Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'извору'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 6 results

  1. Показује да икона Божија у човеку није независна од циља због којег је Бог створио човека, у виду два пола, мушко и женско. Овај циљ је изражен речима: "Није добро човеку да буде сам". Циљ стварања човека јесте заједница, и то заједница љубави. С том намером, Бог даје и заповест, која каже, а тиче се заједнице мушког и женског, тиче се породице, тиче се брака: "Тога ради, оставиће човјек оца својега и матер и прилијепиће се својој жени и биће двоје једно тело". Овај исти стих, ове исте речи понавља и апостол Павле, у својој Посланици Ефесцима, када говори о Светој Тајни брака, када говори о браку. То је, такође, део који се чита на венчању између мушкарца и жене. Св. Григорије Богослов каже: "Будући да је човек створен са циљем да се остварује кроз заједницу љубави и будући да је Бог знао да ће човек пасти, да неће у старту ићи путем остваривања свога циља, он је створио мушко и женско, створио је полове и уградио сексуални афинитет између два пола, да би и онда, када се не воле између себе у старту, мушкарац и жена имали по својој природи афинитет једно према другоме, из кога, уз благодат Божију и труд, може да се изроди и пут који води ка заједници. Оставиће човјек оца својега и матер и прилијепиће се својој жени и биће двоје једно – јесу речи које нам откривају смисао и циљ мушко-женске заједнице, смисао и циљ брачне заједнице. Ми се често срећемо, у наше време, са сасвим другачијим поимањем брачне заједнице, и то је широка лепеза могућности: од чисто утилитарних, економских разлога, где неко ступа у брачну заједницу зато што је тако једноставније и лакше да се економски прође кроз овај живот. Људи ступају у један однос који најчешће је сам по себи осуђен на неуспех. Или, пак, у једној средини нормално је и природно је да се људи удају и жене, па онда, како године одмичу, ако се намера о склапању брака није остварила у неким, релативно или условно речено, ранијим годинама, између 20. и 25. и 30-те, онда брже-боље, што се скраћује време живота и што је бржи "биолошки сат", удају се да не би остали да штрче у односу на оно што је конвенционално. Зато и имамо савремене и модерне земље, као што су Америка или уопште Западна Европа, где је већ одавно много тога што је традиционално – превазиђено, да практично брак као такав се више и не сматра нечим што је неопходно за остваривање циља свога постојања. Затим, може да се деси да неко ступа у брачну заједницу и да мисли да је основни циљ брачне заједнице пород, деца. Наравно, ту се увек отвара питање шта ћемо онда са толиким бројем људи који су ступили у брачну заједницу и живели чак као честити хришћани, испуњавали Закон Божији, а нису имали деце. Долазе нам, дакле, ове речи Светога Писма, и то као једно од првих налога, првих заповести које Бог упућује тек створеном човеку, које нам открива да је смисао брачне заједнице, да двоје постану једно, управо по принципу и по примеру Свете Тројице... Двоје који потичу из различитих средина, са различитим навикама, из различитих социјалних статуса, често и у најмању руку, потпуно другачије и непоновљиво различите личности, ступају у брачну заједницу зато што је то Богом дати амбијент, Богом благословена атмосфера, Богом дати "ринг", тако да кажемо, у којој свако добија прилику да, живећи кроз заповести Божије, живећи кроз Цркву, остварује смисао живота као заједницу и као љубав. Где онај други, жена мужу или муж жени, постоји управо као личност кроз коју и уз помоћ које се афирмише свако понаособ, кроз давање, по примеру Оца у односу на Сина, потпуног пражњења од самога себе. Наравно, да то није нимало једноставан процес и нимало једноставан пут. То је нешто што је динамика живота и што траје од самог ступања у брачну заједницу, до краја живота. Дакле, основни циљ, и основни задатак, боље рећи, двоје који су у брачној заједници треба да буде међусобна љубав, са свим оним што то подразумева: и подвиг, и радост, и устајања, и падања, и одрицања, и жртве, али и међусобно прожимање у јединству. Ако дођу деца, онда, по благослову Божијем, она долазе у једну благодетну и плодоносну атмосферу и амбијент, у којој треба да расту као бића која ће, из тог гнезда, као пупољци, и као птићи излетети у сусрет некоме другом, да би са тим неким другим, опет, остваривали јединство кроз брачну заједницу. Рекох да то није нимало једноставно, и то нам, показује прича која се такође чита на чину Венчања: прича у којој Христос, на свадби у Кани Галилејској, по први пут открива Себе као необичног, да се тако изразимо. По први пут чини неко чудо, тако што претвара воду у вино. Претварајући воду у вину, он показује шта је циљ заједнице, где користи воду као символ пролазности и символ овога света, а користи вино као символ вечности, као символ љубави. Дакле, брак постоји да би био простор који укључује у себе све оно што јесте историја и да би био простор који преображава историју у вечност, кроз присуство Божије. Наравно, карактеристично је то да Христос то чудо чини на крају, на крају свадбе, хотећи да покаже да савршенство и пуноћа долазе тек на крају, а не, како је то чињеница најчешћа за данашњег човека, да највећа љубав буде на почетку и да онда то буде једно буре пуно меда, које, како протичу дани живота, тако се и то буре празни и на крају најчешће остане само љуштура, тамо где и то остане. Апостол Павле врло језгровито говори о односу мушкарца и жене, кроз брачну заједницу, где пореди тај брак са односом Христа и Цркве. И апостол Павле каже: "Мужеви, волите своје жене као што Христос заволе Цркву и Себе предаде за Њу". Мислим да је сувишна свака реч када говоримо о томе како Христос воли Цркву. Ако бисмо размишљали језиком, рецимо, философије или модерног права, и када бисмо замислили тај моменат када дођемо до разрачунавања са Богом, очекивали бисмо да Бог, Који је апсолутан, када ми изнесемо пред Њега оно што ми јесмо, тј. своје грехе, да нас Он удари на крст, да нас распне. А имамо ситуацију да ОН долази на Крст и ОН се за нас распиње. Дакле, Христос воли Цркву тако што Он даје Себе. Ти Мене не разумеш, али Ја због тога хоћу да се жртвујем. Дакле, то Распеће јесте распеће на твом неразумевању, на твом одбацивању, на твојој неспремности за милосрђе, итд. Заправо, распеће и узлазак на крст подразумева увек узимање слабости оног другог и ближњег на себе. Ту би, заправо, могла да дође формулација која одражава однос мушкарца и жене по слици Христовој према Цркви, да је свако од супружника позван да се обуче у онога другога. Не само да га разуме, него да буде на његовом месту, да се поистовети са њим, да га изнутра осећа. Јер, у том процесу облачења себе у другога, ми видимо остваривање јединства. Поистовећивањем себе са другим, ми видимо, заправо, кенозу и смирење, пражњење себе од себе самога, од свега онога што ми имамо. Али, то поистовећивање са другим и лишавање себе онога што јесам – није губитак, није потирање, него јесте, заправо, највећа афирмација и потврда себе, јесте истинско и право узрастање, што јесте парадокс вере и што јесте парадокс љубави. Љубав има другачију логику, своју логику; логика срца је апсолутно другачија од логике ума, или је бар најчешће другачија. Дакле, апостол Павле каже: "Мужеви, волите своје жене као што Христос заволе Цркву и Себе предаде за Њу". Даље, "тако су дужни мужеви да воле своје жене као своја тијела, јер који воли своју жену, самога себе воли" – видите то поистовећивање себе са другим, кроз даривање, кроз давање себе другоме, кроз љубав према другоме – ја растем. Јер, "нико никад не омрзну на своје тијело, него га храни и његује као и Господ Цркву". И, завршава апостол Павле: "Тајна је ово велика, а ја вам говорим – наши преводиоци су превели – о Христу и о Цркви", међутим, у оригиналу стоји предлог у – "ја вам говорим у Христу и у Цркви". Дакле, само својим силама, и само својим снагама, и само својим способностима није могуће остварити немогуће, али у Христу и у Цркви, тј. уз помоћ благодати Божије, и уз препознавање себе као иконе Божије и света као дара Божијег, и те како је могуће остварити љубав, која је, заправо, стваралачка. Кроз љубав према другом ми се афирмишемо, остварујемо, љубав је и стваралачка, љубав је и смисао и циљ нашега живота и постојања. Извор: Саборна Црква у Београду
  2. Погледајмо како о човеку, приликом стварања, говори Књига постања: "Када је Бог створио Адама, виде да није добро да човек буде сам, и зато створи Еву, као друга и помоћника Адама". На другом месту исте књиге каже се да је Бог по слици и прилици Својој створио човека, "мушко и женско створи их". Карактеристично је да, након фразе "по слици и прилици створи их", други део фразе продужује и објашњава први део. Показује да икона Божија у човеку није независна од циља због којег је Бог створио човека, у виду два пола, мушко и женско. Овај циљ је изражен речима: "Није добро човеку да буде сам". Циљ стварања човека јесте заједница, и то заједница љубави. С том намером, Бог даје и заповест, која каже, а тиче се заједнице мушког и женског, тиче се породице, тиче се брака: "Тога ради, оставиће човјек оца својега и матер и прилијепиће се својој жени и биће двоје једно тело". Овај исти стих, ове исте речи понавља и апостол Павле, у својој Посланици Ефесцима, када говори о Светој Тајни брака, када говори о браку. То је, такође, део који се чита на венчању између мушкарца и жене. Св. Григорије Богослов каже: "Будући да је човек створен са циљем да се остварује кроз заједницу љубави и будући да је Бог знао да ће човек пасти, да неће у старту ићи путем остваривања свога циља, он је створио мушко и женско, створио је полове и уградио сексуални афинитет између два пола, да би и онда, када се не воле између себе у старту, мушкарац и жена имали по својој природи афинитет једно према другоме, из кога, уз благодат Божију и труд, може да се изроди и пут који води ка заједници. Оставиће човјек оца својега и матер и прилијепиће се својој жени и биће двоје једно – јесу речи које нам откривају смисао и циљ мушко-женске заједнице, смисао и циљ брачне заједнице. Ми се често срећемо, у наше време, са сасвим другачијим поимањем брачне заједнице, и то је широка лепеза могућности: од чисто утилитарних, економских разлога, где неко ступа у брачну заједницу зато што је тако једноставније и лакше да се економски прође кроз овај живот. Људи ступају у један однос који најчешће је сам по себи осуђен на неуспех. Или, пак, у једној средини нормално је и природно је да се људи удају и жене, па онда, како године одмичу, ако се намера о склапању брака није остварила у неким, релативно или условно речено, ранијим годинама, између 20. и 25. и 30-те, онда брже-боље, што се скраћује време живота и што је бржи "биолошки сат", удају се да не би остали да штрче у односу на оно што је конвенционално. Зато и имамо савремене и модерне земље, као што су Америка или уопште Западна Европа, где је већ одавно много тога што је традиционално – превазиђено, да практично брак као такав се више и не сматра нечим што је неопходно за остваривање циља свога постојања. Затим, може да се деси да неко ступа у брачну заједницу и да мисли да је основни циљ брачне заједнице пород, деца. Наравно, ту се увек отвара питање шта ћемо онда са толиким бројем људи који су ступили у брачну заједницу и живели чак као честити хришћани, испуњавали Закон Божији, а нису имали деце. Долазе нам, дакле, ове речи Светога Писма, и то као једно од првих налога, првих заповести које Бог упућује тек створеном човеку, које нам открива да је смисао брачне заједнице, да двоје постану једно, управо по принципу и по примеру Свете Тројице... Двоје који потичу из различитих средина, са различитим навикама, из различитих социјалних статуса, често и у најмању руку, потпуно другачије и непоновљиво различите личности, ступају у брачну заједницу зато што је то Богом дати амбијент, Богом благословена атмосфера, Богом дати "ринг", тако да кажемо, у којој свако добија прилику да, живећи кроз заповести Божије, живећи кроз Цркву, остварује смисао живота као заједницу и као љубав. Где онај други, жена мужу или муж жени, постоји управо као личност кроз коју и уз помоћ које се афирмише свако понаособ, кроз давање, по примеру Оца у односу на Сина, потпуног пражњења од самога себе. Наравно, да то није нимало једноставан процес и нимало једноставан пут. То је нешто што је динамика живота и што траје од самог ступања у брачну заједницу, до краја живота. Дакле, основни циљ, и основни задатак, боље рећи, двоје који су у брачној заједници треба да буде међусобна љубав, са свим оним што то подразумева: и подвиг, и радост, и устајања, и падања, и одрицања, и жртве, али и међусобно прожимање у јединству. Ако дођу деца, онда, по благослову Божијем, она долазе у једну благодетну и плодоносну атмосферу и амбијент, у којој треба да расту као бића која ће, из тог гнезда, као пупољци, и као птићи излетети у сусрет некоме другом, да би са тим неким другим, опет, остваривали јединство кроз брачну заједницу. Рекох да то није нимало једноставно, и то нам, показује прича која се такође чита на чину Венчања: прича у којој Христос, на свадби у Кани Галилејској, по први пут открива Себе као необичног, да се тако изразимо. По први пут чини неко чудо, тако што претвара воду у вино. Претварајући воду у вину, он показује шта је циљ заједнице, где користи воду као символ пролазности и символ овога света, а користи вино као символ вечности, као символ љубави. Дакле, брак постоји да би био простор који укључује у себе све оно што јесте историја и да би био простор који преображава историју у вечност, кроз присуство Божије. Наравно, карактеристично је то да Христос то чудо чини на крају, на крају свадбе, хотећи да покаже да савршенство и пуноћа долазе тек на крају, а не, како је то чињеница најчешћа за данашњег човека, да највећа љубав буде на почетку и да онда то буде једно буре пуно меда, које, како протичу дани живота, тако се и то буре празни и на крају најчешће остане само љуштура, тамо где и то остане. Апостол Павле врло језгровито говори о односу мушкарца и жене, кроз брачну заједницу, где пореди тај брак са односом Христа и Цркве. И апостол Павле каже: "Мужеви, волите своје жене као што Христос заволе Цркву и Себе предаде за Њу". Мислим да је сувишна свака реч када говоримо о томе како Христос воли Цркву. Ако бисмо размишљали језиком, рецимо, философије или модерног права, и када бисмо замислили тај моменат када дођемо до разрачунавања са Богом, очекивали бисмо да Бог, Који је апсолутан, када ми изнесемо пред Њега оно што ми јесмо, тј. своје грехе, да нас Он удари на крст, да нас распне. А имамо ситуацију да ОН долази на Крст и ОН се за нас распиње. Дакле, Христос воли Цркву тако што Он даје Себе. Ти Мене не разумеш, али Ја због тога хоћу да се жртвујем. Дакле, то Распеће јесте распеће на твом неразумевању, на твом одбацивању, на твојој неспремности за милосрђе, итд. Заправо, распеће и узлазак на крст подразумева увек узимање слабости оног другог и ближњег на себе. Ту би, заправо, могла да дође формулација која одражава однос мушкарца и жене по слици Христовој према Цркви, да је свако од супружника позван да се обуче у онога другога. Не само да га разуме, него да буде на његовом месту, да се поистовети са њим, да га изнутра осећа. Јер, у том процесу облачења себе у другога, ми видимо остваривање јединства. Поистовећивањем себе са другим, ми видимо, заправо, кенозу и смирење, пражњење себе од себе самога, од свега онога што ми имамо. Али, то поистовећивање са другим и лишавање себе онога што јесам – није губитак, није потирање, него јесте, заправо, највећа афирмација и потврда себе, јесте истинско и право узрастање, што јесте парадокс вере и што јесте парадокс љубави. Љубав има другачију логику, своју логику; логика срца је апсолутно другачија од логике ума, или је бар најчешће другачија. Дакле, апостол Павле каже: "Мужеви, волите своје жене као што Христос заволе Цркву и Себе предаде за Њу". Даље, "тако су дужни мужеви да воле своје жене као своја тијела, јер који воли своју жену, самога себе воли" – видите то поистовећивање себе са другим, кроз даривање, кроз давање себе другоме, кроз љубав према другоме – ја растем. Јер, "нико никад не омрзну на своје тијело, него га храни и његује као и Господ Цркву". И, завршава апостол Павле: "Тајна је ово велика, а ја вам говорим – наши преводиоци су превели – о Христу и о Цркви", међутим, у оригиналу стоји предлог у – "ја вам говорим у Христу и у Цркви". Дакле, само својим силама, и само својим снагама, и само својим способностима није могуће остварити немогуће, али у Христу и у Цркви, тј. уз помоћ благодати Божије, и уз препознавање себе као иконе Божије и света као дара Божијег, и те како је могуће остварити љубав, која је, заправо, стваралачка. Кроз љубав према другом ми се афирмишемо, остварујемо, љубав је и стваралачка, љубав је и смисао и циљ нашега живота и постојања. Извор: Саборна Црква у Београду View full Странице
  3. Мати Марија, игуманија манастира Свете Петке у Извору код Параћина, примила је данас од компаније "Вечерње новости" Златну плакету за најплеменитији колективни подвиг за вишедеценијску и подвижничку посвећеност и беспоштедну бригу о пунолетним женама с посебним потребама. Тренутно, 16 монахиња брине о 86 жена. На 55. свечаности уручивања признања Вечерњих новости - "Најплеменитији подвиг године" у Старом двору између осталих присуствовали су и протојереји-ставрофори Саво Јовић и Стојадин Павловић. У оквиру традиционалне акције "Вечерњих новости" данас су, јубиларни 55. пут, додеље плакете појединцима и удружењима - најхуманијим и несебичним људима чији су подвизи обележили 2017.годину. У издвојеном звучном запису у наставку (који је као видео прилог приказан посетиоцима на додели награда) чује се изјава Мати Гликерије, настојатељице Дома Св. Петка Изворска. Фото: Новости Преузимање
  4. Мати Марија, игуманија манастира Свете Петке у Извору код Параћина, примила је данас од компаније "Вечерње новости" Златну плакету за најплеменитији колективни подвиг за вишедеценијску и подвижничку посвећеност и беспоштедну бригу о пунолетним женама с посебним потребама. Тренутно, 16 монахиња брине о 86 жена. На 55. свечаности уручивања признања Вечерњих новости - "Најплеменитији подвиг године" у Старом двору између осталих присуствовали су и протојереји-ставрофори Саво Јовић и Стојадин Павловић. У оквиру традиционалне акције "Вечерњих новости" данас су, јубиларни 55. пут, додеље плакете појединцима и удружењима - најхуманијим и несебичним људима чији су подвизи обележили 2017.годину. У издвојеном звучном запису у наставку (који је као видео прилог приказан посетиоцима на додели награда) чује се изјава Мати Гликерије, настојатељице Дома Св. Петка Изворска. Фото: Новости Преузимање View full Странице
  5. Није Дежева обично село, овде је Стефан Немања стварао прву српску државу, у овој долини били су његови двори и саборна црква, овдашњим стазама ходали су његови синови Вукан, Стефан Првовенчани и Растко, овде су расли и други велики Немањићи: Радослав, Владислав, Урош, Драгутин и Милутин. Из Дежевске долине у свет су кренула два српска цара – Душан Силни и Урош Нејаки. Остаци Саборне цркве Немањића откривени су сасвим случајно, 1981. године, док су сељаци орали њиву, па наишли на неки чудан камен. Уследила су археолошка истраживања и сада напола откривени зидови са траговима живописа и некрополе са надгробним споменицима из 13. и 14. века сведоче о догађајима пре осам векова. На стотинак метара од остатака цркве и сада, мада запуштена, постоји Краљева чесма, коју народ зове „вода цара Симеона”. Немањини двори, крунски посед Немањића, по претпоставци историчара требало би да су у близини. Одатле, па све горе до подно планине Голије, иако је Дежева дала православљу највећег просветитеља, нема ниједне православне богомоље. И тако је било читавих осам векова. Пре шест година, под геслом „Срби сложно цркву граде”, уз велике напоре тадашњег дежевског пароха Радослава Јанковића, почело се са прикупљањем добровољних прилога за нову богомољу непосредно поред остатака Саборне цркве Немањића. Пројекат је урадио Завод за заштиту споменика у Краљеву, а камен темељац освештао владика тимочки отац Јустин у октобру 2012. године, уз благослов владике рашко-призренског Теодосија. – Ово није црква од локалног значаја, као што ни Свети Сава није значајан само за Дежеву и овај крај, него за цео српски народ. Док у Београду наша црква и верни народ подижу велелепни Храм Светог Саве на Врачару, ми у његовој родној Дежеви подижемо скромнији храм на месту где је највећи међу Србима угледао светлост овог света. Зато с правом кажемо да животни пут Светог Саве почиње у Дежеви, која је тада била у срцу српских земаља – каже дежевски парох Иван Јеремић. Дежевски домаћини давали су за нови храм колико су могли. И они који живе овде, али и они расути широм света. Пре две године, приликом боравка у Новом Пазару, светињу је обишао и тадашњи српски премијер Александар Вучић. Свештенство му се пожалило да је понестало новца од донација. Премијер је обећао да ће Влада Србије издвојити средства да се храм заврши. Тада одобрена средства већ су „узидана” у нови храм. Храм Светог Саве је сазидан. Али, потребно је још доста новца. Преостали су завршни, али најскупљи радови – да се кров опточи бакром, уреде фасада и унутрашњост храма. И верници у Дежеви и парох Иван очекују да неће бити заборављени, и да у каси државе Србије има новца за цркву на извору српске историје. Нови храм Светог Саве види се из просторија основне школе. Школа од прошле године носи име српског просветитеља, а ђаци о најсветлијем периоду средњовековне српске историје могу да уче гледајући кроз прозор на места одакле је та историја почела. Извор: Политика
  6. Дежева код Новог Пазара – Ово село требало би да буде место српског ходочашћа. Многа деца у Београду, Нишу или Новом Саду нису чула за Дежеву и Мишчиће. Воде их на екскурзије у Грчку и Турску, а заобилазе постојбину Стефана Немање и Светог Саве, казује пензионисани професор Мирко Поповац, који свакодневно пролази поред остатака Саборне цркве Немањића. Није Дежева обично село, овде је Стефан Немања стварао прву српску државу, у овој долини били су његови двори и саборна црква, овдашњим стазама ходали су његови синови Вукан, Стефан Првовенчани и Растко, овде су расли и други велики Немањићи: Радослав, Владислав, Урош, Драгутин и Милутин. Из Дежевске долине у свет су кренула два српска цара – Душан Силни и Урош Нејаки. Остаци Саборне цркве Немањића откривени су сасвим случајно, 1981. године, док су сељаци орали њиву, па наишли на неки чудан камен. Уследила су археолошка истраживања и сада напола откривени зидови са траговима живописа и некрополе са надгробним споменицима из 13. и 14. века сведоче о догађајима пре осам векова. На стотинак метара од остатака цркве и сада, мада запуштена, постоји Краљева чесма, коју народ зове „вода цара Симеона”. Немањини двори, крунски посед Немањића, по претпоставци историчара требало би да су у близини. Одатле, па све горе до подно планине Голије, иако је Дежева дала православљу највећег просветитеља, нема ниједне православне богомоље. И тако је било читавих осам векова. Пре шест година, под геслом „Срби сложно цркву граде”, уз велике напоре тадашњег дежевског пароха Радослава Јанковића, почело се са прикупљањем добровољних прилога за нову богомољу непосредно поред остатака Саборне цркве Немањића. Пројекат је урадио Завод за заштиту споменика у Краљеву, а камен темељац освештао владика тимочки отац Јустин у октобру 2012. године, уз благослов владике рашко-призренског Теодосија. – Ово није црква од локалног значаја, као што ни Свети Сава није значајан само за Дежеву и овај крај, него за цео српски народ. Док у Београду наша црква и верни народ подижу велелепни Храм Светог Саве на Врачару, ми у његовој родној Дежеви подижемо скромнији храм на месту где је највећи међу Србима угледао светлост овог света. Зато с правом кажемо да животни пут Светог Саве почиње у Дежеви, која је тада била у срцу српских земаља – каже дежевски парох Иван Јеремић. Дежевски домаћини давали су за нови храм колико су могли. И они који живе овде, али и они расути широм света. Пре две године, приликом боравка у Новом Пазару, светињу је обишао и тадашњи српски премијер Александар Вучић. Свештенство му се пожалило да је понестало новца од донација. Премијер је обећао да ће Влада Србије издвојити средства да се храм заврши. Тада одобрена средства већ су „узидана” у нови храм. Храм Светог Саве је сазидан. Али, потребно је још доста новца. Преостали су завршни, али најскупљи радови – да се кров опточи бакром, уреде фасада и унутрашњост храма. И верници у Дежеви и парох Иван очекују да неће бити заборављени, и да у каси државе Србије има новца за цркву на извору српске историје. Нови храм Светог Саве види се из просторија основне школе. Школа од прошле године носи име српског просветитеља, а ђаци о најсветлијем периоду средњовековне српске историје могу да уче гледајући кроз прозор на места одакле је та историја почела. Извор: Политика View full Странице
×
×
  • Креирај ново...