Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'изгубе'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 1 result

  1. Ново друштво и нови свет, подразумевају новог човека, а да ли нови човек може бити кварљива роба, која се кроз смену генерација замењује другим новијим примерцима? То је чиста тржишна логика разменске вредности капиталистичке онтологије која нивелише сва бића сводећи их на међусобно разменљиву и заменљиву робу. Ако се, кад тад, не би ухватио у коштац са таквим скандалозним мисаоним остатком робног фетишизма, комунизам би остао теоријски заробљен у тржишну онтологију, и капитализам би однео победу у самој природи ствари. Зато на првој „слободној територији“ где је социјалистичка револуција однела своју победу (бар за неко време – не треба заборавити како је Лењин плесао на снегу када се револуционарна власт у Русији одржала макар један дан дуже од Париске комуне), креативна „машта“, није остала имуна ни на проблем смрти. Ехо револуционарног ентузијазма ширио се у свим правцима. Од свакодневних животних теорија и пракси – укључујући љубавне, па до уметничких, филозофских и научних, изгледало је да ништа није немогуће, па ни „изменити природу природе“ и победити смрт. Млади Маркс је писао да теорија и пракса мора бити, „безобзирна критика свега постојећег, безобзирна у смислу да се таква критика нити плаши својих резултата нити сукоба са постојећим силама.“ (Писмо Ругу, септембар 1843) А Николај Фјодоров се чудио модерној науци која се хвали својом критичношћу, док се истовремено догматски, априори мири са смрћу, без да и покуша да је доведе у питање (треба знати да је Фјодоров био скромни хришћанин и да он кроз свој пројекат оживљавања мртвих није доводио у питање свеопште васкрсење, баш као што ни „земаљска“ љубав не оспорава есхатолошку, напротив). Ипак, после револуције једно од многих „безобзирних“ довођења у питање „постојећих сила“ могло се видети на делу у експериментима на институту Александра Богданова. Ево једног помало језивог одломка који сведочи о револуционарном кршењу табуа умрлих. Извесни друг, посетилац института, пише: „Једноставно одузима дах када посматраш како се мртва тела помоћу електрицитета буде, како преносе цигле с једне гомиле на другу…како под утицајем тачно прорачунате мишићне стимулације, једни другима пружају руке у некој врсти руковања. Друг Коц ме је позвао да се поздравим са једним другом с одељења, Василијем који је умро пре три недеље. И ја сам осетио руковање – ледено уколико се има у виду температура по Целзијусу, али истински топло, ако се има у виду револуција по Марксу.“ (Глябин Д. О пополнении легионов свободного труда, „Пролетарский авангард“ 1923. Преузето из: Александр Секацкий, Миссия пролетариата) Премда присутне, сличне максималистичке димензије нових идеја, ипак су највише цветале у оквиру пролеткулта, као и у неортодоксним правцима бољшевизма, попут покрета „богоградитеља.“ Тако је 1921 чувени „богоградитељ“ Леонид Красин (народни комесар трговине у бољшевичкој влади и члан социјал-демократске партије од њеног оснивања) на сахрани извесног бољшевика Л. Јаковљевича одржао следећи говор: „Сигуран сам да долази време када ће наука постати довољно све-моћна, да ће бити у стању да рекреира умрли организам. Сигуран сам да ће доћи време у коме ће се животни елементи (умрле) особе моћи искористити као би се та личност физички пресаздала, тј. оживела… Ја сам сигуран да ће када наступи време ослобођења човечанства…снага и потенцијали какве не можемо замислити, бити у стању да васкрсавају… И међу осталим личностима биће тада и наш друг Лав Јаковљевич“ (Из: Tumarkin, Nina, „Religion, Bolshevism, and the Origins of the Lenin Cult“). Сингуларност Свака је, дакле, појединачна личност заувек важна. Зато Марксов изворни назив за егалитарно посткапиталистичко хумано уређење света, није био „комунизам“, већ „друштво слободних појединаца“ (а означитељ „комунизам“ усвојио је због његове очигледне „политичко-пропагандне“ предности над првобитном рогобатном формулацијом). За Маркса је појединац био апсолутна и незамењива вредност, а то је за руске револуционаре значило „вечна вредност“ каква је ипак немислива изван заједнице (баш као и за тзв „руске космисте“ или хришћане, пре њих) а која није, тек тако, проста датост, већ се за њу треба изборити. Троцки је писао, „Болест нашег руског сељака је инстинкт крда и одсуство персоналности, тј. баш тај ’квалитет’ којим се хвале наши реакционарни популисти… Под буржоазијом, лична основа значи себични индивидуализам и конкуренцију. У пролетеријату, пак, лична основа није у контрадикцији нити са солидарношћу нити са братском кооперацијом. Социјалистичка солидарност се не може ослонити ни на одсуство личности ни на инстинкт стада. А управо се одсуство персоналности често скрива иза колективитета.“ Међутим, „да бисмо индивидуу учинили светом, морамо уништити друштвени поредак који је разапиње“ (Троцки, Тероризам и комунизам). Побијајући мисао Лудвига Нуара (филозофа коме је, касније, Алкександар Богданов приписивао неке од сопствених идеја које су одударале од официјалне партијске линије) о потпуној небитности постајања појединаца x или y, већ је Фјодоров овако расуђивао: „Оно што се односи само на неко x и y, не може се односити на синове/кћери човечије учеснике у васкрсењу, чија егзистенција није само витално важна, већ апсолутно незамењива, уколико је живот свих и свакога у себи неопходна сврха“ (Николај Фјодоров, Филозофија заједничког дела – у овом тексту, сви цитати Фјодорова су из тог истог његовог, главног, дела). Сетно васкрсење Седми је јануар 1970, топло је и сунчано и атмосфера је живахна у дому одмора где ветерани ’Великих Година’ светске револуције проводе своје дане.“ Овим простим описом идиличног Божићног дана из „блиске“ будућности Александра Колонтај 1922 започиње своју кратку футуристичку утопију под насловом: „Ускоро (за 48 година),„у којој сунчана идиличност никако није тек метеоролошка. У причи, остарели ветерани светске револуције лепи божићни дан посвећују омладини новог комунистичког света тако што окупљени у топлини комуне приређују празник сећања. Старци покушавају да препричају своја, сада већ непојмљива, искуства подвига стварања тог безбрижног света који садашња омладина живи и познаје, док су, са своје стране, млади за ту прилику старима уприличили атмосферу каква би их подсетила на њихову сопствену борбену младост, што није било нимало лако. До велике јелке је било врло тешко доћи због сада уобичајено развијене еколошке свести. А свеће се више уопште нису ни могле пронаћи у ласерском свету где је чак и електрика резервисана само за најнеразвијеније кутке планете у убрзаном развоју, па су деца морала да научно изнова исконструишу свећице ради романтичне слике прохујалих времена старог света. Светска револуција је поразила капитализам и свет је већ дуго организован у комуне где су „саме речи богат и сиромашан… одавно заборављене“, уз, за сада, ипак, још увек два сата рада, време се проводи „креативно и у истраживањима радозналог ума“, цео свет је, уствари, практично комуна многих комуна: „Млађе генерације и не знају шта је то рат“, а новац имају прилику да виде једино посетиоци музеја. Звезда вечери коју су сви желели да виде и чују је извесна чувена „Црвена Бака“, очигледно сама Колонтајнова. Њој деца постављају најразличитија једноставна питања на која она ипак никако не успева да адекватно одговори: „Да ли сте ви стварно пуцали у људе, у живе људе? Очи омладине пуниле су се изненађења сијајући прекором и збуњеношћу. Живот је био светиња… Бако, црвена бако, причај нам о Лењину…да ли је живео као и други?… Да ли је Лењин икада гледао у звезде, бако?“ Без обзира што деле исти светоназор, млади и стари извесно нису припадали истом свету, нису говорили истим језиком. Очигледно“, комунизам“ није превладао примарни јаз, јаз генерација. „Какве везе имају звезде?“, питала се црвена бака, кад је Лењин још био жив било је толико тога да се ради на самој земљи. Рат и глад…глад и рат.“ Прича се завршава помало агитираним тријумфализмом: „Млади су главе држали високо, суочавајући се чврсто са будућношћу. Очи су окренули ка звездама и тамној подлози неба… Ви сте остварили ваше циљеве и ми ћемо остварити наше, ви сте покорили друштвене стихије а ми ћемо природне. Певај са нама црвена бако, нови људски бој је борба са елементима. Мелодију знаш. То је ваша интернационала, само су речи нове. Позивају нас у борбу, на остварења, на покрет напред. Запалимо дрво. Празник је пред нама. Наш је празник живот подухвата и открића.“ Упркос свечаној пролиферацији оптимизма и наде, читаоца ипак преплављује сета, сета латентно присутна у самој манифестацији победе једнакости у којој не могу да подједнако учествују сви. Ова сета указује на облик отуђења какав се може искусити само у сусрету са неким другачијим светом који је већ превазишао услове отуђеног рада и власништва, а тиме није достигао „истинску натурализацију човека и хуманизацију природе“ (Карл Маркс, Економски и филозофски манускрипти 1844). Баш је та превазиђеност капиталистичке хијерархизације живота, почев од основне поделе рада па даље, контраст који још више истиче сам генерацијски јаз. Лепљиви дах меланхолије указује на суштинску фрагментацију живота инхибираног ничим другим него смрћу, а оно што смрт инхибира није ништа друго него, декларисани универзализам. Кроз раздвајање генерација, смрт револуције осуђује на парцијалност. Половином 1970-их, дакле, у времену с почетка глобалне доминације, још увек актуелне дистопије неолиберализма „без алтернативе“, где, иронијом историје, Колонтајнова смешта своју утопију, Жак Камат је писао: „Комунистичка револуција је потпуна револуција. Биолошке, сексуалне, социјалне, економске револуције нису више од (њених) парцијалних атрибута; доминантност једног је осакаћење револуције која може бити само тиме што је све“ (Жак Камат, Лутање човечанства, 1975). Такво „све“, наравно, нема везе ни са каквом хомогеном тоталношћу, која би попут „тоталне државе“, била одређена својим, и ка изнутра и ка споља, стално сужаваним и прошириваним, хостилним границама, већ управо супротно: Револуционарно „све“ је „не-све“ тенденцијске универзалности – која не искључује ни „онај део хоризонта заједнице који се још не може асимиловати“ (Chantal Mouffe, Feminism, citizenship and radical democratic politics), што се, такође, мора односити и на прошлост – јер не треба заборавити упозорење Валтера Бенјамина да „ни мртви неће бити сигурни пред непријатељем, ако победи. А тај непријатељ није престао да побеђује“ (Валтер Бенјамин, Историјско филозофске тезе). Дакле, без кретања (и) ка васкрсењу мртвих, револуција није комплетна, према томе, на неки начин, уопште и није. Хуманизација и васионско разотуђење У причи александре Колонтај, скривена космистичка референца, са једне стране је позитивно изражена у окренутости младих генерација ка космосу и орјентацији ка регулацији природних елемената, а са друге стране, хришћанска је нада присутна „апофатички/негативно“ кроз потиштеност због међугенерацијског јаза иза које се крије тежња ка васкрсењу/васкрсавању мртвих. И једно и друго је мисао водиља руског космизма, уз хришћанство као прво, другог универзалистичког критичког пројекта који је утицао на трећи такав пројекат, комунизам. За разлику од Сесила Роудса (неславног британског колонијалног управника Јужне Африке) који је, такође гледао у космос, посматрајући политику као империјалистичку бесконачну економску експанзију, очајан што „те бескрајне светове…ми никада нећемо досегнути“, закључујући резигнирано: „Анектирао бих планете када бих могао… експанзија је све!,” космистичка критика отуђене модерности политику види као хумано-екстрахуману „физику“ разотуђења: „Тада ће се политика препустити физици која не може бити одвојена од астрономије… онда ће земља бити виђена као небеско тело а звезде као многе земље… митолошка патрификација (сједињење звезда и планета у универзални космос) постаће стварно оживљавање и регулација свих светова од стране васкрснутих генерација.“ (Фјодоров) Пред човечанство, и списи Фјодорова и прича Контајеве, постављају исти задатак: „Регулација и контрола слепе природе могу и морају постати велики задатак заједнички свима нама.“ А за тако нешто, неопходно је, најпре, укинути прастару поделу на мануелни и интелектуални рад. Заснивајући друштво, не на квази независној активности експерата и пасивности „неуких“, већ на кооперативној и егалитарној организацији активности „заједничког интелекта.“ Што ће бити могуће једино „када сви људи буду учествовали у знању… тада ће примењена наука бити усмерена на трансформацију оруђа уништења у средства регулације слепе смртоносне силе.“ (Фјодоров). За савремено, еколошки сензитивно уво, скандалозно приписивање природи епитета као што је „смртоносна слепа сила“, итд., показује колико се и комунизам – према чијој дијалектици је будући, нови, човек свест материје – и космизам, подједнако разликују и од капиталистичког ресурсољубивог природњаштва, и од постмодерне дубоке екологије, или од поновних покушаја савремене пост-критичке филозофије (тзв. „спекулативног реализма“) да се, „искомлексирана“ достигнућима природних наука, пробије иза завесе субјекта до природе каква она јесте без обзира на нас, тј. до „ствари по себи.“ Хегел, који данас, такође, поново оживљава, сматрао је да бисмо у пројекту револуционарног пробијања иза завесе, уствари, пронашли, ништа друго него себе: „Показује се да се иза такозване завесе која треба да заклања оно што је унутрашње, не може видети ништа, ако ми сами не одемо иза ње, како ради тога да би се видело тако и зато да би се иза ње налазило нешто што се може видети“(Хегел, Феноменологија духа). Иако је читава природа данас постала „разменска вредност у рукама капиталиста“ (Антонио Негри, Комунизам: Неке мисли о концепту и пракси) тј. новац, ипак је повратак премодерној употребној вредности, подједнако бесмислен као и романтичарски повратак „чистој природи.“ Фјодоров тврди да у „природи (препуштеној себи) нема сврсисходности, на човеку је да је уведе… сама земља постаје свесна своје судбине кроз човека.“ За Фјодорова хуманизација космоса, која подразумева борбу „против слепе природе која делује и у нама и изван нас“, јесте достојно дело које генерише човека – то је „једини задатак који омогућава људима да се осете браћом и сестрама а не тек учесницима или деоничарима у каквом предузећу.“ У проспекту космистичког оптимизма: организована хуманизација могла би искоренити сва зла, али највећа зла нису експлоатација и сиромаштво, већ „најопштије зло које погађа све – уствари, злочин, – јесте смрт, и зато, највише добро, најважнији задатак, јесте оживљавање!“ За Николаја је „вредност неке мисли одређена већим или мањим опсегом људи којих се она тиче“, стога он доводи у питање универзалност „светског бола“ интелигенције, утолико уколико се она не хвата у коштац са смрћу. По њему се „не може сматрати универзалном ни тзв.’грађанска туга’, каква се испољила током неуспеха француске револуције, или пропалих идеала ренесансе, што је све…било врло ограничено.“ Мада каснији егзистенцијализам укрштен са феноменологијом, заиста, освешћује ону универзалну сету која се могла осетити код револуционара попут Колонтајеве, ова се сада узима за аутентично биће човека „болесног на смрт“ који суштински јесте коначност у бачености и „бићу ка смрти“, што је егзистенцијалија у коју се не може дирати, нити се из ње може религијски дезертирати – јер и једно и друго би и даље било тек њен неаутентични облик, и ништа више. Ипак, за Хаједегера, и „властито тубиће/dasein јесте само уколико поседује структуру суштине сабића/mitsein – као за Друге сусретајуће сатубиће“ (Хајдегер, Битак и време). И управо је то хајдегеровско „ mitsein“ можда најтачнији концептуални сажетак комунистичке онтологије – па је тако, Жан Лик Нанси, „mitsein“ сагледавао као сингуларно-плурално биће, онтолошки основ сваке еманципаторне праксе. Хајдегер је овај појам просто бацио у лице свету, нагласивши његову онтолошку неизбежност и уопште га није даље развијао:„Па ако се свагдашњи фактички губитак и не окреће Другима, сматрајући да су му непотребни, или ако их је лишен, он јесте на начин сабитка.“ Ми смо данас, међутим, дошли до тачке, да ништа више не изгледа онтолошки неизбежно, осим капитализма, а новац је још увек универзални еквивалент свега постојећег. Негација За Фјодорова, „смрт је само манифестација наше неспособности за узајамну помоћ.“ Дакле, смрт је тек крајњи израз отуђења. Зато остварење универзалног сродства као коренити облик разотуђења спаја генерације у заједничком делу, али, и живе потомке с умрлим прецима кроз врхунски посао заједнице: оживљавање мртвих. Маркс је тврдио (у свом „уводу у критику политичке економије“) како је човечанство (док је у капитализму) још увек у праисторији, а Фјодоров да су „људи још увек малолетници, полубића… Премда ће „одрастање донети и савршено здравље и бесмртност“ ипак је „бесмртност за живе немогућа без васкрсења мртвих“ – тј. без истинске универзалности и по опсегу и у садржају. Тако стара (хришћанска) универзалистичка жеља за телесним заједништвом кроз васкрсење, проналази нови израз и у сноликим пројектима космизма и у хришћанско-гностичким струјањима комунизма. Без обзира на све разлике, разотуђење кроз свеопште заједничарење различитих бића је крајњи циљ и хришћанске и космистичке и комунистичке визије универзализма. Када је у питању космизам, његова есхатологија је можда исувише праволинијски процес разотуђења кроз заједничко дело, и последично ширење свести и технолошки напредак, што ће омогућити васкрсавање мртвих одлучујуће за стварни универзализам. Ту нема много места за неуспех и кенозу, за дијалектику и неки сингуларни историјски догађај који би могао бити од универзалног значаја. А управо је историјски догађај као извор универзалног разотуђења оно што је заједничко и хришћанству – где би такав догађај било Христово Васкрсење у комунизму – где је то социјалистичка револуција. За оба универзализма последице утемељујућег догађаја развијају се дијалектички, дакле и позитивно и негативно, као „сила, која, се у немоћи показује.“ Ипак, док комунистички универзализам најчешће није довољно радикалан и повлачи се у сусрету са граничним питањима, попут оног, шта са смрћу? Хришћанство често пада у пасивни квијетизам или религијско измештање решења свих проблема у „други свет“, помажући на тај начин силама овог света у њиховом неометаном спровођењу политике смрти. Васкрсење мртвих јесте чин супротан делању чувеног Бенјаминовог Анђела историје. И истовремено, симптоматично испуњење његове потиснуте жеље. Бенјаминов неуротични анђео гоњен у будућност ветром који дува из прошлости, „радо би се зауставио, будио мртве и састављао оно што је разбијено. Али из раја дува тако снажна олуја да му је разапела крила и анђео више не може да их склопи. Та олуја га незадрживо гони у будућност“ (Валтер Бенјамин, Историјско филозофске тезе). Анђео се не усуђује да учини „чудо“ и раскине овај, уписан у наше несвесно, узрочно последични ланац апсолутне потчињености будућих прошлим догађајима. По опису Бенјамина, „олуја – анђела – незадрживо гони у будућност, којој окреће леђа док гомила рушевина пред њим расте до неба. Оно што називамо напретком јесте та олуја.“ А шта нас то, ако не капитализам, све до данас подсећа на ову олују прогреса која на путу у будућност за собом оставља рушевине? Марксово „величање капитализма“(из Комунистичког манифеста) због друштвеног и технолошког напретка који је човечанство извео из феудалне ограничености, не прећуткује чињеницу да је циљ овог „прогреса“ исти онај класни интерес који води до опустошења планете (и осиромашења већине њених становника). Речено Марксовим речима из Капитала: „капиталистичка производња ремети метаболичку интеракцију између човека и земље“ (Карл Маркс, Капитал први том). Али однос између природе и технике није нужно антагонистички: У свом семинару о анксиозности, Лакан није видео неку радикалну разлику између измештања примитивних организама из воде у ваздух и развоја свемирске технологије: „у одређеном тренутку историје, видели смо да људи дишу челичним плућима, или да путују у нешто што се неадекватно назива космос у нечему око њих, што суштински није друкчије од онога што ја овде наводим као гомилање кисеоника ради виталне функције примитивног организма“ (Жак Лакан, Анксиозност). Дакле, није проблем апстрактно у техници, већ у класном интересу науке која је развија. Борба за ресурсе и ратни свемирски програми спроводе се под плаштом научног прогреса. Непревазиђено упечатљив симболички гест опасне комодификације свемира, свакако јесте недавно лансирање спортског електричног аутомобила „Тесла Роадстер“ у орбиту Марса, где је требало да кружи као као „вечна“ реклама компаније Елон Муска. Срећом Муск је мало промашио и ауто је завршио изгубљен у дубоком свемиру – што је опет јак симболички догађај, који лепо указује да је капиталистички прогрес – спортски ауто који јури право у смрт. Кретати се насупрот „рајском“ ветру који нас гони у будућност слепу за садашњост. Прихватити не пунктуално већ догађајно сада – каирос. Спремити се за истинске упаде будућности у садашњост, и организовати остварење њихових последица – све су то (мали) кораци ка васкрсењу. У погледу којих се комунизам и хришћанство, уколико су доследни свом прокламованом универзализму сигурно слажу. Иако космизам, за разлику од комунизма и хришћанства са којима је неразмрсиво повезан, делом јесте сцијентистички пројекат који, као иманентни континуитет развоја, баш и не уважава дијалектичке прекиде, ипак ни ту замишљено остварење универзалне хармоније није било процес без остатка позитивно орјентисан. Међутим, негација, уколико није довољно револуционарна, постаје нихилистичко разарање попут рата. Гершом Шолем је писао како руска револуција „служи као једина узвишена тачка историје у светском рату и, колико год то било тужно, као месијанска реакција против њега“(Гершом Шолем, Бољшевичка револуција 1919), да би се, на крају, једино нуклеарни арсенал артикулисао као совјетски аргумент који се уважава. Премда је космизам, такође, био експлицитно антиратно орјентисан, реакционарне ратничке силе су се радо служиле њиме, пре, током, и после хладног рата: Од почетака, са сином православног свештеника, Николајем Кибалчичем, експертом„Народне воље“ који је припремиоексплозив за успешни атентат на цара Александра II, и који је, потом, ишчекујући своје погубљење израдио прве пројекте за ракете којима би се достигао свемир, преко Константина Циолковског пионира астронаутике и личног ученика Фјодорова, до ученика Циолковског оличених у кључној личности свемирске трке Серегеју Корољеву – човеку чије „заслуге“ за совјетску премоћ укључују „машине“ као што су „Тупољев“, Спутњик“, итд, и свемирски програм после тога, што све, нажалост, има више везе са ратом него са миром. И сам Николај Фјодоров, „отац руског космизма“ (за живота скромни библиотекар), мрзитељ сваког рата и човек посвећен светском миру, а чија је књига „Филозофија заједничког дела“ главна космистичка референца овог текста, жестоко се противио пацифизму какав одржава статус кво:„не признавати узроке небратског стања, значи тек се играти мира, у комедији помирења која ствара псеудо мир. Лажни мир је гори него отворено непријатељство, јер ово последње поставља питање, док претходно продужава непријатељство, прикривајући га. Таква је доктрина Толстоја.“ Дакле, чак и у руском космизму, као и у хришћанству и комунизму, могло би се пронаћи неко месташце за негацију, сличну павловском „не али да“, или хегеловском „остајању при негативном“, или пак чувеном Марксовом антиидеолошком ставу да је комунизам, не идеал ком треба прилагодити реалност, већ покрет негације који полази од конкретне садашњице: „Ми зовемо комунизмом стварни покрет који укида садашње стање ствари, а услови овог покрета произлазе из сада постојећих премиса“ (Карл Маркс, Немачка идеологија). Тело, а не софтвер За разлику од хришћанских, космистичких и комунистичких идеја „новог света“ и „новог човека“, добро сажетих у познатим речима Троцког о човеку као полупроизводу који тежи даљем развоју: „На крају, драги мој хомо сапиенс, радићу на теби“, дубока екологија и new age„холистички“ правци мишљења (али и они критички, попут структурализма и деконструкције) више мање „осуђују“ сваки „антропоцентризам“ као инхерентно тоталитаран, доводећи у питање и сам појам субјекта. Своју „верност Фројду“ Лакан је, међутим, показао управо као структуралиста који не одбацује субјект (па је од Дериде и критикован за тзв. „фало-лого центризам“). Тврдио је да биолози претпостављају душу, „знали они то или не“, али да „човек не мисли душом, како је то Аристотел замишљао, већ је његово мишљење последица структуре… језика… која засеца његово тело… што нема везе са анатомијом“ (Лакан, Телевизија). Сматрао је да је грчки ум (νοῦς) политички мит у служби прилагођавања човека „души“ каква је у складу са датим светом. Док је мишљење, уствари, револуционарно: „мисао је у дисхармонији са душом.“ Заправо, „субјект несвесног је у контакту са душом једино преко тела, уносећи мисао у њу.“ Мада су тековине борбе против антропоцентричне репресије над бићима искљученим из нормативног концепта „човек“ драгоцене, човек који фантазира да то није, не би ли био у складу са „природом“, себе још више ставља у центар природе, и још више господари над њом – баш попут неолибералних шефова„другара“ својих радника, а субјект који се негира још више се подвлачи. Тако је и антитоталитарни анти-хуманизам завршио, између осталог, и у најопсценијој фантазији тоталитарног хуманизма: транс-хуманизму. Хајдегерова тврдња из његовог последњег интервјуа (постхумно објављеног у „Шпиглу“): „Кибернетика је метафизика атомског доба“, врхунац остварења има у данашњим трансхуманистичким покушајима да обезбеде индивидуалну бесмртност, тако што ће информацијски садржај мозга – какав пророци пост-човечанства поистовећују са „личношћу“ – вечно преносити у компјутерске меморије. Слично постварење бесмртности у души – предмету који је њен носилац, стара је идеја чија је модификабилност непрестана фарса картезијанске „мислеће ствари“ (res cogitans). Софтверска варијанта је тек још једна у низу. Међутим, свест је међусобни однос „индивидуа“ а не њихово индивидуално својство, особа је однос (како је то тврдио још Блажени Августин), чак и сама природа је однос (као што су подвлачили још Кападокијски Оци). Ако је тако, бесмртност не може бити реификована у неком предмету: души, уму, софтверу, већ постоји у бесмртном односу љубави између свих бића, и захтева рестаурацију и вечно постојање сваког, конкретног, појединачног, сингуларног, бића које конституише такав однос, кроз васкрсење тела. Живот је додир и загрљај мноштва различитих бића а не њихова унификација у један тотални ум. Пошто је Лакан, фројдовску психоанализу видео као еманципаторну праксу, веровао је да она говори то исто: „Идентификовање личности са нечим бесмртним познатим као душа, радикално се разликује, на самој равни односа, од (наше) доктрине која својим праксама изриче оно што је највише супротно платонистичкој традицији, наиме, да не може бити икаквог другог васкрсења, осим васкрсења тела“ (Лакан, Семинар о анксиозности). Мртви немају шта да изгубе Према оцени Ивана Илића (чувеног теолога, филозофа – образованог и у природним наукама, свештеника, љубимца француских левичара и америчких анархиста): „никада нећемо елиминисати бол; нећемо излечити све поремећаје;
×
×
  • Create New...