Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'значај'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 35 results

  1. Логос

    Значај и циљ поста

    Драга у Христу браћо и сестре, драги верници, настављајући благословену и пастирски одговорну традицију наших претходника, ми, ваши свештеници упућујемо вам овогодишње пастирско писмо са искреном жељом да оно допринесе духовној обнови и личном узрастању у православној вери. Пред нама је најзначајнији, најузвишенији и најрадоснији период године, време прослављања највећег хришћанског празника који представља основ, круну и смисао целокупног Хришћанства, а то је Васкрсење Христово – Васкрс. Овоме празничном слављу, црквеном колико и породичном и личном, претходи припремни седмонедељни пост. О његовој улози у нашем животу и изузетној важности, посвећујемо наше скромно писано обраћање. Зашто је пост важан? Пост је неопходан у животу сваког православног хришћанина. Бог је човеку дао заповест да живи врлинским животом, што превасходно подразумева да непрестано напредујемо у сазнавању и откривању истина наше вере, да се учесталије молимо и настојимо да духовно и побожно живимо. Неопходна лествица у овом успињању јесте пост. Стога је Свемудри и Свезнајући Господ, дао још у Старом Завету нашим прародитељима, првим људима на земљи Адаму и Еви, заповест о посту. Син Божији, Господ наш Исус Христос својим личним примером потврдио је пост као начин живота који нас приближава Богу. Један светогорски монах пишући о важности поста, оставља нам следећу своју мисао: ,,Почнимо, дакле, од малих трудова да би могли стићи до великих. Стварно је мудар онај који пази на ситнице, јер ће касније моћи да се бави и великим стварима. Не може неко да ужива у свему и да мисли да ће лако савладати своје страсти. Лиши се малог, да би могао да се лишиш и већег. Једи умерено јер тада ћеш моћи да постигнеш прилично ствари у врлини. Када човек нема мере, бива гори од животиње. Претрпевши малу жалост због лишавања неких укусних јела, моћи ћеш касније да отрпиш и велике жалости у животу.“ Циљ поста Греховни живот удаљава човека од Бога, свог Творца и највећег добротвора. Но, ова чињеница не сме бити повод за лењост, неспремност за промену и истрајавање у пролазним и обманљивим насладама света, који по речи нашег Спаситеља и Господа Христа ,,сав у злу лежи“. Свет би без Христа био горка трагедија за коју изостаје помоћ, долина суза, препуна тешкоћа, мука и бесмисла. Као светлост и нада, утеха и охрабрење, пред очима верујућег, православног човека искрсавају два лека, а то су пост и молитва. Бог је установио пост знајући какву огромну корист може имати онај који благодарно прихвати да њиме уздигне своје тело и своју душу на спасоносни пут који исцељује човека од робовања телесним страстима, доводећи га у благодатно душевно стање у којем почиње да осећа близину Божију. На питање шта је заправо основни циљ поста, свети Јован Златоусти, највећи проповедник у историји хришћанства, одговара да пост није само уздржавање од јела и пића, већ је истински пост одбацивање зла, гнева, живота који није усмерен на Бога. Напустивши греховне навике долази се до јачања унутрашњих, духовних сила у човеку, које му помажу да увиди своју грешност пред Богом и крене путем врлине, чистоте и побожности. Наш Бог је милостив и дуготрпељив, није Бог освете нити казне. Он стрпљиво чека да се покајемо и вратимо к Њему, примајући нас увек у свој топли очински загрљај. Живот у близини Божијој доноси изобиље мира и радости у нама, напретка и исцељења свих немоћи и недостатака које поседујемо. Грех одваја човека од Бога, а покајање нас враћа к Богу. Две стране поста Будући да је човек састављен од тела и душе, тако и пост има две основне димензије – телесну и духовну. Телесна, односно, материјална и физичка страна поста односи се на добровољно уздржавање од јаке и мрсне хране. Прекомерна храна изазива раслабљеност, мрзовољу и немоћ у човеку, потпуно господари њиме спречавајући га за напредовање у добрим делима, јер од неуздржљивости у храни долази свака друга неуздржљивост. Међутим, истински пост ни у ком случају не сме бити сведен само на поштовање правила о једењу посне и разумеван као избегавање мрсне хране у току одређеног периода. У време поста потребно је да хранимо своју душу молитвом и речју Божијом, читајући Свето Писмо и описе живота наших светитеља, редовно одлазећи у цркву, трудећи се да исправимо оно што је погрешно у нашем животу. У овоме нам нарочито помаже учествовање у великопосним богослужењима, која особеношћу свог молитвеног израза и богатством свештене поруке, услед учесталих читања библијских одломака, надахњују и крепе човека да истраје у данима поста и његов ток достојно заврши, постајући победитељ греха. Врхунац и круна свих наших подвига у посту и молитви јесте учешће у Светој Литургији на којој се причешћујемо Телом и Крвљу Господњом. Кроз ову највећу Свету Тајну наше православне вере, Христос постаје део нашег тела, улази у нас цео Христос и постаје једно са нама и ми пребивамо у Њему. Спаситељ откривајући и дарујући нам ову Тајну у Светом Јеванђељу каже: Ја сам хлеб живи који сиђе са неба; ако ко једе од овога хлеба живеће заувек; и хлеб који ћу Ја дати Тело је Моје, које ћу дати за живот света… Заиста, заиста вам кажем: ако не једете Тела Сина Човечијега и не пијете Крви Његове, немате живота у себи. Који једе Моје Тело и пије Моју Крв у Мени пребива и Ја у њему. Који једе хлеб овај живеће вавек“ (Јн 6, 51, 53, 56-58). Ово је својеврсна црквена напомена да за време поста обогаћујемо свој духовни, интелектуални и унутрашњи свет, да сазнајемо и промишљамо о ономе што доноси смисао и радост нашем животу. Уколико би се, пак, улога поста ограничила само на телесну природу тада она не би била потпуна. Телесни пост је припрема за његову другу и неизоставно потребну страну, коју називамо унутрашњом, духовном и подвижничком. С обзиром да је према учењу свете Православне Цркве човеково биће јединство тела и душе, невидљиве и бесмртне, и она потребује нарочиту храну да би у добру узрастала и снажила се. Пост је Божији дар човеку да уз Његову помоћ и кроз властито плодотворно старање и настојање постигне оздрављење и преображај, напредак и кротост и милосрђе целокупног свог бића. Душевна чистота коју човек задобија трудећи се у благословеним данима поста, усељава се у њега кроз ослобађање од чулних страсти и порока, гнева, раздражљивости, злих мисли, грешних намера, зависти, гордости, лагања, осуђивања. Тако се разгорева у човеку жар пламене љубави према Богу, врлини, ближњима; проширује границе властите личности кроз спремност на преумљење и промену – од потчињености греховном животу и замкама које поставља непријатељ рода људског према крепости и светлозарности душевних снага које ослобађају од ропства греху, смрти и Сатани. Све ово добија свој прави печат и истинску сврху само у Светом Причешћу, а њему треба да претходи исповест. Бог је свештеницима дао власт и право да опраштају људима њихова сагрешења. Исповест има своју видљиву страну, а то је присуство у цркви особе која се исповеда и свештеника који обавља овај свети и узвишени чин. Невидљиву пак страну чини опроштај грехова кроз свештеникову молитву ономе који се искрено каје за све што је учинио. Дакле, након што у потпуној тајности свештенику кажемо оно што обремењује и мучи нашу душу и савест, следи молитва којом се од Бога призива благодат да својим милосрђем опрости оном који се каје сваки учињени грех. Свако може да приступи исповести, у току сваког дана, а нарочито је то потребно управо у данима поста када се спремамо за Причешће. Корист коју човек има од поста Значај и величина поста пред нама искрсавају као силно духовно оружје које човека чини храбрим и радосним, спремним да ојача своју повезаност са Богом, јер се њиме ослобађамо од привлачне привезаности и усмерености на земаљско и материјално. Црква није установила пост који би био у таквом трајању, облику и мери да би изнурио и онеспособио човека и угрозио његово здравље. Човекољубиви Бог дао нам је заповести своје да би нас заштитио од зла, смрти и пропасти. Није душекорисна слобода када људи мисле да им је све допуштено. Ми слободу детета ограничавамо од самог његовог рођења. Када дође на свет, обавијемо га повојима, кад поодрасте око њега постављамо ограду. Та ограничења су нужна док дете не буде довољно зрело. Споља посматрано, ми га лишавамо слободе, али би се могло догодити да дете без те заштите никад не одрасте. Исто је и у духовном животу. Потребна је искрена воља и спремност на промену. Помоћу поста се враћамо себи самима, свом аутентичном назначењу као православних хришћана, олакшавамо тело како би и душа била слободнија за благословена дела Божија. Један од највећих хришћанских учитеља из IV века, свети Василије Велики рећи ће о повезаности наше душе и поста следеће: ,,Анђели бораве са онима који су душу своју очистили постом.“ Многе ствари и у световном и у духовном животу превазилазе наше снаге али никада не смемо изгубити из свог ума и срца мисао и осећање да је Господ уз нас. Потребна је разумна поступност и труд према властитим снагама и помоћ Божија засигурно неће изостати. Не треба се предати малодушности и очајању ако се догоди да за време трајања поста западнемо у искушење те преступимо заповест. Један од највећих руских теолога XX века, разматрајући такву ситуацију, бележи: ,,Ако смо, после неуспеха, и попуштања нашим апетитима и страстима, отпочели поново и нисмо престајали, без обзира колико пута успели, наш ће пост, раније или касније, донети духовне плодове. Између светости и разочараног цинизма лежи велика божанска врлина – стрпљење – стрпљење, прије свега, у односу на самог себе. Нема светости «на брзину», јер за сваки корак треба да платимо пуну цену. Стога је боље и сигурније почети са минимумом – свега нешто мало изнад наших природних могућности – и мало по мало увеличавати наш труд, неголи да покушамо да у почетку скочимо сувише високо и сломимо се падајући на земљу.“ Неопходно је поменути да се облик и начин поста деце и оних којима је услед болести здравље нарушено, могу ублажити и прилагодити оној мери која би за њих била погодна и сношљива. Сваки верник, или пак родитељ детета, може благовремено са својим парохијским свештеником да искрено и отворено поразговара о овом питању. Црква кроз своју два миленијума дугу историју познаје наведене околности, показујући према њима разумевање, велику одговорност и обавезу, пружајући увек пригодно решење, узевши пак човеково спасење као темељ своје мисије на земљи. Свештеник може својим верницима, тамо где постоје оправдане потребе и видљиви, несумњиви разлози, да разреши односно ублажи и олакша начин поста. Овим не бива нарушена неизменљивост поста, напротив, показују се човекољубље и старање које Црква има о свим својим верницима. Без поста, покајања, исповести, молитве човек не може да осети истинску радост надолазећег празника. Зато и не изненађује да постови претходе свим великим празницима. Заправо, изостанком ових спасоносних и душекорисних прописа, човек учествује у њима само на нивоу обичаја, традиције, борави у сфери неодређене естетске очараности и емоционалне узбуђености али за њега остају непознате и неприступачне танане нӣти смисла и разлога, поруке и значаја прослављања онога што је Христос учинио за нас људе и за целокупни створени свет. У данима поста, нарочито би требали да будемо погружени у тајну богоцентричности. Ово значи да се најпре замислимо над собом и упитамо се, шта гледамо, слушамо и изговарамо, чиме су нам испуњени ум и срце. Хришћанин се увек мора чувати од греха и уклањати се од њега чак и не допуштати да допадне у такву прилику која би изазвала грех јер је саздан за живот у близину Божијој, а не у одвојености и отуђености од Њега. Наше тело, као видљиви израз наше људске природе, треба да буде место у које ће се сам Бог уселити, зато је и названо храмом Божијим, а станиште у којем обитава Бог треба да буде чисто, светло и радосно. Пост нас опомиње и позива да се загледамо у себе, освестимо се и започнемо живот хитријим корачањем у загрљај Ономе који је свој живот дао, како бисмо ми у Њему и са Њим имали живот вечни. Дубоко је срце човеково, казује нам Свето Писмо, најистинитија реч о нама самима под сводом небеским. То срце је довољно пространо да се у њега могу настанити и чистота ангелска и демонска нечистота. Стога сачувајмо срце чистим и бодрим, спремним да се у њега настани Бог како би нас поново извео на једини исправни пут, подарио унутрашњи разум, те да бисмо њиме вођени и руковођени у радости и сваком благослову дочекали и прославили Његово славно Васкрсење. Драга браћо и сестре, помолимо се Васкрслом Господу да се тако потребан мир врати у наша срца и наше домове, да сачувамо светињу породице која је темељ нашег друштва, да нашу децу и омладину васпитавамо тако да из своје свести и савести не изгубе узвишене и здраве хришћанске вредности. Црква није историјски нити археолошки остатак давних времена. Она је наш савременик, простор и место наше духовне обнове и исцељења јер Црква Божија живи и дише радошћу и светлошћу Васкрсења. Стога, поздрављајући вас, драги наши верници, желимо вам изобиље сваког добра од Господа, да живимо у љубави према Богу и ближњима. Нека свака патња, бол и тескоба узмакну пред светлошћу и радошћу Васкрсења Христовог, никада не заборављајући да је оно темељ и гарант нашег васкрсења. У срцу и души нашој нека победоносно блистају речи древне црквене песме: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт победивши и онима у гробовима живот даровавши. Христос Васкрсе! – Ваистину Васкрсе! Братство храма Свете Тројице, Неготин
  2. У свечаној дворани Богословије Свети Арсеније Сремац у Сремским Карловцима, протојереј Жељко Латиновић је одржао предавање Смисао и значај аутокефалије Српске Цркве. Поводом јубилеја 800 година аутокефалије наше помесне Цркве предавање је одржено 1. марта 2019. године у организацији Црквене општине Сремски Карловци и Православне омладнске заједнице и саветовалишта Ангелијанум.
  3. Данас се често говори о потреби за православним одговорима на социјална, културна, етичка, биоетичка, правна, економска и политичка питања савременог друштва. За разлику од Римокатоличке цркве или протестантских цркaва које су у протеклих сто педесет година стварале специфично социјално учење или социјалну етику, Православна црква је услед истoријских околности своје социјалне концепције почела формирати касније, практично у протеклих тридесет година. Формирање јасног црквеног одговора на многобројна савремена питања није ни мало лак задатак, јер се друштво убрзано мења, а самим тим је и потребно континуирано усклађивати и осавремењивати социјално учење. Православни су склони да одговоре на питања данашњег света и времена траже у „славној прошлости“, нарочито у средњем веку. Ипак, не треба заборавити да је црквена социјална свест и у старом и у средњем веку била веома савремена за своје време. То нарочито важи за црквени однос према питањима социјалне правде. Данас је ова тема често запостављена. То се нарочито односи на традиционално православне земље. Црква и социјална одговорност Већина православних хришћана живи у друштвима која имају мноштво социјалних проблема. Реч је о транзиционим друштвима или, пак, о друштвима са великим економским потешкоћама. Може ли Православна црква својим деловањем помоћи да се поменути проблеми на хуман начин превазиђу? Црква не може дати готове економске рецепте за излазак из кризе, нити понудити посебан програм развоја. То и није њена мисија. Али може апеловати на солидарност између богатих и сиромашних или стати на страну социјално угрожених група којих у православним срединама има у великом броју. Иако постоји уврежено мишљење да тема социјалне правде није црквена тема, предање цркве и њена историја то демантују. Управо су велики црквени оци и учитељи овој теми придавали велики значај. Социјална визија Светог Василија Великог Према Светом Василију Великом, Бог је свим људима на планети обезбедио довољно добара да би задовољили своје земаљске потребе. Али је ипак неопходно да дође до праведне расподеле да нико не би оскудевао. У проповеди „Срушићу своје житнице и саградићу нове“,он каже: „Ако сви ми погледамо шта је потребно да се задовоље наше потребе, дајући остатак онима којима нешто недостаје, нико не би био богат и нико не би био сиромашан.“ Овај светитељ је сматрао да је Христова заповест о љубави према ближњем „мајка свих заповести“ и у том контексту позивао на расподелу добра. Свети Василије Велики био је и неуморни социјални делатник. Познато је да у Кесарији основао тзв. Василијаду, место збрињавања социјално угрожених. То је био комплекс у коме су се налазиле болнице за лечење болесника, склоништа за бескућнике, прихватилишта за странце и сл. Социјална етика Светог Јована Златоустог Свети Јован Златоусти се у својим беседама често бавио односом богатих и сиромашних. Као константинопољски патријарх позивао је на милосрђе у ширем друштвеном контексту, опомињао моћне богаташе тадашњег времена и отворено стајао на страну сиромашних слојева. Своју имовину је разделио и живео веома скромно. Храбро је предлагао корените друштвене промене. Желео је друштво засновано на социјалним принципима Јеванђеља. Свети Јован Златоусти позивао је становнике града Константинопоља да по угледу на заједницу првих хришћана у Јерусалиму целокупну имовину добровољно ставе на располагање цркви, која би потом разделила ту имовину,сваком према потребама. Иако је био свестан да је практична примена овог концепта мало вероватна, сматрао је да би тада већина житеља града била задовољна, а хуманији социјални односи засновани на солидарности, привукли пагане хришћанској вери. Свети Григорије Богослов и социјална љубав У беседи о љубави према убогима, Свети Григорије Богослов говори о љубави према сиромашнима, болесним губавцима, одбаченима од друштва и позива ублажавање њихових мука и невоља путем милосрђа. Сматрао је да сиромаштво, беда и ропство нису последица слободе, већ последица греха. Основе светоотачких социјалних идеја Социјална мисао Светог Василија Великог, Светог Јована Златоустог или Светог Григорија Богослова прави су пример православне црквене социјалне етике. У њима се може наћи инспирација и за савремено православно социјално учење. Може се видети да свети оци не позивају само на индивидуалну солидарност богатог појединца према сиромашном, већ на милосрђе гледају и у ширем социјалном контексту, позивајући на радикалну промену друштвеног уређења и успостављање човекољубивих социјалних односа У основама њиховог учења не налази се утопијска идеја о хармоничном друштвеном поретку или људском царству среће и благостања, већ хришћанска љубав, тј. љубав према Богу и делатна љубав према ближњем. То је оно што разликује црквену социјалну етику од секуларних социјалних теорија. Глас цркве у савременом друштву Погрешно је поље друштвене ангажованости и теме социјалне правде препустити другима, под изговором да оне нису примерене православним хришћанима, већ секуларним хуманистичким активистима. Као што су црквени оци, у своје време, дизали глас против неправди, тако и данас треба дићи глас против социјалних неправди које доживљавају нпр. радници који раде у нехуманим условима, недовољно и ни мало плаћени и без адекватне социјалне заштите, незапослени који су заборављени, жене и деца које трпе насиље, труднице и мајке које су дискриминсане у друштву због материнства, избеглице који су остали без дома. Предањски „повратак светим оцима“ подразумева да глас православних хришћана (епископа, свештеника и лаика) у јавности и у целокупном савременом друштву треба да буде глас сиромашних, дискриминисаних и социјално одбачених. Владимир Марјановић http://teologija.net/savremeni-znacaj-svetootacke-socijalne-misli/
  4. Према Светом Јовану Кронштанском, молитва је „непрестано осећање сопствене немоћи душевне, освећење душе и тела, предукус будућег блаженства, блаженство ангелско, киша небеска која освежава, напаја и оплођује земљу душе, очишћење и освежење мисаоног ваздуха, озареност лица, радост духа, златна нит која твар повезује са Творцем, ведрина и срчаност у свим патњама и искушењима живота“. О значају и улози молитве у хришћанском животу, разговарали смо са гостом Јутарњег програма, презвитером Браниславом Ђурагићем, парохом ветерничким. Прилог смо преузели са интернет странице радија Беседе View full Странице
  5. Парох паштровски протојереј Драгослав Ракић је отворио предавање и рекао да је оно конципиран тако да тема буде обрађена из перспективе монашког и породичног начина живота.. Монахиња Текла се у свом излагању о монашком начину живота, полазећи од Пресвете Богородице, дотакла примјера многих светитељки, које су својим трудом и стремљењима задобиле вјечност. Оливера Блабан теми је приступила из перспективе породице, медицине, психологије и друштвеног живота. Предавању су присуствовали вјерници са простора Светог Стефана и Будве. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Поводом освештавања новообновљене цркве Светог Стефана Штиљановића у Ђенашима, самог празника Светих Стефана и Јелене Штиљановића – славе Кола српских сестара и Дјечијег хора који носе име „Света Јелена Штиљановић“, 19. октобра је у згради Академије знања у Будви одржано предавање на тему “Васпитни значај савремене жене – хришћански аспекти”. Предавање су, у организацији Парохије паштровско-тудоровићке, одржале монахиња Текла из манастира Рустово и протиница Оливера Балабан, новинар Радија „Светигора“. Парох паштровски протојереј Драгослав Ракић је отворио предавање и рекао да је оно конципиран тако да тема буде обрађена из перспективе монашког и породичног начина живота.. Монахиња Текла се у свом излагању о монашком начину живота, полазећи од Пресвете Богородице, дотакла примјера многих светитељки, које су својим трудом и стремљењима задобиле вјечност. Оливера Блабан теми је приступила из перспективе породице, медицине, психологије и друштвеног живота. Предавању су присуствовали вјерници са простора Светог Стефана и Будве. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  7. Предавање је реализовано у облику дискусије, гдје су двојица уважених предавача одговарала на питања модератора, свештеника Синише Шаренца и питања публике. Предавачи су на разумљив начин појаснили развој хришћанског богослужења, као и улогу богослужења на развој личности човјека. У току дискусије разговарало се о темама које се тичу евхаристијског, личног и саборног карактера како појединца, тако и хришћанске заједнице. На крају дискусије, Епископ Фотије је дао свој коментар на теме које су се чуле током излагања и нагласио значај евхаристијског сабрања и важности посвећивања пажње сваком појединцу, а нарочито дјетету. Овај, и други пројекти Мисијског фонда, реализовани су под покровитељством World Vision организације. Мисијски фонд Епархије зворничко-тузланске Извор: Епархија зворничко-тузланска
  8. У четвртак, 27. септембра 2018. године др Србољуб Убипариповић, доцент на Катедри за литургику и др Растко Јовић, доцент на Катедри за канонско право на Православном Богословском факултету у Београду, одржали су предавање, благословом Епископа зворничко-тузланског г. Фотија а у организацији Мисијског фонда Епархије зворничко-тузланске, на тему: Улога и значај богослужења у хришћанском животу. Предавање је реализовано у облику дискусије, гдје су двојица уважених предавача одговарала на питања модератора, свештеника Синише Шаренца и питања публике. Предавачи су на разумљив начин појаснили развој хришћанског богослужења, као и улогу богослужења на развој личности човјека. У току дискусије разговарало се о темама које се тичу евхаристијског, личног и саборног карактера како појединца, тако и хришћанске заједнице. На крају дискусије, Епископ Фотије је дао свој коментар на теме које су се чуле током излагања и нагласио значај евхаристијског сабрања и важности посвећивања пажње сваком појединцу, а нарочито дјетету. Овај, и други пројекти Мисијског фонда, реализовани су под покровитељством World Vision организације. Мисијски фонд Епархије зворничко-тузланске Извор: Епархија зворничко-тузланска View full Странице
  9. Нова школска година у хиљадама породица ученика првих разреда отвара питање избора између верске наставе или грађанског васпитања. Протојереј ставрофор проф др. Драгомир Сандо, који је на челу Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке СПЦ за Радио Слово љубве говори о веронауци у Србији и осталим европским земљама, и истиче које су главне предности учења једног од темељних предмета српске просвете кроз векове. Звучни запис разговора Извор: Радио Слово љубве View full Странице
  10. С обзиром да је у богословској мисли наше помесне Цркве очигледан недостатак рецепције теолошког прегнућа Светог Фотија Великог, не треба сумњати да је њена појава у простору нашег богословља и наше културе истински празник и позив за свестранијим учешћем у промишљању питања са којима су се сусретали Оци IX столећа, а која су - посебно у контексту екуменских изазова - актуелна и у наше време. Задатак ове студије је према томе да тачно утврди еклисиолошки значај Сабора из 879-880. године, који је био значајан за Цркву, а у крајњој линији и за цео данашњи свет. Ова студија је написана као мали допринос овом проблему са надом да ће постати повод за даље исцрпније студије о њему, да би се тако овај Сабор уместо пуког историјског догађаја укоренио у свести и богословљу Цркве и постао познат и шире у свету не би ли допринео да православно богословље изврши свој велики задатак, јер, на крају крајева, као што је веома тачно написао блажене успомене Јован Мајендорф, 'једина успешна и сигурна будућност налази се у теологији, а православно сведочење је често баш оно за чиме човечанство свесно или несвесно трага'.'' (презвитер Филип Зимарис) Извор: Српска Православна Црква
  11. Са благословом Епископа зворничко-тузланског г. Фотија, Издавачка установа Епархије зворничко-тузланске Синај издала је књигу презвитера Филипа Зимариса Историјски, догматски и канонски значај Цариградског сабора (879-880). Реч је о докторској дисертацији одбрањеној на Аристотеловом универзитету у Солуну 2000. године, а иза чијег квалитета је стао ауторитет Митрополита пергамског Јована Зизиуласа као ментора. Књигу је са јелинског превела Лада Јагушт - Аккад. С обзиром да је у богословској мисли наше помесне Цркве очигледан недостатак рецепције теолошког прегнућа Светог Фотија Великог, не треба сумњати да је њена појава у простору нашег богословља и наше културе истински празник и позив за свестранијим учешћем у промишљању питања са којима су се сусретали Оци IX столећа, а која су - посебно у контексту екуменских изазова - актуелна и у наше време. Задатак ове студије је према томе да тачно утврди еклисиолошки значај Сабора из 879-880. године, који је био значајан за Цркву, а у крајњој линији и за цео данашњи свет. Ова студија је написана као мали допринос овом проблему са надом да ће постати повод за даље исцрпније студије о њему, да би се тако овај Сабор уместо пуког историјског догађаја укоренио у свести и богословљу Цркве и постао познат и шире у свету не би ли допринео да православно богословље изврши свој велики задатак, јер, на крају крајева, као што је веома тачно написао блажене успомене Јован Мајендорф, 'једина успешна и сигурна будућност налази се у теологији, а православно сведочење је често баш оно за чиме човечанство свесно или несвесно трага'.'' (презвитер Филип Зимарис) Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  12. Користећи се Божјом речју и својим вековним искуством, Црква нам даје детаљна упутства како треба да живимо овај живот на хришћански начин. Међутим, Библија не покрива баш сваку ситуацију са којом ћемо се суочити у нашем животу. Како је онда она довољна за све етичке дилеме са којима се сусрећемо? То је место где се Хришћанска етика појављује, о којој смо данас разговарали са катихетом Бранком Калабом. Прилог смо преузели са званичне интернет странице радија Беседе View full Странице
  13. У новој емисији "Под знаком питања" на таласима Радија Слово љубве било је речи о улози Српске Православне Цркве на интернету и како препознати аутентичан, истинит и достојанствен садржај Цркве на друштвеним мрежама. Гост емисије био је Александар Арсенин, информатичар, стручни сарадник Центра за проучавање и употребу савремених технологија Српске Православне Цркве. Звучни запис емисије Извор: Радио Слово љубве View full Странице
  14. Значај Старог Завета за хришћанску теологију Родољуб Кубат Марк Шагал, Мојсеј прима десет заповести, 1956. У раној Цркви се од новозаветног доба па све до половине другог века под речју Писмо или Свето Писмо подразумевао Стари Завет. Као Писмо користили су га и наводили Христос и апостоли. Промишљања рано-хришћанских теолога о личности Исуса Христа нужно је подразумевало старозаветна обећања. То се види нарочито у формулацијама „писано је“ или „јер је тако пророк написао“. Уопште, месијански лик Христа се не може разумети без старозаветне перспективе. Он је Месија којег су најавили пророци, и у којем се „испунила Писма“. Многи догађаји из Христовог овоземног живота дешавали су се јер „je свe билo дa сe испунe Писмa прoрoчкa“ (Мт 26, 56) или „јeр сe oвo дoгoди дa сe испуни Писмo“ (Јн 19, 36). Сам Христос се често позивао на Писмо: „Зaр нистe никaдa читaли у Писму“ (Мт 21, 42; Мк 12, 10) или „Вaрaтe сe, нe знajући Писмa“ (Мт 22, 29). Он га је у неким ситуацијама тумачио: „И пoчeвши oд Mojсиja и oд свиjу Прoрoкa рaзjaсни им штo je у свим Писмимa o њeму писaнo“ (Лк 24, 27). Такође је позивао да се изучавају свети списи: „Истрaжуjeтe Писмa, jeр ви мислитe дa у њимa имaтe живoт вeчни; a управо oнa свeдoчe o мeни“ (Јн 5, 39). Поготово су се апостоли у расправама са Јеврејима позивали на Писмо. Тако се за ап. Павла на једном месту у Делима каже: „И Пaвлe пo свoмe oбичajу уђe к њимa, и три субoтe рaспрaвљaшe с њимa o Писму“ (Дап 17, 2). Писмо је и настало са циљем да буде поука и утеха Христовим ученицима „јeр штo сe рaниje нaписa зa нaшу сe пoуку нaписa, дa крoз трпљeњe и утeхoм Писмa имaмo нaду“ (Рим 15, 4). Сви ови наводи сведоче колико је Писмо, тј. Стари Завет био важан за Христа и апостоле. Рана Црква се од самих почетака саморазумевала као Нови Израил, који своје утемељење има у Старом. Истоветна аналогија постојала је на нивоу Писма. Нови Завет изникао је из Старог, који је и био „васпитач за Христа“ (Гал 3, 24). Стварност коју је најавио Стари остварила се у Новом Завету. На тим богословским основама настало је хришћанско Свето Писмо. Стога и не чуди ауторитет Старог Завета у свести раних хришћанских теолога и уопште у животу Цркве. Тај ауторитет се огледао у његовој богослужбеној употреби – химнографији и иконографији, а нарочити хришћанској теологији и егзегези. Од сачуваних светоотачких тумачења Писма, приметно је да су се свети оци у егзегези више усмеравали на Стари Завет, што је врло индикативно. Чак су и у аскетској литератури старозаветни списи имали средишњу улогу, као нпр. Псалми, Приче Соломонове или Исаија. У светописамским текстовима оци су тражили Истине вере. Поред тога, у Писму су присутни и обрасци мишљења, који су формирани већ у Старом Завету. Размишљати и говорити о Богу могуће је само кроз разумевање речи Божије присутне у Писму. Тако се у оквиру хришћанске егзегезе развила типологија, као егзегетски приступ који се заснивао на изналажењу и разумевању унутрашњих спона између старозаветне и новозаветне стварности, као и њене егзистенцијалне импликације на реалност Цркве. Готово је фасцинанатно колико су свети оци познавали старозаветне списе. За неке се, чак, тврдило да су цело Писмо знали напамет. Познавање Писма није важило само за оне оце који су били посебно усмерени на тумачења, као што су Св. Јован Златоуст, Теодорит Кирски или Св. Јефрем Сиријски, већ и на оце склоније богословским спекулацијама, као што су Св. Атанасије Велики, Св. Василије Велики Св. Кирил Александријски или Св. Максим Исповедник. Довољно је само погледати колико је Св. Кирил опширно тумачио мале пророке, па на основу тога закључити шта му је значио Стари Завет. Истоветан утисак се стиче када се погледају Питања и недоумице (Quaestiones et dubia) Св. Максима. Све то говори колико је Стари Завет био важан, не само као духовна поука, него и као ослонац богословског промишљања. Добро је познато да још је раном периоду Цркве маркионство одбачено као јерес, јер је Маркион одбацивао Стари Завет, разликујући старозаветног и новозаветног Бога. Црква је на такве изазове одлучно исповедила да је Бог оба Завета исти Бог, који се јављао Мојсеју и осталим старозаветним боговидцима, и коначно се у пуноћи јавио у личности Исуса Христа. Стари Завет је историја кроз коју је Бог пројавио своју вољу, то значи да је Стари Завет сведочанство домостроја. Читајући Стари Завет ми разумевамо Божији домострој, а тиме и тајну Христа. Међутим, временом је Стари Завет, као и Писмо уопште, губио средишњу улогу у животу Цркве. Само разумевање Старог Завета било често превише јуридички схватано. Кроз средњи век је у ширим масама Стари Завет често био синоним за јуридичко устројство система у којем се живело. Слика строгог Бога настала је кроз призму цара, моћног суверена. Свети закони су требали да сакрализују државне законе. Касније су губитку непосредног односа са Писмом додатно допринеле историјске и културолошке околности у којима су се налазили православни народи – широко распрострањена неписменост, не само код народа него и међу свештенством и монаштвом. У смутним и тешким временима Писмо је некако гурнуто у страну, што је нужно оставило последице. То се итекако одразило на богословље тадашње Цркве, али своје одразе има и у савременом православном богословљу, у којем Писмо такође игра занемарљиву улогу. Чак код једног броја данашњих теолога и појединачно читање Писма се назива протестантизмом, а сама библистика ‘сумњивом науком’. Стиче се утисак да у нашој средини није довољно освешћено то колико су се свети оци бавили Писмом. Ни заговорници неопатристичке синтезе нису у том правцу направили некакав озбиљнији искорак. Напротив, углавном се остало на синтетичком и упегланом разумевању отаца, иако је сам покрет имао свој богословски значај. Међутим, гласовита крилатица „напред к оцима“ морала би се разумети као „поватак Писму“, јер су управо то чинили оци. Суштина проблема лежи у адекватном разумевању три основне тачке: Писмо, оци и савремено богословље. Средишње место припада свакако Писму, тако је било код отаца. Истовремено, без повратка Писму тешко је говорити о повратку оцима. Како разумети оце, ако се не разуме извор њиховог богословља? Наравно, оце треба више разумети у контексту историје тумачења Писма, али и базичног разумевања њиховог приступа Писму. У сваком случају, јасно је да темељно ишчитавање библијских текстова није specificum само светоотачког богословља, нити пак савремене библистике, као издвојене научне области. Повратак Писму јесте повратак животном реализму, питањима због којих је написан Стари и Нови Завет. Питањима којим су се бавили свети оци. Иза облака великих теолошких идеја, Писмо у средиште пажње ставља човека. У том смислу улога Старог Завета је немериво значајна. Поред већ набројених богословских аспеката присутних у предању Цркве и светоотачком богословљу, Стари Завет добија на актуелности у многим ситуацијама кроз које пролази савремени човек, Црква и друштво у целини. Силни изазови свакодневице, могу наћи своје одговоре у старозаветним списима. То се, пре свега односи на питање присуства Бога у животу човека и у свету. Улажењем у старозаветни текст стиче се религијски сензибилитет, који на позитиван начин обликује човеков светоназор. Многе старозаветне личности имају парадигматски карактер у смислу образаца понашања и деловања. У неким ликовима дубоко су оцртане карактерне особине човека, па се тако на пластичан начин приказују међуљудски односи и последице таквих односа. У том смислу Стари Завет представља архетипску стварност, која има за циљ да човеку помогне да нађе пут ка Богу и да препозна Божије реално присуство у сопственом животу. Стога се Стари Завет не може разумевати само као књига која је имала значај у предхришћанско доба, и у којој је најављен долазак Месије. Стари Завет је то и још много тога, што га чини незаобилазним и стално актуелним у временском ходу Цркве. http://teologija.net/znacaj-starog-zaveta/
  15. Значај Старог Завета за хришћанску теологију Родољуб Кубат Марк Шагал, Мојсеј прима десет заповести, 1956. У раној Цркви се од новозаветног доба па све до половине другог века под речју Писмо или Свето Писмо подразумевао Стари Завет. Као Писмо користили су га и наводили Христос и апостоли. Промишљања рано-хришћанских теолога о личности Исуса Христа нужно је подразумевало старозаветна обећања. То се види нарочито у формулацијама „писано је“ или „јер је тако пророк написао“. Уопште, месијански лик Христа се не може разумети без старозаветне перспективе. Он је Месија којег су најавили пророци, и у којем се „испунила Писма“. Многи догађаји из Христовог овоземног живота дешавали су се јер „je свe билo дa сe испунe Писмa прoрoчкa“ (Мт 26, 56) или „јeр сe oвo дoгoди дa сe испуни Писмo“ (Јн 19, 36). Сам Христос се често позивао на Писмо: „Зaр нистe никaдa читaли у Писму“ (Мт 21, 42; Мк 12, 10) или „Вaрaтe сe, нe знajући Писмa“ (Мт 22, 29). Он га је у неким ситуацијама тумачио: „И пoчeвши oд Mojсиja и oд свиjу Прoрoкa рaзjaсни им штo je у свим Писмимa o њeму писaнo“ (Лк 24, 27). Такође је позивао да се изучавају свети списи: „Истрaжуjeтe Писмa, jeр ви мислитe дa у њимa имaтe живoт вeчни; a управо oнa свeдoчe o мeни“ (Јн 5, 39). Поготово су се апостоли у расправама са Јеврејима позивали на Писмо. Тако се за ап. Павла на једном месту у Делима каже: „И Пaвлe пo свoмe oбичajу уђe к њимa, и три субoтe рaспрaвљaшe с њимa o Писму“ (Дап 17, 2). Писмо је и настало са циљем да буде поука и утеха Христовим ученицима „јeр штo сe рaниje нaписa зa нaшу сe пoуку нaписa, дa крoз трпљeњe и утeхoм Писмa имaмo нaду“ (Рим 15, 4). Сви ови наводи сведоче колико је Писмо, тј. Стари Завет био важан за Христа и апостоле. Рана Црква се од самих почетака саморазумевала као Нови Израил, који своје утемељење има у Старом. Истоветна аналогија постојала је на нивоу Писма. Нови Завет изникао је из Старог, који је и био „васпитач за Христа“ (Гал 3, 24). Стварност коју је најавио Стари остварила се у Новом Завету. На тим богословским основама настало је хришћанско Свето Писмо. Стога и не чуди ауторитет Старог Завета у свести раних хришћанских теолога и уопште у животу Цркве. Тај ауторитет се огледао у његовој богослужбеној употреби – химнографији и иконографији, а нарочити хришћанској теологији и егзегези. Од сачуваних светоотачких тумачења Писма, приметно је да су се свети оци у егзегези више усмеравали на Стари Завет, што је врло индикативно. Чак су и у аскетској литератури старозаветни списи имали средишњу улогу, као нпр. Псалми, Приче Соломонове или Исаија. У светописамским текстовима оци су тражили Истине вере. Поред тога, у Писму су присутни и обрасци мишљења, који су формирани већ у Старом Завету. Размишљати и говорити о Богу могуће је само кроз разумевање речи Божије присутне у Писму. Тако се у оквиру хришћанске егзегезе развила типологија, као егзегетски приступ који се заснивао на изналажењу и разумевању унутрашњих спона између старозаветне и новозаветне стварности, као и њене егзистенцијалне импликације на реалност Цркве. Готово је фасцинанатно колико су свети оци познавали старозаветне списе. За неке се, чак, тврдило да су цело Писмо знали напамет. Познавање Писма није важило само за оне оце који су били посебно усмерени на тумачења, као што су Св. Јован Златоуст, Теодорит Кирски или Св. Јефрем Сиријски, већ и на оце склоније богословским спекулацијама, као што су Св. Атанасије Велики, Св. Василије Велики Св. Кирил Александријски или Св. Максим Исповедник. Довољно је само погледати колико је Св. Кирил опширно тумачио мале пророке, па на основу тога закључити шта му је значио Стари Завет. Истоветан утисак се стиче када се погледају Питања и недоумице (Quaestiones et dubia) Св. Максима. Све то говори колико је Стари Завет био важан, не само као духовна поука, него и као ослонац богословског промишљања. Добро је познато да још је раном периоду Цркве маркионство одбачено као јерес, јер је Маркион одбацивао Стари Завет, разликујући старозаветног и новозаветног Бога. Црква је на такве изазове одлучно исповедила да је Бог оба Завета исти Бог, који се јављао Мојсеју и осталим старозаветним боговидцима, и коначно се у пуноћи јавио у личности Исуса Христа. Стари Завет је историја кроз коју је Бог пројавио своју вољу, то значи да је Стари Завет сведочанство домостроја. Читајући Стари Завет ми разумевамо Божији домострој, а тиме и тајну Христа. Међутим, временом је Стари Завет, као и Писмо уопште, губио средишњу улогу у животу Цркве. Само разумевање Старог Завета било често превише јуридички схватано. Кроз средњи век је у ширим масама Стари Завет често био синоним за јуридичко устројство система у којем се живело. Слика строгог Бога настала је кроз призму цара, моћног суверена. Свети закони су требали да сакрализују државне законе. Касније су губитку непосредног односа са Писмом додатно допринеле историјске и културолошке околности у којима су се налазили православни народи – широко распрострањена неписменост, не само код народа него и међу свештенством и монаштвом. У смутним и тешким временима Писмо је некако гурнуто у страну, што је нужно оставило последице. То се итекако одразило на богословље тадашње Цркве, али своје одразе има и у савременом православном богословљу, у којем Писмо такође игра занемарљиву улогу. Чак код једног броја данашњих теолога и појединачно читање Писма се назива протестантизмом, а сама библистика ‘сумњивом науком’. Стиче се утисак да у нашој средини није довољно освешћено то колико су се свети оци бавили Писмом. Ни заговорници неопатристичке синтезе нису у том правцу направили некакав озбиљнији искорак. Напротив, углавном се остало на синтетичком и упегланом разумевању отаца, иако је сам покрет имао свој богословски значај. Међутим, гласовита крилатица „напред к оцима“ морала би се разумети као „поватак Писму“, јер су управо то чинили оци. Суштина проблема лежи у адекватном разумевању три основне тачке: Писмо, оци и савремено богословље. Средишње место припада свакако Писму, тако је било код отаца. Истовремено, без повратка Писму тешко је говорити о повратку оцима. Како разумети оце, ако се не разуме извор њиховог богословља? Наравно, оце треба више разумети у контексту историје тумачења Писма, али и базичног разумевања њиховог приступа Писму. У сваком случају, јасно је да темељно ишчитавање библијских текстова није specificum само светоотачког богословља, нити пак савремене библистике, као издвојене научне области. Повратак Писму јесте повратак животном реализму, питањима због којих је написан Стари и Нови Завет. Питањима којим су се бавили свети оци. Иза облака великих теолошких идеја, Писмо у средиште пажње ставља човека. У том смислу улога Старог Завета је немериво значајна. Поред већ набројених богословских аспеката присутних у предању Цркве и светоотачком богословљу, Стари Завет добија на актуелности у многим ситуацијама кроз које пролази савремени човек, Црква и друштво у целини. Силни изазови свакодневице, могу наћи своје одговоре у старозаветним списима. То се, пре свега односи на питање присуства Бога у животу човека и у свету. Улажењем у старозаветни текст стиче се религијски сензибилитет, који на позитиван начин обликује човеков светоназор. Многе старозаветне личности имају парадигматски карактер у смислу образаца понашања и деловања. У неким ликовима дубоко су оцртане карактерне особине човека, па се тако на пластичан начин приказују међуљудски односи и последице таквих односа. У том смислу Стари Завет представља архетипску стварност, која има за циљ да човеку помогне да нађе пут ка Богу и да препозна Божије реално присуство у сопственом животу. Стога се Стари Завет не може разумевати само као књига која је имала значај у предхришћанско доба, и у којој је најављен долазак Месије. Стари Завет је то и још много тога, што га чини незаобилазним и стално актуелним у временском ходу Цркве. http://teologija.net/znacaj-starog-zaveta/ Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг
  16. Појашњавајући смисао поста кроз примере из Светог Писма Митрополит је истакао и значај поста као припреме за велике празнике међу којима је и празник Рођења Христовог за који се управо припремамо. „Овај пост, као и неки други постови, пре свега Васкршњи пост, јесте пост у част неког догађаја из живота Господа нашега Исуса Христа. Овај конкретни пост везан је за Његово рођење. Тај празник Рођења Христовог јесте празник мира. Празник када шаљемо поруке мира једни другима и када се шаљу поруке мира читавом свету. Празник који се још у нашем народу и нашој Цркви назива мирбожење. -Бог је увео пост када је Адаму и Еви рекао да не једу са дрвета познања добра и зла. Реч пост толази од грчке речи нистево што значи не једем. Бог каже Адаму: „Са дрвета од знања добра и зла, с њега не једи“. -Адам, који је све добио од Бога па и овај постојећи свет који је рај или храм који му је дат да у њему служи, је требао својом слободном вољом да прихавти ту Божију заповест у којој се већ у почетку открива смисао поста.“ На крају Митрополитовог излагања предавање је обогаћено дијалогом између присутних и Митрополита кроз питања и одговоре на њих. Друго предавање у Божићном циклусу предавања одржаће презвитер Раде Деспотовић из Љубљане, на тему У светлости Твојој видимо светлост. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
×
×
  • Create New...