Претражи Живе Речи Утехе

На почетку емисије отац Макарије је тумачио зачало из Светог Јеванђеља на 35. недјељу по празнику Педесетнице када наша Света Црква доноси причу о блудном сину. Наша обавеза коју нам је Бог дао је љубав према ближњима својим. Сусретањем са Богом ми поврђујемо своју личност. Звучни запис емисије „Осјећај раја и пасхалне радости гледати лица људи сабраних на литијама“-рекао је између осталог отац Макарије говорећи о свом осјећају литија које ових дана пролазе улицама црногорских градова у одбрану светиња и вјере православне. Отац Макарије је потом одговарао и на питања наших слушалаца на која ћете одговоре чути ако одслушате ову душекорисну емисију и духовне поуке оца Макарија. Извор: Радио Светигора

Поводом изјаве председника Црне Горе Мила Ђукановића да ”Црној Гори треба сопствена Црква да учврсти свој идентитет” на твитеру се огласио игуман манастира Високи Дечани поручивши да ”председник заборавља да је Црна Гора секуларна држава и да православна Црква данас све више делује у мултиетничким срединама и не може и не сме да буде експозитура ниједне државе или режима”. Игуман Сава је истакао да СПЦ није државна црква Србије већ већинска Црква у неколико земаља а присутна је на свим континентима. ”Не чине је само грађани Србије већ више земаља. Идеја стварања тзв. црногорске цркве је рецидив комунистичког и тоталитарног менталитета кога се неки политичари још нису ослободили” – поручио је отац Сава. ”Српска Православна Црква има вернике различитих националности и језика а служба се служи на свим језицима земаља где Црква делује. У нашим редовима има Американаца, Немаца, Талијана, Француза итд. Концепт националних Цркава сваким даном се превазилази у једном глобалном друштву”, истакао је игуман Манастира Високи Дечани и као пример навео Руску Православну Цркву. ”У згради Московске патријаршије видимо патријархов трон окружен заставама држава у којима Московска Патријаршија делује. Она није више само Руска Црква, већ постоји широм света, иако је заснована на руској традицији”, подсетио је отац Сава и нагласио да је идеја да свака нова држава треба да оформи своју цркву заправо покушај коришћења Цркве у политичке сврхе. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Десетине хиљада Подгоричана и вечерас се сабрало око саборног храма Христовог Васкрсења, на молебану Пресветој Богородици за спас православних светиња. Литију улицама главног града Црне Горе предводио је игуман манастира Савина јеромонах Макарије. По повратку литије, која је ишла Булеваром Светог Петра Цетињског до моста Блажа Јовановића према Правном факултету, пред Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици сабраним вјерницима се бесједом обратио Савински игуман Макарије пренијевши благослов Богородице Савинске и крста Светога Саве. Он је рекао да је на њега посебан утисак оставило када је видио да очеви дижу своје синове на раменима док мајке у колицима возе своју дјецу, да виде крст, и уче их да не дају светиње никоме. „Док год мајке буду возиле своја чеда у колицима на овим литијама, док очеви буду подизали своје синове да виде крст Светог Василија Острошког и Светога Саве нема бриге за нас, јер смо ми са Богом и Бог је са нама“, казао је отац Мкарије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Предавање Архимандрита Јефрема, игумана светогорског Манастира Ватопеда, "Свети Сава и Свети Симеон у манастиру Ватопеду", одржано на Симпосиону о женском монаштву, одржаном у Манастиру Жичи 2011. године. Извор: Манастир Жича

Предавање архимандрита Јелисеја, игумана манастира Симонопетра "Духовно завештање Симонопетријских стараца Јеронима и Емилијана", објављено на Симпосиону о женском монаштву одржаном у Манастиру Жичи 2011. године. Извор: Манастир Жича

Винарија манастира Буково налик на светионик виноградарског и винарског (к)раја Неготинске крајине блиста једноставном, чистом светлошћу из оазе Буковске шуме. Закриљена светињом манастирском, винарија се као какав цхатеау утихнула усред винограда аутохтоне црне тамјанике и прокупца и ушушкано узраста на плећима малобројне братије, подрумара Платона и игумана Kозме, те ненаметљиви али одлучни енолошки шапат др. Радована Ђорђевића из Жупе. Филигран вина Винарије манастира Буково већ неколико година су прави хит на тржишту. Посебна паковања, џиновске боце, врхунске етикете и чињеница да су прва манастирска винарија која је послала вино на Децантер у Лондон, најважније светско надметање, издвајају је из комплетно препознатог прогреса српског винарства али и све већег броја манастирских подрума на тржишту. А престижне сребрне медаље које освајају на западу у конкуренцији интернационалних сорти мерло и каберне готово да су равне малом чуду. Управо смо зато у разговору с игуманом пожелели да откријемо ову винску манастирску тајну. И оно што нас тек чека из Букова, а баш такав је врхунски пино ноар којим нас игуман Kозма гости током разговора... И сами уживате у овом вину, знам да се бринете око њега, имате ли искуства на том пољу? - Рођен сам и одрастао у селу Велики Небрижевац у Имотском, у Хрватској, где моји од давнина, па и дан-данас производе вино од кујунџуше и где су се моји преци доселили пре три века из Попова Поља. Kод нас се гњечило грожђе ногама, деца су ускакала у буриће јер није било муљаче те сам од малена упућен у обраду винограда и производњу вина. Отац је инсистирао на томе, па већ са 15 година радим практично комплетну причу уз његову помоћ и асистенцију у подруму или коноби, како се код нас каже. Прилику да помажем имао сам поготово 90-их година кад се десио несретни рат, не поновило се, кад су из Имотског отишли људи, моја браћа и сестре. Тад је на мени остало да радим винограде. И остало ми је у лепом сећању и кад се десило да исто касније наставим да радим у обновљеним виноградима манастира Буково где сада живим. Поново сам у винограду и производњи грожђа, наравно сад на вишем нивоу, али те неке лепе ствари из куће заувек остају дубоко у сећању. Шта се гајило у винограду ваше породице? - Гајила се кујунџуша и имали смо нешто вранца уз једну стару аутохтону сорту, претпостављам да је плавац. У том су винограду сад смањени приноси, и родитељи су у годинама, али оно што је занимљиво је да су вина која смо правили и која се праве јесу заправо оранж. Пре пар година донео сам овамо то вино, пробао га је Радован, пита одакле је? Kажем од мојих, а он ће: „Чекај, ово је оранж!“ И већина вина су таква, јер се вино тамо тако прави. Четрдесет дана се бело грожђе држи на комини па тек онда цеди и потом сумпорише приде. Али наши стари нису стављали много сумпора јер и без њега оно годинама траје. Сипа се у буре и не дира. Чујем да се сада тамо та винска прича помало обнавља и јако ми је драго због тога. У Буково сте стигли 1998. године, како сте пренели љубав према винограду? - Kад сам стигао видим изнад манастира пољана, детелина, велики празан простор какви су ретки код нас у Далмацији, и преко уста ми пређе: Лепо би било да овде буде виноград. Сви су тад рекли: „Kакав виноград, ко ће о томе да брине?“ Али, фала Богу, ипак се десило да је настао. Ми смо као братија међусобно причали о томе али је главни иницијатор био тадашњи епископ Тимочки Јустин који је заједно са нашим игуманом Иларионом и братством покренуо ту идеју. Манастир је пре Другог светског рата имао винограде, озбиљних 12 хектара парцела које су касније одузете и од којих је остала само лоза непрсканац у манастиру. Али, знајући да овај крај има виноградарски потенцијал и да би манастир могао да се од тога издржава, а свестан да је већ раније поседовао винограде, чак и засад црне тамјанике у 19. и 20. веку, владика је покренуо целу причу, која није мала. Видели смо исечак из старих новина где се писало о Жупи и Неготину с краја 19. века и помиње Неготин са 10.000 хектара винограда, а Жупа са око 5.000! Према садашњим сазнањима Неготин тренуно има око 500 хектара, Жупа пет пута толико, али, колико је то тачно нисам сигуран. Kако је изгледало постављање винограда? - По благослову епископа је отац Дамјан као економ манастира и сопственим средствима, заједно са игуманом и браћом на тој парцели подигао први засад, два хектара црне тамјанике. Kренули смо самостално Дамјан и ја, али смо брзо увидели да нећемо моћи без технолога. Мислим да је сарадња са Радованом Ђорђевићем започела 2013. године и тако је и дан-данас. Отац Платон води винарију, а ја сам Радовану чак у једном тренутку рекао: „Пошто Платону, као младом момку енологија тако лепо иде, хајде да га пошаљемо на неке школе да и званично то изучи“. Али Радован вели: „Нема потребе, што је он овде научио, то ови што заврше школе не знају толико!" (смех). Потом следи чудо Божије, држава је враћајући нам земљу дала практично два већ подигнута винограда. Људи су земљу користили, садили иако не би смели јер је била у поступку враћања, но ми смо зато добили око шест хектара винограда па су нам се у подруму појавиле и друге сорте, мерло, каберне и совињон блан. Мислим да је то било 2008. године, чује се како неко оре једно брдо и браћа се обрадовала, кажу: „Хвала ти Боже да је неко коначно узео да ради и сеје, јер је то све било запуштено.“ А испоставило се касније да је наша земља и оно што сад имамо! Изнад манастира су прокупац и црна тамјаника. Одакле пино ноар, веома таман, екстремно густ, екстрактан? - Црни бургундац је опрашивач код црне тамјанике. Локални стручњаци кажу да смо могли и гаме да посадимо у ту сврху, али нам је човек из Пољопривредне школе, одакле смо узимали калемове, предложио да ипак буде пино ноар. Црном смо тамјаником генерално задовољни, имамо је већ 10 година и добра је. Берба 2014 била је јако лоша, година 2016 такође је подбацила, али су све друге биле одличне и то сад гурамо. Овај пино ноар из бербе 2016 јесте добар, имамо само једно буре и њега ћемо слати на Децантер ове године. Прва сте манастирска винарија која шаље вино на Децантер, прва која се оглашава у медијима. Чије су то идеје, ко решава шта иде на оцењивање? - Братство, нас шест укупно учествује у читавој причи, како монашког живота, како духовног, тако и овог винског. Од производње до продаје причамо о свему закључно са ценама како би изнедрили оно најбоље за нас. Платон и ја смо на челу, а однедавно и Милош Милошевић кога сам поставио за директора винарије. Радован је технолог, он не воли да га хвалимо и причамо о њему, али сам му ја рекао: „Док смо ми живи, ти си технолог, био овде, у Америци, Аргентини, Аустралији, свеједно!“ Једино што не желимо је да пређемо неке границе и да из мале производње одемо у неку индустрију, да се изгуби оно због чега смо ми уствари овде. А за оцењивање, Платон, Радован и ја одлучујемо. Пошто се Радован креће далеко више од нас у том свету он је предложио да се прва вина пошаљу на Децантер и одабрао тај каберне који је добио сребро. Рече: “Не очекујмо медаљу, али дај да видимо где смо.” И одушевило нас је сазнање да је неко препознао наша вина и драго нам је било то сребро, али далеко више од самог сребра драга нам је препорука за Црну тамјанику која је можда први пут отишла на неко међународно оцењивање. Ми нигде не журимо, нема потребе, отац Платон чак и не пије вино, а Радован је у Жупи. Читава прича значи своди се на мене и на мени је сав терет. (смех) Kолико сте збиља укључени? - Апсолутно сам укључен у све у винарији. Можда не улазим у неке детаље, али што се тиче производње, одлуке о тренутку бербе, Платон и ја смо на терену и одлучујемо о свему. У вези буради и осталога он ништа не ради без да ме пита и наравно уз консултације са Радованом. Вино Филигран Гаме добило је бронзу на Децантеру. Због чега се ова сорта мало гаји у Србији док је некада била доста распрострањена? - Чуо сам од старијих Неготинаца, људи из околних села да је гаме био присутан све до 70-их и 80-их година, а кад су се појавиле захвалније сорте каберне и мерло доста њих је искрчило винограде гамеа. Но, остало га је нешто. Ми смо ту причу кренули 2014. године кад се нудио један виноград од хектара у закуп. Прелепи виноград, лепа позиција, ја сам одлучио да то узмемо и хвала Богу, наредне године смо произвели вино које нам се изузетно допада. Данас гаме многи производе, можда је најозбиљнији Дајић и угледамо се помало на њега, правимо паралелу. А што се сорте тиче, сматрамо да то јесте будућност и радићемо на њему и ако Бог да, садићемо на Букову нове засаде. Kолико је вино битно у животу манастира? - Веома. Црвено вино се употребљава за причешће, оно је крв Христова. Ми смо и почели производњу слатких вина првенствено за богослужбену употребу. Већ неколико година радимо та вина које се зову Вино за свето причешће које има карактеристичну етикету. Иако је доброг квалитета, како би се користило по црквама дајемо га по мањој цени. И веома смо задовољни јер без тог вина нема причешћа, а без причешћа нема живота за нас хришћане. Вино се помиње кроз Нови и Стари завет, у Свадби Галилејској где је Господ претворио воду у вино. И кад се неки чуде за нас, питају се како им је тако добро вино у Букову, а ја кажем: „Имамо добру воду овде и она се претвори у вино!“ А исто тако кажемо да Матаљ користи ту исту манастирску воду кад пере судове, па је и њему добро вино. (смех) Kоја „филигранска" вина пије братија у манастиру и колико? - Мртва је трка код братије између кабернеа и гамеа, мада ми се чини да их каберне одушевљава, а шардоне барик је увек фаворит. Такође, имамо ту срећу да је тачно одређено колико се сме пити, то је отприлике један децилитар или децилитар и по уз оброк, а неки пут се деси да се разреши неко Зајечарско пиво кад вино није најбоље охлађено. Пије се и наша шљива за празнике или лоза. Све испробавамо, а желим да нагласим да су братија најбољи показатељ у ком смеру иду вина. Сви поседују тај дар од Господа да могу да оцене и када кажу за неко вино, рецимо за Мерло који смо баш спремали за флаширање, да га треба послати у Лондон, послушамо их. И за то вино добили смо исто сребро. Ви сте завршили факултет? - Не, завршио сам средњу економску а после тога уписао Теолошки факултет у Београду. Међутим привукло ме монаштво, напустио сам Београд после годину и по дана и са 21 годином дошао у манастир у Буково. Значи, нисам завршио ниједну богословску школу. Kако се постаје старешина манастира без дипломе? - Ја сам очигледно неко чудо, не знам шта је у питању. Једноставно сам заволео монашки живот иако то нисам планирао. Kао пето дете у породици још као млад сам хтео да имам жену и децу, али су ме Буково и братија привукли. А ја сам само служио, слушао, био послушан за оно што монаштво тражи од нас и трудио се да то испуним. И ето, они су мене изабрали за старешину иако овде има људи који су магистрирали теологију. Сад, зашто су мене изабрали не знам, вероватно је у питању вино. (смех) Данас кажу: „Вино је добро, нећемо да га мењамо нек буде игуман!“ Ускоро стиже нова етикета? - Вино за причест је увек било купажа каберне, мерло, гаме, понекад мало црне тамјанике. Но, сада смо спаковали тачну купажу, средином октобра одредили смо однос: пола је каберне, а по четвртину чине мерло и гаме. То је вино из бербе 2017, најбоље коју смо имали у десет година колико радимо. Иницијатива да направимо такво вино долазила је и од неких људи са стране, али смо и сами дошли до тога. Зваће се Филигран Вез, отац Платон ме подсетио на причу која датира из доба владике Јустина и оца Дамјана, да се тад помињао неки „вез", што нам се свидело. Ради се етикета, посебна боца, укупно око 2.000 комада. Припремате и нове засаде? - Имамо нека три хектара близу манастира где планирамо да садимо гаме, а брат Никола Матаљ се понудио да засадимо зачинак и багрину, што сам радосно примио од њега понуду. У разговорима смо око калемова, припремамо земљиште где су већ некада били виногради. Ако буде прилика, на парцели поред Пољопривредне школе у плану је да једнога дана изградимо нову винарију. Видели сте колико је ова сада скромна, али хвала Богу, не кукамо и да остане таква до краја. Отац Платон каже да би највише и волео да остане тако али сам сигуран да и он има жељу да је из ове манастирске оазе изместимо. Ако буде тако, урадићемо, ако не остаће овде. Не трчимо пред руду јер Бог је тај који нам све показује како треба да радимо. Размишљате о преласку на органску производњу? - Тако је, то је план. Још код прве садње црне тамјанике кренули смо у причу да радимо само са плавим каменом. Међутим, стижу нека дешавања, одлазила је братија и нема се времена да се све постигне. Па је дошло до тога да се испрска виноград с овим и с оним, те се органска идеја мало загубила. Сада смо у разговорима дошли до тога да кренемо са затрављивањем винограда, окрећемо се органској производњи и надамо се да ћемо успети у томе. То је још један покушај, а све што смо до сада покушали то смо и урадили. Наравно, увек има и омашаја, али верујемо у успех уз помоћ Радована и младог брата Милоша који пази винограде код Kовачевића. Био је код нас за Преображење кад се освећује грожђе и тада је пао договор да ће и он да нам помогне и даће Бог да буде успешно. За ваша вина се чуло надалеко? - Веома смо срећни и задовољни када дођу људи са других континената одушевљени овим винима, долазе из Израела, Аустралије, Енглези, Руси... Јако је то интересантно мада некада размишљам: “Да ли нас превише хвале или заиста мисле да је тако добро, поготово за црну тамјанику која је за њих потпуно непозната?” Лепа су искуства и ми смо већ и извезли неко вино у Аустралију, свега педесетак картона, али баш су људи тражили наша вина тамо. Деценијама се манастирско вино куповало само зато што је из манастира а не због квалитета, а данас су ту Буково, Амбелос, Студеничка вина, Хиландарско... Флаширана квалитетна вина са етикетама, како гледате на конкуренцију? - Што се конкуренције тиче мислим да нисмо интересантни јер нисмо велики произвођачи. Са свима имамо лепу сарадњу, са друге стране, неки су тражили да им откријемо тајне за нека вина. Тражили су неке рецептуре за слатко вино чак из Русије, али нисам то благословио, нити ће било ко други то да добије јер сам ја тај благослов за такво вино од мојих родитеља добио. Опет, пробао сам друга вина, већину, и добра су. Али треба још да се ради, и конкуренције се не плашимо. Такође, слажем се да су људи куповали раније вина зато што су манастирска и схватам зашто је морало да се подигне квалитет и све остало јер данас је све доступно и ништа не можете сакрити од људи. Питају колико траје крштење, кажем 40 минута, а они се чуде како негде траје 15. Људи данас сниме и виде све, да сте скратили крштење за пола сата, а таква је ситуација и са вином. Kупи га једном, проба, и ако не ваља никад више неће доћи да га купи. А ако је нешто квалитетно и добро, увек ће се вратити том извору, тако ја на то гледам. Већи је број манастирских винарија да ли се размишља о удруживању? - Није се појавила таква идеја. Мишљења сам да као што је ситуација у друштву, држави, тако се преноси и на нас без обзира што смо посвећени Богу и животу духовном. Засад једноставно нема те иницијативе и мислим да би то било тешко, баш као што тешко иде и код удруживања винара. Сведоци смо глобалних промена, од климе па надаље. Kолико сте ви захваћени свиме што нам отежава живот? - Што се климатских промена тиче евидентно је да постоје у некој мери али сам сигуран и чврсто убеђен да ништа то није другачије него пре 100 или 200 година. Можда се мало више наглашава ситуација да би се прогурали неки пројекти али гледајући кроз перспективу винограда и производње вина где постоје записи у последњих век или два, ништа се ту није много променило. Гаме се бере од трећег до десетог у месецу и то је то. Али оно што морам да поменем је да обратите пажњу на животињски свет који је од постања нетакнут у смислу да се животиње нису поквариле. Оне немају разум нити су могле да промене нешто, већ смо ми ти који су мењали целу слику, док су оне практично остале исте из оног времена, онакве какве јесу. И по њима можете да видите сву ту лепоту коју је човек имао а коју смо ми као људи злоупотребили. Уништавамо своју природу, сечемо шуме неограничено и без контроле, а све то утиче на климу. Бог јесте тај који нас чува, крије и води, и док је нас он ће нас чувати такве какви јесмо, јер Бог воли сваког, не само праведника и монаха, већ све нас. И свакоме жели да се спаси док год ми будемо имали основна људска начела и будемо људи, што је говорио блаженопочивши патријарх Павле. Нема за нас проблема и не треба да нас брине ни клима, ни једно, ни друго. Једноставно нам треба хармонија, живот нормалан људских бића угледајући се на животиње које сам поменуо, јер у већој љубави и хармонији живе него ми. Ми људи имамо осећања, али за разлику од животиња имамо душу и ми никада не умиремо, ми само некуда прелазимо. Ви у то не морате веровати, али ја верујем и зато то и причам и зато очекујем да после овога живота, ако тамо негде буде неко добро вино, и ако га дају, добро је. Ако га не дају, није ни важно, само да ја будем тамо. Извор: Вино.рс

На Бадњи дан, 6. јануара 2020. године Господње, у саобраћајној несрећи, која се догодила у 15,45 часова на Ибарској магистрали код Прељине, погинуо је архимандрит Јован (Никитовић), игуман манастира Вујнa. Отац Јован је рођен у Горњој Трепчи код Чачка 1946. године у кући српског домаћина из Горње Трепче Рајка Никитовића и мајке Ковиљке. Они изродише четворо деце, три сина и једну кћер, који се сви до једног Богу посветише. Када је имао само седамнаест година, замонашио га је знаменити владика жички и бањалучки Василије (Костић). Било је то у манастиру Вујну, на храмовну славу вујанску, Светог архангела Гаврила 1963. године. Од 1965. године био је јерођакон, а у Студеници је 1968. године завршио тадашњу знамениту монашку школу. Исте године постао је јеромонах. Отац Јован је одликован чином архимандрита почетком августа 2013. године. Иначе, Никитовићи су стара фамилија, а засеок који по њима носи име налази се на улазу у Горњу Трепчу из правца Чачка, односно суседне Доње Трепче. Никитовићи носе своје породично име од времена кад је књаз Милош тридесетих година деветнаестог века забранио да се, слично као код браће Руса, крштеном имену у свакој генерацији додаје име оца и додатак „ић.“ Дакле, Никитовићи су добили породично име по Никиту Милинковићу, а који је 1827. године био ктитор храма Рождества Пресвете Богородице у бањи Горња Трепча. Ова светиња је метох манастира Вујна, док је село Горња Трепча део парохије старе цркве Успења Пресвете Мајке Богородице из суседног Мојсиња. Био је снажне, чврсте, грађе и пленио је оптимизмом и енергијом. Вазда расположен за беседу, а по знању о Вујну и знаменитом Вујанском крсту патријарха Павла, захваљујући блиској дугогодишњој духовно-монашкој вези са знаменитим оцем Јулијаном (Кнежевићем) и патријархом Павлом, није му било равна. Увек када су му обавезе допуштале био је на располагању путницима намерницима, вазда насмејан и спреман на примерену монашку шалу. За оца Јована готово да није било вештине и посла у који се не разуме, који није био у стању да ваљано и спретно заврши. Зато је већину занатских и пољопривредних радова обављао сам, и то са великим жаром и разумевањем. Неуморан и марљив, просто није знао да стане кад је у питању обнова храма и градња конака. Од његове уже породице сви су ревносни бослужитељи. Пре неколико година упокојен брат оца Јована, Радован, на монашењу је добио име Арсеније. Као јерођакон био је возач владике жичког Василија, а потом је као јеромонах служио у више манастира и епархија. Сахрањен је на монашком гробљу у Вујну, у северном делу порте, крај гробова оца и мајке, као и Николе и Никодија Луњевице, браће краљице Драге Обреновић. Други Рајков син Милан добио је на монашењу име Јован и био је вишедеценијски игуман вујански. Отац Јован је био веома важан приповедач због многобројних сусрета са оцем Јулијаном, који је био игуман вујански у време боравка, боловања од туберкулозе и исцељења теолога Гојка Стојчевића, потоњег патријарха Павла. Јела, једина кћер Ковиљке и Рајка, из Горње Трепче, на монашењу је добила име Христина и дуго година била је придворна монахиња код владике жичког Василија (Костића). Као рођена сестра оца Јована, мати Христина већ годинама, на изузетно примерен начин, неуморно и веома успешно обавља послушање домаћице манастира Вујна. Трећи син Рајков, прота Драган Никитовић, рођен 1957. године. Мада најмлађи од четворо деце, био је веома угледни, омиљени духовник чачански, свештеник, протојереј, парох у древној задужбини Страцимировој, цркви Вазнесењској. Године 2009. године тешко је оболео и упокојио се. Неизмерна трудољубивост оца Јована најбоље се видела када је било најтеже, на пример, када је претило да се стари конак из 1853. године уруши осамдесетих година двадесетог века. Заиста неуморан, успео је да прикупи потребна средства, као и да заинтересује Завод за заштиту споменика, па је прелепи, велики конак обновљен од темеља до крова. За овај градитељски подвиг он је тада добио чин игумана. Такође је потпуно обновио стари конак архимандрита Виктора (Гиздавића), одмах десно код главног улаза, а касније је подигао и јединствен летњи конак лево од улаза. У последње време за оца Јована такође није било одмора. У северозападном делу порте, између великог конака и звоника, подигао је још два веома лепа, мања, једноспратна конака. Последњи, такође изузетно леп, мањи конак подигао је недалеко од летњег конака, лево крај главне капије. Такође је за причу како је отац Јово подигао економске објекте, а госте без даха оставља призор када наиђу на огроман нови манастирски паркинг за више стотина аутомобила. Отац Јован је спадао у ред посвећеника, монаха који сваки динар који приходују, улажу у градњу и одржавање Богом поверених им манастира и конака. Био је један од оних посвећеника који искушења, препреке пред собом једноставно разнесу. Његова ревност у вери православној и неизмерна трудољубивост, ван сваке сумње, оставиће неизбрисив траг у срцима свештенства и монаштва васколиког Српства. И исто тако, несумњиво је да ће наш врли, новопрестављени отац Јован дати добар одговор пред Престолом Господњим. Нека Ти је слава, хвала и помен вечни, драги наш оче Јоване! Др Слободан М. Радуловић Извор: Инфо-служба СПЦ

Бесједа јеромонаха Макарија игумана Савинског изговорена на Светој литургији коју је служио у манастиру Савина у недјељу 29. децембра, на 28. недјељу по Духовима, недјељу Праотаца када наша Црква слави празник Материце. Звучни запис беседе Тумачећи ријечи Светог апостола Павла: Радујте се, браћо, када упаднете у различита искушења, отац Макарије је подсјетио да увијек, у ма какво искушење да упаднемо, у својим срцима треба да имамо мир и љубав према свим људима јер су то плодови наше вјере Православне. Извор: Радио Светигора

Црква Божја, основана на темељу Апостола и Пророка и заливена крвљу светих Мученика, разрасла се као многогранато дрво које је покрило целу васељену. Од првог дана свога постојања Црква је била, јесте и биће мученичка. Страдање и гоњење Цркве Божје је атмосфера у којој она непрекидно живи. У разна времена то гоњење је бивало различито: час јавно и отворено, час подмукло и прикривено. На Њој се непрекидно испуњавају речи њеног оснивача и Главе, Господа Христа: "У свету ћете имати невоље"; јер друкчије и не може бити, пошто царство Његово (= Црква) није од овога света. Господ је одувек у овом свету, као у шареној градини својој, убирао као најмирисније цветове и сабирао у небеске житнице Своје најједрије и најбоље плодове Цркве баш у виду светих Мученика. Што је један народ бивао богоноснији утолико је дивније плодове давао у лицу своје најбоље деце; и опет, уколико је један народ више плодова слао у житнице Небеског Домаћина у виду светих Мученика, утолико је тај народ постојао богоноснији и Богу милији. И наш многострадални Српски народ, засађен као "дрво крај извора водених" (Пс. 1, 3), давао је изобилне плодове "у своје време". Он је кроз векове пунио и пуни небеске житнице многоценим плодовима, који нипочему нису хуђи од приноса осталих хришћанских народа. Крв хришћанских мученика сс обилно лила од дана када је српски народ просвећен светим крштењем, па све до данас. Читава јата светих душа, некада већа а некада мања, узлетала су у небеску Србију, убељена крвљу Јагњетовом и својом. Њихов број је бивао нарочито велики у времена општенародног страдања, као рецимо за време петвековног турског ропства, када је Бог предао српски народ, греха његових ради, у агарјанске руке, да му се тело мучи еда би се душа очистила. У том раздобљу српски народ се окитио као многоценим драгам камењем великим бројем својих мученика и новомученика, довршујући тако "недостатке невоља Христових на телу своме" (Кол. 1, 24). Њихов број је у потпуности познат само свевидећем и свезнајућем Господу, исто као и све разноврсности мука које они храбро поднеше за Господа свога. Мало је оних које по имену знамо, а још мање оних чији је мученички подвиг описан у српском мартирологију. Један од ових последњих, чијем се подвигу смерно клањамо и чији спомен радосно празнујемо, јесте и данашњи свети преподобномученик Ђакон Авакум, који је мученички пострадао од Турака за време Хаџи-Проданове буне 1814. године, заједно са осталим светим Новомученицима. Овај дивни изданак рода српскога и украс Цркве Божије, рођен је у Кнез Пољу испод Козаре 1794. године од оца Гаврила и мајке Божане. Просвећен светим Крштењем доби име Лепоје што је ваљда требало да наговести како његову телесну, тако и још више душевну лепоту. Прве појмове о Богу и светој вери Православној добио је Лепоје у родитељској кући од своје благочестиве мајке. А када је дечко порастао, а онако млад остао без оца, његова мајка га одведе у манастир Моштаницу да тамо изучи књигу, јер је желела да се њен јединац посвети Богу на службу. Врата од манастира им отвори отац Генадије, духовник те свете обитељи, који раније беше мирски свештеник са именом Ђорће Шувак, и беше ожењен сестром Гавриловом (оца Лепојевог). Но пошто му умре супруга и он млад обудове, ступи у манастир, замонаши се и доби име Генадије. У манастир беше собом довео и свога сина јединца Стојана који беше Лепојевих година. Овај, дакле, отац Генадије погледавши у младића што га је мати довела, дуго не могаше одвојити очи од њега, јер 6н беше, како вели Сарајлија, "диван и дичан као Аполон", а душом леп и чедан као прекрасни Јосиф, док му доброта и целомудрије беху исписани на лицу. Младић би одмах примљен у ту свету обитељ, а његова добра мати, удова, никако не хтеде да се одвоји од свога јединца, те и она остаде у манастиру да послужује. Младић, будући Богом обдарен и просвећен, убрзо научи писмо и изучаваше свете и божанствене књиге наслађујући се вечном Истином, коју Бог откри људима ради њихова спасења. Уз то изучи и црквено појање, те својим умилним гласом слављаше Бога дан и ноћ, јер свом својом чистотом и невином душом заволе ту свету обитељ и богослужење у њој, те се на њега могаху у потпуности применити речи Псалмопевца: "Господе, заволех лепоту дома твога и место где обитава слава твоја" (Пс. 26, 8). Због таквог напредовања у врлинама и светом послушању, младић се ускоро украси светим ангелским ликом и доби монашко име Авакум. А када напуни осамнаест година би рукоположен за ђакона од стране пакрачког митрополита Јосифа Јовановића Шакабенте. Тада млади ђакон са сузама захваљиваше Богу што га је удостојио да служи свету службу са духовником те обитељи, да стоји пред светим Престолом у олтару и својим рукама да се дотиче Светих Божанских Тајни. И хођаше право путем Господњим извршујући са љубављу и усрђем своје монашке завете, како би се и на њему испуниле речи светога Апостола: "Нико да не постане немарљив за твоју младост; него буди углед вернима у речи, у животу, у љубави, у духу, у вери, чистоти" (I Тим. 4, 12). Но као што често после тихог и сунчаног дана наилази страшна олуја, тако и овде, по допуштењу Божјем, насташе тешка искушења како за младога ђакона, тако и за целу свету обитељ. Године 1809. бунтовни Срби Босанске Крајине и Подкозарја, а под утицајем Карађорђевог устанка у Србији, дигну и сами устанак, познат под именом Јанчићева буна, који је био свирепо угушен. Тешке и несносне прилике после угушене буне натерале су многе Србе да побегну у шуме или да пребегну у Србију, Хрватску и Славонију. И сам игуман манастира Моштанице Генадије Шувак, који је узео видног учешћа у буни са осталим свештеницима и калуђерима, крио се пуне три године од турских очију и, најзад, 1811. године морао је напустити Босну и манастир Моштаницу око чијег се згаришта повремено налазио и на њему службу Божију служио.. Нешто више од једне године провео је у Славонији, узевши са собом и свога јединца Стојана и осамнаестогодишњег Авакума, који се тек беше зађаконио, као и његову мајку Божану. Из Славоније су кренули да траже мирније склониште. Ишли су од манастира до манастира док једнога дана не стигоше на врата манастира Благовештења у Трнави у околини Чачка. Врата им отвори један просед калуђер и са великом љубављу их све прими. Био је то игуман Паисије, родом ту из Трнаве и из фамилије Ристовића. Са Паисијем је тада у манастиру била и његова стара мајка Синђелија, као и његов најмлађи брат Стеван, младић око 17-18 година, док је његов средњи брат Димитрије живео у својој кући недалеко од манастира. Како Паисије није имао братства за којим је веома жудео, оберучке је прихватио ове избеглице из манастира Моштанице. И . одједном оживе та света обитељ складним појањем и лепотом богослужења, јер сада често свету Службу служаху три свештеника: игуман Паисије, отац Генадије и парох Трнавски Радован Вујовић са ангелу подобним млађаним ђаконом Авакумом, док су на службу одговарали својим анђелским гласовима ђаконови вршњаци Стојан и Стеван. Но такав блажени и богоугодни живот трајаше за кратко време. После пропасти Карађорђевог устанка у јесен 1813. године, зулуми турски превршише сваку меру. Српске главе су кошене као снопље. Збегови су се по планинама напунили српске нејачи, која је одатле гледала крваве гавранове како у својој засићености надлећу лешеве, који су се свуда од Дрине до Крајине и до Делиграда црнели, јер их није имао ко да искупи и сахрани. Многи виђенији људи су најпре одбегли у гору у хајдуке. Народ је стењао под теретом и невољама. То је приморало војводе и кнежеве који су остали у Србији да положе оружје Турцима пред ноге. Неки од њих су чак уз помоћ Турака умиривали народ да се не буни. Најдуже је у шуми остао Хаџи-Продан Глигоријевић, па се најзад и он предао чачанском Муселиму Латифаги, с којим је донекле и пријатељ био. Предавши се, он се доселио и настанио у Трнавском манастиру. Игуман Паисије, честити духовник, био је на великом гласу због свога родољубља, те су га и Турци ценили и уважавали. Долазак Хаџи-Продана, опробаног и чувеног војводе, необично га је обрадовао, а истоветност мисли и осећања брзо су их сродиле. Они су се договорили и одлучили да поново дижу устанак, па су чекали само згодан тренутак за то. На ојађени народ је поред невоље од Туракадошла и друга, још већа и тежа. Од трулежи несахрањених лешева, које су Турци свуда сејали, земља се закужила те је завладала тешка и опака болест, од које лека није било. Харала је преко целе зиме, па наставила да коси и целе идуће године. Од куге су нарочито страдали градови, у које су се опет уселили Турци. Трнавски манастир, будући усамљен у планини, био је поштеђен ове опасности, те су и његови житељи били спокојни. Али, нажалост, не за дуго. На несрећу њихову, чачанском муселиму Латифаги дође идеја да и он са својим момцима, својим благом и оружјем потражи уточишта од ове опаке болести у Трнавском манастиру. Игуман Паисије и Хаџи-Продан сада су били под непосредном присмотром Турака, што им није било пријатно. Па ипак почетком септембра 1814. године, изнад Трнаве у манастиру Стјенику, где је био велики збег, подаље од ока чачанског муселима Латифа и његове телесне гарде, који су још увек седели у Трнавском манастиру, састали су се сви кнезови, војводе и духовници из пожешке нахије, међу којима су били: Хаџи-Продан, игуман Паисије, отац Генадије Шувак и друга свештена и цивилна лица. На том састанку се одлучи да се народ диже на устанак. За воћу устанка изаберу кнеза Милоша из рудничке нахије, а за његовог помоћника Хаџи-Продана. Над устаницима је извршио заклетву врло популарни игуман Паисије коме је стављено у дужност да најбржим и најбољим путем сигнализира устанак, који је имао планути на Крстовдан 14. септембра 1814. године. Са скупа је упућено посланство кнезу Милошу да га извести о договору и да га умоле да им се као вођ придружи. Тих дана је Латифага преузео пут из Трнавског манастира по Драгачеву и према Жичи ради умиривања бунтовне раје. Латиф-ага је у пратњи Хаџи-Продана, Аврама Лукића, Боке Протића - Гучанина, попа Николе Костића и још неких обилазио села на планини Јелици и ишао према манастиру Жичи. Овај Латифов пут ишао је на руку игуману Паисију да приђе извршењу Стјеничке завере. Уочи самог Крстовдана игуман Паисије, хаџи-Проданов брат Мијаило и други наоружани људи, којих је већ било доста по планини Јелици, напали су осморицу Латифових момака који су били остали у манастиру да чувају Латифово благо и оружје, разоружали их и узели велико муселимово благо. О догађају у Трнави одмах је јављено Хаџи-Продану, који се ноћу искрао из Латифове пратње у Трнаву, а сутрадан на Крстовдан, насред Трнаве, на Илијаку, развијена је устаничка застава око које се окупило од две до четири хиљаде устаника. Тако, дакле, у Трнави, украј Чачка, у манастиру Благовештењу, Хаџи-Продан, игуман Паисије, Мијаило и други дигли су устанак на празник Часног Крста, управо оног истог дана када је и пропао пре годину дана. Тако је устанак везан за празник Крста и страдања и тиме добио своју символику и тајанственост. Понети крст свога народа, и свој, на то је више него икада Крстовдан позивао. Хаџи-Продан је био свестан тога и он је сада понео тај крст заједно са свима који су уз њега били. Истина, чим је стигао у Трнаву, Хаџи-Продан је ослободио Латифове људе и упутио их да иду из манастира у Чачак, а задржао је Латифово благо и оружје. Затим је одмах разаслао људе у остале нахије и обавестио тамошње војводе о догађајима у Трнави, позивајући их да се придруже устанку. Истовремено, Хаџи-Продан је предосећао опасност и скори напад Турака. Утолико пре што је кнез Милош одбио позив да се придружи устанку и стане на чело њега. Зима је била на прагу, горе су изгубиле зелену боју. Хране није било, муниције такође. Збегови за жене и децу нису били припремљени. А на Београдском граду радиле су стотине Срба. Могу их узети за таоце, побити, н шта је онда учињено? Тако је тада мислио Милош Обреновић када му је поруку Хаџи-Продана донео неки поп Симо. И одлучио је онако како Хаџи-Продан није желео. Одбио је да се придружи устаницима. Говорио је да време за устанак још није стигло. Када су Хаџи-Продан и око њега окупљени људи сазнали за поруку кнеза Милоша каквој се нису надали, ова је деловала на све као гром из ведра неба. Окупљени устаници се почеше разилазити свак на своју страну и оружје сакривати по пећинама и шупљим буквама. У почетку, нешто позивима Хаџи-Продановим, а нешто и без њих чуло се за устанак у Трнави. Поједини кнезови, војводе и угледни људи почели су да се дижу. Устанак се ширио као трава после добрих киша. Захватио је пожешку и јагодинску нахију, као и нека села крагујевачке нахије. Изгледало је да устанак нико неће моћи угушити. Отпор Турака био је слаб. Нигде није било већег окршаја, нигде да се скупе и одупру. Милош је био у недоумици. Толико је обећавао Сулејман-паши у Београду да ће у Србији бити мирно, да је то једина народна жеља, а пушке већ увелико праште и падају турски војници. Зато оде Ашинбегу, муселиму рудничке нахије, и рече му: "Ја о тој буни не знам, дозволи ми да ја народ стишам"! Пристаде Ашин-бег и рече да ће и он војску послати на Хаџи-Продана и да ће буну заједнички угушити. Тако ка Трнави крене војска да угуши устанак. Из Београда се истовремено кретала велика војска под командом Наја-паше Ибшира, заменика београдског везира. Код Чачка се слегла силна војска. Хаџи-Продан имао је у Трнави мало војника и није могао дочекати Турке. Нарочито га је погодило када је видео да је и Милош пошао на њега. Стога је напустио Трнаву и пошао ка рудничкој нахији. До једине одлучније битке дошло је код Кнића у Гружи. На једној страни били су бројни Турци и Милошеви људи, а на другој Хаџи-Продан са свега неколико стотина устаника, али одабраних. Битка је трајала цео дан, па су војске и заноћиле на бојишту. Но пошто је устаника било мали број, и већина воћа и виђенијих људи већ раније било похватано, и пошто је и сам народ био подељен међу собом, то устаници ноћу напусте бојиште, јер се у таквим условима није могло ратовати са турском силом. Са малим бројем људи Хаџи-Продан више Остружнице пређе у Срем, чиме је практично устанак и пропао. Али тиме нису и муке народне престале. Та буна је ипак опомињала Турке да се Србија није умирила. Народ је само требало позвати, и на скупу би биле за час многе чете, са оружјем и спремне за бој. Зато су се Турци потрудили, и ову буну искористили као повод, да обезглаве народ. Они су похватали скоро све народне прваке и виђеније људе, нарочито духовне вође, који су на ма који начин били умешани у Хаци-Проданову буну, или су Турцима могли бити сумњиви. Хајка је извршена најпре у Чачку, где су многи на превару похватани. Из Чачка је Каја-паша водио необичну колону. Све те похватане људе, оковао је у синџире и водио ка Крагујевцу. Говорило се народу да ће им све бити опроштено, јер је то бнла порука и Сулејман-паше из Београда. Наја-паша се састане са Милошем код Крагујевца. Народ из околних села дође у Крагујевац и донесе храну, као пре неколико дана у Чачку. И ту се понови страшна слика. Многи људи падоше у си1нџире и придружише се већ уморној и измученој колони људи доведеној из Чачка. Наја је затим отишао у Јагодину која је доживела исто што и Чачак и Крагујевац. Приликом хватања робља, Турци нису све трпали у синџире, него су многе поубијали на лицу места. Тако су Турци шездесет људских глава посекли у Драгачеву, док су равно сто лица повели у синџирима за Београд, секући успут кога стигну, као и сву нејач која је ишла за похватаним и завезаним родитељима. Исто тако у крагујевачкој нахији Турци су ухватили осамдесет шест угледнијих лица, затворили их у крагујевачку тамницу, и након неколико дана све посекли. Турци су оковано робље у неколико "штафета", како су називане колоне окованог робља, спроводили у Београд. Ка Београду се кретала прва колона од 115 људи окованих у синџире, бледих и уморних; а поред њих су корачали турски војници носећи трофеје победе Сулејман-паши. У тој штафети је био и игуман Паисије као и његов млади ђакон Авакум. Игумана је Наја слао као "најлепшу јабуку" на пешкеш своме везиру. За колоном су измучене и преморене посртале мајка ђакона Авакума Божана и мајка игумана Паисија Синђелија, које се нису могле одвојити од својих синова. Када је колона пролазила кроз села, жене су, побуђиване хришћанским милосрђем, кришом износиле хлеб и додавале таоцима, док су људи шапутали: "побиће их све"! Колона је најзад стигла у Београд и сви су се обрели у казаматима, затворени у Небојшу Кулу. Настали су тешки дани тамновања и ишчекивања грозне смрти. Док су ови први тамновали, Ибшир Наја-паша и Ашин-бег су са Милошем и даље "умиривали" народ и хватали ново робље које је такође довођено у Београд, или ту и тамо убијано. Ковани синџири са оштрим алкама, које су се упијале у вратове из којих је цурила крв, звецкали су тужно по ојађеној земљи Србији. Неједнак ход, посустајање изнемоглих, пропраћено камџијањем и псовкама спроводника, увећавали су бол и кукњаву робља. V синџирима су били не само људи већ и жене па и нејака деца. - Зима ми је, каже једна девојчица од петнаестину година својој мајци, па цвокоћући скупљаше руке час на груди, а час трљајући прсте. - Ено хана, кћери, свратиће нас да се огрејемо, теши кћерку мајка. Испред хана као обично је трем на дрвеним ћулсијама за које повезаше робље, а спроводници уђоше унутра да се одморе и огрију. Пред ханом наста поскакивање од зиме и мраза, а спроводници помислише да робље кида ланце и покушава бекство. Истрчаше напоље, па кад видеше о чему се ради, уз псовку вратише се натраг. Тако је путовало робље од Јагодине до Београда, радујући се мрачним тамницама у чијим ће дебелим зидовима колико толико моћи да се загреју. Док је робље тамновало у мрачним зидинама и копнило о слабој храни (добијали су само парче хлеба и мало воде на дан), дотле је Сулејман Скопљак-паша премишљао каквим мукама да умори "бунтовнике". Није му се хтело да их брзо лиши живота, већ да их што више намучи, како би се остали народ од њих "научио памети", те пристао да буде покорна раја. Зато је смислио да их све живе на колац натакне на Стамбол Капији. Освануо је 17. децембар 1814. године. Скопљак је поранио, и пљеснувши длан о длан позвао сеиза. Када је сеиз ушао, прописно поздравио везира дубоким клањањем, и стао мирно, везир га је упитао: "Је ли жив онај пексијан што ми га је ћехаја из Чачка на пешкеш послао?" "Жив је и здрав, честити господару". "А дајете ли му шта да једе?" "Комад хлеба и мало воде на дан". "Много је! И то од данас не", рекао је строго заповеднички везир, наредивши да се спреми добар храстов колац и да се исти стави код врата пред кулом Небојшом. Када је везиру саопштено да је заповест извршена, издао је наређење да изведу ону "најлепшу јабуку": "Даћете му онај церовак да понесе до Стамбол-Капије. Са њиме поведите што више робља да гледа шенлук", заповедио је везир, пошавши и сам на Стамбол-Капију са својом свитом. Док је везир издавао наређења, и док су их сеизи хитро извршивали, Ђакон Авакум је у тамници куле Небојше певао на глас својим умилним гласом дивну црквену песму: "С нами Бог разумјејте језици и покарјајтесја, јако с нами Бог. Услишите до последњих земли, јако с нами Бог ...". У непосредној близини Ђакона Авакума, у једном мрачном углу, коленопреклоно, додирујући час челом земљу, час дижући руке увис, игуман Паисије је шапутао следећу молитву: "О Господе Исусе Христе, Сине Божји, благосиљам онај дан када сам у храму Благовештенија Пречисте Твоје Мајке, у коме сам служио Теби и Твом народу, спустио мој благослов на напаћени и намучени народ да устане на непријатеља, који све светиње погази, уништи и попали. Ја верујем, Господе, да ће Твоме српском народу, Твојом помоћи, мој грешни и недостојни благослов бити по милости Твојој благовештеније и блага и радосна вест у слободи, коју ћеш Ти дати и донети, да Те у њој свенародно прославља. Ти, Господе, видео си и знаш да је срце моје било далеко од земаљског блага за које се нисам никада лакомио, и Ти си, Господе, видео и Ти знаш да је срце моје једино везано за народ, као највеће благо моје после Тебе. Помози, Господе, народу Твоме. Помози, Господе, и мени јер си ме удостојио ангелског образа у свештеном чину. Помози, Господе, да сачувам тај образ, подобан анђелима Твојима, на славу Твоју а на част и понос рода мога а наслеђа и достојанства Твога. Колебање и смутње одагнај од мене и нека, Господе, буде воља Твоја. Не дај ме, Господе, у руке непријатељима да немоћи и слабошћу мојом ликују, него кроз мене, слугу Твога, прослави народ Твој, децу моју и цео род српски. Господе, муке које у име Твоје и за род мој добровољно носим и примам као највећи и најскупоценији дар Твој, учини да буду срцу моме слатке као нектар, а души мојој жедној Тебе, нека буду спасонооне и целебне као мелем. Удостој ме, Господе, и другог великог и највећег крштења крвљу и мучеништвом, које си дао и дајеш избраницима својим. Али, Господе, за једно Те само молим: крв овог крштења нека буде на непријатеље Цркве Твоје свете и рода српског .. .". Ђакон Авакум беше завршио са песмом, кроз коју је певао победничку молитву, и пришао своме игуману, па клекнувши поред њега, саслуша последње речи молитве, на које само изусти: "Амин и дај Боже", а у тај мах звекет браве и шкрипање тешких тамничких врата прекиде их на молитви. Један сејмен отвори врата, тражећи очима игумана Паисија. Када га угледа, уђе унутра, ухвати га за раме, па псујући и гурајући га испред себе изведе из тамнице. Ђакон Авакум потрча за игуманом до испред врата и ухвати игумана за десну руку на коју спусти свој последњи целив. Игуман Паисије је имао само толико времена да га пољуби у лице оквашено топлим сузама. Стари игуман Паисије идући ка Стамбол-Капији, са коцем на рамену у друштву осталих Срба заробљеника, знајући каква га смрт очекује, не уплаши се, јер вера и духовна моћ коју му Бог подари испунише душу његову и он осећаше радост што ће пострадати за Христа, Његову Цркву и свој народ. Онде где се доскора налазила Коларчева пивница, код споменика кнеза Михаила, била је Стамбол-Капија. Пред улазом у Стамбол-Капију био је покретан дрвени мост којим се улазило у њу. Испод моста ујезерила се велика баруштина прекривена залеђеном жабокречином. На самој капији турски сејмени чувају стражу а у сводовима њеним на гвозденим кукама висило је неколико српских глава. Везир је изашао и стао са својом свитом на нарочито спремљеном месту на самој Стамбол-Капији и посматрао како кроз њу пролази: напред неколико сејмена, а за њима игуман Паисије са храстовим коцем на рамену, а позади њега у синџирима корача повезано робље, пробрано из тамнице. Када су сви прешли преко дрвеног моста, везир је дао знак да стану и приступи се послу. Сејмени су стали. Стао је и игуман Паисије спустивши колац, дугачак око два метра, који му беше отежао, а чији је врх благо изведен још од саме његове средине. Наслонивши се на дебели колац, игуман Паисије је мирно посматрао како један сејмен копа рупу из које други изгрташе земљу. Кад је рупа била готова, сејмени се усправише и погледаше у везира, који пљесну длан о длан и тиме даде знак да раде даље. Један сејмен приђе игуману Паисију и узе колац из његових руку, а друга двојица дочепаше га и опружише потрбушке по земљи и чврсто везаше. Џелат му затим ножем засече између ногу месо да би колац лакше прошао, па врх његов увуче у зарез. Његови помагачи дрвеним маљевима полако колац забијаху у тело, а џелат га придржаваше да не склизне у страну, него правце да иде крај кичме како би избио испод самог потиљка. Паисије за све ово време јечаше, а кад колац усправише и земљу добро око њега у рупи набише, он гласно изусти: "Слава Богу". "Боооже", чуо се мало доцније пригушен јаук Паиоијев, а везир је задовољно пљеснуо рукама и показао сејменима на оно робље које је једним делом попадало на земљу од ужаса а другим очи заклонило, окренувши се у страну да не гледа онај стравичан призор, који је и њима припремљен. Везир се потом окренуо и са својом свитом вратио у град, а сејмени повадивши своје ханџаре зашли су редом, и четрдесет осам лица исекли, и на коље мртве набили. Дан је био ведар. Сунце је нагињало западу и својим руменим зрацима обасјавало Стамбол-Капију, а јагодинско робље баш тада наступаше испред ове ужасне касапнице на којој се пушила топла крв игумана Паисија и осталих трнавских Мученика. Отац Генадије, који беше у овој штафети и који беше посустао од путовања, гледаше преко дрвеног моста на улаз Стамбол-Капије. Одједанпут се трже и заста запрепашћено кад препозна на коцу свога у Христу брата и старешину игумана Паисија. Застали су и спроводници са целом "штафетом", указујући робљу на исту судбу која их чека. Отац Генадије и остало робље у синџирима стајало је оборених глава пред овим ужасним призором квасећи земљу врелим сузама. Тога дана Синђелија је као и обично пошла да обиђе синове у кули Небојши. Пред Стамбол-Капијом је нагло стала препознавши свога сина Паисија. Ударајући се у прса заридала је горко, а потом потрчала ка Небојши да види да ли је тамо њен други син - Димитрије. Када се Ибшир одморио од дугог пута, затражи од везира да му да Теофила Поповића, онога дакле који је писао писма и позивао на устанак, да се наслади његовим мукама. Везир се радо одазвао своме верном ћехаји. Непосредно поред Паисија јаукао је Теофило, Ибшир се гласно церекао са истог места одакле је и везир посматрао погубљење Паисијево. Овакви и слични призори су се понављали скоро свакодневно и надаље више од месец дана. Београд беше бедна и тужна варош после пропасти Србије. Он је био тада људска касапница, гнездо ужаса и страхота. Губилиште није било стално одређено, оно је било свуд, у граду и изван вароши, па и на ћошковима чаршије. Са зидова градских и караула варошких штрчале су мотке и коцеви с одсеченим главама око којих се гавранови скупљају; одмах изван вароши, нарочито поред главног пута од Стамбол-Капије ка Теразијама, и од Баталџамије ка Ташмајдану непокопане и унакажене лешине око којих се пси отимају, или још живи Муче1ници на кољу, који се по два-три дана боре с душом и разговарају са сродницима. "На врачару од Ташмајдана до Стамбол-Капије, прича један очевидац, с обе стране пута стоји парада од људи, на коље набијени ... имаде ји 60 или 70, кромје што су набијени у Јагодини и Ћуприји; међу овима... имаде попова и калуђера и многе су пси одоздо изели, докле су могли дохватити...". По неко је имао толико снаге да грдњом или преклињањем учини да му ко при помрчини пиштољем муке прекрати. Скопљак Паша је свако јутро узјахивао свога коња и изашавши на Стамбол-Капију шетао око града по бедемима и Калемегдану. Вршио је смотру над људима који су на кољу умирали, мучећи се по два три дана и са задовољством је посматрао неисказане муке мученика. Житије у целости можете да прочитате ОВДЕ

Игуман свештене обитељи манастира Пиносава у Епархији шумадијског, јеромонах Петар (Драгојловић), служио је данас, 28. децембра 2019. лета Господњег, свету Литургију у зимској капели наведене обитељи. Као израз делатне молитвене бриге, хришћанске љубави и јединства, након литургијског сабрања служен је молебан Пресветој Богомјаци, за спас и избављење архијереја, свештенства, монаштва и благочестивог народа у Црној Гори. Беседа оца Петра.mp4 Обраћајући се сабраном народу отац Петар је посебно истакао важност смирења које је постојани стуб хришћанског живљења, како у благословеним данима мира и спокојства, тако и у данима страдања и великих искушења. Говорећи о тешкоћама и искушењима нашег дивног и побожног народа у благословеним крајевима Митрополије црногорско-приморске, игуман Петар је веома дирљиво казивао о Његовом Преосвештенству Епископу диклијском Методију, викару Митрополита црногорско-приморског: Погледајте нашег Владику Методија, тај светли пример истинског хришћанина. Њега туку. Њега су до те мере повредили да је тренутно на болничком лечењу у Војно Медицинској Академији у Београду. Владика је јуче у интервјуу за Радио-Светигору упутио истинску реч, истинског хришћанина, јер сами Бог говори из уста великог Владике Методија. Име Методије значи бити непобедив и испуњен љубављу, а то наш дивни Владика, ваистину јесте. На крају своје очинске и дирљиве омилије, јеромонах Петар је из дубине своје душе завапио: Нека би Бог да, молитвама Пресвете Богомајке, молитвама светог Саве, молитвама светог Симеона Мироточивог рођеног подгоричанина, молитвама свих светих из рода нашега, нама и непријатељима нашим, дао духа љубави и смирења, јер тај дух је непобедив. Он збратимљује разбраћене, он уједињује разједињене, он усложњује несложне, он од небрата чини брата, он од нас пролазних људи на земљи, који су огрезли у греху, чини синовима и кћерима Божјим. Зато, нека је благословен Бог, и хвала Богу што нам је послао љубав своју на земљу кроз Цркву своју, и показао да једина врлина у свим световима која је непобедива, јесте љубав према Богу и према свакоме човеку. Онај који буде волео он је у Царству небеском, а онај који буде мрзео, он је већ на земљи у царству пакла. Нека би нам Господ подарио тај дар љубави према свима, а особито према онима који нас мрзе и чине нам зло, како би се и они овом вечном љубављу преобратили, истакао је игуман манастира Пиносава.

Свето Предање Цркве од Истока преоси нам једну од многих поучних прича. Она у општим цртама гласи овако: Био једном неки свети старац, монах, који је имао свог ученика, младог монаха, али неискусног, гордог и свађалачки настројеног. Силазећи једном приликом, неким послом, са планине где су живели, млади и неискусни монах који је ходао далеко испред свог старца, угледа неког човека домаћина који ради на њиви у недељни дан. Ставши поред њиве он оштро изгрди домаћина који ради недељом, назвавши га разним погрдним именима. Домаћин, иначе нехришћанин, наљути се на младог и несмиреног монаха, па добрано испремлати незрелог јуношу да овај једва живу главу сачува. После одређеног времена прође истим путем и стари и свети монах па видевши човека домаћина како у недељни дан ради на њиви, сажали се и рече – Помаже Бог добри човече и прави мучениче! Како издржаваш по овом сунцу? Зачуђени домаћин се изненади тако лепим и благим речима светог монаха и старца, па ће на то. Хвала Богу, добро, добри старче. Ко си ти? У кога Бога верујеш? И тако ... Незнабожац се кроз разговор са светим старцем увери да хришћани уопште нису лоши људи, па му то би на духовну корист. У преводу, ова прича нам говори само једно, а то је оно што је наш народ рекао у пословици – Лепа реч и гвоздена врата отвара. Као што зла и опака реч и најлепша дрвена врата може затворити за Бога и истину Христову. У последње време, у нашој свакодневници, као да и ми - људи у мантији, заборављамо понекад на ову лепу и поучну причу из Светог Предања Цркве. Као да су појединци почели да се такмиче у једном не баш похвалном спорту – ко ће са веће удаљености, из западнијих медија и већом количином пљувачке пљунути на Српског Патријарха и Свети Синод. Сложићемо се, ни мало похвално духовно занимање за некога ко је изабрао да иде путем Христовим. Ни светли дан великог Црквено-народног Сабора у Никшићу, и реакције на тај историјски догађај, нису прошли без овог новог, модерног и нехришћанског занимања - пљувања на седог патријарха и Свети Синод. Као што знамо, поводом заштите имовине, имена и угледа СПЦ у Црној Гори, у суботу 21. децембра ове године, одржан је велики, благодатни, историјски и величанствени Црквено-народни Сабор у Никшићу. На Сабор у Никшићу су донете и свете мошти светог Василија Острошког Чудотворца, по телу Србина Херцеговца, по духу сина Светлости и сина Божијег по благодати. По веома лошем времену, и поред полицијске полублокаде града под Требјесом, окупили се преко 15 000 верника. Њих исто толико је остало на границама древног града Оногошта, као и на границама Црне Горе са Републиком Српском и Србијом, јер их Милова «милосрдна» полиција независног Монтенегра није пустила да окусе «благодати» слободе НАТО Црне Горе. Његова Светост Патријарх Српски Г. Иринеј је неколико дана пре одржавања овог светог, великог и значајног Сабора одлучно, али и у духу братске љубави, позвао власти у Црној Гори да повуку безакони предлог проблематичног и за СПЦ дискриминаторског закона о тзв. Верским слободама у Црној Гори. Том приликом Његова Светост Патријарх Српки Г. Иринеј, је посебно подвукао следеће: „Да није било Митрополије, ко зна како би се развијао живот на тим просторима, она је водила тај народ у најкритичнијим временима. Ако имају иоле памети, треба да одустану од доношења тог закона. Надамо се и молимо да одустану и да наше светиње неће бити угрожене“. Оно што је јавности било мање познато, само пар дана пре одржавања Сабора у Никшићу, у истом братском духу, на седницу Светога Синода у Београду, дошао је епископ Будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. Тема разговора је била и проблематични црногорски предлог закона и Сабор у Никшићу. Наравно, разговарало се и о томе да ли да Свети Синод пре Сабора изађе са једном поруком државним властима Црне Горе и верном народу. На састанку, уз учешће Патријарха Иринеја и чланова Светог Синода, као и епископа Јоаникија, дошло се до заједничког закључка да Свети Синод не реагује са саопштењем одмах и пре Сабора, већ након Сабора. Браћа архијереји су се потом разишла у братској љубави, миру и једномислију. Како су су Патријарх, Свети Синод и епископ Јоаникије људски и коректно испоштовали договор из Београда, мудро је отупљена и оштрица необузданих страсти и реакција црногорских режимлија против СПЦ, Синода и Патријарха Иринеја. И заиста, после завршеног Сабора у Никшићу из врха црногорског режима није било онолико негативних реакција на врх СПЦ, као ранијих прилика, али су се, нажалост, за оштре и неумерене критике према седом Српском Патријарху и Светом Синоду СПЦ побринули они од којих се то најмање очекивало – људи у мантији из редова саме Цркве. Као неки професионални критичари на скоро све што долази из Патријаршије у Београду, појединци у црном нису штедели ни бирали речи. По њиховом старом али на жалост и лошем обичају, није им ни мало зафалило негативне настројености и опаких коментара на рачун Његове Светости седог Патријарха Иринеја и Светог Синода. Прво се јавио наш уважени владика Атанасије Јевтић, необјективно и острашћено напавши на Патријарха, Свети Синод и, између редова, Епископа Новосадског и бачког Г. Иринеја. Преосвећени владика Атанасије је 21. децембра, без много размишљања, рекао следеће увредљиве и опаке речи на рачун мудрог Српског Патријарха и Свети Синод: «Овај Патријарх остаће запамћен у српској историји као најгори српски Патријарх. Целу Цркву и Сабор свео је на Синод, а Синод на једног амбициозног човека». На страну пословична необавештеност и исхитреност нашег уваженог епископа Атанасија, на страну и различити приступи у решавању многих данашњих проблема, на страну чак и то ко је овде у праву (а испоставило се као и много пута раније да су у праву Патријарх и Свети Синод), зар је то начин да се један уважени епископ обраћа Патријарху и Светом Синоду? На жалост ово није први тако груби и непримерени испад против Патријарха и Светог Синода од стране умировљеног владике Атанасија. У најмању руку, чудим се како један хришћанин, па поред тога још и епископ, има такав речник и скоро незадрживи порив да медијски тако често и сурово пљује по неистомишљеницима. И не само то – већ посебно по Патријарху и Светом Синоду. То већ није само ствар гажења општих норми комуникације у Цркви и неке скоро трајно тињајуће потребе да се грубо извређа неистомишљеник, већ је и општа штета за углед наше СПЦ. Питам се: кад је то владика Атанасије доживео да га, на пример, Његова Светост Патријарх Иринеј, Свети Синод или пак владика Иринеј (Буловић) лично, јавно и медијски тако ниско нападају и вређају? Наравно, никада, јер то просто није у духу и духовном коду ни Патријарха Иринеја ни Светога Синода ни епископа Иринеја Бачког. И не само то. И Патријарх Иринеј и Свети Синод имали су на сијасет повода да оштро реагују против нетачних, небратских и опаких испада владике Атанасија, и то нису урадили, штедећи и њега самога и целу Цркву, покушавајући да га својим смирењем и мудрошћу приволе да се смири и укочи са брзоплетим реакцијама. И дан данас, и Патријарх и Свети Синод, и владика Иринеј Бачки, наново показују трпљење и љубав према владици Атанасију. Христа ради, њега ради и мира у Цркви ради. Потом се јавио и поштовани отац Ненад Илић који је на свом ФБ профилу написао следеће: «На Световасилијевском црквено-народном сабору у Никшићу је прочитано писмо Васељенског Патријарха Вароломеја, упућено предсједнику Црне Горе Милу Ђукановићу, затим Одлука Светог Синода Руске Православне цркве, писмо римског Папе Франциска упућено Патријарху Иринеју, писмо и поздрав Митрополита Онуфрија предстојатеља Украјинске Православне Цркве те порука сабору из Свете лавре манастира Хиландара. Стиже ли нешто из Београда»? Драги и поштовани оце Ненаде, стигло је из Београда, и пре Сабора и после Сабора у Никшићу, много тога али је неко очигледно затворио очи да не види и затиснуо уши да не чује речи Патријарха Иринеја. Искрено, мислио сам да о. Неша није подложан брзоплетим реакцијама, али се и њему као заиста врхунском интелектуалцу некада покраде иста. Надао сам се такође и да о. Ненад има више дамара за реалну анализу деловања Патријарха Иринеја и Светога Синода, а мање за брзоплете и нетачне критике против «Боеграда». Питам се на крају, као хришћанин: Где је ту опрезност? Где братска љубав? Где хришћаство на делу? Где поштовање светих канона и седог Патријарха? Где послушност Цркви? Где верност договору са домаћином Сабора у Никшићу Епископом Јоаникијем? Где координација са Светим Синодом из Београда? Где добра мисао и добро унутарње око душе? Где поверење у врх Српске Цркве? На жалост, појединци у мантијама као да су навикли да брзоплето подражавају неискусног монаха из уводне приче. Да на прву лопту, оштро, грубо, непромишљено и нехришћански нападају по другима и тако својим нестрпљењем и несмирењем праве вишеструку штету целој Цркви. У контексту уводне и поучне приче, требамо се сви ми много више учити од мудрог и светог монаха старца који је на све гледао неисквареним очима хришћанског срца. Пратећи речи и дела нашег Српског Патријарха, мирне душе могу рећи и следеће – учимо се мудрости и од Његове Светости али и од свих мудријих и смиренијих од нас. Не будимо брзоплети, маловерни и злог ока душе. За Поуке.орг игуман манастира Пиносава, јеромонах Петар (Драгојловић)

У организацији Православног братства Свети Арсеније, у недјељу 15. децембра, у сали парохијског дома у Даниловграду, одржано је предавање јеромонаха Макарија, игумана манастира Савина код Херцег Новог на тему „Пост и молитва“. Звучни запис предавања Надахнутим предавањем, јеромонах Макарије је пастирски приближио значај поста и молитве у животу сваког православног хришћанина, као и начине како да препознамо плодове истих. Након излагања уваженог предавача, присутни су били у прилици да постављају питања госту, а заједничарење је завршено пригодним послужењем. Извор: Радио Светигора

У Недјељу 26. по Педесетници, 15. децембра, на празник када наша Света црква прославља Светог цара Уроша и преподобног Јоаникија Девичког, одслужена је Света литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао јеромонах Макарије, игуман манастира Савина. Јеромонаху Макарију саслуживали су протојереји-ставрофори Драган Митровић и Далибор Милаковић, као и протојереји Миладин Кнежевић, Мирчета Шљиванчанин, Бранко Вујачић и протођакон Владимир Јарамаз. Звучни запис беседе Током Свете литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења, као и храмовни хор Свети Апостол и Јеванђелиста Марко. Након прочитаног Јеванђеља, сабранима коју су се стекли у Саборни храм Христовог Васкрсења да торжествено и саборно прославе недјељни дан, надахнутим пастирским словом обратио се началствујући јеромонах Макарије у којем је говорио о суштини нашег овоземаљског живота, као и о безграничној љубави и милости Божијој којом смо створени, призвани у живот, којом живимо и којом нас Господ све воли. Почетни дио свог обраћања отац Макарије је посветио евхаристијској, литургијској заједници која се осликава и кроз заједничарење у Светим тајнама пуноће живота у Цркви, али и кроз познање истине: ,,Браћо и сестре, када свештеник чита молитве у току Литургије, он се на једном мјесту моли да сви који су скупљени у заједници која се зове Црква, која је Тијело Христово, која је Тијело и Крв Христова којим се причешћујемо и сједињујемо у једно, да сви дођемо у познање истине у овоме вијеку, а да живјећи и уграђујући се за оно вјечно и непролазно, наслиједимо вјечни живот. Дакле, двије су ствари потребне да човјек још овдје за живота позна, а то су вјечни живот и познање истине. У оваквом животу, у оваквом постојању ми до познања истине долазимо на један јединствен начин – кроз Господа Исуса Христа. Нема ниједног филозофа, нити ученика овога вијека, и нико као Христос, као Син Божији није могао, нити јесте изјавио за себе да је пут, истина и живот. А Господ Исус Христос јесте и Пут и Истина и Живот и једино је кроз Господа могуће спознати и пут и истину, али и истински живот“, нагласио је јеромонах Макарије. У даљем обраћању подсјетио је да имати љубав према ближњем и другоме човјеку, значи имати љубави према Богу, као и да без тога нема истинске, праве и потпуне љубави, будући да је, како отац Макрије каже, Христа лако видјети: ,,Ево овдје и сада, са нама и међу нама обитава благодат Духа Светога, данас је са нама и међу нама Господ Исус Христос. Можемо ли видјети Господа? Можемо! Окрените се међу собом и видјећете Христа. Погледајте једни друге у лице и видјећете Христа. Е, ту је одговор, ако се радујемо своме брату и сестри и ако се радујеш твојем ближњем, ти видиш Христа!“ На самом крају свог пастирског обраћања јеромонах Макарије је подијелио са вјерним народом и једно дирљиво и потресно свједочанство једног протестантског свештеника. Ова прича се одвијала за вријеме репресије и терора безбожног комунистичког режима, а показује да је љубав заиста једино што дугујемо једни другима и да све што дише, дише благодарећи највећој љубави од свих, а то је Господ Бог – Бог љубави, Отац, Син и Дух Свети – Света Тројица: Отац Макарије је испричао да је тај протестантски свештеник био у злогласном комунистичком заточеништву, затворен са осталим представницима разних конфесија, будући да су комунисти све вјере забрањивали и све оне коју су вјеровали лишавали слободе. Између осталих, ту је био заточен и један православни румунски свештеник. Стицајем околности један од водећих џелата комунистичких у овом логору је кроз неких пар мјесеци пао у немилост надређених, па је завршио са друге стране затворских решетки, оклеветан и одбачен од својих тзв. сабораца – комуниста, и то ни мање ни више, него у истој ћелији са православним румунским свештеником. Услови су били веома лоши и неповољни за живот, и џелат се тешко разболио и много се мучио, али, није могао умријети. Православни румунски свештеник који је свједочио и слушао муке комунистичког џелата, устаде и сам онако изубијан, нарушеног здравља, пришао је болесничком одру свог некадашњег мучитеља и рекао му: ,,Не плаши се, ја те волим и праштам ти све што си ми урадио и сва твоја мучења. А замисли само кад те ја волим, колико ли те само воли Христос? Он је оваплоћена љубав, Он је сам љубав, колико ли те тек Он воли! „У том тренутку су се погледали, загрлили и опростили један другоме. По казивању овог протестантског свештеника, овај некадашњи комунистички џелат је те вечери умро, али, те ноћи родио се Христос, родио се у срцу овог некадашњег комунистичког џелата. Видите какав је наш Господ Исус Христос?! И видите шта Он тражи од нас? Тражи Господ од нас љубав, опраштање, а то значи управо доћи у познање истине. Нека нам овај примјер свакога дана буде пред очима, да познамо и држимо у нашим срцима шта значи и шта јесте безобални океан љубави Божије и да свакога дана будемо у могућности да опраштамо, а онда ће се у нашим срцима свакога дана и трена поново и поново рађати истинити Бог и љубав Његова“, закључио је на крају свог обраћања јеромонах Макарије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

https://www.youtube.com/watch?v=-3KtQ9aIOQk

На почетку емисије отац Макарије је тумачио Свето Јеванђеље на 22. недјељу по Педесетници у којем наша Црква доноси причу о богаташу и убогом Лазару, која говори о томе какви би требало да буду односи међу људима, нагласивши да је богопознање највеће богатство које човјек може да има. Звучни запис емисије Отац Макарије је потом говорио и о празнику Ђурђиц и о сјећањима која носи са сахране блаженог спомена Патријарха Павла од чијег упокојења се 15. новембра навршило 10. година. Отац Макарије је потом одговарао и на постављена питања наших слушалаца међу којима су се нашла питања о паљењу славске свијеће, љубави према ближњима, избору духовника и остала питања на која одговоре можете наћу у овој нашој емисији коју вам топло препоручујемо за слушање. Извор: Радио Светигора

Игуман Хиландара Високопреподобни архимандрит Методије сусрео се у среду 2. октобра, у Задужбини Хиландара у Београду, са сином и супругом покојног Оливера Ивановића. Током свог кратког боравка у Србији, игуман Хиландара је изразио жељу да се сретне са Богданом и на тај начин покаже породици покојног Оливера Ивановића да је манастир уз њих и да Богдан има пријатеље и духовне очеве. Том приликом је малом Богдану, ученику 3. разреда основне школе, други пут уручио годишњу стипендију Манастира Хиландара. Он ће до пунолетства бити корисник стипендије која је први пут била уручена прошле године. У разговору са Богданом и његовом мајком Миленом, игуман се интересовао о свему што је везано за породицу. Као посебан поклон, игуман Методије је Богдану са пута по Аустралији, одакле се недавно вратио, донео плишаног кенгура. Такође, показао му је фотографије и видео записе занимљивих догађаја које је тамо забележио. У плану је да Богдан ускоро посети манастир и братство. Богдан и Милена су се захвалили игуману Методију и манастиру Хиландару на пруженој љубави, као и Милошу Стојковићу, који је иницирао ову акцију. Извор: Хиландар

Отац Лазар (Стојковић), с обзиром да је први пут говорио у нашој емисији „Питајте свештеника“, говорио је о свом монашком путу и о манастиру Заграђе на чијем је челу. Отац Лазар наш познати иконописац, који је у свијету завршио ликовну академију, говорио је и о свом труду на осликавању многих светиња, између којих су и Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици, манастир Заграђе, Јован до, манастир Светог Саве у Голији и многи други, осврћући се и на двадесетогодишњу обнову манастира Заграђе која је крунисана великим освећењем ове Светиње 30. септембра. Звучни запис емисије Отац Лазар је тумачио Свето Јеванђеље о талантима које чита се на 16. недјељу по празнику Педесетнице а потом говорио и о празнику Зачећа Светог Јована претече и крститеља Господњег. Он је говорио и о Михољским задушницама које смо јуче обиљежили и уопште о помену за упокојене и његовом значају. Како да знамо којим путем да кренемо да ли путем монаштва или брака, како да се припремимо за исповијест, колико се често причешћивати, како изабрати духовника, само су нека од питања на која ћете добити одговоре од оца Архимандрита Лазара Стојковића) ако одслушате ову душекорисну емисију. Извор: Радио Светигора

Игуман манастира Хиландара архимандрит Методије посетио је 1. октобра седиште Удружења грађана „CarGo” у Београду и том приликом у знак захвалности за пружену подршку „Кампу пријатељства”, који организује Манастир, уручио је „Хиландарску споменицу” и копију иконе Богородице Тројеручице. Игуман Методије захвалио је Удружењу грађана „CarGO“ на помоћи и подршци „Кампу пријатељства“ и изразио наду за даљу сарадњу на пољу добротворног рада. „Манастир Хиландар додељује споменицу, али и наш највећи благослов и највећу светињу икону Богородице Тројеручице, да вам помогне у раду и напредовању, као што и нама помаже“, изјавио је игуман Методије. Александар Вучић, председник Удружења грађана „CarGo” истакао је да је веома почаствован због прилике да угости игумана манастира Хиландар, који је вековна кућа хуманости, културе и образовања. Вучић је додао да се радо одазвао позиву манастира Хиландар да CarGo учествује у „Кампу пријатељства” у покривању трошкова смештаја и превоза деце слабијег материјалног статуса из целог региона током њиховог боравка у Београду. „Лично сам дочекао 350 деце и не могу да вам опишем њихове осмехе и срећу. Зато захваљујемо Хиландару – што су нам омогућили да поделимо дечију радост, да помогнемо и будемо део заједнице која дарује“, рекао је Вучић. Александар Вучић истакао је да је ова хуманитарна акција била прекретница у укључивању CarGo-а у хуманитарним мисијама и да су у плану бројне доброчинитељске активности. Извор: Хиландар

Игуман Светог манастира Хиландара архимандрит Методије посетио је 30. септембра ФК Црвену звезду. Он се, пре свега, одазвао позиву ветерана Звезде и искористио кратак боравак у Србији за долазак на стадион „Рајко Митић“. Угостили су га председник Светозар Мијаиловић, генерални директор Звездан Терзић и почасни председник клуба Драган Џајић. Дружио се и са Звездиним ветеранима Шестићем, Боровницом, Владимиром Петровићем Пижином, Аћимовићем и са секретаром Браниславом Кантаром. Обишао је и музеј Црвене звезде где се упознао с богатом историјом клуба. После пријатног ручка посетио је и први тим Црвене звезде, где је разговарао са шефом стручног штаба Владаном Милојевићем и играчима. – Велика ми је част и радост што сам у посети овако великом клубу као што је Црвена звезда. Први пут сам на овом стадиону и то је наставак духовне везе која постоји последњих година. Ми често у Хиландару имамо посете Звездиних играча и осталих чланова, а сада се створила прилика да узвратим посету – рекао је игуман Методије. Будући да је игуманова посета уприличена дан пред утакмицу другог кола Лиге шампиона против Олимпијакоса, архимандрит Методије је играчима и стручном штабу пожелео успех у сутрашњем мечу и даљем такмичењу. Извор: Хиландар