Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'идеологије'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 4 results

  1. У децемру прошле године смо били свједоци остваривања до јуче потпуно незамисливих и до јуна 2018. г. чак и званичном ставу Цариграда противрјечних поступака око „давања аутокефалије“ неканонским украјинским православним структурама. Сазиван је „Обједињујући сабор“ након кога је настао конгломерат расколничких организација под називом „Православна црква у Украјини“, након чега су се појавили, углавном на енглеском, грчком и украјинском језику пропагандни видео-материјали којима се неканонски и агресивни поступци Цариграда оправдавају. Такође, и међу српским богословима, углавном у усменом разговору и тек у понеком писаном тексту појављују се обриси апологије идеологије која је довела до стања које имамо данас. Спис који слиједи настоји да представи реторику и „аргументацију“ којом се бране поступци Цариграда, да укаже на недосљедности у аргументовању, али и на посљедице које сама идеологија и њено пропагирање имају на живот Украјинске Православне Цркве (и Православне цркве у цјелини). „Без драматизовања, без политике. Украјина је далеко“ Најприје морам да кажем да све чешће чујем привидно „смирујуће“ и „здраворазумске“ изјаве којима се настоји да се анестетизују било какве реакције на дешавања у украјинском Православљу понављањем неколико парола које би требало да нас умире, а да читаву ствар прикажу „мање драматичном“ и ирелевантном. Тако чујемо (и читамо) да читава криза, наводно, „нема геополитичке димензије које јој се приписују“ или да је „Украјина далеко“ те нас се, самим тим, стварност Цркве на облама Дњепра и Дона у суштини одвећ много не тиче. У питању је по много чему пресликана тактика анестетизовања јавности коју су кругови моћи (политички и понекад, на жалост, црквено-политички) примјењивали на питању Косова и Метохије: треба имати „здраворазумско рјешење“, „патриотизам се не сипа у трактор“, „Косово нас не смије дијелити“ и све остале пароле којима се сугерише да је ствар готова а наша идентитетска интимна, унутрашња везаност за тај простор неутемељена у „реалној ситуацији“ па тиме „илузорна“, „непотребна“, један вид прекомјерне раздражљивости која не води ничему. Међутим, управо како деценијско убјеђивање да је Косово „изгубљено“ није уродило плодом, тако ни реторичка де-интимизација Срба од Кијева и даље не успијева. Као парохијски свештеник могу да посвједочим да је питање легализације раскола у Кијеву уједно и једно од најинтимнијих и „горућих“ питања наше црквене, ако хоћете: парохијске, литургијске стварности. Отуда изјаве о томе да ситуација у Украјини треба да „просуђујемо“ са неком историјском дистанцом, у привилегованој позицији спољашњег посматрача апсолутно не одговарају нашој црквеној стварности. Оне не одговарају ни бићу Цркве која не може бити незаинтересована за дешавања „чак у Кијеву“ из позиције нијемог свједока. О смислености става да украјинска црквена криза нема геополитичке димензије тек не би вриједило трошити ријечи, да се такве изјаве заиста не појављују. У тренутку када сви политички актери у Украјини отборено и често говоре да је остваривање аутокефалије заправо ствар „националне сигурности“ а позиција Украјине, унутрашња превирања у земљи, укључујући и црквену ситуацију очигледно имају геополитичку и геостратешку важност, не можемо а да се не запитамо: чему и одакле покушаји анестезије наших реакција и натегнуте ирелевантности украјинске крваве стварности? Да ли је могуће не видјети „геополитичке димензије“ једне земље у рату, и иначе подијељене и растрзане, не видјети и црквени аспкет тих тешких и крвавих подијела – аспект унутар кога је Цариградска Патријаршија својим дјеловањем додатно унијела раздор у најгорем могућем тренутку? Или заправо не треба да видимо сву трагичну тежину украјинске драме? Јер Украјина је данас мјесто свакидашњег страдања, а Украјинска Православна Црква – маргинализована, сатанизована, беспомоћна пред свакидашњим притиском, крива због својих канонских веза са Москвом и остатком Православља пред националистичким властима и организованим батинашима, изложена притиску и прогону. Мимо сваке расправе о „каноничности“ његових поступака, патријарх Вартоломеј је тренутно саучесник у ужасном насиљу које се дешава над Украјинском Православном Црквом. Стајати на страну тога насиља можда је „мањиско мишљење“ у СПЦ данас и можда може бити схваћено као „храбар чин“ али из позиције једног свештеника канонске УПЦ у Кијеву – ствар стоји управо супротно: бранити Цариград значи бранити притисак којем су Митрополит Онуфрије и цијела УПЦ изложени. Зато ова реторика Божјих (у овом случају цариградских) адвоката неће бити историјски процијењена само на основу садржаја онога што се казује, него на основу времена и начина на који се казује. УПЦ је данас „на поду“. Оправдавати насиље и маргинализацију над њом не свједочи само о нашој неосјетљивости, него о томе колико је танка граница између бриге за планету и саучесништва у насиљу. А да бисте добре људе натјерали тј мотивисали да чине зло – неопходна је идеологија. Релативизовање каноничности Како идеологије углавном не бирају средства да нас убједе у истинитост и оправданост сопствених дејстава, тако се у оправдавању цариградског интервенционизма подједнако појављују апологети који налазе канонске основе за интервенције, као и они који оправдавају тај интервенционизам релативизовањем канонских мјерила као таквих. Мора се признати да је једна таква ситуација и иначе омогућенастањем ствари у којем се канонско право данас у Православној Цркви налази. Са једне стране имамо корпус одлука васељенских и помјесних сабора који представља прворазредни извор права, али, и поред дуге традиције тумачења, нико нема храборости да коначно подвуче црту и каже који канони су данас апослутно застарјели и непримјењиви, који су дјелимично примјењиви (и зашто су примјењиви), а који су апсолутно примјењиви и имају трајну вриједност за живот Цркве. Овако долазимо до парадоксалне ситуације да се релативизатори канонског права заклињу у оне каноне за које им се чини да оправдавају њихову позицију (најчешће цариградске теологе који сматрају да је 3. Канон Другог васељенског сабора заносвао вјечито право „Новог Рима“ на неки модел примата, иако нити постоји систем пентархије нити друштвена и политичка стварност Истанбула одавно немају никакве везе са Другим Римом, Императором и Сенатом). Врло слична је и позиција „чувара канона“ (најчешће на „руској страни“) који сматрају да су сви канони вјечите камените богомдароване норме свеколиког црквеног живота – осим оних који би могли да иду у прилог Цариграду. Отуда је тренутна криза позив да се стварно замислимо дубље над сопственим канонским наслијеђем, о ономе вјечитом и временитом, контекстуалном и ванконтекстуалном. Оно што и поред наведених недоумица у тумачењу канона ипак изазива додатну зачуђеност јесте тактика релативизовања саме потребе за каноничношћу црквеног поретка која нам сугерише: „можда је Цариград и прекршио каноне, али нити је то први пут, нити је то велики проблем“. Сваком студенту богословља јасно је да су у историји Цркве Оци примјењивали и икономију и „неканонска“ средства и поступке, али је ваљда свакоме јасно да су ти поступци изузетни и не укидају потребу за каноничношћу као таквом. То што смо некада пројурили кроз црвено свјетло на семафору возећи жену на порођај или то што видимо некога да чини такав прекршај некажњено не значи да се иначе може возити кроз црвено. Такође, у хеленским квази-теолошким кулоарима да се чути једна опасна идеолошка аналогија која се пренијела и на српске религијске форуме, па чак и у текстове појединих српских теолога. Она гласи: „украјинска аутокефалије из 2019. јесте случај аналоган српској аутокефалији из 1219“. Ако је јасно зашто је та аналогија потребна идеолозима у Фанару, зачуђујућа је отворена рехабилитација ставова Димитрија Хоматијана о „неканоничности“ добијања самосталности Цркве у српским и приморским земљама код српских теолога. Таква некритичка рехабилитација Хоматијанових ставова (обично праћена панегиричким односом према самом Хоматијану) као да жели да потврди најгоре сумње „анти-фанариотских“ кругова у нашој помјесној Цркви о томе да наши богослови који су студирали у Хелади и остварили пријатељске везе са клирицима Фанара некако одвећ брзо усвајају аргументацију из хеленских теолошких кулоара. Одговор на такве ставове је, уосталом, пружио уважени познавалац црквеног права мр Дејан Мачковић (у своме тексту „Украјинска драма“), па сматрам да их није нарочито потребно понављати. Концентрисаћу се само на неколико реченица које посебно парају уши у оквиру те реторике релативизације каноничности као такве: „Сабори Цркве су примали у општење расколнике на најмањи знак покајања.“ Сасвим тачно. Св. Василије Велики је био спреман да прихвати омиусијанце скептичне према Божанству Светога Духа чак и са минималним захтијевом да прихвате да „Дух Свети није створење“. Дакле: увијек и у свему морала је да постоји бар једна тачка повратка Цркви – све оно што недостаје расколничким структурама УПЦ КП и УАПЦ које су, наводно, уједињене, у нову Цркву. Њима нико није тражио покајање нити су икада иједним чином били спремни да га принесу. Штавише, и прије и послије „сабора уједињења“, УПЦ КП и УАПЦ су се поносиле својом расколничком прошлошћу и у свему видјеле само „мудрост“ у томе што су „сачекале свој тренутак“ и послије деценија раскола „озакониле“, „легализовале“ свој статус. Ако је то пут којим се иначе иде из раскола ка Цркви – онда су границе „Цркве“ заиста порозније него што смо мислили, али и биће такве „Цркве“ – заиста се не разликује много од расколника које је спремна да легализује. Теолошка реторика као идеолошка магла Међутим, врхунац замагљивања посљедица и димензија цариградског интервенционизма као и најексплицитнији показатељ потпуне одвојености идеологије од осјећаја за стврност Цркве налазимо у реторици која провејава у цариградским саопштењима (гдје све пуца од „човјекољубља“ и „болећивог срца“ патријарха Вартоломеја за јад укрјаинскох народа оличен у предсједнику-олигарху), реторици која се пренијела и на наш језички и теолошки простор. Тако се интервенционизам Цариграда правда „вољом огормне већине украјинских вјерника“, а подилажење неонацистичким поривима који су створили раскол префарбава се флоскулама о „подизању литургијске свијести“, „узношењу у литургијски свијет“ људи који, ето, до тада нису имали прилику да учествују у Царству Божијем. Игноришући потпуно чињеницу да су УАПЦ и УПЦ КП отворено баштиниле традицију украјинског неонацизма, наши идеолози нас убјеђују да је скок од начела „једна земља, један језик, једна црква“ (званични мото УАПЦ) као „литургијској свијести“ и „анафори у Царство Божије“ могућ не лијечењем од неонацизма него легализацијом неонацизма од стране Цариграда. О аргументу из „већине народа“ тек би вриједило размислити. Нисам сигуран шта се подразумијева под „огромном већином украјинског народа“, али чак ни по најнеповољнијим истраживањима канонска УПЦ никада није имала испод 25% удјела у православној популацији Украјине, а реално, међу људима који су „уцрковљени“, УПЦ је увијек имала и већи број парохија и вјерника. Да не бисмо дезинформисали друге, најприје би добро било да информишемо себе. Такође, није сасвим јасно да ли је икада заиста исказана „воља народа“ у друштвима попут Црне Горе, Украјине и Македоније у којима је „народ“ већ деценијама био предмет идентитетских пројеката испирања историјског сјећања као и најгоре дикаторске репресије локалних олигархија. Гдје је и иначе настала цариградска саблажењеност „етнофилетизмом“? Постоје ли то и пожељни етнофилетизми? Непримјереност таквог аргумента бих разријешио једним практичним примјером: замислимо (а можда и нећемо морати да замишљамо!) да „првопрестолна Црква“ одлучни да у свхру „узношења у литургијски свет огромне већине“ вјерника у Републици Македонији или Црној Гори одлучи да самоиницијативно подари томос о аутокефалији МПЦ или владиној организацији „ЦПЦ“. Да ли би било ко од српских богослова или владика са подједнаком мудрошћу и разумијевањем био у стању да оправда такав чин пред лицем Митрополита Јована и Митрополита Амфилохија, Епископа Јоаникија и Давида, пред прогоњеним свештенством и народом Митрополије Црногорско-приморске и ПОА? Да ли бисмо вјеровали у некакву „полифонију“ и „плурализам јурисдикција“? Ко би имао образа да Митрополиту Јовану саопшти да је трунуо у Идризову зато што, ето, ми нисмо успјели да схватимо да масе македонског народа (слуђене лажном историјом и националистичком идеологијом, народа коме он сам припада и који воли), могу и треба да добију легализацију МПЦ самим тим што је то воља „огромне већине македонског народа“? Знамо ли и да ли нас је уопште брига, да ли нам је стало да знамо колико се људи жртвовало у УПЦ у протеклих 20 година, колико њих је штитило храмове и било пљувано и батинано? Имамо ли право да зарад било чега оправдамо багателисање и гажење њихове жртве и страдања? А зашто је лице Митрополита Онуфрија мање важно од лица Митрополита Амфилохија или Јована – зашто бисмо пристали да будемо саучесници у његовом гажењу, ако то сигурно не бисмо били у гажењу српских и македонских честитих епископа, свештеника, вјерног народа? Усупут, буди речено: владина организација „ЦПЦ“ је управо код Филарета Денисенка, у Кијевској богословској академији УПЦ КП (анти-КДАиС УПЦ) школовала и још увијек школује своје кандидате. Када се поменути млади „свЈештеници“ „ЦПЦ“ врате на Цетиње или у Морачу, онда тамошњи свијет треба убиједити да су окончали школовање код „канонске“ и „васељенске“ Православне цркве Украјине а да нијесу дошли да праве раздор, него да на други начин узнесу у литургијски свијет оно што свештеници Митрополије, ваљда, не успијевају да узнесу. Лицемјерје цариградске идеологије Међутим, оно што је такође важно истаћи јесте да је ову теологију „двије Цркве на једном простору“ један дио експонената цариградсих интереса и идеологије предлагао прије заоштравања кризе (К. Говорун, на примјер). Лицемјерје тог рјешења је и тада било бјелодано: теолози који деценијама истичу да је сапостојање различитих јурисдикција помјесних Цркава супротно Предању и канонском поступку у дијаспори (како би оправдали претензије Цариграда на цијелу дијаспору) одједном вјерују да би у Естонији или Украјини било сасвим у реду да „сапостоје“ двије „јурисдикције“ тј двије помјесне Цркве. Међутим, та идеја је очигледно напуштена и унутар саме Цариградске Патријаршије, која сада на канонску УПЦ гледа практично као на „неканонску“ (по бруталности и безочности у историји Цркве ће остати запамћено писмо Патријарха Вартоломеја Митрополиту Онуфрију којим га „позива“ на поменути „уједињујући сабор“, те га ставља у исту раван са вођама раскола из УПЦ КП и УАПЦ и још га упозорава да послије тог сабора неће моћи да носи титулу кијевског митрополита!). На том фону су и најновије агресивне изјаве еп. Данила памфилијског, „егзарха“ Цариграда за Украјину, који је подржао закон којим је Врховна рада Украјине насилно, без њене воље, преименовала УПЦ у „Руску православну Цркву у Украјини“. Можемо ли да чујемо било кога од „дворских теолога“ Цариграда (Пападопулоса, Калаидзидиса, Демакопулоса и др) чија је реторика била пуна потребе за „одвајањем Цркве и власти“ у Русији и залагања за „елементарна људска права“ како протестује против Петра Порошенка који са патријархом Вартоломејем потписује споразуме, понаша се попут Константина Великог на „сабору уједињења“ а Рада наређује једној Цркви како има да се зове? Не! Штавише, поменути идеолози су се јасно и недвосмислено ставили у службу једне безочне пропаганде која ће, и када ове невоље прођу, остати једном од најсрамнијих страница „новије православне теологије“. Апологети цариградске идеологије траже начина да нам је учине бар донекле разумљивијом и ближом. Али та перспектива је тренутно потпуно теолошки неконзистентна идеологија која осим самозаљубености у свој историјски положај и осим осјећаја „добро одигране“ партије нема ништа са оним што је сама деценијама говорила. Данас видимо корифеје нове цариградске идеологије (А. Папаниколауа, С. Демакопулоса и др) како не виде елементарне чињенице: да су поступци Цариграда учињени сарадњом украјинских државних власти са Фанаром на начин који би, да се десио било гдје другдје, и сами осуђивали залажући се за „секуларно Православље“. Они не виде ни да су ти поступци дошли у најгоре могуће вријеме и додатно подијелили једно и иначе подијељено друштво као и да се дјеловањем Цариграда Црква у Укјраини не ослобађа национализма, него се он реорганизује и легализује; у коначници: заборављају да су ти поступци допринијели не само турбуленцијама у свјетском Православљу, него и увећали страдање у самој Украјини. Српски апологети Цариграда то чине вјеровано зато што нам је свима, као слабим бићима, лакше наћи оправдање за пријатеље и теолошке оце (попут Митрополита пергамског), него се претјерано упуштати у замишљање и промишљање до којих посљедица та идеологија може да доведе. Ипак, не можемо затварати очи пред чињеницом да данашњи поступци Цариграда изневјеравају чак и ону ранију теологију/идеологију/реторику сопственог првенства коју смо слушали, рецимо, од стране поменутог Митрополита пергамског: „Изгледа да је овде у питању ствар праве равнотеже између „једног“ и „многих“ у еклисиологији. Овде треба имати у виду 34. канон из групе тзв. „Апостолских канона“ (4.век) где стоји да мора постојати први без којег остали епископи не смеју ништа чинити, док овај први не може чинити ништа без осталих. То је златно правило када је реч о односима између Цариграда и осталих помесних Православних Цркава, а у светлу православне еклисиологије. Православним Цркавама је потребан први; оне не смеју чинити ништа без његовог уплива. Исто тако, међутим, први не сме чинити ништа што се односи на Православну Цркву као целину без осталих Цркава.“ (Васељенска патријаршија и њен однос са осталим православним црквама, Теолошки погледи 1-4/1998, 64) Тако некада Митрополит пергамски. Узмимо за тренутак да су ове реченице сасвим тачне: да ли је то данас „крст патријарха Вартоломеја“ или би требало да буде крст онога који брине за цјелину Цркве? Зоран Јелисавчић ми је давно скренуо пажњу на једну једноставну речеицу: пријатељство обавезује. И поштовање обавезује. Наша пријатељства нас обавезују да скренемо пажњу и на грешке. Да смо раније сугерисали Москви да груби козметички империјализам није једини начин, Цариграду да идеологија у служби другог империјализма није теологија – можда данас не бисмо били у овој мучној ситуацији. Био бих склон да цијеним храброст наших апологета Цариграда да се не сложе са заиста већинским „проруским“ сентиментом у нашој помјесној Цркви. Склон сам да повјерујем да један дио њиховог става плод неинформисаности или дезинформација које идеолози цариградске квазителогије шире, поготово у америчком Православљу. Ипак, та храборст потпуно заборавља стварност мојих пријатеља у Кијеву. Замагљује реториком „литургијског узношења“ сурову реалност заузимања Цркава и непокајаног насиља, десничарског екстремизма на чијим крилима је раскол настао и на коме данас постоји, правног насиља које се у име „обједињавња Цркве“ чини. Отуда сам (можда пре)осјетљив на сваку релативизацију и замагљивање, макар оно било, вјерујем, несвјесно. Отуда и даље зачуђеност и горчина након слушања пропаганде Цариградске Патријаршије на српском језику, од српских богослова. Став о тренутној кризи Православља и будућности Цркве у Украјини се и иначе код нас углавном оформљује углавом у кључу међусобних личних размирица и конфликата, „прогрчких“ и „проруских“ центара моћи, без много (или имало) размишљања о позицији некога у Кијеву данас. И ту је суштинска грешка. Оног момента када стварност Цркве у Кијеву не буде ствар црвено-политичке партије ризика, унутрашње или спољашње, него стварност нас самих, почећемо да разумијевамо, осјећамо, знамо. Извор: Теологија.нет
  2. Поштовани православни родитељи, Годинама смо писали о опасности родне идеологије која се намеће нашем друштву и најважније – нашој деци. Владике руске, грчке и бугарске Цркве су већ подигле свој глас против џендер идеологије, о чему смо писали ОВДЕ. Пред вама је први теолошки текст (колико смо ми информисани) који разматра ову тему унутар Српске Цркве а потиче из Митрополије загребачко-љубљанске. Браво! Драго нам је да видимо да има православних теолога при нашој Цркви који су добро упућени у џендер идеологију и спремни су да се ухвате у коштац са њом. Надамо се да је ово само почетак и да ће се наши епископи лично и јасно огласити и поучити верни народ о родној идеологији која се крије иза „родне“ равноправности и Истамбулске конвенције. Редакција сајта Православни родитељ Напомена: Текст пред вама писао је православни теолог, а написан је на хрватском језику јер је намењен хрватском говорном подручју. Христос нам је дао као последњу своју Заповест да идемо и учимо све народе, јер вера у Распетог и Васкрслог Христа није вера само Руса, Срба и Грка већ свих људи без обзира на национално порекло који препознају да је Православна Црква лађа спасења. Неколико мисли о Истанбулској конвенцији и родној идеологији Већ неко вријеме у хрватској јавности траје расправа око ратификације Конвенције Вијећа Еуропе о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у обитељи, скраћено назване Истанбулском конвенцијом, због тога што је усвојена у Истанбулу 11.05.2011. Католичка јавност оптужује ову Конвенцију за покушај увођења некршћанске родне идеологије у друштво. Православна Црква у нашим крајевима није заузела, барем засад, службени став о дотичној Конвенцији. Покушат ћемо у овом чланку дати кратку анализу дотичне Конвенције и родне идеологије, из перспективе православног теолога. Кроз ову анализу обрадит ћемо укупно четири ствари. Прво, обрадит ћемо неке опћените техничке нејасноће око саме Конвенције. Друго, укратко ћемо изложити наук Православне Цркве о људским споловима и мушко-женским односима. Треће, укратко ћемо прокоментирати спорне изјаве из саме Конвенције. Четврто, покушат ћемо одговорити на питање, може ли се, и како се може православни вјерник у хрватском друштву ангажирати око овог питања. Нејасноће око саме Конвенције Прво што изазива недоумицу је уопће потреба да се изради једна оваква Конвенција посвећена искључиво насиљу над женама. Наиме, живимо у вријеме када се јако инзистира на једнакоправности сполова и опћенито једнакости свих људи. Насиље је нешто што једнако тешко погађа и мушкарца и жену, и одраслог човјека и дијете. Мушкарац такођер може бити жртва насиља, па макар само психичког. Свако живо биће може бити жртва насиља, и сваког једнако боли насиље. За Православну Цркву по том питању нема двоструких критерија, а не би их требало бити ни за било којег човјека здравог разума. Ударац или увреда боли једнако мушкарца или жену, те, уколико се жели разним конвенцијама заштитити људе, онда их се треба заштити све. Чему израда посебне Конвенције с врло конкретним и одлучним одлукама и смјерницама само за једну категорију људи? Друго, живимо у друштву које је врло развијено и напредно у односу на многа друштва на нашем планету. Људска права штити Устав РХ, штите закони, постоји правосуђе, постоји полиција, постоје сигурне куће, постоје и телефонске линије које тражи Конвенција, постоје већ сада невладине удруге које се баве људским правима. Дакле, огромну већину тога што Конвенција тражи за сузбијање стварног насиља цивилизацијски имамо и примјењујемо. Чему сада посебна Конвенција с међународним надзором провођења (дотични надзорници имају фактички дипломатски и државнички имунитет и привилегије)? Наравно да се и у нашем правосуђу, полицијском поступању и образовању може пуно тога побољшати, и да често не можемо бити задовољни оваквим стањем, но доносити овакву Конвенцију с међународним надзорницима у Хрватској, као да се ради о земљи у којој постоји легална трговина робљем и сакаћење женских гениталија, чини нам се у најмању руку претјераним, да не кажем понижавајућим. Постоје земље у којима је потребна таква Конвенција с међународним надзором, но чини нам се да Хрватска није међу њима. Подсјећам, живимо у земљи у којој расте број војникиња и полицајки, у којој је предсједник државе жена, потпредсједница Владе и фактички шефица државне економије жена, итд. Треће, пуно тога у Конвенцији је прилично магловито дефинирано. Чини нам се да се бркају појмови „насиље“ и „дискриминација“, као и то, да су многи појмови подложни различитом и широком тумачењу. Уз такву непрецизност нитко не може бити сигуран какве посљедице будућност доноси. Ево конкретног примјера. Православна Црква нпр. забрањује ређење жена. Конвенција прописује да: “насиље над женама” сматра се кршењем људских права и обликом дискриминације жена и означава сва дјела родно утемељеног насиља која имају за посљедицу или ће вјеројатно имати за посљедицу тјелесну, сексуалну, психичку или економску штету или патњу жена.“ Надаље: „Странке ће подузети потребне мјере за промицање промјена у друштвеним и културним обрасцима понашања жена и мушкараца с циљем искорјењивања предрасуда, обичаја, традиција и свих других поступања у пракси која се темеље на идеји мање вриједности жена или на стереотипним улогама жена и мушкараца…Странке ће подузети потребне законодавне и друге мјере за спречавање свих облика насиља обухваћених подручјем примјене ове Конвенције од стране било које физичке или правне особе.“ Дакле, може ли се догодити у будућности случај да нека жена затражи ређење у Православној Цркви? Може. Хоће ли јој Црква одобрити то? Неће. На темељу ове Конвенције, дотична жена може изјавити да осјећа психичку штету и патњу, да ова одредба Православне Цркве представља обичај и традицију који се темељи на идеји мање вриједности жене или њеној стереотипној улози и да се коси с Конвенцијом. Посљедица може бити захтјев државе или друштва Цркви да одустане од своје праксе. Видимо дакле на конкретном примјеру камо води крајње широко тумачење појма „насиље“. Учење Православне Цркве о људским споловима и мушко-женским односима Наук православне Цркве о овој теми се базира на Библији и Предаји Цркве, а у тој Предаји посебно истичемо наук Светих Отаца Цркве, као и канонско право исте. Библија каже: „И рече Бог: »Начинимо човјека на своју слику, себи слична, да буде господар рибама морским, птицама небеским и стоци – свој земљи – и свим гмизавцима што пузе по земљи!« На своју слику створи Бог човјека, на слику Божју он га створи, мушко и женско створи их. И благослови их Бог и рече им: »Плодите се, и множите, и напуните земљу, и себи је подложите! Владајте рибама у мору и птицама у зраку и свим живим створовима што пузе по земљи!« И дода Бог: »Ево, дајем вам све биље што се сјемени, по свој земљи, и сва стабла плодоносна што у себи носе своје сјеме: нека вам буду за храну!“ (Пост 1, 26-29). Дакле, Библија и православље дају жени част и достојанство које јој не даје ниједна феминистичка идеологија. То је потпуна равноправност мушкарца и жене, који чине једно јединствено биће звано човјек. То је надаље, сличност Богу; и жена је, као и мушкарац, створена на слику Божју. Зато, сваки чин насиља према жени, за Православну Цркву јест чин богохуљења и светогрђа против слике и прилике Божје. Православној Цркви нису потребне никакве идеологије ни конвенције, јер она сама ево већ тисућљећима постојано учи апсолутну једнакост мушкарца и жене, њихову узајамну љубав и испуњеност. Даље нас Библија учи: „Но човјеку се не нађе помоћ као што је он. Тада Јахве, Бог, пусти тврд сан на човјека те он заспа, па му извади једно ребро, а мјесто затвори месом. Од ребра што га је узео човјеку направи Јахве, Бог, жену па је доведе човјеку. Нато човјек рече: »Гле, ево кости од мојих костију, меса од меса мојега! Женом нека се зове, од човјека кад је узета!« Стога ће човјек оставити оца и мајку да прионе уза своју жену и бит ће њих двоје једно тијело“ (Пост 2, 20-24). Другим ријечима, мушкарац и жена су не само морално, него и физичко јединство. Као што у људском организму различити органи творе складну цјелину звану тијело, тако и муж и жена, као два складна органа, чине једно биће звано човјек. Да је овакво стање остало, односи између мушкараца и жена би били савршени. Не би било гријеха ни грешних страсти, ни данашњег пожудног сполног чина, ни трудничких и порођајних мука, ни старења, ни смрти. Међутим, човјек је сагријешио. Рекао је Богу „не“, а ђавлу „да“. Прва је то учинила жена, а онда је на то навела свог мужа. Ово је врло важно исправно разумјети, јер се из тога често извлаче криве предоџбе о „кривњи жене-слушкиње“. Наиме, за ријеч „помоћ“, којом се описује Евин однос према Адаму, употребљава се хебрејска ријеч која се користи врло често за опис Божје помоћи и потпоре изабраном народу. Другим ријечима, жена је била Адаму постављена да се одговорно брине за њега, а не да му буде слушкиња. Бог јој је повјерио ту одговорност. Дакле, ријеч је о божанској одговорности, а не о томе да је она била намијењена мушкарцу као робиња. Упадајући у гријех и увлачећи мужа у то, она је изневјерила Божје послање. Посљедице су биле катастрофалне: „А жени рече: »Трудноћи твојој муке ћу умножит’, у мукама дјецу ћеш рађати. Жудња ће те мужу тјерати, а он ће господарити над тобом.« А човјеку рече: »Јер си послушао глас своје жене те јео са стабла с којега сам ти забранио јести рекавши: С њега да ниси јео! – ево: Земља нека је због тебе проклета: с трудом ћеш се од ње хранити свега вијека свог! Рађат ће ти трњем и коровом, а хранит ћеш се пољским раслињем. У зноју лица свога крух свој ћеш јести докле се у земљу не вратиш: та из земље узет си био – прах си, у прах ћеш се и вратити«“ (Пост 3, 16-19). Дакле, падом у гријех, људска нарав се измијенила, и човјек је постао смртан и пропадљив, грешан и зао. Због Адама је сав свијет проклет, и он сам је осуђен на мучан живот. Нарушени су и односи између сполова. Због тога што је изневјерила Божје послање и предала се ђавлу, жена је на себе навукла проклетство порођајних боли, пожуде и подчињености мужу. Изворна помоћ мужу, брига и одговорност за њега, изродила се, због отпада од Бога, у подчињеност мужу. Нестало је узајамне равноправности и надопуњавања. Сва потлаченост жена коју видимо, резултат је овог гријеха Адама и Еве, а не учења Цркве. Крист преко Цркве својим доласком почиње исправљати ово зло. Зато, према православном науку, у кршћанском браку не смије бити пожуде ни господарења, већ се муж и жена требају трудити насљедовати оно стање брака, какво је било прије гријеха Адама и Еве. Још и више; њихови односи су слика односа Криста и Цркве. Нови Завјет каже: „Мужеви, љубите своје жене као што је Крист љубио Цркву те себе предао за њу да је посвети, очистивши је у купељи воде уз ријеч те себи предведе Цркву славну, без љаге и набора или чега таква, него да буде света и без мане. Тако треба да и мужеви љубе своје жене као своја тијела. Тко љуби своју жену, себе љуби. Та нитко никада не мрзи свога тијела, него га храни и његује као и Крист Цркву. Доиста, ми смо удови његова Тијела! Стога ће човјек оставити оца и мајку да прионе уза своју жену; двоје њих бит ће једно тијело. Отајство је то велико! Ја смјерам на Криста и на Цркву (Еф 5,25-32).“ Који то феминизам или било која друга људска идеологија нуди жени овакву част? Кршћанима, поред ових смјерница и заповиједи, нису потребне никакве конвенције да би штитили жене од злостављања. Но истовремено Црква зна и уочава да мушкарац и жена нису једно те исто, односно, да је Бог створио човјека у два спола. За православље, ови сполови су биолошка одређења која увјетују егзистенцију и улогу човјека. За православље, ако си рођен као мушкарац, мушкарац си. Ако си рођен као жена, жена си. Све друго је кршење јасне Божје воље и Промисла који Бог има о одређеном човјеку. Дакле, по православном учењу, мушко и женско су једно људско биће, и нема разлике у вриједности између њих, али има разлике у њиховим улогама. Те улоге су одређене њиховим биолошким сполом. То значи да, за православне, нема разлике између спола и рода, односно, спол и род су за православне синоними. За Православну Цркву је посве неприхватљива родна теорија у смислу да је род друштвена датост неовисна о биолошком сполу и да се може мијењати како се коме прохтије. Мушко је мушко, женско је женско, свако са својим улогама, и узајамно се надопуњујући, чине биће звано човјек. Нови Завјет изравно учи о разликама ова два људска спола и о њиховим међусобним односима: „Али хтио бих да знате: свакому је мужу глава Крист, глава жени муж, а глава Кристу Бог. Сваки муж који се моли или пророкује покривене главе, срамоти главу своју. Свака пак жена која се моли или пророкује гологлава, срамоти главу своју. Та то је исто као да је обријана. Јер ако се жена не покрива, нека се шиша; ако ли је пак ружно жени шишати се или бријати, нека се покрије. А муж не мора покривати главе, та слика је и слава Божја; а жена је слава мужева. Јер није муж од жене, него жена од мужа. И није створен муж ради жене, него жена ради мужа. Зато жена треба да има »власт« на глави поради анђела. Ипак, у Господину – ни жена без мужа, ни муж без жене! Јер као што је жена од мужа, тако је и муж по жени; а све је од Бога. Сами судите доликује ли да се жена гологлава Богу моли? Не учи ли нас и сама нарав да је мужу срамота ако гоји косу? А жени је дика ако је гоји јер коса јој је дана мјесто пријевјеса“ (1 Кор 11, 3-15). Даље: „Подложни будите једни другима у страху Кристову! Жене својим мужевима као Господину! Јер муж је глава жене као и Крист Глава Цркве – Он, Спаситељ Тијела. Па као што се Црква подлаже Кристу, тако и жене мужевима у свему“ (Еф 5, 21-25). Даље: „Тако и ви, жене, покоравајте се својим мужевима: ако су неки од њих можда непослушни Ријечи, да и без ријечи буду придобивени живљењем вас жена, пошто промотре ваше богољубно и чисто живљење. Ваш накит нека не буде извањски – плетење косе, кићење златом или облачење хаљина. Него: човјек скровита срца, непролазне љепоте, блага и смирена духа. То је пред Богом драгоцјено. Тако су се доиста и некоћ свете жене, зауфане у Бога, ресиле: покоравале су се мужевима. Сара се тако покори Абрахаму те га назва господаром. Њезина сте дјеца ако чините добро не бојећи се никаква застрашивања. Тако и ви, мужеви, обазриво живите са својим женама, као са слабијим сполом, те им исказујте част као субаштиницима милости Живота да не спријечите својих молитава“ (1 Пт 3, 1-7). Напосљетку: „Хоћу дакле да мушкарци моле на свакоме мјесту, подижући чисте руке без срџбе и распре; исто тако жене – у доличну држању: нека се ресе стидљивошћу и разбором, не плетеницама и златом или бисерјем или скупоцјеним одијелом, него – добрим дјелима, како доликује женама које исповиједају богољубност. Жена нека у миру прима поуку са свом подложношћу. Поучавати пак жени не допуштам, ни владати над мужем, него – нека буде на миру. Јер први је обликован Адам, онда Ева; и Адам није заведен, а жена је заведена, учинила прекршај. А спасит ће се рађањем дјеце ако устраје у вјери, љубави и посвећивању, с разбором“ (1 Тим 2, 8-15). Ове реченице су саме по себи кристално јасне, и за православне имају догматску и свевременску вриједност. Жена је једнако вриједна као и мушкарац, и мушкарац ју је дужан љубити и вољети као што је Крист љубио Цркву. Али, у заједничком бићу званом човјек, њена улога је друкчија од мушкарчеве. Њој не припада водствена улога. Њој је глава мушкарац. Јасно се каже да жена треба бити послушна мужу. Као што у свему на свијету постоји здрава хијерархија, како би могло функционирати, тако хијерархија постоји и у односу мушко-женско. Она не значи мању вриједност жене, јер би такво нешто представљало хулу на Бога који је створио жену. Ова хијерархија значи да је муж глава жени, да је дужан бринути за њу, и да има одговорност за њу. Ово се све одразило на Предају Православне Цркве. Православна Црква не реди жене у свећеништво. Не дозвољава им јавни говор у цркви. Забрањује им улазак у светиште цркве, успињање на амбон, додиривање светог прибора. Жене у цркви стоје одвојено од мушкараца, покривене главе. Жена се не може причестити у вријеме менструације и кроз четрдесет дана постпорођајног чишћења. Ово није зато што је жена мање вриједна, јер као што смо видјели, има исто достојанство као мушкарац; него зато што је њезина улога, базирана на сполу, друкчија. Божја воља са женским бићем је друкчија. Жена има напросто друго послање, супруге и мајке, које је једнако важно као и сва остала послања. Православље се по први пута сусрело с родном идеологијом још у ИВ. ст., када су херетици еустацијани на темељу свог учења против брака, покушали укинути разлику између мушкараца и жена, те су наговарали жене да се шишају и носе мушку одјећу. Црква је одговорила канонима 13 и 17 Сабора у Гангри којима се то забрањује, и ти канони важе у православљу и данас – дио су Номоканона, основног црквеноправног зборника Православне Цркве. Ако изузмемо Криста, који је Богочовјек, прво људско биће иза Њега је Богородица Марија – жена. Уз њу, безбројни корови мученица и светица, монахиња, мајки и дјевица, свједоче како је описани православни идеал могуће живјети. Нарушавање тог идеала, сваки покушај родне идеологије, мијењања мушке и женске улоге, и све остало што излази из граница здравог, кршћанског, обитељског патријархата, за православље је гријех и побуна против Бога. Спорна мјеста у Конвенцији Погледајмо сада избор извадака из Конвенције који су апсолутно неприхватљиви за било којег православног кршћанина. “насиље над женама” сматра се кршењем људских права и обликом дискриминације жена и означава сва дјела родно утемељеног насиља која имају за посљедицу или ће вјеројатно имати за посљедицу тјелесну, сексуалну, психичку или економску штету или патњу жена, укључујући пријетње таквим дјелима, присилу или намјерно одузимање слободе, било да се појављују у јавном или приватном животу Ову дефиницију смо већ прокоментирали у уводу и видјели смо како је у интеракцији с неким другим изјавама и дефиницијама могућа њена злоупотреба у виду кршења вјерских права грађана и Цркава. Но, примјера има безброј. Ако у цркви кажемо да мушкарац први иде на причест, чинимо ли кажњиво дјело? “род” означава друштвено обликоване улоге, понашања, активности и особине које одређено друштво сматра прикладнима за жене и мушкарце; “родно утемељено насиље над женама” означава насиље усмјерено на жену због тога што је жена или које неразмјерно погађа жене; Видјели смо да је за православље ова дефиниција рода неприхватљива. Род је спол, спол се добива од Бога рођењем и одређује наш живот. Зато наша животна улога мушкарца или жене није производ друштвеног развоја. Ово је хереза и гријех, нарушавање Божјег закона,а коси се и са здравим разумом. Наше сполно/родно одређење и улоге које проистјечу из њега нису извор насиља, како нам Конвенција жели сугерирати. – уврштењем у своје националне уставе или друго одговарајуће законодавство начела равноправности жена и мушкараца те осигуравање практичног остварења тог начела; – забраном дискриминације жена, укључујући и уз примјену санкција, кад је то примјерено Ако одређени наук неке вјерске заједнице, примјерице Православне Цркве, није у складу с Конвенцијом, а садржај Конвенције се преточи у Устав, законе и државне санкције, хоће ли се та вјерска заједница наћи изван закона? Посебне мјере које су потребне за спречавање и заштиту жена од родно утемељеног насиља неће се сматрати дискриминацијом у смислу ове Конвенције Што ово значи? Уколико држава дефинира да је горе изложено православно учење и пракса протузаконита на темељу Конвенције, и уколико држава крене у санкционирање, то се неће сматрати вјерским прогоном или дискриминацијом, чиме се вјерницима и Цркви одузима свако легитимно право на обрану својих ставова и начина живота. Странке ће подузети потребне законодавне и друге мјере како би дјеловале уз дужну пажњу у спречавању, истраживању, кажњавању и осигуравању накнаде штете за сва дјела насиља обухваћена подручјем примјене ове Конвенције која су починили недржавни субјекти. Црква је недржавни субјект, зар не? Ако ћемо горе изложену православну праксу дефинирати као насиље, по овој Конвенцији, доспијевамо под државни прогон. Странке ће подузети потребне мјере за промицање промјена у друштвеним и културним обрасцима понашања жена и мушкараца с циљем искорјењивања предрасуда, обичаја, традиција и свих других поступања у пракси која се темеље на идеји мање вриједности жена или на стереотипним улогама жена и мушкараца. Ова изјава је изравно обвезивање државе да крене у искорјењивање свега што се темељи на „стереотипним улогама жена и мушкараца“. Видимо да се дио православне црквене праксе темељи управо на различито дефинираним улогама жена и мушкараца. Хоће ли се онда искорјењивати Библија, књиге светих Отаца? Хоће ли Црква морати у некој даљој будућности морати мијењати своје канонско право? Странке ће осигурати да се култура, обичаји, вјера, традиција или такозвана “част” неће сматрати оправдањем за било које дјело насиља обухваћено подручјем примјене ове Конвенције. Опет се враћамо на први примјер. Ако жена затражи ређење или улазак у олтар и каже да јој забрана тога наноси психички трауму, она је по овој Конвенцији жртва насиља. Овдје се изричито каже да „вјера“ не може бити оправдање за то. Значи ли то да ћемо морати мијењати вјерски наук? Странке ће подузети, када је то примјерено, потребне кораке како би наставне материјале о питањима као што су равноправност жена и мушкараца, нестереотипне родне улоге, узајамно поштовање, ненасилно рјешавање сукоба у особним односима, родно утемељено насиље над женама и право на особни интегритет, прилагођено развојним способностима ученика, укључиле у редовни наставни план и програм и на свим разинама образовања. Све ово улази у школе. Дакле, ваша ће православна дјеца морати у школама учити против свог православног наука, који уопће не потиче никакво насиље, него су га појединци једнострано и лажно прогласили насиљем. Странке ће осигурати да мјере подузете у складу с овим поглављем: – буду утемељене на разумијевању родно утемељеног насиља над женама Насиље над женама нема никаквог родног утемељења. Проучавајући православни наук, видјели смо да он ни на који начин не потиче насиље. Проблем је то што тај наук очито некоме смета, па га је дотични произвољно и лажно прогласио родним насиљем. Странке ће подузети потребне законодавне или друге мјере како би осигурале да се, при одређивању скрби о дјеци и права на виђање дјеце, узму у обзир појаве насиља обухваћене подручјем примјене ове Конвенције. Странке могу подузети друге мјере у вези с починитељима, као што су: – праћење или надзор осуђених особа; – одузимање родитељских права, ако се најбољи интерес дјетета, што може укључивати сигурност жртве, не може зајамчити на неки други начин. Што ово значи? Хоће ли вам се моћи одузети дјецу или вам забранити виђање дјеце, уколико ћете је одгајати у горе описаном православном науку? Јер, по Конвенцији, ви дјецу учите насиљу. Из свега овог видимо апсолутну неспојивост родне идеологије с православљем, и неприхватљивост ове Конвенције управо због тога што жели ту идеологију наметнути друштву. Може ли се православни вјерник ангажирати око овога? Видјели смо кроз досадашње излагање неприхватљивост родне идеологије и Конвенције за православље. Према томе, православни вјерник по својој вјерничкој савјести и ставу не смије то прихватити. Што се ширег друштвеног ангажмана тиче, пошто не постоји службени став наше Цркве о томе (став других православних Цркава постоји), не постоје ни службене црквене иницијативе које би се бавиле овом темом у пракси. Једнако тако, не постоје у Хрватској ни грађанске иницијативе православног усмјерења у којима би се вјерник могао ангажирати око тога. Може ли се придружити католичким и католички усмјереним иницијативама? То је врло деликатно питање. С једне стране, био би то екуменски потез, јер православље и католичанство дијеле исте ставове по том питању. Међутим, треба имати на уму да је један дио тих организација и иницијатива изразито антиправославно настројен, односно, против је канонске СПЦ у Хрватској, те подупире пројект лажне тзв. ХПЦ. Ово у пракси значи да православни вјерник не може судјеловати у таквим иницијативама и покретима, нити им давати потпору, јер су, из православног кута гледања, протуцрквени, и желе православне лишити светих сакрамената и одвојити их од свеопће Цркве. Извор: Православље у Хрватској http://www.pravoslavniroditelj.org/prva-reakcija-iz-srpske-crkve-na-temu-dzender-ideologije-bravo-za-mitropoliju-zagrebacko-ljubljansku/
  3. Проследимо нашим надлежним епископима Српске Цркве ове текстове и затражимо од њих да, по угледу на грчке владике – иступе у јавност сведочећи истину о мушкарцу и жени, о полности као и о богоборности џендер идеологије и лажних женских права – тзв. „родне равноправности“.   Драгом Богу хвала за овако храбре и верне Богу грчке владике као и светогорске монахе.   Наши епископи Српске Цркве, на челу са Патријархом Српске Цркве, морају неодложно реаговати на актуелни продор родне идеологије у Србији који нам се намеће :   кроз школски систем – још увек у акредитованим семинарима од стране Министарства стоје семинари наметања родне идеологије, попут немилих „секс пакета“ који су нам наметани прошлог пролећа. Пример таквог семинара родних идеолога (или боље рећи „идеолошкиња“) можете видети на званичном сајту органа Министарства Просвете задуженог за акредитације програма за стручно усавршавање наставника (линк ОВДЕ). Такође је актуелан нови напад родних идеолога на домаће предшколске установе кроз „нове“ пројекте обука за васпитаче на ову тему.   кроз последњи предлог Закона о такозваној „родној равноправности“ где нам министарка Зорана Михајловић, главна џендер идеолошКИЊА у Влади Србије намеће да морамо скрнавити српски језик измишљајући некакве женске родове именица попут „боркиња, говоркиња, војникиња“ да бисмо тако дошли наводно до уважавања „женских права“ итд, а такође и наметати да се термини „сексуална оријентација“ и „родна равноправност“ могу противуставно убацити у законе, као и да у овом друштву наводно треба извршити „деконструкцију родних стереотипа“ – за неупућене то значи натерати целу традиционалну Србију, мушкарце и жене, да сматрају како је нормално и пожељно да њихови синови и ћерке по полу буду рођени као једно, а да касније могу да „изаберу“ да буду нешто сасвим друго или треће…   кроз наштелована истраживања разних организација жена махом тзв. „лезбејске оријентације“ (попут Аутономног женског центра и Инцест траума центра) у којима родне активисткиње настоје да протуре родну идеологију српском традиционалном друштву преко приче о „насиљу над женама и децом“ (линк ОВДЕ). То је карта на коју оне играју, јер знају да на други начин неће моћи да добију шири друштвени консензус. Интересантно је да се скоро искључиво жене лезбејке баве истраживањем насиља над хетеросексуалним женама од стране хетеросексуалних мушкараца. Откуда им толико интересовање за групацију којој оне не припадају? Одговор знамо – јер је то карта у вези са којом постоји друштвени консензус ( да је неопходно смањити насиље над женама и децом и да није у реду насиље над било киме) , те да искористивши непажњу недовољно упућених људи , прогурају и своју џендеристичку ЛГБТ агенду.   Госпођи родној-министарки Зорани Михајловић, која све ове лобистичке организације подржава (линк ОВДЕ), иницира овакве програме и законе и омогућава их са највиших позиција власти наши епископи треба , у име православних породичних људи и још важније у Христово Име, да кажу да виде шта она ради, да знају да родна равноправност нема везе са мушкарцима и женама већ са некаквим измишљеним „родовима“ (којих има још мало па к`о слова наше азбуке, тренутно њихова скупина родова гласи LGBTTIQQ2S , линк ОВДЕ) и да на сваком месту и у свакој прилици својој пастви сведоче Божију истину о стварању човека и људској полности.   Редакција Православни Родитељ   Јеладска Црква наставља да се супротставља пропаганди хомосексуализма у школама     Јеладска Православна Црква наставља да протестује против одржавања тематске недеље „Тело и идентитет“ у грчким школама, у оквиру које наставници треба да уче ђаке старијих разреда о толерантности ка хомосексуализму и транссексуализму, преноси грчки портал Агионорос. Тематска недеља, која је изазвала буран спор међу педагозима, разматрана је на заседању Сталног Светог Синода Јеладске Цркве. Црквени великодостојници су одлучили да се у све епархије пошаље текст грчког министра образовања Костаса Гавроглуа, у коме он објашњава своју позицију, како би тај документ био размотрен и усаглашен општецрквени став по том питању. Министар образовања је у свом недавном излагању долио уље на ватру и продубио јаз у овом конфликту, изјавивши да ће: „Семинари родног идентитета бити обавезни за све грчке ђаке и да њихови родитељи неће имати право да их не пусте на те часове.“ „Недеља толерантности“ изазвала је протесте грчког свештенства и друштва. Многи родитељи су потписали изјаву о неучествовању њихове деце у недељи „Тела и идентитета“. Наставнике позивају да не уче децу ономе што „противречи православној вери и јеванђељским начелима“. У отвореном писму министру образовања, митрополит Пирејски Серафим позвао је да се сместа предупреди „надолазеће недело“: „Јавно испољавање и пропаганда хомосексуализма, поред тога што вређа јавни морал и наша верска осећања, шаље младима пример изопаченог сексуалног понашања и руши темељ грчке породице и друштва, у време беле куге. Такође ће код деце, коју васпитавају хомосексуалци, изазвати психопатолошке поремећаје.“   Извор: Православие.ру   Грчки јерарси позвали на бојкот школског предмета „Искорењивање хомофобије“   Јерарси Јеладске православне цркве позвали су учитеље и родитеље да бојкотују и протестују против новог школског програма, који има за циљ „искорењивање полних предрасуда“, преноси агенција Agionoros. Митрополит Идри Јефрем је истакао да се Православна Црква не слаже са директивом министарства образовања и да се противи увођењу предмета „Искорењивање хомофобије и трансфобије“ у грчке школе. По речима владике, родитељи треба да изразе своје неслагање по том питању и да не пуштају своју децу на часове из тог „предмета“. Митрополит Глифадски Павле објаснио је да увођење „часова содомије“ у грчке школе нипошто није случајност и подсетио на пређашњу изјаву заменика министра образовања Грчке на геј паради у Солуну, када је он рекао: „Ђаци морају да знају, да је разноврсност сексуалних оријентација благо и не смеју тога да се стиде.“ Владика тврди да се у школском програму, које предлаже министарство образовања, поред разговора о хомосексуализму, налазе и теме „фалусних симбола“, а деци се препоручује да у школске свеске записују ружне речи које су им биле упућене. Министарство образовања још саветује и да се деци приказују филмови, који одговарају побројаним темама. Митрополит Павле такође позива учитеље и родитеље да одбаце тај предмет и протестују против њега. Митрополит Пирејски Серафим се обратио својој пастви преко посланице, која ће бити прочитана у свим храмовима Пирејске митрополије у недељу, 29. јануара 2017. године. У својој посланици владика, познат као ревносни традиционалиста, позива родитеље ученика да јавно изразе свој протест и да школама предају писмене изјаве да њихова деца неће посећивати часове у оквиру тематске недеље „Деконструкција родних стереотипа“. Поменути часови треба да буду одржани у свим средњим школама широм Грчке у складу са меморандумом министарства образовања. Агенција Ромфеја преноси и део посланице митрополита Серафима у којој стоји: „Данас сатана опет подиже главу и дрско прети да уништи све оно што је добро, узвишено, морално, духовно, хришћанско, што је у складу са Јеванђељем и предањем светих отаца, све што је већ у прошлим епохама и својим трудом изградила Православна Црква. Он покушава да заведе човека, чији је једини циљ постојања да потчини своју плот духу, да се продухови и Божијом благодати обожи, уместо да подчини свој дух плоти. То је свргавање плана Тројединог Бога, намењеног човеку. Сатана жели да човек постане роб плоти, ужитка, греха, да од духовног постане материјално створење, попут немуште животиње.“ Митрополит Серафим у својој посланици истиче да: „Православна Црква уважава приватни живот сваког човека, као и његову одговорност за слободу избора.“ По његовим речима, Црква нема никакву намеру да се меша у ту слободу. Истовремено, Црква не може да не реагује на активности које „Злочиначки подривају онтологију и физиологију човека и распирују његове најниже пориве, пропагирају хомосексуализам, педофилију и содомију, те чудовишне, неопростиве злочине против вечнога Бога и људске личности, које су у потпуности једнаке гресима Содоме и Гоморе.“ Митрополит подсећа да Библија, изражавајући вољу Божију, вољу Творца човека: „Осуђује хомосексуализам као страст и срамоту, који су били кажњени огњем и сумпором у Содоми и Гомори. За све свете оце, хомосексуализам је одвартни и прљави грех, презрење Бога Творца.“ „Јавно испољавање хомосексуализма, поред тога што вређа јавни морал и наша верска осећања, шаље младима пример изопаченог сексуалног понашања и руши темељ грчке породице и друштва, у време беле куге. Такође, деца коју васпитавају хомосексуалци пате од психопатолошких поремећаја“ – истакао је митрополит Серафим у својој посланици.   Извор: Православие.ру     Митрополит пирејски Серафим: Хомосексуализам је смртни грех У свом интервју за канал «Мега» митрополит Серафим је запретио одлучивањем од Цркве оним посланицима грчког Парламента који су гласали за усвајање амандмана на закон о породици који дозвољава регистрацију хомосексуалних бракова. «Држава не може да уводи нове законодавне норме, које се тичу друштвеног живота, а да не пита Цркву за мишљење,» – истакао је митрополит Пирејски. Такође је додао да има право да одлучи од Цркве оне парламентарце који буду гласали за нови закон. Владика Серафим је уверен да «не може бити никаквих психолошки здравих веза у хомосексуалном браку». Такође је подсетио на то да је «хомосексуализам смртни грех». «Ми не живимо у обичној европској земљи. Нашим Уставом, који за епиграф има славословље Свете Тројице, предвиђена је сарадња између Цркве и државе – и то није идеологија, то је стварност,» – изјавио је митрополит. На примедбу новинара да на Западу постоји и друго мишљење «просећених» јерарха, између осталог, Римског папе, митрополит је оштро констатовао да «не треба мешати Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву са свештеницима који су скренули с пута и да папа није канонски јерарх Православне Цркве, већ јересијарх, који дискредитује јеванђељску Благовест,» – преноси Romfea. С грчког превео Константин Норкин Са руског Марина Тодић Извор: „Православије.ру“, Борба за Веру   Кинот Атоса протестује против грчког предлога закона о «промени пола»   Света Гора, 9. октобра 2017. године   Свештени Кинот Свете Горе у име свих 20 светогорских манастира званично се обратио, 5. октобра 2017. године, посланицима парламента и члановима владе Грчке позивом да не допусте усвајање предлога закона о «родном идентитету» и слободи промене пола, који се налази на разматрању у грчкој скупштини, преноси портал «Руски Атон». Као што је познато, левичарска грчка влада Алексиса Ципраса предложила је парламенту да усвоји предлог закона, који званично озакоњује слободну промену пола. Између осталог у пројекту се родни идентитет дефинише као «езотерички начин људског поимања сопственог пола, независно од пола уписаног на рођењу на основу биолошких карактеристика, укључујући ту и лично схватање свога тела, а такође и социјално и спољашње испољавање пола, које одговара слободној вољи сваког човека.» Грчки посланици, који улазе у састав владајуће већине, као и представници низа опозиционих посланичких клубова, подржали су предлог закона у првом читању. Чак је и усвојен амандман по коме се малолетницима старости од 15 година дозвољава да се подвргну операцији промене пола. Уколико овај предлог закона буде коначно изгласан у парламенту, то ће значити да сваки грађанин Грчке, почевши од 15 година старости, може слободно променити свој пол, за шта је потребна само писмена изјава. Представници Свештеног Кинота Атоса су изјавили да је поменути предлог закона чин богоборства и изазов Самоме Творцу и Његовим божанским законима. Цитирајући речи из Светог Писма: «И створи Бог човека по обличју Свом, по обличју Божјем створи га; мушко и женско створи их» (Постање 1:27), чланови Свештеног Кинота Атоса су позвали министра правде Ставроса Контониса, министра образовања Константиноса Гавроглуа и све посланике грчког парламента да не допусте такво богохуљење «у нашој православној отаџбини, које законски и нескривено доводи у шитање Божански закон». «Молимо све посланике и чланове владе да учине све што је у њиховој моћи да овај закон не буде усвојен», – пише у саопштењу Свештеног Кинота Свете Горе.   Поред тога, Светогорци су критиковали нове уџбенике које је одобрило министарство образовања, у којима се хришћанство изједначава са осталим религијама и учењима. По мишљењу Светогораца, то помућује национални идентитет грчке деце и намеће им «агностицизам и безбожје». У Киноту истичу да је, за разлику од грчких малишана, деци из редова мањина (муслимани и остали) омогућено да и даље добијају конфесионално оријентисано образовање. Упозоравајући чланове владе и посланике на катастрофалне последице које ће изазвати поменуте новине, Свештени Кинот завршава своје обраћање речима Преподобног Пајсија Светогорца: «Ако се ми не суптротставимо, онда ће се из гробова дићи наши преци.» Пре неколико недеља, у знак протеста против политике садашње грчке владе, на сабору у административном центру Свете Горе, представници већине атонских манастира изразили су противљење посети Алексиса Ципраса Светој Гори, која је била планирана за 28. септембар 2017. године. А у манастиру Дохијар, на пристаништу су чак истакли црне заставе са натписом «Антихристи, напоље са Свете Горе». На крају је грчка влада објавила да је посета Атосу одложена јер грчки премијер има превише планираних обавеза. Поред Светогораца, против антиправославне политике Алексиса Ципраса, иступили су и јерарси Јеладске Православне Цркве. Архиепископ Атински и све Јеладе Јероним II (Лијапис) жестоко је критиковао предлог закона грчке владе. А митрополит Етолијски и Акарнанијски Козма (Папахристос) је у свом отвореном писму посланицима грчког парламента, по поводу предлога закона о «родном идентитету», написао: «Ви намећете закон, који негира Саздатеља Тројединога Бога и хулите на Њега. Нови закон је неприродан, он удара на психосоматски идентитет човека, подстиче разврат и има за циљ да онемогући човека да иде путем освећења и обожења.» И. Захаридис из Грчке, специјално за портал «Руски Атон» С руског Александар Ђокић Извор: Православие.ру     Митрополит Фиотидски Николај: Закон „О слободној промени пола“ је безумље Атина, 6. октобар 2017. г. Као што је саопштено раније, друштвени и црквени делатници, представници интелигенције и побожни Грци су изразили негодовање због новог закона „о слободној промени пола“ који је грчки парламент усвојио у првој редакцији.   О закону који су усвојили грчки посланици у својој проповеди је говорио и Фиотидски митрополит Николај, преноси портал Agionoros.ru. „Да ли сте видели до које мере су пали грчки православни посланици? На срећу, још увек нису сви. Они су изговорили хулу против људског тела. Изгласали су закон по којем сваки човек напунивши петнаест година може да поднесе писани захтев и да промени пол. То је безумље за сваког разумног човека и сатанска ствар с тачке гледишта закона Божијег. Али неки људи желе да нашу државу претворе у државу греха. Први председник наше земље Јован Каподистрија је заједно с посланицима увео грчки устав који се базира на уважавању и поштовању Бога. И данас наш главни закон почиње речима „У име Свете Тројице“ и садржи одредбе у којима се говори о поштовању према људској личности. Ово нам даје основе да захтевамо поштовање устава и да громогласно протестујемо. Данас нам неки кажу да Бог није створио мушкарца и жену излуђујући самим тим нашу децу. Сваки мушкарац лако може да постане жена, а жена мушкарац. Да ли знате зашто то чине? Желе да по сваку цену издејствују да хомосексуалци могу да усвајају децу. Молим политичаре који су гласали за закон да престану да долазе у цркву и да нас варају како би добили гласове на изборима. Шта ће нам они?“ Са руског Марина Тодић Извор: Православире.ру   Грци негодују због новог закона „О слободној промени пола“   Атина, 2. октобар 2017. г. Друштвени и црквени делатници, представници интелигенције и побожни Грци изразили су негодовање због новог закона „о слободној промени пола“ који је грчки парламент усвојио у првој редакцији.   У складу са новим законом за замену пола ће бити довољно подношење писаног захтева, преноси Agionoros.ru. У отвореном обраћању посланицима грчке скупштине Етолски митрополит Козма је с недоговањем констатовао: „Залажете се за нацрт закона који негира Тријединог Саздатеља Бога и представља хулу против Њега. Нови закон је противприродан, он задире у човеков психосоматски идентитет, подстиче разврат и има за задатак да омете човека на његовом путу ка освећењу и обожењу. Преврћу се у гробу кости наших светаца и јунака! Плачу велики ослободилац Грчке равноапостолни Козма Етолски и наши други свеци. Очекујемо да подигнете свој глас против овог нацрта закона. Народ тражи људе на које ће се угледати, грчке вође који ће спасити домовину и народ.“ У корист скандалозног нацрта закона изјаснила се већина грчких парламентарних партија. Против су у пуном саставу гласали само посланици Комунистичке партије и покрета „Златна зора“. Посланик фракције „Независни Грци“ Костас Катсикис се за разлику од колега из фракције категорично изјаснио против предложеног закона. Истакао је да „нови закон представља опасност по аватон Свете Горе – давнашњу забрану да жене посећују Атон“. Такође, посланик је захтевао да се лицима која су променила пол забрани да усвајају децу. Са руског Марина Тодић Извор: Православие.ру     Митрополит Серафим Пирејски: Усвајањем “Закона против расизма” држава преварила Цркву   Ми смо потонули тако дубоко да је данас потврђивање  очигледног прва дужност интелигентног човека. Џорџ Орвел Исти процеси одвијају се у земљама које су се придружиле или чекају придруживање Европској унији: „Закон против дискриминације“ већ је усвојен у Грузији, а сада и „Закон против расизма“ пролази у Грчкој. Њихови садржаји су практично идентични. Црква се противи овим законима, али тешко да ће то нешто променити. Митрополит Серафим Пирејски из Грчке православне цркве изразио је своју огорченост према грчкој влади, састављеној од представника партија „Пасок“ и „Нова демократија“, које су превариле Свети Синод Грчке цркве, прикривајући од јерархије додатак оригиналном тексту који предвиђа кажњавање оних који вређају људе хомосексуалне оријентације, извештава Атина Трибјун. Штавише, министар правде цинично је лагао на трећој летњој седници Парламента, рекавши да је Црква наводно пристала на легализацију хомосексуалности и износећи законску одбрану тих права од стране посланика. „Усвајање овог такозваног „Закона против расизма“ драстично трансформише нашу правну културу и мења вредности идеала наше отаџбине“, каже се у митрополитовом тексту објављеном у грчким медијима. „По први пут у модерној историји Грчке, усваја се закон који забрањује слободу изражавања и представља законску одговорност за „критички говор“, који представља једну од основних компоненти пастирске праксе… Истовремено, уводи се правна и законска заштита хомосексуалности, перверзности људске природе и физиологије.“ „Усвојени закон контрадикторан је многим клаузама грчког Устава…“ „У фашистичком маниру забрањује се слобода изражавања и прави искорак ка ограничавању и одузимању слободе мишљења.“ Према митрополитовом мишљењу, усвајањем овог неуставног закона, „стратешки циљ ‘Новог светског поретка’ постигнут је: људи остају без моралног идентитета или заштите од многоструких зала, и уз корупцију и разврат постају безоблична маса којом је лако манипулисати, контролисана од стране лукавих и злих завереника финансијско-тржишне глобалне диктатуре. Оно што је описано у класику „1984“, Џорџа Орвела (1903-1950), сада се обистињује: онај ко контролише људски језик, контролише и мишљење. Измишљени су нови термини: „исламофобија“, „хомофобија“ и тако даље. Усмерени су према посебном типу људи: онима који воле историју, културу и традицију свога народа, тј. према европским хришћанима“. Митрополит сматра да ће, након усвајања овог закона, Грчка црква бити у обавези да укине Одбор за јереси Светог Синода, јер назвати неког јеретиком може имати за последицу прогоне због „подстицања верске мржње“. Извор: pravoslavie.ru, Борба за веру http://www.pravoslavniroditelj.org/pravoslavni-episkopi-stite-porodice-od-lgbt-ideologije-pozivamo-i-nase-vladike-da-istupe/
  4. Пред вама је својеврсни наставак нашег саопштења „Да ли епископи СПЦ знају шта џендер идеологија“ . У њему дајемо примере грчких епископа који, не само да су упознати са тоталитарном родном идеологијом (идеологијом разврата) као што су детаљно упозната и 7-орица наших епископа и митрополита Српске Цркве (линк ОВДЕ), већ и активно дижу свој глас и оштро иступају против ове богохулне идеологије која настоји да се законски наметне православном грчком народу. У Грчкој је тренутно актуелан покушај наметања џендеристичког сексуалног образовања у школама (попут „секс-пакета“ Инцест Траума Центра у Србији), затим Закон о трансџендерима (у тексту названом „Законом о слободној промени пола“ , где се заправо мисли на доношење одлуке већ са 15 година да дечак себе сматра девојчицом, а девојчица дечаком или неким трећим родом!), као и лажни Закон против расизма, који има за циљ да под девизом „говора мржње“ санкционише сваког православног хришћанина да сведочи Божију истину о човеку, жени, браку и полности. Ови грчки епископи снажно и одлучно предузимају пастирске кораке да заштите своју паству од оваквог насртаја на православне породице и православну децу. Проследимо нашим надлежним епископима Српске Цркве ове текстове и затражимо од њих да, по угледу на грчке владике – иступе у јавност сведочећи истину о мушкарцу и жени, о полности као и о богоборности џендер идеологије и лажних женских права – тзв. „родне равноправности“. Драгом Богу хвала за овако храбре и верне Богу грчке владике као и светогорске монахе. Наши епископи Српске Цркве, на челу са Патријархом Српске Цркве, морају неодложно реаговати на актуелни продор родне идеологије у Србији који нам се намеће : кроз школски систем – још увек у акредитованим семинарима од стране Министарства стоје семинари наметања родне идеологије, попут немилих „секс пакета“ који су нам наметани прошлог пролећа. Пример таквог семинара родних идеолога (или боље рећи „идеолошкиња“) можете видети на званичном сајту органа Министарства Просвете задуженог за акредитације програма за стручно усавршавање наставника (линк ОВДЕ). Такође је актуелан нови напад родних идеолога на домаће предшколске установе кроз „нове“ пројекте обука за васпитаче на ову тему. кроз последњи предлог Закона о такозваној „родној равноправности“ где нам министарка Зорана Михајловић, главна џендер идеолошКИЊА у Влади Србије намеће да морамо скрнавити српски језик измишљајући некакве женске родове именица попут „боркиња, говоркиња, војникиња“ да бисмо тако дошли наводно до уважавања „женских права“ итд, а такође и наметати да се термини „сексуална оријентација“ и „родна равноправност“ могу противуставно убацити у законе, као и да у овом друштву наводно треба извршити „деконструкцију родних стереотипа“ – за неупућене то значи натерати целу традиционалну Србију, мушкарце и жене, да сматрају како је нормално и пожељно да њихови синови и ћерке по полу буду рођени као једно, а да касније могу да „изаберу“ да буду нешто сасвим друго или треће… кроз наштелована истраживања разних организација жена махом тзв. „лезбејске оријентације“ (попут Аутономног женског центра и Инцест траума центра) у којима родне активисткиње настоје да протуре родну идеологију српском традиционалном друштву преко приче о „насиљу над женама и децом“ (линк ОВДЕ). То је карта на коју оне играју, јер знају да на други начин неће моћи да добију шири друштвени консензус. Интересантно је да се скоро искључиво жене лезбејке баве истраживањем насиља над хетеросексуалним женама од стране хетеросексуалних мушкараца. Откуда им толико интересовање за групацију којој оне не припадају? Одговор знамо – јер је то карта у вези са којом постоји друштвени консензус ( да је неопходно смањити насиље над женама и децом и да није у реду насиље над било киме) , те да искористивши непажњу недовољно упућених људи , прогурају и своју џендеристичку ЛГБТ агенду. Госпођи родној-министарки Зорани Михајловић, која све ове лобистичке организације подржава (линк ОВДЕ), иницира овакве програме и законе и омогућава их са највиших позиција власти наши епископи треба , у име православних породичних људи и још важније у Христово Име, да кажу да виде шта она ради, да знају да родна равноправност нема везе са мушкарцима и женама већ са некаквим измишљеним „родовима“ (којих има још мало па к`о слова наше азбуке, тренутно њихова скупина родова гласи LGBTTIQQ2S , линк ОВДЕ) и да на сваком месту и у свакој прилици својој пастви сведоче Божију истину о стварању човека и људској полности. Редакција Православни Родитељ Јеладска Црква наставља да се супротставља пропаганди хомосексуализма у школама Јеладска Православна Црква наставља да протестује против одржавања тематске недеље „Тело и идентитет“ у грчким школама, у оквиру које наставници треба да уче ђаке старијих разреда о толерантности ка хомосексуализму и транссексуализму, преноси грчки портал Агионорос. Тематска недеља, која је изазвала буран спор међу педагозима, разматрана је на заседању Сталног Светог Синода Јеладске Цркве. Црквени великодостојници су одлучили да се у све епархије пошаље текст грчког министра образовања Костаса Гавроглуа, у коме он објашњава своју позицију, како би тај документ био размотрен и усаглашен општецрквени став по том питању. Министар образовања је у свом недавном излагању долио уље на ватру и продубио јаз у овом конфликту, изјавивши да ће: „Семинари родног идентитета бити обавезни за све грчке ђаке и да њихови родитељи неће имати право да их не пусте на те часове.“ „Недеља толерантности“ изазвала је протесте грчког свештенства и друштва. Многи родитељи су потписали изјаву о неучествовању њихове деце у недељи „Тела и идентитета“. Наставнике позивају да не уче децу ономе што „противречи православној вери и јеванђељским начелима“. У отвореном писму министру образовања, митрополит Пирејски Серафим позвао је да се сместа предупреди „надолазеће недело“: „Јавно испољавање и пропаганда хомосексуализма, поред тога што вређа јавни морал и наша верска осећања, шаље младима пример изопаченог сексуалног понашања и руши темељ грчке породице и друштва, у време беле куге. Такође ће код деце, коју васпитавају хомосексуалци, изазвати психопатолошке поремећаје.“ Извор: Православие.ру Грчки јерарси позвали на бојкот школског предмета „Искорењивање хомофобије“ Јерарси Јеладске православне цркве позвали су учитеље и родитеље да бојкотују и протестују против новог школског програма, који има за циљ „искорењивање полних предрасуда“, преноси агенција Agionoros. Митрополит Идри Јефрем је истакао да се Православна Црква не слаже са директивом министарства образовања и да се противи увођењу предмета „Искорењивање хомофобије и трансфобије“ у грчке школе. По речима владике, родитељи треба да изразе своје неслагање по том питању и да не пуштају своју децу на часове из тог „предмета“. Митрополит Глифадски Павле објаснио је да увођење „часова содомије“ у грчке школе нипошто није случајност и подсетио на пређашњу изјаву заменика министра образовања Грчке на геј паради у Солуну, када је он рекао: „Ђаци морају да знају, да је разноврсност сексуалних оријентација благо и не смеју тога да се стиде.“ Владика тврди да се у школском програму, које предлаже министарство образовања, поред разговора о хомосексуализму, налазе и теме „фалусних симбола“, а деци се препоручује да у школске свеске записују ружне речи које су им биле упућене. Министарство образовања још саветује и да се деци приказују филмови, који одговарају побројаним темама. Митрополит Павле такође позива учитеље и родитеље да одбаце тај предмет и протестују против њега. Митрополит Пирејски Серафим се обратио својој пастви преко посланице, која ће бити прочитана у свим храмовима Пирејске митрополије у недељу, 29. јануара 2017. године. У својој посланици владика, познат као ревносни традиционалиста, позива родитеље ученика да јавно изразе свој протест и да школама предају писмене изјаве да њихова деца неће посећивати часове у оквиру тематске недеље „Деконструкција родних стереотипа“. Поменути часови треба да буду одржани у свим средњим школама широм Грчке у складу са меморандумом министарства образовања. Агенција Ромфеја преноси и део посланице митрополита Серафима у којој стоји: „Данас сатана опет подиже главу и дрско прети да уништи све оно што је добро, узвишено, морално, духовно, хришћанско, што је у складу са Јеванђељем и предањем светих отаца, све што је већ у прошлим епохама и својим трудом изградила Православна Црква. Он покушава да заведе човека, чији је једини циљ постојања да потчини своју плот духу, да се продухови и Божијом благодати обожи, уместо да подчини свој дух плоти. То је свргавање плана Тројединог Бога, намењеног човеку. Сатана жели да човек постане роб плоти, ужитка, греха, да од духовног постане материјално створење, попут немуште животиње.“ Митрополит Серафим у својој посланици истиче да: „Православна Црква уважава приватни живот сваког човека, као и његову одговорност за слободу избора.“ По његовим речима, Црква нема никакву намеру да се меша у ту слободу. Истовремено, Црква не може да не реагује на активности које „Злочиначки подривају онтологију и физиологију човека и распирују његове најниже пориве, пропагирају хомосексуализам, педофилију и содомију, те чудовишне, неопростиве злочине против вечнога Бога и људске личности, које су у потпуности једнаке гресима Содоме и Гоморе.“ Митрополит подсећа да Библија, изражавајући вољу Божију, вољу Творца човека: „Осуђује хомосексуализам као страст и срамоту, који су били кажњени огњем и сумпором у Содоми и Гомори. За све свете оце, хомосексуализам је одвартни и прљави грех, презрење Бога Творца.“ „Јавно испољавање хомосексуализма, поред тога што вређа јавни морал и наша верска осећања, шаље младима пример изопаченог сексуалног понашања и руши темељ грчке породице и друштва, у време беле куге. Такође, деца коју васпитавају хомосексуалци пате од психопатолошких поремећаја“ – истакао је митрополит Серафим у својој посланици. Извор: Православие.ру Митрополит пирејски Серафим: Хомосексуализам је смртни грех У свом интервју за канал «Мега» митрополит Серафим је запретио одлучивањем од Цркве оним посланицима грчког Парламента који су гласали за усвајање амандмана на закон о породици који дозвољава регистрацију хомосексуалних бракова. «Држава не може да уводи нове законодавне норме, које се тичу друштвеног живота, а да не пита Цркву за мишљење,» – истакао је митрополит Пирејски. Такође је додао да има право да одлучи од Цркве оне парламентарце који буду гласали за нови закон. Владика Серафим је уверен да «не може бити никаквих психолошки здравих веза у хомосексуалном браку». Такође је подсетио на то да је «хомосексуализам смртни грех». «Ми не живимо у обичној европској земљи. Нашим Уставом, који за епиграф има славословље Свете Тројице, предвиђена је сарадња између Цркве и државе – и то није идеологија, то је стварност,» – изјавио је митрополит. На примедбу новинара да на Западу постоји и друго мишљење «просећених» јерарха, између осталог, Римског папе, митрополит је оштро констатовао да «не треба мешати Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву са свештеницима који су скренули с пута и да папа није канонски јерарх Православне Цркве, већ јересијарх, који дискредитује јеванђељску Благовест,» – преноси Romfea. С грчког превео Константин Норкин Са руског Марина Тодић Извор: „Православије.ру“, Борба за Веру Кинот Атоса протестује против грчког предлога закона о «промени пола» Света Гора, 9. октобра 2017. године Свештени Кинот Свете Горе у име свих 20 светогорских манастира званично се обратио, 5. октобра 2017. године, посланицима парламента и члановима владе Грчке позивом да не допусте усвајање предлога закона о «родном идентитету» и слободи промене пола, који се налази на разматрању у грчкој скупштини, преноси портал «Руски Атон». Као што је познато, левичарска грчка влада Алексиса Ципраса предложила је парламенту да усвоји предлог закона, који званично озакоњује слободну промену пола. Између осталог у пројекту се родни идентитет дефинише као «езотерички начин људског поимања сопственог пола, независно од пола уписаног на рођењу на основу биолошких карактеристика, укључујући ту и лично схватање свога тела, а такође и социјално и спољашње испољавање пола, које одговара слободној вољи сваког човека.» Грчки посланици, који улазе у састав владајуће већине, као и представници низа опозиционих посланичких клубова, подржали су предлог закона у првом читању. Чак је и усвојен амандман по коме се малолетницима старости од 15 година дозвољава да се подвргну операцији промене пола. Уколико овај предлог закона буде коначно изгласан у парламенту, то ће значити да сваки грађанин Грчке, почевши од 15 година старости, може слободно променити свој пол, за шта је потребна само писмена изјава. Представници Свештеног Кинота Атоса су изјавили да је поменути предлог закона чин богоборства и изазов Самоме Творцу и Његовим божанским законима. Цитирајући речи из Светог Писма: «И створи Бог човека по обличју Свом, по обличју Божјем створи га; мушко и женско створи их» (Постање 1:27), чланови Свештеног Кинота Атоса су позвали министра правде Ставроса Контониса, министра образовања Константиноса Гавроглуа и све посланике грчког парламента да не допусте такво богохуљење «у нашој православној отаџбини, које законски и нескривено доводи у шитање Божански закон». «Молимо све посланике и чланове владе да учине све што је у њиховој моћи да овај закон не буде усвојен», – пише у саопштењу Свештеног Кинота Свете Горе. Поред тога, Светогорци су критиковали нове уџбенике које је одобрило министарство образовања, у којима се хришћанство изједначава са осталим религијама и учењима. По мишљењу Светогораца, то помућује национални идентитет грчке деце и намеће им «агностицизам и безбожје». У Киноту истичу да је, за разлику од грчких малишана, деци из редова мањина (муслимани и остали) омогућено да и даље добијају конфесионално оријентисано образовање. Упозоравајући чланове владе и посланике на катастрофалне последице које ће изазвати поменуте новине, Свештени Кинот завршава своје обраћање речима Преподобног Пајсија Светогорца: «Ако се ми не суптротставимо, онда ће се из гробова дићи наши преци.» Пре неколико недеља, у знак протеста против политике садашње грчке владе, на сабору у административном центру Свете Горе, представници већине атонских манастира изразили су противљење посети Алексиса Ципраса Светој Гори, која је била планирана за 28. септембар 2017. године. А у манастиру Дохијар, на пристаништу су чак истакли црне заставе са натписом «Антихристи, напоље са Свете Горе». На крају је грчка влада објавила да је посета Атосу одложена јер грчки премијер има превише планираних обавеза. Поред Светогораца, против антиправославне политике Алексиса Ципраса, иступили су и јерарси Јеладске Православне Цркве. Архиепископ Атински и све Јеладе Јероним II (Лијапис) жестоко је критиковао предлог закона грчке владе. А митрополит Етолијски и Акарнанијски Козма (Папахристос) је у свом отвореном писму посланицима грчког парламента, по поводу предлога закона о «родном идентитету», написао: «Ви намећете закон, који негира Саздатеља Тројединога Бога и хулите на Њега. Нови закон је неприродан, он удара на психосоматски идентитет човека, подстиче разврат и има за циљ да онемогући човека да иде путем освећења и обожења.» И. Захаридис из Грчке, специјално за портал «Руски Атон» С руског Александар Ђокић Извор: Православие.ру Митрополит Фиотидски Николај: Закон „О слободној промени пола“ је безумље Атина, 6. октобар 2017. г. Као што је саопштено раније, друштвени и црквени делатници, представници интелигенције и побожни Грци су изразили негодовање због новог закона „о слободној промени пола“ који је грчки парламент усвојио у првој редакцији. О закону који су усвојили грчки посланици у својој проповеди је говорио и Фиотидски митрополит Николај, преноси портал Agionoros.ru. „Да ли сте видели до које мере су пали грчки православни посланици? На срећу, још увек нису сви. Они су изговорили хулу против људског тела. Изгласали су закон по којем сваки човек напунивши петнаест година може да поднесе писани захтев и да промени пол. То је безумље за сваког разумног човека и сатанска ствар с тачке гледишта закона Божијег. Али неки људи желе да нашу државу претворе у државу греха. Први председник наше земље Јован Каподистрија је заједно с посланицима увео грчки устав који се базира на уважавању и поштовању Бога. И данас наш главни закон почиње речима „У име Свете Тројице“ и садржи одредбе у којима се говори о поштовању према људској личности. Ово нам даје основе да захтевамо поштовање устава и да громогласно протестујемо. Данас нам неки кажу да Бог није створио мушкарца и жену излуђујући самим тим нашу децу. Сваки мушкарац лако може да постане жена, а жена мушкарац. Да ли знате зашто то чине? Желе да по сваку цену издејствују да хомосексуалци могу да усвајају децу. Молим политичаре који су гласали за закон да престану да долазе у цркву и да нас варају како би добили гласове на изборима. Шта ће нам они?“ Са руског Марина Тодић Извор: Православире.ру Грци негодују због новог закона „О слободној промени пола“ Атина, 2. октобар 2017. г. Друштвени и црквени делатници, представници интелигенције и побожни Грци изразили су негодовање због новог закона „о слободној промени пола“ који је грчки парламент усвојио у првој редакцији. У складу са новим законом за замену пола ће бити довољно подношење писаног захтева, преноси Agionoros.ru. У отвореном обраћању посланицима грчке скупштине Етолски митрополит Козма је с недоговањем констатовао: „Залажете се за нацрт закона који негира Тријединог Саздатеља Бога и представља хулу против Њега. Нови закон је противприродан, он задире у човеков психосоматски идентитет, подстиче разврат и има за задатак да омете човека на његовом путу ка освећењу и обожењу. Преврћу се у гробу кости наших светаца и јунака! Плачу велики ослободилац Грчке равноапостолни Козма Етолски и наши други свеци. Очекујемо да подигнете свој глас против овог нацрта закона. Народ тражи људе на које ће се угледати, грчке вође који ће спасити домовину и народ.“ У корист скандалозног нацрта закона изјаснила се већина грчких парламентарних партија. Против су у пуном саставу гласали само посланици Комунистичке партије и покрета „Златна зора“. Посланик фракције „Независни Грци“ Костас Катсикис се за разлику од колега из фракције категорично изјаснио против предложеног закона. Истакао је да „нови закон представља опасност по аватон Свете Горе – давнашњу забрану да жене посећују Атон“. Такође, посланик је захтевао да се лицима која су променила пол забрани да усвајају децу. Са руског Марина Тодић Извор: Православие.ру Митрополит Серафим Пирејски: Усвајањем “Закона против расизма” држава преварила Цркву Ми смо потонули тако дубоко да је данас потврђивање очигледног прва дужност интелигентног човека. Џорџ Орвел Исти процеси одвијају се у земљама које су се придружиле или чекају придруживање Европској унији: „Закон против дискриминације“ већ је усвојен у Грузији, а сада и „Закон против расизма“ пролази у Грчкој. Њихови садржаји су практично идентични. Црква се противи овим законима, али тешко да ће то нешто променити. Митрополит Серафим Пирејски из Грчке православне цркве изразио је своју огорченост према грчкој влади, састављеној од представника партија „Пасок“ и „Нова демократија“, које су превариле Свети Синод Грчке цркве, прикривајући од јерархије додатак оригиналном тексту који предвиђа кажњавање оних који вређају људе хомосексуалне оријентације, извештава Атина Трибјун. Штавише, министар правде цинично је лагао на трећој летњој седници Парламента, рекавши да је Црква наводно пристала на легализацију хомосексуалности и износећи законску одбрану тих права од стране посланика. „Усвајање овог такозваног „Закона против расизма“ драстично трансформише нашу правну културу и мења вредности идеала наше отаџбине“, каже се у митрополитовом тексту објављеном у грчким медијима. „По први пут у модерној историји Грчке, усваја се закон који забрањује слободу изражавања и представља законску одговорност за „критички говор“, који представља једну од основних компоненти пастирске праксе… Истовремено, уводи се правна и законска заштита хомосексуалности, перверзности људске природе и физиологије.“ „Усвојени закон контрадикторан је многим клаузама грчког Устава…“ „У фашистичком маниру забрањује се слобода изражавања и прави искорак ка ограничавању и одузимању слободе мишљења.“ Према митрополитовом мишљењу, усвајањем овог неуставног закона, „стратешки циљ ‘Новог светског поретка’ постигнут је: људи остају без моралног идентитета или заштите од многоструких зала, и уз корупцију и разврат постају безоблична маса којом је лако манипулисати, контролисана од стране лукавих и злих завереника финансијско-тржишне глобалне диктатуре. Оно што је описано у класику „1984“, Џорџа Орвела (1903-1950), сада се обистињује: онај ко контролише људски језик, контролише и мишљење. Измишљени су нови термини: „исламофобија“, „хомофобија“ и тако даље. Усмерени су према посебном типу људи: онима који воле историју, културу и традицију свога народа, тј. према европским хришћанима“. Митрополит сматра да ће, након усвајања овог закона, Грчка црква бити у обавези да укине Одбор за јереси Светог Синода, јер назвати неког јеретиком може имати за последицу прогоне због „подстицања верске мржње“. Извор: pravoslavie.ru, Борба за веру http://www.pravoslavniroditelj.org/pravoslavni-episkopi-stite-porodice-od-lgbt-ideologije-pozivamo-i-nase-vladike-da-istupe/ View full Странице
×