Претражи Живе Речи Утехе

Митрополит волоколамски Иларион, начелник Одељења за спољне црквене односе Московске Патријаршије, а који је на поклоничком путу у Свету Земљу, по благослову Његове Светости патријарха московског и све Русије Кирила посетио је 10. јануара 2019. Патријаршију јерусалимску и састао се са Његовим Блаженством патријархом Светог града Јерусалима и све Палестине Теофилом III. Разговорима су присуствовали архиепископ константински Аристарх, генерални секретар Јерусалимске Патријаршије; архиепископ лидски Димитрије, секретар Синода Јерусалимске Патријаршије; архимандрит Александар (Јелисов), старешина Руске духовне мисије у Јерусалиму, и јерођакон Дометијан (Маркаријан), сарадник Руске духовне мисије. Разговори су вођени о различитим темама од заједничког интересовања. Посебно је разматрано стање хришћана на Блиском истоку, затим различите теме билатералних односа између Јерусалима и Москве и проблеми који се тичу међуправославних односа. На крају састанка, који је трајао више од сат и по времена и који је одржан у пријатељској и топлој атмосфери, размењени су поклони. Извор: Московска Патријаршија (са енглеског Инфо служба СПЦ) СПЦ

-Одлука Цариградске Патријаршије, уз активно учешће Владе Украјине, о давању аутокефалности новој црквеној структури представља још један политички начин да се разделе народи Русије и Украјине што може довести до насиља, казао је предстојатељ Руске Православне Заграничне Цркве Митрополит источноамерички и њујоркшки Иларион за ТАСС 17. децембра 2018. године. -Ово [давање аутокефалије] потпуно је неканонски чин Цариградске Васељенске Патријаршије учињен у супротности са свим црквеним канонима, нагласио је Митрополит. -Тај поступак само појачава раздор између верника у Украјини. Можемо рећи да је то политички начин да се још више подели народ Украјине и Русије, пошто председник државе [Украјине - Петро Порошенко] тако снажно притиска канонску Украјинску Православну Пркву коју предводи митрополит Онуфрије називајући је московском. У ствари, украјински народ је већински у канонској УПЦ, напоменуо је он. -Ако власти (Украјине) буду вршиле насилне радње против наше Православне Цркве, то ће вероватно изазвати чак и крвопролиће и мучеништво међу паством. Ово је врло лоша ситуација. Молимо се да Господ подари мир Украјини, народу, да православни хришћани остану верни Цркви Христовој и да се не предају вештачким црквеним установама. Према Митрополиту, ово стање је могуће поправити и повратити јединство у Цркви и међу вернима ако Цариград поништи све своје претходне одлуке и радње у односу на Украјинску Цркву. -Наравно, мало је вероватно да ће он то учинити, али ако сада дође до неког притиска локалне власти (Украјине) и новоосноване аутокефалије против православних хришћана, у земљи неће бити помирења или мира. У земљи постоје оштре струје које ће покушати да изазову раздор. -Не може бити општења између Руске Православне Цркве, Руске Православне Заграничне Цркве и новоосноване аутокефалне Цркве у Украјини. Саслуживање је немогуће, верници не би требало да иду у ове храмове ако себе сматрају православним хришћанима, рекао је митрополит Иларион. -Канонска Црква је Украјинска Православна Црква на челу са митрополитом Онуфријем и његовим Синодом, напоменуо је Митрополит и подсетио да тренутно Московска Патријаршија и Руска Православна Загранична Црква такође не опште с Васељенском Патријаршијом, чије су радње довеле до међуцрквеног раскола. -Нећемо саслуживати све док се не исправи ова велика грешка, казао је митрополит Иларилон. Извор: Српска Православна Црква

Председник Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије Митрополит волоколамски Иларион дао је интервју за портал на француском језику Ortodoxie.com. — Владико, хвала Вам што сте пристали да одговорите на наша питања. Ово је већ трећи интервју. Први пут смо овде, у Паризу, разговарали 2007. године, то је био интервју за радио. Други пут, исте године, разговор је одржан на Охридском језеру. Сад се налазимо у Паризу, у Културно-духовном центру на кеју Бранли. За почетак бисмо желели да Вам поставимо питање о најновијим вестима: сви су били зачуђени и осетили су жаљење због одлуке Патријарха васељенског Вартоломеја да укине Архиепископију руских православних парохија у западној Европи. Како бисте могли да прокоментаришете овај догађај? — Ова одлука ме није много зачудила, пошто је сасвим недавно патријарх Вартоломеј „укинуо“ Украјинску Православну Цркву која се састоји од 13.000 парохија, преко 200 манастира и више милиона православних верника. Он због нечега сматра да има право да укида Цркве и да оснива нове, да узакоњује расколничке структуре и да једнострано укида анатеме које је изрекло свештеноначалије других Помесних Православних Цркава. С наше тачке гледишта радње која патријарх Вартоломеј предузима у последње време немају никакву логику – ни с тачке гледишта црквених канона, ни с тачке гледишта здравог разума. Авантура коју је сад започео у Украјини доноси много невоља украјинском православном народу. Први пут у историји Цркве аутокефалију не траже, већ се она намеће на силу. Већина православних верника у Украјини припада канонској Украјинској Православној Цркви која има статус самоуправне Цркве у саставу Московске патријаршије; они нису молили ни за какву аутокефалију и неће је примити из руку патријарха Вартоломеја. Без обзира на то, из месеца у месец са Фанара се упорно чују изјаве о „већ донетој одлуци“ да се да аутокефалија – или Украјини, или украјинском народу, или Украјинској Цркви. Са своје стране, украјински председник Порошенко о овоме говори као о већ решеном питању. Мислим да се одлука Цариградске патријаршије о укидању Егзархата руских православних парохија у западној Европи такође уклапа у ову логику. Али не бих желео да више коментаришем овај потез, јер ми се чини да на њега треба да одговори сам Егзархат којем предстоји да одлучи хоће ли и даље постојати или ће се укинути. — Што се тиче ситуације у Украјини, Руска Православна Црква је реаговала доневши одлуку о престанку евхаристијског општења с Цариградском патријаршијом. Истакнуто је да се она налази у расколу. Дана 27. октобра у емисији „Црква и свет“ Ви сте рекли: „Раскинувши општење с Цариградом самим тим изјављујемо да се Цариград налази у расколу.“ Желео бих да Вам поставим питање у вези с термином „раскол“. Као што пише светитељ Василије Велики у писму Амфилохију, постоје три категорије оних који су напустили Цркву: јеретици, који су се у потпуности отцепили и постали туђи због догматских разлога; расколници који су се одвојили због питања црквеног живота или због разлога који би могли бити решени; и напокон „самовољне скупине“ – то су партије које необразовани људи стварају око непокорних презвитера или епископа. У свом писму светитељ Василије говори о томе како треба примати ове људе и да ли треба признавати њихово крштење... Ви то знате боље од мене. Дакле, ако се каже да је Цариград у расколу, да ли то значи да је ван Цркве? Ако су ван Цркве, не могу да саслужују с другим Црквама? Да ли можете да прокоментаришете ово? — Не можемо да примењујемо такву логику кад је у питању црквена реалност. Постоји изванредан чланак протојереја Георгија Флоровског о границама Цркве. Он у овом чланку размишља о томе које су границе земаљске Цркве и у каквом односу према овим границама се налазе заједнице које се налазе у расколу. Прекинувши општење с Цариградском патријаршијом самим тим смо означили свој став према њеним поступцима у вези с озакоњавањем разкола у Украјини – поступцима на које смо више пута упозоравали патријарха Вартоломеја. Последњи пут је то било 31. августа ове године, кад је патријарх Кирил допутовао у Истамбул како би се срео с патријархом Кирилом и упозорио га на последице оваквих акција. Нажалост, патријарх Вартоломеј није послушао речи патријарха Кирила, ни других поглавара Помесних Цркава који су га и јавно и приватно упозоравали на последице оваквих поступака. Запазите да ниједна Православна Црква није подржала патријарха Вартоломеја у његовом деловању у Украјини. Неки су се отворено изјаснили против, други још увек ћуте чекајући да виде како ће се завршити цела ова тужна прича. Али ниједна Црква није подржала Цариградску патријаршију у њеној садашњој авантури. Ако је реч о раскиду општења, то је била мера на коју смо били принуђени и коју смо предузели с великом тугом. Међутим, црквени канони нам не остављају никакву другу могућност да реагујемо на овај бандитизам који тренутно спроводе патријарх Вартоломеј и архијереји који су га подржали. Ови поступци се не могу назвати никако другачије осим бандитским. Патријарх Вартоломеј сад говорећи на различитим платформама каже да сагласност Помесних Православних Цркава уопште није потребна да би се основале нове аутокефалне Цркве, да би се укинуле анатеме, које је изрекао Синод друге Помесне Цркве. Испоставља се да он сам, једнострано може да решава сва ова питања! Да ли то значи да се у Православљу сад појавио папа? Раније нисмо имали папу, а сад смо га добили? Мислим да не можемо да се сложимо с тим и сумњам у то да ће се друге Помесне Цркве сложити с овом новином. Систем папизма је настао у Католичкој цркви – овакав систем никад није постојао у православном свету. Ми смо Помесне аутокефалне Цркве и свака Црква је одговорна за своју паству. Патријарху Вартоломеју нико није дао права да овако поступа. Због тога је наш одговор био изнуђен, али нисмо имали никакву алтернативу и одлука Синода Руске Православне Цркве је била једногласна и једнодушна. Наш црквени народ је подржао ову одлуку. Сад добијамо вести из наших митрополија, из епархија и од појединачних парохија. Сви подржавају ову одлуку, зато што схватају да се на бандитизам другачије не може одговорити. — Главни проблем је питање првенства, зашто је оно потребно, чему? Све православне Цркве сматрају да Цариградска патријаршија има првенство части. Али су недавно јерарси Цариградске патријаршије почели да изражавају другачији поглед на првенство. Имам у виду Митрополита пруског Елпидофора који је у чланку написао да Патријарх цариградски није primus inter pares (први међу једнакима), већ primus sine paribus (први без једнаких). Да ли можете да прокоментаришете овакве изјаве? — Мислим да је то испољавање јереси папизма, против које се Православна Црква вековима залагала. Не само то, као што знате, управо претензије на васељенско поглаварство су биле разлог за раскид између Рима и Цариграда 1054. године. Нажалост, сад се историја понавља, и поступци патријарха Вартоломеја већ расецају на делове тело Православне Цркве. Притом, он то ради свесно. Патријарх Вартоломеј је упозорен на то какве ће бити последице, али наставља да ради по свом извршавајући политички налог који је добио из Сједињених Америчких Држава. Руководство ове земље не крије да је оно главни наручилац. Налог је плаћен новцем, што се такође прилично добро зна; објављени су подаци о томе. Његов циљ је разарање јединства Православне Цркве. Пре свега, патријарх Вартоломеј хоће да уништи Руску Православну Цркву, да је максимално ослаби. Самим тим жели да се освети патријарху Кирилу за крах Критског сабора, пошто сматра да је он наводно „подговорио“ Православне Цркве које су одбиле да учествују на сабору. Иако, подсећам на то да је прво Бугарска Црква изјавила да неће учествовати на њему, затим Антиохијска, и после тога Грузијска, свака је одлуку доносила независно, и све ове Цркве су имале своје разлоге за овакву одлуку. Московска патријаршија је била последња Црква која је одбила да учествује на Критском сабору и наша одлука се заснивала искључиво на томе што је, као што смо истицали у току целог предсаборног процеса, одлуке на Свеправославном Сабору требало да се доносе консезусом, који подразумева учествовање свих општепризнатих Помесних Цркава. Уколико чак и једна Црква не учествује то значи да нема косензуса. Кад су три Цркве објавиле да неће доћи на Критски сабор (осим тога, Српска Црква је изјавила да треба померити време њеног одржавања, али је касније променила одлуку), били смо принуђени да одбијемо. Неко је сугерисао патријарху Вартоломеју да је све то организовао патријарх Кирил и он је одлучио да се освети на овај начин. Мислим да с људске стране то није нимало у реду, а да је са хришћанске тачке гледишта ово што ради просто недопустиво. Веома ми је жао због духовног пада овог јерарха који је и проузроковао његов пад у шизму. Али желим да подсетим да то није једини случају у историји Цариградске патријаршије. Нећу говорити о Трећем Васељенском Сабору на којем је осуђен цариградски патријарх Несторије, који је пао у јерес, али ћу подсетити на средину XV века кад је Патријарх цариградски потписао унију с Римом. Управо тада су епископи окупљени у Москви изабрали свог поглавара без благослова Патријарха цариградског. И од тада Руска Православна Црква постоји као аутокефална. Они нису узели благослов Патријарха цариградског, јер у том тренутку на цариградској катедри није било православног патријарха, већ је био патријарх-унијата који је код нас у Русију послао митрополита, који само што није дошао с кардиналском капом на глави и који је почео да помиње римског папу на богослужењу. Кад су то чули наши кнежеви и бољари истерали су га. Побегао је главом без обзира, с тешком муком је дошао до Рима и тамо је постао кардинал. А кад је тадашњи цариградски патријарх сазнао да је у Москви самостално изабран митрополит, поставио је паралелног митрополита у Кијеву. Ова паралелна митрополија је постојала двеста година, а после се поново сјединила с Руском Црквом која је у ово време већ имала статус Патријаршије. И сад одједном патријарх Вартоломеј каже да „укида“ одлуку о присаједињењу Кијевске митрополије Московској патријаршији. Има изјава да у Украјини сад уопште не постоји друга црква осим Цариградске патријаршије и да ће томос о аутокефалности дати извесној Украјинској цркви која заправо уопште не постоји. — Тачно сте запазили да ниједна Црква није подржала отворену одлуку Васељенске патријаршије о стварању независне Украјинске цркве. И све Цркве се слажу с тим да би требало сазвати Свеправославно саветовање или Сабор. Али истовремено, по канонима управо Патријарх васељенски сазива Саборе, а он одбија да то учини. Добијамо, што се каже, зачарани круг. Како из њега изаћи? — Рекли сте „по канонима“. Али којим? Да ли можете да цитирате каноне по којима Патријарх цариградски има право да сазива Саборе? Такви канони не постоје. Васељенске Саборе није сазивао Патријарх васељенски, већ цар. Чињеница да је у ХХ веку цариградски патријарх добио право да сазива саборе представља искључиво резултат консензуса Помесних Православних Цркава. И он Саборе не сазива само по својој одлуци, већ уз сагласност Помесних Цркава, управо као први међу једнакима. Пошто данас нема цара, донедавно смо имали првог међу једнакима – Патријарха цариградског који је сазивао Саборе у име Помесних Православних Цркава. Сад је Цариградска патријаршија саму себе ликвидирала као координатора – то није наша, већ њена одлука. Одлучила је да се повеже с расколом и зато се сад сама налази у расколу. Тренутно немамо центар за координацију у виду Патријарха цариградског и треба да размишљамо како ћемо даље живети. Ко ће сазивати саборе – да ли ће то бити Патријарх александријски или неко други, или уопште нећемо имати Саборе. Што се тиче Цариградске патријаршије, чак и ако она сазове неки Сабор, све док се налази у расколу Московска патријаршија у њему неће учествовати. Молили смо Патријарха цариградског да ради решавања проблема у Украјини сазове Сабор или Синаксис, односно саветовање. Међутим, он је радије сам донео одлуку. И сад патријарх Вартоломеј треба да сноси одговорност за последице овакве одлуке. — Поменули сте да украјинско питање има другу димензију, односно геополитичку. Често овде чујем да неки украјинску аутокефалију подржавају зато што је то против појма „Руског света“ који често помињу Руска Црква и људи из Русије. Остали то доживљавају као својеврсни руски неоимперијализам или једноставно империјализам. Присталице ове тачке гледишта додају да Руска Православна Црква није независна, да се потчињава савременој политичкој власти. Да ли можете да одговорите на ове оптужбе? — Могу да кажем да ове опаске представљају или свесну лаж, или су последица непознавања стварне ситуације. Ја сам постао свештеник 1987. године, још у совјетско време и добро се сећам како је Црква тада живела. Налазила се под контролом државе. Од распада Совјетског Савеза Црква је потпуно независна од државне власти. Држава се код нас не меша у послове Цркве – ни председник, ни било који државни чиновник не може да каже, ето, треба да изаберете тог и тог патријарха или да поставите тог и тог човека на епископску катедру. То је сада незамисливо и митови који се шире о такозваној зависности Руске Православне Цркве од државе немају никакве реалне основе. — Ви сте председник Синодалне библијско-богословске комисије. Пре годину дана, 13. новембра, одржана је пленарна седница ове комисије на чијем дневном реду су били разматрање и анализа докумената усвојених на Критском сабору. Али колико знам, Ваша критика, Ваше мишљење и Ваша анализа ових одлука још увек нису објављени. — Нисмо објавили своју анализу. Она је достављена Архијерејском Сабору Руске Православне Цркве који је на основу ове анализе донео одговарајућу одлуку. Не мислим да сад треба да се враћамо на ову тему и да разматрамо документа Критског сабора. Нажалост, то је епизода која је већ остала у прошлости, то је воз који је прошао. Последица неуспеха Критског сабора је та да нема разматрања ових докумената и њихове имплементације у Помесним Православним Црквама. — Владико, последње питање је практично, о пастирском руковођењу. Да ли деца Руске Православне Цркве која се налазе у иностранству, где нема храма у близини у којем би могла да се причешћују, већ постоје само парохије Цариградске патријаршије, у виду изузетка могу да се причешћују у њој? На пример, има људи који живе у Сједињеним Државама, на 300 километара од храмова Московске патријаршије. — Не могу да кажем да смо спремни да дозволимо својим верницима да се у изузетним случајевима причешћују у шизматичкој Цркви каква је тренутно Цариградска Црква. Улажемо напоре у то да парохије Руске Православне Цркве оснујемо свуда где има наших православних верника, али нема парохија. Пре неколико дана сам био у Јужној Кореји. Тамо постоји заједница руских православних верника, али нема ни парохије, ни свештеника Руске Православне Цркве. Сви ови људи су донедавно ишли у храм Цариградске патријаршије и ми нисмо имали намеру да тамо оснивамо своју парохију, јер смо сматрали да Цариградска патријаршија решава задатак пастирског руковођења нашим верницима. Међутим, сад се налаимо пред неизбежном одлуком: треба да оснујемо парохију и да пошаљемо тамо свештеника. И слаћемо свештенике свуда где има наших верника, али још увек нема парохија. Извор: Православие.ру

Председник Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије Митрополит волоколамски Иларион дао је интервју за портал на француском језику Ortodoxie.com. — Владико, хвала Вам што сте пристали да одговорите на наша питања. Ово је већ трећи интервју. Први пут смо овде, у Паризу, разговарали 2007. године, то је био интервју за радио. Други пут, исте године, разговор је одржан на Охридском језеру. Сад се налазимо у Паризу, у Културно-духовном центру на кеју Бранли. За почетак бисмо желели да Вам поставимо питање о најновијим вестима: сви су били зачуђени и осетили су жаљење због одлуке Патријарха васељенског Вартоломеја да укине Архиепископију руских православних парохија у западној Европи. Како бисте могли да прокоментаришете овај догађај? — Ова одлука ме није много зачудила, пошто је сасвим недавно патријарх Вартоломеј „укинуо“ Украјинску Православну Цркву која се састоји од 13.000 парохија, преко 200 манастира и више милиона православних верника. Он због нечега сматра да има право да укида Цркве и да оснива нове, да узакоњује расколничке структуре и да једнострано укида анатеме које је изрекло свештеноначалије других Помесних Православних Цркава. С наше тачке гледишта радње која патријарх Вартоломеј предузима у последње време немају никакву логику – ни с тачке гледишта црквених канона, ни с тачке гледишта здравог разума. Авантура коју је сад започео у Украјини доноси много невоља украјинском православном народу. Први пут у историји Цркве аутокефалију не траже, већ се она намеће на силу. Већина православних верника у Украјини припада канонској Украјинској Православној Цркви која има статус самоуправне Цркве у саставу Московске патријаршије; они нису молили ни за какву аутокефалију и неће је примити из руку патријарха Вартоломеја. Без обзира на то, из месеца у месец са Фанара се упорно чују изјаве о „већ донетој одлуци“ да се да аутокефалија – или Украјини, или украјинском народу, или Украјинској Цркви. Са своје стране, украјински председник Порошенко о овоме говори као о већ решеном питању. Мислим да се одлука Цариградске патријаршије о укидању Егзархата руских православних парохија у западној Европи такође уклапа у ову логику. Али не бих желео да више коментаришем овај потез, јер ми се чини да на њега треба да одговори сам Егзархат којем предстоји да одлучи хоће ли и даље постојати или ће се укинути. — Што се тиче ситуације у Украјини, Руска Православна Црква је реаговала доневши одлуку о престанку евхаристијског општења с Цариградском патријаршијом. Истакнуто је да се она налази у расколу. Дана 27. октобра у емисији „Црква и свет“ Ви сте рекли: „Раскинувши општење с Цариградом самим тим изјављујемо да се Цариград налази у расколу.“ Желео бих да Вам поставим питање у вези с термином „раскол“. Као што пише светитељ Василије Велики у писму Амфилохију, постоје три категорије оних који су напустили Цркву: јеретици, који су се у потпуности отцепили и постали туђи због догматских разлога; расколници који су се одвојили због питања црквеног живота или због разлога који би могли бити решени; и напокон „самовољне скупине“ – то су партије које необразовани људи стварају око непокорних презвитера или епископа. У свом писму светитељ Василије говори о томе како треба примати ове људе и да ли треба признавати њихово крштење... Ви то знате боље од мене. Дакле, ако се каже да је Цариград у расколу, да ли то значи да је ван Цркве? Ако су ван Цркве, не могу да саслужују с другим Црквама? Да ли можете да прокоментаришете ово? — Не можемо да примењујемо такву логику кад је у питању црквена реалност. Постоји изванредан чланак протојереја Георгија Флоровског о границама Цркве. Он у овом чланку размишља о томе које су границе земаљске Цркве и у каквом односу према овим границама се налазе заједнице које се налазе у расколу. Прекинувши општење с Цариградском патријаршијом самим тим смо означили свој став према њеним поступцима у вези с озакоњавањем разкола у Украјини – поступцима на које смо више пута упозоравали патријарха Вартоломеја. Последњи пут је то било 31. августа ове године, кад је патријарх Кирил допутовао у Истамбул како би се срео с патријархом Кирилом и упозорио га на последице оваквих акција. Нажалост, патријарх Вартоломеј није послушао речи патријарха Кирила, ни других поглавара Помесних Цркава који су га и јавно и приватно упозоравали на последице оваквих поступака. Запазите да ниједна Православна Црква није подржала патријарха Вартоломеја у његовом деловању у Украјини. Неки су се отворено изјаснили против, други још увек ћуте чекајући да виде како ће се завршити цела ова тужна прича. Али ниједна Црква није подржала Цариградску патријаршију у њеној садашњој авантури. Ако је реч о раскиду општења, то је била мера на коју смо били принуђени и коју смо предузели с великом тугом. Међутим, црквени канони нам не остављају никакву другу могућност да реагујемо на овај бандитизам који тренутно спроводе патријарх Вартоломеј и архијереји који су га подржали. Ови поступци се не могу назвати никако другачије осим бандитским. Патријарх Вартоломеј сад говорећи на различитим платформама каже да сагласност Помесних Православних Цркава уопште није потребна да би се основале нове аутокефалне Цркве, да би се укинуле анатеме, које је изрекао Синод друге Помесне Цркве. Испоставља се да он сам, једнострано може да решава сва ова питања! Да ли то значи да се у Православљу сад појавио папа? Раније нисмо имали папу, а сад смо га добили? Мислим да не можемо да се сложимо с тим и сумњам у то да ће се друге Помесне Цркве сложити с овом новином. Систем папизма је настао у Католичкој цркви – овакав систем никад није постојао у православном свету. Ми смо Помесне аутокефалне Цркве и свака Црква је одговорна за своју паству. Патријарху Вартоломеју нико није дао права да овако поступа. Због тога је наш одговор био изнуђен, али нисмо имали никакву алтернативу и одлука Синода Руске Православне Цркве је била једногласна и једнодушна. Наш црквени народ је подржао ову одлуку. Сад добијамо вести из наших митрополија, из епархија и од појединачних парохија. Сви подржавају ову одлуку, зато што схватају да се на бандитизам другачије не може одговорити. — Главни проблем је питање првенства, зашто је оно потребно, чему? Све православне Цркве сматрају да Цариградска патријаршија има првенство части. Али су недавно јерарси Цариградске патријаршије почели да изражавају другачији поглед на првенство. Имам у виду Митрополита пруског Елпидофора који је у чланку написао да Патријарх цариградски није primus inter pares (први међу једнакима), већ primus sine paribus (први без једнаких). Да ли можете да прокоментаришете овакве изјаве? — Мислим да је то испољавање јереси папизма, против које се Православна Црква вековима залагала. Не само то, као што знате, управо претензије на васељенско поглаварство су биле разлог за раскид између Рима и Цариграда 1054. године. Нажалост, сад се историја понавља, и поступци патријарха Вартоломеја већ расецају на делове тело Православне Цркве. Притом, он то ради свесно. Патријарх Вартоломеј је упозорен на то какве ће бити последице, али наставља да ради по свом извршавајући политички налог који је добио из Сједињених Америчких Држава. Руководство ове земље не крије да је оно главни наручилац. Налог је плаћен новцем, што се такође прилично добро зна; објављени су подаци о томе. Његов циљ је разарање јединства Православне Цркве. Пре свега, патријарх Вартоломеј хоће да уништи Руску Православну Цркву, да је максимално ослаби. Самим тим жели да се освети патријарху Кирилу за крах Критског сабора, пошто сматра да је он наводно „подговорио“ Православне Цркве које су одбиле да учествују на сабору. Иако, подсећам на то да је прво Бугарска Црква изјавила да неће учествовати на њему, затим Антиохијска, и после тога Грузијска, свака је одлуку доносила независно, и све ове Цркве су имале своје разлоге за овакву одлуку. Московска патријаршија је била последња Црква која је одбила да учествује на Критском сабору и наша одлука се заснивала искључиво на томе што је, као што смо истицали у току целог предсаборног процеса, одлуке на Свеправославном Сабору требало да се доносе консезусом, који подразумева учествовање свих општепризнатих Помесних Цркава. Уколико чак и једна Црква не учествује то значи да нема косензуса. Кад су три Цркве објавиле да неће доћи на Критски сабор (осим тога, Српска Црква је изјавила да треба померити време њеног одржавања, али је касније променила одлуку), били смо принуђени да одбијемо. Неко је сугерисао патријарху Вартоломеју да је све то организовао патријарх Кирил и он је одлучио да се освети на овај начин. Мислим да с људске стране то није нимало у реду, а да је са хришћанске тачке гледишта ово што ради просто недопустиво. Веома ми је жао због духовног пада овог јерарха који је и проузроковао његов пад у шизму. Али желим да подсетим да то није једини случају у историји Цариградске патријаршије. Нећу говорити о Трећем Васељенском Сабору на којем је осуђен цариградски патријарх Несторије, који је пао у јерес, али ћу подсетити на средину XV века кад је Патријарх цариградски потписао унију с Римом. Управо тада су епископи окупљени у Москви изабрали свог поглавара без благослова Патријарха цариградског. И од тада Руска Православна Црква постоји као аутокефална. Они нису узели благослов Патријарха цариградског, јер у том тренутку на цариградској катедри није било православног патријарха, већ је био патријарх-унијата који је код нас у Русију послао митрополита, који само што није дошао с кардиналском капом на глави и који је почео да помиње римског папу на богослужењу. Кад су то чули наши кнежеви и бољари истерали су га. Побегао је главом без обзира, с тешком муком је дошао до Рима и тамо је постао кардинал. А кад је тадашњи цариградски патријарх сазнао да је у Москви самостално изабран митрополит, поставио је паралелног митрополита у Кијеву. Ова паралелна митрополија је постојала двеста година, а после се поново сјединила с Руском Црквом која је у ово време већ имала статус Патријаршије. И сад одједном патријарх Вартоломеј каже да „укида“ одлуку о присаједињењу Кијевске митрополије Московској патријаршији. Има изјава да у Украјини сад уопште не постоји друга црква осим Цариградске патријаршије и да ће томос о аутокефалности дати извесној Украјинској цркви која заправо уопште не постоји. — Тачно сте запазили да ниједна Црква није подржала отворену одлуку Васељенске патријаршије о стварању независне Украјинске цркве. И све Цркве се слажу с тим да би требало сазвати Свеправославно саветовање или Сабор. Али истовремено, по канонима управо Патријарх васељенски сазива Саборе, а он одбија да то учини. Добијамо, што се каже, зачарани круг. Како из њега изаћи? — Рекли сте „по канонима“. Али којим? Да ли можете да цитирате каноне по којима Патријарх цариградски има право да сазива Саборе? Такви канони не постоје. Васељенске Саборе није сазивао Патријарх васељенски, већ цар. Чињеница да је у ХХ веку цариградски патријарх добио право да сазива саборе представља искључиво резултат консензуса Помесних Православних Цркава. И он Саборе не сазива само по својој одлуци, већ уз сагласност Помесних Цркава, управо као први међу једнакима. Пошто данас нема цара, донедавно смо имали првог међу једнакима – Патријарха цариградског који је сазивао Саборе у име Помесних Православних Цркава. Сад је Цариградска патријаршија саму себе ликвидирала као координатора – то није наша, већ њена одлука. Одлучила је да се повеже с расколом и зато се сад сама налази у расколу. Тренутно немамо центар за координацију у виду Патријарха цариградског и треба да размишљамо како ћемо даље живети. Ко ће сазивати саборе – да ли ће то бити Патријарх александријски или неко други, или уопште нећемо имати Саборе. Што се тиче Цариградске патријаршије, чак и ако она сазове неки Сабор, све док се налази у расколу Московска патријаршија у њему неће учествовати. Молили смо Патријарха цариградског да ради решавања проблема у Украјини сазове Сабор или Синаксис, односно саветовање. Међутим, он је радије сам донео одлуку. И сад патријарх Вартоломеј треба да сноси одговорност за последице овакве одлуке. — Поменули сте да украјинско питање има другу димензију, односно геополитичку. Често овде чујем да неки украјинску аутокефалију подржавају зато што је то против појма „Руског света“ који често помињу Руска Црква и људи из Русије. Остали то доживљавају као својеврсни руски неоимперијализам или једноставно империјализам. Присталице ове тачке гледишта додају да Руска Православна Црква није независна, да се потчињава савременој политичкој власти. Да ли можете да одговорите на ове оптужбе? — Могу да кажем да ове опаске представљају или свесну лаж, или су последица непознавања стварне ситуације. Ја сам постао свештеник 1987. године, још у совјетско време и добро се сећам како је Црква тада живела. Налазила се под контролом државе. Од распада Совјетског Савеза Црква је потпуно независна од државне власти. Држава се код нас не меша у послове Цркве – ни председник, ни било који државни чиновник не може да каже, ето, треба да изаберете тог и тог патријарха или да поставите тог и тог човека на епископску катедру. То је сада незамисливо и митови који се шире о такозваној зависности Руске Православне Цркве од државе немају никакве реалне основе. — Ви сте председник Синодалне библијско-богословске комисије. Пре годину дана, 13. новембра, одржана је пленарна седница ове комисије на чијем дневном реду су били разматрање и анализа докумената усвојених на Критском сабору. Али колико знам, Ваша критика, Ваше мишљење и Ваша анализа ових одлука још увек нису објављени. — Нисмо објавили своју анализу. Она је достављена Архијерејском Сабору Руске Православне Цркве који је на основу ове анализе донео одговарајућу одлуку. Не мислим да сад треба да се враћамо на ову тему и да разматрамо документа Критског сабора. Нажалост, то је епизода која је већ остала у прошлости, то је воз који је прошао. Последица неуспеха Критског сабора је та да нема разматрања ових докумената и њихове имплементације у Помесним Православним Црквама. — Владико, последње питање је практично, о пастирском руковођењу. Да ли деца Руске Православне Цркве која се налазе у иностранству, где нема храма у близини у којем би могла да се причешћују, већ постоје само парохије Цариградске патријаршије, у виду изузетка могу да се причешћују у њој? На пример, има људи који живе у Сједињеним Државама, на 300 километара од храмова Московске патријаршије. — Не могу да кажем да смо спремни да дозволимо својим верницима да се у изузетним случајевима причешћују у шизматичкој Цркви каква је тренутно Цариградска Црква. Улажемо напоре у то да парохије Руске Православне Цркве оснујемо свуда где има наших православних верника, али нема парохија. Пре неколико дана сам био у Јужној Кореји. Тамо постоји заједница руских православних верника, али нема ни парохије, ни свештеника Руске Православне Цркве. Сви ови људи су донедавно ишли у храм Цариградске патријаршије и ми нисмо имали намеру да тамо оснивамо своју парохију, јер смо сматрали да Цариградска патријаршија решава задатак пастирског руковођења нашим верницима. Међутим, сад се налаимо пред неизбежном одлуком: треба да оснујемо парохију и да пошаљемо тамо свештеника. И слаћемо свештенике свуда где има наших верника, али још увек нема парохија. Извор: Православие.ру View full Странице

У суботу 24. новембра, на дан када наша црква прославља великог светитеља, мученика и краља Стефана Дечанског, Његово Преосвештенство Епископ тимочки Господин Иларион учинио је канонску посету цркви у Мајданпеку у архијерејском намесништву борско-поречком. Преосвештени епископ Иларион началствовао је евхаристијским сабрањем , уз саслужење в. д. архијерејског намесника борско-поречког протојереја Саше Степановића, старешине мајданпечког храма протонамесника Владе Вуковића, протојереја Ивана Милановића, пароха доњомилановачког, јереја Марка Радосављевића, пароха првог зајечарског и јерођакона Илије (Јовановића), сабрата манастира Буково. Благољепије овог литургијског сабрања увеличало је и појање чтеца доњомилановачке цркве господина Дарка Ђорђевића. Како је Свети краљ Стефан Дечански крсна слава пароха мајданпечког протонамесника Владе Вуковића, у наставку свете литургије Епископ Иларион је са, оцем Владом преломио славски колач, пожелевши домаћину и његовој многодетној породици свако добро и напредак од Господа. У својој архипастирској беседи, владика Иларион је подсетио на тешки животни пут и мученичко страдање светога краља као и на велико милосрђе и љубав Божију пројављену на различите начине кроз сваког владара из светородне лозе Немањића. Литургијско сабрање настављено је славском трпезом љубави коју је отац Влада, са својом породицом, приредио у свом дому. Извор: Епархија тимочка

Његово преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион је 16. Новембра 2018. године поводом градске заветине, празника Обновљења храма св. Великомученика Георгија, служио свету архијерејску литургију у храму светог Георгија у Бору. Епископу су саслуживали свештеници овога светога храма са својим часним гостом протонамесником Дејаном Пајићем који је за ову прилику допутовао из Кладова. У Литургији је, уз присуство великог броја верног народа, узео учешћа и свечар – градоначелник града Бора господин Александар Миликић са својим сарадницима. Наш отац и Владика је потом, у скупштинској сали града, са својим домаћином, пререзао славски колач обративши се окупљенима пригодном беседом пожелевши им напредак у даљем раду на корист свих грађана града Бора. Извор: Победоносац

У среду 21. новембра, када прослављамо Сабор Светог Архангела Михаила и свих небеских сила бестелесних, Његово Преосвештенство Епископ тимочки Г. Иларион учинио је канонску посету Вајузи у архијерејском намесништву кладовском, поводом храмовне славе. Преосвећени Епископ Иларион началствовао је евхаристијским сабрањем народа Божијег уз саслуживање христољубивих клирика Епархије тимочке протојереја – ставрофора Нике Туфегџића, пензионисаног свештеника, протонамесника Душана Динића и јерођакона Илије (Јовановића). Благољепију литургијског сабрања допринело је милозвучно појање ђакона при зајечарском саборном храму Рођења Пресвете Богородице Вука Јовановића као и хора при кладовском саборном храму Светог Ђорђа. У својој надахнутој Архипастирској омилији, Владика Иларион је поучио сабране о значају и улози Небеских Сила бестелесних за наш пут спасења и Њихову заштиту на том путу. О Њиховој присутности како на Светој Литургији тако и у нашем свакодневном животу. Иако су за нас невидљиви, њихово присуство се осећа као мајчинска љубав према свом детету, као љубав војника према својој отаџбини. По свршетку заамвоне молитве преломљен је славски колач након чега је уследило пригодно послужење у порти храма, трудом надлежног пароха протонамесника Душана Динића, а љубављу и добротом благочестивог народа Вајуге, богослужбено сабрање је настављено трпезом хришћанске љубави. Ово је била прва званична Архипастирска посета Вајузи од како се Владика Иларион налази на трону Епископа тимочких. Извор: Епархија тимочка

Поводом славе параклиса посвећеног светом краљу Милутину у манастиру Суводол, свету архијерејску литургију служио је 12. новембра 2018. године Преосвећени Епископ тимочки г. Иларион. Саслуживали су архимандрит Јустин настојатељ манастира Манастирица, дугогогодишљи в.д. игумана у Суводолу, протосинђел Симеон, сабрат манастира Буково, јереј Милан Јанковић, јереј Марко Радосављевић и ђакон Урош Памучар. Појао је хор зајечарског Саборног храма, под диригентском управом г. Наташе Јовановић. Ове године параклис је први пут реновиран и просторно проширен, што омогућава присуство већег броја верника на богослужењима. За наредну годину предвиђена је израда фрескописа, а сестринство манастира ће благовремено објавити број жиро – рачуна за све оне који желе да помогну уређењу параклиса. У својој беседи владика је честитао славу и празник сестринству и верницима, истичући да му је посебно драго што је присутан отац Јустин, као и мати Нада која је из наше Епархије отишла у Митрополију црногорско- приморску. Изразио је велику жељу да се и ова светиња обнови како би била достојна свог ктитора светог краља Милутина. Подсетио је на трудом и радом овенчан живот светог краља, који је свој народ заштитио од упада вукова, јер га је оградио Црквом Христовом, што треба да буде пример свим владарима. Свака друга ограда је привремена и слаба и не може народ и државу да заштити без Божије помоћи. Зато је на нашем грбу знак двоглавог орла, као симбол духовне и световне власти. – Ми људи смо слаби, али ће Господ помоћи свим нашим немоћима, само ако му се искрено обратимо и молимо. Нека би нас свети краљ Милутин и свети Теоктист, брат његов, и њихова мајка Јелена, својим молитвама укрепили и помогли у сваком добром делу, рекао је владика. Извор: Епархија тимочка

Архимандрит Иларион (Лупуловић), игуман манастира Драганац у косовском Поморављу служио је у недјељу, 11. новембра Свету литургију у саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици. Саслуживали су му: протосинђел Андреј, професор Призренске Богословије, протојереј Синиша Смиљић, парох улцињски, свештеници саборног храма протојереј-ставрофор Далибор Милаковић и протојереј Мирчета Шљиванчанин, те протоиђакон Владимир јарамаз и ђакон Лека Вујисић. Појали су ђаци Призренске Богословије, предвођени професором Дејаном Ристићем У литургијској бесједи отац Иларион је рекао да је подгорички саборни храм слика и одраз љепоте наше вјере. „Ова прелепа црква је слика Оног најлепшег од синова људских – Господа Исуса Христа. Искуство заједнице са Њим, додира Његове хаљине које су имали људи преточено је у ову лепоту. И у овим тешким временима отпадништва, када видимо да царују бесмисао и неукус, озверена људска природа, посуновраћење сваке врсте, видимо како се благочешће умножава. И како напредује свако у ономе за шта се определио – неко према добру, а неко у ономе што је лоше“, рекао је он. Додао је да је то у Црној Гори тако очигледно. „Тако је очигледно да врата адова не могу ништа учинити Цркви. Неће је срушити, она ће постојати и трајаће до свршетка времена“, рекао је отац Иларион. Игуман манастира Драганац је, тумачећи јеванђелско зачало о Јаировој кћери, рекао да је гужва, заправо, амбијент у коме се долази до Христа. „Ко је био у светом граду Јерусалиму, то је доживео – да се кроз све оно тискање и метеж милост Божја и близина Божја још више пројављују. Зато што се тада ослобађамо нашег побожњаштва и наших погрешних представа о побожности, о томе шта је Богу угодно. У светом граду Јерусалиму, посебно о празницима, човек нема времена да размишља о томе шта сад треба да обави од побожних обреда, како треба да се намести да би то било богоугодно, него се једноставно, из дубине душе моли Богу“, објаснио је отац Иларион. Према његовим ријечима, већина људи притиска Христа. „Он је онај који нема где главу да склони. Он је онај који говори: докле ћу бити са вама, докле ћу вас трпети. И много нас Њега, заправо, притиска бесмисленим захтевима, својом себичношћу, пре свега. Наводно побожни, заправо смо затвореног срца да опростимо, затвореног смо срца да понесемо терет свога брата или сестре, него стално тражимо изговоре за грехе. Таквима је Христос рекао: докле ћу бити са вама, докле ћу вас трпети“, казао је он. Објаснио је да сила Божја излази само онда кад има гдје да изађе. „Када има до кога да дође, када је отворено срце човеково да прими ту Божју силу – сила Божја излази“, казао је архимандрит Иларион. Отац Иларион је казао да је за Бога биолошка смрт само сан. „А оно шта је трагедија и зло – јесте вечна смрт у којој човек може да буде и кад је биолошки жив. Човек који је отуђен од љубави, који је ограничен својом себичношћу, који је зазидан у свој свет који сам гради, у коме се сналази, али је мртав у њему јер нема способности да отвори своје срце“, казао је отац Иларион (Лупуловић). Након Литургије је, у оквиру прославе јубилеја десет година постојања Омладинског хуманитарног клуба „Млади за Космет“у крипти храма одржан и разговор/предавање на тему ‘‘Утицај поп културе на систем вриједности“ у којем су, поред оца Илариона, учествовали и протосинђел Андреј и чланови „Београдског синдиката“, Феђа Димовић, Бошко Ћирковић – Шкабо и Блажо Вујовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион началствовао је светом архијерејском литургијом у недељу 4. новембра 2018. године у храму светог Георгија у Књажевцу. Епископу су саслуживали протојереј- ставрофор Синиша Ђорђевић, протојереји Томислав Петковић и Перица Божиновић, протојереј Михаило Чиквин из Пољске православне цркве и јерођакон Илија (Јовановић). -ФОТОГАЛЕРИЈА- На литургији су били присутни представници општине Књажевац на челу са председником општине г. Миланом Ђокићем. Беседу верном народу произнео је отац Михаило, који ових дана борави у Србији и обилази српске цркве и манастире. На позив и са благословом Епископа Илариона отац Михаило је био гост књажевачке цркве, а приликом његове недавне посете Зајечару редакција нашег сајта са њим је обавила интервју, који ће бити ускоро објављен. Извор: Епархија тимочка

Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион началствовао је светом архијерејском литургијом у недељу 4. новембра 2018. године у храму светог Георгија у Књажевцу. Епископу су саслуживали протојереј- ставрофор Синиша Ђорђевић, протојереји Томислав Петковић и Перица Божиновић, протојереј Михаило Чиквин из Пољске православне цркве и јерођакон Илија (Јовановић). -ФОТОГАЛЕРИЈА- На литургији су били присутни представници општине Књажевац на челу са председником општине г. Миланом Ђокићем. Беседу верном народу произнео је отац Михаило, који ових дана борави у Србији и обилази српске цркве и манастире. На позив и са благословом Епископа Илариона отац Михаило је био гост књажевачке цркве, а приликом његове недавне посете Зајечару редакција нашег сајта са њим је обавила интервју, који ће бити ускоро објављен. Извор: Епархија тимочка View full Странице

Председник Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије Митрополит волоколамски Иларион дао је интервју за РИА „Новости“. — Недавно сте се срели с Папом римским и кардиналом Кохом. Како Католичка Црква реагује на поступке Цариграда према Украјини? Да ли се може рећи да се данас дијалог и сарадња с католицима одвијају успешније него с православном Цариградском патријаршијом? — Мислим да не би било исправно поредити питање односа међу православцима и тематику веза с инославним црквама, укључујући и Римокатоличку Цркву. Ипак су то различити нивои међусобних односа. Уверени смо у то да ситуацију која је настала у православном свету због антиканонских поступака Цариградске патријаршије саборним путем могу и треба да решавају управо Помесне Православне Цркве без икакве спољашње интервенције. Не сумњам да се и Ватикан придржава истог мишљења. Истовремено, нова ситуација у православном свету ће, наравно, имати одређеног утицаја на одвијање православно-католичког дијалога. Ради се о томе што ће због поступака Цариградске патријаршије Руска Православна Црква бити принуђена да обустави учествовање у раду Мешовите међународне комисије за богословски дијалог између Римокатоличке и Православне Цркве. О томе сам обавестио римског папу Фрању приликом сусрета који је одржан 19. октобра. Ипак, билатерални односи између Московске патријаршије и Римокатоличке Цркве ће се развијати и даље. На састанку смо, између осталог, говорили о сарадњи у области културе и у сфери размене студената. У разговору с Папом римским било је речи и о црквеној ситуацији у Украјини у целини. Упознао сам папу Фрању с одлукама нашег Синода које представљају реакцију на поступке Цариграда у смислу признавања лидера украјинског раскола и упада на нашу црквену територију. — Интернет је био преплављен публикацијама о томе да се спрема посета Папе римског Русији – с чим је то повезано по Вашем мишљењу? — Тема посете римског папе Фрање Русији се не налази на дневном реду билатералних односа Руске Православне Цркве и Римокатоличке Цркве. Стиче се утисак да ово питање више занима новинаре него вернике. И у овом случају не говорим само о мишљењу деце Руске Православне Цркве међу којима има и оних који се прилично негативно односе према перспективи овакве посете. На пример, пре извесног времена Католичка Црква у Русији је изјавила да би папина посета земљи сад била преурањена. — Како се решава проблем духовне бриге о православним верницима који говоре руски, а раније су одлазили у парохије Цариградске патријаршије у Турској и Грчкој, као и ходочасника на Атон? Како се уопште на обичне људе одразио раскид евхаристијског општења између Руске и Цариградске Цркве? — За огромну већину наших верника прекид евхаристијског општења с Цариградом није повезан ни са каквом практичном применом у животу: они ће наставити да одлазе у храмове Московске патријаршије у Русији и другим земљама као и пре, и причешћиваће се као што су се причешћивали. А за духовну децу Руске Православне Цркве која привремено или стално живе у Турској, као и на Криту, Родосу и на неким другим грчким острвима која спадају у канонску територију Цариградске патријаршије питање духовног руковођења је врло болно. Тренутно покушавамо да пронађемо начин за решавање овог проблема. Што се тиче православних верника који говоре руски, а који живе у САД и Западној Европи и који су се причешћивали у парохијама Цариградске патријаршије због тога што су им територијално близу, они ће моћи да одлазе у храмове Руске Православне Цркве или других Помесних Цркава у овим земљама. Још једна тема је ходочашће на Атон. Као што је познато, обитељи ове „монашке републике“ у Грчкој налазе се у јурисдикцији Цариградске патријаршије. Наши ходочасници могу да посете Свету Гору, да обиђу храмове, да разговарају са сабраћом обитељи и да целивају светиње, али не треба тамо да учествују у Тајнама, између осталог, да се исповедају и причешћују. Онај ко жели да благочестиво обиђе светиње не треба да заборави на наше древне обитељи као што су Валаамски и Соловјецки манастир који се понекад називају Северни Атон, као ни Свето-Тројичку Сергијеву лавру, Успењску Кијевопечерску лавру, где може не само да види лепе храмове и да се упозна с монашким животом, већ и да учествује у богослужењима и да се причести Светим Христовим Тајнама. — Како бисте прокоментарисали недавну изјаву Патријарха цариградског Вартоломеја о томе да он „украјински црквени проблем решава на основу права која су му по канонима дата на светим саборима“ и да „без обзира да ли се то нашој браћи Русима свиђа или не свиђа, она ће касније прихватити одлуку коју донесе Цариградска патријаршија, зато што немају избора“? — Претензије на извесне „канонске привилегије Патријарха цариградског да прима апелације архијереја и клирика из свих аутокефалних Цркава“ на које се позива патријарх Вартоломеј у покушају да оправда упад на канонску територију наше Цркве који противречи црквеним одредбама, нису основане. Ова тема је врло детаљно размотрена у изјави Светог синода Руске Православне Цркве која је усвојена 15. октобра. У документу се истиче да се таква позивања демантују праксом одлука Светих Васељенских и Помесних Сабора и тумачењима угледних канониста из византијског и новијег времена. „Присвајање овлашћења за укидање судских и других одлука појединих Помесних Православних Цркава само је једна од појава новог лажног учења које данас објављује Цариградска Црква и којим се Патријарху цариградском приписују права „првог без једнаких“ (primus sine paribus) са васељенском јурисдикцијом,“ – каже се у документу. Покушаји Патријарха цариградског да присвоји статус „православног Папе римског“ који би могао да диктира своју вољу у питањима црквених односа и да се меша у послове других Помесних Цркава на њиховој територији представља кршење вишевековне канонске традиције на којој се гради црквени живот. Ми се с тим никад нећемо сложити. Против амбиција Цариградске патријаршије које воде ка уништавању саборног принципа у животу Цркве говоре и представници других Помесних Православних Цркава. Како је ових дана истакао Његова Светост патријарх господин Кирил, „данас став Руске Православне Цркве која је престала да помиње Патријарха цариградског нема везе само с односима двеју патријаршија, ради се о самој природи Православне Цркве“. — Потпуна и званична титула поглавара такозване „Кијевске патријаршије“ Филарета након последњег синода ове структуре садржи називе двеју лаври канонске Украјинске Православне Цркве и гласи: „Свјатејши и Блажењејши (име) архиепископ и митрополит Кијева – мајке руских градова, галички, патријарх целе Русије-Украјине, Свето-Успењске Кијевопечерске и Почајевске лавре, свештеноархимандрит“. Шта то значи и каква се опасност ту крије? Како бисте уопште могли да окарактеришете Филарета као личност? — О личности овог човека најбоље говоре његова дела – изазивање раскола, кршење заклетве која је дата на Сабору, одобравање насилног освајања храмова, апели који ремете верски мир у земљи итд. Ако у оваквој светлости разматрамо најновије одлуке „синода“ расколничке структуре на чијем челу се налази Филарет Денисенко, можемо видети да „Кијевска патријаршија“ претендује на то да од канонске Украјинске Православне Цркве одузме велике светиње ове земље – Кијевопечерску и Почајевску лавру. Само је питање: шта ће радити с овим познатим монашким обитељима? Расколници у целој земљи немају толико монаха колико има само у Кијевопечерској лаври. Чиме се у том случају руководе расколници који желе да одузму ове манастире који су светиња за милионе људи, који се чувају, а често и рестаурирају захваљујући верницима канонске Цркве? Да ли је то само жеља да добију неку „некретнину“? — Да ли постоји велика опасност од тога да ће, у случају да канонска Украјинска Православна Црква буде имала чврст став, расколници уз помоћ егзарха Цариграда и украјинске власти одузети лавре и друге историјске споменике, обитељи и храмове? Каква се реакција верника и клира канонске УПЦ може очекивати? — Не бих желео да мислим да ће се догађаји развијати по катастрофалном сценарију. Ипак, изјаве представника украјинске власти који врше „попис“ храмова, који се налазе својини Украјинске Православне Цркве, и који предлажу насилну промену њеног имена, игноришући чињенице насиља према њеним верницима, који покрећу дискриминационе законодавне иницијативе и предлажу да јој се одузме низ црквених објеката у корист некакве нове „аутокефалне“ структуре не остављају нам много наде у то да ће се обистинити речи председника Украјине Петра Порошенка који је изјавио да неће бити никакве прерасподеле црквене имовине. У сваком случају, не можемо да не видимо да даљи упади световне стихије у црквени живот који су повезани са жељом власти у земљи да зарад својих политичких циљева оствари „аутокефалност“ воде само ка ескалацији напетости и ни на који начин не помажу у превазилажењу дубоких подела од којих пати украјинско друштво. Нажалост, положај у којем се данас налази Украјинска Православна Црква све више подсећа на оно што су верници преживели у совјетско време: притисак власти, опасност од губитка храмова, напади и понижења од стране антицрквено настројених снага. — Да ли је могуће да ће одлука о томосу за Украјину бити донета већ на наредном Синоду Цариградске Цркве у новембру? Или пре тога треба да буде одржана такозвана оснивачка скупштина украјинске „аутокефалне цркве“? — Одлука коју је Цариград објавио о реализацији пројекта стварања „аутокефалне“ црквене структуре на нашој територији паралелно и упркос канонској Цркви која вековима служи у украјинској земљи и која у свим искушењима и радостима остаје са својим народом очигледно представља неканонски поступак. И без обзира на све процедуре за остварење ове одлуке они неће моћи да јој придају легитимитет. Расколници који се не покају за своје поступке, чак и ако их Цариград прими у општење, остају расколници и структура у коју ступе такође ће бити расколничка. — Каква опасност прети православном свету и хришћанству на планети услед раскола? — Раскол који прети да ће се претворити у дубоку пукотину на целом телу светског православља може се одразити и на живот заједнице Православних Цркава, као и на сведочење које смо призвани да доносимо свету око нас. Савремено друштво се великом брзином дехришћанизује. Оно доводи у питање установе за које се раније чинило да су непоколебљиве, а то су породица, морал и традиционални живот. На Блиском истоку хришћани трпе прогоне, као и у земљама западне културе која је наизглед формирана у оквиру хришћанске цивилизације, људи који верују у Христа често бивају подвргнути ограничењима и притисцима. Све ово од нас захтева заједничку реакцију, заједничко сведочанство које се подрива поступцима Цариграда, који разара православно јединство. — Да ли се опасни процес раздвајања у православном свету реално може зауставити или то више није могуће? Која је то „тачка после које нема више повратка“? — Пут за превазилажење подела постоји – треба се само вратити јединству, а то значи да се не треба солидарисати с делатницима раскола, да треба чувати саборно јединство Цркве и да ниједна Црква не треба да покушава да присвоји већа права од других, не треба да упада на територију других Помесних Цркава. Надајмо се томе и молимо се за то. Извор: Православие.ру

Председник Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије Митрополит волоколамски Иларион дао је интервју за РИА „Новости“. — Недавно сте се срели с Папом римским и кардиналом Кохом. Како Католичка Црква реагује на поступке Цариграда према Украјини? Да ли се може рећи да се данас дијалог и сарадња с католицима одвијају успешније него с православном Цариградском патријаршијом? — Мислим да не би било исправно поредити питање односа међу православцима и тематику веза с инославним црквама, укључујући и Римокатоличку Цркву. Ипак су то различити нивои међусобних односа. Уверени смо у то да ситуацију која је настала у православном свету због антиканонских поступака Цариградске патријаршије саборним путем могу и треба да решавају управо Помесне Православне Цркве без икакве спољашње интервенције. Не сумњам да се и Ватикан придржава истог мишљења. Истовремено, нова ситуација у православном свету ће, наравно, имати одређеног утицаја на одвијање православно-католичког дијалога. Ради се о томе што ће због поступака Цариградске патријаршије Руска Православна Црква бити принуђена да обустави учествовање у раду Мешовите међународне комисије за богословски дијалог између Римокатоличке и Православне Цркве. О томе сам обавестио римског папу Фрању приликом сусрета који је одржан 19. октобра. Ипак, билатерални односи између Московске патријаршије и Римокатоличке Цркве ће се развијати и даље. На састанку смо, између осталог, говорили о сарадњи у области културе и у сфери размене студената. У разговору с Папом римским било је речи и о црквеној ситуацији у Украјини у целини. Упознао сам папу Фрању с одлукама нашег Синода које представљају реакцију на поступке Цариграда у смислу признавања лидера украјинског раскола и упада на нашу црквену територију. — Интернет је био преплављен публикацијама о томе да се спрема посета Папе римског Русији – с чим је то повезано по Вашем мишљењу? — Тема посете римског папе Фрање Русији се не налази на дневном реду билатералних односа Руске Православне Цркве и Римокатоличке Цркве. Стиче се утисак да ово питање више занима новинаре него вернике. И у овом случају не говорим само о мишљењу деце Руске Православне Цркве међу којима има и оних који се прилично негативно односе према перспективи овакве посете. На пример, пре извесног времена Католичка Црква у Русији је изјавила да би папина посета земљи сад била преурањена. — Како се решава проблем духовне бриге о православним верницима који говоре руски, а раније су одлазили у парохије Цариградске патријаршије у Турској и Грчкој, као и ходочасника на Атон? Како се уопште на обичне људе одразио раскид евхаристијског општења између Руске и Цариградске Цркве? — За огромну већину наших верника прекид евхаристијског општења с Цариградом није повезан ни са каквом практичном применом у животу: они ће наставити да одлазе у храмове Московске патријаршије у Русији и другим земљама као и пре, и причешћиваће се као што су се причешћивали. А за духовну децу Руске Православне Цркве која привремено или стално живе у Турској, као и на Криту, Родосу и на неким другим грчким острвима која спадају у канонску територију Цариградске патријаршије питање духовног руковођења је врло болно. Тренутно покушавамо да пронађемо начин за решавање овог проблема. Што се тиче православних верника који говоре руски, а који живе у САД и Западној Европи и који су се причешћивали у парохијама Цариградске патријаршије због тога што су им територијално близу, они ће моћи да одлазе у храмове Руске Православне Цркве или других Помесних Цркава у овим земљама. Још једна тема је ходочашће на Атон. Као што је познато, обитељи ове „монашке републике“ у Грчкој налазе се у јурисдикцији Цариградске патријаршије. Наши ходочасници могу да посете Свету Гору, да обиђу храмове, да разговарају са сабраћом обитељи и да целивају светиње, али не треба тамо да учествују у Тајнама, између осталог, да се исповедају и причешћују. Онај ко жели да благочестиво обиђе светиње не треба да заборави на наше древне обитељи као што су Валаамски и Соловјецки манастир који се понекад називају Северни Атон, као ни Свето-Тројичку Сергијеву лавру, Успењску Кијевопечерску лавру, где може не само да види лепе храмове и да се упозна с монашким животом, већ и да учествује у богослужењима и да се причести Светим Христовим Тајнама. — Како бисте прокоментарисали недавну изјаву Патријарха цариградског Вартоломеја о томе да он „украјински црквени проблем решава на основу права која су му по канонима дата на светим саборима“ и да „без обзира да ли се то нашој браћи Русима свиђа или не свиђа, она ће касније прихватити одлуку коју донесе Цариградска патријаршија, зато што немају избора“? — Претензије на извесне „канонске привилегије Патријарха цариградског да прима апелације архијереја и клирика из свих аутокефалних Цркава“ на које се позива патријарх Вартоломеј у покушају да оправда упад на канонску територију наше Цркве који противречи црквеним одредбама, нису основане. Ова тема је врло детаљно размотрена у изјави Светог синода Руске Православне Цркве која је усвојена 15. октобра. У документу се истиче да се таква позивања демантују праксом одлука Светих Васељенских и Помесних Сабора и тумачењима угледних канониста из византијског и новијег времена. „Присвајање овлашћења за укидање судских и других одлука појединих Помесних Православних Цркава само је једна од појава новог лажног учења које данас објављује Цариградска Црква и којим се Патријарху цариградском приписују права „првог без једнаких“ (primus sine paribus) са васељенском јурисдикцијом,“ – каже се у документу. Покушаји Патријарха цариградског да присвоји статус „православног Папе римског“ који би могао да диктира своју вољу у питањима црквених односа и да се меша у послове других Помесних Цркава на њиховој територији представља кршење вишевековне канонске традиције на којој се гради црквени живот. Ми се с тим никад нећемо сложити. Против амбиција Цариградске патријаршије које воде ка уништавању саборног принципа у животу Цркве говоре и представници других Помесних Православних Цркава. Како је ових дана истакао Његова Светост патријарх господин Кирил, „данас став Руске Православне Цркве која је престала да помиње Патријарха цариградског нема везе само с односима двеју патријаршија, ради се о самој природи Православне Цркве“. — Потпуна и званична титула поглавара такозване „Кијевске патријаршије“ Филарета након последњег синода ове структуре садржи називе двеју лаври канонске Украјинске Православне Цркве и гласи: „Свјатејши и Блажењејши (име) архиепископ и митрополит Кијева – мајке руских градова, галички, патријарх целе Русије-Украјине, Свето-Успењске Кијевопечерске и Почајевске лавре, свештеноархимандрит“. Шта то значи и каква се опасност ту крије? Како бисте уопште могли да окарактеришете Филарета као личност? — О личности овог човека најбоље говоре његова дела – изазивање раскола, кршење заклетве која је дата на Сабору, одобравање насилног освајања храмова, апели који ремете верски мир у земљи итд. Ако у оваквој светлости разматрамо најновије одлуке „синода“ расколничке структуре на чијем челу се налази Филарет Денисенко, можемо видети да „Кијевска патријаршија“ претендује на то да од канонске Украјинске Православне Цркве одузме велике светиње ове земље – Кијевопечерску и Почајевску лавру. Само је питање: шта ће радити с овим познатим монашким обитељима? Расколници у целој земљи немају толико монаха колико има само у Кијевопечерској лаври. Чиме се у том случају руководе расколници који желе да одузму ове манастире који су светиња за милионе људи, који се чувају, а често и рестаурирају захваљујући верницима канонске Цркве? Да ли је то само жеља да добију неку „некретнину“? — Да ли постоји велика опасност од тога да ће, у случају да канонска Украјинска Православна Црква буде имала чврст став, расколници уз помоћ егзарха Цариграда и украјинске власти одузети лавре и друге историјске споменике, обитељи и храмове? Каква се реакција верника и клира канонске УПЦ може очекивати? — Не бих желео да мислим да ће се догађаји развијати по катастрофалном сценарију. Ипак, изјаве представника украјинске власти који врше „попис“ храмова, који се налазе својини Украјинске Православне Цркве, и који предлажу насилну промену њеног имена, игноришући чињенице насиља према њеним верницима, који покрећу дискриминационе законодавне иницијативе и предлажу да јој се одузме низ црквених објеката у корист некакве нове „аутокефалне“ структуре не остављају нам много наде у то да ће се обистинити речи председника Украјине Петра Порошенка који је изјавио да неће бити никакве прерасподеле црквене имовине. У сваком случају, не можемо да не видимо да даљи упади световне стихије у црквени живот који су повезани са жељом власти у земљи да зарад својих политичких циљева оствари „аутокефалност“ воде само ка ескалацији напетости и ни на који начин не помажу у превазилажењу дубоких подела од којих пати украјинско друштво. Нажалост, положај у којем се данас налази Украјинска Православна Црква све више подсећа на оно што су верници преживели у совјетско време: притисак власти, опасност од губитка храмова, напади и понижења од стране антицрквено настројених снага. — Да ли је могуће да ће одлука о томосу за Украјину бити донета већ на наредном Синоду Цариградске Цркве у новембру? Или пре тога треба да буде одржана такозвана оснивачка скупштина украјинске „аутокефалне цркве“? — Одлука коју је Цариград објавио о реализацији пројекта стварања „аутокефалне“ црквене структуре на нашој територији паралелно и упркос канонској Цркви која вековима служи у украјинској земљи и која у свим искушењима и радостима остаје са својим народом очигледно представља неканонски поступак. И без обзира на све процедуре за остварење ове одлуке они неће моћи да јој придају легитимитет. Расколници који се не покају за своје поступке, чак и ако их Цариград прими у општење, остају расколници и структура у коју ступе такође ће бити расколничка. — Каква опасност прети православном свету и хришћанству на планети услед раскола? — Раскол који прети да ће се претворити у дубоку пукотину на целом телу светског православља може се одразити и на живот заједнице Православних Цркава, као и на сведочење које смо призвани да доносимо свету око нас. Савремено друштво се великом брзином дехришћанизује. Оно доводи у питање установе за које се раније чинило да су непоколебљиве, а то су породица, морал и традиционални живот. На Блиском истоку хришћани трпе прогоне, као и у земљама западне културе која је наизглед формирана у оквиру хришћанске цивилизације, људи који верују у Христа често бивају подвргнути ограничењима и притисцима. Све ово од нас захтева заједничку реакцију, заједничко сведочанство које се подрива поступцима Цариграда, који разара православно јединство. — Да ли се опасни процес раздвајања у православном свету реално може зауставити или то више није могуће? Која је то „тачка после које нема више повратка“? — Пут за превазилажење подела постоји – треба се само вратити јединству, а то значи да се не треба солидарисати с делатницима раскола, да треба чувати саборно јединство Цркве и да ниједна Црква не треба да покушава да присвоји већа права од других, не треба да упада на територију других Помесних Цркава. Надајмо се томе и молимо се за то. Извор: Православие.ру View full Странице

Последње одлуке Синода Васељенске патријаршије представљају грубо кршење црквеног права. Оне за циљ имају легализовање расколника и упад на канонску територију Московске Патријаршије. Овако је у ексклузивном интервјуу за „Политику”, митрополит волоколамски Иларион (Алфејев), шеф Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије прокоментарисао синодске одлуке Цариграда којима је укинуто право Московској патријаршији да рукополаже кијевске митрополите као и да са рашчињеног епископа Филарета Денисенка скине анатему. – Реакција Светог Синода наше цркве од 15. октобра представља само одговор на стање које је настало због поступака Цариграда. Ступивши у општење с расколницима, Цариград је сам отишао у раскол. С великом жалошћу ми смо били принуђени да прекинемо односе с Цариградском црквом, следећи свете каноне. Цариградски патријарх, који је међу предстојатељима помесних православних цркава вековима заузимао место првога међу једнакима, сада претендује на то да постане „први без једнаких” – арбитар који сматра да има право да се меша у унутрашње ствари помесних православних цркава, тако што ће у њима самостално регулисати примену канонских норми. Он полаже право на власт над самом историјом, укидајући одлуке донете пре више од три века. Ако верујемо у тај нови концепт примата у Цркви, ниједна црквена одлука сада није чврста и непроменљива – у било ком тренутку оне могу бити једнострано укинуте ради политичке користи или других интереса. Опасности од рушења вишевековних начела све су свеснији предстојатељи и јерарси помесних православних цркава, који се залажу за свеправославно разматрање украјинског питања. У новим условима који су сада настали, морамо тражити нове, адекватне форме општења међу црквама – каже митрополит Иларион. У тим новим условима, ко ће имати улогу координационог центра за православне цркве? Ко би, на пример, могао сазвати Свеправославни сабор и председавати њиме, што је до сада чинио васељенски патријарх? Може ли Свеправославним сабором председавати цариградски патријарх, ако су најважнији проблеми у православном свету везани управо за његове антиканонске активности? Мислим да је очигледно да је одговор на то питање негативан. Улогу цариградског престола као координатора у православном свету, коју је он, иако не без потешкоћа, остваривао током друге половине ХХ века, сада не може да има. Цариградска патријаршија је своје својство координационог центра за православне цркве сама укинула. Каква је тренутно ситуација међу верујућима и свештенством у Украјини? Чула су се упозорења да постоји опасност од одузимања црквене имовине, а и сами сте више пута упозоравали на могућност крвопролића. О томе да такве бојазни нису биле неосноване може се судити по броју особа које је 14. октобра полиција ухапсила поред Кијевско-Печерске лавре, као и у њој самој. Неке од ухапшених особа биле су наоружане. Они су тамо очигледно дошли не да би учествовали у молебану, који је у братству вршио предстојатељ Украјинске православне цркве митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије. Истовремено, видимо да је мноштво људи дошло да учествује у молитви са својим предстојатељем у Кијеву, хиљаде верујућих сакупило се на богослужењу и у Почајевској лаври за коју су екстремисти такође говорили да имају намеру да је заузму. Из разних места стижу нам информације да су парохијани спремни да бране своје храмове. Читава наша Црква се моли за то да народ Божији у Украјини уз помоћ самог Господа смогне снаге да устраје у овим тешким временима и да одржи духовно јединство. Како гледате на образложења Васељенске патријаршије у вези с давањем аутокефалности у Украјини? Патријарх Вартоломеј недавно је изјавио да је искључиво право васељенског патријарха да даје аутокефалност, као и да је предузео кораке у том смеру због тога што Московска патријаршија није решила „болну ситуацију” у Украјини. Прво место које је услед историјских околности припало Цариградској патријаршији у диптиху, а које је она задржала после прекида односа између Цариграда и Рима, није примат власти, већ примат части, који му не даје никаква посебна права на канонској територији других помесних цркава. Напоменућу да је још 1993. године била постигнута свеправославна одлука да је проглашавање аутокефалности могуће само уз одобрење свих помесних православних цркава. Можемо да констатујемо очигледну чињеницу: тврдње да је наводно Кијевска митрополија била привремено предата Московској патријаршији нису утемељене, пошто се заснивају на тенденциозној интерпретацији документа старог преко три стотине година, који Цариград вековима није оспоравао. Можемо се присетити како је патријарх Вартоломеј много пута, већ дуги низ година, потврђивао да канонским поглаваром православља у Украјини сматра блаженопочившег митрополита Владимира, а затим митрополита Онуфрија, а никако поглаваре „кијевске патријаршије” и „УАПЦ”, с којима је сада почео да општи. Више пута је у прошлости позивао расколнике да се покајањем врате Цркви. Можемо такође да поменемо да наша Црква никада није престајала да чини напоре који би помогли да зацели раскол у Украјини који је потекао од власти. Али, хајде да се усредсредимо на следеће питање: да ли поступци које је предузео Цариград воде ка декларисаном циљу – зацељивању те ране? Очигледно не воде. Напротив, они имају за циљ раскол свеправославних размера, интензивирају покушаје дискриминације канонске Цркве у Украјини и подстичу верски сукоб на територији Украјине. Саборност у доношењу одлука је, може се рећи, мерило према којем се одређује њихова исправност. У овом случају цариградски патријарх изјављује да само он има право да доноси одлуке које се тичу других цркава. Помесне цркве он више не сматра субјектом међуцрквених односа, већ их једноставно ставља пред свршен чин. Покушавајући да себи додели овлашћења попут оних које је папа имао у средњем веку, цариградски предстојатељ себе изузима из црквеног устројства које одликује православну цркву. А општење с расколницима, који се нису покајали због греха раскола, ставља и њега самог изван канонског простора. Парадоксална је следеће ситуација: воља верујућих, који су током скоро три деценије остали верни канонској цркви, суочени с расколом који су отворено подржавали и подржавају украјинске власти, игнорише се, док они који су истрајни у расколничким активностима бивају награђени „признавањем” од стране Цариградске патријаршије и обећавањем аутокефалног статуса новој организацији која настаје уз њихово учешће. При томе видимо да, упркос обећањима власти да никога неће насилно терати у ту организацију, у Врховној Ради очекују разматрање нацрта закона којима се практично легализује заузимање храмова, као и оних који предвиђају лишавање канонске цркве њеног историјског назива и друге дискриминаторске мере. Осим тога, руководилац расколничке „Кијевске патријаршије” отворено говори да древне православне светиње – Кијевско-Печерска и Почајевска лавра – морају бити предате тој новој организацији која настаје. Ових дана су већ и њихови називи укључени у пуну „титулу патријарха”. Разуме се да ће масовни покушају отимања храмова и предаје расколницима великих светиња изазвати неприхватање код мноштва верујућих људи. Већ сада, упркос постојећој законској регулативи, дешавају се случајеви заузимања црквених објеката уз подршку екстремиста. Шта ће се догодити уколико такве „рације” почну да се догађају свуда? Колико је „украјинска аутокефалност” црквено, а колико политичко питање? Питам вас ово јер смо сведоци да је с неколико политичких адреса, од председника Украјине Петра Порошенка до америчког Стејт департмента, стигла подршка украјинској аутокефалности. Нема сумње да „стварање јединствене аутокефалне Украјинској цркве” није црквени, већ политички пројекат. И зато се активности на његовој реализацији предузимају управо на политичком нивоу, насупрот мишљењу Украјинске православне цркве, која представља већину православних верника у земљи. Не можемо да не приметимо да је главна покретачка снага реализације пројекта „аутокефалности” украјински председник Петро Порошенко, који га промовише у оквиру припреме за изборе планиране за наредну годину. Осим тога, идеја одвајања православних верника у Украјини од Руске цркве наилази на ватрену подршку одређених кругова у америчком естаблишменту, који православље сматрају изазовом за светски поредак који се формира под њиховим руководством. Сигуран сам да политичари не треба да одлучују како црква треба да буде организована. Политичке околности могу да се промене, а канонско устројство цркве не сме зависити од воље неких конкретних поступака политичара. Европске државе, САД и друге државе непоколебљиво се придржавају принципа одвојености верских организација од државне власти. На основу каквог права Петро Порошенко, који говори о „европском избору Украјине”, противно мишљењу канонске Украјинске православне цркве, договара формирање неке нове црквене структуре? Историја канонске цркве у Украјини стара је преко хиљаду година, а отпочела је масовним крштењем на Дњепру за време владавине раноапостолског кнеза Владимира. Световна власт нема права да руши ту хиљадугодишњу наследност покушајима да отцепи Цркву у Украјини од духовног јединства с Московском патријаршијом. При томе бих подсетио да Украјинска православна црква има потпуну самосталност у својим унутрашњим пословима. Какви су односи између Московске патријаршије и Српске православне цркве? Када се отворило „украјинско питање”, у делу јавности могла су се поново чути мишљења да Москва снажно утиче на СПЦ. Утицај је политичка категорија, и она није одговарајућа за опис односа између Руске и Српске православне цркве, које повезује вишевековна братска љубав. Чак је и оснивач Српске цркве Свети Сава примио монашки постриг у руском манастиру на Светој Гори, а читав низ историјских знаменитости Београда изградили су руски емигранти, којима је Југославија била друга домовина. Много тога нас обједињује, наше цркве имају заједничку историју, слично историјско искуство, имамо исте погледе на многе ствари. Природно је да у тим условима одржавамо тесне братске везе, трудећи се да помажемо једни другима. То је сведочанство заједничке вере која не подлеже ововременској политичкој конјунктури, ми га брижљиво чувамо и пренећемо га наредним генерацијама. Уз то, уверен сам да, када СПЦ и њен предстојатељ дају тачну оцену онога што се данас дешава у Украјини, они при томе не полазе од жеље да учине нешто лепо за Русе, већ од жеље да одбране канонску истину православља, чије је напуштање погубно за све цркве. Извор: Православие.ру

Последње одлуке Синода Васељенске патријаршије представљају грубо кршење црквеног права. Оне за циљ имају легализовање расколника и упад на канонску територију Московске Патријаршије. Овако је у ексклузивном интервјуу за „Политику”, митрополит волоколамски Иларион (Алфејев), шеф Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије прокоментарисао синодске одлуке Цариграда којима је укинуто право Московској патријаршији да рукополаже кијевске митрополите као и да са рашчињеног епископа Филарета Денисенка скине анатему. – Реакција Светог Синода наше цркве од 15. октобра представља само одговор на стање које је настало због поступака Цариграда. Ступивши у општење с расколницима, Цариград је сам отишао у раскол. С великом жалошћу ми смо били принуђени да прекинемо односе с Цариградском црквом, следећи свете каноне. Цариградски патријарх, који је међу предстојатељима помесних православних цркава вековима заузимао место првога међу једнакима, сада претендује на то да постане „први без једнаких” – арбитар који сматра да има право да се меша у унутрашње ствари помесних православних цркава, тако што ће у њима самостално регулисати примену канонских норми. Он полаже право на власт над самом историјом, укидајући одлуке донете пре више од три века. Ако верујемо у тај нови концепт примата у Цркви, ниједна црквена одлука сада није чврста и непроменљива – у било ком тренутку оне могу бити једнострано укинуте ради политичке користи или других интереса. Опасности од рушења вишевековних начела све су свеснији предстојатељи и јерарси помесних православних цркава, који се залажу за свеправославно разматрање украјинског питања. У новим условима који су сада настали, морамо тражити нове, адекватне форме општења међу црквама – каже митрополит Иларион. У тим новим условима, ко ће имати улогу координационог центра за православне цркве? Ко би, на пример, могао сазвати Свеправославни сабор и председавати њиме, што је до сада чинио васељенски патријарх? Може ли Свеправославним сабором председавати цариградски патријарх, ако су најважнији проблеми у православном свету везани управо за његове антиканонске активности? Мислим да је очигледно да је одговор на то питање негативан. Улогу цариградског престола као координатора у православном свету, коју је он, иако не без потешкоћа, остваривао током друге половине ХХ века, сада не може да има. Цариградска патријаршија је своје својство координационог центра за православне цркве сама укинула. Каква је тренутно ситуација међу верујућима и свештенством у Украјини? Чула су се упозорења да постоји опасност од одузимања црквене имовине, а и сами сте више пута упозоравали на могућност крвопролића. О томе да такве бојазни нису биле неосноване може се судити по броју особа које је 14. октобра полиција ухапсила поред Кијевско-Печерске лавре, као и у њој самој. Неке од ухапшених особа биле су наоружане. Они су тамо очигледно дошли не да би учествовали у молебану, који је у братству вршио предстојатељ Украјинске православне цркве митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије. Истовремено, видимо да је мноштво људи дошло да учествује у молитви са својим предстојатељем у Кијеву, хиљаде верујућих сакупило се на богослужењу и у Почајевској лаври за коју су екстремисти такође говорили да имају намеру да је заузму. Из разних места стижу нам информације да су парохијани спремни да бране своје храмове. Читава наша Црква се моли за то да народ Божији у Украјини уз помоћ самог Господа смогне снаге да устраје у овим тешким временима и да одржи духовно јединство. Како гледате на образложења Васељенске патријаршије у вези с давањем аутокефалности у Украјини? Патријарх Вартоломеј недавно је изјавио да је искључиво право васељенског патријарха да даје аутокефалност, као и да је предузео кораке у том смеру због тога што Московска патријаршија није решила „болну ситуацију” у Украјини. Прво место које је услед историјских околности припало Цариградској патријаршији у диптиху, а које је она задржала после прекида односа између Цариграда и Рима, није примат власти, већ примат части, који му не даје никаква посебна права на канонској територији других помесних цркава. Напоменућу да је још 1993. године била постигнута свеправославна одлука да је проглашавање аутокефалности могуће само уз одобрење свих помесних православних цркава. Можемо да констатујемо очигледну чињеницу: тврдње да је наводно Кијевска митрополија била привремено предата Московској патријаршији нису утемељене, пошто се заснивају на тенденциозној интерпретацији документа старог преко три стотине година, који Цариград вековима није оспоравао. Можемо се присетити како је патријарх Вартоломеј много пута, већ дуги низ година, потврђивао да канонским поглаваром православља у Украјини сматра блаженопочившег митрополита Владимира, а затим митрополита Онуфрија, а никако поглаваре „кијевске патријаршије” и „УАПЦ”, с којима је сада почео да општи. Више пута је у прошлости позивао расколнике да се покајањем врате Цркви. Можемо такође да поменемо да наша Црква никада није престајала да чини напоре који би помогли да зацели раскол у Украјини који је потекао од власти. Али, хајде да се усредсредимо на следеће питање: да ли поступци које је предузео Цариград воде ка декларисаном циљу – зацељивању те ране? Очигледно не воде. Напротив, они имају за циљ раскол свеправославних размера, интензивирају покушаје дискриминације канонске Цркве у Украјини и подстичу верски сукоб на територији Украјине. Саборност у доношењу одлука је, може се рећи, мерило према којем се одређује њихова исправност. У овом случају цариградски патријарх изјављује да само он има право да доноси одлуке које се тичу других цркава. Помесне цркве он више не сматра субјектом међуцрквених односа, већ их једноставно ставља пред свршен чин. Покушавајући да себи додели овлашћења попут оних које је папа имао у средњем веку, цариградски предстојатељ себе изузима из црквеног устројства које одликује православну цркву. А општење с расколницима, који се нису покајали због греха раскола, ставља и њега самог изван канонског простора. Парадоксална је следеће ситуација: воља верујућих, који су током скоро три деценије остали верни канонској цркви, суочени с расколом који су отворено подржавали и подржавају украјинске власти, игнорише се, док они који су истрајни у расколничким активностима бивају награђени „признавањем” од стране Цариградске патријаршије и обећавањем аутокефалног статуса новој организацији која настаје уз њихово учешће. При томе видимо да, упркос обећањима власти да никога неће насилно терати у ту организацију, у Врховној Ради очекују разматрање нацрта закона којима се практично легализује заузимање храмова, као и оних који предвиђају лишавање канонске цркве њеног историјског назива и друге дискриминаторске мере. Осим тога, руководилац расколничке „Кијевске патријаршије” отворено говори да древне православне светиње – Кијевско-Печерска и Почајевска лавра – морају бити предате тој новој организацији која настаје. Ових дана су већ и њихови називи укључени у пуну „титулу патријарха”. Разуме се да ће масовни покушају отимања храмова и предаје расколницима великих светиња изазвати неприхватање код мноштва верујућих људи. Већ сада, упркос постојећој законској регулативи, дешавају се случајеви заузимања црквених објеката уз подршку екстремиста. Шта ће се догодити уколико такве „рације” почну да се догађају свуда? Колико је „украјинска аутокефалност” црквено, а колико политичко питање? Питам вас ово јер смо сведоци да је с неколико политичких адреса, од председника Украјине Петра Порошенка до америчког Стејт департмента, стигла подршка украјинској аутокефалности. Нема сумње да „стварање јединствене аутокефалне Украјинској цркве” није црквени, већ политички пројекат. И зато се активности на његовој реализацији предузимају управо на политичком нивоу, насупрот мишљењу Украјинске православне цркве, која представља већину православних верника у земљи. Не можемо да не приметимо да је главна покретачка снага реализације пројекта „аутокефалности” украјински председник Петро Порошенко, који га промовише у оквиру припреме за изборе планиране за наредну годину. Осим тога, идеја одвајања православних верника у Украјини од Руске цркве наилази на ватрену подршку одређених кругова у америчком естаблишменту, који православље сматрају изазовом за светски поредак који се формира под њиховим руководством. Сигуран сам да политичари не треба да одлучују како црква треба да буде организована. Политичке околности могу да се промене, а канонско устројство цркве не сме зависити од воље неких конкретних поступака политичара. Европске државе, САД и друге државе непоколебљиво се придржавају принципа одвојености верских организација од државне власти. На основу каквог права Петро Порошенко, који говори о „европском избору Украјине”, противно мишљењу канонске Украјинске православне цркве, договара формирање неке нове црквене структуре? Историја канонске цркве у Украјини стара је преко хиљаду година, а отпочела је масовним крштењем на Дњепру за време владавине раноапостолског кнеза Владимира. Световна власт нема права да руши ту хиљадугодишњу наследност покушајима да отцепи Цркву у Украјини од духовног јединства с Московском патријаршијом. При томе бих подсетио да Украјинска православна црква има потпуну самосталност у својим унутрашњим пословима. Какви су односи између Московске патријаршије и Српске православне цркве? Када се отворило „украјинско питање”, у делу јавности могла су се поново чути мишљења да Москва снажно утиче на СПЦ. Утицај је политичка категорија, и она није одговарајућа за опис односа између Руске и Српске православне цркве, које повезује вишевековна братска љубав. Чак је и оснивач Српске цркве Свети Сава примио монашки постриг у руском манастиру на Светој Гори, а читав низ историјских знаменитости Београда изградили су руски емигранти, којима је Југославија била друга домовина. Много тога нас обједињује, наше цркве имају заједничку историју, слично историјско искуство, имамо исте погледе на многе ствари. Природно је да у тим условима одржавамо тесне братске везе, трудећи се да помажемо једни другима. То је сведочанство заједничке вере која не подлеже ововременској политичкој конјунктури, ми га брижљиво чувамо и пренећемо га наредним генерацијама. Уз то, уверен сам да, када СПЦ и њен предстојатељ дају тачну оцену онога што се данас дешава у Украјини, они при томе не полазе од жеље да учине нешто лепо за Русе, већ од жеље да одбране канонску истину православља, чије је напуштање погубно за све цркве. Извор: Православие.ру View full Странице

Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион прославио је имендан на празник Преподобног Илариона Великог 3. новембра 2018. године, у зајечарском Саборном храму Рођења Пресвете Богородице. Светом архијерејском литургјом началствовао је Преосвећени владика Иларион, уз саслужење свештенослужитеља Епархије тимочке и молитвено сабрање верних. Владика је у беседи истакао неопходност литургијског живота у Цркви сваког појединца, као и испуњавање Божијих заповести и ревност којом треба да живимо и служимо Господу. Од свих нас се очекује да се жртвујемо колико до нас стоји у свом хришћанском призвању према породици и ближњима. Благодат Божија излива се на вернике сабране на светом богослужењу, на светој Литургији која је основни темељ нашег хришћанског живота и стремљења ка Царсту Божијем. Владика је примио на поклон нову владичанску митру у име свештенства Епархије тимочке, коју је уручио протојереј-ставрофор Трандафир Јанковић. Митра је рађена у радионици манастира Буково и дело је оца Симеона, сабрата ове светиње. Епископ Иларион је у епархијском двору угостио све вернике пригодним послужењем, захваливши свима на честиткама поводом имендана. извор

Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион прославио је имендан на празник Преподобног Илариона Великог 3. новембра 2018. године, у зајечарском Саборном храму Рођења Пресвете Богородице. Светом архијерејском литургјом началствовао је Преосвећени владика Иларион, уз саслужење свештенослужитеља Епархије тимочке и молитвено сабрање верних. Владика је у беседи истакао неопходност литургијског живота у Цркви сваког појединца, као и испуњавање Божијих заповести и ревност којом треба да живимо и служимо Господу. Од свих нас се очекује да се жртвујемо колико до нас стоји у свом хришћанском призвању према породици и ближњима. Благодат Божија излива се на вернике сабране на светом богослужењу, на светој Литургији која је основни темељ нашег хришћанског живота и стремљења ка Царсту Божијем. Владика је примио на поклон нову владичанску митру у име свештенства Епархије тимочке, коју је уручио протојереј-ставрофор Трандафир Јанковић. Митра је рађена у радионици манастира Буково и дело је оца Симеона, сабрата ове светиње. Епископ Иларион је у епархијском двору угостио све вернике пригодним послужењем, захваливши свима на честиткама поводом имендана. извор View full Странице

Потоцима твојих суза бесплодну пустињу си обрађивао и уздасима из дубине душе, умножио си великим трудом своје таланте. Био си свећњак свету, сијајући својим чудесима, Иларионе оче наш: Моли Христа Бога, да спасе душе наше. Кратко житије Преподобног и богоносног оца нашег Илариона Великог Рођен у селу Тавати код Газе Палестинске, од родитеља незнабожаца. У Александрији је стекао светску ученост, али и спознао Господа Исуса Христа и крстио се. Посетио је у пустињи Светог Антонија и постао је његов ученик. Потом се вратио у постојбину, где је, код Мајума, наставио да се подвизава. Убрзо се око њега сабра мноштво подвижника и он постаде за Палестину оно што је Свети Антоније био за Египат. Бежећи од људске славе, говорећи кроз плач: „Тешко мени, примих плату своју на земљи“, бежао је из места у место. Живео је у Мисиру, на Сицилији, у Далмацији и на Кипру, где је предао душу Господу 372. године, када му је било 80 година. Чудотворне мошти пренио му је ученик Исихије у Палестину. Животопис Његовог Преосвештенства Епископа тимочког Г. Илариона Његово Преосвештенство Епископ тимочки Господин Г. Иларион (Голубовић) је рођен 1974. године у Зајечару. Основну и средњу, електротехничку школу, завршио је у Зајечару. По завршетку средње школе одлази у манастир Црна Река, где проводи време упознајући се са монашким животом до одласка у војску септембра 1993. године. Одмах по одслужењу војног рока 1994. године долази у манастир Буково. Замонашен је 1997. године, а рукоположен је у чин ђакона маја месеца исте године, а потом у чин свештеномонаха на празник Светог Николе, на храмовну славу, 19. децембра 1997. године. За настојатеља манастира Буково постављен је 1998. године. Чином протосинђела је одликован 2002. а у чин архимандрита рукопроизведен је 2006. године. Од 2009. године врши дужност Архијерејског заменика. Читаву обнову манастира и стицање братства обавља смирено, трпељиво и темељно. Манастирски конак, тадашњи настојатељ, отац Иларион је, добрим делом, својим рукама саградио. Осим редовних монашких послушања и обавеза активан је био у иконописачкој и столарско-дуборезној радионици. Део свог слободног времена користи и за бављење документарно-уметничком фотографијом. Дипломирао је на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, месеца јула 2013. године. Исте године богословско усавршавање наставља на мастер студијама овог Факултета. На редовном мајском заседању 2014. године, Свети Архијерејски Сабор СПЦ, изабрао је, архимандрита Илариона, за новог Епископа тимочког. Хиротонију и устоличење у трон епископа тимочких обавио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење више Архијереја, 10. августа 2014. године, у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Зајечару. Хиротонија и устоличење Епископа Илариона (прилог са сајта Епархије тимочке) ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ: Прослава имендана Епископа Илариона, 2017. лета Господњег Прослава имендана Епископа Илариона, 2016. лета Господњег Прослава имендана Епископа Илариона, 2015. лета Господњег View full Странице

Потоцима твојих суза бесплодну пустињу си обрађивао и уздасима из дубине душе, умножио си великим трудом своје таланте. Био си свећњак свету, сијајући својим чудесима, Иларионе оче наш: Моли Христа Бога, да спасе душе наше. Кратко житије Преподобног и богоносног оца нашег Илариона Великог Рођен у селу Тавати код Газе Палестинске, од родитеља незнабожаца. У Александрији је стекао светску ученост, али и спознао Господа Исуса Христа и крстио се. Посетио је у пустињи Светог Антонија и постао је његов ученик. Потом се вратио у постојбину, где је, код Мајума, наставио да се подвизава. Убрзо се око њега сабра мноштво подвижника и он постаде за Палестину оно што је Свети Антоније био за Египат. Бежећи од људске славе, говорећи кроз плач: „Тешко мени, примих плату своју на земљи“, бежао је из места у место. Живео је у Мисиру, на Сицилији, у Далмацији и на Кипру, где је предао душу Господу 372. године, када му је било 80 година. Чудотворне мошти пренио му је ученик Исихије у Палестину. Животопис Његовог Преосвештенства Епископа тимочког Г. Илариона Његово Преосвештенство Епископ тимочки Господин Г. Иларион (Голубовић) је рођен 1974. године у Зајечару. Основну и средњу, електротехничку школу, завршио је у Зајечару. По завршетку средње школе одлази у манастир Црна Река, где проводи време упознајући се са монашким животом до одласка у војску септембра 1993. године. Одмах по одслужењу војног рока 1994. године долази у манастир Буково. Замонашен је 1997. године, а рукоположен је у чин ђакона маја месеца исте године, а потом у чин свештеномонаха на празник Светог Николе, на храмовну славу, 19. децембра 1997. године. За настојатеља манастира Буково постављен је 1998. године. Чином протосинђела је одликован 2002. а у чин архимандрита рукопроизведен је 2006. године. Од 2009. године врши дужност Архијерејског заменика. Читаву обнову манастира и стицање братства обавља смирено, трпељиво и темељно. Манастирски конак, тадашњи настојатељ, отац Иларион је, добрим делом, својим рукама саградио. Осим редовних монашких послушања и обавеза активан је био у иконописачкој и столарско-дуборезној радионици. Део свог слободног времена користи и за бављење документарно-уметничком фотографијом. Дипломирао је на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, месеца јула 2013. године. Исте године богословско усавршавање наставља на мастер студијама овог Факултета. На редовном мајском заседању 2014. године, Свети Архијерејски Сабор СПЦ, изабрао је, архимандрита Илариона, за новог Епископа тимочког. Хиротонију и устоличење у трон епископа тимочких обавио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење више Архијереја, 10. августа 2014. године, у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Зајечару. Хиротонија и устоличење Епископа Илариона (прилог са сајта Епархије тимочке) ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ: Прослава имендана Епископа Илариона, 2017. лета Господњег Прослава имендана Епископа Илариона, 2016. лета Господњег Прослава имендана Епископа Илариона, 2015. лета Господњег

У никад пунијем храму Св. Оца Николаја у Грабовици, Св. Арх. Литургију служио је Епископ тимочки г. Иларион уз саслужење свештенства намесништва кључког. Литургији су присуствовали и представници општине Кладово, на челу са председником општине г. Милисавом Ратопекићем. У веома надахнутој беседи, Владика је на почетку честитао многим свечарима јучерашњу крсну славу, Св. Петку. У наставку беседе је тумачио јеванђелску причу о Лазару и богаташу дотакавши се суштине те приче а која нам каже да нам је Господ дао овај живот како би кроз њега задобили вечни живот. Да живимо, дишемо, мислимо и деламо јеванђељем како би очистивши своја срца уселили у себе Духа Светог и њиме ушли у Царство Небеско, нагласивши да по смрти нема покајања. Живот који нам је дат је привремен а по смрти сви ће задобити вечни живот, једни где је мучење за душу а други, правоверни и богољубиви у вечној радости са Богом Оцем, Богом Сином и Богом Духом Светим. Извор: Епархија тимочка

У никад пунијем храму Св. Оца Николаја у Грабовици, Св. Арх. Литургију служио је Епископ тимочки г. Иларион уз саслужење свештенства намесништва кључког. Литургији су присуствовали и представници општине Кладово, на челу са председником општине г. Милисавом Ратопекићем. У веома надахнутој беседи, Владика је на почетку честитао многим свечарима јучерашњу крсну славу, Св. Петку. У наставку беседе је тумачио јеванђелску причу о Лазару и богаташу дотакавши се суштине те приче а која нам каже да нам је Господ дао овај живот како би кроз њега задобили вечни живот. Да живимо, дишемо, мислимо и деламо јеванђељем како би очистивши своја срца уселили у себе Духа Светог и њиме ушли у Царство Небеско, нагласивши да по смрти нема покајања. Живот који нам је дат је привремен а по смрти сви ће задобити вечни живот, једни где је мучење за душу а други, правоверни и богољубиви у вечној радости са Богом Оцем, Богом Сином и Богом Духом Светим. Извор: Епархија тимочка View full Странице

Високопреосвећени митрополит Иларион, у интервјуу датом агенцији Интерфакс, похвалио је извагани став папе Фрање поводом конфликтне ситуације у Украјини. „Ми уопште нисмо имали подршку папину, нити његових представника по питању уплитања Цариграда у Украјини. Никада нисмо чули о њиховој подршци украјинским властима које дискриминишу становништво Украјине које говори руски. И углавном запажамо веома одвагани став лично папе Фрање, Ватикана као државе и Римокатоличке Цркве, и то на различитим нивоима,“ рекао је митрополит агенцији. Притом је навео да је са папом недавно имао разговоре о црквеном стању у Украјини. „У довољној мери сам изложио папи становиште Руске Цркве по тим догађањима. Па ни сам папа не би желео да због односа са Цариградском Патријаршијом буде уплетен у украјинска црквена питања.“ „Ми не полазимо од тога да папа овом сукобу треба да буде судија. То је потпуно немогуће. И било би погрешно да се он увуче у ово питање или да се очекује нека радња с његове стране или да буде солидаран са овим или оним. Православна Црква живи по својим уредбама и канонима, и ми ћемо овај проблем самостално решити без учешћа папе,“ истакао је митрополит Иларион, не изневши детаље својих разговора с папом. Извор: Српска Православна Црква

Високопреосвећени митрополит Иларион, у интервјуу датом агенцији Интерфакс, похвалио је извагани став папе Фрање поводом конфликтне ситуације у Украјини. „Ми уопште нисмо имали подршку папину, нити његових представника по питању уплитања Цариграда у Украјини. Никада нисмо чули о њиховој подршци украјинским властима које дискриминишу становништво Украјине које говори руски. И углавном запажамо веома одвагани став лично папе Фрање, Ватикана као државе и Римокатоличке Цркве, и то на различитим нивоима,“ рекао је митрополит агенцији. Притом је навео да је са папом недавно имао разговоре о црквеном стању у Украјини. „У довољној мери сам изложио папи становиште Руске Цркве по тим догађањима. Па ни сам папа не би желео да због односа са Цариградском Патријаршијом буде уплетен у украјинска црквена питања.“ „Ми не полазимо од тога да папа овом сукобу треба да буде судија. То је потпуно немогуће. И било би погрешно да се он увуче у ово питање или да се очекује нека радња с његове стране или да буде солидаран са овим или оним. Православна Црква живи по својим уредбама и канонима, и ми ћемо овај проблем самостално решити без учешћа папе,“ истакао је митрополит Иларион, не изневши детаље својих разговора с папом. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Примери употребе контекстуалне методе у академском истраживању отаца Поделио бих са вама неколико примера из сопственог искуства примене контекстуалне методе у раду са отачким ауторима. Неколико година сам се бавио Симеоном Новим Богословом. Циљ мог рада на овом аутору је био да дефинишем његово место унутар православног предања. С тим у вези, било је неопходно открити његове „духовне корене“, идентификовати изворе које је користио и ауторе који су могли да утичу на њега, проучити историјске околности у којима је живео, означити духовну линију којој је припадао, итд. Начињени су бројни покушаји савремених западних научника да се изврши компаративна анализа различитих богословља отаца Цркве; ти аутори, по правилу, настоје да ограниче своју анализу на поређење неког аутора са најпознатијим оцима који му претходне. Примера ради, француски научник Бернард Жилијен-Фрењон, аутор дела Духовност и боговиђење код Симеона Новог Богослова,[1] по­чиње своју студију о учењима Светог Симеона излагањем Оригеновог мистичког учења, затим учења Григорија Ниског, ауторâ Corpus Macarianum-а, Corpus Areopagiticum-а и учења Максима Исповедника. Проблем је у томе што ови аутори уопште нису извршили утицај на Светог Симеона; он највероватније уопште није читао њихова дела. Истовремено, он изнова цитира Светог Григорија Богослова, чији се утицај на њега може јасно уочити. Осим тога, списи Светог Симеона обилују наводима из Светог Писма, као и позивањима на литургијске текстове и дела његовог духовног оца, Симеона Студита (Богобојажљивог). Проучавајући историјске околности у којима је Свети Симеон живео, открио сам да он ни у ком случају није био неко ко је богословско образовање задобио читајући дела древних отаца Цркве: током готово педесет година проведених у манастиру, много времена током дана проводио је у цркви; богослужења, пре него читање отачких списа, била су његова главна преокупација. Он је углавном познавао списе оних отаца која су се читала у цркви (нарочито Григорија Богослова, Јована Златоустог и Теодора Студита). Проучавајући спор између Симеона и црквених власти тог доба, открио сам још неке ствари које су бациле светло на његов богословски систем, као и целокупно стање Цркве у Византији тог периода. Питање које је Симеону упутио његов противник Стефан Никомидијски – „како разликујеш Сина од Оца, у мислима (у теорији) или у реалности?“ – било је више него реторичко питање постављено у циљу приказивања Симеоновог недостатка ерудиције и формалног теолошког система: о овоме се расправљало у Цариграду вековима. Заиста, век и по након Симеонове смрти група теолога је осуђена због учења о разликовању између Оца и Сина „у мислима“. Установивши ове занимљиве чињенице, у свом раду о Светом Симеону испитао сам, пре свега, његов приступ Библији, тј. његово разумевање Писма и његов егзегетски метод. Након тога сам испитао његов став према духовности и утицај литургијских текстова на његов рад (питања која су многи савремени патристички научници занемаривали). Затим сам покушао да утврдим Симеоново место у студитској монашкој традицији, као и да спроведем компаративну анализу његовог учења и становишта његовог духовног оца Симеона Богобојажљивог. Симеонова полемика са Стефаном Никомидијским о тријадолошким питањима је испитана посебно. Настојао сам, такође, да истакнем дијапазон извора – патристичких, хагиографских и осталих – који су били познати или доступни Симеону. На крају сам размотрио Симеонову теологију, антропологију, еклисиологију и мистицизам у контексту отачког предања, поредећи његово учење са оним оцима који су имали директан или индиректан утицај на њега. Другим речима, моје истраживање је било усмерено искључиво ка стварним токовима којима је православно предање утицало на Симеона Новог Богослова, систематски одбацујући све оно што није директно у вези са тим. Чини ми се да се на овај начин, са што већом прецизношћу, показала могућом реконструкција света у ком је Свети Симеон Нови Богослов живео и радио. Рад на реконструкцији његовог контекста довео је до неколико важних закључака о Симеону као и о православном предању у целини. Што је најважније, показао је да је могуће у потпуности испитати основно Симеоново становиште које је веома раширено међу савременим западним научницима, као надахнутог мистика који је супротставио своје лично мистично искуство традиционалном православљу. Показало се да је Симеон, напротив, био веома традиционалан (у најбољем смислу те речи) црквени писац који је у потпуности укорењен у православном предању. Такође сам успео да срушим мит да је Симеон био теолог „дилетант“ са недовољно прецизном догматском терминологијом. Осим тога, Симеонов пример је довео до веома значај­ног закључка о природи самог православног предања. Он јасно по­казује да управо лично мистично искуства хришћанина обра­зује крајеугаони камен предања: Предање не може бити истин­ски православно ако није засновано на личном су­срету са Богом; греше они који настоје да супротставе формално и рационално „предање“ (којег се придржава већина у Цркви) надахнутом „мистицизму“ (ентузијаста појединаца), не разумевајући саму суштину православног предања. Прави мистик није онај ко своје лично искуство сматра узвишенијим од предања Цркве, него онај чије искуство јесте у складу са искуством Цркве.[2] У свом раду о Светом Симеону користио сам контекстуалну методу за проучавање феномена који су део православног предања. Овде бих изнео пример могуће употребе контекстуалне методе за испитивање нечега што излази из оквира овог предања. Наиме, ради се о римокатоличком мистицизму, који је у последње време био објекат узавреле дебате. Мишљење Светог Игњатија Брјанчанинова да су сва дела римокатоличких мистика након велике схизме била написана у стању духовне „опијености“ и прелести добро је познато. Пошто је епископ Игњатије канонизован, неки његово мишљење сврставају у ред „отачких“. Међутим, позната су нам и мишљења других – такође канонизованих – црквених писаца са обазривијим и не тако категоричким ставом према римокатоличкој духовности.[3] Поједини црквени оци су познати по директном утицају који је на њих имала римокатоличка духовност. Свети Димитрије Ростовски је цео живот био под овим утицајем: његове беседе, као и друга дела укључујући и Чети минеји житија светих, које је засновано углавном на латинским изворима,[4] карактеристично су „западњачког“ карактера; библиотека Светог Димитрија садржи Бонавентурине књиге, дела Томе Кемпијског, Петра Канизија и других римокатоличких аутора, а у његовој духовности се могу наћи елементи поклоњења страдању Христовог, пет рана Христових, срца Христовог.[5] Утицај римокатоличке духовности је, такође, осетан у духовности Светог Тихона Задонског.[6] Како објаснити овако различите приступе у односу према римокатоличкој духовности и мистицизму код Светог Игњатија, са једне, и Светог Димитрија Ростова и Светог Тихона Задонског, са друге стране? Чини ми се да се много тога може објаснити сагледавајући разлике у контекстима у којима је сваки од њих живео. Свети Игњатије је живео у доба цара Николаја Првог (друга половина 19. века) када је вођена систематска борба са западним мистицизмом. Доба Александра Великог (прва половина 19. века) сведочи о готово једногласној тежњи ка „унутарњим хришћанством“ међу високим слојевима друштва, руска аристократија је гутала дела Томе Кемпијског, Франциска Салешког и Фенелона, племићи en masse су се прикључивали масонским ложама и језуити су отварали своје школе у многим градовима и селима; здрава реакција на ове западне утицаје уследила је током владавине цара Николаја. Исти период сведочи о почецима такозване „патристичке обнове“: систематског рада на превођењу и проучавању отаца Цркве, нешто што није од малог значаја за постепено ослобађање руске теологије из њеног „западног ропства“. Као онај ко припада свом добу, Свети Игњатије није могао у потпуности да остане имун на ове процесе. Свети Димитрије и Свети Тихон су, међутим, живели у потпуно другачијим историјским контекстима. Насупрот Светом Игњатију (који никада није изучавао теологију у црквеној школи), обојица су завршили латинске школе које су обликовале њихову мисао; читали су западне ауторе током целог свог живота. Неизбежан утицај римокатоличке духовности коју су Свети Димитрије и Свети Тихон искусили у 18. столећу није, међутим, уздрмао њихову дубоку укорењеност у православ­ном предању. Свакако да се не може све свести на контекст неког историјског раздобља, црквено-политичких околности или образовања. Разлике између укуса црквених писаца, њихових тврдњи или ставова према једном истом феномену, може да не буде условљен образовањем или „владајућим духом“. Свети Никодим Светогорац, који је на грчки језик превео дело западног римокатоличког монаха (из реда Theatines) Невидљива борба, није се школовао у западним школама и ни у ком случају није био под утицајем римокатоличког мистицизма. Исто се може рећи и за К. Р. Победоносцева, који је превео дело Томе Кемпијског Подражавање Христа на руски језик. Обојица су сматрали да је корисно упознати православне читаоце са појединим делима римокатоличких аутора (у помало прилагођеном облику, и извесном сагласју са православним контекстом). Контекстуална метода може да помогне и самом изучавању римокатоличког мистицизма. Неретко православни читаоци су запањени упутствима западних ренесансних мистика који саветују употребу човекове уобразиље како би се визуелизовао страдање Христово, или неких други јеванђељски догађаји. Исправно је истаћи да традиционални православни мистицизам захтева обуздавање уобразиље, и упозорава на опасности имагинативних представа у молитви. Међутим, при разматрању западног ренесансног мистицизма, културна специфичност тог доба се не може занемарити: средњовековна теоцентрична култура је била замењена потпуно другачијом, антропоцентричном културом у којој је уобразиљи дата готово централна улога. Задатак који су имали духовни учитељи тог доба, дакле, није био да приморају људе да се одрекну своје уобразиље, већ да их науче како да је усмере према оним стварима које су од духовне користи, нарочито према догађајима из црквене историје. Јасно је да када би се критеријум византијске аскетске литературе применио на такав мистицизам, он се не би сложио са таквим захтевима. Поновићу питање Јована Мајендорфа, да ли је византијски критеријум једини критеријум према којем о невизантијским феноменима треба судити или су могући и други приступи? Још једном ћу изнети своје уверење да је васељенско православно предање шире од византинизма, и да није све што излази из тих оквира јерес или духовна обмана. У супротном, не би само западне мистике требало представљати као оне који су запали у прелест, већ су то учинили и Димитрије Ростовски, Тихон Задонски, као и многе друге побожне руске аскете из периода „западног ропства“ (тј. из 17. и 18. века), када је приступ делима источних отаца био изузетно ограничен. Молим вас да у мојим речима не покушавате да нађете било какав тежњу ка „оправдавању“ римокатоличког мистицизма. Ја ни у ком случају нисам „источни љубитељ западне духовности“ и не гајим никакве личне симпатије према римокатоличком мистицизму, јер сам васпитаван на потпуно другачијим примерима: на делима отаца Источне Цркве, нарочито грчким и сиријским. Нисам поменуо римокатолички мистицизам да бисмо расправљали о његовом садржају, већ да бих представио и илустровао метод који, према мом мишљењу, треба применити на било који феномен уопште, било да је у оквири источног православног предања или изван њега. Задаци за проучавање отачке литературе Имам утисак да је баш сада, на почетку нове ере, важно скицирати основне оквире у којима би руски патролози требало да се развијају у 21. веку, и истаћи многе пукотине које треба попунити. Наредна запажања у вези с тим питањем далеко су од свеобухватних, она само представљају покушај скицирања опших оквира онога што би се, по мом мишљењу, морало извршити у скоријој будућности. Руски научници из 19. столећа су се ослањали на западне изворе: већина књига преведених на руски језик објављене су на Западу, на језику на ком су писане, углавном у монументалној Мињовој Патрологији. Многи списи раних отаца и грчких отаца из периода Васељенских сабора преведени су заједно са већином добро познатих латинских аутора из истог периода. Међу каснијим византијским писцима, преведена су дела Светог Симеона Новог Богослова и аскетски трактати из грчке Филокалије, захваљујући пре свега труду Светог Теофана Затворника; међутим, многи други кључни списи позновизантијске литературе су остали „недоступни“. Врло мало тога је преведено са сиријског, јерменског и других оријенталних језика. Услед тога је корпус отачких списа који је данас доступан у Русији далеко од комплетног. Осим тога, у преводима отачких списа пре револуције се користи архаичан руски језик и потребно их је редиговати; поједина дела која су преведена у прошлости се морају изнова превести. Лепо је видети да је током прошле деценије рад на отачким преводима обновљен; овај посао је, међутим, спорадичан и без центра из ког се њиме координира. Сматрам да оснивање таквог центра једним од најхитнијих задатака института за отачке студије, који би окупио научнике ради делања на том пољу. Такав центар би могао да развије истраживачке програме, да уколико је потребно, шаље руске научнике ван земље, као и да одржава контакте са сличним институтима у иностранству. Центар би могао да обнови издавање вишетомних серија отачких превода и да њима дода као „прилог“ низ патролошких студија. То би повратило континуитет између савремених руских патролога и оних пре револуције који су посветили своју снагу и таленат марљивом преводилачком раду и проучавању отачког наслеђа. Руски аутори пре револуције и теолози у руској дијаспори створили су читав корпус патролошких студија и монографија о појединим оцима Цркве. Међу овим изванредним патролошким споменицима поменуо бих макар: Историја учења отаца Цркве архиепископа Филарета (Гумилевског), Источни оци четвртог века и Византијски оци од петог до осмог века оца Георгија Флоровског, а од монографија посвећених појединим ауторима поменуо бих следеће наслове: Учење Оригена о Светој Тројици проф. Василија Болотова, Есхатологија Григорија Ниског Макарија Оксијука (потоњег митрополита), Антропологија Немесија Емеског Теодора Владимирског и Антропологија Светог Григорија Паламе архимандрита Кипријана (Керна). Ипак, много тога још остаје да се уради на овом пољу. „Патролошка истраживања се морају наставити: нове монографије треба да начине отачке списе доступним и прихватљивим за едукацију руских читаоца.“[7] У 20. веку су објављене бројне студије (пре свега западних) патролога: читава библиотека, која броји на хиљаде томова, посвећена је блаженом Августину, бројне монографије посвећене су Тертулијану, Јерониму и осталим латинским ауторима првог миленијума. Западни научници су, такође, много постигли на пољу проучавања источне патристике. Већ сам поменуо римокатоличке и протестантске научнике чија је посвећеност бављењу оцима Истока у великој мери допринела обнови интересовања за отачку литературу на Западу. Међутим, интересовање ових научника је ограничено само на неколико имена. Студије се углавном баве Оригеном, Григоријем Ниским и Дионисијем Ареопагитом; последњих деценија је показано велико интересовање за Максима Исповедника. Осталим источним оцима се они или нису уопште бавили, или им је било посвећено две или три монографије, и известан број чланака у часописима. Тако је интересовање западних научника за оце Цркве било неједнако распоређено. Ипак, огроман посао је урађен, и руски читаоци заслужују да буду упознати са радом најбољих западних патролога. Од кључног је значаја да такви класици као што је Квастенова Патрологија[8] и Грилмајерова вишетомна христолошка студија[9] буду преведени на руски језик, заједно са најбољим монографијама о појединачним оцима Цркве и Истока и Запада. Када помињемо појединачне ауторе, пре свега бих истакао чињеницу да је већина Оригенових дела, нарочито његови коментари на књиге Светог Писма, још увек недоступна руским читаоцима.[10] Какав год да је наш став према овом изузетно контраверзном црквеном писцу, који је средином 6. века био осуђен због догматских грешака, многи би се борили за очување његове позиције у историји источне хришћанске литературе. Проучавање његовог литерарног наслеђа не само да је кључно за разумевање већине православних црквених отаца на које је он директно или индиректно утицао, већ и за тумачење источно-хришћанског предања као таквог, у чијем је обликовању он одиграо изузетно значајну улогу. Међу монографијама западних аутора који заслужују да буду преведене на руски језик поменуо бих класичне студије Жана Данијелуа и Ханса Урса фон Балтазара, која још увек нису изгубила на актуелности.[11] Још једна кључна личност је Свети Максим Исповедник: многи његови радови се баве фундаменталним богословским питањима (нарочито Амбигве, Питања и недоумице, као и многи полемички и догматски трактати и посланице), који, такође, чекају свог преводиоца. Неколико студија о Светом Максиму од стране западних научника заслужују исто тако да се преведу, посебно недавно издата монографија православног научника француског порекла Жан Клод Ларшеа.[12] Преводи дела и свеобухватне студије о позновизантијским теолозима попут Григорија Паламе су од изузетне важности. У његовим радовима, као и у делима његових претходника (Симеона Новог Богослова, Григорија Синаита, Григорија Кипарског, Теолипта Филаделфијског, Атанасија I патријарха константинопољског) као и наследника (Патријарх Филотеј Кокинос, Никола Кавасила), исихастичко богословско учење је задобило свој потпун и свеобухватан израз, пружајући православним подвижницима и мистичној традицији најбогатију могућу догматску интерпретацију. Оно што се данас назива „паламизмом“ се врло мало проучавало у Русији (све до краја 19. века, исихазам је сматран за јерес у Русији, а Палама његовим главним гласноговорником).[13] Ипак, сматрам да је богословље Светог Григорија Паламе најзначајније за савремене хришћане, јер пружа потпуни увид у истински православну догматску свест која је заснована на мистичком искуству. Ми у Русији још увек у потпуности нисмо проучили западне оце. Без исправног односа према њима, толико потребан корак напред у односима између хришћанског Истока и Запада неће бити могућ. Трећи миленијум у који смо закорачили ће сведочити о наставку дијалога између источне и западне црквене и теолошке традиције, који ће у сваком случају бити у обавези да се удруже пред нарастајућом секуларизацијом, као и утицајем ислама и источњачких секти. Чини ми се да осим црквено-политичких разлога, немогућност Истока и Запада да нађу заједнички језик током другог миленијума је последица слабог западног познавања источне традиције, и обратно. Ову празнину је такође потребно попунити. Свеобухватно проучавање отачке литературе Запада био би позитиван корак у том правцу. Сиријски патролози, који једва да су познати руским истраживачима, такође заслужују велику пажњу. Иако у Русији постоји осам томова дела Светог Јефрема Сирина, његово богословље остаје заправо недоступно, јер су многи његови списи грешком приписивани другој особи,[14] док значајан број њего­вих аутентичних радова није преведен на руски језик. Већина списа Светог Исаака Сирина (изузимајући „400 гностичких глава“) је доступна на руском језику, али ипак теологија овог ве­ликог писца и мистика није довољно проучавана. Изванредни сиријски аутори попут Јакова Афраата, Јована Апамејског, Јакова Сарушког и Нарсаја Великог мало су познати руским читаоцима. Сви ови аутори заслужују да буду преведени на руски језик: упознавање са овим изворима не само да би унапредило руске патролошке студије, већ и нашу перцепцију хришћанства као религије божанске љубави, тема која је свој нарочити израз нашла у списима сиријских мистичких писаца. Коптско, етиопско, арапско, грузијско, јерменско, као и друга црквено-литерарна предања готово да руски научници нису уопште проучавали. Пре револуције 1917. године, као и током совјетске владавине, појединачни источњачки рукописи су преведени и испитани од стране оријенталиста, међутим, њихово богословско тумачење се показало или тешким (јер пре револуције се оријенталисти нису много бавили теологијом) или немогућим (јер совјетски оријенталисти уопште нису били у стању да говоре о богословским питањима). Ову огромну пукотину постепено треба попуњавати. Све до недавно, руски патролози из периода пре владавине Петра Великог су имали неколико слависта: радови древних руских аутора као што су Свети Иларион Кијевски, Свети Серапион Владимирски и Свети Кирил Туровски су, пре свега, цењени због својих литерарних квалитета, као и дела Светог Јосифа Волокаломског и Светог Нила Сорског, која су се готово изричито посматрала у контексту борбе између „поседника“ и „беспоседника“. Што се тиче богослова из периода пре владавине Петра Великог, често се у њиховом раду осећао јасан недостатак вредности и стога су се са богословске тачке гледишта у малој мери и несистематски проучавали. Руска патрологија[15] као наука данас не постоји; међутим, та дисциплина је од виталног значаја. У том смислу дело Путеви руског богословља Флоровског остаје значајно као једини стварни покушај да се оствари општа интерпретација руске богословске традиције. Ипак, главна мана тог дела је већ поменута: Флоровски није могао, нити је покушао да детерминише критеријум према коме треба разумети руску теологију, као што је испитивао било који феномен из перспективе византинизма. Овде уочавамо још једну пукотину коју треба да попуне нове генерације руских патролога: стварање руске патрологије, разрађивање критеријума за проучавање руских црквених отаца, теолошко оцењивање најистакнутијих дела из руске црквене литературе. Једнако је значајно проучавање дела савремених теолога који су на било који начин наставили да развијају главне теме отачке теологије. Овде се не мисли толико на научнике попут Флоровског, Лоског и Мајендорфа, јер су они самостално допринели ризници богословског предања. Међу именима многих аутора чији радови заслужују озбиљно богословско тумачење у контексту отачког предања можемо поменути макар Силуана Атонског, архимандрита Софронија (Сахарова), оца Сергеја Булгакова и Алексеја Лосева. На крају, од суштинске је важности, као што сам раније твр­дио,[16] доћи до богословског тумачења литургијске традиције на­ше Цркве, литургијских текстова које су саставили древни (познати и непознати) богонадахнути оци, који су неодвојиви део отачке литературе. Без разумевања служења црквени живот се не може у потпуности живети; без црквеног живота, нема спасења. Литургијски текстови су школа коју сваки православни хришћанин треба да заврши. У ситуацији у којој су, због мноштва разлога (не само због литургијске употребе црквенословенског језика) литургијски текстови неразумљиви црквеној заједници, публикације које нуде литургиј­ске анализе теолошких текстова су пожељне и преко потребне. Свети оци и савременост У закључку ћу покушати да дам одговор на питање које је можда требало да буде постављено на самом почетку: Зашто уопште проучавати свете оце и шта патролози имају да понуде савременом свету? Пре свега, проучавање светих отаца, нарочито отаца Цркве Истока, пружа могућност да разумемо предање којем припадамо, да примимо саму „отачку веру“ коју су писци православног Истока сачували за нас, да дођемо у посед блага православног предања. Многи у наше доба више воле „древне обичаје“ који су заступљени на периферији Цркве и у псеудо-црквеним круговима. Ова ситуација се може превазићи само ако се „превазиђе расцепљеност између теологије и живота“,[17] ако се поврати жива веза између отачког учења и црквене праксе. Чињеница да наша црквена пракса није заснована на учењу отаца корен је многих данашњих проблема. Познавање отаца помаже православним хришћанима да пронађу свој пут у мноштву струја савремене философије и погледа на свет, да се „не заведу различитим и туђим учењима“ (Јев. 13, 9). То хришћанима помаже да разумеју себе, да изграде јасан однос са Богом, да формирају свој духовни живот. Насупрот оних који су прихватили савремена учења и психоанализу, сабори отаца одишу здравим духом, јер јасно разумеју људски ум, потребу да се надвладају човекове грешне тенденције и да се врше добра дела. Верујем да су сабори отаца далеко универзалнији од основних постулата фројдизма и примењују се на људе који живе у најразличитијим културним и временским контекстима. Отачка дела никада не губе на актуелности, јер се баве питањима на која су одговори важни како за садашњост тако и за будућност човечанства. Постало је модерно у последње време говорити о „постхришћанској ери“, о опадњу интересовања за традиционално хришћанство међу младим људима, о „хришћанству без будућности“. Прогнозе предвиђају нестанак хришћанства са религиозне мапе света у трећем миленијуму, и његовом апсорбовању од стране ислама. Желим да изразима наду да ће се ове прогнозе показати погрешним, да ће хришћани бити постојани у очувању свог учења, Цркве и Предања. Из примера моје земље видимо да хришћанска вера ни у ком случају није „остатак прошлости“, да се хиљаде и милиони људи, укључујући и младе, враћају „отачкој вери“. Желим да верујем да хришћански дух тек треба да наступи. Желим да верујем да ће 21. век посведочити о исцељењу подељености међу хришћанима и обновљењу „вере васељенске Цркве, коју је Господ дао, апостоли проповедали, а оци сачували“. Извор: Теологија.нет

Примери употребе контекстуалне методе у академском истраживању отаца Поделио бих са вама неколико примера из сопственог искуства примене контекстуалне методе у раду са отачким ауторима. Неколико година сам се бавио Симеоном Новим Богословом. Циљ мог рада на овом аутору је био да дефинишем његово место унутар православног предања. С тим у вези, било је неопходно открити његове „духовне корене“, идентификовати изворе које је користио и ауторе који су могли да утичу на њега, проучити историјске околности у којима је живео, означити духовну линију којој је припадао, итд. Начињени су бројни покушаји савремених западних научника да се изврши компаративна анализа различитих богословља отаца Цркве; ти аутори, по правилу, настоје да ограниче своју анализу на поређење неког аутора са најпознатијим оцима који му претходне. Примера ради, француски научник Бернард Жилијен-Фрењон, аутор дела Духовност и боговиђење код Симеона Новог Богослова,[1] по­чиње своју студију о учењима Светог Симеона излагањем Оригеновог мистичког учења, затим учења Григорија Ниског, ауторâ Corpus Macarianum-а, Corpus Areopagiticum-а и учења Максима Исповедника. Проблем је у томе што ови аутори уопште нису извршили утицај на Светог Симеона; он највероватније уопште није читао њихова дела. Истовремено, он изнова цитира Светог Григорија Богослова, чији се утицај на њега може јасно уочити. Осим тога, списи Светог Симеона обилују наводима из Светог Писма, као и позивањима на литургијске текстове и дела његовог духовног оца, Симеона Студита (Богобојажљивог). Проучавајући историјске околности у којима је Свети Симеон живео, открио сам да он ни у ком случају није био неко ко је богословско образовање задобио читајући дела древних отаца Цркве: током готово педесет година проведених у манастиру, много времена током дана проводио је у цркви; богослужења, пре него читање отачких списа, била су његова главна преокупација. Он је углавном познавао списе оних отаца која су се читала у цркви (нарочито Григорија Богослова, Јована Златоустог и Теодора Студита). Проучавајући спор између Симеона и црквених власти тог доба, открио сам још неке ствари које су бациле светло на његов богословски систем, као и целокупно стање Цркве у Византији тог периода. Питање које је Симеону упутио његов противник Стефан Никомидијски – „како разликујеш Сина од Оца, у мислима (у теорији) или у реалности?“ – било је више него реторичко питање постављено у циљу приказивања Симеоновог недостатка ерудиције и формалног теолошког система: о овоме се расправљало у Цариграду вековима. Заиста, век и по након Симеонове смрти група теолога је осуђена због учења о разликовању између Оца и Сина „у мислима“. Установивши ове занимљиве чињенице, у свом раду о Светом Симеону испитао сам, пре свега, његов приступ Библији, тј. његово разумевање Писма и његов егзегетски метод. Након тога сам испитао његов став према духовности и утицај литургијских текстова на његов рад (питања која су многи савремени патристички научници занемаривали). Затим сам покушао да утврдим Симеоново место у студитској монашкој традицији, као и да спроведем компаративну анализу његовог учења и становишта његовог духовног оца Симеона Богобојажљивог. Симеонова полемика са Стефаном Никомидијским о тријадолошким питањима је испитана посебно. Настојао сам, такође, да истакнем дијапазон извора – патристичких, хагиографских и осталих – који су били познати или доступни Симеону. На крају сам размотрио Симеонову теологију, антропологију, еклисиологију и мистицизам у контексту отачког предања, поредећи његово учење са оним оцима који су имали директан или индиректан утицај на њега. Другим речима, моје истраживање је било усмерено искључиво ка стварним токовима којима је православно предање утицало на Симеона Новог Богослова, систематски одбацујући све оно што није директно у вези са тим. Чини ми се да се на овај начин, са што већом прецизношћу, показала могућом реконструкција света у ком је Свети Симеон Нови Богослов живео и радио. Рад на реконструкцији његовог контекста довео је до неколико важних закључака о Симеону као и о православном предању у целини. Што је најважније, показао је да је могуће у потпуности испитати основно Симеоново становиште које је веома раширено међу савременим западним научницима, као надахнутог мистика који је супротставио своје лично мистично искуство традиционалном православљу. Показало се да је Симеон, напротив, био веома традиционалан (у најбољем смислу те речи) црквени писац који је у потпуности укорењен у православном предању. Такође сам успео да срушим мит да је Симеон био теолог „дилетант“ са недовољно прецизном догматском терминологијом. Осим тога, Симеонов пример је довео до веома значај­ног закључка о природи самог православног предања. Он јасно по­казује да управо лично мистично искуства хришћанина обра­зује крајеугаони камен предања: Предање не може бити истин­ски православно ако није засновано на личном су­срету са Богом; греше они који настоје да супротставе формално и рационално „предање“ (којег се придржава већина у Цркви) надахнутом „мистицизму“ (ентузијаста појединаца), не разумевајући саму суштину православног предања. Прави мистик није онај ко своје лично искуство сматра узвишенијим од предања Цркве, него онај чије искуство јесте у складу са искуством Цркве.[2] У свом раду о Светом Симеону користио сам контекстуалну методу за проучавање феномена који су део православног предања. Овде бих изнео пример могуће употребе контекстуалне методе за испитивање нечега што излази из оквира овог предања. Наиме, ради се о римокатоличком мистицизму, који је у последње време био објекат узавреле дебате. Мишљење Светог Игњатија Брјанчанинова да су сва дела римокатоличких мистика након велике схизме била написана у стању духовне „опијености“ и прелести добро је познато. Пошто је епископ Игњатије канонизован, неки његово мишљење сврставају у ред „отачких“. Међутим, позната су нам и мишљења других – такође канонизованих – црквених писаца са обазривијим и не тако категоричким ставом према римокатоличкој духовности.[3] Поједини црквени оци су познати по директном утицају који је на њих имала римокатоличка духовност. Свети Димитрије Ростовски је цео живот био под овим утицајем: његове беседе, као и друга дела укључујући и Чети минеји житија светих, које је засновано углавном на латинским изворима,[4] карактеристично су „западњачког“ карактера; библиотека Светог Димитрија садржи Бонавентурине књиге, дела Томе Кемпијског, Петра Канизија и других римокатоличких аутора, а у његовој духовности се могу наћи елементи поклоњења страдању Христовог, пет рана Христових, срца Христовог.[5] Утицај римокатоличке духовности је, такође, осетан у духовности Светог Тихона Задонског.[6] Како објаснити овако различите приступе у односу према римокатоличкој духовности и мистицизму код Светог Игњатија, са једне, и Светог Димитрија Ростова и Светог Тихона Задонског, са друге стране? Чини ми се да се много тога може објаснити сагледавајући разлике у контекстима у којима је сваки од њих живео. Свети Игњатије је живео у доба цара Николаја Првог (друга половина 19. века) када је вођена систематска борба са западним мистицизмом. Доба Александра Великог (прва половина 19. века) сведочи о готово једногласној тежњи ка „унутарњим хришћанством“ међу високим слојевима друштва, руска аристократија је гутала дела Томе Кемпијског, Франциска Салешког и Фенелона, племићи en masse су се прикључивали масонским ложама и језуити су отварали своје школе у многим градовима и селима; здрава реакција на ове западне утицаје уследила је током владавине цара Николаја. Исти период сведочи о почецима такозване „патристичке обнове“: систематског рада на превођењу и проучавању отаца Цркве, нешто што није од малог значаја за постепено ослобађање руске теологије из њеног „западног ропства“. Као онај ко припада свом добу, Свети Игњатије није могао у потпуности да остане имун на ове процесе. Свети Димитрије и Свети Тихон су, међутим, живели у потпуно другачијим историјским контекстима. Насупрот Светом Игњатију (који никада није изучавао теологију у црквеној школи), обојица су завршили латинске школе које су обликовале њихову мисао; читали су западне ауторе током целог свог живота. Неизбежан утицај римокатоличке духовности коју су Свети Димитрије и Свети Тихон искусили у 18. столећу није, међутим, уздрмао њихову дубоку укорењеност у православ­ном предању. Свакако да се не може све свести на контекст неког историјског раздобља, црквено-политичких околности или образовања. Разлике између укуса црквених писаца, њихових тврдњи или ставова према једном истом феномену, може да не буде условљен образовањем или „владајућим духом“. Свети Никодим Светогорац, који је на грчки језик превео дело западног римокатоличког монаха (из реда Theatines) Невидљива борба, није се школовао у западним школама и ни у ком случају није био под утицајем римокатоличког мистицизма. Исто се може рећи и за К. Р. Победоносцева, који је превео дело Томе Кемпијског Подражавање Христа на руски језик. Обојица су сматрали да је корисно упознати православне читаоце са појединим делима римокатоличких аутора (у помало прилагођеном облику, и извесном сагласју са православним контекстом). Контекстуална метода може да помогне и самом изучавању римокатоличког мистицизма. Неретко православни читаоци су запањени упутствима западних ренесансних мистика који саветују употребу човекове уобразиље како би се визуелизовао страдање Христово, или неких други јеванђељски догађаји. Исправно је истаћи да традиционални православни мистицизам захтева обуздавање уобразиље, и упозорава на опасности имагинативних представа у молитви. Међутим, при разматрању западног ренесансног мистицизма, културна специфичност тог доба се не може занемарити: средњовековна теоцентрична култура је била замењена потпуно другачијом, антропоцентричном културом у којој је уобразиљи дата готово централна улога. Задатак који су имали духовни учитељи тог доба, дакле, није био да приморају људе да се одрекну своје уобразиље, већ да их науче како да је усмере према оним стварима које су од духовне користи, нарочито према догађајима из црквене историје. Јасно је да када би се критеријум византијске аскетске литературе применио на такав мистицизам, он се не би сложио са таквим захтевима. Поновићу питање Јована Мајендорфа, да ли је византијски критеријум једини критеријум према којем о невизантијским феноменима треба судити или су могући и други приступи? Још једном ћу изнети своје уверење да је васељенско православно предање шире од византинизма, и да није све што излази из тих оквира јерес или духовна обмана. У супротном, не би само западне мистике требало представљати као оне који су запали у прелест, већ су то учинили и Димитрије Ростовски, Тихон Задонски, као и многе друге побожне руске аскете из периода „западног ропства“ (тј. из 17. и 18. века), када је приступ делима источних отаца био изузетно ограничен. Молим вас да у мојим речима не покушавате да нађете било какав тежњу ка „оправдавању“ римокатоличког мистицизма. Ја ни у ком случају нисам „источни љубитељ западне духовности“ и не гајим никакве личне симпатије према римокатоличком мистицизму, јер сам васпитаван на потпуно другачијим примерима: на делима отаца Источне Цркве, нарочито грчким и сиријским. Нисам поменуо римокатолички мистицизам да бисмо расправљали о његовом садржају, већ да бих представио и илустровао метод који, према мом мишљењу, треба применити на било који феномен уопште, било да је у оквири источног православног предања или изван њега. Задаци за проучавање отачке литературе Имам утисак да је баш сада, на почетку нове ере, важно скицирати основне оквире у којима би руски патролози требало да се развијају у 21. веку, и истаћи многе пукотине које треба попунити. Наредна запажања у вези с тим питањем далеко су од свеобухватних, она само представљају покушај скицирања опших оквира онога што би се, по мом мишљењу, морало извршити у скоријој будућности. Руски научници из 19. столећа су се ослањали на западне изворе: већина књига преведених на руски језик објављене су на Западу, на језику на ком су писане, углавном у монументалној Мињовој Патрологији. Многи списи раних отаца и грчких отаца из периода Васељенских сабора преведени су заједно са већином добро познатих латинских аутора из истог периода. Међу каснијим византијским писцима, преведена су дела Светог Симеона Новог Богослова и аскетски трактати из грчке Филокалије, захваљујући пре свега труду Светог Теофана Затворника; међутим, многи други кључни списи позновизантијске литературе су остали „недоступни“. Врло мало тога је преведено са сиријског, јерменског и других оријенталних језика. Услед тога је корпус отачких списа који је данас доступан у Русији далеко од комплетног. Осим тога, у преводима отачких списа пре револуције се користи архаичан руски језик и потребно их је редиговати; поједина дела која су преведена у прошлости се морају изнова превести. Лепо је видети да је током прошле деценије рад на отачким преводима обновљен; овај посао је, међутим, спорадичан и без центра из ког се њиме координира. Сматрам да оснивање таквог центра једним од најхитнијих задатака института за отачке студије, који би окупио научнике ради делања на том пољу. Такав центар би могао да развије истраживачке програме, да уколико је потребно, шаље руске научнике ван земље, као и да одржава контакте са сличним институтима у иностранству. Центар би могао да обнови издавање вишетомних серија отачких превода и да њима дода као „прилог“ низ патролошких студија. То би повратило континуитет између савремених руских патролога и оних пре револуције који су посветили своју снагу и таленат марљивом преводилачком раду и проучавању отачког наслеђа. Руски аутори пре револуције и теолози у руској дијаспори створили су читав корпус патролошких студија и монографија о појединим оцима Цркве. Међу овим изванредним патролошким споменицима поменуо бих макар: Историја учења отаца Цркве архиепископа Филарета (Гумилевског), Источни оци четвртог века и Византијски оци од петог до осмог века оца Георгија Флоровског, а од монографија посвећених појединим ауторима поменуо бих следеће наслове: Учење Оригена о Светој Тројици проф. Василија Болотова, Есхатологија Григорија Ниског Макарија Оксијука (потоњег митрополита), Антропологија Немесија Емеског Теодора Владимирског и Антропологија Светог Григорија Паламе архимандрита Кипријана (Керна). Ипак, много тога још остаје да се уради на овом пољу. „Патролошка истраживања се морају наставити: нове монографије треба да начине отачке списе доступним и прихватљивим за едукацију руских читаоца.“[7] У 20. веку су објављене бројне студије (пре свега западних) патролога: читава библиотека, која броји на хиљаде томова, посвећена је блаженом Августину, бројне монографије посвећене су Тертулијану, Јерониму и осталим латинским ауторима првог миленијума. Западни научници су, такође, много постигли на пољу проучавања источне патристике. Већ сам поменуо римокатоличке и протестантске научнике чија је посвећеност бављењу оцима Истока у великој мери допринела обнови интересовања за отачку литературу на Западу. Међутим, интересовање ових научника је ограничено само на неколико имена. Студије се углавном баве Оригеном, Григоријем Ниским и Дионисијем Ареопагитом; последњих деценија је показано велико интересовање за Максима Исповедника. Осталим источним оцима се они или нису уопште бавили, или им је било посвећено две или три монографије, и известан број чланака у часописима. Тако је интересовање западних научника за оце Цркве било неједнако распоређено. Ипак, огроман посао је урађен, и руски читаоци заслужују да буду упознати са радом најбољих западних патролога. Од кључног је значаја да такви класици као што је Квастенова Патрологија[8] и Грилмајерова вишетомна христолошка студија[9] буду преведени на руски језик, заједно са најбољим монографијама о појединачним оцима Цркве и Истока и Запада. Када помињемо појединачне ауторе, пре свега бих истакао чињеницу да је већина Оригенових дела, нарочито његови коментари на књиге Светог Писма, још увек недоступна руским читаоцима.[10] Какав год да је наш став према овом изузетно контраверзном црквеном писцу, који је средином 6. века био осуђен због догматских грешака, многи би се борили за очување његове позиције у историји источне хришћанске литературе. Проучавање његовог литерарног наслеђа не само да је кључно за разумевање већине православних црквених отаца на које је он директно или индиректно утицао, већ и за тумачење источно-хришћанског предања као таквог, у чијем је обликовању он одиграо изузетно значајну улогу. Међу монографијама западних аутора који заслужују да буду преведене на руски језик поменуо бих класичне студије Жана Данијелуа и Ханса Урса фон Балтазара, која још увек нису изгубила на актуелности.[11] Још једна кључна личност је Свети Максим Исповедник: многи његови радови се баве фундаменталним богословским питањима (нарочито Амбигве, Питања и недоумице, као и многи полемички и догматски трактати и посланице), који, такође, чекају свог преводиоца. Неколико студија о Светом Максиму од стране западних научника заслужују исто тако да се преведу, посебно недавно издата монографија православног научника француског порекла Жан Клод Ларшеа.[12] Преводи дела и свеобухватне студије о позновизантијским теолозима попут Григорија Паламе су од изузетне важности. У његовим радовима, као и у делима његових претходника (Симеона Новог Богослова, Григорија Синаита, Григорија Кипарског, Теолипта Филаделфијског, Атанасија I патријарха константинопољског) као и наследника (Патријарх Филотеј Кокинос, Никола Кавасила), исихастичко богословско учење је задобило свој потпун и свеобухватан израз, пружајући православним подвижницима и мистичној традицији најбогатију могућу догматску интерпретацију. Оно што се данас назива „паламизмом“ се врло мало проучавало у Русији (све до краја 19. века, исихазам је сматран за јерес у Русији, а Палама његовим главним гласноговорником).[13] Ипак, сматрам да је богословље Светог Григорија Паламе најзначајније за савремене хришћане, јер пружа потпуни увид у истински православну догматску свест која је заснована на мистичком искуству. Ми у Русији још увек у потпуности нисмо проучили западне оце. Без исправног односа према њима, толико потребан корак напред у односима између хришћанског Истока и Запада неће бити могућ. Трећи миленијум у који смо закорачили ће сведочити о наставку дијалога између источне и западне црквене и теолошке традиције, који ће у сваком случају бити у обавези да се удруже пред нарастајућом секуларизацијом, као и утицајем ислама и источњачких секти. Чини ми се да осим црквено-политичких разлога, немогућност Истока и Запада да нађу заједнички језик током другог миленијума је последица слабог западног познавања источне традиције, и обратно. Ову празнину је такође потребно попунити. Свеобухватно проучавање отачке литературе Запада био би позитиван корак у том правцу. Сиријски патролози, који једва да су познати руским истраживачима, такође заслужују велику пажњу. Иако у Русији постоји осам томова дела Светог Јефрема Сирина, његово богословље остаје заправо недоступно, јер су многи његови списи грешком приписивани другој особи,[14] док значајан број њего­вих аутентичних радова није преведен на руски језик. Већина списа Светог Исаака Сирина (изузимајући „400 гностичких глава“) је доступна на руском језику, али ипак теологија овог ве­ликог писца и мистика није довољно проучавана. Изванредни сиријски аутори попут Јакова Афраата, Јована Апамејског, Јакова Сарушког и Нарсаја Великог мало су познати руским читаоцима. Сви ови аутори заслужују да буду преведени на руски језик: упознавање са овим изворима не само да би унапредило руске патролошке студије, већ и нашу перцепцију хришћанства као религије божанске љубави, тема која је свој нарочити израз нашла у списима сиријских мистичких писаца. Коптско, етиопско, арапско, грузијско, јерменско, као и друга црквено-литерарна предања готово да руски научници нису уопште проучавали. Пре револуције 1917. године, као и током совјетске владавине, појединачни источњачки рукописи су преведени и испитани од стране оријенталиста, међутим, њихово богословско тумачење се показало или тешким (јер пре револуције се оријенталисти нису много бавили теологијом) или немогућим (јер совјетски оријенталисти уопште нису били у стању да говоре о богословским питањима). Ову огромну пукотину постепено треба попуњавати. Све до недавно, руски патролози из периода пре владавине Петра Великог су имали неколико слависта: радови древних руских аутора као што су Свети Иларион Кијевски, Свети Серапион Владимирски и Свети Кирил Туровски су, пре свега, цењени због својих литерарних квалитета, као и дела Светог Јосифа Волокаломског и Светог Нила Сорског, која су се готово изричито посматрала у контексту борбе између „поседника“ и „беспоседника“. Што се тиче богослова из периода пре владавине Петра Великог, често се у њиховом раду осећао јасан недостатак вредности и стога су се са богословске тачке гледишта у малој мери и несистематски проучавали. Руска патрологија[15] као наука данас не постоји; међутим, та дисциплина је од виталног значаја. У том смислу дело Путеви руског богословља Флоровског остаје значајно као једини стварни покушај да се оствари општа интерпретација руске богословске традиције. Ипак, главна мана тог дела је већ поменута: Флоровски није могао, нити је покушао да детерминише критеријум према коме треба разумети руску теологију, као што је испитивао било који феномен из перспективе византинизма. Овде уочавамо још једну пукотину коју треба да попуне нове генерације руских патролога: стварање руске патрологије, разрађивање критеријума за проучавање руских црквених отаца, теолошко оцењивање најистакнутијих дела из руске црквене литературе. Једнако је значајно проучавање дела савремених теолога који су на било који начин наставили да развијају главне теме отачке теологије. Овде се не мисли толико на научнике попут Флоровског, Лоског и Мајендорфа, јер су они самостално допринели ризници богословског предања. Међу именима многих аутора чији радови заслужују озбиљно богословско тумачење у контексту отачког предања можемо поменути макар Силуана Атонског, архимандрита Софронија (Сахарова), оца Сергеја Булгакова и Алексеја Лосева. На крају, од суштинске је важности, као што сам раније твр­дио,[16] доћи до богословског тумачења литургијске традиције на­ше Цркве, литургијских текстова које су саставили древни (познати и непознати) богонадахнути оци, који су неодвојиви део отачке литературе. Без разумевања служења црквени живот се не може у потпуности живети; без црквеног живота, нема спасења. Литургијски текстови су школа коју сваки православни хришћанин треба да заврши. У ситуацији у којој су, због мноштва разлога (не само због литургијске употребе црквенословенског језика) литургијски текстови неразумљиви црквеној заједници, публикације које нуде литургиј­ске анализе теолошких текстова су пожељне и преко потребне. Свети оци и савременост У закључку ћу покушати да дам одговор на питање које је можда требало да буде постављено на самом почетку: Зашто уопште проучавати свете оце и шта патролози имају да понуде савременом свету? Пре свега, проучавање светих отаца, нарочито отаца Цркве Истока, пружа могућност да разумемо предање којем припадамо, да примимо саму „отачку веру“ коју су писци православног Истока сачували за нас, да дођемо у посед блага православног предања. Многи у наше доба више воле „древне обичаје“ који су заступљени на периферији Цркве и у псеудо-црквеним круговима. Ова ситуација се може превазићи само ако се „превазиђе расцепљеност између теологије и живота“,[17] ако се поврати жива веза између отачког учења и црквене праксе. Чињеница да наша црквена пракса није заснована на учењу отаца корен је многих данашњих проблема. Познавање отаца помаже православним хришћанима да пронађу свој пут у мноштву струја савремене философије и погледа на свет, да се „не заведу различитим и туђим учењима“ (Јев. 13, 9). То хришћанима помаже да разумеју себе, да изграде јасан однос са Богом, да формирају свој духовни живот. Насупрот оних који су прихватили савремена учења и психоанализу, сабори отаца одишу здравим духом, јер јасно разумеју људски ум, потребу да се надвладају човекове грешне тенденције и да се врше добра дела. Верујем да су сабори отаца далеко универзалнији од основних постулата фројдизма и примењују се на људе који живе у најразличитијим културним и временским контекстима. Отачка дела никада не губе на актуелности, јер се баве питањима на која су одговори важни како за садашњост тако и за будућност човечанства. Постало је модерно у последње време говорити о „постхришћанској ери“, о опадњу интересовања за традиционално хришћанство међу младим људима, о „хришћанству без будућности“. Прогнозе предвиђају нестанак хришћанства са религиозне мапе света у трећем миленијуму, и његовом апсорбовању од стране ислама. Желим да изразима наду да ће се ове прогнозе показати погрешним, да ће хришћани бити постојани у очувању свог учења, Цркве и Предања. Из примера моје земље видимо да хришћанска вера ни у ком случају није „остатак прошлости“, да се хиљаде и милиони људи, укључујући и младе, враћају „отачкој вери“. Желим да верујем да хришћански дух тек треба да наступи. Желим да верујем да ће 21. век посведочити о исцељењу подељености међу хришћанима и обновљењу „вере васељенске Цркве, коју је Господ дао, апостоли проповедали, а оци сачували“. Извор: Теологија.нет View full Странице