Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'иларион:'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 17 results

  1. Навршило се четири месеца од када је цариградски патријарх Вартоломеј потписао „Томос“ о аутокефалности „Православне цркве Украјине“, према којем је за поглавара новоформиране организације именован Епифаније Думенко са титулом „митрополит кијевски и све Украјине“. Патријарх Вартоломеј је послао писмо предстојатељима помесних Православних Цркава, са захтевом да се ова организација призна за канонску Православну цркву Украјине уместо Украјинске Православне Цркве, на чијем се челу налази Блажењејши Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије. За протекла четири месеца ниједна помесна Православна Црква није признала поступак патријарха Вартоломеја учињен уз недопустиво кршење црквених канона. Један број Цркава званично је изјавио да се не слаже с тим поступком, да не признаје легализацију расколникâ, као и да пружа подршку канонској Украјинској Православној Цркви на челу с митрополитом Онуфријем. Друге Цркве су себи дале времена за анализу ситуације. Ниједна није подржала тај незаконити чин који се догодио. Зашто? Прво, свима је познато да Украјинска Православна Црква обједињује већину православних верника Украјине. Она обухвата скоро 13 хиљада парохија, више од 200 манастира, њени припадници су милиони верника. Управо она, а не група расколника која је данас добила легитимитет од стране патријарха Вартоломеја, представља једину канонску Цркву Украјине, о чему је више пута јавно говорио и сâм патријарх Вартоломеј, последњи пут — у јануару 2016. године, на Синакси предстојатељâ помесних Цркава. Друго, Украјинска Православна Црква на челу с Блажењејшим Митрополитом Онуфријем једина је канонска Црква Украјине. То није „Руска Црква“, како је покушао да је погрдно назове одлазећи председник П. А. Порошенко. Њени припадници су грађани Украјине који су се родили и одрасли у својој земљи, који имају украјинска лична документа и који воле своју домовину. Њен административни центар не налази се у Москви, већ у Кијеву. Упркос тврдњама Порошенка, молитве у Украјинској Цркви се не узносе за руску власт и руску армију, већ за украјинску власт и украјинску армију. Самоуправна Украјинска Православна Црква има сву пуноћу правâ која јој омогућавају да буде национална Црква своје земље. С Московском Патријаршијом је повезује духовно и историјско јединство које датира из времена Кијевске Русије, али она нема ни административну, ни финансијску, нити било какву другу зависност од Москве. Треће, свима је познато да расколничка заједница, коју је данас легализовао патријарх Вартоломеј, представља конгломерат двеју група, од којих ниједна није имала канонску јерархију у тренутку када их је Цариград признао. Једну групу — такозвану „Кијевску патријаршију“ — предводи човек чије су одлучење од Цркве признале све помесне Цркве, укључујући Цариградску. Друга група потиче од епископа Руске Цркве, којем је забрањено богослужење, односно лица које никада није имало не само епископско, већ ни свештеничко рукоположење. У народу такве људе називају „самосвети“. До признавања те лажне јерархије дошло је без адекватног испитивања њеног порекла и чак без формалног поновног рукоположења, само на основу одлуке патријарха Вартоломеја. Четврто, чак и после стицања „Томоса“, расколничка заједница наставља да демонстрира потпуно канонско безакоње, гажење свих црквених правила. Та заједница, која себе назива „Православном црквом Украјине“, има два поглавара са скоро истом титулом. Један се назива „митрополитом кијевским и све Украјине“, а други „патријархом кијевским и све Русије-Украјине“. Први постоји за спољну употребу, а други за унутрашњу. Управо други, а не први, управља „Кијевском митрополијом“. Ево шта је он недавно изјавио: „ПЦУ је званично признао Васељенски Патријарх. Али у Украјини постоји Кијевска патријаршија. Јер ми нисмо задовољни статусом митрополије. Ми преко 25 година постојимо као патријаршија. И народ је избирао патријархе. Ја сам трећи патријарх. А пре мене били су патријарх Владимир и патријарх Мстислав. Били су патријарси! И стога смо за Украјину ми патријаршија. А за спољни свет, односно за православни свет, ми смо Кијевска митрополија“. Може ли такву двоглаву хидру признати иједна помесна Православна Црква? Пето, раскол показује потпуну духовну и канонску неоснованост. Позиције „Томоса“ се двосмислено интерпретирају и не реализују се. Тако је на пример у „Томосу“ прописано да „Православна црква Украјине“ не може обухватати парохије ван територије Украјине. Али са гледишта лажног патријарха Филарета Денисенка, ове парохије могу да не иступају из такозване „Кијевске патријаршије“: „Ми их не можемо натерати, али их не можемо ни одбацити. Пошто оне не желе да оду од нас, ми их сматрамо својима“. Двоглава хидра не може да нема ни двоструко књиговодство. За домаћу употребу остаје „Кијевска патријаршија“ с мрежом „парохија“ у иностранству, а за спољну „Кијевска митрополија“ — без њих. Шесто, уз подршку власти која је срамотно изгубила изборе, покренута је — и за сада није обустављена — кампања заузимања храмова канонске Украјинске Православне Цркве од стране присталицâ раскола. То заузимање се врши уз употребу силе: људи са маскама упадају у храм, туку вернике, истерују свештеника из зграде, проглашавају себе његовим канонским власницима. Како би на то безакоње требало да реагује светско Православље? Управо онако како су већ реаговали патријарси александријски Теодор, антиохијски Јован и јерусалимски Теофил, који су се окупили на Кипру и заједно с архиепископом кипарским Хризостомом „апеловали на све стране да сарађују ради постизања, с једне стране, евхаристијског јединства, које чини пуноћу Цркве у Исусу Христу, а с друге, заштите верникâ, храмова и манастирâ од нападâ и насиљâ сваке врсте, одакле год да она долазе и макакви били разлози и мотиви који их изазивају. Доносећи одлуку о легализацији украјинског раскола, која је без преседана, патријарх Вартоломеј је рачунао на то да ће организацији која је створена приступити архијереји канонске Цркве и да ће ту организацију признати помесне Православне Цркве. Ни једно ни друго се није десило, „блицкриг“ је пропао. Уместо да исцели раскол, патријарх Вартоломеј га је само продубио, изазвавши оправдано одбијање светског Православља да прихвати његове поступке. Ако је раније као „први међу једнакима“ и могао да игра координишућу улогу у породици помесних Православних Цркава, онда сада, када се прогласио за „првог без једнаких“, он се самостално лишио улоге таквог координационог центра. И зато је потпуно природно да предстојатељи помесних Православних Цркава почну да траже нове формате за сарадњу. А прва ласта је био састанак четири предстојатеља на Кипру. У завршном коминикеу после састанака они су изјавили: „Пошто је Блажењејши Архиепископ кипарски Хризостом обавестио о иницијативи за посредовање, коју је лично он покренуо, три предстојатеља су се с њом сагласила, као и с тим да Његово Блаженство настави да је спроводи у корист јединства Православне Цркве у Христу“. Шта то значи? То значи да ће због непостојања координационог центра, који заступа „први међу једнакима“, Православне Цркве учинити покушај да се формира нови центар за сарадњу. У тим околностима, када је први по диптиху фактички сâм напустио своју улогу и изоловао се, координатор свеправославних напора на савладавању раскола и хаотичног стања могао би да постане и други, трећи, четврти, десети, онај коме помесне Православне Цркве повере ту мисију, зато што поседује мудрост и смирење које је за њу потребно, не претендујући на примат и власт. Када је у петом веку цариградски патријарх Несторије пао у јерес, александријски патријарх Кирил је на Трећем васељенском сабору одиграо одлучујућу улогу у осуђивању те јереси. И када је у 15. веку цариградски патријарх подржао унију са Римом, други источни патријарси нису признали тај поступак. Сада, када се цариградски патријарх Вартоломеј нашао на страни раскола, светско Православље није никако остало обезглављено. Цариградски патријарх никада није био глава Васељенске Цркве. То је увек био и остао Сâм Господ Исус Христос. И, ако се у католичкој традицији формирала представа о римском папи као о викару Христовом, Његовом земаљском заступнику у православној традицији никада није било такве представе. „Пошто је човек подложан смрти и не може бити стални поглавар Цркве, наш Господ Исус Христос Сâм, као Глава која држи кормило управљања Црквом и влада њоме преко светих Отаца“. Испод ових речи су се 1723. године потписала четири источна патријарха — константинопољски, александријски, антиохијски и јерусалимски. А 1895. године, одговарајући на апел римског папе Лава XIII, Синод Цариградске Цркве је изјавио: „…Обраћајући се Оцима и васељенским саборима Цркве првих девет векова, ми се уверавамо да се никада римски епископ није сматрао највишим начелником, односно поглаваром Цркве и да је сваки епископ глава и предстојатељ своје часне Цркве, који се потчињава само саборним закључцима и одлукама Католичанске Цркве, које су једино непогрешиве, па ни римски епископ, како показује црквене историја, никако није био изузетак од тога правила. Он (Исус Христос) је Глава Телу Цркве. Он је почетак, први који је устао из мртвих, да у свему буде Први“. Данашња Цариградска Патријаршија се фактички одрекла свеправославног учења, недвосмислено израженог у тим текстовима и умислила је да је једини непогрешиви поглавар Православне Цркве, који има право да прима жалбе из свих помесних Цркава, да се меша у њихов живот, да суди и уређује њихове послове по свом нахођењу и самовољно. Али тужно искуство волунтаристичког мешања у ситуацију у Украјини показало је да, уз пуно уважавање постојећих институција које проистичу из примата части по диптиху, Пуноћа светског Православља одбацује такво прекорачење сопствених овлашћења од стране Цариградске Патријаршије, као и у прошлости она је доследно одбацивала покушаје ових или оних јерарха да за себе присвоје прерогативе које им не припадају. Раскол остаје раскол, а Православље од искушењâ кроз која пролази само јача. То показује пример Украјинске Православне Цркве, која данас иде путем исповедништва, мирно и храбро одговара на спољашње и унутрашње изазове. У свом подвигу одбране истине она ће имати снажну подршку помесних Православних Цркава и управо ће та консолидована подршка на крају помоћи да се украјински раскол излечи. Интервју Митрополита Илариона за портал Исус Извор: Радио Беседа
  2. Хришћанин никада није сам, зато што се у Цркви налази поред своје браће и сестара. Није могуће бити хришћанин и при томе не ићи у Цркву. Греше и обмањују себе и друге људи, који кажу: „Бог ми је у души, најважније је бити добар човек. Зашто су ми потребни сви ти ритуали, зашто је потребно молити се Богу, када Он ионако све зна? Зашто је потребно молити се светима, када нам нису потребни посредници између нас и Бога?“ Постоји велика група људи, који себе сматрају верујућима и при томе налазе све могуће разлоге да не би ишли у Цркву. Имати Бога у души је недовољно за то да се постане хришћанин, – чак, многи од тих људи, који сматрају да им је Бог у души, у ствари Бога у души немају. Имати Бога у души – то значи непрестано се сећати Њега и постојано усмаравати на Њега сав свој живот, непрестано се обраћати Богу кроз молитве и црквене Тајне. На тај начин, немогуће је носити Бога у души а да се не буде у Цркви. Религија јаких духом Хришћанство је религија за људе јаке духом. Али то не значи, да слаб човек не може наћи себе у хришћанској вери. Црква је отворена за сваког: у њој се налази место и за праведника и за грешног, за богатог и сиромашног, за здравог и болесног, за јаког и слабог. Црква даје могућност слабом да стекне духовну снагу, стекне духовну енергију, а болесном човеку – ако се не излечи од телесне болести, то, да у сваком случају нађе снагу у себи да је поднесе са стрпљивошћу и надом на божанствено милосрђе. Црква помаже сваком да поднесе искушења, незгоде и невоље које га сналазе. Црква је, како су говорили свети оци, духовно лечилиште – место, где човек долази ради тога да би добио исцељење, пре свега исцељење од грешног начина живота, грешних навика. Али Црква је – и школа, која је апсолутно незаменљива за човека, коју не могу заменити никакве књиге, никакве научне дисциплине, зато што је Црква школа духовног живота. Та школа помаже човеку да правилно гради не само своје узајамне односе са Богом, него и да гради узајамне односе са светом и људима који га окружују. Управо због тога, Црква је извор духовне снаге, и због тога је Црква може направити од слабог, човека са јаким духом. Наћи смисао живота Данас многи млади људи пате не због тога што немају довољно новца, забаве или некаквих материјалних вредности, него због тога што им недостаје смисао живота: имају све, али не знају зашто живе. Тај унутрашњи конфликт много младих људи води ка наркотицима, алкохолизму, неприродном начину живота и то су неки од узрока не само превремене смрти, него и самоубистава. Бесциљно, бесмислено постојање, лишено Бога, лишено вишег смисла, а то значи и виших вредности – ето шта, као коначни закључак предлаже човеку безбожни секуларни свет. Данас потрошачко друштво обезбеђује младом човеку све могућности за задовољавање његових материјалних потреба. Узети од живота све – таква је идеологија потрошачког друштва. Како више зарадити, стећи новац, успех, напредак у каријери – су идеали, који се нуде, између осталих, и младим људима. Ничега се не одрицати, ни у чему себе не ограничавати, забављати се, наслађивати се животом, зато што је кратак, и не приметиш, како младост прође: ево идеологије по којој живи много младих људи. Ми, православни хришћани, дужни смо да помогнемо тим људима да схвате, да је човеку немогуће да нађе смисао живота, ако он буде сву своју скалу духовно-природних вредности оријентисао искључиво на потрошњу, успех, каријеру, на достизање земаљске среће и забаве. Ми смо дужни, чврсто уверени, у чему је смисао нашег сопственог живота да помогнемо и другим људима да живе са одређеним циљем, који мора бити духовно усавршавање, да би свако од нас постао бољи, да би се око нас, како је говорио преподобни Серафим Саровски, спасило хиљаде људи. Млади хришћанин је позван да буде мисионар Каква је одговорност младог хришћанина у савременом свету? Сваки хришћанин је позван да буде мисионар и апостол – млад и стар, здрав и болестан, образован и необразован. Али млад човек, зато што има још много снаге и енергије који нису протраћени на непотребне ствари, може донети посебну корист себи и другима, ако буде са свом озбиљношћу схватио своје хришћанско призвање. Млади човек данас је окружен са много саблазни, и та идеологија, која влада савременим светом, оставља мало места за духовни развој личности, за то да човек у животу оваплоти хришћанске идеале. Да би се било со земље и светлост свету, треба имати јак природни и духовни унутрашњи стожер, а то се не може стећи путем механиког одрицања од нечег. Изводи из говора на форуму Православне омладине у граду Пензи Извор: Српска Православна Црква
  3. Ниједна Помесна Православна Црква није подржала поступке Патријарха цариградског Вартоломеја на стварању нове црквене структуре у Украјини, истакао је у емисији „Црква и свет“ председник Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије Митрополит волоколамски Иларион. „Патријарх Вартоломеј се надао блицкригу, али је блицкриг патријарха Вартоломеја доживео неуспех – то је већ сад очигледно,“ – истакао ја архипастир. „Он се, као прво, надао томе да ће чим прогласи „аутокефалност украјинске цркве“ епископи канонске Цркве похитати у њу и да ће чинити главно језгро „црквене структуре“ створене потезом његовог пера – али се то није десило, истакао је руководилац ОСЦО. – Као прво, патријарх Вартоломеј се надао да ће његов незаконити упад на канонску територију Руске Православне Цркве признати друге Помесне Цркве. Међутим, то се не дешава: ниједна Помесна Црква није подржала поступке патријарха Вартоломеја, а читав низ Помесних Цркава је отворено критиковао његове радње. Значи, и овај план је доживео неуспех.“ Патријарх Вартоломеј и његови сарадници су се „на дуги низ година, можда на деценије, заглибили у ситуацији коју су створили за себе и за цело православље у свету, - предвиђа митрополит Иларион. – Учинили су нешто што Помесне Православне Цркве нису признале. Постојаће извесна структура коју признају само они, а Помесне Православне Цркве ће наставити да признају канонском само Украјинску Православну Цркву на чијем челу је митрополит Онуфрије и која је заиста канонска.“ Извор: Православие.ру
  4. У коментару за грчку информациону агенцију „Ромфеја“ председник Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије Митрополит волоколамски Иларион оценио је одлуку синода расколничке „Кијевске патријаршије“ о томе да се Филарету Денисенку додели титула „Свјатејшег и Блажењејшег Архиепископа и Митрополита Кијева – Мајке руских земаља, свештеноархимандрита Кијевопечерске и Почајевске лавре“, преноси Патриархија.ru. Владика Иларион је истакао: „За нас Филарет остаје расколник, као што је и био. Цела ова фарса с доделом титула још једном потврђује колико је исправна била одлука донета 1997. године о његовом изопштавању из Цркве, коју су тада признале све Помесне Цркве без изузетка, укључујући и Цариградску патријаршију. Филарет може присвајати титула колико год хоће, али се суштина због тога неће променити: он није био патријарх, а није то ни сада. Дакле, није ни Свјатејши, ни Блажењејши. Не чуди толико то што Филарет, охрабрен подршком Цариграда присваја нове титуле, колико сама ова подршка. Да ли су добро размислили саветници патријарха Вартоломеја који су му посаветовали да стане у одбрану толико омражене личности? Да нису самим тим довели у неприлику свог руководиоца? То што је Филарет присвојио титулу архимандрита Кијевопечерске и Почајевске лавре у потпуности одговара претендовању на ове православне обитељи које су свете за милионе православних Украјинаца, а о чему је он више пута говорио. Кад је у Цариграду доношена одлука о томе да му се врати чин (истина, не зна се који – да ли патријарха или митрополита?) „све стране-учеснице су позване да избегавају присвајање цркава, манастира и друге имовине, као и да се уздрже од насиља и освете“. И украјински председник Порошенко је тврдио да неће бити никакве прерасподеле имовине. Међутим, може ли се веровати овим апелима и тврдњама кад главни лидер раскола, којег Цариград сад оправдава, не крије своје планове за запоседање главних светиња канонске Украјинске Цркве, а националистичке групације су спремне да по његовом ‘благослову’ изврше ово освајање? Чини се да само то што још увек нема томоса о аутокефалности оне који желе да се што пре обрачунају с канонском Црквом спречава да примене силу.“ Извор: Православие.ру
  5. У коментару за грчку информациону агенцију „Ромфеја“ председник Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије Митрополит волоколамски Иларион оценио је одлуку синода расколничке „Кијевске патријаршије“ о томе да се Филарету Денисенку додели титула „Свјатејшег и Блажењејшег Архиепископа и Митрополита Кијева – Мајке руских земаља, свештеноархимандрита Кијевопечерске и Почајевске лавре“, преноси Патриархија.ru. Владика Иларион је истакао: „За нас Филарет остаје расколник, као што је и био. Цела ова фарса с доделом титула још једном потврђује колико је исправна била одлука донета 1997. године о његовом изопштавању из Цркве, коју су тада признале све Помесне Цркве без изузетка, укључујући и Цариградску патријаршију. Филарет може присвајати титула колико год хоће, али се суштина због тога неће променити: он није био патријарх, а није то ни сада. Дакле, није ни Свјатејши, ни Блажењејши. Не чуди толико то што Филарет, охрабрен подршком Цариграда присваја нове титуле, колико сама ова подршка. Да ли су добро размислили саветници патријарха Вартоломеја који су му посаветовали да стане у одбрану толико омражене личности? Да нису самим тим довели у неприлику свог руководиоца? То што је Филарет присвојио титулу архимандрита Кијевопечерске и Почајевске лавре у потпуности одговара претендовању на ове православне обитељи које су свете за милионе православних Украјинаца, а о чему је он више пута говорио. Кад је у Цариграду доношена одлука о томе да му се врати чин (истина, не зна се који – да ли патријарха или митрополита?) „све стране-учеснице су позване да избегавају присвајање цркава, манастира и друге имовине, као и да се уздрже од насиља и освете“. И украјински председник Порошенко је тврдио да неће бити никакве прерасподеле имовине. Међутим, може ли се веровати овим апелима и тврдњама кад главни лидер раскола, којег Цариград сад оправдава, не крије своје планове за запоседање главних светиња канонске Украјинске Цркве, а националистичке групације су спремне да по његовом ‘благослову’ изврше ово освајање? Чини се да само то што још увек нема томоса о аутокефалности оне који желе да се што пре обрачунају с канонском Црквом спречава да примене силу.“ Извор: Православие.ру View full Странице
  6. „За нас Филарет остаје расколник, као што је и био. Цела ова фарса с доделом титула још једном потврђује колико је исправна била одлука донета 1997. године о његовом изопштавању из Цркве, коју су тада признале све Помесне Цркве без изузетка, укључујући и Цариградску патријаршију. Филарет може присвајати титула колико год хоће, али се суштина због тога неће променити: он није био патријарх, а није то ни сада. Дакле, није ни Свјатејши, ни Блажењејши. Не чуди толико то што Филарет, охрабрен подршком Цариграда присваја нове титуле, колико сама ова подршка. Да ли су добро размислили саветници патријарха Вартоломеја који су му посаветовали да стане у одбрану толико омражене личности? Да нису самим тим довели у неприлику свог руководиоца? То што је Филарет присвојио титулу архимандрита Кијевопечерске и Почајевске лавре у потпуности одговара претендовању на ове православне обитељи које су свете за милионе православних Украјинаца, а о чему је он више пута говорио. Кад је у Цариграду доношена одлука о томе да му се врати чин (истина, не зна се који – да ли патријарха или митрополита?) „све стране-учеснице су позване да избегавају присвајање цркава, манастира и друге имовине, као и да се уздрже од насиља и освете“. И украјински председник Порошенко је тврдио да неће бити никакве прерасподеле имовине. Међутим, може ли се веровати овим апелима и тврдњама кад главни лидер раскола, којег Цариград сад оправдава, не крије своје планове за запоседање главних светиња канонске Украјинске Цркве, а националистичке групације су спремне да по његовом ‘благослову’ изврше ово освајање? Чини се да само то што још увек нема томоса о аутокефалности оне који желе да се што пре обрачунају с канонском Црквом спречава да примене силу.“ Извор: Православие.ру
  7. У коментару за грчку информациону агенцију „Ромфеја“ председник Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије Митрополит волоколамски Иларион оценио је одлуку синода расколничке „Кијевске патријаршије“ о томе да се Филарету Денисенку додели титула „Свјатејшег и Блажењејшег Архиепископа и Митрополита Кијева – Мајке руских земаља, свештеноархимандрита Кијевопечерске и Почајевске лавре“, преноси Патриархија.ru. Владика Иларион је истакао: „За нас Филарет остаје расколник, као што је и био. Цела ова фарса с доделом титула још једном потврђује колико је исправна била одлука донета 1997. године о његовом изопштавању из Цркве, коју су тада признале све Помесне Цркве без изузетка, укључујући и Цариградску патријаршију. Филарет може присвајати титула колико год хоће, али се суштина због тога неће променити: он није био патријарх, а није то ни сада. Дакле, није ни Свјатејши, ни Блажењејши. Не чуди толико то што Филарет, охрабрен подршком Цариграда присваја нове титуле, колико сама ова подршка. Да ли су добро размислили саветници патријарха Вартоломеја који су му посаветовали да стане у одбрану толико омражене личности? Да нису самим тим довели у неприлику свог руководиоца? То што је Филарет присвојио титулу архимандрита Кијевопечерске и Почајевске лавре у потпуности одговара претендовању на ове православне обитељи које су свете за милионе православних Украјинаца, а о чему је он више пута говорио. Кад је у Цариграду доношена одлука о томе да му се врати чин (истина, не зна се који – да ли патријарха или митрополита?) „све стране-учеснице су позване да избегавају присвајање цркава, манастира и друге имовине, као и да се уздрже од насиља и освете“. И украјински председник Порошенко је тврдио да неће бити никакве прерасподеле имовине. Међутим, може ли се веровати овим апелима и тврдњама кад главни лидер раскола, којег Цариград сад оправдава, не крије своје планове за запоседање главних светиња канонске Украјинске Цркве, а националистичке групације су спремне да по његовом ‘благослову’ изврше ово освајање? Чини се да само то што још увек нема томоса о аутокефалности оне који желе да се што пре обрачунају с канонском Црквом спречава да примене силу.“ Извор: Православие.ру View full Странице
  8. Његовом Преосвештенству саслуживали су христољубиви клирици Епархије тимочке: Високопреподобни архимандрит Козма (Радовић), игуман свештене Светониколајевске обитељи манастира Буково; протопрезвитер-ставрофор Трандафил Јанковић, архијерејски намесник неготински; протопрезвитер Зоран Јовић, парох неготински; протонамесници Вукашин Симоновић, парох брзопаланачки и Душан Динић, парох јасенички; презвитер Славиша Видови, парох вражогрначки, као и јерођакон Илија (Јовановић), сабрат Светониколајевске обитељи манастира Буково. Благољепију литургијског сабрања допринело је милозвучно појање хора при неготинском саборном храму Свете Тројице, док је апостолско чтеније произнео катихета Бранислав Илић. Пре Свете Архијерејске Литургије, владика је освештао обновљену цркву брвнару (једну од три цркве брвнаре у неготинском крају), стару 220. година, чиме је употпуњена духовна и васкрсна радост овог недељног дана. У својој надахнутој Архипастирској омилији, Владика Иларион је поучио сабране о значају активног учествовања у богослужбеном животу литургијске заједнице којој припадају. Усрдна молтва је насушна потреба сваке хришћанске душе, јер као што тело не може да живи без дисања, тако и душа не може да живи без благодарствене молитве, подсетио је Владика Иларион. Као израз духовног очинства, Владика је похвалио пастирски труд и благословена дела надлежног пароха, протонамесника Душана Динића, који према пастирским потребама ускоро одлази на нову градску парохију и ново послушање као свештенослужитељ светог олтара при Светогеоргијевском храму у Кладову, које му Епископ по богомудрој одлуци поверава. Након литургијског сабрања у порти древног брестовачког храма уследио је богат културно-уметнички програм, док је добротом и љубављу историјског архива града Неготина, приређена изложба фотографија брестовачке цркве брвнаре. Трудом надлежног пароха протонамесника Душана Динића, а љубављу и добротом благочестивог народа Брестовца, богослужбено сабрање је настављено трпезом хришћанске љубави. Ово је била прва званична Архипастирска посета Брестовцу од како се Владика Иларион налази на трону Епископа тимочких. катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  9. -Освештан обновљени Световазнесенски храм у Брестовцу- У недељу седму по Педесетници, 15. јула 2018. лета Господњег, када савршавамо богослужбени спомен на празник Полагања часне ризе Пресвете Богородице, Његово Преосвештенство Епископ тимочки Господин Иларион, учинио је канонску посету Брестовцу, у архијерејском намесништву неготинском, и у тамошњем Световазнесенском храму началствовао евхаристијским сабрањем верног народа Божјег. У пратњи Владике Илариона били су високопреподобни архимандрит Козма (Радовић), јерођакон Илија (Јовановић) и катихета Бранислав Илић. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Његовом Преосвештенству саслуживали су христољубиви клирици Епархије тимочке: Високопреподобни архимандрит Козма (Радовић), игуман свештене Светониколајевске обитељи манастира Буково; протопрезвитер-ставрофор Трандафил Јанковић, архијерејски намесник неготински; протопрезвитер Зоран Јовић, парох неготински; протонамесници Вукашин Симоновић, парох брзопаланачки и Душан Динић, парох јасенички; презвитер Славиша Видови, парох вражогрначки, као и јерођакон Илија (Јовановић), сабрат Светониколајевске обитељи манастира Буково. Благољепију литургијског сабрања допринело је милозвучно појање хора при неготинском саборном храму Свете Тројице, док је апостолско чтеније произнео катихета Бранислав Илић. Пре Свете Архијерејске Литургије, владика је освештао обновљену цркву брвнару (једну од три цркве брвнаре у неготинском крају), стару 220. година, чиме је употпуњена духовна и васкрсна радост овог недељног дана. У својој надахнутој Архипастирској омилији, Владика Иларион је поучио сабране о значају активног учествовања у богослужбеном животу литургијске заједнице којој припадају. Усрдна молтва је насушна потреба сваке хришћанске душе, јер као што тело не може да живи без дисања, тако и душа не може да живи без благодарствене молитве, подсетио је Владика Иларион. Као израз духовног очинства, Владика је похвалио пастирски труд и благословена дела надлежног пароха, протонамесника Душана Динића, који према пастирским потребама ускоро одлази на нову градску парохију и ново послушање као свештенослужитељ светог олтара при Светогеоргијевском храму у Кладову, које му Епископ по богомудрој одлуци поверава. Након литургијског сабрања у порти древног брестовачког храма уследио је богат културно-уметнички програм, док је добротом и љубављу историјског архива града Неготина, приређена изложба фотографија брестовачке цркве брвнаре. Трудом надлежног пароха протонамесника Душана Динића, а љубављу и добротом благочестивог народа Брестовца, богослужбено сабрање је настављено трпезом хришћанске љубави. Ово је била прва званична Архипастирска посета Брестовцу од како се Владика Иларион налази на трону Епископа тимочких. катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  10. Питање: Први пут сте у Епархији ваљевској, у манастиру Ћелије, у дану у коме славимо Светог Оца Јустина Ћелијског, новопросијавшег светитеља Божјег. Како се осећате данас овде? Епископ Иларион: Благодарим Богу на овом дану и прилици да будем први пут у ћелијској светињи и Епархији ваљевској уопште. Заиста, велика је радост за мене лично и моје пратиоце, игумана манастира Буково архимандрита Козму, његовог сабрата оца Захарију и мог ђакона оца Илију. Ми смо сви буковска братија и први пут смо сви данас овде. Мало је невероватно, али с обзиром на то да мој претходник на трону Епархије тимочке, Владика Јустин, води духовно наслеђе одавде, носи име по Светом мученику Јустину Филозофу, али сигурно и по Ави Јустину ћелијском, можда и није. Наиме, сво време, а то је 22 године, колико је Владика Јустин био у Тимочкој епархији, ми смо били уз њега за његов имендан. И то је један од разлога што на овај дан нисмо бивали у ћелијском манастиру. Наша радост је велика тим више што смо овде сабрани у овако великом броју, да имамо више епископа из других помесних Цркава. За нас из источне Србије, где немамо ни приближно овако духовно наслеђе и црквену традицију, право је окрепљење и прави благослов да дођемо овде, видимо и доживимо све ово и, ако Бог да, нешто пренесемо кући. Питање: Колико је код Вас, као богослова, монаха и Епископа, личност и дело Светог Оца Јустина било градивни елемент, колико сте узрастали и стасавали уз поуке које нам је оставио? Епископ Иларион: Претпостављам да је то за све нас, условно речено, монаха млађих генерација, била практично једна од основних литература. Литература, која је била доступна осамдесетих и деведесетих година када смо се обраћали Господу и када нас је Он призивао у Цркву, да свој животни пут наставимо кроз монашки живот, манастирски труд и подвиг, литургијско служење, мисију у Цркви у целини. Заиста, утицај је велики. Дело Светог Оца Јустина и Владике Николаја се на свим нивоима тумачи и оно што је највредније јесте то да је применљиво од деце предшколског узраста до највиших сфера богословља. Питање: Свети Отац Јустин био је нека врста савести свог доба. Био је тај глас вапијућег у пустињи, неко ко нас је опомињао у времену атеистичких идеја, друштва у коме „није било простора за Бога“. Данас је другачије. Али, и ово време за хришћане носи своја искушења. Где видите актуелност Оца Јустина у овом тренутку? Епископ Иларион: То време је било безбожно на један начин. Данас, иако није тако, имамо неку врсту суптилног обезбожења народа. Тада смо имали блокаду кроз безбожни комунистички режим, а данас чини ми се имамо већу опасност кроз претерану слободу. Такође, у оно време нисмо имали толики одлив становништва, и то оног најквалитетнијег- најобразованијег, које је у животном добу са потенцијалом за стварање породице, а самим тим и учешће у Цркви. Владика Милутин је малопре поменуо оно што је Отац Јустин говорио и што је увек актуелно – да живимо јеванђељски. Ако тако будемо живели, јасно је да нам ни оно претходно није наудило, нити ово садашње, да тако кажем, секуларно доба. Требало би да будемо јеванђељски усмерени, литургијски активни, а не само да говоримо како имамо одређен проценат људи у цркви, деце на веронауци, православно изјашњених Срба у нашој држави… Не! Нама је најважнији број људи на Светим Литургијама. То је оно на чему може увек да се ради и да се на томе трудимо. Питање: За крај, нека Ваша порука верном народу у завичају Владике Николаја и Оца Јустина… Епископ Иларион: Порука је оно што су они увек говорили, а рекосмо и ми сада, а то је: да живимо јеванђељски! Да се трудимо колико можемо да се испунимо оно што нам је дато и што Господ од нас очекује, а Господ ће, како се каже приликом чина рукоположења, „немоћи наше допунити“, оно што недостаје надоместити Својом благодаћу. Бар да имамо добру вољу и да не седимо скрштених руку. Разговор водила: Јадранка Јанковић, инфо служба Епархије ваљевске Извор: Епархија ваљевска
  11. Прослава празника Светог Оца Јустина, 14/1. јуна 2018. године Господње, у манастир Ћелије довела је више архијереја, свештеника, свештеномонаха и поклоника са разних православних простора. Међу њима, први пут на свом пастирском путу, Епархију ваљевску походио је и Преосвећени Епископ тимочки Г. Иларион (Голубовић). Какво духовно искуство представља поклоњење Авиним моштима и боравак у светињи у којој је он годинама служио, у чему се огледа актуелност личности и дела ћелијског богомудраца и шта је најважније за наш живот у вери Христовој, неке су од тема о којима је Епископ Иларион говорио за веб сајт Епархије ваљевске. Питање: Први пут сте у Епархији ваљевској, у манастиру Ћелије, у дану у коме славимо Светог Оца Јустина Ћелијског, новопросијавшег светитеља Божјег. Како се осећате данас овде? Епископ Иларион: Благодарим Богу на овом дану и прилици да будем први пут у ћелијској светињи и Епархији ваљевској уопште. Заиста, велика је радост за мене лично и моје пратиоце, игумана манастира Буково архимандрита Козму, његовог сабрата оца Захарију и мог ђакона оца Илију. Ми смо сви буковска братија и први пут смо сви данас овде. Мало је невероватно, али с обзиром на то да мој претходник на трону Епархије тимочке, Владика Јустин, води духовно наслеђе одавде, носи име по Светом мученику Јустину Филозофу, али сигурно и по Ави Јустину ћелијском, можда и није. Наиме, сво време, а то је 22 године, колико је Владика Јустин био у Тимочкој епархији, ми смо били уз њега за његов имендан. И то је један од разлога што на овај дан нисмо бивали у ћелијском манастиру. Наша радост је велика тим више што смо овде сабрани у овако великом броју, да имамо више епископа из других помесних Цркава. За нас из источне Србије, где немамо ни приближно овако духовно наслеђе и црквену традицију, право је окрепљење и прави благослов да дођемо овде, видимо и доживимо све ово и, ако Бог да, нешто пренесемо кући. Питање: Колико је код Вас, као богослова, монаха и Епископа, личност и дело Светог Оца Јустина било градивни елемент, колико сте узрастали и стасавали уз поуке које нам је оставио? Епископ Иларион: Претпостављам да је то за све нас, условно речено, монаха млађих генерација, била практично једна од основних литература. Литература, која је била доступна осамдесетих и деведесетих година када смо се обраћали Господу и када нас је Он призивао у Цркву, да свој животни пут наставимо кроз монашки живот, манастирски труд и подвиг, литургијско служење, мисију у Цркви у целини. Заиста, утицај је велики. Дело Светог Оца Јустина и Владике Николаја се на свим нивоима тумачи и оно што је највредније јесте то да је применљиво од деце предшколског узраста до највиших сфера богословља. Питање: Свети Отац Јустин био је нека врста савести свог доба. Био је тај глас вапијућег у пустињи, неко ко нас је опомињао у времену атеистичких идеја, друштва у коме „није било простора за Бога“. Данас је другачије. Али, и ово време за хришћане носи своја искушења. Где видите актуелност Оца Јустина у овом тренутку? Епископ Иларион: То време је било безбожно на један начин. Данас, иако није тако, имамо неку врсту суптилног обезбожења народа. Тада смо имали блокаду кроз безбожни комунистички режим, а данас чини ми се имамо већу опасност кроз претерану слободу. Такође, у оно време нисмо имали толики одлив становништва, и то оног најквалитетнијег- најобразованијег, које је у животном добу са потенцијалом за стварање породице, а самим тим и учешће у Цркви. Владика Милутин је малопре поменуо оно што је Отац Јустин говорио и што је увек актуелно – да живимо јеванђељски. Ако тако будемо живели, јасно је да нам ни оно претходно није наудило, нити ово садашње, да тако кажем, секуларно доба. Требало би да будемо јеванђељски усмерени, литургијски активни, а не само да говоримо како имамо одређен проценат људи у цркви, деце на веронауци, православно изјашњених Срба у нашој држави… Не! Нама је најважнији број људи на Светим Литургијама. То је оно на чему може увек да се ради и да се на томе трудимо. Питање: За крај, нека Ваша порука верном народу у завичају Владике Николаја и Оца Јустина… Епископ Иларион: Порука је оно што су они увек говорили, а рекосмо и ми сада, а то је: да живимо јеванђељски! Да се трудимо колико можемо да се испунимо оно што нам је дато и што Господ од нас очекује, а Господ ће, како се каже приликом чина рукоположења, „немоћи наше допунити“, оно што недостаје надоместити Својом благодаћу. Бар да имамо добру вољу и да не седимо скрштених руку. Разговор водила: Јадранка Јанковић, инфо служба Епархије ваљевске Извор: Епархија ваљевска View full Странице
  12. Архимандрит Иларион, игуман манастира Драганац на Косову и Метохији, служио је 3. марта 2018. године свету Литургију у манастиру Светог архангела Гаврила у Земуну. Отац Иларион је истакао да нас Христос жели, да нам Бог верује и да се нада да ћемо се њему обратити:-Ми смо живе слуге нашега Бога, глас Божји је увек ту, са вером наставимо ову трку током Васкршњег поста и да се овенчамо венцем победе! http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/uploads/Audio/O Ilarion 3.3.2018..mp3 View full Странице
  13. Митрополит Иларион у Београд је дошао како би присуствовао откривању мозаика у куполи Храма Светог Саве, а истиче да није случајно што се тај догађај поклопио са прославом 180. годишњице успостављања односа између Русије и Србије. — Наши народи повезани су вишевековним везама који сежу још из времена Светог Саве и из времена многих наших владара који су штитили српски народ. Није случајно што у центру Београда стоји споменик последњем руском цару. Код нас у Русији досад нема споменика Николају II, а у Београду стоји такав споменик. То сведочи о томе да је српски народ свестан колико је високу цену платио руски народ за слободу Србије. Током векова Русија је штитила Србију и то пријатељство међу нашим народима, које и данас постоји, плаћено је крвљу руских војника. То што се јубилеј 180 година успостављања дипломатских односа између Русије и Србије поклопио са отварањем прве етапе мозаика Храма Светог Саве такође није случајно, јер су управо Русија и Руска православна црква притекли у помоћ српском народу и Српској православној цркви како би им помогли да се реализује тај огромни пројекат. Надам да ће наше заједничко стваралаштво у том храму бити настављено. Како ви видите суштину духовних односа између Срба и Руса и између наше две цркве? — Наши односи су данас у успону. То су односи које одликује дух братске сарадње. Ми практично на дневној основи имамо комуникацију и дијалог о читавом низу питања. Већ много година у Београду служи представник РПЦ, протојереј Виталиј Тарасјев, већ много година у Москви служи представник СПЦ, владика Антоније, који на веома високом нивоу представља Српску православну цркву и ми се према њему односимо са великим поверењем и великом љубављу. Наша два патријарха се редовно састају. Буквално у децембру су се састали када смо празновали век обнове Патријаршије у Руској православној цркви, а ускоро поново очекујемо Његову светост патријарха Иринеја у Москви зато што му је додељена награда Фонда јединства православних народа. Та награда се додељује једном годишње. Његова светост патријарх Кирил утврђује кандидатуре и у овом случају награда је додељена патријарху Иринеју за вишегодишњи и истакнути допринос православном јединству. Ти односи данас су наравно наставак вишевековних веза између наше две цркве које су постојале и, како сам уверен, постојаће увек зато што друкчије напросто не може да буде. Ми смо предодређени да будемо заједно, јер смо једнокрвни и једноверни народи. Митрополит Иларион: Наши народи повезани су вишевековним везама који сежу још из времена Светог Саве и из времена многих наших владара који су штитили српски народ. Није случајно што у центру Београда стоји споменик последњем руском цару. Код нас у Русији досад нема споменика. Србија је у сложеној ситуацији зато што нам кажу да не можемо да будемо и блиски са Русијом и да постанемо чланица ЕУ. Стално смо изложени уценама. Нова уцена је да треба ускладити спољну политику са ЕУ пре него што постанемо чланица ЕУ, другим речима, то значи да се уведу санкције Русије. Какво је Ваше мишљење, може ли Србија да се одупре? — Мислим да Србија сада заиста стоји пред избором и тај избор зависи од српског руководства и српског народа. У тој ситуацији вештачке конфронтације између ЕУ и Русије, која је данас направљено пре свега због политике САД, Србија је заиста пред избором. Веома је тешко и вероватно немогуће помирити у овом тренутку тежњу ка евроинтеграцијама са тежњом ка даљем развоју дијалога са Русијом. Осим тога, треба да разумете да ако намеравате да уђете у ЕУ један од услова је да Србија одустане од било каквих претензија на Косово и Метохију, тј. да пристане на одрицање од своје историјске територије, на којој се налазе српске светиње и на којој и даље живи српски народ, мада веома притиснут последњим догађајима и околностима. Уз то, да би добила улазницу за Европску унију Србија ће морати да прихвати законе који постоје у ЕУ: да призна тзв. истополне заједнице, да их изједначи са браком, да хомосексуалним паровима да право на усвајање деце, а то ће бити издаја не само српског народа, већ и издаја православља. Зато. наравно. мора да се направи избор, а мислим да су се многи народи нашли у сличној ситуацији. Сада су Срби на раскршћу. Ми се истински надамо да ће српски народ направити свој избор пре свега полазећи од своје историје и полазећи од православне вере која је заправо и створила тај народ. Двапут сте били на Космету, а снимили сте и филм о српским православним земљама. Добро вам је позната ситуација на Косову и Метохији. Шта мислите, зашто Запад радије ћути о ситуацији у којој се налазе православни верници и СПЦ на Космету? — Ако погледамо политику Запада према православљу у целини у последњих 10 година, онда можемо да видимо да ту нема никакве подршке. Штавише, спроводи се активна подршка исламу, чак и вештачко наметање ислама, и то на традиционално хришћанским територијама. Сведоци смо имиграционе политике која подстиче прилив представника те религиозне традиције у Европу што доводи до нарушавања равнотеже успостављене током векова. То кажем упркос томе што у Русији, на пример, можемо видети изузетно добре и лепе односе између православаца и муслимана. Али муслимани код нас живе вековима, а у појединим земљама у Европи они су се појавили од скора. Притом, Европа акценат ставља на идеју да ће ти муслимани бити интегрисани у европско друштво и да ће прихватити европске вредности, иако многи не намеравају да се интегришу, а европске вредности им нису интересантне. Ти људи заправо желе да дођу у Европу где ће створити своје енклаве, од чега ће потом у Европи настати европски исламски калифат. О томе су прилично отворено говорили и многи представници радикалног ислама. Мислим да та имиграциона политика коју данас воде поједине западне земље представља својеврсно самоубиство, јер ће доћи време када ће се, на пример, Немци пробудити у својој земљи и схватити да то више није њихова земља. Тој политици се тренутно противе поједине земље ЕУ, као што су Мађарска, Словачка и Пољска, али време ће показати колико ће оне успети да сачувају свој идентитет и да се успротиве тој иницијативи из Брисела. Митрополит Иларион: Ми смо предодређени да будемо заједно јер смо једнокрвни и једноверни народи. Православни свет се налази у компликованој ситуацији, а сличност између Руске и Српске православне цркве лежи такође у томе што ми, на пример, имамо проблем са непризнатом Македонском православном црквом, а РПЦ са расколницима у Украјини. Одакле ти расколи? — Раскол се увек дешава на политичкој основи. Ако говоримо о Украјинској цркви, она је настала након што се Украјина одвојила од Русије, прогласила се самосталном државом. Тада је и Филарет Денисенко, који није постао патријарх Руске православне цркве, решио да постане патријарх у Украјини. Он је заправо направио тај раскол у цркви, он је тај процес предводио, имао је добре односе са тадашњим украјинским властима и уз њихову подршку тај раскол је почео да јача. Нажалост, то траје већ неких 25 година, то је раскол који је немогуће превазићи, упркос томе што је децембра прошле године Филарет Денисенко написао писмо руском патријарху Кирилу и епископима Руске православне цркве у којем је позвао обе стране на дијалог, па чак и молио за опроштај. Буквално сутрадан након што је то писмо прочитано и након што смо ми формирали комисију за дијалог он је одржао конференцију за новинаре на којој је у суштини дезавуисао све своје тврдње и молбе. Тако да видимо да је превазилажење тог раскола веома сложена ствар, али се надамо да је то ипак могуће и увек рачунамо на солидарност свих помесних цркава. Јер раскол у једној цркви означава раскол у свим православним црквама — морамо то јасно да схватимо. А ако једна православна црква почне да подржава раскол на штету других цркава, онда то може довести до нових раскола, али никако неће довести до превазилажења постојећих. Непризната Македонска православна црква обратила се Бугарској православној цркви како би она била мајка црква МПЦ. Како Ви то коментаришете? — Увек полазимо од тога да проблем непризнате Македонске цркве мора да се решава дијалогом између ње и Српске православне цркве. Тања ТРИКИЋ
  14. Српски народ јесте пред избором, а веома је тешко и вероватно немогуће помирити у овом тренутку тежњу ка евроинтеграцијама с тежњом ка даљем развоју дијалога са Русијом, сматра митрополит волоколамски Иларион, председник Одељења Руске православне цркве за спољне црквене везе. Митрополит Иларион у Београд је дошао како би присуствовао откривању мозаика у куполи Храма Светог Саве, а истиче да није случајно што се тај догађај поклопио са прославом 180. годишњице успостављања односа између Русије и Србије. — Наши народи повезани су вишевековним везама који сежу још из времена Светог Саве и из времена многих наших владара који су штитили српски народ. Није случајно што у центру Београда стоји споменик последњем руском цару. Код нас у Русији досад нема споменика Николају II, а у Београду стоји такав споменик. То сведочи о томе да је српски народ свестан колико је високу цену платио руски народ за слободу Србије. Током векова Русија је штитила Србију и то пријатељство међу нашим народима, које и данас постоји, плаћено је крвљу руских војника. То што се јубилеј 180 година успостављања дипломатских односа између Русије и Србије поклопио са отварањем прве етапе мозаика Храма Светог Саве такође није случајно, јер су управо Русија и Руска православна црква притекли у помоћ српском народу и Српској православној цркви како би им помогли да се реализује тај огромни пројекат. Надам да ће наше заједничко стваралаштво у том храму бити настављено. Како ви видите суштину духовних односа између Срба и Руса и између наше две цркве? — Наши односи су данас у успону. То су односи које одликује дух братске сарадње. Ми практично на дневној основи имамо комуникацију и дијалог о читавом низу питања. Већ много година у Београду служи представник РПЦ, протојереј Виталиј Тарасјев, већ много година у Москви служи представник СПЦ, владика Антоније, који на веома високом нивоу представља Српску православну цркву и ми се према њему односимо са великим поверењем и великом љубављу. Наша два патријарха се редовно састају. Буквално у децембру су се састали када смо празновали век обнове Патријаршије у Руској православној цркви, а ускоро поново очекујемо Његову светост патријарха Иринеја у Москви зато што му је додељена награда Фонда јединства православних народа. Та награда се додељује једном годишње. Његова светост патријарх Кирил утврђује кандидатуре и у овом случају награда је додељена патријарху Иринеју за вишегодишњи и истакнути допринос православном јединству. Ти односи данас су наравно наставак вишевековних веза између наше две цркве које су постојале и, како сам уверен, постојаће увек зато што друкчије напросто не може да буде. Ми смо предодређени да будемо заједно, јер смо једнокрвни и једноверни народи. Митрополит Иларион: Наши народи повезани су вишевековним везама који сежу још из времена Светог Саве и из времена многих наших владара који су штитили српски народ. Није случајно што у центру Београда стоји споменик последњем руском цару. Код нас у Русији досад нема споменика. Србија је у сложеној ситуацији зато што нам кажу да не можемо да будемо и блиски са Русијом и да постанемо чланица ЕУ. Стално смо изложени уценама. Нова уцена је да треба ускладити спољну политику са ЕУ пре него што постанемо чланица ЕУ, другим речима, то значи да се уведу санкције Русије. Какво је Ваше мишљење, може ли Србија да се одупре? — Мислим да Србија сада заиста стоји пред избором и тај избор зависи од српског руководства и српског народа. У тој ситуацији вештачке конфронтације између ЕУ и Русије, која је данас направљено пре свега због политике САД, Србија је заиста пред избором. Веома је тешко и вероватно немогуће помирити у овом тренутку тежњу ка евроинтеграцијама са тежњом ка даљем развоју дијалога са Русијом. Осим тога, треба да разумете да ако намеравате да уђете у ЕУ један од услова је да Србија одустане од било каквих претензија на Косово и Метохију, тј. да пристане на одрицање од своје историјске територије, на којој се налазе српске светиње и на којој и даље живи српски народ, мада веома притиснут последњим догађајима и околностима. Уз то, да би добила улазницу за Европску унију Србија ће морати да прихвати законе који постоје у ЕУ: да призна тзв. истополне заједнице, да их изједначи са браком, да хомосексуалним паровима да право на усвајање деце, а то ће бити издаја не само српског народа, већ и издаја православља. Зато. наравно. мора да се направи избор, а мислим да су се многи народи нашли у сличној ситуацији. Сада су Срби на раскршћу. Ми се истински надамо да ће српски народ направити свој избор пре свега полазећи од своје историје и полазећи од православне вере која је заправо и створила тај народ. Двапут сте били на Космету, а снимили сте и филм о српским православним земљама. Добро вам је позната ситуација на Косову и Метохији. Шта мислите, зашто Запад радије ћути о ситуацији у којој се налазе православни верници и СПЦ на Космету? — Ако погледамо политику Запада према православљу у целини у последњих 10 година, онда можемо да видимо да ту нема никакве подршке. Штавише, спроводи се активна подршка исламу, чак и вештачко наметање ислама, и то на традиционално хришћанским територијама. Сведоци смо имиграционе политике која подстиче прилив представника те религиозне традиције у Европу што доводи до нарушавања равнотеже успостављене током векова. То кажем упркос томе што у Русији, на пример, можемо видети изузетно добре и лепе односе између православаца и муслимана. Али муслимани код нас живе вековима, а у појединим земљама у Европи они су се појавили од скора. Притом, Европа акценат ставља на идеју да ће ти муслимани бити интегрисани у европско друштво и да ће прихватити европске вредности, иако многи не намеравају да се интегришу, а европске вредности им нису интересантне. Ти људи заправо желе да дођу у Европу где ће створити своје енклаве, од чега ће потом у Европи настати европски исламски калифат. О томе су прилично отворено говорили и многи представници радикалног ислама. Мислим да та имиграциона политика коју данас воде поједине западне земље представља својеврсно самоубиство, јер ће доћи време када ће се, на пример, Немци пробудити у својој земљи и схватити да то више није њихова земља. Тој политици се тренутно противе поједине земље ЕУ, као што су Мађарска, Словачка и Пољска, али време ће показати колико ће оне успети да сачувају свој идентитет и да се успротиве тој иницијативи из Брисела. Митрополит Иларион: Ми смо предодређени да будемо заједно јер смо једнокрвни и једноверни народи. Православни свет се налази у компликованој ситуацији, а сличност између Руске и Српске православне цркве лежи такође у томе што ми, на пример, имамо проблем са непризнатом Македонском православном црквом, а РПЦ са расколницима у Украјини. Одакле ти расколи? — Раскол се увек дешава на политичкој основи. Ако говоримо о Украјинској цркви, она је настала након што се Украјина одвојила од Русије, прогласила се самосталном државом. Тада је и Филарет Денисенко, који није постао патријарх Руске православне цркве, решио да постане патријарх у Украјини. Он је заправо направио тај раскол у цркви, он је тај процес предводио, имао је добре односе са тадашњим украјинским властима и уз њихову подршку тај раскол је почео да јача. Нажалост, то траје већ неких 25 година, то је раскол који је немогуће превазићи, упркос томе што је децембра прошле године Филарет Денисенко написао писмо руском патријарху Кирилу и епископима Руске православне цркве у којем је позвао обе стране на дијалог, па чак и молио за опроштај. Буквално сутрадан након што је то писмо прочитано и након што смо ми формирали комисију за дијалог он је одржао конференцију за новинаре на којој је у суштини дезавуисао све своје тврдње и молбе. Тако да видимо да је превазилажење тог раскола веома сложена ствар, али се надамо да је то ипак могуће и увек рачунамо на солидарност свих помесних цркава. Јер раскол у једној цркви означава раскол у свим православним црквама — морамо то јасно да схватимо. А ако једна православна црква почне да подржава раскол на штету других цркава, онда то може довести до нових раскола, али никако неће довести до превазилажења постојећих. Непризната Македонска православна црква обратила се Бугарској православној цркви како би она била мајка црква МПЦ. Како Ви то коментаришете? — Увек полазимо од тога да проблем непризнате Македонске цркве мора да се решава дијалогом између ње и Српске православне цркве. Тања ТРИКИЋ View full Странице
  15. Ситуација везана за филм „Матилда“, нажалост, подсећа на ситуацију која је пре извесног времена настала у вези са скандалозним француским недељником „Шарли Ебдо“. Тада су неки све нас покушали да приморају да се одлучимо: да ли сте са „Шарлијем“ или сте с терористима који су пуцали у запослене у редакцији? Сад покушавају да нас натерају да бирамо: или подржаваш „Матилду“ или си с онима који позивају на спаљивање биоскопа. А шта да раде они који нису ни с једнима, ни с другима? Ја се, на пример, беспоговорно и категорички изјашњавам против било каквих позива на насиље и било каквих претњи упућених било коме, без обзира да ли су то режисер, глумци, дистрибутери итд. Такође сам против забране приказивања филма, против препорода цензуре по угледу на совјетску. Али истовремено нипошто не могу и нећу да станем на страну оних који овај филм бране. За разлику од већине учесника у полемици ја сам овај филм погледао. Јер сад неки кажу: нисте гледали, зато ћутите и чекајте да филм почне да се приказује. И оптужују људе који се изјашњавају против филма на основу трејлера због тога што га критикују, а да га нису погледали. Ја своје мишљење о филму нисам изразио на основу трејлера, већ на основу тога што сам видео његову пуну верзију. Моје мишљење је увредило режисера који ме је позвао на претпремијеру, али сам морао да поступим по савести. Нисам могао ни да прећутим. У дискусији о филму учествују најразличитији људи и групе људи. Али писама у којима се изражава негодовање данас има на хиљаде. Многи људи не схватају зашто је у години кад је прошао век од револуције још једном јавно требало пљунути у човека који је био стрељан са својом породицом, с малолетном децом. Годишњица револуције представља повод за молитву и помен невино настрадалих, а не за то да се настави са пљувањем на њихов спомен. А да не говорим о томе да је за Цркву цар Николај Други страстотрпац, који је прибројан збору светих. И царица Александра Фјодоровна, која је у филму приказана као хистерична вештица, такође је прибројана збору светих. На Царским данима у Јекатеринбругу окупља се најмање сто хиљада људи који пет сати у току ноћи у литији иду од места на којем је стрељан до места на којем се претпоставља да је сахрањен. Изражавам наду у то да ће се у години кад се обележава век од трагичних догађаја који су за последицу имали више милиона жртава у нашем народу, наћи режисери, писци и уметници који ће умети да на достојан начин овековече сећање на убијеног цара. Извор: Православие.ру
  16. Председник Одељења за спољне црквене односе Московског патријархата митрополит Волоколамски Иларион дао је коментар поводом заоштравања јавне дискусије о филму „Матилда“ Повезана вест: Патријарх Кирил осудио филм "Матилда" и позвао да се превлада друштвена смутња поводом историјских јубилеја:" Уметничка фикција и лаж су различите ствари" Ситуација везана за филм „Матилда“, нажалост, подсећа на ситуацију која је пре извесног времена настала у вези са скандалозним француским недељником „Шарли Ебдо“. Тада су неки све нас покушали да приморају да се одлучимо: да ли сте са „Шарлијем“ или сте с терористима који су пуцали у запослене у редакцији? Сад покушавају да нас натерају да бирамо: или подржаваш „Матилду“ или си с онима који позивају на спаљивање биоскопа. А шта да раде они који нису ни с једнима, ни с другима? Ја се, на пример, беспоговорно и категорички изјашњавам против било каквих позива на насиље и било каквих претњи упућених било коме, без обзира да ли су то режисер, глумци, дистрибутери итд. Такође сам против забране приказивања филма, против препорода цензуре по угледу на совјетску. Али истовремено нипошто не могу и нећу да станем на страну оних који овај филм бране. За разлику од већине учесника у полемици ја сам овај филм погледао. Јер сад неки кажу: нисте гледали, зато ћутите и чекајте да филм почне да се приказује. И оптужују људе који се изјашњавају против филма на основу трејлера због тога што га критикују, а да га нису погледали. Ја своје мишљење о филму нисам изразио на основу трејлера, већ на основу тога што сам видео његову пуну верзију. Моје мишљење је увредило режисера који ме је позвао на претпремијеру, али сам морао да поступим по савести. Нисам могао ни да прећутим. У дискусији о филму учествују најразличитији људи и групе људи. Али писама у којима се изражава негодовање данас има на хиљаде. Многи људи не схватају зашто је у години кад је прошао век од револуције још једном јавно требало пљунути у човека који је био стрељан са својом породицом, с малолетном децом. Годишњица револуције представља повод за молитву и помен невино настрадалих, а не за то да се настави са пљувањем на њихов спомен. А да не говорим о томе да је за Цркву цар Николај Други страстотрпац, који је прибројан збору светих. И царица Александра Фјодоровна, која је у филму приказана као хистерична вештица, такође је прибројана збору светих. На Царским данима у Јекатеринбругу окупља се најмање сто хиљада људи који пет сати у току ноћи у литији иду од места на којем је стрељан до места на којем се претпоставља да је сахрањен. Изражавам наду у то да ће се у години кад се обележава век од трагичних догађаја који су за последицу имали више милиона жртава у нашем народу, наћи режисери, писци и уметници који ће умети да на достојан начин овековече сећање на убијеног цара. Извор: Православие.ру View full Странице
×
×
  • Create New...