Претражи Живе Речи Утехе

У oквиру манифестације "Светођурђевски дани 2019.", на завршној вечери, гост-предавач је био јеромонах Петар (Драгојловић), игуман манастира Пиносава у Епархији шумадијској који је говорио на тему "Црна Гора и питање аутокефалије" у Свечаној сали Градске куће у Сомбору. ФОТОГАЛЕРИЈА : https://drive.google.com/drive/folders/1urSdlzAhsWFWLL1wtUYNoHwAJqtnnPY3?usp=sharing<br> ЗВУЧНИ ЗАПИС:

У живописном крајолику, непуних 115 километара од Београда, а само десетак од Петровца на Млави, у Епархији браничевској, ушушкан под Хомољским планинама, лежи на реци Витовници истоимени Манастир. Четири деценије је њиме руководио, и ту је и сахрањен, чувени старац Тадеј чија је позната крилатица „какве су ти мисли, такав ти је живот“. Данас је настојатељ обитељи игуман Пимен, из плејаде млађе генерације образованих, врлих монаха, који је наставио да негује духовност овога места, а последњих година и неуморно градећи његове неизоставне целине, иконостас, конак, вишенаменски простор за паркинг и различите скупове...Драгоцености из ове светиње, више пута кроз историју пустошене, чувају се данас у многим институцијама далеко од Витовнице, попут Витовничког јеванђеља у Музеју Српске Цркве. Крај светиње се до данас, на здравље намерника, обилно излива вода са извора Светог Јована Претече. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Слово љубве

"Немојмо да исправљамо друге, него кренимо из своје куће - нек се свекрва мало боље слаже са снајом, и нек је не сматра уљезом него благословом, та снаја нека воли ту свекрву, итд. Људи, имајмо љубави једни за друге јер је Бог заволео нас и дао Сина свог за нас", указао је игуман Манастира Тумане у Литургијској беседи пред око хиљаду верника у овој светињи, у недељу, 14. априла, појаснивши да "подвиг увек подразумева другога и односи се на Бога и ближње, јер Бога не можемо сагледавати уколико не видимо ближњега поред себе". Your browser does not support the HTML5 audio tag. Још је поучио у проповеди многобројном верном народу отац Димитрије: "Хришћани се данас подвизавају строго, али без љубави, те тако сецирају ближњег до детаља мерећи шта је јео и пио, али ће проћи скупљене руке поред сиромаха и презрети човека у ранама, јер ми свој подвиг не доживљавамо као помоћника спасења, него као личну промоцију". Закључујући, отац је указао: "Да би се очистио свет и ми у свету, почнимо одмах да себе чистимо - склонимо мржњу, дајмо љубав и радост суживота. Хајде да се мењамо у име Христово. Васкрс долази - Живот побеђује, смрт нестаје, радујмо се томе!". У Тумане су, као и сваке недеље, а посебно тако бива о већим празницима, на службу пристигли многобројни верници са разних страна, међу њима је око стотину дошло из Београда са Поклоничком агенцијом СПЦ "Доброчинство". Манастирска црква Светог архангела Гаврила била је до краја испуњена народом, а већина је у Литургији учествовала у порти ове светиње, пратећи преко озвучења. После богослужења, сви присутни су се сабрали на трпези љубави у манастирској гостопримници. Извор: Радио Слово љубве

Хиландарски игуман Методије, по древном обичају, на празник Благовести, преузео је на један дан игумански трон у братском Манастиру Ватопед. То се збива сваке године, када за славу Манастира Ватопеда – Благовести, хиландарски игуман симболично преузима игуманску част, а такође и ватопедски игуман то чини за славу Хиландара на празник Ваведења. Уз византијско торжество и благољепије, служено је празнично свеноћно бдење којим је началствовао Његово Висопреосвештенство Митрополит Неа Криније и Каламрије Г. Јустин уз саслужење игумана Ватопеда, геронде Јефрема и Хиландара, геронде Методија, као и великог броја других свештенослужитеља. Служба је почела у суботу служењем мале вечерње у 17 часова. Након тога је служено свеноћно бдење које почело у 19.30, на чијем крају је служена Света Литургија која је завршена сутрадан око 11 часова. За десном певницом су појали монаси из Скита Свете Ане, предвођени јеромонахом Јованом, док је за левом појала ватопедска братија. Саборну цркву Манастира Ватопеда, посвећену Благовестима, испунило је преко 650 гостију који су пристигли са свих страна, из Грчке, Италије, Немачке, Русије, Румуније, Србије, Бугарске, Грузије, са Кипра, итд. Током Литургије у ђаконски чин је хиротонисан ватопедски монах Филотеј. Извор: Манастир Хиландар

На Светој Литургији на Другу недељу Часног поста јеромонах Петар (Драгојловић), игуман манастира Пиносава у Кусадку код Смедеревске Паланке, говорио је о личности, у историјском и богословском смислу, Светог Григорије Паламе. Свети је својим исихастичким подвигом заслужио називе којима га Црква почаствује: и Заштитника Православља и Проповедника Благодети. Комплетну беседу можете да послушате овде:

На почетку емисије отац Макарије тумачио је Свето Јеванђеље које се читало на Другу недјељу Часног поста-Пачисту недјељу, посвећену Светом Григорију Палами, подсјетивши нас и на значај овог великог Светитеља Цркве Христове, учитеља исихазма и исусове молитве. Поводом 20 годишњице злочиначког бомбардовања нашег народа од стране злочиначког НАТО савеза, отац Макарије је подијелио са нама своја сјећања на те дане, када је био студент Војно-техничке академије у Београду. Отац Макрије је потом одговарао на питања наших слушалаца о монаштву, молитви, немању наде, анксиозности и другим питањима која муче слушаоце ове наше емисије, коју топло препоручујемо за слушање. Звучни запис емисије Извор: Радио Светигора

Игуман манастира Подмаине јеромонах Рафаило (Бољевић) одржао је у суботу, 16. марта у барском сабормном храму Светог Јована Владимира предавање на тему: Сила Истине. Доносимо видео запис предавања:

У Хиландару је прослављена ктиторска слава, празник Преподобног Симеона Мироточивог. Главни гост на панигиру је био новоустоличени игуман светогорског манастира Дохијар, Високопреподобни архимандрит Амфилохије, који је началствовао на свеноћном бдењу и Светој Литургији. На позив хиландарског братства, са својим игуманом су дошли и дохијарски монаси, који су током службе појали за десном певницом. За левом певницом били су хиландарски монаси заједно са појцима хора „Преподобни Симеон Мироточиви“, који су прославили празник свог небеског заступника, као и јубилеј 10 година од почетка доласка у Хиландар и појања о великим празницима. У Хиландар су пристигли монаси из других светогорских обитељи, у највећем броју из хиландарских келија, а у госте су дошли и монаси из Српске православне цркве, као и поклоници са свих страна. Приликом поздравне беседе, после свечаног дочека који му је приредило хиландарско братство, игуман Амфилохије је дирљивим речима подсетио на интересантне историјске везе између два манастира – од чувеног монаха Николаја, који је провевши монашке године у оба манастира, оставио у наслеђе и Дохијару и Хиландару драгоцене музичке рукописе који су његово дело, па до догађаја када је у Дохијар у другој половини 20. века дошло данашње братство ради обнове монашког, општежитељног живота, те им су им хиландарски монаси притекли у помоћ, набављајући брашно које им је било потребно прве године. За славском трпезом, која је уследила након завршетка Свете Литургије, двојица игумана су одржали беседе. У наставку доносимо звучни запис беседа на српском и грчком. Такође, текст беседе архимандрита Амфилохија можете прочитати у преводу Ђура Кнежића. Давна је и благословена пракса и традиција наше свете Цркве да поштује Светитеље и да празнује њихов спомен. Од давнина људи су се окупљали да прославе, прије свега Господа Христа, Пресвету Мајку Његову, па онда све оне који су удовољили Богу и прославили се од Њега. Наша Црква увек празнује личности и чињенице. Одређену свештену личност једног Свеца, било мученика, било преподобног, било јерарха. И стварну чињеницу његовог мучеништва, његовог аскетског живота, исповедништва његовог учења. Свака ова чињеница је од оваплоћеног домостроја нашег Господа. Не постоји ниједан Црквени празник који се односни на растројене појмове и идеје као на пример празник мира, празник људских права и слично томе. Тако смо се ми данас окупили да химнама празнујемо преподобног ктитора Симеона Мироточивог. Јер шта друго можемо да понудимо некоме кога је почаствовао и прославио Бог? Тачно овде се види љубав Цркве и њено човекољубиво устројење за нас, њене верне чланове. Са таквим осећањима љубави устројена је да се сваки дан испуњава један празник, сваки дан једна божанствена литургија, сваки дан једна прилика да се скупимо сви заједно (због тога) да обожавамо Бога чудесног у светима својим. Свети Никодим, светли изданак Свете Горе, у своме говору преподобним светогорцима, односећи се на свете ктиторе, посвећује један велики део да потврди како је оснивање свештених манастира потврда љубави према ближњима. Пламтећи од ове љубави у срцу, преподобни Симеон Мироточиви у свештеним облацима вођен, дошао је из своје отаџбине на Свету Гору и нашао се своме сину, Светом Сави, у подизању из темеља свештеног манастира Срба, манастира Хиландара. Наравно, удостојио се да види завршен манастир његовог покајања, пре његовог преподобног уснућа. Овај посао подразумева много зноја, труда, царских издатака, личног рада, мноштво ризика и непрекидног старања и бриге. Искушења која прате таква дела су неизбројна и непредвидива. И то само она која су вањска и видљива. Мада, нисмо у позицији да проценимо и измеримо његову скривену државу унутар њега, подвижничке борбе, борбе у келији и благодатна стања којих се удостојио Преподобни у непрекидним ноћима молитве и узношења химни. Ми једноставно уживамо дарове којима га је Бог украсио. Вредно помена је да 1200., само једну годину после његовог преподобног уснућа, званично уписан у списе као Свети. Када празнујемо и прослављамо наше месне, локалне Свете, имамо сигуран доказ да је на овом месту и простору засијала светлост и преподобност. То подразумева валидан печат духовног успеха у манастирима. Овај Божанствени дар охрабрује нас монахе, који се трудимо, да наставимо да живимо стопама наших отаца. Ово утешује браћу лаике и подржава маловерне. Постоји још један други разлог зашто нас Дохијарце посебно узбуђују празници преподобних ктитора: благословени Геронда наш Григорије, од наших младалачких година удахнуо нам је велику љубав за ктиторске трудове. Бог и свети су нас удостојили да служимо у обнављању из темеља великог Манастира посвећеног Богородици нашој. Тако да смо дакле, са посебним узбуђењем прихватили позив и дошли. Благодаримо светом Игуману што је дао прилику и нама лично и свештенопојцима оцима да дођемо и бдијемо са вама, празнујући Преподобног. Молитвама преподобног Симеона Мироточивог, Христе Боже, помилуј нас. Амин. Овде можете преузети грчку верзију беседе Високопреподобног архимандрита Амфилохија, игумана Светог манастира Дохијара: ΠΡΟΣΛΑΛΙΑ ΣΤΗΝ ΕΟΡΤΗ ΤΟΥ ΟΣΙΟΥ ΣΥΜΕΩΝ Извор: Манастир Хиландар

У другу припремну седмицу пред Часни Пост, у Недјељу блудног сина, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, одслужена је Света Литругија. Свету Литургију служио је Архимандри Сава Јањић, игуман манастира Високи Дечани, саслуживали су му: Протојереј-ставрофор: Далибор Милаковић, протојереји: Миладин Кнежевић, Мирчета Шљиванчанин и Бранко Вујачић, јереј Лека Вујисић, као и протођакон овога Храма - Владимир Јарамаз. Звучни запис беседе За пјевницом је појала мјешовита пјевница, коју предводи диригентица Ратка Вујачић. Након прочитаних зачала из Апостола и Јеванђеља, свима сабранима, свом вјерном народу, бесједио је началствујући архимандрит Сава. Отац Сава се у свом пастирском обраћању дотакао дубље суштине и поуке прочитане јвенђелске приле о блудном сину. Будући да нас она поучно подучава о тајниу гријеха, али и тајни покајања и праштања: "Ова нас јеванђелска прича поучно учи, о тајни греха, тајни праштања и о томе како да поново успоставимо изгубљену заједницу са Богом, јер, заправо грех и није ништа друго, дп одвајање од Бога. Одвајање је када тежимо да живимо у греху, а стање пребивања у греху је животни промашај, промашај оног живота који је усмерен ка испуњавању сопствених страсти и сласти." - Подсјетио је он. Отац Сава је нагласио да је назначење човјека у заједници, а да гријех дезинтегрише човјека: "Грех је потпуна дезинтеграција човека као бића које је створено да живи заједно, да у тој заједници позна Бога и да позна оне око себе." У даљем свом обраћању архимандрит Сава се осврнуо на суштину покајања, која по његовим ријечима није садржана у самој свијести о томе да смо нешто погријешили, већ је садржана у дубокој спремности и ријешености о промјени свога живота, прије свега што ћемо на тај начин себе и отворити за Божију благодат која истински обнавња и преумљује човјека: "Није покајање само кајање и свест о томе да смо нешто погрешили. Већ је то дубока унутрашња промена и свест и спремност да променимо свој живот и отворимо себе за Божију благодат, за љубав Божију, да би се Божијом помоћу и променили. Међутим, то не значи да постанемо нешто за што нас Бог и није створио, него управо да постанемо оно за шта нас је Бог наменио и намерио по својој великој љубави да будемо." "И Бог као овај отац из јеванђелске приче, који је чекао блудног сина да му се врати - чека наш повратак Њему, чека наше отрежњење, освешћење. Господу није потребна наша патња, Господ није судија, као судије овога света који морају све да казне. Једноставно, највећа казна коју можемо добити јесте одвојеност од Бога, одвојеност од љубави, то је неспособност да све око себе видимо као неизрециви, чудесни, јединствени дар Божије љубави и доброте." - Подсјетио је све присутне архимандрит Сава. Он је у другом дијелу свог пастирског слова подвукао да у духовној традицији цркве нема добрих и лоших људи: "Ова нас прича јеванђелска такође подсећа колико требамо да се радујемо покајању, обраћењу свакога грешника. Човек који је у греху, он није свој и није присебан. Зато се тамо у јеванђелској причи и говори за блудног сина да он дође к себи. Јер, пребивајући у греху, блуду, он није био свој. Зато у нашој цркви, у њеној духовној традицији нема добрих и лоших људи. Има људи који живе у потпуном слепилу и незнању и чине неразумна и бедна дела и каљају лик Господњи који им је утиснут љубављу Божијом. Има оних који су у процесу оздрављења, који постају све више свесни својих слабости и полако отварају срце за Бога, подвигом, трудом, молитвом, постом, добрим делима и пре свега милосрђем и праштањем другима. И они бивају исцењени и светлост Божија улази полако у њих, у њихове душе. А имамо оних који су већ примили исцељење, а то су светитељи који су сами засијали, као дрво које се стави у огањ, па ако је пуно влаге, оно прво испушта ону пару и чврчи и не може да се запали, због тога што тс влага није још увек изашла. Међутим, када се дрво осуши у ватри, оно само гори и добија својство ватре, онда и смао делује јао огањ и преноси ту топлоту на све што се са њим нађе у контакту. Тако и Бог нас сједињује са Собом и ми постајемо синови Божији по благодати, не губећи у том сједињавању наш идентитет кони нам је Бог дао, али са друге стране ми тако постајемо Христови, постајемо Божији." "Чудесна је тајна Божије љубави, па нас Бог позива да се припремајући за светле дане Часнога Поста и за све радосни празник васкрсења Христовог духовно обновимо, да се вратимо Богу и да се вратимо самим тим себи. Дакле, Бог нас позива да радимо на исправљању својох слабости полако и постепено и да лоше навике које су се урезале у нашем срцу огреховљеном променимо и да отварамо наше срце за деловање Божије, јер срце је центар човековог, нешег бића." - закључио је архимандрит Сава. Напослијетку, протојереј Мирчета Шљиванчанин је у име свештеног братства Саборног храма и у име вјерног народа и дјеце, заблагодарио Архимандриту Сави на молитви и поуци, али, прије свега заблагодарио је на благослову Светога краља Великомученика Стефана Дечанског, посебно благодарећи на свједочењу Крста (распећа) и Васкрсења Господњег на распетоме Косову и Метохији од стране Преовећеног Епископа рашко-призренског г. Теодосија, као и свештенства и монаштва и цијеле Богом спасаване Епархије рашко-призренске. Отац Мирчета је пожелио да уз Божију помоћ, Бог да снаге свима да и даље хришћански и људски чине и свједоче крст и васкрсење као и до сада, поручивши да је и заједница хришћанска у Црној Гори са њима и да смо једно у Христу и да ћемо увијек тако остати једно, а и опстати. Архимандрит Сава је изразио дубоку захвалност на бризи, подршци и радости коју у сваком смислу коју Црква и заједница црквена са ових простора пружа распетој Епархији рашко-призренској, поручивши да ће се све буре, олује и искушења пребродити заједницом у Христу, те да нам тако и ваља ходити ка дому очинском, ка Царству Оца, Сина и Светога Духа. Извор: Храм Васкрсења Господњег у Подгорици

У више наврата смо у емисији „За христољубиву војску“ са гостима разговарали о заједничким обележјима војног и свештеничког односно монашког позива, а вечерас нам се пружила јединствена прилика да о томе поразговарама са јеромонахом Макаријем, игуман манастира Савина код Херцег Новог, који је завршио Војнотехничку академију и био официр, а већ готово две деценије посвећен је монашком позиву. Његов боравак у Београду искористили смо за овај сусрет у коме ће отац Макарије са нама поделити своја искуства из војне службе и духовног узрастања и развоја, које га је из строја земаљске војске сврстало у ред војника Христових. Аутор и уредник: Славољуб М. Марковић. Извор: Телевизија Храм

Гост радија Светигора био је игуман манастира Студеница- архимандрит Тихон (Ракићевић) са којим смо разговарали о манастиру Студеници, о животу у „манастиру свих српских цркава“, о моштима светог Симеона миротичивог и њиховим чудесима. Тема разговора је такође била везана за ново, цјелокупно издање Типика светог Саве. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора

Архимандрит Лука (Муријанка), игуман манастира Свете Тројице у Џорданвилу, Њујорк, Руске заграничне Православне Цркве, хиротонисан је на новог архијерја сиракушког на Света Три Јерарха, 12. фебруара 2019. године. Архијерејски Сабор ове Цркве изабрао је о. Луку 6. децембра 2019, а његов избор потврдио је Свети Синод Руске Православне Цркве 28. децембра. Хиротонија је започела наречењем новоизабраног Луке у понедељак увече у манастиру Свете Тројице и свеноћним бденијем уочи празника. Отац Лука је хиротонисан следећег дана за време Божанске Литургије. Епископ Лука је први јерарх РЗЦ у Сиракузи од када је његов митрополит Лавр, бивши епископ Сиракузе, постао Првојерарх 2001. године. Богослужењем су началствовали Његово Високопреосвештенство Иларион РЗЦ, уз саслужење Његовог Високог Висопросвештенства архиепископа монтреалског и канадског Гаврила, Његовог Преосвештенства епископа манхетенског Николаја и Његовог Високопреосвештенства митрополита запорошког Луке, из Украјинске Православне Цркве, извештава сајт Источноамеричке Епархије. У свом обраћању новопосвећени епископ Лука је изложио свој духовни пут који га је водио кроз богословију и живот у манастиру до архијерејског звања. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Шестог јануара 2019. године, од стране Цариградске Патријаршије издат је један, на око заиста леп и богато украшен, шарени Томос, за нове-старе украјинске расколнике из тзв ПЦУ. Као и на фотографији, овај споља визуелно симпатични, а по садржају црквенорушилачки и неканонски шарени Томос, очито стоји у црној духовној позадини. Наша СПЦ га наравно није признала нити ће га верујемо икада и признати, јер је шарени цариградски Томос пун најотворенијег папизама, негирања двомиленијумског поретка Православне Цркве и флагрантног гажења светих канона. Овај неканонски, несаборни и самим тим, канонски посматрано, бездејствени шарени Томос, о тзв. аутокефалији националистичке ПЦУ, (у суштини суженој и неканонској аутономији), издат је од стране Цариградске Патријаршије новој-старој расколничкој Православној Цркви у Украјини, уз свесрдну подршку осведочених "пријатеља" Христове Цркве из Пентагона, као и украјинских антицрквених мајданских властодржаца и разних украјинских нацифашиста Бандеровског типа. Дакле, Шарени Томос, пун је потпуно погрешних и неопапистичких тумачења канона Православне Цркве, и без обзира на сву медијску халабуку, он новоформираној расколничкој и национал-шовинистичкој ПЦУ доноси само неканонску, сиромашну и скраћену аутономију под лажним именом аутокефалије. Када се прочита, посматрано духовно и црквеноканонски, овај шарени Томос са Фанара, више делује као да га је писао неки Римски папа у 14-ом веку, издајући своје чувене "непогрешиве" папске Буле, него неко ко је Патријарх Првопрестолне Цркве Константинопољске. Шарени Томос, који одише духом неопапизма, у суштини, новим-старим украјинским расколницима, дарује само једну велику шарену подвалу и споља украшену лаж. Што би рекли ми Срби - шарену лажу. Судећи по садржају шареног Томоса из Фанара, Аутономна канонска УПЦ Московске Патријаршије у Украјини, има далеко већа права у односу на Москву, него ова, нова-стара, расколничка, национал-шовинистичка и тобоже Аутокефална ПЦУ, у односу на Константинопољ. Примера ради по шареном Томосу са Фанара: 1. Новоформирана, расколничка и тобоже Аутокефална ПЦУ, не признаје за своју главу Сина Божијег, Господа Исуса Христа, као што то признају све Православне Аутокефалне Цркве у свету, већ за своју главу признаје Цариградски Престо. 2. Новоформирана национал-шовинистичка ПЦУ Свето Миро не може и не сме сама да спрема и освештава, као што то обично раде истинске, канонске и потпуно Аутокефалне Православне Цркве, већ ће га тзв. ПЦУ добијати из Цариграда. 3. Цариградска Патријаршија задржава право на Егзархат у Украјини и право на преко 10 манастира националистичке ПЦУ у Украјини. 4. Право жалбе и коначног суда, тј. право апелације расколничких епископа ПЦУ у Украјини, нема Сабор епископа тзв. ПЦУ, већ Цариградски Патријарх. 5. Било какве измене Статута национал-шовинистичке тзв. ПЦУ, па чак и оне најмање, нису дозвољене без одобрења Цариграда. 6. Сва дијаспора расколничке ПЦУ предаје се неповратно Цариградској Патријаршији. Оно што је после ових чињеница посебно важно нагласити је то да канонска Аутономна УПЦ Московске Патријаршије у Украјини, уопште не зависи од апелације Московског Патријарха, иако је Она само Аутономна. У исто време, судећи по садржају шареног Томоса са Фанара, расколничка и тобоже Аутокефална ПЦУ зависи од апелације Цариградског Патријарха, када се неки њен епископ пожали Цариградском Патријарху на неправедност суда тзв. ПЦУ у Кијеву. Дакле, Московски Патријарх, по Статуту канонске УПЦ МП нема право апелације на молбе канонских епископа УПЦ МП и не меша се уопште у таква питања, јер врховна апелациона инстанца, као што је канонски исправно, за све епископе канонске УПЦ МП, јесте Архијерејски Сабор канонске УПЦ МП у Кијеву, а не Патријарх Московски у Москви. Насупрот томе, код тобоже Аутокефалне и расколничке ПЦУ, све је потпуно другачије и пуно отворене зависности од Цариградског Патријарха. Нарочито је индикативно да Цариградска Патријаршија у Украјини задржава код тобоже аутокефалних расколника ПЦУ право на Егзархат и добија преко 10 манастира у Украјини под ставропигијалном управом. Московски пак Патријарх нема такве манастире под својом управом код Аутономне УПЦ МП у Украјини, нити је задржао било какав Егзархат, већ је Аутономној УПЦ МП оставио потпуну самосталност у свим унутрашњим, духовним, организационим и финансијским питањима. Шта би тек било да, на пример, тај исти цариградски принцип, наша СПЦ понуди као модел решења расколничкој МПЦ у Северној Македонији? Мада ове теме нису апсолутно подударне, јер СПЦ има пуно канонско право над територијом Северне Македоније, а Цариградска Патријаршија нема никаква канонска права у Украјини, да на тренутак, због једноставнијег приказа проблема, скренемо на час од теме, и само замислимо, да је наша СПЦ у Нишком Споразуму из 2002. године, као Цариградска Патријаршија пре неки дан у Украјини, тражила сличне услове од расколничке МПЦ у Северној Македонији? Да на пример сва северномакедонска дијаспора у свету припадне СПЦ; да СПЦ задржи Егзархат у Северној Македонији и једно 10 манастира под управом Српског Патријарха; да сваки епископ из Северне Македоније има право да се као крајњој судској инстанци жали Патријарху Српскоме, који би доносио последњи и обавезујући суд; да било која, па и најмања измена Статута неке нове и замишљене Православне Цркве у Републици Северној Македонији, мора бити одобрена од стране СПЦ. Погађате, како би бесно реаговали расколници у Северној Македонији? Како би само тада етнофилетисти из Скопља просто запенили од беса и осуда против СПЦ, и великосрпске хегемоније. Али да трагикомедија скопских расколника буде још већа, они ових дана, без обзира што су прецизно упознати са садржајем шареног Томоса са Фанара, као и расколници у Кијеву пре који дан, полтронски и улизички, просто цвиле пред ногама Цариградског Патријарха, не би ли и они, мученици, своје расколничке и неканонске молбе и снове, коначно остварили, мимо канона и мимо СПЦ, па макар у том лудилу изгубили све оне основне атрибуте црквеног достојанства за које су се тако ватрено и "принципијелно" 70 година борили у дијалогу са СПЦ. Да се вратимо на крају опет основној теми - Шареном Томосу са Фанара и украјинским Црквеним и парацрквеним дешавањима. Дакле, после свега што смо изнели поставља се питање, ко је у Украјини уопште аутокефалан а ко аутономан? Ко овде коме продаје маглу и рог за свећу? Цариград или Москва? Очевидно Цариград, јер управо Цариград својим новим неопапистичким, неканонским и антируским одлукама, само потврђује оно што сви у православном свету одавно знају - Други или Нови Рим почео је боловати болести Првог или Старог Рима. Да не да Бог, па да Нови Рим падне у те дубине зла, као и Стари. Чврсто верујемо да неће, и да су ово само пролазна духовна лутања, која су само тренутно задесила древну Свету Цариградску Мајку Цркву.

Богојављењску литургију у манастиру Високи Дечани са игуманом дечанским архимандритом Савом (Јањићем) служили су игуман манастира Клисина о. Василије и дечански јеромонаси о. Серапион и о. Кирило. По окончању Свете литургије, којој су сем братства манастира присуствовале и игуманија Богородичиног манастира у Ђаковици мати Теоктиста са сестром Јоаникијом и десетак мирјана, отац Сава је честитао празник и у беседи између осталог рекао да се "Христос не може мерити само нашим трудовима". Одмах потом је служена молитва освећења воде у припрати, где се пред фреском свете лозе Немањића налази и мермерна крстионица. Освећење су заједно обавили отац Сава и отац Василије, уз дивно појање дечанских монаха. Отац Кирило је све присутне покропио освећеном водом, коју су сабрани понели својим кућама као велику светињу, извештава сестра Оливера Радић, новинар и професор из Ораховца. http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/uploads/Audio/19.01.19 o. Sava Decanac.mp3 Извор: Радио Слово љубве

У суботу, 22. децембра 2018. године, одржано је четврто предавање у овогодишњем божићњем циклусу предавања које организује Црквена општина у Загребу. На тему „Свети Сава и суд човечанству“ говорио је архимандрит Тихон, игуман манастира Студеница. На почетку предавања Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије представио је присутнима оца Тихона зажелевши му добродошлицу у Загреб. Своје предавање отац Тихон је базирао на сачуваним списима Светог Саве, говорећи највише о Студеничком типику, књизи правила коју је Свети Сава написао и оставио у наслеђе монасима манастира Студеница као заједници која по том типику треба да живи, али и као упутство живота у Цркви читавом нашем народу. Основна нит која се провлачила кроз ово предавање је била намера Светог Саве да поменути Типик пише и предаје генерецијама које долазе после њега до свршетка света, а као путоказ ка коначном циљу коме тежимо, које је Царство Небеско. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Након четрдесетодневног парастоса блаженопошившем игуману Григорију, братство манастира Дохијара изабрало је свог новог игумана јеромонаха Амфилохија. Архимандрит Амфилохије је рођен 1961. у свештеничкој породици. На Свету Гору, код старца Григорија Дохијарског дошао је са својих 19 година.

Предавање јеромонаха Макарија игумана манастира Савина у Херцег Новом на тему “У сусрет Богомладенцу Христу” које је одржао 2. децембра 2018. године у у храму Вазнесења Господњег на Топлој у Херцег Новом у оквиру циклуса предавања у божићном посту. Звучни запис беседе

„Пошто вас, нажалост, не гледам у очи, молим вас да читаоцима и мени помогнете да замислимо место са којег пишете - шта вас окружује, шта видите кроз прозор?“ „За мене је ово соба са најлепшим погледом. Преда мном стоји храм који је пре готово 700 година подигао Стефан Дечански. Ова црква је непрестани подсетник и инспирација за све нас који овде живимо и све који нас посећују, јер нам говори сваким својим каменом, сваким рељефом, сваком фреском и тим чудесним спојем западне романичко-готичке архитектуре и српског византијског сликарства, шта смо били, шта јесмо и шта треба да будемо“, објашњава Сава Јањић. Много је пута поновљена оптужба да, мешајући се у политику, „прекорачујете своја монашка овлашћења“. У ком смислу, по вашем унутрашњем осећању, питање Косова није политичко? Такве оптужбе долазе из већ познате школе агресивног атеизма који је покушао да избрише свест да је, посебно у нашем народу, улога Цркве и монаштва била од суштинског значаја за формирање и српске средњовековне државе и самог народног идентитета. Нису ли наши епископи, монаси, свештеници били кључни актери у готово свим историјским збивањима од средњег века до данас? Неки од њих били су наше прве дипломате. Визија Светог Саве, који је успео да добије пре 800 година аутокефалију за нашу Цркву, кључни је фактор без кога тешко да би било наше средњовековне државе и идентитета који нас је до данас сачувао. Међутим, иако имамо право и одговорност да подигнемо глас у кључним моментима, наша мотивација није и не сме да буде уско политичка, јер православље у суштини не познаје клерикализам. Црква нема секуларне претензије да постане држава, немамо црквене партије и наши верници припадају широком политичком спектру. Питању Косова прилазимо са позиције колико се његово решавање може позитивно или негативно одразити на опстанак нашег народа и самим тим наших светиња, које као светионици у мраку светле кроз историју и дају нам потребно усмерење да се не изгубимо у општем melting-pot-у данашњице. Ћутање у ситуацији када неко може да расели наш народ једном за свагда са Косова и Метохије или нереаговање на невоље са којима се суочава, било би не само људски неодговорно, већ и духовно апсолутно неопростиво. Да ли је уверење да је Косово Србија политички став? Занимљиво је да Косово највећим делом наше историје није било у границама државе Србије, али није престало да са свим оним што оно представља буде темељ нашег идентитета, извориште црквеног живота и разних облика интелектуалног надахнућа. Када кажемо „Косово је Србија“ или „Косово је српско“ пре свега гледамо на КиМ као кључни фактор без којег би тешко било очувати оно што нас чини народом који своје корене има у немањићкој традицији. То нипошто не значи да ту нема места за друге људе који нису Срби и православни хришћани. То је веома важно јер обезбожени национализам не прави ту разлику. У општој атмосфери политизације свих сфера живота некима је тешко да разумеју овај став Цркве. Данас се суочавамо са агресивном изградњом једног етнички чистог албанског друштва, која прети да избрише векове нашег постојања и коначно онемогући наш живот који у непрекинутом континуитету са свим успонима и падовима траје вековима. Отуда је противљење признању независног Косова какво се данас формира, пре свега став који надилази политику и представља израз бриге да у таквом друштву ни ми ни Косово нећемо више моћи да наставимо ону мисију коју смо имали. Албански национализам жели да промени културно-историјски идентитет целог овог простора једном за свагда. Овакав однос Албанаца према Србима у великој мери сужава реалне политичке опције и могућности компромиса. Зато је бесмислено кривицу сваљивати само на српску страну и само од Срба очекивати спремност на компромис или како то овде зову „прихватање реалности на терену“. Уместо ултиматума и претњи новим насиљем треба стварати повољније услове да би до неког компромиса могло да дође једног дана. Те услове могу да створе само људи који су сами превазишли уско националистичко разумевање стварности. На стварању тих услова, нажалост, није довољно рађено ни са међународне стране, а поготово међу локалним политичким структурама, па уместо помирења видимо предлоге за решења која нас враћају у трагичне године распада бивше Југославије. Ових дана смо чули и да је компромис за премијерку Брнабић „нека тачка између тога да је Косово Србија и тога да је оно независно и да Србија само треба да га призна“. Да ли је за вас оваква формулација прихватљива? Искрено, мислим да ни већина политичара на власти нема јасну идеју шта компромис треба да значи. Преговори се воде у врло уском кругу и у највећој тајности. Поседујем прилично кредибилне информације и из домаћих и из међународних извора, да се већ активно ради на детаљима територијалне поделе на етничком принципу, уз извесне козметичке елементе заштите за преостало српско становништво које се нађе „с друге стране границе“ и за неколико манастира. Имајући у виду институционалне и демократске капацитете на Косову, не треба бити много маштовит и замислити како ће све то функционисати. Циљ је да се Косово пусти у систем УН, након чега неће бити препреке за повезивање Приштине и Тиране. На крају, Србија чак не би требало ни да призна Косово. Разграничила би се са Албанијом, односно, догодило би се оно што је председник Србије својевремено и сам рекао, „разграничење између Срба и Албанаца“. Ако је то компромис који треба да „сачува образ“ онима који ће да ставе свој коначни потпис на тај документ, онда ће бити веома занимљиво како ће народ у Србији купити и ту најновију превару и пустити низ воду десетине хиљада својих сународника и све оно што нас повезује са Србима који су живели вековима пре нас, за шта су живели и жртвовали се. У међувремену настављају се медијске манипулације са циљем да се цео народ учини саучесником ове губитничке политике. Имајући у виду опште стање колективне летаргије у Србији, ништа ме не би чудило, али би то био веома болан показатељ потпуног сумрака српског националног достојанства. Практично, од Србије се очекује да озакони етничко чишћење овог дела наше земље и добије велики аплауз, иза кога ће, наравно, одмах да крене читав низ нових захтева, с обзиром на то да је Косово само један од бројних услова које Србија треба да учини да би уопште могла да сања о европској будућности, ако је ЕУ уопште вољна да икада интегрише овај део континента. Поново се говори о формирању косовске војске, да ли сте заиста уверени да нам не прети рат? Косовски Албанци никада ништа неће учинити без међународне подршке, кључних земаља које их подржавају. Мислим да би покретање насиља заувек сахранило њихове наде у европску будућност, која је и сада на веома дугачком штапу с обзиром на јачање деснице у Европи. Приче о формирању косовске војске само су део унутрашњополитичке игре да се амортизује ситуација у којој Косовом влада политичка мањина, нажалост уз подршку Српске листе, и у којој већина младих Албанаца најпре гледа како да заувек побегне одавде као из неког уклетог вилајета. Наравно, увек постоји могућност инсценираног конфликта од пар дана, који би практично подстакао сценарио поделе, слично нередима 2004, на шта смо више пута указивали. Ако се тако нешто икада догоди, могу сасвим одговорно да кажем да се то може десити само у договору две стране уз сагласност одређених међународних фактора како би се створила ситуација свршеног чина на терену. Најпопуларнија дисквалификација противника разграничења је - нису никад били на Косову, не знају где је Ранилуг, не тичу их се људи који на Косову живе… Вама се тешко може приписати било шта слично, али нас власт уверава да ми немамо чак ни људе на Косову. Да ли је питање - има ли или нема Срба на Косову - ствар утиска, политике или чињеница? Разграничење је само лицемерно сковани еуфемизам за етничко-територијалну поделу Србије, као што је „коначно решење“ био назив за елиминацију Јевреја у нацистичкој Немачкој. Користе се и термини „корекција граница“, „демаркација“ и слично, све са истим циљем да се прикрије суштинска намера. Практично, „разграничење“ подразумева остављање око 80.000 Срба са врло ниским и неизвесним нивоом заштите, а све ради наводне интеграције у ЕУ, која по мишљењу добро обавештених никада није била даље од Србије. Наша Црква није против ЕУ, јер и тамо имамо епархије, парохије и манастире, а многи наши верници поседују држављанство ЕУ. Морално гледано, питање зашто због Ранилуга или пар манастира треба кочити будућност Србије је отприлике равно питању да ли болесног сродника треба пустити да умре како не бисмо беспотребно трошлили новац на лечење, јер ће пре или касније умрети. Политика без морала и одговорности је опасна и карактеристична је за тоталитарна друштва, у којима појединци нису важни, већ шири интереси, који понајчешће нису ништа друго него интереси владајуће олигархије. Озбиљне земље боре се за сваког свог грађанина и то их чини поштованим у свету. Земља која је 20 година након оружаног конфликта, и поред чињенице да Косово не признаје пет ЕУ земаља, бројне међународне институције и велики број земаља у свету, спремна да тргује својом територијом и остави десетине хиљада својих грађана, у најблажу руку то је срамотно. Ја не знам ни за један такав пример у новијој историји. Земља која нема поштовања према своме, не треба да очекују ни од других да је поштују. То нипошто не значи призивање рата или стварање „замрзнутог конфликта“, као што злонамерни импутирају, већ право да тражимо елементарни напредак у условима живота за наш народ, а видимо да тога нема већ 20 година ни на плану повратка прогнаних, ни на плану заштите имовинских питања, ни на праву заштите верских објеката и културне баштине, упркос постојећим законима и међународном присуству на Косову. Чак и да немамо ниједног Србина на овом простору, трговина територијом била би државнички неодговорна. Зато је сасвим нејасно зашто уместо да систематски инсистирамо на спровођењу договора о ЗСО и разговору о заштити наших светиња као основних предуслова за сваки даљи разговор и компромис, власти Србије улазе у тајне разговоре о прекрајању територије у националистичком маниру 90-их година, када су слично послове завршавали Милошевић и Туђман и оставили за собом, заједно са осталим „јахачима апокалипсе“ бивше Југославије, трагичну кланицу и незацељене ране. Као Црква ми не дајемо готове политичке формуле, али с правом захтевамо одређене црвене линије и услове без којих би сваки договор био вишеструко штетан за наш народ и државу. Власт тврди да је велико лицемерје то што су најгласнији борци за очување пуног суверенитета „они који увелико имају двојно држављанство и косовска документа“. Да ли реалност да је свакодневни живот без тога немогућ говори у прилог идеји о подели? Такав аргумент апсолутно нема никакву тежину јер сви чланови Српске листе који су у косовским институцијама било као посланици или као министри, поседују косовске документе, као уосталом и сви они Срби који и те како добро послују јужно од Ибра са албанским партнерима. Чињеница на терену јесте да је без косовских личних карата немогуће нормално живети, посебно у ситуацији када је већина Срба лишена права на редовна документа Србије и поседује личне карте или пасоше (измештених полицијских администрација) које косовске власти, али ни власти Македоније и Албаније не признају, док за путовања у земље шенгенске зоне треба да се обезбеди виза. То што косовске личне карте помињу и они за које поуздано знам да поседују и косовске дипломатске пасоше превазилази свако лицемерје. Уосталом, и у турско време имали смо у Дечанима турске печате на арапском писму, а у Другом светском рату наши монаси су имали документа тадашњих окупационих власти. То нипошто не говори у прилог подели, већ само представља показатељ да у условима у којима је на овом делу Србије самопроглашен један политички ентитет, људима треба омогућити основни приступ административним услугама и максимално олакшати њихов живот. Шта је највећи проблем људи који су остали на Косову, о чему заиста немају појма ни они који о решењу „косовског проблема“ говоре са позиције власти, ни они који се изјашњавају „са Теразија“? Једноставно, овом територијом влада поредак који, с једне стране има прилично нашминкану фасаду тобожње демократије, али то је само кулиса иза које функционише систем породичних и криминалних кланова који контролишу све аспекте друштва и суверено користе косовске институције као средства за очување своје власти. Овај модел, нажалост, није само карактеристичан за Косово и видимо да веома „успешно“ функционише широм Западног Балкана. Уместо да се ради на једној дубљој промени друштва у коме би стари кадрови који су задобили и власт и новац за време рата и непосредно после њега били замењени млађом генерацијом и друштвом које би се градило по принципима савремене либералне демократије, поједини међународни спонзори Косова су изабрали да из прагматичних разлога још подржавају оне који суштински онемогућавају изградњу једног функционалног друштва. Нажалост, ситуација ништа није боља ни у српским већинским срединама где видимо исте методе одржавања власти. Није ни чудо да организовани криминал функционише без икаквих проблема без обзира на нацију и веру, и то не само овде, већ широм Балкана. Политика даје само покриће овом подземном свету који и те како утиче на политику и друштвени живот. Повезаност политике и криминала постала је матрица на којој функционише читав низ посткомунистичких друштава. Учесници заправо непостојећег „унутрашњег дијалога“ о Косову, без обзира на то да ли су власт или „опозиција“, једнако уверавају грађане да немају на уму ништа осим интереса Србије и српског народа. Откуд онда толике разлике у виђењу решења? Бити политичар данас није питање професије, већ дијагнозе, што рече један паметан човек. Свака политика уколико изгуби контакт са народом као својим изборним телом постаје средство једне аутократске владавине која не изражава више интересе народа, већ заправо манипулише народом ради личног опстанка. Уколико се тај менталитет који овде већ тако дуго видимо, барем мало не промени, Србија се суштински неће помаћи са места. Политика без етике такође је крајње опасна јер тада ради пуког очувања власти нема онога што није дозвољено. Плашим се да атеистички и аутократски модел друштва који је овде створен после Другог светског рата само доживљава спољашње промене, али се суштински не мења. Демократија је увек ризик, јер у рукама олигархије без моралних скрупула може да постане отворена диктатура. Уосталом зар се и Римска империја до краја своје историје није звала Римска република? Зар нацисти у Немачкој нису на власт дошли демократским путем? Уверење западних демократија да се демократија може једноставно пресадити на свако друштво у суштини је погрешно. Да ли сте ви политичка или духовна опозиција људима са Српске листе који у овом часу представљају српски народ на Косову? Не видим себе као опозиционара, јер је став Цркве у суштини увек афирмативан у смислу представљања оних вредности које сматрамо да су важне за све људе. Уколико се некада ставови политичке опозиције и Цркве подударе то свакако не значи сврставање Цркве у политичке ешелоне, јер је смисао Цркве да повеже људе чак и различитих политичких схватања на једном духовном нивоу, а не да их додатно раздељује. Наравно, проблем настаје када појединци или неке политичке групе глас из Цркве виде као опасност за своје интересе. Тада имамо етикетирање, клеветање или отворене прогоне, што смо могли да видимо и у време комунизма и у новијем времену. Различит став СПЦ и државе Србије о начину решавања питања КиМ не произлази из идеолошких и политичких интереса, већ из чињенице да Црква у први план ставља своје вернике и светиње без обзира на њихов број и боримо се за очување предања које је дубоко уткано у биће нашег народа и чини га духовно и културно препознатљивим на светској сцени. Косово је кључни елемент у том мозаику. Другим речима, не можемо говорити о интересу Србије који се може остварити жртвовањем једног броја њених грађана ради неког прилично нејасно дефинисаног „државног циља“, посебно у ситуацији када држава, како је и поменуто у саопштењу Сабора СПЦ, није била спремна да са Црквом отвори и основни дијалог о томе шта су разлози њене забринутости и како да се интереси Цркве и народа на КиМ заштите. Одсуство дијалога и транспарентности рецепт је за неповерење, које је сада створено међу добрим делом људи у Србији у погледу политике на Косову и последице неодговорних потеза могу бити врло трагичне за све. Да ли сте икада помислили „да се нисам обавезао овој мантији другачије бих одговорио“. Мислим на нечасне оптужбе да сте део „агентурне мреже, сарадник ЦИА, промотер независног Косова“. Шта вас је од свега што сте чули о себи, ако не увредило, онда „изместило“ из равнотеже? Ове оптужбе су толико бизарне и неистините да никада нисам осећао потребу да их демантујем. И сам улазак у дијалог са онима који их шире био би бесмислен, јер бих се спуштао на ниво злонамерних клевета и политичког трача. Уместо тога радије препуштам делима да говоре, а колико смо сви ми у Епархији рашко-призренској у последњих 20 година учинили да очувамо наш народ у готово немогућим условима, то је свима добронамерним познато. Сама чињеница да је манастир Дечани највише нападан објекат СПЦ на КиМ и зато је и једини остао под јаком заштитом Кфора, показује да наше сведочење није по вољи онима који би желели да нема ни нас, ни овог манастира и коме највише сметамо. Велики део грађана Србије који се информише преко медија блиских режиму и који појма немају ко сте, а пре сваком другом верују председнику Србије, живи у уверењу да сте један од оних који се залажу за независно, а не за Косово у границама Србије. Шта бисте на такве оптужбе одговорили Вучићу ако би их изговорио вама у очи? Лично мислим да ипак у данашње време људи до информација долазе на друге начине, а млађи првенствено преко интернета. Последњих месеци, док је у пуном замаху била кампања блаћења у медијима, имао сам прилике да доживим много подршке и разумевања са свих страна. Тврдње које чујемо, нажалост, од највиших политичких представника, по својој бесмислености, али и моралној бескрупулозности такве су да је тешко поверовати да човек здравог разума може да прихвати такве приче. Рециклирају се исте теме које је својевремено користио Милошевићев режим коме није био по вољи став Цркве у то време. Али у постојећем политичко-медијском имагинаријуму који данас видимо у Србији све је претворено у ријалити шоу, без икаквог морала и одговорности. Ни ја, нити ико у СПЦ није у личном конфликту са нашим политичарима, нема ту ништа лично. Дубоко се не слажемо, али то свакако морално и људски не сме да буде разлог за подстицање срамне медијске кампање која се иницијаторима клевета враћа као бумеранг. Власти у Србији полазе од једноставне али и веома једностране логике – Косово је свакако изгубљено и боље да добијемо нешто него да изгубимо све. Међутим, и мој и став целе СПЦ је да КиМ није само територија која се може делити и предавати, без ризика да се изгуби много више од 15 одсто де јуре територије Србије. Поред политичких и других, ту су пре свега морални разлози, већина нашег народа која живи јужно од Ибра била би практично принуђена на исељавање, препуштена друштву заснованом на опсесивној потреби да избрише трагове других и све представи као албанско. Наше светиње су органски везане за наш народ и Косово представља кључну карику у развоју српског духовног, културног и националног ДНК. Част изузецима међу косовским Албанцима, које ценим, али ја нисам видео конкретно да је ико у стању да се јавно супротстави владајућој идеологији која без икаквог скривања иде у правцу формирања Велике (етничке) Албаније. Све што је учињено за Србе учињено је под међународним притиском и трајаће само док постоји међународни механизам принуде. Од Србије се очекује само једно, да директно или индиректно призна такво Косово, да практично саучествује у нестанку једног дела свог народа и себе лиши кључног елемента идентитета и тако постане трећеразредна држава без достојанства, историје и елементарног самопоштовања. Они који су спремни да учествују у таквом пројекту добро треба да се замисле како ће остати упамћени. На шта мислите када говорите о „медијском мраку“? Слободни медији су веома важан корективни фактор, као и независно судство, законодавство и други елементи демократског друштва. Али као што политика без морала води у тоталитаризам, тако и медији без одговорности и морала постају јефтини таблоиди и средства појединих интересних кругова који желе да манипулишу јавношћу. Професионални медији не дају готове одговоре, већ нуде чињенице и аргументе, указујући на могуће закључке, али закључак препуштају слободи читалаца. Нажалост, данас је ово реткост и политизација медија, било у циљу служења властима или борби против њих, постала је сасвим уобичајена, па је тешко говорити о професионалном новинарству данас у Србији, осим у случају појединих дневних новина и недељника, међу којима је и НИН. Друштво у коме нема места за озбиљно истраживачко новинарство, критику, па чак и здраву политичку сатиру, а све са циљем да се унапреди живот друштва, осуђено је на таворење у сфери неморалних таблоида који комбинацијом политичког трача, бизарних информација и отворене порнографије заправо заглупљују народ и чине га пасивном масом којом се лако може политички манипулисати. Данас у Србији имамо медијски много тежу ситуацију него пре 20 година и атмосфера страха од јавног линча, отворених претњи и вређања новинара, део је политичке (не)културе коју видимо на сваком кораку. Говорити о европској оријентацији Србије са оваквим односом према медијима је потпуно апсурдно. Монах на Твитеру? Да ли једно искључује друго? Шта је вама Твитер? Интернет је веома важно средство комуникације, а хришћанска вера је суштински заснована на комуникацији благе речи Господње (грчки еванђеља). Друштвене мреже могу бити моћно средство изражавања не само верских, већ уопште људских ставова и вредности које рефлектују наш однос према Богу. Специфичност Твитера јесте да се у што мање речи пренесе порука. У времену када људи тешко разумеју комплексније информације, пажљиво састављен твит може да има велики утицај. Нису без разлога стари Латини ценили сентенце које и данас често користимо и које говоре много више од читавих трактата. Истовремено, твит може да укаже на одређене моралне, политичке принципе, актуелизује одређене важне теме и усмери на текстове где се оне детаљније образлажу. Наравно, као и све друго и Твитер може да се користи као средство бласфемије, ширења бизарних садржаја и отворених клевета. Сваки твит истовремено представља и огледало онога који га је написао. Ви се оглашавате својим именом, како објашњавате стотине оних који вам увредљиво реплицирају под шифрованим именима? Твитер ботови су данас професионално занимање. Довољно је погледати профиле оних који константно реплицирају са увредљивим садржајима. Реч је о лицима која за новчану накнаду „опслужују“ један или више профила који папагајски величају оне који су их запослили или бестидно вређају оне на чију лајну треба се закаче и спамују или тролују одређене теме у циљу неутрализовања садржаја који коментаришу. Обично раде као чопор и добијају конкретне инструкције од надређених. Имајући у виду низак ниво „професионалности“ режимских ботова, могу само да кажем да заправо они представљају значајан показатељ колико је нека тема неугодна за оне који наручују твитер-линч. Твитер ботовима се не одговара, јер је њихов циљ да човека увуку на свој ниво вулгарног дискурса и тиме банализују тему која је покренута. Шта би могао бити смисао индивидуалне борбе за истину и правду, остајање у својој земљи, на Косову, у Београду, Ваљеву, Краљеву… уколико се не верује у Бога? Борба за боље друштво у својој отаџбини увек је представљала ризик, али и посебан изазов. Да ли једноставно побећи далеко од свега или се суочити са проблемима? То је питање слободног избора сваког човека како жели да себе реализује као личност. Ми на КиМ, барем овде у нашим светињама, немамо ни најмање неодоумице, јер бранећи вредности за које живимо заправо. Да у нашој историји није било храбрих људи који су и поред могућности да нађу уточиште у емиграцији изабрали да остану са својим народом и боре се за нешто боље и праведније, не бисмо имали многе велике синове које је српски народ дао, што наравно не искључује ни оне који су управо из емиграције наставили да и те како помажу свом народу. Међутим, у борби да променимо свет око себе морамо претходно да победимо и свој егоизам. Ако и променимо тренутне друштвене околности без личног преображаја, само ћемо упасти у исту замку као они које мењамо. Зато без унутрашње промене и појединца и шире, политичке културе, правила понашања у политичком животу, без одговорних новинара, храбрих и независних судија и добрих закона који треба да подстакну оно што је вредно и квалитетно, само ћемо се вртети у зачараном кругу. Разговор водила: Оља Бећковић Извор: Фејсбук профил архимандрита Саве (Јањића)

Како јављају грчки медији јутрос је дошло до саобраћајне несреће код тунела испред града Гребена (Γρεβενων) возила у коме се налазио ватопедски игуман Јефрем са још двојицом монаха. По изласку из тунела, наишавши на лед, возач је изгубио контролу над аутомобилом и ударио је у браник пута. Према подацима болнице примљено је четворо повређених, три монаха и један лаик (возач), од којих један има озбиљнију повреду кичме док двојица имају фрактуре. Како јавља Аgioritikesmnimes.blogspot.com манастир Ватопед је издао саопштење у коме се наводи да је игуман Јефрем отпуштен из болнице у коју је примљен због саобраћајне несреће која се јутрос догодила на путу ка граду Гребену. До несреће је дошло када су излазећи из тунела наишли на залеђену површину пута. Након несреће превентивно су хоспитализовани у болници града Гребена игуман Јефрем, двојица монаха и лаик који је управљао возилом. У саопштењу се наводи да нико од њих нема озбиљније повреде, а да су игуман и још један монах већ изашли из болнице. Извор: Светогорске стазе

Данас је један од најтоплијих дана Оптинског календара! Један од најомиљенијих! Оптински рај! Дан када прослављамо спомен на преподобног и богоносног Оптинског Амвросија. „Не може се сакрити град, ако је на врху брда“. Његова свећа обасјава целу васељену. Чини се да је већ толико тога речено о преподобном Амвросију, толико тога о њему прочитано, толико је препеваних акатиста, и гроб његов је већ сав изљубљен. Колико му је сузних молитава упућено! Чини се да нам преостаје само да застанемо, уз благочестиво ћутање, пред његовом светињом, да се, у тишини срца, спустимо на колена, и да уздахнемо за своје грехе. Али данас срца верујућих људи ликују и поју. И скоро да не могу стати у препуне храмове. Оптински врт старчества је толико разнолик, да свако може да набере свој букет. Свако може да пронађе своју нијансу, своју музику, своју химну. Оптинско старчество је живо пространство љубави и вере, кротости, смирења, мудрости, расуђивања и топле молитве. Сви старци су дијаманти духовног живота! Ипак је преподобни Амвросије посебна оаза, посебна дубина, посебна мелодија. Народно поштовање као да га је издвојило у неку непоновљиву целину, и у свом срцу исписало његово име златним словима љубави. У њему су врло танко, хармонично, глатко сједињени мудрост и простота, љубазност и чврстина, дуготрпљење и одлучност, дечија отвореност и старческо расуђивање. Свети оци говоре да монах није само „један“, монос. Монах је – онај који је сабран у једно! Преподобни Амвросије је био толико сабран у једно, да је његова душа била целовита, целомудрена, језгровита, пуна бесконачних грана, попут платна великог Уметника. Он је пронашао извор воде, од којег нико „неће бити жедан вовјеки“. Сам је пио је ту јеванђељску воду, и утољавао жеђ онима, који су долазили на праг његове колибе. И није важно, ко би му долазио: генерал са ордењем, или орловски радник, геније словесности Достојевски, или неписмена куварица. Јевгеније Посељанин је писао о старцу Амвросију: „Као што прашњаво дрвеће после освежавајуће кише постаје чисто и бодро, исто тако је и на човека утицао разговор са старцем Амвросијем. У разговору, били сте окружени његовом ватреном саосећајношћу, таквом благонаклоношћу, да је она, дајући срећу, чинила и вас бољима, јер истинска саосећајност, некако сама узвишује душу оних, којима је упућена, и наводи их да строжије оцењују себе.“ Старац је учио људе да „проверавају“ себе, да контролишу своје мисли и поступке, да се скрушавају при греховном паду, да се радују тајни Живота. Колико страшних животних ћорсокака и разочарења се у келији преподобног претворило у наду и веру. Колико, чинило се, нерешивих проблема и задатака је добило кључ за решавање и разумевање. Он, слично искусном виноградару, помагао је онима чији је живот зарастао као коров огорченошћу и унинијем, да га учине плодним вртом. Преподобни Амвросије је умео да покаже човеку, да је тај ужасни рушитељски ураган неочекиваних догађаја и искушења, који се обрушавао на њега, почињао најчешће од малог ветра, из његовог сопственог срца. Речи старца Амвросија „живети и не туговати“ биле су надахнуће за хиљаде људи; његов тихи осмех враћао је вољу за животом онима који су изгубили смисао и потпору; његова огњена вера враћала је блудну децу Мајци Цркви. И данас је преподобни Амвросије Оптински искусни водич људских душа у Царство Небеско! Његове молитве, његове чудесне поуке, његово заступништво за душу нашег руског народа чине истинска чуда. Непресушан је поток изранављених људских срца ка његовом гробу. Не јењавају искрене молбе за његово заступништво и помоћ. Сваки човек има у свом срцу неку посебну дубину. Треба свим силама да потражимо ту искрену, титраву јеванђељску дубину и светост. У супротном, постоји страшна, губитачна опасност да не приметимо како надолази вода и да проведемо сав свој краткотрајни живот лутајући уздуж и попреко, до колена у мутној води. Често људски живот пролази у оквирима, где је купљена диплома важнија од професије, где је хамбургер укуснији од домаће хране, теретана интересантнија од шетње парком. Карта постаје реалнија од предела, навигатор – убедљивији од самог пута. Живот се претвара у непрекидну компјутерску игру, љубав у фрагменте из серијала. Форма постаје важнија од садржаја. Амбалажа је сама себи добољна. Гроб од црвеног дрвета је важнији од оног који лежи у њему. Епоха омота. Култ украсних папира. Тело постаје сурови власник, а душа – беспомоћни просјак. „Ум, покривен непробојном маглом безумља, – говори светитељ Григорије Богослов, – забавља се сопственом пропашћу“. Преподобни Амвросије нас учи да не уживамо у сопственој несрећи, да не трошимо драгоцено време у празно, него да испуњавамо сваку своју мисао дубином, сваку своју реч смислом, сваки уздах – скрушеношћу и сваки покрет срца – љубављу и смирењем. Постепено, у срцу, треба да умре, да се осуши и нестане све оно што се крије и претвара да је живот, али суштински није. То су наше амбиције, наша гордост, самољубље, надменост, сујета. „Живи простије...“ – ово су често из устију благодатног Старца могли да чују богомољци. „Где је просто – тамо је анђела сто. А где се паметује – ни једног!“ Оптина пустиња у старчевим временима – то је цела Васељена смештена у зидине једног малог манастира. Још је светитељ Игњатије Кавказки средином 19. века са одушевљењем писао: „Отац архимандрит Мојсије је благородним и трпљивим ношењем немоћи ближњих, у недро своје обитељи привукао изабрану иноческу заједницу, какве нема у Русији.“ А преподобни Амвросије је један од најдрагоценијих сјајних бисера Оптинског врта. Он је најнежнији благоухани цвет Оптинског букета. Свако од нас може да удахне његов благоухани мирис! Јевгеније Посељанин је са огромним убеђењем, и великим поверењем према Старцу, писао: „Врло добро сам знао да, ако постанем ругоба, или мрачан или јако оглупим – у суштини решим се могућности да будем пријатан, или се унизи мој положај у животу и постанем несрећник – сви ће ми окренути леђа. А он би ме тада још више пригрлио. И зато сам смело говорио себи, да ме нико није волео и неће ме волети више од њега. И волео је он том љубављу, коју наш народ тако проницљиво изражава речју „сажаљење“, то јест свим, силама душе у жељи да служи другоме. А таква љубав је увек потребнија од среће!“ О тој великој љубави писао је и Достојевски: „Жалост је наше благо, и страшно би било искоренити је из друштва“. Преподобни Амвросије је говорио да треба да подражавамо девицама. Само мудрим, а не „лудим“. Оним девицама, које су се обезбедиле јелејем љубави, доброте, наде, смирења. Светилницима који се не гасе. Зато и долазимо до старческе обитељи на обали Божије реке, да би допунили своје светилнике. И није важно, ко смо: писац или варилац, поличар или спортиста, монах или мирјанин, војник или учитељ, учењак или проста сеоска бака, глумац или продавачица. Преподобни Оптински старци и ава Амвросије којег данас прослављамо радују се свима! Још као семинариста Александр Гренков, како се у свету звао баћушка, једном, док се шетао шумом, чуо је у жубору потока речи које су постале лајтмотив свег његовог дугог и надахнутог живота. Нека и нама оне буду благо, духовни компас, звезда водиља: „Хвалите Бога! Чувајте Бога!“ Амин. Извор: Православие.ру