Претражи Живе Речи Утехе

Икона Богородице Млекопитатељнице позната је од давнина на хришћанском Истоку. Иконописана на основу истине Јеванђеља: да је Пресвета Богомајка дојила оваплоћеног Господа Христа као Сина Свога, што је она жена у Јеванђељу исповедила речима упућеним Христу: "Блажена утроба која Те је носила, и дојке које си сисао" (Лк 11,27). О тој истини су такође говорили и писали и Свети Оци Источне Цркве. Тако свети Јефрем Сиријски каже, у песмама на Рођењу Христовом: "Из утробе Дјевине изашао је Младенац, и млеком се хранио, и растао је поред деце - Син Господара свега. Света Дјева-Мајка давала је Христу млеко, и Он се као човек хранио Њезиним млеком. Када се Господ хранио млеко Маријиним, тада је точио живот свему свету". За светим Јефремом певао је о Богородичином дојењу Господа млеком и свети Роман Мелод, а његове и других црквених песника химне о томе ушле су у богослужења наше Цркве и налазе се у црквеним књигама из којих певамо службе Христу и Богоматери. Једна од тих црквених песама исписана је на Хиландарској Икони Млекопитатељници у Карејској Испосници Светог Саве: "Златоплетени стубе, и дванаестозидни Граде, сунцеточни Престоле, Столицо Цара, несхватљиво је чудо: како млеком храниш Господа!?" - (Егзапостилар на Успеније Пресвете Богородице). Сходно овом светом Предању Цркве, настале су иконе Богородице Млекопитатељнице, познате још од старине у Светој Земљи, Сирији, Египту и уопште у православној Византији, затим и код Православних Словена, најпре код нас Срба, а онда и код Руса. У Српској Цркви позната је фреска Богородице Млекопитатељнице у Пећкој Патријаршији из времена Архиепископа св. Данила (почетак 14. века) и у Науму код Охридског језера (такође из 14. века) али су оне настале највероватније по угледу на Икону Млекопитатељницу коју је Свети Сава донео у Хиландар из Свете Земље. По усменом предању сачуваном у манастиру Хиландару, данашња Хиландарска икона Богомајке Млекопитатељнице налазила се у Лаври Св. Саве Освећеног, удаљеној двадесетак километара од Јерусалима. Свети оснивач ове највеће Лавре на Истоку, свети Сава Освећени, по коме је свети Сава Српски добио име, пред своју блажену смрт је пророчки говорио окупљеној братији монасима, који су окрживали његов одар, да ће после много времена Лавру походити један монах племићког рода са Запада, по имену сава, коме они треба као благослов да дају икону Мајке Божје Млекопитатељнице и такође његов игумански жезал. Од тада је прошло много времена, готово седам векова, и братија памтијаше заповест свога духовног оца, преносећи с колена на колено завештање великог Светитеља. И заиста, почетком 13. века, на свом ходочашћу у Свету Земљу, дође из Србије Свети Сава, први Српски Архиепископ и Чудотворац, да посети манастир Светог Саве Освећеног код Јерусалима. Када је с Архиепископ Сава прилазио кивоту у коме су почивале мошти св. Саве Освећеног, игумански жезал паде са зида пред ноге светог Саве Српског и поколони му се , а иона Богородице Млекопитатељнице покрену се на свом постољу. Манастирска братија најпре ћуташе, а потом казаше пророчанство Саве Освећеног, у неверици да се оно сада остварује пред њима. Кад год је тих дана боравка у Лаври свети Сава Српски улазио у манастирски храм, ова се сцена поновљала. Тек после његовог трећег уласка у храм, братија му саопти завештање духовног Праоца. Пророчанство се, дакле, остварило! Тада су, из љубави и милоште према Светом Сави Српском, а по завештању Преподобног Саве Освеженог, икона Млекопитатељница и игумански жезал поклоњени Архиепископу Српском, а уз њих још и позната чудотворна икона Богородица звана Тројеручица. На свом повратном путу из Палестине у Србију, Свети Архиепископ Сава отиде прво у Свету Гору у свој манастир Хиландар где остави у неотуђиво наслеђе као најлпши украс чудотворну икону Тројеручицу, а игумански жезал остави у келији званој Моливдоклисја у Кареји (сада се чува у Испонсници-Типикарници Св. Саве у Кареји). Чудотворну икону Богородице Млекопитатељнице свети Архиепископ Сава је поставио на иконостас келије Испоснице-Типикарнице у Кареји, коју је посветио Светом Сави Освећеном. Јединствена у православном свету Икона Богородице Млекопитатељнице представља Младенца Христа како, држан на рукама Богородице, сиса дојку на грудима Свете Богомајке. Друга знаменитост, везана за ову чудотворну Икону, јесте њено место на иконостасу, крај Царских Двери. Мимо обичаја наше Цркве, из велике љубави према Мајци Божјој, Свети Сава је на иконостасу поставио Млекопитатељницу као престолну икону на десну страну, где се према канону Православне Цркве поставља икона Спаситеља Христа, коју је зато поставио на леву страну од Царских Двери. Оваквих случајева има још у Православљу. Овој Светој Икони Богородице Млекопитатељнице многи благочестиви православни хришћани обраћају се с вером и молитвом, и преко ње од Богомајке и Господа добијају благодатну помоћ за спасење. Нарочито то чине побожни поклоници када дођу у Типикарницу-Испосницу Светог Саве у Кареји. Нека је Пресвета Богомајка Млекопитаељница на помоћи свима, нарочито српској деци и мајкама. Отац Никодим Хиландарац Типикар Испоснице Светог Саве у Кареји, Света Гора Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Чудотворна икона Пресвете Богородице Колочке дар је манастира Хиландара Епархији тимочкој. Њу је, 20. јула 2019. године, донео у Епархију монах Јован из Самаре. Тада је после свечане литије унесена и постављена у зајечарску Саборну цркву. Том приликом у надахнутој омилији Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион истакао је да је долазак ове светиње велики благослов за Епископију тимочку и Богом чувани град Зајечар. Икона је, у недељу 1. децембра 2019, благословом Епископа Илариона пренета из зајечарске Саборне цркве у цркву Светог Георгија у Књажевцу где остаје изложена до 8. јануара 2020. године. Из књажевачке цркве је 8. јануара ове године пренета у цркву Светог Георгија у Кладову где ће бити изложена до Васкрса на поклоњење и целивање верном народу. Богородица Колочка добила је име по месту Колочи, које се налази у рукој области Можајск, где се Богородица указала на дрвету извесном земљораднику Луки 1413. године. Од тада до данас бројна чуда су се дешавала онима који су пред овом иконом молитвено тражили помоћ. Извор: Епархија тимочка

На велику радост верног народа Епархије милешевске, 25. октобра 2019. године, у Дому културе у Пријепољу уприличено је духовно вече посвећено блаженој успомени Патријарху српском Павлу. Звучни запис предавања Предавање на тему Патријарх Павле – икона Христова и светосавски образац епископства одржао је Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије. Око личности Свјатјејшег Патријарха сабрало се сво свештенство и монаштво Епархије милешевске, председници локалних самоуправа и верни народ из Пљеваља, Прибоја, Сјенице, Нове Вароши и Пријепоља који су дошли на саборно сагледавање светлог Патријарховог лика и дела. На самом почетку, у част Светог Патријарха Павла свештенство је отпевало тропар Правило вјери. У уводном делу излагања, Владика је истакао да је свако сећање на Патријарха Павла духовна гозба и духовно богаћење: – Свети Патријарх Павле највише нам богатства нуди тиме што нам собом представља Господа Христа – Савршеног Бога и савршеног Човека, савршеног Учитеља. И представља нам својим животом највећег међу нама из рода нашега, Светога Саву. – У оно време, српски народ је био уздигнут на стуб срама на светској позорници, заједно са њиме и наш Свјатјејши Патријарх Павле. Али шта се догодило? Баш кроз то што је он са својим народом био уздигнут на стуб срама, они светски моћници добијају прилику да се упознају са Христовим ликом кроз њега. Ово је велика лекција која поручује да не можете избећи да будете на стубу срама, али можете тај стуб срама да претворите у Крст који се носи Христа ради, тако да је то Крст Христов. Можете бити на стубу срама али да не живите срамно. Може се бити на стубу срама на другачији начин него што вас представљају. Може се светлети на стубу срама хришћанском врлином, љубављу, вером, чистотом, истинитошћу, правдом, тако да сте онда светило које светли, и онда је боље што си истакнут на стубу срама јер ћеш јаче проповедати оно што је по Јеванђељу, што је Христово. Даље ћеш се видети, даље ће ићи та светлост. Замислите како је онда наш Патријарх успешно проповедао. А да није било те потребе ради одбране свог народа који је био оклеветан, моћници овога света не би имали другу прилику да се упознају са Јеванђељем и јеванђелским начином живота. Тако да је наш Патријарх Павле васељенски учитељ. – Он је бескрајно развио своју пастирску службу. Пре свега, он је објединио српски народ, учврстио његово језгро, макар за то време. Много је путовао, први је српски Патријарх који је крочио на америчко тле. Први пут када је отишао у току рата 1992. године, српски народ је тамо страшно био разједињен, раскољен. У такву средину долази Патријарх Павле, на неколико месеци борави у Америци и он обједини тај народ. Помиритељски је тако деловао да су сви у њему видели најбољег представника свога рода који је позивао на јединство, Светога Саву. И он је најбољи изданак српског рода после Светог Саве, који је створио себе по узору на Светога Саву, рекао је између осталог Епископ Атанасије. На крају предавања, заинтересовани су били у прилици да постављају питања на која је предавач одговарао. Како је најављено, предавања у част Патријарха Павла биће уз Божију помоћ уприличена и у осталим градовима Епархије милешевске. Извор: Епархија милешевска

У среду, 20. 11. 2019. године, започео је програм обележавања великог јубилеја Српске Православне Цркве у Архијерејском намесништву румском, и то свечаним дочеком моштију Светог Арсенија Сремца, Другог Архиепископа српског и наследника Светог Саве. Звучни запис предавања Велики број свештенослужитеља и верног народа дочекао је нашег Светитеља око 16.30 часова, након чега је кренула Литија од Великог парка, све до храма Силаска Светог Духа на апостоле у Руми, где ће свете мошти боравити наредних шест дана. Након вечерњег богослужења, у Грчкој цркви у Руми, с почетком у 19.00 часова, уследило је предавање „Светитељске мошти, жива икона Васкрсења“, протосинђела др Клеопе, професора Богословије Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима. Оца Клеопу румљанима су представили архијерејски намесник и парох румски, протојереј Сретен Лазаревић и његов сабрат, старешина храма Силаска Светог Духа на апостоле, јереј Душан Вишекруна. Извор: Радио Српски Сион

У недељу, 20/7. октобра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у селу Милошеву. Дочекан од бројних верника и свештенства беличког намесништва, Владика је пре свете Литургије осветио нову палионицу свећа, која је сазидана прилозима мештана, а највише прилозима господина Митра Рајковића и господина Младена Стојановића. Звучни запис беседе Преосвећеном су саслуживали: игуман јошанички архимандрит Евтимије, протојереј Радосав Јаћимовић, протојереј Милан Радовић и протојереј Александар Гајић, помоћник беличког намесника, као и протођакон Иван Гашић и ђакон Далибор Нићифоровић. Литургију су певали свештеници беличког намесништва и хор Светих апостола Петра и Павла из Јагодине. На почетку своје беседе Владика је рекао: “Бог треба да нам буде Закон, треба да нам буде помоћник, да нас Господ Бог руководи и да нас упути на пут једини, пут који води у Царство небеско, а то је пут Христов, који је Истина и Живот. На здравље нека нам је света Литургија, јер нас позива хришћански да заблагодаримо Господу, пре него што почнемо да му се молимо, на данашњем дану. Неки нису ни били присутни данас, нису дошли по благослов Светиње, благослов који се огледа у томе што је света Литургија та која своди небо на земљу, Бога своди, а са Богом силазе и сви свети. Чега се ми лишавамо ако нисмо на Литургији, или чега се лишавамо, ако нисмо сабрани, већ само присутни, уђемо исти и изађемо исти... Литургија тражи целог, сабраног човека, који је икона и слика Божја, који то треба и да осети на светој Литургији. Уколико не осети, значи да је потпуно замрачио Бога у себи. Данашње Јеванђеље нам даје толико значајних поука, да су све подједнако важне. Народ се на Генисаретском језеру сабирао око Христа, да се храни духовном храном, речима Христовим. Када год се народ окупљао око Христа, заборављао је и није обраћао пажњу на себе, јер је за њих Христова реч била све. И на језеру се народ окупио да види и чује Христа, иако га носе у себи. Када је Христос ушао у Симонову лађу, хтео је да га народ види, јер је тај поглед на Христа појачавао њихову веру. Када су се апостоли пожалили да нису уловили ништа, он им каже да баце мрежу дубоко, а на ту реч Христову, која оживотворава, уловило се јато риба”. Потом је Владика нагласио: “Значајније од свега у овом Јеванђељу је то што су апостоли оставили све и пошли за Христом. Да ли би и ми тако сада, када би нам дошао и позвао нас? Апостоли нису питали ништа, нису тражили изговоре и оправдања. Ове речи су похвала апостолске одлучности, да крену за њим, без двоумљења, зато и ми треба да будемо такви, одлучни, да знамо коме припадамо, врући, или хладни, никако млаки, јер је то најстрашније стање. Господ одлучност тражи од сваког од нас, од родитеља, од деце, од свештеника, али нас уједно и позива да проверимо своју веру, своју молитву, свој живот, да види јесмо ли одлучни да будемо са Христом и за Христа. Сви хришћани су позвани, Он никог не присиљава, даје нам да одлучимо, даје нам слободу, али слободу са одговорношћу. Богочовечанска личност Христова је повукла апостоле ка Христу, они су у том позиву препознали Христов глас, као што деца послушају благи глас својих родитеља. У тим речима је било садржано све, они су знали да су Христови следбеници, одлучни да вером ходе, а не знањем. То и нама треба да да снагу да живимо вером својом. Христов позив је стварност и сигурност у сваком времену. Свако време је Јеванђељско време, од нас зависи колико и како ћемо се снаћи, јер без Бога не можемо. Наш живот цео треба да буде тежња да се сретнемо и сјединимо са Христом, јер само са њим добијамо вечност. Уколико се не одазовемо његовом позиву, као сада, на овој светој Литургији, онда смо губитници. Наше тежње треба да буду такве да се трудимо да задржимо Бога у срцу и ту благодат коју смо добили рођењем својим”. На крају свете Литургије одржан је парастос блаженопочившем Епископу Валеријану, првом епископу шумадијском, а потом су Архијерејским захвалницама награђени добротвори цркве: господин Митар Рајковић, господин Миодраг Лукић, господин Радосав Милојевић, господин Драган Миладиновић, госпођа Невена Величковић и орденом Вожда Карађорђа Младен и Радмила Стојановић, сви из Милошева. Црква, посвећена Светом пророку Јеремији, потиче из 19. века, из 1863. године, а обновљена је из темеља и освештана 14. новембра 1937. године, јер је прва црква била сазидана од дрвених греда, блата, сламе и трске. То уједно показује жељу Милошеваца да имају светињу за углед, како и данас изгледа, заслугом њиховог пароха, протојереја Светислава Радосављевића и његове попадије Биљане. Да Милошевци нису заборавили како се дочекује Владика, показали су не само на литургијском сабрању, већ и за трпезом љубави у парохијском дому при храму Светог пророка Јеремије у Милошеву. Извор: Епархија шумадијска

Као православни, ми се клањамо само оним светитељевим иконама које су настале према предању Цркве, тако да су сачувале и његове портретске моменте, али уз помоћ карактеристичне светлости оне обавезно изражавају и светитељеву заједницу са Царством Божјим. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Глас

Улога и мјесто СПЦ у нашем друштву је важна и актуелна тема. Тој теми је посвећен текст Владимира Цветковића Да ли је СПЦ отуђена институција. Овај текст доноси неколико теза на које је потребно детаљније обратити пажњу. Аутор на почетку поставља питање да ли СПЦ, попут осталих државних институција, може да буде отуђена од партикуларних група које, користећи њене ресурсе, раде на постизању сопствених циљева који нису у интересу Цркве. Као прво, погрешно је посматрати СПЦ као тек једну од државних институција, будући да њена улога, као помјесне Цркве, високо надилази државни институционални оквир. Свакако да појединци или групе који припадају Цркви могу да злоупотријебе свој положај да утичу на потезе који су противни бићу Цркве. Али то не значи да тиме Црква постаје отуђена институција и сведена на средство за постизање партикуларних циљева. Утисак је да аутор посматра СПЦ искључиво као друштвену институцију изузимајући из вида да она врши своју мисију иконизујући Царство Божије које се опитује на сваком евхаристијском сабрању. Говорећи о односу држава региона према СПЦ аутор каже да тај однос у великој мјери одређује начин на који она заступа „свој интерес“ а то је „ступање људског рода и творевине у заједницу с Богом.‛’ Интерес или боље речено, задатак и мисија Цркве је принос свијета и човјека Оцу, кроз Христа у Духу Светом. Начин остварења тог задаатка није одређен законом нити било каквим односом државе према Цркви, него се он врши и остварује светотајински, у литургијском заједничарењу Бога и човјека. Непријатељски однос појединих држава према СПЦ (Црна Гора, Македонија и сепаратисти на Косову), по Цветковићевом мишљењу, доводи до тога да СПЦ, одговарајући на такав однос добија улогу „политичке религије“ и тиме се отуђује од своје изворне мисије и улоге. Ако се осврнемо на историју Цркве видјећемо да она обилује примјерима непријатељског става државе према њој, који је често доводио до страшних прогона хриишћана. У тим условима Црква се није претварала у „политичку религију“, нити се прилагођавала државним законима него је непоколебљиво стајала у свом исповиједању и тада давала своје најљепше плодове. Различит однос неке државе према СПЦ доводи до одређеног одговора и, условно говорећи, одређеног „става“ Цркве али то не значи да тиме Црква нужно изневјерава своју мисију и претвара се у политичку религију и идеолошку институцију. Уосталом, Цркву чини и народ који живи у датим друштвеним и (гео)политичким околностима и понекад глас Цркве може да добије „политички“ тон што не води нужно ка политичкој функционализацији њене мисије. Појединачни иступи црквених клирика или вјерујућих чланова Цркве, не значи да Црква постаје политички инструмент у рукама неке политичке групације. Аутор даље износи тезу да СПЦ у јавном простору Србије и Републике Српске „најчешће игра улогу грађанске религије, која се огледа на њеном учешћу у одређеним државним комеморацијама, попут обележавања годишњица од ратова, устанака или страдања, чиме се овим секуларним догађајима даје религијски карактер пожртвованости.„Да ли то, по аутору, значи да се улога СПЦ у Србији и Републици Српској исцрпљује кроз учешће у државним комеморацијама и обиљежавањима значајних датума из историје. А шта је са њеним богослужбеним и светоотајниским дјеловањем које је од примарног значаја кад се говори о присуству Цркве у друштву и држави? Присуство Цркве на секуларним догађајима може да „допринесе легитимитету државе“ али тиме не угрожава своју мисију, како то закључује Цветковић. Он указује и на штетност било којег облика национализма по мисију Цркве и њену улогу у друштву. Тачно је да су национализам и етнофилетизам појаве које су стране природи Цркве и које угрожавајуњену саборност, као једно од основних њених својстава. Међутим, историјске околности су довеле до тога да су одређене Помјесне Цркве добиле у свом називу предзнак који сугерише на националну припадност највећег дијела њених чланова. Но, оне тиме не постају националне Цркве. На примјер, СПЦ, као канонска Црква у Црној Гори није национална Црква, тј. Црква једне нације (у овом случају српске). Потврда тога јесте управо чињеница да у Црној Гори постоји значајан број оних који се изјашњавају национално као Црногорци а осјећају и потврђују припадност СПЦ. Управо зато што је СПЦ аутентична и истинска Црква на овим просторима, вршећи своју мисију на аутентичан и исправан начин, она свједочи присуство Царства које постаје причасно вјерницима ма којој нацији они припадали. А покушаји употребе црквене институције зарад политичких или других циљева у самом старту постају анти-црквени, супротни њеном бићу и природи и као такви сами себе осуђују на неуспјех. СПЦ не служи српском национализму, она свједочи духовну традицију Хришћанске цркве, приводи људе Богу, призива на јединство онда када свједочи Христа у Коме су сви једно и у Коме нема Јудејина ни Грка (Гал. 3,26). Често они који СПЦ замјерају етнофилетизам због префикса „српски“ у њеном називу, као да намјерно занемарују чињеницу да је наша Помјесна Црква вишенационалнаи да је одликује васељенскост. На нама је да својим трудом на остварењу мисије Цркве допринесемо борби против етнофилетизма и сваког облика вјерског национализма. На крају текста, аутор се окреће теми сусрета Цркве са савремним изазовима пред којим стоји хришћанска породица и брак, као и друштво у цјелини. У том контексту он каже да Црква у суочавању са савременим изазовима или позива на повратак друштвенима моделима из прошлости, или на њихову примјену у садашњости, што је метод који Цветковић карактерише као фундаментализам или конзервативизам. Не можемо да се сложимо са оваквим ставом јер позивање и подсјећање на друштвене моделе у прошлости немају карактер фундаментализма и конзервативизма уколико су ти модели освештани вјековним црквено-предањским духом. Када је, на примјер, у питању однос према хомосексуализму, Црква ће наравно да осуди тај гријех као уопште сваки гријех, не осуђујући и не одбацујући a priori носиоце тог гријеха, него напротив, позваће их на покајање. Њихово остајање у одбрани и пропагирању те пошасти и при том захтијевање да се то прихвати као нормална појава и вриједност, просто је немогуће. Свето Писмо јасно каже: Не варајте се: ни курвари, ни идолопоклоници, ни прељубочинци, ни аџувани, ни мужеложници, ни лупежи, ни лакомци, ни пијанице, ни кавгаџије, ни хајдуци, царство Божије неће наследити (1Кор. 6, 9–10). Ова јеванђелска ријеч је вјечна, непромјењива и темељ је црквене проповиједи и њеног односа према девијантностима о којима је ријеч. Нејасно нам је зашто аутор сматра да је позивање на традицију „страх пред савременошћу.“ Позивајући се на освештану традицују (Предање), Црква се „позива“ на Христа који је увијек савремен и увијек исти, јуче данас и довијека (Јевр. 13, 8). Цветковић је у праву када каже да „адекватан хришћански поглед на сексуалност мора да укључује свест о тајни људског бића, створеног по образу Божијем, чиме се комплексност људских веза не да свести на људску сексуалност и просуђивати једино на основу ње.“ Али потребно је нагласити да је једини адекватан хришћански поглед на сексуалност човјека онај који се заснива на библијско-светоотачкој хришћанској антропологији у чијем средишту је учење о човјеку као икони Божијој. На овом мјесту Цветковић износи једну тврдњу која је више него спорна: „При промишљању сексуалности, што укључује и истополне везе, не треба смести са ума Божији позив људима да следе различите путеве.“ Да ли је један од тих „различитих“ путева и прихватање као нормалних истополних веза и бракова? У неком новом „либералном и демитологизијућем“ богословљу можда и јесте, али је сотириолшки значај таквог „богословља“ упитан. Црква и црквено предање се не отуђују позивањем на традицију и указивањем на погубност сексуалних девијантности, већ се од Цркве отуђују они који те девијантности бране као избор достојан човјека. Слободан Лукић Извор: Теологија.нет

Дана, 29. августа, када Црква прославља Усековање главе светог Јована Крститеља (по новом календару), у женском манастиру Сајднаја пројавило се чудо. За време Божанствене Литургије са иконе светог Јована Крститеља почело је да тече миро и крв. О наведеном чуду, посведочила је и игуманија манастира Феброња, која је показала икону. Манастир Сајднаја је древни православни манастир Пресвете Богородице - на арапском и арамејском "Сајднаја" значи "Владичица наша". Извор

Богом чувани град Зајечар у суботу 20. јула походила је Чудотворна икона Пресвете Богородице Колочке. Том приликом у својој надахнутој омилији Његово Преосвештенство Епископ тимочки Иларион посебно је истакао да је долазак ове светиње велики благослов за епископију тимочку и град Зајечар. Фото: Глас Зајечара

Са благословом Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, данас, у поподневним часовима, у Цетињски манастир стигла је икона Пресвете Богородице Побједитељне, која ових дана обилази цркве и манастире Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке. Икону која је дошла из манастира Михољска Превлака, дочекали су монаси Цетињског манастира и сабрани вјерни народ. По доласку иконе јеромонах Јустин Мреновић и архиђакон Марко Марковић, одслужили су Молебни канон Пресветој Богородици. Појали су монаси Цетињског манастира и ученици Богословије. Потом је вјерни народ приступио цјеливању иконе и помазивању. Икона из Цетињског манастира испраћена је за Подгорицу гдје ће у Саборном храму Христовог Васкрсења бити до сјутра, када ће послије Свете литургије наставити свој пут за Жабљак. Икона Пресвете Богородице Побједитељне биће свечано дочекана у Храму Преображења Господњег. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Тема светости дотиче се једног од најзначајнијих проблема нашег времена. Чак и сама реч „Свет" или „светост" упућује на нешто сасвим страно и невезано са нашим временом, нашом културом и трагањима савременог човека. Који од родитеља нашег времена има за амбицију да своју децу учини светим људима? Која од наших школа и образовних установа негује светост и истиче је као визију и циљ образовања? Срећни човек нашега времена, идеал савременог образовања и културе, није више чак ни „добар" човек класичних времена. То је онај ко зарађује новац, живи у комфору и има друштвени положај и углед. То желе родитељи од своје деце, ка томе смерају наши образовни системи, то негују средства информисања, о томе сања већина младих нашег доба. Заиста! У једном друштву које као свој најозбиљнији проблем доживљава незапосленост и којим управља паника како да повећа зараду и капитал, започињање разговора о Свети(тељи)ма и светости сачињава провокацију ако не и позив на подсмех и изругивање. И стварно, светост представља једну заборављену визију. Заборављену, јер је некада постојала. Јер, она је надахнула нашу културу /цивилизацију, тј. цео друштвени живот. Наши људи су некада живели са Светитељима и од њих црпели меру своје културе/цивилизације. Светитељи су били хероји, ти велики шампиони, чувени фудбалери и звезде својих времена. Сада су остала само имена наших Светитеља, па и она осакаћена и преиначена на што туђинскији начин. Јер људи се већ радије опредељују да славе, не успомене својих Светитеља, него своје личне рођендане. У једном таквом времену, шта да каже човек о светитељству. Реч ће пасти у празно. Но са друге стране, како да не говоримо о нечем тако централном и темељном за живот хришћанина? Зато што наша вера без Светитеља престаје да буде вера. Јер, ако заборавимо на светост, од Цркве не остаје ништа. У том случају, њено поистовећење са светом, њена секуларизација, постају више неизбежни. Међутим, светост није само заборављена, у наше дане. Она је, кад се поведе разговор о њој, и погрешно схваћена. На овом месту задобија посебан значај тема нашег предавања. Шта значи светост, ако је погледамо као осликавање Царства Божијег, као доживљај и предокус последњих ствари, есхатона? О погрешно схваћеној светости Уколико неко упита случајне пролазнике на улици: шта сачињава, по њиховом мишљењу, с в е т о с т, одговор који ће, по правилу, добити гласи отприлике овако: Свет је онај човек који не чини грехе, који испуњава закон Божији, који је моралан у сваком погледу; једном речју, онај који не греши. У појединим случајевима, појму светости придодаје се и елемент мистицизма, сходно чему светитељ је онај који има унутарње доживљаје комуникације са Богом, запада у екстазу и види ствари које не виде други људи. Укратко, живи у некаквим натприродним стањима и чини натприродна дела. На тај начин, појам светости изгледа да је у мишљењу људи повезан са моралистичким и психолошким критеријумима. Што неко више врлина поседује, то је више свет. И што је неко већи харизматик и показује способности које немају обични људи (као напр. да чита наше мисли, да нам предвиђа будућност итд.), то нас више убеђује да га сматрамо светим. Исто важи у супротном смеру: кад год приметимо неку мањкавост у карактеру или понашању нечијем (много једе, љути се итд.), тада га бришемо са листе светих. Или, ако не испољи натприродне способности на један или други начин, одбојна нам је чак и сама мисао да би такав могао бити свет. Ово опште и раширено схватање о светости покреће извесна основна питања, кад га ставимо под светлост Јеванђеља, наше вере и предања. Наведимо само неке од њих: 1) Уколико се светост састоји углавном у држању моралних начела, зашто је онда фарисеј осуђен од Господа а цариник оправдан, у свима нам познатој јеванђелској параболи? Уобичајавамо да фарисеја називамо лицемером, али у стварности он није лагао кад је тврдио да је верно испуњавао закон, да је давао десетак свог имања сиромасима и све што год је Господ тражио од њега, као верног Јеврејина, није избегавао да изврши. Као што, такође, није говорио лаж кад је цариника карактерисао као грешника и кад је цариник самог себе тако карактерисао. Јер, заиста, цариник је био неправедан и кршитељ моралних правила. 2) Слично питање искрсава и из употребе термина „Свет" и „светитељи" од стране Апостола Павла у његовим Посланицама. Обраћајући се хришћанима Коринта, Солуна, Галатије итд., Павле их назива Светима. Међутим, у наставку ових Посланица, изобличава хиљаде моралних пропуста истих ових хришћана, за које их и најжешће осуђује. А у Посланици Галатима изгледа да је морално стање тамошњих светих било толико разочаравајуће да је Павле био принуђен да им напише: „Ако ли један другога уједате и прождирете, гледајте да се међусобно не истребите" (Гал. 5, 15; значи: ако, дакле, толико једете један другог, пазите да се на крају не истребите, јер - нећете постојати). Како се то десило да се први хришћани називају „Светима", кад је сигурно да њихов свакодневни живот није био сагласан са моралним налозима саме њихове вере? Да ли би се усудио дакле неко у наше дане да „Светим" назове неког од ових хришћана? 3) Ако је светост повезана са натприродним даровима, тада би се она могла потражити и наћи и изван Цркве. Познато је да и зли дуси чине натприродне ствари. Светитељи нису мађионичари и факири. Нити се њихова светост процењује на основу поседовања таквих „харизми". Постоје Свети у нашој Цркви којима се не приписују чуда. А постојали су и чудотворци који никада нису признати и проглашени светима. С тим у вези веома је занимљиво оно што пише Апостол Павле у својој 1. Посланици Коринћанима који су се, као и многи у данашње дане, одушевљавали натприродним стварима. Он пише: „Ако имам веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам" (13, 2). Наредити једној гори да се премести, рекао је Господ, могуће је, ако имаш вере колико зрно горушично. Али није то показатељ светости. То је ништа, „ништа", ако не постоји предуслов љубави, дакле нешто што било који човек без чудотворних способности може да има. Чудотворство и светост се не поистовећују нити неопходно иду заједно. 4) Слична питања искрсавају и из повезаности светости са необичним и душевним-психолошким искуствима. Многи данас прибегавају источњачким религијама да би тамо срели дематеријализоване гуруе, људе изузетне самодисциплине, аскезе и молитве. Наша Црква такве не сматра за свете, колико год да су дубока и натприродна њихова искуства, колико год да је значајна и ако јесте њихова врлина. Тако се на крају поставља питање: постоје ли свети и изван Цркве? Ако реч „свет" значи оно што данашњи свет уопште мисли и што смо описали горе, дакле морални живот, натприродне харизме и натприродна искуства, тада треба да признамо да постоје свети и изван Цркве. Можда чак чешће изван неголи унутар ње. Ако пак желимо да кажемо да је светост могућа само унутар Цркве, тада треба да значење и смисао светости потражимо с ону страну критеријума које смо горе навели. Дакле, с ону страну моралног савршенства и натприродних сила и искустава. Погледајмо, дакле, како наша Црква схвата светост. Светост кaо црквено искуство Израз "Agios" („Свет") има једну занимљиву историју. Корен речи у грчком језику је ag-, из којег се производи низ термина попут agnos, to agos, итд. Дубље значење овог корена изражава глагол asethai, што значи трепет према једној скривеној и страшној сили (у Есхилу напр.), поштовање према њеном носиоцу (код Хомера) итд. Тако, у древном јелинству, светост је повезана са моћју, са оним што Ото (Рудолф Ото), у својој познатој књизи о појму светог (Das Heillige), назива misterium fascinandum et tremendum (оно што истовремено изазива привлачност и страх). У Старом Завету семитска реч за светост (која је сродна са асирском речју), означава: сечем, раздвајам, разликујем коренито, очишћујем (одакле и веза са чистотом и невиношћу). Свете ствари су оне које неко одваја од осталих - особито у богослужењу - и посвећује их Богу. Тако и Свето Писмо иде даље од психолошког значења које сусрећемо код старих Грка - трепет, страх, поштовање према једној вишој сили - и повезује појам светог са апсолутном другачијошћу, са Апсолутно Другим. То, напослетку, води Свето Писмо ка поистовећењу Светог са самим Богом. У својој апсолутној трансцендентности у односу на космос, Свет је, према томе, само Бог. И само из Њега и из односа са Њим извире свака светост. Да би се ова вера са посебним нагласком исказала у Старом Завету, - посебно код пророка Исаије, који се карактерише као пророк Светости Божије - назива се Бог три пута Свет: „Свет, Свет, Свет Господ Саваот", што у форми евраизма троструког понављања значи: бесконачно Свет. Знамо да се у евраизмима кад се један број понавља три пута тиме указује на бесконачност тог броја; напр. број 7, који Је број савршенства за Јевреје, кад се понови три пута чини бесконачност савршенства. Као и свима нама познато 666 јесте три пута броја 6, што указује на нешто што жели да стигне до савршенства а не може да стигне. Бесконачно је неспособно да стигне до савршенства. Мисли се на антихриста. Према томе, за Свето Писмо, светост се поистовећује са Богом а не са човеком или са светим стварима, као у старом јелинизму. Постаје на неки начин личност, а још код Светих Отаца Цркве оно троструко „Свет" поистовећује се са Светом Тројицом, са којом Свети Оци поистовећују троструко „Свет" пророка Исаије. Према томе, светост, за хришћанску веру, није антропоцентрична него теоцентрична, и не зависи од моралних достигнућа човека, колико год да су она значајна, него од дара и благодати Божије и од степена личног односа нашег са Личним Богом. Због овога разлога се и Богородица назива Пресвета (Υπεραγια), не толико због својих врлина него зато што се више од било кога другог сјединила лично са Светим Богом, дајући тело и крв Сину Божијем. Светост, према томе, није за Цркву индивидуални посед било кога, колико год да је неко свет у свом животу, него тема личног односа са Богом. Бог, по своме слободном хтењу, освећује кога Он хоће, дотле да ово освећење не зависи ни од чега другог сем једино од слободне воље Бога и освећенога. Као што наглашава Свети Максим Исповедник, ми људи не доприносимо ништа друго сем наш слободни избор, без којега Бог не делује. А наш труд и подвиг не производе као резултат нашу светост, пошто могу да се покажу као трице и кучине без икакве вредности. Ова поистовећеност светости са самим Богом у хришћанској вери води њеном повезивању са самом Славом Божијом. Светост значи већ да се прослави Бог од целог света. Није случајно што као прва молба Господње молитве Оче наш није друга до: „да се свети име Твоје". Ако узмемо у обзир да је ова молитва есхатолошка, да се односи на коначно стање света, онда је јасно да оно што тражимо у Оче нашу јесте да Бог буде прослављен од целога света, да дође транутак када ће сав свет, заједно са Херувимима, рећи оно што је видео и чуо Исаија у визији: „Свет, Свет, Свет Господ Саваот, пуно је небо и земља Славе Твоје. Осана на висинама". Светитељи, према томе, не траже своју славу, него само славу Божију. А Бог прославља свете, не њиховом славом него самом Својом Славом. Свети, дакле, бивају освећени и прослављени не неком светошћу или славом која извире из њих, него Светошћу и Славом самога Бога. Карактеристично је у византијској агиографији (иконографији) да светлост пада на светитеље споља а не одашиља се из њих. (То је анализирао и на томе много инсистирао о. Стаматис Склирис и заиста је врло значајна та његова теолошка опаска). Ово има посебан значај за обожење Светих. Као што се искристалисало током исихастичких спорова 14. века, насупрот западној теологији, која је говорила о створеној благодати, дакле благодати и слави која припада самој природи људи, датој од Бога при стварању. Православно богословље, како га је развио Св. Григорије Палама и други исихасти онога доба, Светлост коју виде светитељи и Славу која их окружује, схвата као нестворене енергије Божије. Односно, као Светлост и Славу самога Бога. Истински светитељ, према томе, јесте онај који ни на који начин не тражи своју славу, него само славу Божију. Када неко тражи своју славу он тада губи светост, јер, у коначној анализи, не постоји други Свет осим Бога. Светост значи учествовање и заједница у Светости Божијој - то уосталом значи и Обожење. Свака Светост која се заснива на нашим врлинама, на нашем моралу, нашим способностима, нашем подвигу итд. јесте демонска и нема никакве везе са Светошћу наше Цркве. Из ових примедби је јасно да се извор светости налази у Божанској Евхаристији. Проанализирајмо мало ову тезу. Рекли смо да не постоји друга светост до она Божија, и да Светитељи не располажу својом светошћу, него учествују у Светости Божијој. Ово значи да у Цркви немамо других светих до само оних са значењем освећени. Када су у 4. веку настале снажне расправе око Божанства Светог Духа, главни аргумент Светог Атанасија Великог, како би доказао да је Свети Дух Бог а не твар, био је да се Дух Свети не освећује (не бива освећиван), него Он освећује. Кад би се он освећивао био би твар, будући да твар а тиме и људи не освећују него се освећују. У својој Првосвештеничкој молитви, која је сачувана у Јеванђељу по Јовану, (и које прво Јеванђеље од дванаест слушамо на Велики Четвртак), Христос, изговара дубокозначајну реченицу своме Оцу: „За њих (ученике и самим тим људе) ја освећујем себе да и они буду освећени истином" (Јн 17,19). Ове речи су изговорене пре страдања и у вези су с Тајном вечером. Имају следећи садржај: Христос својом жртвом освећује као Бог самог себе као човека, да би се и ми осветили заједничарећи у Његовом телу и крви. Нашим учествовањем у Светој Евхаристији освећујемо се, то јест постајемо свети причешћујући се Јединим Светим - Христом. Можда не постоји тако откривајућа тачка у животу хришћана око тога шта је светост од возгласа свештеника кад подиже часно Тело пре светог Причешћа: „Светиње Светима". Дакле, Тело и Крв Христово су Светиње и нуде се Светима, члановима Цркве као заједнице. Одговор народа на овај возглас је потресан, и управо сажима оно што смо рекли горе. Шта одговара народ: „Један је Свет, један Господ, Исус Христос у славу Бога Оца". Само је један Свет, Христос. Ми смо грешни. А Његова светост, у којој смо позвани да учествујемо ми грешни, не смера ни на што друго до на Славу Божију („у Славу Бога Оца"). У оном часу Црква доживљава Светост у свом врхунцу. Исповедањем: „Један је Свет", свака наша врлина и свака наша вредност поништавају се пред Светошћу Јединог Светог. То не значи да Светом Причешћу треба да приступамо без припреме и борбе за наше достојно приступање. Значи, међутим, да колико год се припремили не постајемо Свети пре но што се причестимо. Светост не претходи евхаристијској Заједници и Причешћу, него следи за њом. Уколико смо свети пре но што се причестимо, тада чему Свето Причешће? Само и једино учествовање у Светости Божјој освећује и нас. И то је управо оно што нам пружа Свето Причешће. Из ове примедбе излази један низ истина које имају везе са нашом темом. Прва је та што на овај начин разумемо, као што смо навели на почетку нашег излагања, зашто се у Посланицама Апостола Павла сви чланови Цркве називају Свети, упркос томе што их не карактерише морално савршенство. Пошто Светост за људе значи учествовање у Светости Божијој, као што нам се она пружа у Христу, Који ради нас освећује себе у Цркви Својој, сви чланови Цркве који учествују у овом освећењу, могу да се називају Свети. Истом логиком у језику Цркве, већ од првих векова, и елементи Евхаристије добили су назив „Светиње" (попут израза „Светиње Светима"), упркос томе што по својој природи ови елементи нису свети. Истом овом етиологијом (образложењем) Црква је врло рано, такође, уделила наслов Свети Епископима. Многи се данас саблажњавају када кажемо: Свети те и те епархије. (Један новинар пре више година, који није имао другог посла до да се бави скандалима епископа, имао је навику да се на Епископе Свете (што је стара црквена пракса) позива користећи знаке навода, што је потпуно непознавање значења термина свет). Епископ се на тај начин назива Светим, не због својих врлина, него зато што на Светој Евхаристији осликава (иконизује) Јединог Светог, као икона Христа и као онај који седи на месту и у обличју Божијем, по Св. Игњатију Антиохијском. Место Епископа на Св. Евхаристији јесте оно што оправдава назив Свет. Православни народ, пре но што је дошло до налета пијетизма, није имао никаквих тешкоћа да користи језик иконизма (сликовни језик), и да види самога Христа у лицу онога који Га иконизује на Светој Евхаристији, то јест у Епископу. Тако је Евхаристија по преимућству заједница Светих. Ка њој циља (смера) подвиг преподобних, који није никада циљ него средство ка циљу који је евхаристијска заједница. Ово место се заборавља и превиђа од стране многих теолога, чак и православних, који, посебно у наше дане, имају тенденцију да светост поистовећују са подвижништвом. Међутим, случај Свете Марије Египћанке је речит: читавих четрдесет година она се сурово подвизавала да би се очистила од страсти, али тек кад се причестила пречистим Тајнама од Светог Зосиме, тада је окончала живот будући освећена. Циљ њеног подвига био је управо онај моменат Светог Причешћа. Да ли би дакле преподобна Марија била Света да се била очистила од страсти а да се није причестила? Одговор је, вероватно, негативан. Међутим, Света Евхаристија је врхунац освећења, не само зато што човеку пружа најсавршеније и најпотпуније јединство, телесно и духовно, са Јединим Светим, него и зато што сачињава најсавршеније осликавање Царства Божијег. То јест, оног стања у којем ће се освећивати и прослављати од целокупне творевине вечно и непрекидно „Свет, Свет, Свет Господ Саваот". Погледајмо ближе ову тему. Светост као осликавање Царства Божијег Господња молитва Оче наш, чији је карактер очевидно есхатолошки, као што смо рекли, изазива утисак отпочетка тиме што после прозбе „да се свети име Твоје", следи: „да дође Царство Твоје". Многи истраживачи сматрају да, у суштини, ове две прозбе значе исту ствар. Освећење и Царство Божије не само да се међусобно тесно повезују, него би се могло рећи да се поистовећују. Оно што од Бога тражимо у молитви „Оче наш", јесте да дође Његово Царство у свет, тако да сви људи и сва творевина могу да прослављају и да препознају као Светог Јединог Светог Бога и да учествују у Светости и Слави Његовој. Светост и Царство Божије, према томе, узајамно се поистовећују и објашњавају. Обожење и није друго до ово учествовање у Слави и Светости Божијој у Царству Његовом. Незамисливо је Обожење без Царства Божијег и освећења преко учествовања у Светости Божијој. Тумачећи из Господње молитве прозбу „нека дође Царство Твоје", Свети Максим Исповедник пише: „Нека дође Царство Твоје, то јест Дух Свети". Долазак Царства повезан је у Светом Писму са наиласком Духа Светога (ДАп. 2, 18). Није случајно што се у светоотачкој мисли Свети Дух увек повезује са освећењем света. Управо зато што доноси Царство Божије у свет, зато и освећује свет. Сада исти Дух повезује се и са нечим другим: „састављањем установе Цркве". Црква пак се у пуноћи саставља само у Светој Евхаристији, као што наглашава Св. Николај Кавасила, верно изражавајући православно Предање. Пише: „Када би неко могао да види Христову Цркву, ништа друго не би видео до ово само Господње Тело". Ако би неко хтео да види Цркву, каже, само у Евхаристији ће је видети. Враћамо се тако на исти круг: Светост - Царство Божије - Дух Свети - Црква - Света Евхаристија. Унутар овога круга треба сместити Обожење Светих. Изван њега не постоји Светост према православном богословљу, богословљу Отаца. Управо зато што се само у овом контексту може замислити Обожење људи и света, Свети Максим, на начин који не оставља места сумњи, види Царство Божије и Обожење Светих као један вечни продужетак Свете Литургије, а Свету Литургију као једну икону (слику) Царства Божијег у времену и простору. Вреди навести неколико одломака из његове „Мистагогије": Символ вере значи „од свих преднајављено тајанствено благодарење (μυστικην ευχαριστιαν) које ћемо приносити у Будућем веку за преславне путеве и начине премудрог Божијег промисла о нама" (ПГ 91:696б). Значи, дакле: евхаристијско исповедање које ће приностити учесници у Царству Божијем, за све што је Бог учинио за њихово спасење. Дакле, у Символу вере преносимо се непосредно у Царство Божије, где се на неки начин вечно исповеда шта је све Бог учинио за наше спасење, што се и описује на том месту. Трисвето славословље, „Свет, Свет, Свет је Господ Саваот", које пева народ, каже Свети Максим, означава и осликава „наше сједињење и равночасност са бестелесним умним силама, које ће се пројавити у Будућем веку, када ће природа човечија, због истоветности неизменљивог и постојаног кретања око Бога, научити да у пуном сагласју са горњим силама пева и освећује једно Триипостасно Божанство" (ПГ 91:696бц). То значи да ће људи већ научити да се вечно крећу и круже око Светости Његове, Свете Тројице и да вечно освећују Тројичног Бога, односно да га зову Светим у Његовом Царству. А исповедање: „Један је Свет, један Господ" пред Св. Причешће значи и осликава „надумно и надразумно сабирање и сједињење са јединством божанске простоте". Коначно, Свето Причешће значи и осликава и пружа оно суделовање које онима који се достојно причешћују омогућава, пише, „да и њима буде могуће да буду и називају се по благодати богови, пошто их свецели Бог свецело испуни, не оставивши ничег празног у њима без Његовог присуства" (ПГ 91:697а). Другим, речима, Света Евхаристија чини достојне учеснике да буду по благодати богови, због потпуног присуства целога Бога у њима. Реч је, очигледно, о Обожењу Светих, као предокус и осликавање Царства. Свети Максим не би могао да буде јаснији када је реч о обожујућем карактеру Свете Евхаристије и њене везе са Царством Божјим. Светитељи, дакле, пошто достојно учествују у Св. Евхаристији, постају богови по благодати и осликавају Царство Божије. Међутим, шта значи то „осликавање" и како оно то повезује са нашим свакодневним, историјским искуством? Појам иконе (слике) од крајњег је значаја за православно богословље. Не мислим само на икону Христа или светитеља које целивамо у нашим Црквама, него уопште на појам „иконизма" (осликавања). Све је у православној Цркви „иконизам" (осликавање). Осим светих икона, иконизми су и радње, покрети и личности светог богослужења. Свети Максим све то назима „иконе" (слике), као и све оно што се дешавало и дешава у историјском животу Цркве. Све је слика будућих ствари, које ће и сачињавати истину оних иконизованих (ствари) у историји. Истина се, према томе, налази у будућности, у Царству Божијем. У историјском животу Цркве све је слика (икона) будућег. Светитељи, које сликамо на нашим иконама, нису фотографије њиховог историјског изгледа, зато и немамо на иконама светитеље како су изгледали само у њиховом историјском животу, него као што ће, по надахнућу Цркве, бити у будућности, купани у нествореној светлости и Слави Христа на истинит начин. Епископи у Светој Литургији икона су Цара Христа као што ће доћи у Царству Своме, те зато и носе светле одежде и седе на престолу и имају власт. Само они који су изгубили језик и логику иконизма - што се, на жалост, и десило у наше дане свуда у православљу - саблажњавају се тим стварима. Сви символизми и покрети Литургије икона су последњих ствари, попут малог и великог Входа, и свега онога што тумачи на тај начин Свети Максим. У православном богослужењу немамо символизме боја и образаца и покрета који упућују на наше историјско или физичко (природно) искуство, него само на есхатолошку стварност Царства. То што су све стварности у Цркви иконе, не значи да нису стварне, тј. да је реч о фантазији или умишљању. У читавом периоду иконоборства бранитељи светих икона ослањали су се на аргумент да, пошто се Син Божји оваплотио и постао историјска личност, од тада све што се дешава око Његове личности, иконизује, осликава коначно, есхатолошко присуство Њега, на један начин стварни, не умишљени. Тако, иако ће се Светост Христова и Божија открити у Царству Његовом, већ сами иконизам њен у садашњем животу учествује онтолошки; не упућује семиолошки или метафорички на истину будућега. Због тога разлога и иконе Светих преносе и одашиљају благодат од оних Последњих ствари (есхата) кад год их побожно целивамо, као и њихове свете мошти, а такође и Епископи и свештеници кад год целивамо њихову десну руку, или кад благосиљају, итд. Све то, као икона Царства, учествује у стварности и истини његовој. Међутим, кад је то тако, шта је то што икону чини различитом од истине Царства? Одговор је изражен у изреци Апостола Павла: „ово благо имамо у земљаним судовима" (2Кор. 4, 7), као и једна друга његова изрека: „сада гледамо у огледалу и загонетци; а онда (у Царству) лицем у лице (προσωπον προς προσωπον)" 2Кор. 13, 2). Исто има на уму и Јован Богослов кад пише да у Царству Божијем „видећемо Га (Бога) као што јесте (καθως εστιν)" (1 Јов. 3, 2). Другим речима, све што је Свето, било да је ствар било да је личност, у садашњем стању Цркве јесте ломљиво као земљани суд због силе зла које још делује у историји. Оно је „енигматично", подложно погрешном схватању, сумњи или и одбацивању; нешто попут огледала или као енигма, и живи са ишчекивањем коначног откровења „као што јесте" (καθως εστιν). Светитељи, дакле, у садашњем животу живе са снажним ишчекивањем Царства Божијег. Немају мира у садашњем стању. Под ударом су зла, боре се више од других са демонима, подносе и доживљавају више од сваког другог умртвљење и смрт која још увек пробада творевину. И што је важније, заједно са Св. Антонијем Великим, верују да ће сви други отићи у рај осим њих самих. Речима једног нама савременог Светитеља, Силуана Атонског, „држе ум свој у Аду и не очајавају". Што више постају свесни да су иконе будућих ствари, то више премештају и пребацују своју светост изван себе самих. Остављају је да „узлази на праобраз" (διαβαινει επι το πρωτοτυπον), по речима Светог Василија Великог, развијајући и доживљавајући једну врсту смирења које није психолошко него онтолошко, које се заснива не на њиховој емоцији него на истини да је - ваистину - њихова Светост икона која учествује у стварности и упућује на праобраз (πρωτοτυπον), на Јединог Светог. Попут Епископа који улази у Свету Литургију као икона Христова, бива праћен поклонима народа у песми: „Ходите, поклонимо се и припаднимо Христу", само да би успео да дода: „спаси нас, Сине Божији", преносећи тако поклоњење на праобраз. Слично је и са сваким клириком који, кад му верни љубе руку, тим више бива свестан своје недостојности и он као свете види оне који њега гледају као светог. То је та велика тајна иконизма. То је анафоричност, референтност нашега битија. Без овог квалитета, светост у историји постаје демонска. Врата ка Царству су уска; она неминовно воде кроз Крст. То значи иконизам у свом егзистенцијалном значењу и то знају Светитељи. Због тога Светост свагда пролази кроз мартиријум (мучеништво и сведочење) и кроз искрено признање наше ништваности. Оставља место за Јединог Светог и за Његово Царство. Не заснива се на нашој моралности или достојности, и гледа и друге као будуће насељенике Царства Божијег. Као свете. У сваком грешнику светитељ види једног светитеља. И, ко зна, може и овај, попут разбојника на крсту, да се нађе у Царству Божијем. Доживљавајући иконизам Царства, светитељ доживљава љубав. Дакле, оно што ће, по Апостолу Павлу, једино преживети. Закључак Обожење Светих као осликавање Царства тема је мог предавања које приводим крају. Можда сте очекивали да вам говорим о чудесима и знамењима, о необичним и спектакуларним искуствима светитеља, виђењима Бога и томе сличном, попут оног што кружи у наше дане. Уместо тога, изабрао сам да говорим о искуствима општијим и блискијим свима нама, о неким истинама наше вере које, упркос њиховој величини, близу су да буду предане забораву. Тако, укратко, хтео сам да вашој љубави напоменем следеће: а) Светост се не поистовећује са достигнућима морала и нашег подвига, нити са натприродним искуствима било какве врсте, зато што се све то може срести и ван Цркве и изван Христа, а каткад и у већем степену. б) Светост је својство по природи само Бога и светитељи не располажу својом светошћу него учествују у Божијој светости, по мери у којој само Он благоизволи и хоће. в) Светост се даје од Бога као учествовање у самом Његовом животу; то се дешава са Христом Који освећује себе ради нас, а та трансфузија светости се пружа по преимућству и и највишем степену у Светој Евхаристији. г) Светост нам се „убризгава" преко Духа Светог, Који је Дух освећења, а то се одвија, због посебне улоге Светога Духа у икономији нашега спасења, када се Црква конституише у Тело и осликава Царство Божије које Дух доноси у историју. д) Светост се изражава као иконизам Царства; Светитељи су иконе (слике) а не прототипи Светости Јединог Светог. И што су аутентичније свети то више упућују на прототип, негирајући у себи Славу која припада само Богу. Са овим и једино са овим предусловима Светитељи бивају обожени, учествују у Слави Божијој, и прослављају се од Бога Који их прославља. Ова Слава често блиста и открива нам се у виду знамења и чуда. Све су то енергије Божије и бивају кад Бог то зажели. Али постоје и Светитељи који су нам непознати. Можда многи од њих нису боравили и не бораве међу нама, одбијајући да истакну своју светост. Не ограничавајмо светост и светитеље на оне које нам је открио Бог прослављајући их јавно. Наша Црква је мудро установила празник Свих Светих, познатих и непознатих. Једино ће долазак Царства Божијег у потпуности нам открити заједницу Светих. Све ово значи да светост није за малобројне него за све. Не треба нам посебан простор или начин да бисмо постали свети. Оно што се тражи јесте да себе, што више можемо, испразнимо од самосигурности и самослављења - што није лако с обзиром да је корен свих страсти самољубље, видљиво или не - тако да прославимо Бога у нашем телу и у нашем духу, и да се тако причестимо Светошћу коју нам Бог пружа са телом и крвљу Сина Свога. Све ово није лако, али оно што је људима немогуће Богу је могуће. Наше доба презире светост зато што на хиљаде начина негује у нама самољубље. То наше друштво и културу неизбежно води у самоуништење. Једино ће правилна визија Светости спасти наш свет. *Предавање у установи Гуландри-Хорн, у организацији издавачке куће „Акритас", поводом 20-годишњице њеног деловања, 2. децембра 1998.године. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Осам хиљада икона и богослужбених утвари, ретке вредности, које припадају Албанској Православној Цркви а нису враћене после пада атеистичког режима, тренутно су изложене у Музеју средњовековне уметности у Корчи. Изложба привлачи многе туристе. У музејској рестаураторској радионици једна група конзерватора ради на рестаурацији икона (њих око 11.000) које су временом оштећене, а чему је допринео и лош смештај у којем су се налазиле. Председник државе Хоџа је конфисковао иконе и мошти из цркава и манастира православних парохија у Албанији када је и проглашен верски прогон. Све то је било нагомилано у старој цркви Зоодокос Пиги, која је била претворена у музеј. Ових година, после реконструкције и обнове ове цркве, коју је извео Архиепископ Анастасије, оне су уз помоћ француског стручњака, пребачене у нови средњовековни музеј у Корчи, чију изградњу је финансирала и грчка држава. Иконе датирају од 14. до 19. века, док су многобројни експонати, углавном везани за византијски и поствизантијски период. Иконе из 14. и 15. века потичу углавном из области Корче, а посебно из великих испосничких ћелија око Преспе. Извор: Ромфеа (са енглеског Инфо служба СПЦ)

Нови јануарско-фебруарски 365. број Православног мисионара, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, представљен је у црквеним медијима, и то: у програму радија Светигоре и радија Беседе. Представљајући садржај новог броја чија је централна тема ЧОВЕК-ИКОНА БОЖИЈА, катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора Православног мисионара задужен за односе са медијима, своје представљање почиње уредничким уводником наглашавајући све важније детаље које је наш уредник у свом уводном слову посебно истакао, особито у погледу правилног поимања боголикости као великог дара Божјег. У даљем току представљања посебна пажња је посвећена на разговор са Његовим Преосвештенством Епископом нишким Господином Арсенијем (Главчићем), упознавши црквену јавност са свим насловима који обогаћују овој број који је пред нама. Садржај овог броја Православног мисионара сваком читаоцу нуди велико богатство духовне хране у виду поучних текстова, текстова који одишу катихетским моментом који у данима Свете четрдесетнице - Великог поста може бити од велике користи свима онима који са радошћу читају Православни мисионар, подсетио је катихета Бранислав Илић приликом представљања носеће теме и целокупног 365. броја Православног мисионара. Радио Беседа: Радио Светигора: Звучни запис разговора САДРЖАЈ: Реч уредника: Пут до скривеног човека срцаРеч архијереја: Разговор са Његовим Преосвештенством Епископом нишким Господином Арсенијем (Главчићем) - Црква је сабрање на Евхаристијској Вечери Свети Оци тумаче Свето Писмо: Беседа Светог Јована Златоуста о МелхиседекуМатерик: Живот Свете Меланије РимљанкеУ дијалогу за атеизмом: Теолошки поглед на Либетове експерименте Хришћанска антропологија у дијалогу са неурофизиологијом (II) ТЕМА БРОЈА: Владимир Пекић: Шта је човек да га се сећаш? (Пс. 8, 5)Протонамесник Александар Јевтић: Презирање човека је заборављање БогочовекаБранислав Илић: Боголикост се актуализује учешћем у Светој ЕвхаристијиДр Ђорђе Вуковић: Монах и штампар Макарије о стварању човекаВишедетне хришћанске породице: Породица ОтоПисма: Како преживети мужевљево неверствоСећање:Посмртно словце за једног необичног мисионараМилосрђе: Наставници по људским и хришћанским мерилимаСвета земља: Горненски манастир, Еин-КаремСвета Гора: Манастир КсенофонтХришћанска књижевност: "Божји људи" Боре СтанковићаМисионарски излог: Смисао Живота - Православље или јогаСведочанство:Чудесна помоћ Свете ПеткеИз пера првог уреника мисионара: Наше небо почиње овде Извор: Православни мисионар

Дакле, свака уметничка школа јесте слично изображење (подобије) онога чија је то слика, и она у самој себи подражавањем показује нацрт (тј. карактер) прволика, као што о томе говори искусни у божанским стварима Дионисије (Ареопагит): „Истина се показује у подобију (тј. у свом ликовном облику), прволик — у слици (икони); свако од њих је у свакоме, осим разлике суштине.“ Тако, ко се поклања икони, поклања се ономе кога икона верно показује. Јер се он не поклања суштини иконе, него насликаноме на њој; нити он идентичношћу поклоњења раздељује икону од прволика (архетипа), јер је икона сличношћу изображења идентична са прволиком. Стога и Василије Велики вели: „Царем се назива и слика царева, па ипак нису два цара. Јер се тиме ни моћ (царска) не двоји, нити слава дели. Јер, као што је једно господство и власт (Божја) који нама владају, тако је и славословље које ми узносимо (Богу) једно, а не многа. Јер част слике (иконе) прелази на прволик (прототип).“ Ако дакле, част (која се одаје икони) прелази на прволик, онда почасно поклоњење није једно ово а друго оно, него је једно и исто, као што је један и исти прототип (прволик) којем се одаје поклоњење на икони. Једно је природна икона, а друго је икона (настала) подражавањем. Једна (тј. она прва) нема природну разлику према (своме) узроку, него ипостасну (личну) разлику, као Син према Оцу. Јер је друга ипостас (личност) Сина а друга Оца, док им је природа очевидно једна. Код друге пак иконе (тј. оне настале подражавањем) обратно је: она има природну разлику, али нема ипостасну, као — слика Христова према (самоме) Христу. Јер друга је природа материје слике, а друга Христова, али лице није друго, него једна и иста личност Христова, макар и била насликана на икони. Јер исти божанствени Василије опет говори: ,,Што је тамо икона подражавањем, то је овде Син по природи; и што је у репродукцијама уметности сличност изображења по спољашњем изгледу (по обличју), то је у Божанској и Несложеној Природи јединство кроз заједничност Божанства.“ ...Тако дакле, како се мени чини, поклоњење икони Христовој заснива се на учењу Светих Отаца, и, ако се ово (поштовање) укине, потенцијално се укида и сам домострој Христов, те ако се икони (Христовој) не поклањамо, онда истовремено укидамо и поклоњење Христу. Свети Теодор Студит, Писмо Платону, своме духовном оцу, о поштовању икона Извор: Епархија жичка

Свети апостол Павле у својој првој посланици Тимотеју говори о узвишеној епископској служби казујући да ко епископство жели, добро дело жели (1Тим З, 1). Настављајући, Апостол Павле набраја и врлине које треба да красе васцело биће једног епископа, јер по речима светог Јована Златоуста: Сви треба да гледају на епископа и да по његовом животу уређују свој сопствени живот. У том духу, исти светитељ саветује епископе речима: Уколико будеш водио живот достојан (свога чина), нико те неће презирати због узраста, него ће ти се још више свако дивити. Велики отац Цркве, свети свештеномученик Игнатије Богоносац, говорећи о служби епископа саветује: Следите сви епископа као што је Исус следио Оца небеског, а презвитере следите као апостоле. Свети Игнатије наставља и каже: Настојте да служите једну Евхаристију, јер једно је Тело Господа нашег Исуса Христа и једна је чаша јединства крви Његове; један је жртвеник, као што је и један епископ заједно са презвитерима и ђаконима. Исти светитељ у својој посланици Магнежанима, верном народу Божјем предлаже да познају догмате црквене и да у свему успевају телом и духом, вером и љубављу, у Сину и Оцу и Духу, у почетку и свршетку, са њиховим епископом. Јер, кад се верни повинују епископу, то је исто као да се повинују Исусу Христу. Без епископа ништа не радити, већ се њему и свештенству повинујте. По учењу свештеномученика Игнатија антиохијског епископ је слика Очева, у Цркви предстојатељ на месту Божјем. У руци епископа се сажима свака духовна власт. Сви треба да следују вољи епископа као што је све свештенство које је сагласно са епископом сагласно као струне са гитаром. А ко тајно од епископа нешто у Цркви ради тај служи ђаволу. Јер, ни Христос будући са Оцем сједињен, не учини ништа без Оца, тако не треба да чини ни народ Божји ништа без епископа, вели у посланици Магнежанима свети Игантије. Тамо где се појави епископ, тамо нека буде и мноштво народа, као што тамо где је Христос, тамо је и саборна Црква. Епископ није власник благодатне ризнице благодати Божје коју би могао да дели онима којима жели, јер, по речима светог Дионисија Ареопагита, епископ је, као богољубиви свештеносавршитељ само онај који обзнањује вољу Божју; он не узводи властитом благодаћу кандидате на степене свештенства, него га Бог покреће на сва јерархијска освећења. Благодат је ваистину живи дар Духа Светога који живи у Цркви, како и појемо у једној богослужбеној песми Светим Духом свака душа живи. С једне стране Свети Дух превазилази све земаљске поредке и институције, али са друге стране ствара себи обиталиште, које у земаљским пределима има овакве или онакве црте, и које представља спољашњи израз Духа, сасуд у коме се чувају Његови благодатни и освећујући дарови. Наведено чудесно станиште Духа Светога јесте Црква Божја која је кроз векове на свештен и благословен начин пронела драгоцену ризницу богооткривене Истине. Епископ се обраћа васцелој Цркви сабраној на евхаристијском сабрању да се са сваком љубављу и усрдношћу помоли за ниспослање благодати Духа Светога на онога кога је сâм Дух рукопроизвео односно изабрао и упутио на црквено служење, а изабраност од стране сабране локалне Цркве представља један од критеријума препознавања воље Божје, јер се на узвишену службу епископа не изабира неко ко је народу по вољи, него ко је већ унапред изабран од Бога за служење. Из наведених исцрпних и значајних сведочанстава јасно исијава чињеница да је центар епископске службе управо иконизовање Господа нашег Исуса Христа, јединог истинског и савршеног свештенослужитеља, који приноси и који се приноси, који прима и који се раздаје (молитва Херувимске песме). Христос је истовремено и хранитељ и храна, Он је Тај Који пружа Хлеб живота, а Он је и то што се пружа; Он је Живот за живе, Мир за оне који траже предаха, Огртач за оне који се желе оденути. Заиста, Он је Тај са Којим можемо корачати, јер Он је и Пут, а поврх тога, Он је свршетак и крај Пута, поучава нас свети Никола Кавасила. А по речима Светог Атанасија Великог: без епископа као предстојатеља Литургије, не можемо говорити нити о Цркви нити о спасењу у Христу. Јер, као што се Христос огледа у Оцу, тако исто и епископ, који је икона Христова, може да каже да чини дело Христово, бивајући у потпуности огледало или икона Христова. катихета Бранислав Илић *Објављено у новом 364. новембарско-децембарском броју Православног мисионара, стр. 25-26.

Икона Богородице Млекопитатељнице позната је од давнина на хришћанском Истоку. Иконописана на основу истине Јеванђеља: да је Пресвета Богомајка дојила оваплоћеног Господа Христа као Сина Свога, што је она жена у Јеванђељу исповедила речима упућеним Христу: "Блажена утроба која Те је носила, и дојке које си сисао" (Лк 11,27). О тој истини су такође говорили и писали и Свети Оци Источне Цркве. Тако свети Јефрем Сиријски каже, у песмама на Рођењу Христовом: "Из утробе Дјевине изашао је Младенац, и млеком се хранио, и растао је поред деце - Син Господара свега. Света Дјева-Мајка давала је Христу млеко, и Он се као човек хранио Њезиним млеком. Када се Господ хранио млеко Маријиним, тада је точио живот свему свету". За светим Јефремом певао је о Богородичином дојењу Господа млеком и свети Роман Мелод, а његове и других црквених песника химне о томе ушле су у богослужења наше Цркве и налазе се у црквеним књигама из којих певамо службе Христу и Богоматери. Једна од тих црквених песама исписана је на Хиландарској Икони Млекопитатељници у Карејској Испосници Светог Саве: "Златоплетени стубе, и дванаестозидни Граде, сунцеточни Престоле, Столицо Цара, несхватљиво је чудо: како млеком храниш Господа!?" - (Егзапостилар на Успеније Пресвете Богородице). Сходно овом светом Предању Цркве, настале су иконе Богородице Млекопитатељнице, познате још од старине у Светој Земљи, Сирији, Египту и уопште у православној Византији, затим и код Православних Словена, најпре код нас Срба, а онда и код Руса. У Српској Цркви позната је фреска Богородице Млекопитатељнице у Пећкој Патријаршији из времена Архиепископа св. Данила (почетак 14. века) и у Науму код Охридског језера (такође из 14. века) али су оне настале највероватније по угледу на Икону Млекопитатељницу коју је Свети Сава донео у Хиландар из Свете Земље. По усменом предању сачуваном у манастиру Хиландару, данашња Хиландарска икона Богомајке Млекопитатељнице налазила се у Лаври Св. Саве Освећеног, удаљеној двадесетак километара од Јерусалима. Свети оснивач ове највеће Лавре на Истоку, свети Сава Освећени, по коме је свети Сава Српски добио име, пред своју блажену смрт је пророчки говорио окупљеној братији монасима, који су окрживали његов одар, да ће после много времена Лавру походити један монах племићког рода са Запада, по имену сава, коме они треба као благослов да дају икону Мајке Божје Млекопитатељнице и такође његов игумански жезал. Од тада је прошло много времена, готово седам векова, и братија памтијаше заповест свога духовног оца, преносећи с колена на колено завештање великог Светитеља. И заиста, почетком 13. века, на свом ходочашћу у Свету Земљу, дође из Србије Свети Сава, први Српски Архиепископ и Чудотворац, да посети манастир Светог Саве Освећеног код Јерусалима. Када је с Архиепископ Сава прилазио кивоту у коме су почивале мошти св. Саве Освећеног, игумански жезал паде са зида пред ноге светог Саве Српског и поколони му се , а иона Богородице Млекопитатељнице покрену се на свом постољу. Манастирска братија најпре ћуташе, а потом казаше пророчанство Саве Освећеног, у неверици да се оно сада остварује пред њима. Кад год је тих дана боравка у Лаври свети Сава Српски улазио у манастирски храм, ова се сцена поновљала. Тек после његовог трећег уласка у храм, братија му саопти завештање духовног Праоца. Пророчанство се, дакле, остварило! Тада су, из љубави и милоште према Светом Сави Српском, а по завештању Преподобног Саве Освеженог, икона Млекопитатељница и игумански жезал поклоњени Архиепископу Српском, а уз њих још и позната чудотворна икона Богородица звана Тројеручица. На свом повратном путу из Палестине у Србију, Свети Архиепископ Сава отиде прво у Свету Гору у свој манастир Хиландар где остави у неотуђиво наслеђе као најлпши украс чудотворну икону Тројеручицу, а игумански жезал остави у келији званој Моливдоклисја у Кареји (сада се чува у Испонсници-Типикарници Св. Саве у Кареји). Чудотворну икону Богородице Млекопитатељнице свети Архиепископ Сава је поставио на иконостас келије Испоснице-Типикарнице у Кареји, коју је посветио Светом Сави Освећеном. Јединствена у православном свету Икона Богородице Млекопитатељнице представља Младенца Христа како, држан на рукама Богородице, сиса дојку на грудима Свете Богомајке. Друга знаменитост, везана за ову чудотворну Икону, јесте њено место на иконостасу, крај Царских Двери. Мимо обичаја наше Цркве, из велике љубави према Мајци Божјој, Свети Сава је на иконостасу поставио Млекопитатељницу као престолну икону на десну страну, где се према канону Православне Цркве поставља икона Спаситеља Христа, коју је зато поставио на леву страну од Царских Двери. Оваквих случајева има још у Православљу. Овој Светој Икони Богородице Млекопитатељнице многи благочестиви православни хришћани обраћају се с вером и молитвом, и преко ње од Богомајке и Господа добијају благодатну помоћ за спасење. Нарочито то чине побожни поклоници када дођу у Типикарницу-Испосницу Светог Саве у Кареји. Нека је Пресвета Богомајка Млекопитаељница на помоћи свима, нарочито српској деци и мајкама. Отац Никодим Хиландарац Типикар Испоснице Светог Саве у Кареји, Света Гора Извор: Ризница литургијског богословља и живота

На дан празника св. Нектарија Егинског, 9 новембра (нови календар), пре Божанствене Литургије, у капели православне богословије у Најроби почела да мироточи икона овог свеца. Миро точило се из Јеванђеља и из руке свећа која држи Јеванђеље уз време целе Литургије и престало да се точи тачно кад се Литургија завршила. То је прво такво чудо у Кенији. Вест потврдио је архиепископ Макарије, који је служио Литургију на тај дан у селу близу Најроби, али био је обавештен о овом догађају, па још пре служе дошао је у богословију да види, шта се дешава. Извор

У суботу, 10. новембра 2018. године, свештеници Бранимир Петковић и Мирослав Симијоновић дочекали су на циришком аеродрому архимандрита Методија, игумана српске царске лавре манастира Хиландара, и монаха Дамаскина. У вечерњим сатима, верници су се окупили испред Светотројичног храма, где су дочекали оца Методија и предивну икону Богородице Тројеручице коју су у храм свечано унели протојереј-ставрофор Симеун Продановић из Светоуспенског храма и протојереј Драган Станојевић из храма Рођења Пресвете Богородице из Луцерна (Бухраина). Чланови АНИ Абрашевић обучени у народне ношње направили су шпалир пред иконом Тројеручице, а дечји хор Светотројичног храма Роман Мелод певао је Богородице Дјево приликом уласка иконе у храм. После вечерњег богослужења, архимандрит Методије и свештеници Бранимир, Симеун и Драган са ђаконом Данијем Шерером из руског храма Васкрсења Христовог у Цириху (Московска Патријаршија)служили су акатист Богородици Тројеручици. За певницом су одговарали господа Милан Кострешевић и Ведран Грмуша, докторанти теологије Старокатоличког факултета Универзитета у Берну. Молитви су присуствовали и свештеник Старокатоличке цркве у Цириху Ларс Симпсон и др Петер Витвер, вишегодишњи саветник Заједнице Православних Цркава у кантону Цириху. По завршетку службе, архимандрит Методије је одржао предавање о икони Богородице Тројеручице, а затим су верни имали прилику да целивају икону. У недељу, 11. новембра 2018. године, литургијским сабрањем началствовао је игуман Хиландара архимандрит Методије. Саслуживали су свештеници Бранимир и Симеун. Певао је парохијски хор Стеван Мокрањац, а отац Методије је беседио о потреби поштовања иконе Пресвете Богородице. После Литургије је приређен ручак за све присутне уз концерт парохијског дечјег хора Роман Мелод. Сниматељ Миодраг Мићић из Телевизије Храм из Београда овековечио је видео записом предивне молитвене тренутке. У понедељак, 12. новембра 2018. године, на дан Светог краља Милутина, Литургију су служили игуман Методије и свештеници Мирослав Симијоновић из Светоуспенског храма и Александар Павловић из Солуна. Игуман Методије је том приликом уручио оцу Бранимиру грамату манастира Хиландара поводом доласка копије иконе Богородице Тројеручице. У току целе седмице, у Светотројичном храму је свакодневно служена Литургија, а у вечерњим сатима акатист Пресветој Богородици Тројеручици. Извор: Српска Православна Црква