цркви Светог Ђорђа-Кашвети у центру престонице предстојатељ је најавио местобљуститељ патријаршијског престола Грузијске Православне Цркве. Митрополит сенакски и чкоротцуиски  Шио (Муџири) име је које је Његова Светост Патријарх прочитао. „Честитам свима празник Светог Георгија. Ово је историјска светковина. Свети Георгије жели да имамо местобљуститељ, а то је Владика Шио. Честитам владици Шиу на овом високом постављењу. Надам се да ће он оправдати наду која му је указана. Нека Вас Бог чува,“ изјавио је Патријарх. Према Уставу Грузијске Православне Цркве, који је донео проширени црквени Сабор 1995. године, местобљуститељ руководи Црквом у случају смрти Патријарха, његовог одступања  са патријаршијског престола или због других случајева који утичу на то да Патријарх не може испуњавати своје дужности. Местољубитељ има право да сазива Велики сабор Грузијске Цркве ради бирања новог католикоса-патријарха све Грузије. Он такође сазива Свети Архијерејски  Синод пре тога ради избора кандидата за Патријарха. Католикос-Патријарх Илија II изабран је за Патријарха Грузијске Цркве у децембру 1977. године, и има 84 године. Извори не кажу због чега је сад изабрао местобљуститељ. *** Митрополит Шио је рођен као Елизбар Муџири 1. фебруара 1969. у Тбилисију. После средње школе  студирао је на Државном конзерваторијуму у Тбилисију. Године 1991. постао је искушеник у Шио-Мгвинског манастира, близу града Мцкете, и овде је замонашен 1993. године притом узевши име Шио. Рукоположен је за јерођакона 1995, а за јеромонаха 1996. године. Једну годину касније постао је настојатељ цркве Светог Георгија у четврти Клдисубани града Тбилисија. Године 1998. дипломирао је на Семинарији Светог Јована Богослова у Батумију и наставио студирање у иностранству на Московској духовној академији. Исте године  произведен је у чин игумана и постављен за настојатеља Саборне цркве Светог пророка Илије, а касније и неколико других парохија. Године 2003, одлуком Светог Синода Грузијске Православне Цркве, игуман Шио постављен је за Епископа сенакски и чкоротцуиски  , и хиротонисан је те године 7. септембра. Године 2009.  наименован је за администратора грузијских парохија у Аустралији. Према наводима грузијских медија, митрополит Шио је духовни отац грузијског председника Ђорђи Маргвелашвилија. Извор: Православие.ру (превод – Информативна служба СПЦ)

24. Новембар 2017 - 13:20 Његова Светост Католикос-Патријарх Илија II изабрао је дан за историјско саопштење - празник када Грузијска Црква прославља веома омиљеног мученика Светог Ђорђа,. Пред служења Божанске Литургије у цркви Светог Ђорђа-Кашвети у центру престонице предстојатељ је најавио местобљуститељ патријаршијског престола Грузијске Православне Цркве. Митрополит сенакски и чкоротцуиски Шио (Муџири) име је које је Његова Светост Патријарх прочитао. „Честитам свима празник Светог Георгија. Ово је историјска светковина. Свети Георгије жели да имамо местобљуститељ, а то је Владика Шио. Честитам владици Шиу на овом високом постављењу. Надам се да ће он оправдати наду која му је указана. Нека Вас Бог чува,“ изјавио је Патријарх. Према Уставу Грузијске Православне Цркве, који је донео проширени црквени Сабор 1995. године, местобљуститељ руководи Црквом у случају смрти Патријарха, његовог одступања са патријаршијског престола или због других случајева који утичу на то да Патријарх не може испуњавати своје дужности. Местољубитељ има право да сазива Велики сабор Грузијске Цркве ради бирања новог католикоса-патријарха све Грузије. Он такође сазива Свети Архијерејски Синод пре тога ради избора кандидата за Патријарха. Католикос-Патријарх Илија II изабран је за Патријарха Грузијске Цркве у децембру 1977. године, и има 84 године. Извори не кажу због чега је сад изабрао местобљуститељ. *** Митрополит Шио је рођен као Елизбар Муџири 1. фебруара 1969. у Тбилисију. После средње школе студирао је на Државном конзерваторијуму у Тбилисију. Године 1991. постао је искушеник у Шио-Мгвинског манастира, близу града Мцкете, и овде је замонашен 1993. године притом узевши име Шио. Рукоположен је за јерођакона 1995, а за јеромонаха 1996. године. Једну годину касније постао је настојатељ цркве Светог Георгија у четврти Клдисубани града Тбилисија. Године 1998. дипломирао је на Семинарији Светог Јована Богослова у Батумију и наставио студирање у иностранству на Московској духовној академији. Исте године произведен је у чин игумана и постављен за настојатеља Саборне цркве Светог пророка Илије, а касније и неколико других парохија. Године 2003, одлуком Светог Синода Грузијске Православне Цркве, игуман Шио постављен је за Епископа сенакски и чкоротцуиски , и хиротонисан је те године 7. септембра. Године 2009. наименован је за администратора грузијских парохија у Аустралији. Према наводима грузијских медија, митрополит Шио је духовни отац грузијског председника Ђорђи Маргвелашвилија. Извор: Православие.ру (превод – Информативна служба СПЦ) View full Странице

По благослову Епископа сремског Господина Василија, на дан када наша Света Црква прославља Светог пророка Илију, прослава дана рода авијације почела је у осам часова торжественом Литургијом у богослужбеном простору посвећеном овом Божјем угоднику. Началствовао је јереј Стеван Стевановић, војни свештеник Команде за обуку а саслуживали су војни свештеници: отац Горан Сандић, потпоручник, из Специјалне Бригаде из Панчева и домаћин сабрања војни свештеник 204. ваздухопловне бригаде на аеродрому Батајница презвитер Предраг Докић. Дан авијације прославља се 2. августа, у спомен на дан када је, 1893. године, наређењем краља Александра Обреновића предвиђено да се у свакој дивизији образују ваздухопловна одељења. До 1941. године тај дан се традиционално прослављао као слава свих пилота и летача. Отац Предраг Докић се старао и данас о сабрању своје посебне пастве, команданата, пилота, летача, професора, особља запосленог на аеродрому, и био узоран домаћин породицама запослених, пријатељима. Камерни хор из Батајнице „Свети Андреј Првозвани“ је својим појањем улепшао и увеличао данашње славско сабрање. После причешћивања светим тајнама и Литургије, славски колач је пререзао и жито освештао часни војни свештеник Стеван Стевановић. Било је величанствено слушати како славски тропар данас заједно певају припадници 204. ваздухопловне бригаде, чувари нашег неба, богољубива чеда и духовна чада наше Свете Цркве. Кратку војничку проповед произнео је отац Горан Сандић из Специјалне бригаде у Панчеву казавши: „Свети пророк Илија нас је научио својим животом вери у Господа нашег. Та реченица би војнички могла да гласи и овако: Господ Бог не гледа на бројно стање.“ Образложио је отац Горан то једноставним речима о борби жречева и Пророка Илије у којој је Пророк против бројчано надмоћних жречева, призвао молитвом огањ Господњи и победио силом Господњом њих који су се сигурно и бранили и имали своју војску. „Сила Господња је помогла Светом пророку Илији. Нека би Господ Бог дао да никада не заборавимо, да ако је Господ против нас, бројно стање не игра улогу.“ Честитајући данашњу славу команданту 204. бригаде пуковнику Жељку Билићу, презвитер Предраг Докић је произнео празнично слово о Светом Илији, боговидцу и славном ревнитељу за Бога, изобличитељу безаконих царева, коритељу људи који су одступили од Бога, казнитеља лажних пророка и дивног чудотворца коме се стихије потчињаваху. „Свети пророк Илија је огњеном љубављу и том љубављу смо се и ми сабрали у нашем малом војном храму на аеродрому и захвални смо благодати његовој, молимо га да нас укрепи, да нам да снаге да ми следујемо њега који се борио за истину и праву веру “ казао је отац Предраг Докић. Капетан Игор Демировић са породицом био је кум овогодишње славе, а кумство за наредну годину преузео је командант 204. бригаде пуковник Жељко Билић. Славско послужење је припремљено у сали преко пута параклиса где се и налази свештеничка канцеларија презвитера Предрага Докића који се стара о свима на аеродрому у Батајници и чија паства непрестано нараста, а њој се придружују и богољубива браћа из Инђије, пријатељи и бројни сарадници, запослени на војном аеродрому, као и они који су свој радни век завршили у Војсци Србије, по ономе: Једном војник, увек војник.   После Литургијског сабрања са почетком у 10 часова одржан је свечани дефиле припадника Бригаде на писти аеродрома. Поздравом српској застави и химном Боже правде свечаност под небом који су кроз историју само бранили војници нашег рода, уследила је смотра лепога, доброга, вреднога, племенитога, поузданога, јер док ми спавамо –  чувари неба и граница су увек ту. Министар одбране Александар Вулин и начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић са сарадницима присуствовали су централној свечаности поводом Дана авијације, 2. августа, одржаној на аеродрому Батајница у Команди 204. ваздухопловне бригаде. Свечаности су присуствовали заменик команданта РВ и ПВО бригадни генерал Сава Миленковић, досадашњи команданти и бивши припадници 204. ваздухопловне бригаде, представници локалне самоуправе, Српске Православне Цркве, бројних удружења и пријатеља јединице. После обраћања министра Вулина, пилотима пуковнику Саши Мијаиловићу, потпуковнику Бели Герстмајеру и мајорима Ђурици Марићу и Миломиру Маљковићу додељен је златни летачки знак, а затим су прочитане наредбе о награђеним и похваљеним припадницима 204. ваздухопловне бригаде. На крају свечаности одржан је дефиле јединица. У 11 часова  оквиру обележавања Дана авијације на аеродрому је одржан помен а потом освештано спомен обележје Нико није рекао не, подигнуто у кругу касарне и посвећено погинулим припадницима Ратног ваздухопловства. Спомен обележје је подигнуто уз помоћ Српске Православне Цркве, Општине Стара Пазова и залагањем припадника 204. ваздухопловне бригаде. Помен и освећење спомен обележја је учино протојереј-ставрофор Миле Јокић архијерејски намесник старопазовачки уз саслужење војних свештеника и вероучитеља Светогора Сандића Крстоносни прота Миле Јокић је о овом дану и чину казао: „Ово спомен обележје Нико није рекао не, симбол је снаге и свих авијатичара, не само погинулих и пострадалих већ и  ваздухопловаца који су показали  изузетне резултате током борбених дејстава. Срби су врло рано добили ратна крила и нико их никада није сломио почев од првог пилота Михајла Петровића и прве жртве српског  ваздухопловства, заједно са Шестим ловачким пуком који су неустрашиво полетели у сусрет бројним немачким ескадрилама 6. априла 1941. године.  Дугачак је списак имена који би данас читали, помињући наше пилоте и ваздухополовце. Незабораван је и Миленко Павловић Зоран Радосављевић, Арисановић, Перић… Сви су они мир бранили и сви су се звали Миломири и Миомири. Борили су се против знатно јачег непријатеља НАТО агресора. Данас, на овај велики празник Светог пророка Илије, празник који спаја небо и земљу, који земљу уздиже к небу, а небо спушта на земљу, на празник Старог и Новог завета, сећамо се свих жртава и можемо да се поучимо којим путем и куда ићи и како ваља живети.“ У војничкој трпезарији где је приређен славски ручак, а за ову прилику, приређен је део изложбе коју је поводом стогодишњице српске авијације и погибије првог нашег  пилота Михајла Петровића (20. марта 1913) приредило УПВЛПС. Аутори изложбе су пуковници авијације у пензији г. Златомир Грујић и г. Војислав Стојановић из Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије. Епархија сремска фото: Вујичић Хаџи Марко

Слава рода Авијације и слава 204. ваздухопловне бригаде на аеродрому у Батајници. Освештано спомен обележје Нико није рекао нећу По благослову Епископа сремског Господина Василија, на дан када наша Света Црква прославља Светог пророка Илију, прослава дана рода авијације почела је у осам часова торжественом Литургијом у богослужбеном простору посвећеном овом Божјем угоднику. Началствовао је јереј Стеван Стевановић, војни свештеник Команде за обуку а саслуживали су војни свештеници: отац Горан Сандић, потпоручник, из Специјалне Бригаде из Панчева и домаћин сабрања војни свештеник 204. ваздухопловне бригаде на аеродрому Батајница презвитер Предраг Докић. Дан авијације прославља се 2. августа, у спомен на дан када је, 1893. године, наређењем краља Александра Обреновића предвиђено да се у свакој дивизији образују ваздухопловна одељења. До 1941. године тај дан се традиционално прослављао као слава свих пилота и летача. Отац Предраг Докић се старао и данас о сабрању своје посебне пастве, команданата, пилота, летача, професора, особља запосленог на аеродрому, и био узоран домаћин породицама запослених, пријатељима. Камерни хор из Батајнице „Свети Андреј Првозвани“ је својим појањем улепшао и увеличао данашње славско сабрање. После причешћивања светим тајнама и Литургије, славски колач је пререзао и жито освештао часни војни свештеник Стеван Стевановић. Било је величанствено слушати како славски тропар данас заједно певају припадници 204. ваздухопловне бригаде, чувари нашег неба, богољубива чеда и духовна чада наше Свете Цркве. Кратку војничку проповед произнео је отац Горан Сандић из Специјалне бригаде у Панчеву казавши: „Свети пророк Илија нас је научио својим животом вери у Господа нашег. Та реченица би војнички могла да гласи и овако: Господ Бог не гледа на бројно стање.“ Образложио је отац Горан то једноставним речима о борби жречева и Пророка Илије у којој је Пророк против бројчано надмоћних жречева, призвао молитвом огањ Господњи и победио силом Господњом њих који су се сигурно и бранили и имали своју војску. „Сила Господња је помогла Светом пророку Илији. Нека би Господ Бог дао да никада не заборавимо, да ако је Господ против нас, бројно стање не игра улогу.“ Честитајући данашњу славу команданту 204. бригаде пуковнику Жељку Билићу, презвитер Предраг Докић је произнео празнично слово о Светом Илији, боговидцу и славном ревнитељу за Бога, изобличитељу безаконих царева, коритељу људи који су одступили од Бога, казнитеља лажних пророка и дивног чудотворца коме се стихије потчињаваху. „Свети пророк Илија је огњеном љубављу и том љубављу смо се и ми сабрали у нашем малом војном храму на аеродрому и захвални смо благодати његовој, молимо га да нас укрепи, да нам да снаге да ми следујемо њега који се борио за истину и праву веру “ казао је отац Предраг Докић. Капетан Игор Демировић са породицом био је кум овогодишње славе, а кумство за наредну годину преузео је командант 204. бригаде пуковник Жељко Билић. Славско послужење је припремљено у сали преко пута параклиса где се и налази свештеничка канцеларија презвитера Предрага Докића који се стара о свима на аеродрому у Батајници и чија паства непрестано нараста, а њој се придружују и богољубива браћа из Инђије, пријатељи и бројни сарадници, запослени на војном аеродрому, као и они који су свој радни век завршили у Војсци Србије, по ономе: Једном војник, увек војник. После Литургијског сабрања са почетком у 10 часова одржан је свечани дефиле припадника Бригаде на писти аеродрома. Поздравом српској застави и химном Боже правде свечаност под небом који су кроз историју само бранили војници нашег рода, уследила је смотра лепога, доброга, вреднога, племенитога, поузданога, јер док ми спавамо – чувари неба и граница су увек ту. Министар одбране Александар Вулин и начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић са сарадницима присуствовали су централној свечаности поводом Дана авијације, 2. августа, одржаној на аеродрому Батајница у Команди 204. ваздухопловне бригаде. Свечаности су присуствовали заменик команданта РВ и ПВО бригадни генерал Сава Миленковић, досадашњи команданти и бивши припадници 204. ваздухопловне бригаде, представници локалне самоуправе, Српске Православне Цркве, бројних удружења и пријатеља јединице. После обраћања министра Вулина, пилотима пуковнику Саши Мијаиловићу, потпуковнику Бели Герстмајеру и мајорима Ђурици Марићу и Миломиру Маљковићу додељен је златни летачки знак, а затим су прочитане наредбе о награђеним и похваљеним припадницима 204. ваздухопловне бригаде. На крају свечаности одржан је дефиле јединица. У 11 часова оквиру обележавања Дана авијације на аеродрому је одржан помен а потом освештано спомен обележје Нико није рекао не, подигнуто у кругу касарне и посвећено погинулим припадницима Ратног ваздухопловства. Спомен обележје је подигнуто уз помоћ Српске Православне Цркве, Општине Стара Пазова и залагањем припадника 204. ваздухопловне бригаде. Помен и освећење спомен обележја је учино протојереј-ставрофор Миле Јокић архијерејски намесник старопазовачки уз саслужење војних свештеника и вероучитеља Светогора Сандића Крстоносни прота Миле Јокић је о овом дану и чину казао: „Ово спомен обележје Нико није рекао не, симбол је снаге и свих авијатичара, не само погинулих и пострадалих већ и ваздухопловаца који су показали изузетне резултате током борбених дејстава. Срби су врло рано добили ратна крила и нико их никада није сломио почев од првог пилота Михајла Петровића и прве жртве српског ваздухопловства, заједно са Шестим ловачким пуком који су неустрашиво полетели у сусрет бројним немачким ескадрилама 6. априла 1941. године. Дугачак је списак имена који би данас читали, помињући наше пилоте и ваздухополовце. Незабораван је и Миленко Павловић Зоран Радосављевић, Арисановић, Перић… Сви су они мир бранили и сви су се звали Миломири и Миомири. Борили су се против знатно јачег непријатеља НАТО агресора. Данас, на овај велики празник Светог пророка Илије, празник који спаја небо и земљу, који земљу уздиже к небу, а небо спушта на земљу, на празник Старог и Новог завета, сећамо се свих жртава и можемо да се поучимо којим путем и куда ићи и како ваља живети.“ У војничкој трпезарији где је приређен славски ручак, а за ову прилику, приређен је део изложбе коју је поводом стогодишњице српске авијације и погибије првог нашег пилота Михајла Петровића (20. марта 1913) приредило УПВЛПС. Аутори изложбе су пуковници авијације у пензији г. Златомир Грујић и г. Војислав Стојановић из Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије. Епархија сремска фото: Вујичић Хаџи Марко View full Странице

Боговидац, чудотворац, ревнитељ вере Божје, св. Илија би родом од племена Аронова из града Тесвита, због чега је прозват Тесвићанин. Кад се Илија роди, отац његов Савах виде ангеле Божје око детета, како огњем дете повијају и пламен му дају да једе. То би предзнамење Илијиног пламеног карактера и његове богодане силе огњене. Сву младост своју провео је у богомислију и молитви, повлачећи се често у пустињу, да у тишини размишља и моли се. У то време царство јеврејско беше раздељено на два неједнака дела: царство Јудино обухватајући само два племена, Јудино и Венијаминово, са престоницом у Јерусалиму, и царство Израиљево обухватајући осталих 10 племена са престоницом у Самарији. Првим царством владаху потомци Соломонови, а другим потомци Јеровоама, слуге Соломонова. Највећи сукоб имаше пророк Илија са Израиљским царем Ахавом и његовом опаком женом Језавељом. Јер ови се клањаху идолима и одвраћаху народ да служи Богу јединоме и живоме. При том још Језавеља као Сиријанка, наговори мужа те подиже храм Сиријскоме Богу Ваалу, и одреди многе свештенике на службу томе лажном богу. Великим чудесима Илија доказа силу и власт Божју: он затвори небо, те не би кише три године и шест месеци; спусти огањ с неба и запали жртву Богу своме, док жречеви Ваалови то не могоше учинити; сведе кишу с неба молитвом својом; чудесно умножи брашно и уље у кући удовице у Сарепти, и васкрсе јој умрлог сина; прорече Ахаву, да ће му пси крв лизати, и Језавељи, да ће је пси изести, што се и догоди; и друга многа чудеса учини и догађаје прорече. На Хориву разговараше с Богом и чу глас Божји у тихом светлом поветарцу. Пред смрт узе Јелисеја и одреди га за наследника у пророчком звању; својим огртачем пресече воду у Јордану: и најзад би узет на небо у огњеним колима са огњеним коњима. На Тавору јавио се заједно с Мојсејем Господу нашем Исусу Христу. Пред крај света опет ће се Илија јавити, да сузбије силу Антихристову (Откр. 11) Св. Илија патријарх Јерусалимски и св. Флавијан патријарх Антиохијски. Велики ревнитељи вере и бранитељи Православља. Умрли обојица у изгнанству куда их прогна јеретички цар Анастасије. Тачно провидели смрт цара Анастасија и своју. Истовремено писали су они један другом, из удаљених места: „Анастасије цар данас умре, пођимо и ми на Суд Божји с њим.“ И после два дана оба светитеља скончају, 518. године. РАСУЂИВАЊЕ Пишући о животу своје сестре св. Макрине св. Григорије Ниски устеже се да набраја чудеса њена, „да не будем, вели виновник греху неверовања немоћних људи.“ Он назива немоћним оне који не верују. И заиста, ништа немоћније нема од човека без вере. Безверник верује у моћ мртвих ствари и мртвих стихија природних, но не верује у моћ Божју нити у моћ људи Божјих. То је тупост духовна, а та тупост равња се са смрћу духовном. И тако живе душе верују а мртве неверују. Живе душе верују у моћна чудеса пророка Илије; њих та чудеса радују и храбре, јер оне знају да је то пројава моћи Божје. Кад Бог пројављује своју моћ кроз мртве ствари и стихије, како да је не пројављује кроз живе и свете људе? Оно што нарочито радује верне јесте то што се пророк Илија јавио жив на гори Тавору, у време преображења Господњега. За живота на земљи овај велики пророк давао је доказе постојања јединог и живога Бога, а по смрти, и то после неколико стотина година, својом појавом на Тавору дао је људима јаван доказ живота после смрти. СОЗЕРЦАЊЕ Да созерцавам чудесну помоћ Божју у ратовима Израиљевим (V Мојс. 2-3), и то: 1. како Мојсеј победи незнабожачке цареве, Сиона Аморејског и Ога Васанског, јер Бог обрече ове на пропаст; 2. како Мојсеј не може да узме земљу Моавску, јер Бог то не хтеде због потомства праведнога Лота; 3. како уопште победе и порази у ратовима не бивају без допуштања Божјег. БЕСЕДА о личном сведочанству апостола „Ово је син мој љубазни, који је по мојој вољи.“ Овај глас ми чусмо гдје сиђе с неба кад бијасмо с њим на светој гори. (II Пет. 1,17-18) Чујмо сведоке верног и истинитог, који на крст би распет због сведочанства свога. Чујмо апостола Петра, који што не може доказати речима доказа смрћу својом крвавом на крсту будући распет наопако од незнабожаца. Он сведочи, да је био на светој гори, т. ј. гори Таворској, онда када се Господ преобразио, када се јавио Мојсеј с Илијом, и када се чуо глас с небеса: ово је син мој љубазни, који је по мојој вољи. На овоме месту апостол не говори, што су он и његови другови видели на гори светој – то је речено у Јеванђељу – него понавља само оно што су чули. Оно што су чули исто је тако важно као и оно што су видели. Нека чују, дакле, народи, да апостоли видеше Господа Исуса преображена у чудесној светлости небеској и нека знају, да је Он – Син Божји. Нека чују још народи, да апостоли видеше живе Мојсеја и Илију, и нека знају, да постоји живот после смрти и Суд Божји. Нека чују још, да је Господ Исус назват Сином Божјим не од људи него од самога Бога Оца. Верни су и истинити сведоци, који ово говоре народима, и саопштавају оно што њихове очи видеше и њихове уши чуше. Ко не верује апостолима, тај верује Јуди, Кајафи, Ироду и Нерону, гонитељима апостола и издајницима истине. Ко не верује праведницима, томе не остаје друго него поверовати неправедницима. Ко не верује чистима, тај мора поверовати нечистима. Ко не верује страдалницима за истину, тај мора поверовати мучитељима и развратницима. Дан сваки не свиће ни зашто друго него да се људи определе за једне или за друге. О Господе спаситељу и Просветитељу наш, просвети душе наше речима Твојим светим, за које апостоли Твоји пострадаше. Теби слава и хвала вавек. Амин.  

Боговидац, чудотворац, ревнитељ вере Божје, св. Илија би родом од племена Аронова из града Тесвита, због чега је прозват Тесвићанин. Кад се Илија роди, отац његов Савах виде ангеле Божје око детета, како огњем дете повијају и пламен му дају да једе. То би предзнамење Илијиног пламеног карактера и његове богодане силе огњене. Сву младост своју провео је у богомислију и молитви, повлачећи се често у пустињу, да у тишини размишља и моли се. У то време царство јеврејско беше раздељено на два неједнака дела: царство Јудино обухватајући само два племена, Јудино и Венијаминово, са престоницом у Јерусалиму, и царство Израиљево обухватајући осталих 10 племена са престоницом у Самарији. Првим царством владаху потомци Соломонови, а другим потомци Јеровоама, слуге Соломонова. Највећи сукоб имаше пророк Илија са Израиљским царем Ахавом и његовом опаком женом Језавељом. Јер ови се клањаху идолима и одвраћаху народ да служи Богу јединоме и живоме. При том још Језавеља као Сиријанка, наговори мужа те подиже храм Сиријскоме Богу Ваалу, и одреди многе свештенике на службу томе лажном богу. Великим чудесима Илија доказа силу и власт Божју: он затвори небо, те не би кише три године и шест месеци; спусти огањ с неба и запали жртву Богу своме, док жречеви Ваалови то не могоше учинити; сведе кишу с неба молитвом својом; чудесно умножи брашно и уље у кући удовице у Сарепти, и васкрсе јој умрлог сина; прорече Ахаву, да ће му пси крв лизати, и Језавељи, да ће је пси изести, што се и догоди; и друга многа чудеса учини и догађаје прорече. На Хориву разговараше с Богом и чу глас Божји у тихом светлом поветарцу. Пред смрт узе Јелисеја и одреди га за наследника у пророчком звању; својим огртачем пресече воду у Јордану: и најзад би узет на небо у огњеним колима са огњеним коњима. На Тавору јавио се заједно с Мојсејем Господу нашем Исусу Христу. Пред крај света опет ће се Илија јавити, да сузбије силу Антихристову (Откр. 11) Св. Илија патријарх Јерусалимски и св. Флавијан патријарх Антиохијски. Велики ревнитељи вере и бранитељи Православља. Умрли обојица у изгнанству куда их прогна јеретички цар Анастасије. Тачно провидели смрт цара Анастасија и своју. Истовремено писали су они један другом, из удаљених места: „Анастасије цар данас умре, пођимо и ми на Суд Божји с њим.“ И после два дана оба светитеља скончају, 518. године. РАСУЂИВАЊЕ Пишући о животу своје сестре св. Макрине св. Григорије Ниски устеже се да набраја чудеса њена, „да не будем, вели виновник греху неверовања немоћних људи.“ Он назива немоћним оне који не верују. И заиста, ништа немоћније нема од човека без вере. Безверник верује у моћ мртвих ствари и мртвих стихија природних, но не верује у моћ Божју нити у моћ људи Божјих. То је тупост духовна, а та тупост равња се са смрћу духовном. И тако живе душе верују а мртве неверују. Живе душе верују у моћна чудеса пророка Илије; њих та чудеса радују и храбре, јер оне знају да је то пројава моћи Божје. Кад Бог пројављује своју моћ кроз мртве ствари и стихије, како да је не пројављује кроз живе и свете људе? Оно што нарочито радује верне јесте то што се пророк Илија јавио жив на гори Тавору, у време преображења Господњега. За живота на земљи овај велики пророк давао је доказе постојања јединог и живога Бога, а по смрти, и то после неколико стотина година, својом појавом на Тавору дао је људима јаван доказ живота после смрти. СОЗЕРЦАЊЕ Да созерцавам чудесну помоћ Божју у ратовима Израиљевим (V Мојс. 2-3), и то: 1. како Мојсеј победи незнабожачке цареве, Сиона Аморејског и Ога Васанског, јер Бог обрече ове на пропаст; 2. како Мојсеј не може да узме земљу Моавску, јер Бог то не хтеде због потомства праведнога Лота; 3. како уопште победе и порази у ратовима не бивају без допуштања Божјег. БЕСЕДА о личном сведочанству апостола „Ово је син мој љубазни, који је по мојој вољи.“ Овај глас ми чусмо гдје сиђе с неба кад бијасмо с њим на светој гори. (II Пет. 1,17-18) Чујмо сведоке верног и истинитог, који на крст би распет због сведочанства свога. Чујмо апостола Петра, који што не може доказати речима доказа смрћу својом крвавом на крсту будући распет наопако од незнабожаца. Он сведочи, да је био на светој гори, т. ј. гори Таворској, онда када се Господ преобразио, када се јавио Мојсеј с Илијом, и када се чуо глас с небеса: ово је син мој љубазни, који је по мојој вољи. На овоме месту апостол не говори, што су он и његови другови видели на гори светој – то је речено у Јеванђељу – него понавља само оно што су чули. Оно што су чули исто је тако важно као и оно што су видели. Нека чују, дакле, народи, да апостоли видеше Господа Исуса преображена у чудесној светлости небеској и нека знају, да је Он – Син Божји. Нека чују још народи, да апостоли видеше живе Мојсеја и Илију, и нека знају, да постоји живот после смрти и Суд Божји. Нека чују још, да је Господ Исус назват Сином Божјим не од људи него од самога Бога Оца. Верни су и истинити сведоци, који ово говоре народима, и саопштавају оно што њихове очи видеше и њихове уши чуше. Ко не верује апостолима, тај верује Јуди, Кајафи, Ироду и Нерону, гонитељима апостола и издајницима истине. Ко не верује праведницима, томе не остаје друго него поверовати неправедницима. Ко не верује чистима, тај мора поверовати нечистима. Ко не верује страдалницима за истину, тај мора поверовати мучитељима и развратницима. Дан сваки не свиће ни зашто друго него да се људи определе за једне или за друге. О Господе спаситељу и Просветитељу наш, просвети душе наше речима Твојим светим, за које апостоли Твоји пострадаше. Теби слава и хвала вавек. Амин. View full Странице