Jump to content

Search the Community

Showing results for tags 'иза'.



More search options

  • Search By Tags

    Type tags separated by commas.
  • Search By Author

Content Type


Forums

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Categories

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Categories

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.

Calendars

  • Community Calendar

Find results in...

Find results that contain...


Date Created

  • Start

    End


Last Updated

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 10 results

  1. Од свих врстâ и подврстâ прича и приповедака, у свету су убедљиво најпопуларније приче иза леђа. Једни воле добру крими причу, други уживају у хорору или фантастици, трећима су драже романтичне и еротске приче, али увек су биле најпопуларније приче иза леђа. То је, видите, спој свих ових жанрова, а додатну драж им даје то што не знате да ли и колико у њима има истине. Многи су привучени причама иза леђа јер је оговарање нешто што није пристојно да се чини. И баш зато то чине. Кад сопствени живот не испреда неку занимљиву и контраверзну причу (или баш зато што то чини али други не треба за то да знају), онда је најбоље и најлепше преносити полуистине, лажи и мрачне хиперболе о људима које познајемо. Као што бајке увек почињу са „Некада давно...“, тако и приче иза леђа почињу са „Не волим да оговарам али...“. Сваки добар приповедач зна да прво треба проверити упућеност слушаоца. „Јеси ли чуо/ла да је тај и та...?“. Лепота (или наказност) приче иза леђа је и та што она може да расте, да се надовезује, да траје до неслућених размера. Она временом добије свој живот, скоро независно од приповедача! А тек колико приповедача може постојати! Онолико колико је људи на свету! Једини начин да се (можда) прича заврши јесте да дође до онога који је њен главни актер, а који ће испричати како се све заиста десило, а што је углавном досадније и мање шокантно од приче иза леђа. Наравно, може се десити да нико главном актеру не поверује и прича настави да расте и живи, и да има онолико верзија колико и приповедача, па и више. Ретко кад се може сазнати први извор приче иза леђа, оне су као народне бајке, немаш појма ко је први био тако маштовит. У ери електронских медија лажи се преносе и шире брже него икад, али ништа нема такву упечатљивост као сеоска трачара загледана у твоје очи док те убеђује како комшија вара жену са радницама из групе која склања метлице у кукурузима. Могла би се заклети у живу матер да је то истина, и хоће. Јер заклетве дају причама посебан шмек. „Мајке ми, истина.“ „Црко на месту ако лажем.“ Срећом или несрећом, ове речи се обију о зидове и лажови наставе да живе и шире будалаштине (мајке нек им дуго живе упркос заклетви, јер нису оне криве што су родиле безумнике). Тужно је што оговарач можда није измислио лаж, већ је чуо туђу лаж и одмах је прихватио као истину, једва дочекавши да оцрни другог. Тако посредно служи лажи. Признајем да немам толико богату машту и нараторско умеће колико може имати једна сеоска трачара. То је просто невероватно. Не дружим се са трачарама, којег год пола или узраста били. Ако заподене причу о овом или оном, пресечем са „не занима ме“, „па шта, њихов живот“, или мени најдраже: „причај ми о свом животу“. Углавном немају или не желе ништа да кажу. А ја сигурно не говорим о свом животу особи која је склона трачевима. И тако лепо, спонтано, престанемо да се дружимо.Они који оговарају друге углавном су изузетно незадовољни собом и својим животом. Улива им самопоуздање кад се ставе у улогу судије, па могу с неким да пљују туђе недостатке и мане, макар биле и измашатане. Мисле да ће на тај начин умањити друге, а себе узвисити. Мисле да ће тиме придобити уз себе особу пред којом трачаре. Али њима, у суштини, нису потребни живи људи, особе. Потребно им је да створе причу у којој су они бољи, а други гори. Потребно им је да знају да вреде. Иронија је што толиким оговарањем и таквим погледом на људе само срозавају себе и своју праву вредност. Јер човек не вреди онолико колико он мисли да вреди, нити вреди онолико колико други мисле да он вреди. Човек вреди по човештву у себи, по љубави коју другом пројави. По Истини којој служи и Којом живи. У лажи нема људи, нити ће их бити. У лажи остају и нестају нељуди и ђаволи. Обуздајмо језик. Не слушајмо трачеве. Ако ћемо причати о другима, не чинимо то иза леђа. Далеко је више људскости чак и у томе да опсујемо другога у лице, него да га псујемо иза леђа. Ако већ носимо срџбу у себи и ако је не можемо примирити. Реци човеку шта мислиш о њему, дозволи му да ти покаже да није тако. Реци човеку шта мислиш о њему, ако ти је стало до њега нећеш га никада, никада лагати. А ако ти није стало до њега и не желиш да се трудиш, просто се склони и ћути о њему. Најбољи пријатељи увек кажу кад погрешиш и кад си будала. И хвала Богу на правим пријатељима, јер бих, могуће, био сто пут већа будала да ми није њих (ако је уопште могуће да будем гори). Човекова леђа су светиња. Не причајмо ником иза леђа. Нaша леђа нека се повијају само пред Богом, увек и во вјеки. И хиљаде да нас запљуну, Он ће знати колико криво и колико право стојимо. Само се тиме равнамо. Само то је важно. (Извор: Авденаго Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве речи, због мене. Мт. 5,11 Опак човек замеће свађу, и клеветник раставља пријатеље (Приче. 16,28) Ако ко од вас мисли да је побожана не зауздава свој језик, него вара своје срце, његова је побожност узалуд. Јак. 1,26; Ко твори правду и говори истину из срца свога, ко не опада језиком својим, не чини другом зла и не ружи ближњег свога... неће посрнуту довек. Пс. 15, 2-3; Никаква рђава реч да не излази из уста ваших, него само добра за изграђивање онога што је потребно, да донесе благодат онима који слушају. Еф. 4,29; Устављај језик свог од зла и уста своја од преварне речи Пс. 34,13 “Ко открива тајну, поступа неверно; зато се не мешај с оним који разваљује уста” (Приче Соломонове 20:19). "Безумник се руга ближњему свом, а разуман човек ћути. Опадач тумарајући издаје тајну; а ко је верна срца, таји ствар“ (Приче 11:12-13).
  2. Епископ бачки Иринеј: Светски моћници циљају православље и блага иза Урала 29. децембар 2019. У нашој помесној Српској православној цркви све док на сцену нису ступили комунисти - титоисти, није никада било раскола, каже епископ бачки НИСАМ сигуран да ли силе које владају светом - или бар верују да владају светом - више нишане православље или силна блага иза Урала, и то не само гас и нафту него и руде, а поготову питку и чисту воду, најважнији и најдрагоценији ресурс будућности. Не знам ни да ли им је стало да униште исламски свет, или да подстичу сукобе и управљају сунитско-шиитским антагонизмима ради владања над изворима нафте и гаса. Ово последње већ отворено говоре: Трамп, изјављује, искрено, без камуфлаже: "Ми контролишемо нафту, запамтите! Ми желимо да je задржимо." Ради се о похлепи гигантских размера. Овако, у традиционалном божићном интервјуу за недељник "Печат", чије изводе "Новости" преносе, говори Његово преосвештенство епископ бачки Иринеј Буловић. У разговору са Милорадом Вучелићем и Љиљаном Богдановић, промишља и коментарише актуелне догађаје, али и многа питања важна за будућност српског народа. На констатацију да аналитичари кажу како религија игра водећу улогу у новом хладном рату између Запада и Русије, Његово преосвештенство каже: - Западу вероватно највише смета снажна веза Цркве са руском војском. Морам да признам да и ми у Србији негујемо присуство Цркве и у војсци и у свим установама од јавнога значаја. Али, у Русији је то много наглашеније: сваки род војске има свога светитеља заштитника и нема касарне без храма и свештеника. * Минула година била је пуна искушења не само за СПЦ, него и за свеукупно православље. Сведоци смо да се политика поново сурово меша у освештани црквени поредак. - О томе смо разговарали и уочи прошлог Божића. У међувремену се само разоткрива оно што смо претпостављали или наслућивали, јер протагонисти више не осећају потребу да ишта крију: на отвореној сцени, увек документовано и понеком фотографијом, високи чиновници америчке администрације посећују православне првојерархе и архијереје, срећу се са игуманима древних манастира, и отворено захтевају да се прикључе Цариградској патријаршији у несумњивом кршењу устројства и канонског поретка православне цркве. У томе, бар наизглед и засад, имају извесног успеха: Александријска патријаршија и Грчка црква су признале лажну цркву Украјине. Фанарским архијерејима је и то мало и споро, те на подручју Православне цркве чешких земаља и Словачке, оснивају тобожње удружење грађана које, вероватно, макар у прво време, треба да маркира прави циљ, а то је успостављање паралелне јерархије. Дакле, Кијев није коначни циљ, него тек успутна станица. Али то да једна помесна црква, иако заиста прва по части и рангу, која себе кити називима Васељенска патријаршија или чак Мајка свих цркава, угрожава организам неке од помесних цркава за које тврди да им је Мајка црква, заиста је небивала појава у хришћанској историји. Али, мада небивала, ни ова појава нас не сме обесхрабрити. * Траје бојазан да ће дух раскола још дуго поживети, чак да ће бити продубљен у православном свету. - У нашој помесној Српској православној цркви све док на сцену нису ступили комунисти - титоисти, није никада било раскола - никада, за безмало осам векова. И расколе у нашем исељеништву у Америци, Аустралији и Западној Европи, као, уосталом, и раскол у нашим јужним епархијама, на територији која се однедавно зове Северна Македонија, произвеле су комунистичке власти. О томе постоји веродостојна архивска документација. Сада имамо ситуацију да је цариградски патријарх доделио тобожњу аутокефалију расколничким групама, и то против воље Украјинске и Руске православне цркве, чија је Украјина канонска територија. Због свега тога наша Црква је упозорила - и даље упозорава - да нам прети раскол можда тежи од оног између Истока и Запада из 1054. године. Пред свима је избор. Наша светосавска црква је изабрала: ми нисмо против своје Мајке цркве, Цариградске патријаршије, а за Московску патријаршију из разлога словенске солидарности, или пак из интереса (како нас неки неправедно оптужују), него смо за безусловну верност канонском поретку Цркве и њеном учењу, без икаквих и ичијих варијација на тему некаквог "источног папизма". Дакле: не за Москву, а против Цариграда, ни за Цариград, а против Москве! * Колико је прихватљива иницијатива Јерусалимске патријаршије за свеправославно саветовања око украјинског питања? - Та иницијатива је буквално богонадахнута и спасоносна. Наша Црква је ту идеју од самог избијања кризе доследно и одлучно заступала. Већина цркава је за њу. Проблем је у томе што цариградски патријарх одбија да сазове такво саветовање, знајући да ће на њему остати у мањини, а неке цркве грчког језика - Јеладска и Кипарска, на пример - не желе да учествују на свеправославном скупу који није сазвао васељенски патријарх као први по рангу међу предстојатељима православних цркава. Ипак, постоји особено, духовно, благодатно првенство Јерусалима као Мајке свих цркава, једине цркве чији је непосредни оснивач сам Господ Христос, те стога сматрам да јерусалимски патријарх има и морално право и дужност да сазове све православне цркве на саветовање. * Да ли су у праву они који закључују да Америка покушава да ослаби супарничке цивилизације како би са савезницима успоставила "хиљадугодишњу хегемонију Запада"? - Сматрам, дакле, да Америка и сав Запад већ поодавно верују у своју цивилизацијску надмоћ над свима и да мисле, како се изразио њихов идеолог Фукујама, да је "крај историје" већ наступио и да ће њихова цивилизацијска и свака друга хегемонија трајати док је света и века. Тешко народима и културама уколико мисле друкчије! Јер, у том случају ће им једини и незаменљиви модел бити силом наметнут, а њихов аутохтони духовни свет и из њега проистичућа организација друштва и јавног живота биће искорењена или, док се то не оствари, маргинализована и сатанизована. То се већ примењује на муслимански свет и на кинески духовни "пут свиле" у друштву и култури, али и на свет православља, нарочито на руски свет. * Чини нам се да су верници СПЦ више него икада раније узнемирени због стварне или умишљене неслоге међу нашим владикама. Има ли повода за озбиљну зебњу? - Велики је проблем то што већина оних који код нас уобличавају јавно мњење, а под њиховим утицајем и многи други, међу којима и један број недовољно обавештених или заведених верника наше Цркве, не праве разлику између стварних чињеница црквеног живота и произведених (читај: исфабрикованих, измишљених, лажних) медијских вести и коментара о црквеном животу. Сама Црква није у том медијском огледалу приказана онаквом каква јесте - а јесте богочовечански организам - него као пирамидално устројена, и то на одређени начин милитаризована, тоталитарна, простор у коме нема слободног изражавања мишљења нити отклона од некакве "генералне линије" или "директиве са врха". Живот Цркве се представља као лоша копија или карикатурални одраз живота појединих политичких странака и невладиних организација. Дакле: и патријарх Гаврило, и патријарх Герман, чак и патријарх Павле, имали су један број неистомишљеника - па и опонената - у Сабору архијереја, али све дискусије су се завршавале у Сабору, а не у таблоидима. Увек је тражено решење које ће бити најбоље за Цркву. Метод су били дуги разговори све до постизања консензуса. Ако тако није ишло, одлучивало се гласањем. Резултат гласања је био светиња. Њега су се сви држали и никад нико није јавно причао о свом личном неслагању са ставовима и одлукама већине. Тако су, ето, поступали одговорни архипастири Цркве. * Јавност је пратила ваше полемике са епископом западноамеричким Максимом. Да ли је на проби јединство наше Цркве у Америци? - Јединство наше Цркве је свагда и свуда на проби, а не само у Америци. Неке исхитрене потезе наших епископа у САД Свети синод је ставио ван снаге. Замисли и предлоге по питању организације наших епархија на америчком континенту размотриће Свети архијерејски сабор и донети коначне одлуке. * У минулој години било је неколико важних сусрета државног и црквеног врха који су изазвали много јавних и медијских спекулација, а понекад и критичких коментара. - Једни говоре о "пресудном и наметнутом" утицају политике, у првом реду државне власти, на Цркву, а други о малигном утицају Цркве на државу. Ко ту да буде паметан? Сматрам да је однос Црква - држава у принципу коректан и конструктиван, заснован на њиховој институционалној одвојености и истовременој потреби за сарадњом у областима у којима је она природна и потребна, као што је стање нашег народа свугде где је угрожен, првенствено на КиМ, затим просвета, култура, социјална делатност и слично. * Српска друштвена и интелектуална елита тема је честих јавних критичких промишљања. Шта недостаје, откуда та слабост наше елите захтевним приликама света у епохалним променама? - Ми, нажалост, немамо елиту. Имамо само остатке негдашње елите, елитне појединце и неке елитне установе. Наша елита је уништавана - и готово уништена - за време балканских ратова и Првог светског рата, за време Краљевине Југославије, у току Другог светског рата и после њега, све донедавно. Обнова елите у српском народу представља императив наших дана за нашу Цркву и за читаво наше друштво. Али пошто је, како рекосте, друштвена и културна елита, ма колика и ма каква била, тема критичких промишљања, значи да има ко да промишља. То је, за почетак, више него довољно. Право питање гласи: Ко данас игра улогу елите? Ко су ти изабрани? Да ли су изабрани они који су, стицајем ратних околности, уз туђе станове и куће у центру Београда, на Сењаку и на Дедињу, од својих родитеља и дедова наслеђивали, с колена на колено, уредничка места, катедре на Универзитету и слично? Наследили су и борбу против "српског национализма", заправо против било чега српског, само што су њихови дедови то чинили у име бољшевизма и Коминтерне, очеви у име братства и јединства и социјалистичког самоуправљања, а они, унуци и синови, то чине данас у име демократије и неолиберализма. Црква православна, поготову зато што је српска, за њих је била и остала црвена марама у арени за кориду. УЈДУРМА МИЛА ЂУКАНОВИЋА * Колико је угрожена СПЦ, посебно Митрополија црногорско-приморска? - Главна опасност није више секта Мираша Дедеића, него претња Мила Ђукановића, човека некрштеног и неверујућег, да ће он "створити" неку нову "црногорску" цркву. Најновија ујдурма г. Ђукановића и његове камариле јесте намера да се озакоњеним безакоњем, упереним само и искључиво против наше Цркве, забрани њено постојање, поништи њено биће и преотму њене светиње и њена имовина. Не обазире се ни на кога и ни на шта - ни на међународно право, ни на став Венецијанске комисије, ни на апеле римског папе, ни на протесте сопствених грађана, ни на извесност да ће насилничким понашањем према СПЦ изазвати још дубље поделе и сукобе у својој земљи. Упркос свему, надам се да ће се зауставити пред зјапећим амбисом. БОГОСЛОВСКИ ФАКУЛТЕТ * Богословски факултет нашао се, због смене декана, у центру пажње јавности. - Мислим да је овај излишни проблем већ прошлост. Ван сваке памети је била пропаганда да за Богословски факултет Црква уопште није надлежна и да је он тек један од факултета Београдског универзитета. Ко уопште може да тврди да је теологија могућна мимо Цркве, без Цркве, ван Цркве или, Боже ме сачувај, против Цркве? https://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:838707-Епископ-бачки-Иринеј-Светски-моћници-циљају-православље-и-блага-иза-Урала
  3. На нету постоји нешто антиекуменистичких сајтова православне оријентације. Неки од њих су отворено расколнички а неки и нису: http://antimodern.ru http://budiveren.com Код Србаља је сигурно најпознатији сајт "Борба за веру". Зна ли ко ко стоји иза наведеног сајта БЗВ? Лично не знам ко све чини фамозно неименовано уредништво сајта "Борба за веру". По броју тамо објављених текстова претпостављам да би публициста и скрибоман Владимир Димитријевић могао бити један од чланова, као и бар један свештеник СПЦ сличан о. Жарку Гавриловићу али млађи по годинама. То су све претпоставке. Наш авва Зоран претпоставља да иза сајта БЗВ стоје какви удбашки и ездебеовски остаци остатака из Милошевићевог времена. Шта мислите о овоме сајту и ко би могао стајати иза њега! Иначе на нету су се могле срести најразличитије претпоставке о БЗВ, па чак и такве фантастичне претпоставке да иза њега стоји умировљени епископ Атанасије (Јевтић) :.mislise.
  4. На празник Воздвижења Часног и Животворног Крста, 14/27. септембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј началствовао је Евхаристијским сабрањем у Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење Епископа мохачког г. Исихија, протојерејâ: Миладина Бокорца, архијерејског намесника жабаљског и Петра Тривуновића, пароха у Чуругу, јерејâ: Драгана Јеремића из Епархије шабачке и Немање Дишића из Епархије браничевске, братства Саборног храма и новосадских ђакона. У свом архипастирском обраћању владика Иринеј је, између осталог, истакао: Данас света Православна Црква слави Празник који наш народ једном речју назива Крстовдан. Пуни назив гласи нешто другачије, проширен и конкретизован, будући да је више празника и дана у току Црквене године посвећено Часном и Животворном Крсту Господњем, а Крст се спомиње и у скоро свакој богослужбеној химни. Данашњи Празник Уздизања Часног Крста, као и сваки празник, има две димензије – историјску и духовну. Нема Васкрсења без Распећа, а и Распеће нема никакав смисао ако иза њега не следи Васкрсење. Господ је неправедно осуђен и бива предан римском намеснику Понтију Пилату да Га разапне на Крст, али Његовим Распећем Крст више није знак срамоте, него постаје оживотворавајућа сила, знак и оруђе нашега спасења. Господ говори: ,,Ко хоће да иде за Mном, нека узме Крст свој и иде за Мном”. Сама и најсветија Тајна Евхаристије врши се знаком Крста и благодаћу Духа Светог, навео је владика Иринеј у беседи по прочитаном јеванђелском одељку. У току свете Литургије, владика Иринеј рукоположио је ђакона Живка Рајиновића из Жабља у свештени презвитерски чин, а владика Исихије рукоположио је у свештени ђаконски чин ипођакона Слободана Ђурђића, вероучитеља из Новог Сада. После отпуста свете Литургије, владика Иринеј је честитао Празник свима присутнима, призивајући благослов Божји, Животворну силу Часног Крста Господњег и Спасоносну благодат његову, на све људе овога света. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  5. [вињете Стаматис Склирис]. - 2. допуњено изд. - Београд : Партенон : Академија СПЦ за уметности и консервацију ; Пожаревац : Одбор за просвету и културу Епархије браничевске, 2019 (Петровац на Млави : Стојадиновић). - 225 стр. : илустр. ; 21 cm, ISBN 978-86-7157-837-0 (Партенон) ,,У основи, овај аутор промишља феномене васколиког света, од оне првотне свете искре засјале у оку Сазданчевом, од Великог праска до данашњих техничких и технолошких остварења, физике и медицине на једној страни, и теолошких принципа у значењима космичке Литургије, на другој у којој препознајемо Другог, односно Бога... У овим својеврсним огледима откривамо одлике својствене аналитику надасве медитативном, који свет сагледава у себи, толико и около себе, никако не губећи повезаност с Богом и љубав Христову ,,према човеку која је откривена у тајни Цркве и Евхаристије “... У том мисаоном кругу посебну пажњу заслужују размишљања: О слободи, О личности, О индивидуи, О трајању, О победи над светом... На известан начин ови огледи одражавају богословску ерудицију овог времена, не занемарујући светоотачко наслеђе првих проповедника и мислилаца, међу којима су на видном месту мисли кападокијских отаца: Св. Василија Великог, Св. Григорија Богослова и Св. Григорија Ниског. Ту мисаоност су богатили: Симеон Нови Богослов, Св. Максим Исповедник (највише цитиран у овој књизи)... Аутор Александар Михаиловић не крије изворнике, већ их отвара изнутра, да би аутентични гласови исказали најбитнији део есхатолошке тајне, у којој је ,,Христос, савршени Бог и савршени Богочовек, центар космоса, разлог његовог стварања“... Такође, у овим огледима налазимо одјеке и одсјаје из дела Св. Владике Николаја Велимировића и Св. Јустина Поповића, једног од најученијих српских духовника. Коначно, Александар Михаиловић у центар својих разматрања ставља човека обележеног благодатним Божијим знаком, казујући нам истовремено у којој мери и под којим условима ,, у XXI век православље улази са антропологијом слободе, космологијом есхатолошког преображаја, заједницом евхаристијске Христологије, теологијом о Светој Тројици, као и са двехиљадугодишњим искуством мученичког истрајавања и континуитета“. (Из предговора првом издању Радомира Андрића, књижевника). Друго издање књиге Иза одшкринутих врата, доноси нам измење текстове о Достојевском, Упанишадама, као и две нове песме. У поглављу ,,Макар нешто о Достојевском“ аутор се бави промишљањима о односу Достојевског према: Христу, Човеку, Деци, Слободи, Болести и многим другим питањима чији одговори код аутора узрокују ,,праве буре и озарења“, које су га утврђивале у Христу. За свештеника Александра Михаиловића Достојевски је неприкосновени весник Божије поруке о човеку. Продужетак Христовог страдања Достојевски види у страдању деце, која проширује на руски народ чија је мисија да пронесе и пренесе ,,руског“ Христа, најпре Европи а потом и читавом свету. Његова вера у Христа који ће спасити свет јер поштује слободу, и не присиљава на слободу већ љубављу и слободом грли човека, заокупила је пажњу аутора ових редова од ране младости. У поглавље ,,Осврт на Упанишаде“, аутор образлаже ставове у Упанишадама који се тичу: узрока стварања свега, идентитета, суштине свега, карме и реинкарнације, а који често садрже низ противуречности. На овим и сличним примерима протојереј Александар Михаиловић, уочава разлике између јасног, прецизног и личног приступа хришћанске идеје о ставарњу и нејасне, двосмислене те помало безличне индијске космогоније, што је по аутору разумљиво и у томе он види вапај за смислом и достијанством људског постојања. ,,Моје асоцијације су следеће: Ови појмови су неодређени, недоречени, безлични, апстрактни. Настали су у једној дубоко мисаоној култури чији су мудраци, без Откривења, својом сопственом мишљу достигли врхунац. Мисао из саме себе не може доћи до Бога нити до спознаје саме суштине света. Потребно је Откровење. Зашто се Бог није тада открио у Индији и да ли је уопште покушавао – не знамо? О Карми аутор између осталог каже: ,,Карма је безлична, неумитна сила, нужност, предодређење. Тако нешто обезличава достојанство човека којег је створио Бог са циљем да буде личност, мали бог ослобођен нужности... Реинкарнација је неприхватљива због Христове Личности и Васкрсења, због прожимања линеарног тока времена и Есхатона, због непоновљивости стварања и уникатног достојанства човекове личности, начињене од душе са сопственим телом, које након смрти треба да васкрсне спојено са њом и да у заједници са Христом постане јединствено, непоновљиво, бесмртно и непропадљиво.“ Јелена Ћеранић Извор: Српска Православна Црква
  6. Да не бх добио по носу од администрације и путинјугендоваца на форуму, ставио сам ову тему на одговарајуће место. Можда јој је и стварно место овде, а можда и није. Ако није, још боље, нека се зна шта раде непријатељи хришћанства. Ово је занимљив чланак: Большинство информации, которой мы слепо верим в СМИ завуалирована и приукрашена на столько, что теряет основную суть правды и граничит с ложью. Точнее говоря, мы получаем только ту информацию, которую нам навязывают люди свыше: правительство, мировая элита, власти. СМИ пишут о том, что им диктует правительство, таким образом, искажая информацию, заведома вводя читателя в заблуждение. Например, что мы знаем о партии «Единая Россия»? В СМИ она позиционирует себя как крупнейшая политическая партия России, которая борется за перспективное будущее своих граждан. А что на самом деле? Попробуем посмотреть на детали: Логотип «Единая Россия» - это медведь, символ надежности, упорства и мудрости. Но его форма немного искажена, если выделить основу медведя, то складывается совершенно другой зверь – козел. Но какое отношение козел имеет к логотипу «Единой Росси»? Возможно, он является каким-то особым символом? Если спросить любой поисковик «козел символ…», то примерная картина будет такая: «козел символ дьявола; символ антихриста; козел символ сатаны». Козел или Бафомет – мифическое существо, олицетворяющее сатану. Существо по имени Бафомет изображают с человеческим телом и головой козла, руки которого расписаны латинскими словами: «solve» (распадайся, растворяй, распиливай) и «coagula»(замирай, сгущай, сохраняй, складывай в карманы). Скажем, если б адвокат по земельным делам написал слоган «распадайся, складывай в карманы, распиливай», вы бы к нему обратились? Идем дальше, логотип «Единая Россия» одним Бафометом не ограничился. Если обратить внимание на лапы «медведя», то на них видно что-то вроде надписи или слова, но уж точно не на индоевропейском языке. Скорее это похоже на восточные иероглифы, то есть на иврите. Перевернув логотип, методом подбора слов получается «?????» ( Иисус). Выходит, что лапы медведя – это вовсе не лапы, а имя «Иисус» на иврите. Только что означает, если имя «Иисус» написано на перевернутом символе? Как не сложно догадаться, получается «Христос» наоборот, то есть это символ Антихриста. Как многие знают, перевернутый крест символизирует сатану, и опять-таки мы вернулись назад, к мифическому существу Бафомет, который уже встречался ранее. Логотип «Единая Россия» содержит надпись «Партия Единая Россия». Посчитаем, сколько букв содержит каждое из слов: Партия – 6, Единая – 6, Россия – 6. «666» - еще один символ антихриста. Можно себя успокаивать, что это все бред, но закономерность на логотипе партии из трех символов антихриста или символов сатаны, специально или нечаянно сделаны главными постулатами партии, вряд ли принесут государству, которым они правят порядок и благополучие.
  7. — Ваше Високопреосвештенство, ових дана сте у посети Грчкој. О којем питању ће се дискутовати на састанку са Предстојатељем Грчке Православне Цркве? — Као и увек, када долазим у Атину, и овог пута ћу се срести са Блажењејшим Архиепископом Атине и све Грчке, Јеронимом. Разговараћемо о односу Руске и Грчке Православне Цркве, али и о свеправославној дневној теми; на ту тему се накупило много питања, о којима треба разговарати. Желео бих да испричам Блажењејшем Јерониму о ситуацији у Украјини и о тешком положају у којем се сада налази канонска Православна Црква. О томе ћу говорити на Међупарламентарној скупштини Православља. Врло је важно да Предстојатељ и јерарси Грчке Цркве, а са њима и шира јавност, имају реалну слику о ономе што се догађа у Украјини. Да знају да се данас канонска Украјинска Православна Црква, којој припада велика већина украјинаца, излаже дискриминацији, гоњењима и беспримерном притиску од стране светске власти у тој земљи. Притисак се врши да би канонска Црква признала пројекат који иницира држава, пројекат стварања „једне помесне цркве“. У облику у ком су га замислиле украјинске власти, такав пројекат је немогућ и крајње опасан по Цркву, с обзором да је његова идеја да одвоји канонску Украјинску Православну Цркву од Московске Патријаршије и да је присаједини двема расколничким структурама. Осим тога, наводи се да у пројекат треба привући унијате. Унијати су за то заинтересовани, с обзиром да према њиховим речима, та уједињена црква „треба да буде у јединству са наследником светог Петра“, што значи, да у том случају више не би била православна, него католичка. На тај начин, враћамо се на ситуацију из 1596. године, када је власт пољско-литванске државе насилно унијатила православни народ. Као што сам већ говорио, иза пројекта „једне помесне цркве“ у Украјини стоје три силе: украјинске власти, расколници и унијати. Свака од ових сила има свој интерес. Интерес украјинске власти је у томе да пронађе тему која би јој помогла да се одржи до избора, и да победи, што се сада чини скоро невероватним, изимајући у обзир изузетно низак рејтинг садашње власти. Интерес расколника је у томе што њиме покушавају да легитимишу све што су радили током протеклих 25 година. А унијати се надају да ће, уз помоћ овог пројекта ослабити Православну Цркву и превести православне украјинце у унијате. — Ваше Високопреосвештенство, недавна посета делегације канонске Украјинске Православне Цркве Фанару, изазвала је велико интересовање. Да ли нам можете рећи нешто више о састанку? Да ли се ова посета може назвати исправним кораком? — Пре неколико дана, делегација Украјинске Православне Цркве је посетила Фанар. Делегацију су чинила четири митрополита: Одески Агафангел, Доњецки Иларион, Каменец-подољски Теодор и Борисопољски Антоније. Дијалог у којем су, испред Васељенске Патријаршије, учествовали Патријарх Вартоломеј, митрополит Пергамски Јован, митрополит Галски Емануил и митрополит Смирнски Вартоломеј, трајао је шест сати. Током тих шест сати, учесници су излагали своје виђење дате ситуације. Митрополит Пергамски Јован је подсетио на догађај који се одиграо пре триста година, када је Кијевска митрополија прикључена Московској Патријаршији. Тада је он почео да развија теорију према којој је присаједињење имало привремени карактер, а Кијевски митрополит је, сходно одлуци тадашњег Васељенског Патријарха, требало да се устоличава у Москви, али да се при томе подчињава Васељенском Патријарху. У последње време смо доста истраживали у архивама. Пронашли смо сву постојећу документацију у вези са тим догађајима – 900 страница докумената, како на грчком, тако и на руском језику. Они јасно показују да је Кијевска митрополија, одлуком Васељенске Патријаршије, била у саставу Московске Патријаршије, и нигде се не наводи привремени карактер те одлуке, никакве временске одреднице нису биле постављене. Ни у једном од тих докумената није речено да ће Кијевска митрополија бити у саставу Московске патријаршије ни десет, ни двадесет, ни сто година. Никада за протекла три и више столећа Васељенски Патријарх није оспоривао пребивање Кијевске митрополије у саставу Московске Патријаршије – ни Патријарх Димитрије, ни његови предходници, ни, садашњи Патријарх Вартоломеј. Осим тога, не смемо заборавити да је Кијевска митрополија у тренутку када је ушла у састав Московске Патријаршије, територијално била много мања, него садашња Украјинска Православна Црква Московске Патријаршије – то је сасвим друга територија, од оне која је тада прикључена. Управо ова Украјинска Православна Црква и представља једину канонску Помесну Украјинску Цркву. Нема потребе стварати неку нову „помесну цркву Украјине“, када Украјина има Помесну Цркву. Та Црква поседује више од 12 хиљада парохија, преко 200 манастира, обједињује милионе верника по читавој територији Украјине. И она није тражила аутокефалију. Епископат, свештенство и верници те Цркве су против аутокефалије, што је врло убедљиво потврдио Архијерејски састанак, који је одржан у Кијеву. 25. јуна се прослављао дан небеског покровитеља Блажењејшег митрополита Кијевског и све Украјине Онуфрија. Окупили су се ахријереји из целе Украјине – око 70 архијереја. Саслушавши извештај четворице митрополита о посети Фанару, они су донели декларацију. Надам се да ће и грчки народ сазнати за ту декларацију преко ваших уважених медија. Нисам видео тај текст, јер он још увек није објављен, али сам чуо од украјинских архијереја да се у тој декларацији говори о неопходности очувања садашњег статуса Украјинске Православне Цркве. Она одражава позицију верника, клира и епископата Украјинске Цркве у вези са датим питањем. — То што сте рекли Владико, звучи врло убедљиво. На крају, желео бих да Вам поставим још једно питање. Расколник Филарет се једном изјаснио како планира да одузме и Лавре, чим оствари горе наведену замисао. Како бисте Ви то прокоментарисали? — Филарет Денисенко је током протеклих 25 година на разне начине обмањивао народ. Сада он убеђује људе да ће Васељенски Патријарх у блиској будућности дати аутокефалију његовој структури. При томе, он говори да, наводно, неће пристати ни на шта ниже од патријаршије – ни на какву митрополију или архиепископију. Он говори: „Ја сам патријарх и остаћу патријарх“. Чини се да је то најважније што га занима, - да му не одузму патријаршијски аналав који је незаконито присвојио. Он већ говори о томе да, чим буде створена та нова, црквена структура, у њу ће прећи Кијево-Печерска лавра, и Почајевска лавра. Схватате да верници неће препустити Лавру? Сада је око 50 храмова канонске Украјинске Цркве незаконито заузето од стране расколника. Врши се насиље над православним верницима. Замислите шта ће се догодити ако расколници крену да заузимају Лавру. Скупиће се хиљаде људи, браниће ове обитељи; пролиће се крв. Ко ће одговарати за крвопролиће? Зато, мислим да ни у ком случају не треба то допустити. Сматрам да врло важан фактор дијалога, који је одржан у Фанару, представља и то што је Патријарх Вартоломеј подвукао: раскол је за њега раскол, а у Филарету Денисенко он види иницијатора тог раскола. Сем тога, Патријарх Вартоломеј је рекао да људи, који шире сведочанства по којима је, наводно, већ написан Томос о аутокефалији, представљају непријатеље Васељенског Патријарха. Такву информацију је дао на „Петом каналу“ украјинске телевизије један архимандрит, близак одређеним круговима Васељенске Цркве. Он је рекао како је Томос већ написан, да је његов аутор „генијални грчки каноничар, професор Атинског универзитета“. Та информација је, наравно, изазвала изненађење у Украјини, али је Патријарх Вартоломеј јасно рекао да нема никаквог томоса, а они који шире лажне гласине да га има – да су то непријатељи Васељенске Цркве. Све стране процеса треба да схватају одговорност за оно што се сада дешава, и за оно што ће се дешавати. Делегација Васељенског Патријарха обилази Помесне Православне Цркве, како би установила, какав је став тих цркава према аутокефалији Украјинске Цркве. 9.јула делегација ће посетити Москву. Ми ћемо, наравно, пажљиво саслушати аргументе, које ће пред нас изнети. Мислим да је најважније да између наше две Цркве, Васељенске и Руске почне озбиљан диалог. Става сам да је, индиректна размена мишљења, која се одвија последњих месеци, између осталог и преко средстава масовних информација, неправилан начин решавања проблема украјинског раскола. Сматрам да је најбољи начин за то – ући у преговоре. Чини ми се да је врло важно да Помесне Цркве покажу солидарност која представља залог јединства Православне Цркве. Било које подржавање раскола може да ослаби то јединство, а уз то, подржавање раскола на једном месту, аутоматски буди расколнике и у другим местима. Руска Православна Црква није ништа мање од Васељенске заинтересована за то да се расколници врате Цркви. Сматрамо да је пут повратка отворен за расколнике. Сем тога, не тако далеко, у децембру прошле године Филарет Денисенко се обратио епископату Руске Православне Цркве на челу са Патријархом Кирилом, да једни другима опростимо грехе прошлости и кренемо путем дијалога. Наша Црква је позитивно одговорила на добијено писмо. Али, чим је то постало познато, неко је опоменуо Филарета, и следећег дана је он јавно негирао све оно што је написао у свом писму. То значи да у Украјини постоје силе, које не желе да се расколници врате Цркви канонским путем, већ насупрот, желе да легитимишу раскол. Током сусрета са украјинским јерарсима, Патријарх Вартоломеј је јасно изјавио да никакве легитимације раскола неће бити, и то је врло важна изјава. Надам се да ће решавање проблема украјинског раскола ићи искључиво канонским путем. Надам се да у основи одлуке Васељенског Патријархата у вези са овим питањем, не лежи концепција коју је изложио митрополит Пергамски Јован, - концепција која није основана на реалном познавању ситуације, већ на једностраном и необјективном ослањању на изворе тристагодишње старости. — Захваљујем Вам се, Ваше Високопреосвештенство на прелепој беседи. — И ја се Вама захваљујем и желим вам успеха у тако важном задатку, који годинама испуњавате. Извор: Православие.ру
  8. Током своје посете Атини митрополит Волоколамски Иларион, председник Одељења за спољне црквене везе Московсковске Патријаршије, дао је интервју грчкој информативној агенцији „Ромфеа“. — Ваше Високопреосвештенство, ових дана сте у посети Грчкој. О којем питању ће се дискутовати на састанку са Предстојатељем Грчке Православне Цркве? — Као и увек, када долазим у Атину, и овог пута ћу се срести са Блажењејшим Архиепископом Атине и све Грчке, Јеронимом. Разговараћемо о односу Руске и Грчке Православне Цркве, али и о свеправославној дневној теми; на ту тему се накупило много питања, о којима треба разговарати. Желео бих да испричам Блажењејшем Јерониму о ситуацији у Украјини и о тешком положају у којем се сада налази канонска Православна Црква. О томе ћу говорити на Међупарламентарној скупштини Православља. Врло је важно да Предстојатељ и јерарси Грчке Цркве, а са њима и шира јавност, имају реалну слику о ономе што се догађа у Украјини. Да знају да се данас канонска Украјинска Православна Црква, којој припада велика већина украјинаца, излаже дискриминацији, гоњењима и беспримерном притиску од стране светске власти у тој земљи. Притисак се врши да би канонска Црква признала пројекат који иницира држава, пројекат стварања „једне помесне цркве“. У облику у ком су га замислиле украјинске власти, такав пројекат је немогућ и крајње опасан по Цркву, с обзором да је његова идеја да одвоји канонску Украјинску Православну Цркву од Московске Патријаршије и да је присаједини двема расколничким структурама. Осим тога, наводи се да у пројекат треба привући унијате. Унијати су за то заинтересовани, с обзиром да према њиховим речима, та уједињена црква „треба да буде у јединству са наследником светог Петра“, што значи, да у том случају више не би била православна, него католичка. На тај начин, враћамо се на ситуацију из 1596. године, када је власт пољско-литванске државе насилно унијатила православни народ. Као што сам већ говорио, иза пројекта „једне помесне цркве“ у Украјини стоје три силе: украјинске власти, расколници и унијати. Свака од ових сила има свој интерес. Интерес украјинске власти је у томе да пронађе тему која би јој помогла да се одржи до избора, и да победи, што се сада чини скоро невероватним, изимајући у обзир изузетно низак рејтинг садашње власти. Интерес расколника је у томе што њиме покушавају да легитимишу све што су радили током протеклих 25 година. А унијати се надају да ће, уз помоћ овог пројекта ослабити Православну Цркву и превести православне украјинце у унијате. — Ваше Високопреосвештенство, недавна посета делегације канонске Украјинске Православне Цркве Фанару, изазвала је велико интересовање. Да ли нам можете рећи нешто више о састанку? Да ли се ова посета може назвати исправним кораком? — Пре неколико дана, делегација Украјинске Православне Цркве је посетила Фанар. Делегацију су чинила четири митрополита: Одески Агафангел, Доњецки Иларион, Каменец-подољски Теодор и Борисопољски Антоније. Дијалог у којем су, испред Васељенске Патријаршије, учествовали Патријарх Вартоломеј, митрополит Пергамски Јован, митрополит Галски Емануил и митрополит Смирнски Вартоломеј, трајао је шест сати. Током тих шест сати, учесници су излагали своје виђење дате ситуације. Митрополит Пергамски Јован је подсетио на догађај који се одиграо пре триста година, када је Кијевска митрополија прикључена Московској Патријаршији. Тада је он почео да развија теорију према којој је присаједињење имало привремени карактер, а Кијевски митрополит је, сходно одлуци тадашњег Васељенског Патријарха, требало да се устоличава у Москви, али да се при томе подчињава Васељенском Патријарху. У последње време смо доста истраживали у архивама. Пронашли смо сву постојећу документацију у вези са тим догађајима – 900 страница докумената, како на грчком, тако и на руском језику. Они јасно показују да је Кијевска митрополија, одлуком Васељенске Патријаршије, била у саставу Московске Патријаршије, и нигде се не наводи привремени карактер те одлуке, никакве временске одреднице нису биле постављене. Ни у једном од тих докумената није речено да ће Кијевска митрополија бити у саставу Московске патријаршије ни десет, ни двадесет, ни сто година. Никада за протекла три и више столећа Васељенски Патријарх није оспоривао пребивање Кијевске митрополије у саставу Московске Патријаршије – ни Патријарх Димитрије, ни његови предходници, ни, садашњи Патријарх Вартоломеј. Осим тога, не смемо заборавити да је Кијевска митрополија у тренутку када је ушла у састав Московске Патријаршије, територијално била много мања, него садашња Украјинска Православна Црква Московске Патријаршије – то је сасвим друга територија, од оне која је тада прикључена. Управо ова Украјинска Православна Црква и представља једину канонску Помесну Украјинску Цркву. Нема потребе стварати неку нову „помесну цркву Украјине“, када Украјина има Помесну Цркву. Та Црква поседује више од 12 хиљада парохија, преко 200 манастира, обједињује милионе верника по читавој територији Украјине. И она није тражила аутокефалију. Епископат, свештенство и верници те Цркве су против аутокефалије, што је врло убедљиво потврдио Архијерејски састанак, који је одржан у Кијеву. 25. јуна се прослављао дан небеског покровитеља Блажењејшег митрополита Кијевског и све Украјине Онуфрија. Окупили су се ахријереји из целе Украјине – око 70 архијереја. Саслушавши извештај четворице митрополита о посети Фанару, они су донели декларацију. Надам се да ће и грчки народ сазнати за ту декларацију преко ваших уважених медија. Нисам видео тај текст, јер он још увек није објављен, али сам чуо од украјинских архијереја да се у тој декларацији говори о неопходности очувања садашњег статуса Украјинске Православне Цркве. Она одражава позицију верника, клира и епископата Украјинске Цркве у вези са датим питањем. — То што сте рекли Владико, звучи врло убедљиво. На крају, желео бих да Вам поставим још једно питање. Расколник Филарет се једном изјаснио како планира да одузме и Лавре, чим оствари горе наведену замисао. Како бисте Ви то прокоментарисали? — Филарет Денисенко је током протеклих 25 година на разне начине обмањивао народ. Сада он убеђује људе да ће Васељенски Патријарх у блиској будућности дати аутокефалију његовој структури. При томе, он говори да, наводно, неће пристати ни на шта ниже од патријаршије – ни на какву митрополију или архиепископију. Он говори: „Ја сам патријарх и остаћу патријарх“. Чини се да је то најважније што га занима, - да му не одузму патријаршијски аналав који је незаконито присвојио. Он већ говори о томе да, чим буде створена та нова, црквена структура, у њу ће прећи Кијево-Печерска лавра, и Почајевска лавра. Схватате да верници неће препустити Лавру? Сада је око 50 храмова канонске Украјинске Цркве незаконито заузето од стране расколника. Врши се насиље над православним верницима. Замислите шта ће се догодити ако расколници крену да заузимају Лавру. Скупиће се хиљаде људи, браниће ове обитељи; пролиће се крв. Ко ће одговарати за крвопролиће? Зато, мислим да ни у ком случају не треба то допустити. Сматрам да врло важан фактор дијалога, који је одржан у Фанару, представља и то што је Патријарх Вартоломеј подвукао: раскол је за њега раскол, а у Филарету Денисенко он види иницијатора тог раскола. Сем тога, Патријарх Вартоломеј је рекао да људи, који шире сведочанства по којима је, наводно, већ написан Томос о аутокефалији, представљају непријатеље Васељенског Патријарха. Такву информацију је дао на „Петом каналу“ украјинске телевизије један архимандрит, близак одређеним круговима Васељенске Цркве. Он је рекао како је Томос већ написан, да је његов аутор „генијални грчки каноничар, професор Атинског универзитета“. Та информација је, наравно, изазвала изненађење у Украјини, али је Патријарх Вартоломеј јасно рекао да нема никаквог томоса, а они који шире лажне гласине да га има – да су то непријатељи Васељенске Цркве. Све стране процеса треба да схватају одговорност за оно што се сада дешава, и за оно што ће се дешавати. Делегација Васељенског Патријарха обилази Помесне Православне Цркве, како би установила, какав је став тих цркава према аутокефалији Украјинске Цркве. 9.јула делегација ће посетити Москву. Ми ћемо, наравно, пажљиво саслушати аргументе, које ће пред нас изнети. Мислим да је најважније да између наше две Цркве, Васељенске и Руске почне озбиљан диалог. Става сам да је, индиректна размена мишљења, која се одвија последњих месеци, између осталог и преко средстава масовних информација, неправилан начин решавања проблема украјинског раскола. Сматрам да је најбољи начин за то – ући у преговоре. Чини ми се да је врло важно да Помесне Цркве покажу солидарност која представља залог јединства Православне Цркве. Било које подржавање раскола може да ослаби то јединство, а уз то, подржавање раскола на једном месту, аутоматски буди расколнике и у другим местима. Руска Православна Црква није ништа мање од Васељенске заинтересована за то да се расколници врате Цркви. Сматрамо да је пут повратка отворен за расколнике. Сем тога, не тако далеко, у децембру прошле године Филарет Денисенко се обратио епископату Руске Православне Цркве на челу са Патријархом Кирилом, да једни другима опростимо грехе прошлости и кренемо путем дијалога. Наша Црква је позитивно одговорила на добијено писмо. Али, чим је то постало познато, неко је опоменуо Филарета, и следећег дана је он јавно негирао све оно што је написао у свом писму. То значи да у Украјини постоје силе, које не желе да се расколници врате Цркви канонским путем, већ насупрот, желе да легитимишу раскол. Током сусрета са украјинским јерарсима, Патријарх Вартоломеј је јасно изјавио да никакве легитимације раскола неће бити, и то је врло важна изјава. Надам се да ће решавање проблема украјинског раскола ићи искључиво канонским путем. Надам се да у основи одлуке Васељенског Патријархата у вези са овим питањем, не лежи концепција коју је изложио митрополит Пергамски Јован, - концепција која није основана на реалном познавању ситуације, већ на једностраном и необјективном ослањању на изворе тристагодишње старости. — Захваљујем Вам се, Ваше Високопреосвештенство на прелепој беседи. — И ја се Вама захваљујем и желим вам успеха у тако важном задатку, који годинама испуњавате. Извор: Православие.ру View full Странице
  9. Добитник „Златне палме“, румунски редитељ и сценариста Кристијан Мунђију („4 месеца, 3 недеље и 2 дана“) представља узбудљиву драму о егзорцизму на европском тлу у XXI веку. Филм „Иза брда“ заснован је на књизи новинарке Татјане Никулеску Бран која је документовала случај младе монахиње у Молдавији која је преминула 2005. после извођења ритуала егзорцизма. После неколико година проведених у Немачкој, Алина се враћа у Румунију. У изолованом православном манастиру проналази пријатељицу са којом се зближила још као дете у сиротишту. Жели да је поведе са собом у Немачку, али пријатељица одбија. Пронашла је уточиште у вери, а породицу у заједници монахиња и њиховом игуману. Алина то не разуме и у жељи да поново придобије љубав своје пријатељице супроставља се старешини манастира. Када је одведу у болницу, житељи манастира почињу да верују да је у Алину ушао ђаво. На овогодишњем Филмском фестивалу у Кану, „Иза брда“ је освојио награду за најбољи сценарио, а глумице Космина Стратан и Кристина Флутур проглашене су за најбоље глумице. Аутор Кристијан Мунђију причао је свом делу: „Ово је за мене, пре свега, филм о љубави и слободној вољи, о томе како љубав може да преокрене концепт добра и зла у врло релативне појмове. Једна од највећих грешака на овом свету прави се у име вере и са апсолутним убеђењем да се чини са добрим разлогом. Филм, у извесном смислу, говори о доживљају религије. Одувек ме је забрињавало колико пажње верници полажу у поштовање религиозних обичаја и правила, а колико мало примењују суштину и мудрост хришћанства на њихов свакодневни живот. Припремајући се за снимање филма, пажљиво сам прочитао листу грехова које је сакупила православна црква. Има их прилично много (464) и читајући их, не можете а да не се запитате над многим од њих. Ипак, постоји грех који није на листи, а који је међу најважнијим темама о којима филм говори – грех равнодушности. Или то можда није грех, пошто се не налази на списку. Али, шта је онда? Да ли је опасан или не? Филм говори и о различитим начинима на које ђаво може да манипулише људима и о суптилним начинима на које се то може манифестовати. Питам се, да ли је равнодушност један од њих. Дубоко у себи, надам се да Иза брда говори о опцијама и изборима у животу који произилазе из образовања или недостатка образовања и о томе колико много ствари произилази из нечег на шта не можете утицати или за које нисте криви, као и из тога где сте рођени, ко вас је донео на свет и у којој заједници. Филм говори и о једном региону у свету који је, као многи други, дуго био изложен бескрајним несрећама и зверствима свих врста, што је створило инертне људе који су изгубили нормалне реакције. То није неопходно њихова грешка, то је само природни механизам преживљавања, али онај који се доживљава као додатни терет за оне који још живе међу њима“. (danubeogradu.rs)
  10. Подсећам се неке старинске музике па налетех на ово - веома занимљиво. Како и за кога је настала позната песма "My Sharona" коју сте сигурно чули бар некад. Где је Шарона данас и шта ради? Претпостављам да има пуно оваквих причица па ето нове теме.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...