Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'златоусти:'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 11 results

  1. А о томе, како је веома опасно остављати матер своју неодевену, испричаћемо стару приповест. Поменућемо онога који је само видео нагога оца и због тога био кажњен. Он није сам оца скинуо, него га је само видео и зато био кажњен. А они, који су само данас дошли а до сада нису долазили, не само да матер своју виде нагу, него је баш они сами и обнажују. Када је онај ко је голотињу само видео био кажњен, како ће се опростити онима који голотињу и стварају? Ја ово не говорим зато што ми је намера да некога укоравам. него зато да избегнемо казну, да избегнемо проклетство Хамово и да подражавајући добром срцу Симовом и Јафетовом, матер своју свагда одевамо. Јудеји су сматрали да се не треба појављивати пред Богом више од три пута годишње. Али њима је казано: "Три пута преко године, сви мушкарци твоји да излазе пред Господа Бога" (Изл. 23, 17), а од нас се тражи да се пред Њим свакодневно појављујемо. Поред тога, пошто је место на коме је код њих вршена служба било само једно, и то је био разлог да њихови скупови буду ређи и малобројнији, јер су били принуђени да се три пута годишње [Богу] поклањају само у Јерусалиму и нигде више. Они су могли да се оправдају и дугим путем, док ми такво оправдање немамо. Такође, они су били расути по свој земљи, како је записано: "А у Јерусалиму борављаху Јудејци, људи побожни из свакога народа који је под небом" (ДА 2, 5), док ми сви живимо у једном граду, јединим и истим зидинама смо опасани, а често нас од цркве одваја само једна улица. И опет, поред свега тога, ретко долазимо на ова света сабрања, као да нас читава мора деле од цркве. И шта још? Онима ( = Јудејима) је било заповеђено да држе само три празника, а нама је наложено да свакога дана празнујемо, јер ми баш свакога дана имамо празник. А да бисте се уверили да је код нас свако време, време празника, ја ћу вам навести разлоге празновања, па ћете увидети и сами да можемо празновати свакога дана. Први наш празник је Богојављање. Разлог његовог успостављања је што се "Бог на земљи јави и са људима поживе" (Варух 3, 38), тј. Јединородни Син на земљи и Бог. А у складу са написаним: "И ево ја сам са вама у све дане до свршетка века" (Јн. 27, 20), овај се празник и сада и увек може празновати. А какав је разлог празновања Пасхе, и шта он собом обухвата? На празник Пасхе ми се присећамо смрти Господње, јер реч "Пасха" има то значење. Али и тај празник ми не морамо савршавати само у једно одређено време, јер Павле, желећи да нас ослободи нужности времена и дана, доказује да Пасху можемо свагда савршавати и каже: "Кад год једете овај хлеб и чашу ову пијете, смрт Господњу обзнањујете" (1 Кор. 11, 26). Пошто у свако време можемо да се сећамо смрти Господње, дозвољено је да и Пасху свагда савршавамо. Ако желите да дознате да и данашњи празник можемо савшавати свакога дана, или тачније, да он пада свакога дана - погледајмо и разаберимо и његов узрок. Ми га празнујемо стога што је Дух Свети к нама сишао. Као што смо видели да Јединородни Син Божји свагда пребива са вернима, тако са њима пребива и Дух Свети. А откуда ово знамо? Знамо, зато што је Христос рекао "Ако ме љубите, заповијести моје држите, и ја ћу умолити Оца, и даће вам другог Утјешитеља да пребива с вама вавијек: Духа истине" (Јн. 14, 15-16). Из овога следи, да као што [узрок слављењу] Богојављања налазимо у речима. "И ево ја сам са вама у све дане до свршетка века", тако исто, према ономе што је о Духу речено, и празник Педесетнице можемо да празнујемо свакога дана. А да бисте боље разумели да ми наше празнике можемо празновати кад год пожелимо, и да наши празници нису искључиво одређени никаквим временом, почујте шта Павле говори: "А зато да празнујемо!" (1 Кор. 5, 8). А у време када је он то писао, ни један празник још није био узакоњен. Није тада било ни Пасхе, ни Богојављања, ни Педесетнице. А Павле је ово и рекао, јер празник не чини време [слављења] него чиста савест. Јер празновање и није друго него радовање, а духовну и умну радост ништа не може причинити, него савест и добра дела. Због тога, онај ко има чисту савест и добра дела, свагда може да празнује. И Павле је, када је рекао "Зато да празнујемо!", имао на уму чисту савест и добра дела. Ово се види отуда што настављајући говори: "Не у квасцу старом, ни у квасцу злоће и неваљалства, него у бесквасним хљебовима искрености и истине" (1 Кор. 5, 8). Видиш ли, дакле, да те [Павле] не обавезује неопходношћу времена, него налаже да имаш чисту савест? Желео бих да се у данашњој поуци поново позабавим овим предметом. (Јер када неко некога, после дуго времена у руке ухвати, лако га не пушта. Тако и ми, када смо вас током читаве протекле године тек сада једва некако ухватили, не бисмо желели да вас олако испустимо.). Али, да би сте имали користи када се дому своме вратите од ове беседе која се тиче празника, прећи ћемо са оваквих опомена на реч о самом празнику. Истина је да нису, заједници рода људског, само једном са неба на земљу слана многа добра. И опет она никада нису била таква, као што су ова која данас примамо. А послушајте каква су била она пређашња [добра] и каква су ова данашња, како би одмах увидели и разлику међу њима. "И одожди им ... и хлеб небески даде им; хлеб анђелски једе човек" (Пс. 77, 24). Заиста је ово велики дар, достојан Божијег милосрђа! Након овога био је послан огањ, који је на прави пут враћао залутали јудејски народ, и који је и жртву на жртвенику спаљивао. Затим опет паде киша, због које родише изобилни плодови, у време када су људи од глади малаксали. Сва ова добра била су велика и дивна, али су данашња боља од њих. Јер данас нам није дата ни мана, ни огањ, ни киша, него се излише духовни дарови. И сада падоше кише са неба, али не оне које плодну земљу напајају, него оне које побуђују човека да Творцу своме принесе плод добрих дела. И ако су и само једну кап отуда примили, одмах су на своју природу заборавили. Сва се земља испуни анђелима, али не небеским, него онима који у људском телу проводе небески живот. Јер нису анђели сишли на земљу, него, шо је још чудесније, земни људи се заогрнуше анђеоском добродетељи, и без да тело своје са себе свуку, и без да голим душама ходе, насторјењем својим начинише се анђелима. Познај да и казна која је некада изречена: "Јер си прах, и у прах ћеш се вратити" (Пост. 3, 19), није била казна. Бог те је оставио на земљи да на њој боравиш, како би се сила Духа, када кроз земљано тело буде могла да чини таква дела, много бољом пројавила, као што је и виђено, да је земљани језик заповедао демонима, да је земљана рука болести исцељивала. Виђено је и више од овога, да је не само земљана рука, него што је још чудноватије, да је земљаног тела трупло и смрти, и бестелесним силама, тј. демонима, одолевала. Јер као што тама нестаје када сунце засија и звери се у своје јаме скривају, а човекоубице, разбојници и гробосквернитељи беже на врхове планина, тако се и при појави Петровој, пред науком његовом тама губила, ђаво одступао, демони бежали, немоћи телесне се исцељивале, душевне страсти се лечиле, свако се безакоње разгоњавало, а добродетељ се враћала на земљу. Као што би се онај, ко би из царских ризница, где се чувају злато и друге драгоцености, изнео ма и најмањи део од тамошњег блага, и када би, макар и један каменчић одатле изнео, веома обогатио - тако је и из уста апостола излазило право богатство, јер су уста њихова била царске ризнице, које су у себи имале благо разноврсних лекова, тако да је и свака реч из њихових уста изливала велико богатство. Заиста је примећено да су речи Његове: "истините, уједно оправдане и жељене већма од злата и драгог камена многог, и слађе већма од меда и саћа" (уп. Пс. 19, 10-11). Оно што злато и драго камење нису могли да учине, чиниле су Петрове речи. Јер да је коликогод товара злата било употребљено за исцелење хромога од рођења, опет га не би могли исцелити, а реч Петрова је отклонила и такав природни недостатак. Он је рекао: "У име Исуса Христа устани и пођи" (ДА 3, 6) и његовој речи следило је дело. Видиш ли како су речи апостола боље "од злата и драгог камења"? Видиш ли како су уста апостола царске ризнице? Били су лекари јер су болести лечили, земљоделци јер су сејали реч благочешћа, крманоши јер су умиривали буре заблуда. И сам Господ им је рекао: "Идите и исцељујте болесне" (Мт. 10, 8), а други пут им се обратио као земљоделцима: "Ја вас послах да жањете гдје се ви нисте трудили" (Јн. 4, 38). Затим им се обратио као рибарима: "Учинићу вас ловцима људским" (Мт. 4, 19), као што је Петру рекао: "Не бој се, од сада ћеш људе ловити" (Лк. 5, 10). Ово је [Христос] рекао, као да је баш са рибарима и лађарима разговарао. Видело се, потом, да су следовала чуда за чудима. Пре десет дана, природа наша је била узнесена на царски престо, а већ данас нам сиђе Дух Свети. Господ је узео нашу првину, а као замену нам је послао Духа Светога. Дух Свети је, такође, Господ, па је и дело нашег спасења заједничко и Оцу и Духу Светоме. Кажем, дакле, да ни десет дана није прошло, од када се Христос Вазнео, а већ нам је послао духовне дарове. Ово је учинио стога, да нико не би имао сумње и да не би био у неизвесности о томе шта је након Вазнесења свога учинио, тј. да ли нас је са Оцем помирио и да ли је у милости Очевој. Да би нас уверио да Га је заиста са нама помирио, одмах нам је дао дарове помирења. Јер када се непријатељи споразумевају и међусобно мире, одмах након помирења један другоме шаљу дарове као знаке љубави. Тако смо и ми послали веру, а примили смо дарове, послали смо послушање, а примили оправдање. Да бисте спознали да је Дух Свети који нам је послан дар помирења са Богом, покушаћу да вас у то уверим из Светог Писма. Најпре ћу разјаснити своју реч и објаснити, да се, када се Бог гневи, благодат Духа Светога ускраћује. Тако, када се будете уверили да је немање Духа знак гнева [Божијег], повероваћете да се Бог умилостивио, када поново видите да је [Дух Свети] послан. Како ћемо ово знати? Старац Илија је био честит и кротак, али није умео да исправи злочињење својих синова, него је преко мере волео своју децу. Слушајте ово, ви који имате децу! Љубав и поштеду према деци треба показивати умерено. [Својом неумереношћу] Илија је Бога толико разгневио, и у такву немилост пао, да се Бог одвратио од читавог народа. Писац [библијски] је желео да појасни ово што је написао, да се Бог одвратио од свега народа, па зато говори: "И реч Господња беше ретка у оно време, и виђења се не јављаху" (1 Цар. 3, 38). А када каже да је реч била "ретка" то овде значи скупоцена, тј. означава оно што се не може увек набавити. То значи да су пророштва тада била реткост. И неко други је, када је јадиковао и плакао о гневу Божијем, рекао: "Нема кнеза ни пророка у ово време" (Дан. 3, 38). И Јеванђелист је ово исто потврдио рекавши: "Дух Свети још не беше на њима јер Исус још не беше прослављен" (Јн. 7, 39). А ово је значило да пошто још није био распет, ни људи још нису имали Духа. Иако је назив распеће подругљив по себи, због узрока - зато што је љубави ради поднето, Христос га назива славом. Због чега Дух Свети није био послан пре распећа Христовог на крсту? Због тога што је свецели свет још био у гресима, у огорчењу и завади и бесчасти, пошто јагње које на себе прима грехе света, још није било принесено. Пошто, дакле, Христос још није био распет, ни помирење још није било извршено. А чим, је помирење извршено, одмах и Дух беше послат. Јасно је дакле, да је послање Дух знак помирења, како је Христос посведочио када је рекао: "боље је за вас да ја одем, јер ако ја не одем, Утјешитељ неће доћи к вама; ако ли одем, послаћу га к вама" (Јн. 16, 7) - тј. ако ја не одем и Оца не приклоним милости, онда вам ни нећу послати Утешитеља. Видите ли сада, када смо вам то толиким местима из Светог писма показали, да када Духа нема у људима, то представља знак гнева Божијег? "И реч Господња беше ретка и не јављаху се виђења. Нема никога ни од кнезова ни у пророка у ово време. Јер Дух Свети још не беше са њима јер Исус још не беше прослављен. Боље је за вас да ја одем, јер ако ја не одем, Утјешитељ неће доћи к вама". Све ово очигледно доказује да је неприсутност Духа Светога знак гнева Божијег. Када, пак, видиш да се Дух Свети изобилно шаље, онда не сумњај у помирење. Али ти ћеш рећи: а где сада можемо да видимо Духа Светога? О тадашњем времену си добро говорио јер су се тада још збивала чуда, мртви су устајали и проказани су се очишћавали. Али како ћемо данас доказати да је Дух Свети са нама? Не бој се. Доказаћу вам да је Дух Свети и данас код нас присутан. Како и на који начин? Када Духа Светога не би било код нас, како би се ови који се крштавају у свештеној ноћи, ослободили грехова? Без садејства Духа Светога нико се не може ослободити грехова. О томе и Апостол Павле говори када каже: "Јер и ми бијасмо некада неразумни, непокорни, заблудели, робујући разним пожудама и насладама, проводећи живот у злоби и зависти, гнусни, мрзећи један другога. А када се јави доброта и човекољубље Бога, Спаситеља нашега, не за дјела праведна која ми учинисмо, него по својој милости спасе нас бањом новога рођења и обновљења Духом Светим" (Тит. 3, 3-5). Тако говори и на другом месту: "Или не знате да неправедници неће наслиједити Царства Божијега? Не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници, ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи, неће наслиједити Царство Божије" (1 Кор. 6, 9-10). Видиш ли све врсте греха? И Павле даље продужава: "И такви бијасте неки; али се опрасте". Желимо да знамо како? Да ли грехе са себе опрасмо Духом Светим? Послушај: "Опрасте се и посветисте и оправдасте именом Господа Исуса Христа и Духом Бога нашега". Видиш ли да је Дух Свети сав онај грех спрао. Где су они који хуле на достојанство Духа? Јер ако Он не отпушта грехе, онда се узалуд прима на крштењу. А ако отпушта грехе, онда су узалудне хуле јеретика. Када код вас не би било Духа Светога, онда ми верни не би могли Исуса називати Господом, јер је написано: "И нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим" (1 Кор. 13, 3). Када код вас не би било Духа Светога не би се могли молити Богу пошто говоримо: "Оче наш који си на небесима". Као што не би могли Христа да називамо својим Господом, тако ни Бога не би могли да називамо својим Оцем. А како је то познато? Сам апостол говори: "А пошто сте синови, посла Бог Духа Сина својега у срца ваша, који виче: Ава, Оче (¢bb© Ð Pat»r)!" (Гал. 4, 6). Због тога, када називаш Бога Оцем, сети се да је Дух Свети побудио твоју душу да се удостојиш да то име изговориш. Шта још? Када не би било Духа, ни у Цркви не би било речи разума и праведности, јер према сведочанству Павловом: "Јер једноме се даје кроз Духа ријеч мудрости; а другоме ријеч знања по истом Духу" (1 Кор. 12, 8). Када не би било Духа Светога Црква не би имала ни пастире ни учитеље, пошто си и ти постављен Духом, по сведочанству Павловом: "Пазите, дакле, на себе и на све стадо у коме вас Дух Свети постави за пастире и за епископе" (уп. ДА 20, 28). Видиш ли да је и ово постављење извршено Духом Светим? И да Дух Свети није био на овом нашем заједничком оцу и учитељу, онда му, када је мало пре улазио у свештени олтар, на његове речи "Мир свима", не бисмо одговарали "И Духу Твоме". Због тога се он, не само када тамо улази и када вам говори и када се за вас моли, него и онда кад стоји при светом жртвенику, он се не дотиче предложених дарова (посвећени знају о чему говоримо), док не измоли и за вас благодат од Господа и док му ви не одговорите: "и духу твоме". Овим одговором изражавмо мишљење да он стојећи тамо ништа и не чини, и да се са предложеним даровима ништа не збива по његовој моћи. Ако је човек тамо и присутан - сам Бог делује кроз њега. Зато немој тамо ни гледати човека, него помисли на невидљиву благодат, јер све што се на жртвенику збива, није људско. На послетку, кад не би било Духа, ни Црква не би постојала, а пошто она постоји, јасно је да је Дух Свети са нама. А други, пак, говоре: "Зашто се и данас не збивају чуда?" Молим вас да овде посебно обратите пажњу. Слушам многе како ово говоре и како често питају, како су некада сви који су се крштавали могли да говоре језицима, док тога данас нема? У оно време, сви који су се крстили, одмах су и индијским и египатским и персијским и скитским и тракијским језиком говорили, а и ови који се данас крсте да су били крштени у оно време, такође би говорили различитим језицима. Како је записано, када је Павле нашао неке који су били крштени крштењем Јовановим, упитао их је: "Јесте ли примили Духа Светога када сте повјеровали? А они му рекоше: Нисмо ни чули да има Дух Свети" (ДА 19, 2). Због тога им Павле нареди да се крсте. "И кад Павле положи руке на њих, сиђе Дух Свети на њих, и говораху језике и прорицаху" (ДА 19, 6). Због чега је онда та благодат пресахнула и одузета од људи? Она је од нас одузета не зато што је Бог хтео да нас на тај начин обесчасти, него зато што је желео да нам укаже част. На који начин? Рећи ћу. Људи оног времена, тек су недавно били одбацили идолопоклонство. Још увек су у великој мери били неразумни и њихова је мисао била ограничена, тако да су непрестано имали склоности ка телесним стварима. Пошто су желели телесно, нису могли ни да замисле, а још мање да знају шта је то мислена благодат и шта су бестелесни дарови, тако да су веру схватали једино кроз знаке (= чуда). Тако је, на пример, отпуштење грехова ствар мислена и дар невидљиви, пошто се греси очишћују а ми то не видимо нашим телесним очима. А због чега? Због тога што се ту душа очишћује а телесно око не може да види душу. Због тога је очишћење грехова мислени дар, и он се телесним очима не види. А говорење различитих језика? Унутар душе се збива дејство (Духа), што је невидљиво - а споља се чују гласови што представља потврду онога што се унутра збило. Због тога и Павле говори да "свакоме се даје пројава Духа на корист" (1 Кор. 14, 22). А ја мислим да никакви знаци (= чуда) нису неопходни. Зашто? Видимо тако да чудеса нису престала због тога што је Бог желео да нас обешчасти, него због тога што је желео да нас почаствује. Јер и без знакова нам Владика даје веру. Само онај ко нема вере тражи залог, а ја који имам вере немам потребу ни за залогом ни за знаковима. Ако и не говорим различитим језицима, уверен сам да сам очишћен од греха, док они у оно време нису могли веровати без знакова, па су им се морали давати и знаци и залоге за веру коју су примили. Због тога и Павле говори: "Тако су језици не знак вјерујућим, него невјерујућим, а пророштво не невјерујућим, него вјерујућим" (1 Кор. 14, 22). Видите, дакле, да Бог није имао намеру да нас обешчасти, него напротив да нас још више почаствује. Он тако поступа желећи да покаже да ми можемо да верујемо и без залога и без знакова, док они - да нису видели залоге и знакове - не би веровали само због невидљивих дарова. Али ја и без овога показујем веру. Ово је, дакле, узрок, што се у данашње време не збивају чуда. Још бих желео да кажем нешто о самом празнику, и да објасним, шта је то Педесетница и зашто су баш данас ниспослати дарови Духа Светога, због чега у виду огњених језика и зашто баш десет дана [након Вазнесења Христовог - прим. прев.]. Како ми се, међутим, чини да би то подуго трајало, рећи ћу још само нешто и тиме ћу ову беседу привести крају. "И кад се наврши педесет дана, ... показаше им се раздијељени језици као огњени" (ДА 2, 1-3). Нису, дакле, били огњени, него "као огњени", да не би ко нешто чудно замишљао о Духу. Јер као што Дух није над јорданском водом сишао као голуб него у виду голуба, тако се и овде није јавио као прави огањ него у виду огња. Још је више од овога написано. "И уједанпут настаде шум са неба као хујање силнога вјетра". Није, дакле, речено хујање ветра, него као хујање ветра. А зашто и Језекиљ није примио дар пророштва у виду огња него у виду књиге, а апостоли, опет, зашто га нису примили у виду књиге? О Језекиљу се каже да му је речено: "Отвори уста и поједи оно што ћу ти дати". А када је погледао "рука би пружена и у њој савијена књига". И он је разви, и она беше исписана споља и изнутра. У њој беше записан плач и нарицање и јаук, а у устима му беше слатка као мед" (Јез. 2, 8-10; 3, 3;). А о апостолима је написано " показаше им се језици као огњени". Зашто је тамо књига и слова а овде језици и огањ? Језекиљ је био послан да укори Јудејце за њихове грехе и да нариче над њиховом несрећом, а апостоли су имали да разреше грехе читавог света. Језекиљ је примио књигу да би могао да упамти несреће које ће се догодити, а апостоли су кренули са огњем, да њиме спале и униште сва безакоња овога света. Јер као што трње изгара када га се дотакне огањ, тако благодат Духа уништава људске грехе. Али неосетљиви Јудејци, уместо да су се ужаснули и уздрхтали када су то видели, и да су се поклонили ономе који је такве дарове донео, показивали су своје безумље ругајући се апостолима који су били испуњени Духом, говорећи да су пијани. "Напили су се слаткога вина" (ДА. 2, 13). Замисли неразборитост људску и погледај на разборитост анђела. Анђели су се, видевши да наша првина узноси, радовали и клицали: "Врата! Узвисите врхове своје, узвисите се врата вечна" (Пс. 34, 7). А људи, гледајући изливену благодат, подсмехивали су се речима: "Напили су се слаткога вина", не марећи што се то збило у пролеће када нема новог вина. Оставимо то, и погледајмо на узајамне дарове човека Богу и човекољубивог Бога човеку. Он је примио Христа - првину наше природе и ниспослао нам благодат Духа Светога. Као што након дугих ратова, по њиховом завршетку када се успостави мир, они који су били у сукобу једни другима шаљу дарове, тако се збило и између Бога и рода људског. Ми смо Богу, као наш залог, послали нашу првину у Христу, а он нама посла дарове Духа Светога. Знамо да је ово тако, зато што и данас када се даје залог, он мора бити из царске породице, па је тако и Дух Свети произишао из царствујуће суштине и нама послан, а од нас је Онај који се вазнео, такође био из царске породице - од племена Давидовог. Ја се више не бојим, јер наша првина седи на небу. И када би ме изједали црви који не умиру, и када бих био кажњен огњем неугаслим и страшним мукама, ја се никако не плашим. Или боље речено, плашим се, али не очајавам по питању мог спасења. Јер да Бог није желео да људима да велика блага, Он не би ни примио нашу првину на небо. Пре овога, сваки пут када бисмо погледали на небо, размишљали бисмо о бестелесним силама и када се са њима упоредимо, сећали се своје зле судбине. А сада када погледамо на небо, видимо да наша првина седи на царском престолу. Тако ће Син Божји и доћи са неба да нам суди. Припремимо се да не отпаднемо од ове славе, јер ће Господ наш засигурно доћи и неће одоцнити. Доћи ће и са собом ће довести војске, анђеоске чете, арханђелске чинове, мноштво мученика и зборове праведника, саборе пророка и апостола. И посред свих тих војски, јавиће се сам Цар у неизмерној и непојмљивој слави. Учинимо стога све да те славе не будемо лишени. Желите ли да вам кажем и нешто страшно? Али не зато да вас растужим, него да вас поправим. У оно ће време, пред оним престолом потећи и огњена река. Књиге ће се отворити и отпочеће страшни суд и као и на судовима овдашњим, читаће се дела из нашег живота. Пророци су много говорили о тим књигама. И Мојсије је рекао: "Опрости им грех. А ако нећеш, избриши ме из књиге коју си написао" (Изл. 32, 32). И Христос је говорио ученицима: "Али се томе не радујте што вам се духови покоравају, него се радујте што су имена ваша написана на небесима" (Лк. 10, 20). А пророк је тврдио: "У књизи твојој све је записано и дани забележени, када још ни једнога није било" (Пс. 139, 16). А на другом месту каже: "Нека се избришу из књиге живих и нека не буду записани са праведницима" (Пс. 49. 28). Видите ли како једни бивају уписивани а други се бришу? Желиш ли да се увериш да тамо нису уписани само праведници него да се уписују и наши греси? Управо због тога што је данас празнични дан, треба да се научимо и ономе што нас може избавити од муке. Страшне су ове речи али су корисне и потребне, пошто нам не допуштају да западнемо у искушења у делима. Схватимо да се наши греси уписују и да се свака реч коју овде изговоримо тамо уноси. Како то знамо, пошто о таквим стварима не треба просто тврдити. "Тешко вама који досађујете Господу", узвикивао је [пророк] Малахија Јудејцима. "Како му досађујемо", питали су они. "Тиме што говорите, ко год чини зло, по вољи је Господу" (Мал. 2, 17). Зар тако не говоре неразумне слуге? "Мили су му и такви" када су развраћени када против њега раде. Због тога "узалуд је служити Богу, и каква корист да држимо што је наредио да се држи и да ходамо жалосни" (Мал. 3, 14). Ми му, говоре, свакога дана служимо а други уживају његова добра. Такве речи и слуге често говоре својим господарима. Иако је и ово зло, Бог није толико замерио оно што човек говори о човеку. Али када се тако говори и о Владици свега, о милостивом и човекољубивом Господу, то заслужује само велику осуду и муке. Да би спознао да се такве речи уписују, послушај шта говори Малахија: "И погледа Господ, и чу, и написа се књига за спомен пред њима" (Мал. 3, 16). Свакако да се у књигу не уписује зато што Бог има потребу да се у дан онај из књиге подсећа и доноси пресуду. Можда сам овим страшним представама потресао вашу мисао, а најпре своју. Али ја ћу прекратити ову беседу, или тачније - прекратићу страх. Још лепше речено, нећу прекратити, него ћу утешити. Нека остане страх и нека чисти ваша срца, а одагнајмо само оно што је у њему неподношљиво. А на који начин се то може отклонити? Доказаћемо да се греси могу и брисати а не да се само уписују. Данас се у судовима земаљским воде записници у које улази оно што затвореник одговара на питања судије. То се бележи ради памћења и никада се не брише. А из ове књиге, оно што си зло говорио, ако желиш, може се и обрисати. Како ово доказујемо? Светим Писмом, јер је написано: "одврати лице своје од грехова мојих и сва безакоња моја очисти" (Пс. 51, 9). Ништа што није упрљано не може се ни очистити. Због тога [псалмопојац] моли да му се избришу, односно очисте, сва безакоња. А на другом месту налазимо и на који се начин она бришу: "Милошћу и истином очистиће се безакоње" (прем. Сол. 16, 6). И не само да се бришу, него се и сасвим исправљају тако да од њих не остаје ни трага. Не само да се бришу греси учињени пре крштења, који су водом крштења и Христовим крстом уништени, као што Павле каже. "Избриса обвезницу која нас својим прописима оптуживаше и бјеше против нас, и уклони је приковавши је на крст" (Кол. 2, 14). Видиш како је онај рукопис не само избрисан него је и подеран. Он [Христос] га је подерао крсним гвожђем да више никада не би важио. Одавде се види да су благодаћу, човекољубљем и свесилом Христовом, сви ови греси уништени. А да би се и греси учињени након крштења потрли, потребно је много напора, пошто другог крштења нема сем наших суза, покајања, исповести, милостиње молитве и сваке друге врлине. Због тога се греси учињени након крштења очишћују само уз много страдања и зноја. Потрудимо се да их очистимо овде и да избегнемо онај стид и мучење. Јер ако и имамо мноштво грехова, ако то желимо, можемо да одбацимо њихов терет. И требало би да то хоћемо. Јер боље је да се овде мало потрудимо и да избегнемо оне неизбежне муке, него да овде поживимо у лењости и да допаднемо оних бесконачних мука. Време је да ову нашу беседу приведемо крају. Прекорили смо оне који само једном годишње долазе, и тако показују презир према мајци цркви. Њих ради смо помињали древну историју, проклетства и благослове. Говорили смо и о јудејским празницима, и зашто је њима Бог био заповедио да се пред Њим појављују само три пута у години. Рекли смо да је празник Духова, Пасхе и Богојављања свагда, и објаснили смо да празнике празницима чини чиста савест а не проток дана и година. Након тога смо говорили о даровима, посланим нам са неба, и показали смо да они представљају знаке помирења и опроштаја. И рекли смо да Дух Свети к нама силази кроз отпуштење грехова и кроз наш одговор пастиру, кроз реч премудрости и разума, кроз рукополагање и напослетку, кроз тајинску жртву. Рекли смо да имамо [са Богом] узајамни залог, и објаснили смо због чега се данас не догађају чуда. Сетили смо се и страшног суда и књига које ће се тада отворити у којима су сви наши греси забележени. На крају смо утврдили да се наши греси могу и обрисати, само ако то хоћемо. Желео бих да све што је речено упамтите, али ако је то немогуће, позвао бих вас да памтите макар поуку о књигама, па да опрезно говорите оно што говорите, као да пред собом имате онога који то све бележи. Имајте то увек на уму, како би са праведницима који су у књигу праведних уписани умножавали своја добра дела, и како би они, који имају мноштво грехова, још овде, где то нико не види, исправили их и тако се спасили ондашње свенародне поруге. Јер као што малочас рекосмо, све наше грехе можемо избрисати трудом и усрдном молитвом. О томе треба да водимо рачуна током читавог нашег живота, како би, када одемо тамо нашли опроштај, и како би избегли муке и како би се показали достојнима царства небескога благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, Коме заједно са Оцем и Светим Духом, нека буде слава, држава и част, свагда сада и увек и у векове векова. Амин. Превео са старогрчког: мр Александар Ђаковац
  2. Празник је опет и опет је славље, и многодетна и чадољубива Црква опет се мноштвом чада својих украси! Каква јој је међутим корист од њеног чадољубља, када она жељена лица своје деце види само празником а не и у друго време? Ово је као када би имао неку лепу хаљину, али не би смео да је свакога дана носиш, јер по речима Пророка: "њима ћеш се, света, као накитом оденути и као невеста ћеш се украсити" (Ис. 49, 18). Народ који у Цркву долази одећа је њена. Као што је нека честита и племенита жена много лепша и привлачнија када се од главе до пете украси хаљином, тако се данас и Црква приказује много велелепнијом, јер се заогрнула мноштвом ваших личности, и тако вас има као дугу хаљину, да се ни један део тела њезиног не види наг, као што се протеклих дана могао видети. А за ту ранију голотињу њену, криви су они који овде дођоше само данас, и који неће да матер своју свакога дана заодену. А о томе, како је веома опасно остављати матер своју неодевену, испричаћемо стару приповест. Поменућемо онога који је само видео нагога оца и због тога био кажњен. Он није сам оца скинуо, него га је само видео и зато био кажњен. А они, који су само данас дошли а до сада нису долазили, не само да матер своју виде нагу, него је баш они сами и обнажују. Када је онај ко је голотињу само видео био кажњен, како ће се опростити онима који голотињу и стварају? Ја ово не говорим зато што ми је намера да некога укоравам. него зато да избегнемо казну, да избегнемо проклетство Хамово и да подражавајући добром срцу Симовом и Јафетовом, матер своју свагда одевамо. Јудеји су сматрали да се не треба појављивати пред Богом више од три пута годишње. Али њима је казано: "Три пута преко године, сви мушкарци твоји да излазе пред Господа Бога" (Изл. 23, 17), а од нас се тражи да се пред Њим свакодневно појављујемо. Поред тога, пошто је место на коме је код њих вршена служба било само једно, и то је био разлог да њихови скупови буду ређи и малобројнији, јер су били принуђени да се три пута годишње [Богу] поклањају само у Јерусалиму и нигде више. Они су могли да се оправдају и дугим путем, док ми такво оправдање немамо. Такође, они су били расути по свој земљи, како је записано: "А у Јерусалиму борављаху Јудејци, људи побожни из свакога народа који је под небом" (ДА 2, 5), док ми сви живимо у једном граду, јединим и истим зидинама смо опасани, а често нас од цркве одваја само једна улица. И опет, поред свега тога, ретко долазимо на ова света сабрања, као да нас читава мора деле од цркве. И шта још? Онима ( = Јудејима) је било заповеђено да држе само три празника, а нама је наложено да свакога дана празнујемо, јер ми баш свакога дана имамо празник. А да бисте се уверили да је код нас свако време, време празника, ја ћу вам навести разлоге празновања, па ћете увидети и сами да можемо празновати свакога дана. Први наш празник је Богојављање. Разлог његовог успостављања је што се "Бог на земљи јави и са људима поживе" (Варух 3, 38), тј. Јединородни Син на земљи и Бог. А у складу са написаним: "И ево ја сам са вама у све дане до свршетка века" (Јн. 27, 20), овај се празник и сада и увек може празновати. А какав је разлог празновања Пасхе, и шта он собом обухвата? На празник Пасхе ми се присећамо смрти Господње, јер реч "Пасха" има то значење. Али и тај празник ми не морамо савршавати само у једно одређено време, јер Павле, желећи да нас ослободи нужности времена и дана, доказује да Пасху можемо свагда савршавати и каже: "Кад год једете овај хлеб и чашу ову пијете, смрт Господњу обзнањујете" (1 Кор. 11, 26). Пошто у свако време можемо да се сећамо смрти Господње, дозвољено је да и Пасху свагда савршавамо. Ако желите да дознате да и данашњи празник можемо савшавати свакога дана, или тачније, да он пада свакога дана - погледајмо и разаберимо и његов узрок. Ми га празнујемо стога што је Дух Свети к нама сишао. Као што смо видели да Јединородни Син Божји свагда пребива са вернима, тако са њима пребива и Дух Свети. А откуда ово знамо? Знамо, зато што је Христос рекао "Ако ме љубите, заповијести моје држите, и ја ћу умолити Оца, и даће вам другог Утјешитеља да пребива с вама вавијек: Духа истине" (Јн. 14, 15-16). Из овога следи, да као што [узрок слављењу] Богојављања налазимо у речима. "И ево ја сам са вама у све дане до свршетка века", тако исто, према ономе што је о Духу речено, и празник Педесетнице можемо да празнујемо свакога дана. А да бисте боље разумели да ми наше празнике можемо празновати кад год пожелимо, и да наши празници нису искључиво одређени никаквим временом, почујте шта Павле говори: "А зато да празнујемо!" (1 Кор. 5, 8). А у време када је он то писао, ни један празник још није био узакоњен. Није тада било ни Пасхе, ни Богојављања, ни Педесетнице. А Павле је ово и рекао, јер празник не чини време [слављења] него чиста савест. Јер празновање и није друго него радовање, а духовну и умну радост ништа не може причинити, него савест и добра дела. Због тога, онај ко има чисту савест и добра дела, свагда може да празнује. И Павле је, када је рекао "Зато да празнујемо!", имао на уму чисту савест и добра дела. Ово се види отуда што настављајући говори: "Не у квасцу старом, ни у квасцу злоће и неваљалства, него у бесквасним хљебовима искрености и истине" (1 Кор. 5, 8). Видиш ли, дакле, да те [Павле] не обавезује неопходношћу времена, него налаже да имаш чисту савест? Желео бих да се у данашњој поуци поново позабавим овим предметом. (Јер када неко некога, после дуго времена у руке ухвати, лако га не пушта. Тако и ми, када смо вас током читаве протекле године тек сада једва некако ухватили, не бисмо желели да вас олако испустимо.). Али, да би сте имали користи када се дому своме вратите од ове беседе која се тиче празника, прећи ћемо са оваквих опомена на реч о самом празнику. Истина је да нису, заједници рода људског, само једном са неба на земљу слана многа добра. И опет она никада нису била таква, као што су ова која данас примамо. А послушајте каква су била она пређашња [добра] и каква су ова данашња, како би одмах увидели и разлику међу њима. "И одожди им ... и хлеб небески даде им; хлеб анђелски једе човек" (Пс. 77, 24). Заиста је ово велики дар, достојан Божијег милосрђа! Након овога био је послан огањ, који је на прави пут враћао залутали јудејски народ, и који је и жртву на жртвенику спаљивао. Затим опет паде киша, због које родише изобилни плодови, у време када су људи од глади малаксали. Сва ова добра била су велика и дивна, али су данашња боља од њих. Јер данас нам није дата ни мана, ни огањ, ни киша, него се излише духовни дарови. И сада падоше кише са неба, али не оне које плодну земљу напајају, него оне које побуђују човека да Творцу своме принесе плод добрих дела. И ако су и само једну кап отуда примили, одмах су на своју природу заборавили. Сва се земља испуни анђелима, али не небеским, него онима који у људском телу проводе небески живот. Јер нису анђели сишли на земљу, него, шо је још чудесније, земни људи се заогрнуше анђеоском добродетељи, и без да тело своје са себе свуку, и без да голим душама ходе, насторјењем својим начинише се анђелима. Познај да и казна која је некада изречена: "Јер си прах, и у прах ћеш се вратити" (Пост. 3, 19), није била казна. Бог те је оставио на земљи да на њој боравиш, како би се сила Духа, када кроз земљано тело буде могла да чини таква дела, много бољом пројавила, као што је и виђено, да је земљани језик заповедао демонима, да је земљана рука болести исцељивала. Виђено је и више од овога, да је не само земљана рука, него што је још чудноватије, да је земљаног тела трупло и смрти, и бестелесним силама, тј. демонима, одолевала. Јер као што тама нестаје када сунце засија и звери се у своје јаме скривају, а човекоубице, разбојници и гробосквернитељи беже на врхове планина, тако се и при појави Петровој, пред науком његовом тама губила, ђаво одступао, демони бежали, немоћи телесне се исцељивале, душевне страсти се лечиле, свако се безакоње разгоњавало, а добродетељ се враћала на земљу. Као што би се онај, ко би из царских ризница, где се чувају злато и друге драгоцености, изнео ма и најмањи део од тамошњег блага, и када би, макар и један каменчић одатле изнео, веома обогатио - тако је и из уста апостола излазило право богатство, јер су уста њихова била царске ризнице, које су у себи имале благо разноврсних лекова, тако да је и свака реч из њихових уста изливала велико богатство. Заиста је примећено да су речи Његове: "истините, уједно оправдане и жељене већма од злата и драгог камена многог, и слађе већма од меда и саћа" (уп. Пс. 19, 10-11). Оно што злато и драго камење нису могли да учине, чиниле су Петрове речи. Јер да је коликогод товара злата било употребљено за исцелење хромога од рођења, опет га не би могли исцелити, а реч Петрова је отклонила и такав природни недостатак. Он је рекао: "У име Исуса Христа устани и пођи" (ДА 3, 6) и његовој речи следило је дело. Видиш ли како су речи апостола боље "од злата и драгог камења"? Видиш ли како су уста апостола царске ризнице? Били су лекари јер су болести лечили, земљоделци јер су сејали реч благочешћа, крманоши јер су умиривали буре заблуда. И сам Господ им је рекао: "Идите и исцељујте болесне" (Мт. 10, 8), а други пут им се обратио као земљоделцима: "Ја вас послах да жањете гдје се ви нисте трудили" (Јн. 4, 38). Затим им се обратио као рибарима: "Учинићу вас ловцима људским" (Мт. 4, 19), као што је Петру рекао: "Не бој се, од сада ћеш људе ловити" (Лк. 5, 10). Ово је [Христос] рекао, као да је баш са рибарима и лађарима разговарао. Видело се, потом, да су следовала чуда за чудима. Пре десет дана, природа наша је била узнесена на царски престо, а већ данас нам сиђе Дух Свети. Господ је узео нашу првину, а као замену нам је послао Духа Светога. Дух Свети је, такође, Господ, па је и дело нашег спасења заједничко и Оцу и Духу Светоме. Кажем, дакле, да ни десет дана није прошло, од када се Христос Вазнео, а већ нам је послао духовне дарове. Ово је учинио стога, да нико не би имао сумње и да не би био у неизвесности о томе шта је након Вазнесења свога учинио, тј. да ли нас је са Оцем помирио и да ли је у милости Очевој. Да би нас уверио да Га је заиста са нама помирио, одмах нам је дао дарове помирења. Јер када се непријатељи споразумевају и међусобно мире, одмах након помирења један другоме шаљу дарове као знаке љубави. Тако смо и ми послали веру, а примили смо дарове, послали смо послушање, а примили оправдање. Да бисте спознали да је Дух Свети који нам је послан дар помирења са Богом, покушаћу да вас у то уверим из Светог Писма. Најпре ћу разјаснити своју реч и објаснити, да се, када се Бог гневи, благодат Духа Светога ускраћује. Тако, када се будете уверили да је немање Духа знак гнева [Божијег], повероваћете да се Бог умилостивио, када поново видите да је [Дух Свети] послан. Како ћемо ово знати? Старац Илија је био честит и кротак, али није умео да исправи злочињење својих синова, него је преко мере волео своју децу. Слушајте ово, ви који имате децу! Љубав и поштеду према деци треба показивати умерено. [Својом неумереношћу] Илија је Бога толико разгневио, и у такву немилост пао, да се Бог одвратио од читавог народа. Писац [библијски] је желео да појасни ово што је написао, да се Бог одвратио од свега народа, па зато говори: "И реч Господња беше ретка у оно време, и виђења се не јављаху" (1 Цар. 3, 38). А када каже да је реч била "ретка" то овде значи скупоцена, тј. означава оно што се не може увек набавити. То значи да су пророштва тада била реткост. И неко други је, када је јадиковао и плакао о гневу Божијем, рекао: "Нема кнеза ни пророка у ово време" (Дан. 3, 38). И Јеванђелист је ово исто потврдио рекавши: "Дух Свети још не беше на њима јер Исус још не беше прослављен" (Јн. 7, 39). А ово је значило да пошто још није био распет, ни људи још нису имали Духа. Иако је назив распеће подругљив по себи, због узрока - зато што је љубави ради поднето, Христос га назива славом. Због чега Дух Свети није био послан пре распећа Христовог на крсту? Због тога што је свецели свет још био у гресима, у огорчењу и завади и бесчасти, пошто јагње које на себе прима грехе света, још није било принесено. Пошто, дакле, Христос још није био распет, ни помирење још није било извршено. А чим, је помирење извршено, одмах и Дух беше послат. Јасно је дакле, да је послање Дух знак помирења, како је Христос посведочио када је рекао: "боље је за вас да ја одем, јер ако ја не одем, Утјешитељ неће доћи к вама; ако ли одем, послаћу га к вама" (Јн. 16, 7) - тј. ако ја не одем и Оца не приклоним милости, онда вам ни нећу послати Утешитеља. Видите ли сада, када смо вам то толиким местима из Светог писма показали, да када Духа нема у људима, то представља знак гнева Божијег? "И реч Господња беше ретка и не јављаху се виђења. Нема никога ни од кнезова ни у пророка у ово време. Јер Дух Свети још не беше са њима јер Исус још не беше прослављен. Боље је за вас да ја одем, јер ако ја не одем, Утјешитељ неће доћи к вама". Све ово очигледно доказује да је неприсутност Духа Светога знак гнева Божијег. Када, пак, видиш да се Дух Свети изобилно шаље, онда не сумњај у помирење. Али ти ћеш рећи: а где сада можемо да видимо Духа Светога? О тадашњем времену си добро говорио јер су се тада још збивала чуда, мртви су устајали и проказани су се очишћавали. Али како ћемо данас доказати да је Дух Свети са нама? Не бој се. Доказаћу вам да је Дух Свети и данас код нас присутан. Како и на који начин? Када Духа Светога не би било код нас, како би се ови који се крштавају у свештеној ноћи, ослободили грехова? Без садејства Духа Светога нико се не може ослободити грехова. О томе и Апостол Павле говори када каже: "Јер и ми бијасмо некада неразумни, непокорни, заблудели, робујући разним пожудама и насладама, проводећи живот у злоби и зависти, гнусни, мрзећи један другога. А када се јави доброта и човекољубље Бога, Спаситеља нашега, не за дјела праведна која ми учинисмо, него по својој милости спасе нас бањом новога рођења и обновљења Духом Светим" (Тит. 3, 3-5). Тако говори и на другом месту: "Или не знате да неправедници неће наслиједити Царства Божијега? Не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници, ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи, неће наслиједити Царство Божије" (1 Кор. 6, 9-10). Видиш ли све врсте греха? И Павле даље продужава: "И такви бијасте неки; али се опрасте". Желимо да знамо како? Да ли грехе са себе опрасмо Духом Светим? Послушај: "Опрасте се и посветисте и оправдасте именом Господа Исуса Христа и Духом Бога нашега". Видиш ли да је Дух Свети сав онај грех спрао. Где су они који хуле на достојанство Духа? Јер ако Он не отпушта грехе, онда се узалуд прима на крштењу. А ако отпушта грехе, онда су узалудне хуле јеретика. Када код вас не би било Духа Светога, онда ми верни не би могли Исуса називати Господом, јер је написано: "И нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим" (1 Кор. 13, 3). Када код вас не би било Духа Светога не би се могли молити Богу пошто говоримо: "Оче наш који си на небесима". Као што не би могли Христа да називамо својим Господом, тако ни Бога не би могли да називамо својим Оцем. А како је то познато? Сам апостол говори: "А пошто сте синови, посла Бог Духа Сина својега у срца ваша, који виче: Ава, Оче (¢bb© Ð Pat»r)!" (Гал. 4, 6). Због тога, када називаш Бога Оцем, сети се да је Дух Свети побудио твоју душу да се удостојиш да то име изговориш. Шта још? Када не би било Духа, ни у Цркви не би било речи разума и праведности, јер према сведочанству Павловом: "Јер једноме се даје кроз Духа ријеч мудрости; а другоме ријеч знања по истом Духу" (1 Кор. 12, 8). Када не би било Духа Светога Црква не би имала ни пастире ни учитеље, пошто си и ти постављен Духом, по сведочанству Павловом: "Пазите, дакле, на себе и на све стадо у коме вас Дух Свети постави за пастире и за епископе" (уп. ДА 20, 28). Видиш ли да је и ово постављење извршено Духом Светим? И да Дух Свети није био на овом нашем заједничком оцу и учитељу, онда му, када је мало пре улазио у свештени олтар, на његове речи "Мир свима", не бисмо одговарали "И Духу Твоме". Због тога се он, не само када тамо улази и када вам говори и када се за вас моли, него и онда кад стоји при светом жртвенику, он се не дотиче предложених дарова (посвећени знају о чему говоримо), док не измоли и за вас благодат од Господа и док му ви не одговорите: "и духу твоме". Овим одговором изражавмо мишљење да он стојећи тамо ништа и не чини, и да се са предложеним даровима ништа не збива по његовој моћи. Ако је човек тамо и присутан - сам Бог делује кроз њега. Зато немој тамо ни гледати човека, него помисли на невидљиву благодат, јер све што се на жртвенику збива, није људско. На послетку, кад не би било Духа, ни Црква не би постојала, а пошто она постоји, јасно је да је Дух Свети са нама. А други, пак, говоре: "Зашто се и данас не збивају чуда?" Молим вас да овде посебно обратите пажњу. Слушам многе како ово говоре и како често питају, како су некада сви који су се крштавали могли да говоре језицима, док тога данас нема? У оно време, сви који су се крстили, одмах су и индијским и египатским и персијским и скитским и тракијским језиком говорили, а и ови који се данас крсте да су били крштени у оно време, такође би говорили различитим језицима. Како је записано, када је Павле нашао неке који су били крштени крштењем Јовановим, упитао их је: "Јесте ли примили Духа Светога када сте повјеровали? А они му рекоше: Нисмо ни чули да има Дух Свети" (ДА 19, 2). Због тога им Павле нареди да се крсте. "И кад Павле положи руке на њих, сиђе Дух Свети на њих, и говораху језике и прорицаху" (ДА 19, 6). Због чега је онда та благодат пресахнула и одузета од људи? Она је од нас одузета не зато што је Бог хтео да нас на тај начин обесчасти, него зато што је желео да нам укаже част. На који начин? Рећи ћу. Људи оног времена, тек су недавно били одбацили идолопоклонство. Још увек су у великој мери били неразумни и њихова је мисао била ограничена, тако да су непрестано имали склоности ка телесним стварима. Пошто су желели телесно, нису могли ни да замисле, а још мање да знају шта је то мислена благодат и шта су бестелесни дарови, тако да су веру схватали једино кроз знаке (= чуда). Тако је, на пример, отпуштење грехова ствар мислена и дар невидљиви, пошто се греси очишћују а ми то не видимо нашим телесним очима. А због чега? Због тога што се ту душа очишћује а телесно око не може да види душу. Због тога је очишћење грехова мислени дар, и он се телесним очима не види. А говорење различитих језика? Унутар душе се збива дејство (Духа), што је невидљиво - а споља се чују гласови што представља потврду онога што се унутра збило. Због тога и Павле говори да "свакоме се даје пројава Духа на корист" (1 Кор. 14, 22). А ја мислим да никакви знаци (= чуда) нису неопходни. Зашто? Видимо тако да чудеса нису престала због тога што је Бог желео да нас обешчасти, него због тога што је желео да нас почаствује. Јер и без знакова нам Владика даје веру. Само онај ко нема вере тражи залог, а ја који имам вере немам потребу ни за залогом ни за знаковима. Ако и не говорим различитим језицима, уверен сам да сам очишћен од греха, док они у оно време нису могли веровати без знакова, па су им се морали давати и знаци и залоге за веру коју су примили. Због тога и Павле говори: "Тако су језици не знак вјерујућим, него невјерујућим, а пророштво не невјерујућим, него вјерујућим" (1 Кор. 14, 22). Видите, дакле, да Бог није имао намеру да нас обешчасти, него напротив да нас још више почаствује. Он тако поступа желећи да покаже да ми можемо да верујемо и без залога и без знакова, док они - да нису видели залоге и знакове - не би веровали само због невидљивих дарова. Али ја и без овога показујем веру. Ово је, дакле, узрок, што се у данашње време не збивају чуда. Још бих желео да кажем нешто о самом празнику, и да објасним, шта је то Педесетница и зашто су баш данас ниспослати дарови Духа Светога, због чега у виду огњених језика и зашто баш десет дана [након Вазнесења Христовог - прим. прев.]. Како ми се, међутим, чини да би то подуго трајало, рећи ћу још само нешто и тиме ћу ову беседу привести крају. "И кад се наврши педесет дана, ... показаше им се раздијељени језици као огњени" (ДА 2, 1-3). Нису, дакле, били огњени, него "као огњени", да не би ко нешто чудно замишљао о Духу. Јер као што Дух није над јорданском водом сишао као голуб него у виду голуба, тако се и овде није јавио као прави огањ него у виду огња. Још је више од овога написано. "И уједанпут настаде шум са неба као хујање силнога вјетра". Није, дакле, речено хујање ветра, него као хујање ветра. А зашто и Језекиљ није примио дар пророштва у виду огња него у виду књиге, а апостоли, опет, зашто га нису примили у виду књиге? О Језекиљу се каже да му је речено: "Отвори уста и поједи оно што ћу ти дати". А када је погледао "рука би пружена и у њој савијена књига". И он је разви, и она беше исписана споља и изнутра. У њој беше записан плач и нарицање и јаук, а у устима му беше слатка као мед" (Јез. 2, 8-10; 3, 3;). А о апостолима је написано " показаше им се језици као огњени". Зашто је тамо књига и слова а овде језици и огањ? Језекиљ је био послан да укори Јудејце за њихове грехе и да нариче над њиховом несрећом, а апостоли су имали да разреше грехе читавог света. Језекиљ је примио књигу да би могао да упамти несреће које ће се догодити, а апостоли су кренули са огњем, да њиме спале и униште сва безакоња овога света. Јер као што трње изгара када га се дотакне огањ, тако благодат Духа уништава људске грехе. Али неосетљиви Јудејци, уместо да су се ужаснули и уздрхтали када су то видели, и да су се поклонили ономе који је такве дарове донео, показивали су своје безумље ругајући се апостолима који су били испуњени Духом, говорећи да су пијани. "Напили су се слаткога вина" (ДА. 2, 13). Замисли неразборитост људску и погледај на разборитост анђела. Анђели су се, видевши да наша првина узноси, радовали и клицали: "Врата! Узвисите врхове своје, узвисите се врата вечна" (Пс. 34, 7). А људи, гледајући изливену благодат, подсмехивали су се речима: "Напили су се слаткога вина", не марећи што се то збило у пролеће када нема новог вина. Оставимо то, и погледајмо на узајамне дарове човека Богу и човекољубивог Бога човеку. Он је примио Христа - првину наше природе и ниспослао нам благодат Духа Светога. Као што након дугих ратова, по њиховом завршетку када се успостави мир, они који су били у сукобу једни другима шаљу дарове, тако се збило и између Бога и рода људског. Ми смо Богу, као наш залог, послали нашу првину у Христу, а он нама посла дарове Духа Светога. Знамо да је ово тако, зато што и данас када се даје залог, он мора бити из царске породице, па је тако и Дух Свети произишао из царствујуће суштине и нама послан, а од нас је Онај који се вазнео, такође био из царске породице - од племена Давидовог. Ја се више не бојим, јер наша првина седи на небу. И када би ме изједали црви који не умиру, и када бих био кажњен огњем неугаслим и страшним мукама, ја се никако не плашим. Или боље речено, плашим се, али не очајавам по питању мог спасења. Јер да Бог није желео да људима да велика блага, Он не би ни примио нашу првину на небо. Пре овога, сваки пут када бисмо погледали на небо, размишљали бисмо о бестелесним силама и када се са њима упоредимо, сећали се своје зле судбине. А сада када погледамо на небо, видимо да наша првина седи на царском престолу. Тако ће Син Божји и доћи са неба да нам суди. Припремимо се да не отпаднемо од ове славе, јер ће Господ наш засигурно доћи и неће одоцнити. Доћи ће и са собом ће довести војске, анђеоске чете, арханђелске чинове, мноштво мученика и зборове праведника, саборе пророка и апостола. И посред свих тих војски, јавиће се сам Цар у неизмерној и непојмљивој слави. Учинимо стога све да те славе не будемо лишени. Желите ли да вам кажем и нешто страшно? Али не зато да вас растужим, него да вас поправим. У оно ће време, пред оним престолом потећи и огњена река. Књиге ће се отворити и отпочеће страшни суд и као и на судовима овдашњим, читаће се дела из нашег живота. Пророци су много говорили о тим књигама. И Мојсије је рекао: "Опрости им грех. А ако нећеш, избриши ме из књиге коју си написао" (Изл. 32, 32). И Христос је говорио ученицима: "Али се томе не радујте што вам се духови покоравају, него се радујте што су имена ваша написана на небесима" (Лк. 10, 20). А пророк је тврдио: "У књизи твојој све је записано и дани забележени, када још ни једнога није било" (Пс. 139, 16). А на другом месту каже: "Нека се избришу из књиге живих и нека не буду записани са праведницима" (Пс. 49. 28). Видите ли како једни бивају уписивани а други се бришу? Желиш ли да се увериш да тамо нису уписани само праведници него да се уписују и наши греси? Управо због тога што је данас празнични дан, треба да се научимо и ономе што нас може избавити од муке. Страшне су ове речи али су корисне и потребне, пошто нам не допуштају да западнемо у искушења у делима. Схватимо да се наши греси уписују и да се свака реч коју овде изговоримо тамо уноси. Како то знамо, пошто о таквим стварима не треба просто тврдити. "Тешко вама који досађујете Господу", узвикивао је [пророк] Малахија Јудејцима. "Како му досађујемо", питали су они. "Тиме што говорите, ко год чини зло, по вољи је Господу" (Мал. 2, 17). Зар тако не говоре неразумне слуге? "Мили су му и такви" када су развраћени када против њега раде. Због тога "узалуд је служити Богу, и каква корист да држимо што је наредио да се држи и да ходамо жалосни" (Мал. 3, 14). Ми му, говоре, свакога дана служимо а други уживају његова добра. Такве речи и слуге често говоре својим господарима. Иако је и ово зло, Бог није толико замерио оно што човек говори о човеку. Али када се тако говори и о Владици свега, о милостивом и човекољубивом Господу, то заслужује само велику осуду и муке. Да би спознао да се такве речи уписују, послушај шта говори Малахија: "И погледа Господ, и чу, и написа се књига за спомен пред њима" (Мал. 3, 16). Свакако да се у књигу не уписује зато што Бог има потребу да се у дан онај из књиге подсећа и доноси пресуду. Можда сам овим страшним представама потресао вашу мисао, а најпре своју. Али ја ћу прекратити ову беседу, или тачније - прекратићу страх. Још лепше речено, нећу прекратити, него ћу утешити. Нека остане страх и нека чисти ваша срца, а одагнајмо само оно што је у њему неподношљиво. А на који начин се то може отклонити? Доказаћемо да се греси могу и брисати а не да се само уписују. Данас се у судовима земаљским воде записници у које улази оно што затвореник одговара на питања судије. То се бележи ради памћења и никада се не брише. А из ове књиге, оно што си зло говорио, ако желиш, може се и обрисати. Како ово доказујемо? Светим Писмом, јер је написано: "одврати лице своје од грехова мојих и сва безакоња моја очисти" (Пс. 51, 9). Ништа што није упрљано не може се ни очистити. Због тога [псалмопојац] моли да му се избришу, односно очисте, сва безакоња. А на другом месту налазимо и на који се начин она бришу: "Милошћу и истином очистиће се безакоње" (прем. Сол. 16, 6). И не само да се бришу, него се и сасвим исправљају тако да од њих не остаје ни трага. Не само да се бришу греси учињени пре крштења, који су водом крштења и Христовим крстом уништени, као што Павле каже. "Избриса обвезницу која нас својим прописима оптуживаше и бјеше против нас, и уклони је приковавши је на крст" (Кол. 2, 14). Видиш како је онај рукопис не само избрисан него је и подеран. Он [Христос] га је подерао крсним гвожђем да више никада не би важио. Одавде се види да су благодаћу, човекољубљем и свесилом Христовом, сви ови греси уништени. А да би се и греси учињени након крштења потрли, потребно је много напора, пошто другог крштења нема сем наших суза, покајања, исповести, милостиње молитве и сваке друге врлине. Због тога се греси учињени након крштења очишћују само уз много страдања и зноја. Потрудимо се да их очистимо овде и да избегнемо онај стид и мучење. Јер ако и имамо мноштво грехова, ако то желимо, можемо да одбацимо њихов терет. И требало би да то хоћемо. Јер боље је да се овде мало потрудимо и да избегнемо оне неизбежне муке, него да овде поживимо у лењости и да допаднемо оних бесконачних мука. Време је да ову нашу беседу приведемо крају. Прекорили смо оне који само једном годишње долазе, и тако показују презир према мајци цркви. Њих ради смо помињали древну историју, проклетства и благослове. Говорили смо и о јудејским празницима, и зашто је њима Бог био заповедио да се пред Њим појављују само три пута у години. Рекли смо да је празник Духова, Пасхе и Богојављања свагда, и објаснили смо да празнике празницима чини чиста савест а не проток дана и година. Након тога смо говорили о даровима, посланим нам са неба, и показали смо да они представљају знаке помирења и опроштаја. И рекли смо да Дух Свети к нама силази кроз отпуштење грехова и кроз наш одговор пастиру, кроз реч премудрости и разума, кроз рукополагање и напослетку, кроз тајинску жртву. Рекли смо да имамо [са Богом] узајамни залог, и објаснили смо због чега се данас не догађају чуда. Сетили смо се и страшног суда и књига које ће се тада отворити у којима су сви наши греси забележени. На крају смо утврдили да се наши греси могу и обрисати, само ако то хоћемо. Желео бих да све што је речено упамтите, али ако је то немогуће, позвао бих вас да памтите макар поуку о књигама, па да опрезно говорите оно што говорите, као да пред собом имате онога који то све бележи. Имајте то увек на уму, како би са праведницима који су у књигу праведних уписани умножавали своја добра дела, и како би они, који имају мноштво грехова, још овде, где то нико не види, исправили их и тако се спасили ондашње свенародне поруге. Јер као што малочас рекосмо, све наше грехе можемо избрисати трудом и усрдном молитвом. О томе треба да водимо рачуна током читавог нашег живота, како би, када одемо тамо нашли опроштај, и како би избегли муке и како би се показали достојнима царства небескога благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, Коме заједно са Оцем и Светим Духом, нека буде слава, држава и част, свагда сада и увек и у векове векова. Амин. Превео са старогрчког: мр Александар Ђаковац View full Странице
  3. Guest

    Свети Јован Златоусти: Васкршње слово

    Ако је ко од првог часа радио, нека данас прими праведни дуг. Ако је ко дошао после трећега часа, нека празнује са захвалношћу. Ако је ко стигао после шестога часа, нека нимало не сумња, јер ничим неће бити оштећен. Ако је ко пропустио и девети час, нека приступи не колебајући се нимало. Ако је ко стигао тек у једанаести час, нека се не плаши закашњења: јер овај дивни Господар прима последњег као и првог, одмара онога који је дошао у једанаести час, као и онога који је радио од првога часа. И последњег милује и првога двори; и ономе даје, и овоме дарује; и дела прима, и намеру целива; и делање цени, и принос хвали. Стога дакле, уђите сви у радост Господа свога; и први и други, плату примите; богати и убоги, једни с другима ликујте; уздржљивци и лењивци, дан поштујте; ви који сте постили и ви који нисте постили, веселите се данас! Трпеза је препуна, наслађујте се богато сви! Теле је угојено; нека нико не изиђе гладан; сви уживајте у богатству доброте! Нека нико не оплакује сиромаштину, јер се јави опште Царство. Нека нико не тугује због грехова, јер опроштај засија из гроба. Нека се нико не боји смрти, јер нас ослободи Спаситељева смрт: угаси је Онај кога је она држала, заплени ад Онај који сиђе у ад, угорча се ад окусивши тело Његово. И предвиђајући то, Исаија закликта: ад се угорча сусревши Те доле! Угорча се, јер опусти; угорча се, јер би исмејан; угорча се, јер се умртви; угорча се, јер би срушен; угорча се, јер би окован; прими тело Христово, а наиђе на Бога; прими земљу, а срете небо; прими оно што виде, а паде у оно што не виде. Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа? Васкрсе Христос, и ад се стропошта! Васкрсе Христос, и падоше демони. Васкрсе Христос, и радују се анђели! Васкрсе Христос, и живот живује! Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу! Јер Христос, уставши из мртвих, постаде првина преминулих. Њему слава и власт кроза све векове. Амин! Христос васкрсе!
  4. 1. Обрати пажњу, одакле је дошао Спаситељ у Јерусалим, и где је боравио пре тога. По мом мишљењу, заиста је потребно размотрити зашто Он одатле није отишао право у Галилеју, него је ишао кроз Самарију? Оставимо то, ипак, радозналима. Ако би неко хтео савесно то да истражи, тај би сазнао да јеванђелист Јован то довољно наговештава и указује на разлог. Ми се пак нећемо удаљавати од већ наведене теме нашег разговора и послушаћемо, више пута помињане, слепце, који су били бољи од многих који виде. Немајући ни водича, ни могућности да виде Господа који се приближава, они су ипак снажно желели да му приђу, и почели су гласно да дозивају; када су им они око њих то бранили, они су још више подизали глас. Ето шта значи силна душа! Сама препрека води је до циља. Христос није наредио да им се затворе уста, како би се још више показало њихово усрђе, и како би ти знао да они добијају исцељење. Он их зато и не пита: „Верујете ли?“ – што је обично чинио са другима. Крик и усрдна жеља да му се приђе – свима, веома јасно, показује њихову веру. Научи се, одатле, љубљени, да и ми, како не бисмо били бедни и одбачени, можемо, сами по себи прилазећи Богу са истинским усрђем, измолити од Њега оно што тражимо. Погледај, како су и ови слепци, без учешћа било ког од апостола и слушајући од многих наређење да ћуте, ипак смогли снаге да превазиђу све те препреке и приђу самом Исусу; иако, по сведочанству јеванђелиста, њихов живот није био у складу са њиховом смелошћу, за њих је, уместо свега, довољно било само усрђе. Ревнујмо и ми као ови слепци. Ако би Бог и оклевао да нам пошаље Свој дар, ако би нас многи и одбацили, немојмо престајати да молимо, јер ћемо самим тим умилостивити Бога. Погледај и овај случај – како је било велико усрђе слепаца: ни сиромаштво, ни слепило, ни мисао да неће бити услишени, ни забране народа, ни било шта друго није их зауставило. Таква је душа ватрена и страдална! А шта је учинио Исус Христос? Шта хоћете да вам учиним? Рекошe му: Господе, да се отворе очи наше. Због чега их Он пита? Због тога да не би помислили да Он даје оно што они не желе. Зато је Он, обично, увек прво показивао и откривао пред свима врлине оних које исцељује, и тек потом их је исцељивао – с једне стране, због тога да би и код других побудио сличну ревност, а са друге – како би показао да они који добијају дар, добијају га према врлинама. Тако је Он поступио са женом Хананејком, тако са капетаном, тако је поступио и са крвоточивом женом; та чудна жена је чак предухитрила питање Господа, зашто је, уосталом, Он нипошто није оставио, не обазирући се, него је, исцеливши је, открио њено срце другима. На тај начин, Он се увек трудио да прво покаже савршенство оних који му прилазе; као што је учинио и овде – са слепцима. Затим, када су они исказали своју жељу, Он их се, умилостививши се над њима, дотакао. Милосрђе је било једини разлог исцељивања, ради ког је Он и дошао у свет, па ипак, Исус Христос – ова оваплоћена милост и благодат, тражио је достојне. А то да су слепци били достојни, види се из тога како су они громко дозивали, као и из тога што они, пошто су добили исцељење, нису отишли од Исуса Христа, као што су учинили многи који нису признавали Његова добра дела. Не! Ови слепци нису такви; пре дара били су стрпљиви, а после дара захвални, јер су пошли за Њим. Даље: И када се приближише Јерусалиму и дођоше у Витфагу према Маслинској Гори, онда Исус посла два ученика. Говорећи им: Идите у село што је према вама, и одмах ћете наћи магарицу привезану и магаре с њом; одријешите је и доведите ми. И ако вам ко рече што, кажите да они требају Господу; и одмах ће их послати. А ово је све било да се испуни што је казано преко пророка (Мт 21,1,6) Захарије који је рекао: Радуј се много, кћери Сионска; ево, цар твој иде к теби, кротак и јаше на магарцу, и на магарету (Зах 9,9). Често је, и пре овога, Исус Христос ишао у Јерусалим; али никада није ишао са таквом славом. Зашто је тако? Зато што је тада још био почетак Његовог дела, и Он сам није био толико познат, и време страдања, још увек није било близу. Зато је Он живео, ни по чему се не разликујући од осталих, и највећим делом се скривао: јер да је било другачије, Његова појава не би била толико задивљујућа, и само би пробудила велики гнев међу Јудејима. А када је Он, у довољној мери, показао доказе Своје силе, и крст је већ био пред вратима, тада је Он све више и више пројављивао Себе, и све више је јавно чинио све што би могло да их ражести. Наравно, то је могло бити (учињено) још на самом почетку, али то би било непотребно и некорисно. Размисли, заједно са мном, колико је овде извршено чуда, и колико је пророчанстава испуњено? Исус Христос је рекао: Наћи ћете магарицу – и ту је прорекао да нико неће стварати препреке, него ће само послушати, ућутати. Управо то што Он приморава оне који га не знају и који га нису видели да му без икаквог противљења дају своју имовину није мала оптужба против Јудеја, који му, иако су били сведоци толиких чуда која је учинио, чак и преко Својих ученика, нису веровали. 2. Заиста, овај догађај не треба сматрати безначајним. Шта је приморало те сироте људе, можда земљораднике, да без поговора дају своју имовину? Да – као што кажем, без поговора? Не – не поставити чак ни питање, не упитавши, заћутати и препустити? Ако они ништа нису рекли, када су одводили њихову стоку, или су можда нешто и рекли, али су је, чувши да је Господу потребна, препустили без икаквог поговора; то је, тим пре, једнако задивљујуће, што они Њега самога никада нису видели, него само ученике. Самим тим, Исус Христос даје да се схвати да је Он могао да се успротиви разјареним Јудејима, када су они дошли да га ухвате, и да их учини безгласним, (само) Он то није желео. С друге стране, Он тиме учи ученике да без поговора жртвују све, не само што је Њему потребно него и саму душу; јер ако су се Њему повиновали незнанци, ради Његове потребе, тим пре, ученици би требало да му жртвују све. Поред тога, Исус Христос је овде испунио још и двоструко пророштво: једно – преко дела, када је узјахао магаре; и друго – пророштво речју, тј. речи пророка Захарије, који је рекао да ће цар јахати на магарету. Узјахавши магаре и испунивши ово последње пророштво, Он је, истовремено, започео друго пророштво, тако што је, Својим делима, предсказивао будуће догађаје. Како? Он је предвидео призвање нечистих многобожаца, тј. да ће Он бити поштован међу њима, да ће му они прићи и следити га. На тај начин, пророштво је уследило за пророштвом. Уосталом, Исус Христос, по мом мишљењу, није само због тога благоизволео да јаше на магарету, него и зато да би нам показао образац понашања. Јер Он није само испуњавао пророштва и ширио истинско учење, него је самим тим исправљао и наш живот, свагда нам указујући на правила која обавезно морамо поштовати, користећи сва средства за исправљање нашег живота. Зато Он, који је благоизволео да се роди на земљи, није тражио ни богато уређен дом, ни богату и уважену мајку, него је изабрао сиротицу, заручену за столара; родио се у штали и био је положен у јасле; и када је бирао ученике, Он није изабрао говорнике и мудраце, него најсиромашније, и међу најсиромашнијима, оне најмање познате; када је постављао трпезу, понекад је нудио јечмени хлеб, понекад је заповедао ученицима да купују на тржници, уместо постеље користио је траву; одећа коју је носио била је скромна, чак се није разликовала од одеће најнижег слоја људи; дом уопште није ни имао; када је требало ићи из једног места у друго, он је пешачио, умарајући се понекад; када је седао, није тражио столицу, ни меко узглавље, него је седао на голу земљу – понекад на гори, понекад поред извора, понекад сам; разговарао је и са Самарјанком; такође, имао је меру и у самој жалости; када је требало плакати – плакао је тихо, у свему, као што сам рекао, постављајући правила и границе, до којих се може ићи, али које не треба прелазити. Зато и у овом случају, ако би се догодило даје некоме, због немоћи, била потребна стока, Исус Христос је поставио границу, показујући да нема потребе да се јури на коњима и мулама, него се треба задовољити магаретом; и не пружати се више него што је неопходно. Размотримо зато само пророштво изражено речју и делом. Какво је то пророштво? Ево, цар твој иде к теби, кротак и јаше на магарцу, и на магарету. Он не путује на колима, као други цареви, нису му потребни данци, не застрашује Собом, не окружује се копљаницима, него и ту показује највећу скромност. Питај Јудејца, који је цар ушао у Јерусалим јашући на магарцу; ни за једног другог се то не може рећи, већ само за Њега. Али и то је, како сам раније рекао, Он чинио као предзнак будућег. Магаре овде представља Цркву и нови народ, који је некада био нечист, али када је Исус Христос сео (на њега), постао је чист. Запази, каква доследна тачност читавог праобраза. Ученици одвезују подјармљене – и Јудеји и ми смо призвани у новоблагодатну Цркву преко апостола, и уведени смо у њу, такође преко апостола. Пошто је наш славни удео и побудио ревност међу Јудејима, магарац иде иза магарета. И заиста, после тога што се Исус Христос устоличио над незнабошцима, и Јудеји му прилазе из зависти, како јасно показује апостол Павле, када каже: Дио Израиља отврдну, док не уђе пун број незнабожаца; и тако ће се спасти сав Израиљ (Рим 11,25). Јер јасно је речено да је то било пророштво. У супротном случају, не би било потребно да пророк толико говори о узрасту магарета. Али то није видно само из овде наведеног, него и из тога што их апостоли приводе без напора. Као што апостоле нико није спречавао да вежу магаре, тачно тако је било и у вези са незнабошцима, нико од оних који су раније били над њима није био у стању да спречи њихово обраћење. Затим – Христос не седа на голо магаре, него на хаљине апостола, јер, привезавши магаре, апостоли предају и све своје, као што каже Павле: Ја ћу врло радо трошити и истрошићу се потпуно за душе ваше (2Кор 12,15). Али обрати пажњу и на послушање магарета: како оно, потпуно необучено, још не знајући за узде, није брзо појурило, него је ишло тихо и спокојно. И то је такође био предзнак будућега, изражавајући покорност незнабожаца и њихово брзо окретање добро уређеном животу. Све то је извршено речима: Одријешите је и доведите ми; неред је прешао у добро уређење, и нечисто је постало чисто. 3. Него обрати пажњу на нискост Јудеја! Када је Христос чинио толика чудеса, они му се никада нису толико дивили: а сада, видевши окупљени народ, диве се. Потресе се сав град, говорећи: ко је овај? Народи, пак, рекоше: ово је Исус Пророк, из Назарета Галилејског. И овде, када су наизглед говорили нешто узвишено, њихова мисао је била приземна, ниска, улагивачка. Уосталом, Исус Христос то није чинио ради славољубља, већ ради тога, као што сам рекао, да се испуни пророштво и да се пренесе поучна лекција; а уједно с тим и да се утеше ученици, који су туговали због Његове смрти, и да се покаже да све то Он трпи добровољно. А ти се задиви тиме, са каквом тачношћу је све предсказано код пророка, једно код Давида, друго код Захарије. И ми ћемо тако поступати, славићемо га и даваћемо хаљине онима који Њега носе. У супротном, чега ћемо се удостојити? Тада, када су једни, при Христовом уласку у Јерусалим, својом одећом покривали магаре, на ком је Он јахао, други су простирали хаљине пред његове ноге: ми, којима је речено не само да скидамо одећу са себе него и да све своје потрошимо на друге – нећемо ли показати некакву дарежљивост и тада када видимо Њега огољеног? Тамо га је народ пратио, идући и испред и иза, зар ћемо га ми одбацивати, прогонити увредама, када Он сам нама долази? О! Какву казну ово заслужује, какву одмазду! Долази ти Владика, коме је нешто потребно, а ти нећеш ни да чујеш Његову молбу, него га још осуђујеш и вређаш, слушајући те Његове речи. Но, ако ти и даш један хлеб и нешто новца, тако штедљив, недарежљив и шкрт, шта би се онда десило, ако би од тебе тражили све? Зар ти не видиш колико много сујетни људи троше на развратне жене, у позоришту? Ти пак не дајеш ни половину тога, а често ни најбезначајнију ситницу. Када ђаво, припремајући пакао, нареди да се да било коме, ти дајеш; а када пак Христос заповеда да се даје онима којима је нужно, обећавајући Царство за то, ти не само што не дајеш него још и вређаш. Није ваљда боље, повиновати се ђаволу и подвргнути се мучењу, него повиновати се Христу и добити спасење? Шта може бити безумније од овога? Код једнога је пакао, код другог Царство, а ви оставивши последњег, трчите првоме. Сам Христос долази вама, а ви га отправљате, а ђавола сами призивате издалека. То је налик томе, да цар у порфири, са круном, не може да нас придобије на своју страну, а разбојник пак, који маше мачем и прети смрћу, успева у томе. Тако, размишљајући о томе, љубљени, отворимо своје очи макар сада, и почнимо да бдимо. Признајем, више ме је срамота да говорим о милостињи, јер често говорим о њој, а (достојне) плодове проповеди не видим. Ако их и има нешто више него раније, то није онолико колико бих ја желео. }а видим да ви сејете, али не баш дарежљиво; зато се ја и плашим да не пожањете оскудно. А да сејемо оскудно сазнаћемо кад испитамо, ако то желимо, кога је више у граду – сиромашних или богатих; и има ли много оних који нису ни сиромашни ни богати, него заузимају средину међу њима. Ја мислим да је десети део богатих и десетина сиротих који немају апсолутно ништа, а остали су осредњег стања. Дакле, ако поделимо број свих становника града са бројем сиротих, видећете каква срамота ће бити! Веома богатих је мало; али оних који имају довољно је много; сиромашних је пак далеко мање у поређењу са овима. Међутим, поред таквог броја богатих, који би могли хранити гладне, многи спавају гладни; ипак, то није због тога што људи који не оскудевају немају погодних средстава којима би задовољили њихове потребе, него зато што су (они сами) груби и нечовечни. Јер ако би богати и они који долазе за њима међу собом поделили оне којима је потребан хлеб и одећа, једва да би на педесет или сто људи остао један сиромах. Но без обзира на толики број људи, који су у стању да помогну, видимо оне који свакодневно плачу. Да би видео нечовечност богатих, треба само да обратиш пажњу на то колико је много удовица и девица којима неопходно издржавање даје Црква, која нема већи приход него један најбогатији и један не тако богат. А број оних које Црква издржава иде до три хиљаде. Осим њих, она издржава и затворене у тамницама, оне који су у гостопримницама, како болесне, тако и здраве, странце, богаље, оне који просе поред храма за храну и одећу, и друге који свакодневно долазе, и она ипак не оскудева. Дакле, кад би се нашло само десет људи, који би желели да потроше само приход, не би било ниједног сиромашног. Рећи ћете: „Шта ће остати у наследство нашој деци?“ Главница ће остати, и прихода ће бити још више, јер ће, на тај начин, бити припремљена ризница на небесима. Али, ако вама не одговара да на тај начин користите своју имовину ради сиромашних, ви им одвојите макар половину, или трећину, или четвртину, или петину, или чак десетину. Јер, помоћу благодати Божије, и у том случају, наш град би био у стању да прехрањује сиромашне из десет градова. И то могу да докажем, ако хоћете, иако, уосталом, нема потребе да се то доказује, јер очигледно је само по себи колико је лако то учинити. Погледајте колико троши често један дом на градске обавезе, и ипак се не оптерећује, једва чак и примећује неки губитак! Када би свако од богатих пожелео да изврши слично служење у односу према сиромашнима, он би убрзо одушевио небо. Дакле, какав опроштај ми можемо добити, какав повод за извињење, када ми оно што морамо оставити када се будемо селили одавде не делимо онима којима је потребно, онако великодушно како други расипају на лепотице, а за то би могли побрати још и велике плодове? Ако бисмо ми и заувек остајали овде, и тада не би требало да жалимо због тог предивног губитка; но ако кроз неко време будемо морали да се преселимо одавде, и то без ичега, наги – какво оправдање онда можемо имати за то што нисмо своје приходе давали гладнима и онима у невољи? }а ти не наређујем да трошиш имање, не зато што и то не бих желео, него зато што видим код тебе мало расположење за тако нешто. Дакле, ја ти још не говорим о томе, него да дајеш макар од прихода и да ништа од њих не утајиш. Довољно је од тебе и то да имаш неки извор из ког долазе новчани приходи; подели их са сиротима, и буди добар економ у ономе што ти Бог даје. Рећи ћеш: „Ја плаћам дажбине.“ Значи због тога ти то немарно задржаваш, јер нико то упорно не тражи од тебе? Онога који тражи од тебе данак, и можда га силом изнуђује, не можеш да одбијеш – донела ти земља плодове или не: а сиротоме, који те са кротошћу моли, и то само у време убирања плодова, ти не одговараш ни реч? Ко ће те пак избавити од вечних мука? Нико. Ако се ти само због тога стараш да плаћаш дажбине, јер онај коме не платиш строго кажњава овде, знај да се тамо припрема још страшнија казна – не окови, не тамница, него вечни огањ. Дакле, пре свега платимо те дажбине. Ради тога ћемо имати и више од удобности, и више ћемо за то добити награда, и више користи; а ако останемо неосетљиви на све то, чека нас казна која је несравњиво тежа – вечна казна. Ако ти будеш рекао да мораш да дајеш за издржавање војске, која се за тебе бори са непријатељима, па и овде је војска – сироти, и овде је битка, коју они воде за тебе; јер примајући милостињу они Бога умилостивљавају својим молитвама, а умилостивљавајући Бога они уништавају клевете, не варвара, него демона; не допуштају лукавом духу да се оснажује и да те непрестано напада, него слабе његову снагу. 5. Дакле, видећи ове војнике, који се свакодневно боре са ђаволом ради тебе, молбама и молитвама, одвоји од себе тај прекрасни данак – како би се они прехранили. Цар небески, по својој кротости, неће да те мучи, него жели да ти сам дајеш добровољно. Ако ли даш мало, Он ће запазити; ако због немаштине одложиш и на дуже, знај да Он не приморава на то онога који нема. Ипак немојмо омаловажавати Његову дуготрпељивост; за себе складиштимо, не гнев, него спасење, не смрт, него живот, не казну и мучење, него част и венце. Овде нема потребе да платимо за пренос онога што носимо; није потребно размењивати новац. Предај твоје тело, а сам Владика ће остало пренети на небо; Он сам ће за тебе направити најповољнији обрт. Овде не треба тражити човека који би превезао новац који носите: само дај и сместа ће оно што си дао отићи, не на издржавање других војника, него за уштеду и увећање у твоју корист. Оно што је овде дато не може се повратити, тамо ћеш, напротив, добити своје великим делом, и стећи ћеш највеће и најдуховније користи. Оно што се овде даје је нешто добијено на захтев, а тамо је добитак, зајам и дуг. Јер сам Бог ти је дао меницу, рекавши: Господу позаима ко поклања сиромаху (Прич 19,17). Дао ти је тако и залог и гаранцију, без обзира на то што је Он Бог. Какав је то залог и гаранција? Сва блага садашњег живота, и чулна и духовна, као назнаку будућих блага. Зашто онда бити неодлучан и двоумити се, када си већ толико добио и још толико очекујеш? Блага која си добио су следећа: Он је обликовао твоје тело, положио душу у тебе, тебе је јединог на земљи удостојио ума, дао ти је право да владаш свим видљивим, саопштио ти је знање о Себи, дао је за тебе Сина, даровао ти је крштење, које одише толиким благима; понудио ти је свету трпезу; обећао ти је царство и неизрецива блага. Дакле, већ примивши толика блага и очекујући још толико добрих дела, зашто ти, опет ћу рећи исто, толико прецењујеш несталну имовину? И какво ћеш имати после свега оправдање? Ваљда се не надаш да ћеш се извинити тиме што имаш децу? Ти си дужан и њих да научиш да стичу такву корист. Ако твој новац, који си дао некоме у зајам, буде доносио приход, и дужник буде неки частан човек, несумњиво ћеш сто пута боље учинити ако, уместо злата, свом сину уручиш меницу, јер ће се на тај начин новац увећавати и он неће морати да тражи људе који би могли узети тај новац у зајам. Зато дај ту меницу деци, и остави им Бога за дужника. Ни ти сам не продајеш села, него их остављаш деци, и то чиниш у намери како би се сачували приходи и тиме се увећало њихово имање; па зашто се онда бојиш да оставиш такав рукопис који је кориснији од сваког села и сваког прихода, јер доноси само корист? Каква глупост и какво безумље! Још више, ако знаш да, и поред тога што остављаш ту меницу деци, и ти сам добијаш од ње. Јер такво је духовно – оно је веома дарежљиво. Немојмо бити тако убоги, тако немилосрдни и окрутни према самима себи: него, окренимо се овој предивној трговини, како бисмо и сами по свом одласку добили, и својој деци оставили, и удостојили се будућих блага, благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, са којим Оцу и Светоме Духу слава, сила, част, сада и увек и у векове векова. Амин. ИЗВОР: Ризница литургијског богословља и живота
  5. И кад они излажаху из Јерихона, за њим пође народ многи. И гле, два слијепца сјеђаху крај пута, и чувши да Исус пролази, повикаше говорећи: Помилуј нас, Господе, сине Давидов! (Мт 20,29-30) 1. Обрати пажњу, одакле је дошао Спаситељ у Јерусалим, и где је боравио пре тога. По мом мишљењу, заиста је потребно размотрити зашто Он одатле није отишао право у Галилеју, него је ишао кроз Самарију? Оставимо то, ипак, радозналима. Ако би неко хтео савесно то да истражи, тај би сазнао да јеванђелист Јован то довољно наговештава и указује на разлог. Ми се пак нећемо удаљавати од већ наведене теме нашег разговора и послушаћемо, више пута помињане, слепце, који су били бољи од многих који виде. Немајући ни водича, ни могућности да виде Господа који се приближава, они су ипак снажно желели да му приђу, и почели су гласно да дозивају; када су им они око њих то бранили, они су још више подизали глас. Ето шта значи силна душа! Сама препрека води је до циља. Христос није наредио да им се затворе уста, како би се још више показало њихово усрђе, и како би ти знао да они добијају исцељење. Он их зато и не пита: „Верујете ли?“ – што је обично чинио са другима. Крик и усрдна жеља да му се приђе – свима, веома јасно, показује њихову веру. Научи се, одатле, љубљени, да и ми, како не бисмо били бедни и одбачени, можемо, сами по себи прилазећи Богу са истинским усрђем, измолити од Њега оно што тражимо. Погледај, како су и ови слепци, без учешћа било ког од апостола и слушајући од многих наређење да ћуте, ипак смогли снаге да превазиђу све те препреке и приђу самом Исусу; иако, по сведочанству јеванђелиста, њихов живот није био у складу са њиховом смелошћу, за њих је, уместо свега, довољно било само усрђе. Ревнујмо и ми као ови слепци. Ако би Бог и оклевао да нам пошаље Свој дар, ако би нас многи и одбацили, немојмо престајати да молимо, јер ћемо самим тим умилостивити Бога. Погледај и овај случај – како је било велико усрђе слепаца: ни сиромаштво, ни слепило, ни мисао да неће бити услишени, ни забране народа, ни било шта друго није их зауставило. Таква је душа ватрена и страдална! А шта је учинио Исус Христос? Шта хоћете да вам учиним? Рекошe му: Господе, да се отворе очи наше. Због чега их Он пита? Због тога да не би помислили да Он даје оно што они не желе. Зато је Он, обично, увек прво показивао и откривао пред свима врлине оних које исцељује, и тек потом их је исцељивао – с једне стране, због тога да би и код других побудио сличну ревност, а са друге – како би показао да они који добијају дар, добијају га према врлинама. Тако је Он поступио са женом Хананејком, тако са капетаном, тако је поступио и са крвоточивом женом; та чудна жена је чак предухитрила питање Господа, зашто је, уосталом, Он нипошто није оставио, не обазирући се, него је, исцеливши је, открио њено срце другима. На тај начин, Он се увек трудио да прво покаже савршенство оних који му прилазе; као што је учинио и овде – са слепцима. Затим, када су они исказали своју жељу, Он их се, умилостививши се над њима, дотакао. Милосрђе је било једини разлог исцељивања, ради ког је Он и дошао у свет, па ипак, Исус Христос – ова оваплоћена милост и благодат, тражио је достојне. А то да су слепци били достојни, види се из тога како су они громко дозивали, као и из тога што они, пошто су добили исцељење, нису отишли од Исуса Христа, као што су учинили многи који нису признавали Његова добра дела. Не! Ови слепци нису такви; пре дара били су стрпљиви, а после дара захвални, јер су пошли за Њим. Даље: И када се приближише Јерусалиму и дођоше у Витфагу према Маслинској Гори, онда Исус посла два ученика. Говорећи им: Идите у село што је према вама, и одмах ћете наћи магарицу привезану и магаре с њом; одријешите је и доведите ми. И ако вам ко рече што, кажите да они требају Господу; и одмах ће их послати. А ово је све било да се испуни што је казано преко пророка (Мт 21,1,6) Захарије који је рекао: Радуј се много, кћери Сионска; ево, цар твој иде к теби, кротак и јаше на магарцу, и на магарету (Зах 9,9). Често је, и пре овога, Исус Христос ишао у Јерусалим; али никада није ишао са таквом славом. Зашто је тако? Зато што је тада још био почетак Његовог дела, и Он сам није био толико познат, и време страдања, још увек није било близу. Зато је Он живео, ни по чему се не разликујући од осталих, и највећим делом се скривао: јер да је било другачије, Његова појава не би била толико задивљујућа, и само би пробудила велики гнев међу Јудејима. А када је Он, у довољној мери, показао доказе Своје силе, и крст је већ био пред вратима, тада је Он све више и више пројављивао Себе, и све више је јавно чинио све што би могло да их ражести. Наравно, то је могло бити (учињено) још на самом почетку, али то би било непотребно и некорисно. Размисли, заједно са мном, колико је овде извршено чуда, и колико је пророчанстава испуњено? Исус Христос је рекао: Наћи ћете магарицу – и ту је прорекао да нико неће стварати препреке, него ће само послушати, ућутати. Управо то што Он приморава оне који га не знају и који га нису видели да му без икаквог противљења дају своју имовину није мала оптужба против Јудеја, који му, иако су били сведоци толиких чуда која је учинио, чак и преко Својих ученика, нису веровали. 2. Заиста, овај догађај не треба сматрати безначајним. Шта је приморало те сироте људе, можда земљораднике, да без поговора дају своју имовину? Да – као што кажем, без поговора? Не – не поставити чак ни питање, не упитавши, заћутати и препустити? Ако они ништа нису рекли, када су одводили њихову стоку, или су можда нешто и рекли, али су је, чувши да је Господу потребна, препустили без икаквог поговора; то је, тим пре, једнако задивљујуће, што они Њега самога никада нису видели, него само ученике. Самим тим, Исус Христос даје да се схвати да је Он могао да се успротиви разјареним Јудејима, када су они дошли да га ухвате, и да их учини безгласним, (само) Он то није желео. С друге стране, Он тиме учи ученике да без поговора жртвују све, не само што је Њему потребно него и саму душу; јер ако су се Њему повиновали незнанци, ради Његове потребе, тим пре, ученици би требало да му жртвују све. Поред тога, Исус Христос је овде испунио још и двоструко пророштво: једно – преко дела, када је узјахао магаре; и друго – пророштво речју, тј. речи пророка Захарије, који је рекао да ће цар јахати на магарету. Узјахавши магаре и испунивши ово последње пророштво, Он је, истовремено, започео друго пророштво, тако што је, Својим делима, предсказивао будуће догађаје. Како? Он је предвидео призвање нечистих многобожаца, тј. да ће Он бити поштован међу њима, да ће му они прићи и следити га. На тај начин, пророштво је уследило за пророштвом. Уосталом, Исус Христос, по мом мишљењу, није само због тога благоизволео да јаше на магарету, него и зато да би нам показао образац понашања. Јер Он није само испуњавао пророштва и ширио истинско учење, него је самим тим исправљао и наш живот, свагда нам указујући на правила која обавезно морамо поштовати, користећи сва средства за исправљање нашег живота. Зато Он, који је благоизволео да се роди на земљи, није тражио ни богато уређен дом, ни богату и уважену мајку, него је изабрао сиротицу, заручену за столара; родио се у штали и био је положен у јасле; и када је бирао ученике, Он није изабрао говорнике и мудраце, него најсиромашније, и међу најсиромашнијима, оне најмање познате; када је постављао трпезу, понекад је нудио јечмени хлеб, понекад је заповедао ученицима да купују на тржници, уместо постеље користио је траву; одећа коју је носио била је скромна, чак се није разликовала од одеће најнижег слоја људи; дом уопште није ни имао; када је требало ићи из једног места у друго, он је пешачио, умарајући се понекад; када је седао, није тражио столицу, ни меко узглавље, него је седао на голу земљу – понекад на гори, понекад поред извора, понекад сам; разговарао је и са Самарјанком; такође, имао је меру и у самој жалости; када је требало плакати – плакао је тихо, у свему, као што сам рекао, постављајући правила и границе, до којих се може ићи, али које не треба прелазити. Зато и у овом случају, ако би се догодило даје некоме, због немоћи, била потребна стока, Исус Христос је поставио границу, показујући да нема потребе да се јури на коњима и мулама, него се треба задовољити магаретом; и не пружати се више него што је неопходно. Размотримо зато само пророштво изражено речју и делом. Какво је то пророштво? Ево, цар твој иде к теби, кротак и јаше на магарцу, и на магарету. Он не путује на колима, као други цареви, нису му потребни данци, не застрашује Собом, не окружује се копљаницима, него и ту показује највећу скромност. Питај Јудејца, који је цар ушао у Јерусалим јашући на магарцу; ни за једног другог се то не може рећи, већ само за Њега. Али и то је, како сам раније рекао, Он чинио као предзнак будућег. Магаре овде представља Цркву и нови народ, који је некада био нечист, али када је Исус Христос сео (на њега), постао је чист. Запази, каква доследна тачност читавог праобраза. Ученици одвезују подјармљене – и Јудеји и ми смо призвани у новоблагодатну Цркву преко апостола, и уведени смо у њу, такође преко апостола. Пошто је наш славни удео и побудио ревност међу Јудејима, магарац иде иза магарета. И заиста, после тога што се Исус Христос устоличио над незнабошцима, и Јудеји му прилазе из зависти, како јасно показује апостол Павле, када каже: Дио Израиља отврдну, док не уђе пун број незнабожаца; и тако ће се спасти сав Израиљ (Рим 11,25). Јер јасно је речено да је то било пророштво. У супротном случају, не би било потребно да пророк толико говори о узрасту магарета. Али то није видно само из овде наведеног, него и из тога што их апостоли приводе без напора. Као што апостоле нико није спречавао да вежу магаре, тачно тако је било и у вези са незнабошцима, нико од оних који су раније били над њима није био у стању да спречи њихово обраћење. Затим – Христос не седа на голо магаре, него на хаљине апостола, јер, привезавши магаре, апостоли предају и све своје, као што каже Павле: Ја ћу врло радо трошити и истрошићу се потпуно за душе ваше (2Кор 12,15). Али обрати пажњу и на послушање магарета: како оно, потпуно необучено, још не знајући за узде, није брзо појурило, него је ишло тихо и спокојно. И то је такође био предзнак будућега, изражавајући покорност незнабожаца и њихово брзо окретање добро уређеном животу. Све то је извршено речима: Одријешите је и доведите ми; неред је прешао у добро уређење, и нечисто је постало чисто. 3. Него обрати пажњу на нискост Јудеја! Када је Христос чинио толика чудеса, они му се никада нису толико дивили: а сада, видевши окупљени народ, диве се. Потресе се сав град, говорећи: ко је овај? Народи, пак, рекоше: ово је Исус Пророк, из Назарета Галилејског. И овде, када су наизглед говорили нешто узвишено, њихова мисао је била приземна, ниска, улагивачка. Уосталом, Исус Христос то није чинио ради славољубља, већ ради тога, као што сам рекао, да се испуни пророштво и да се пренесе поучна лекција; а уједно с тим и да се утеше ученици, који су туговали због Његове смрти, и да се покаже да све то Он трпи добровољно. А ти се задиви тиме, са каквом тачношћу је све предсказано код пророка, једно код Давида, друго код Захарије. И ми ћемо тако поступати, славићемо га и даваћемо хаљине онима који Њега носе. У супротном, чега ћемо се удостојити? Тада, када су једни, при Христовом уласку у Јерусалим, својом одећом покривали магаре, на ком је Он јахао, други су простирали хаљине пред његове ноге: ми, којима је речено не само да скидамо одећу са себе него и да све своје потрошимо на друге – нећемо ли показати некакву дарежљивост и тада када видимо Њега огољеног? Тамо га је народ пратио, идући и испред и иза, зар ћемо га ми одбацивати, прогонити увредама, када Он сам нама долази? О! Какву казну ово заслужује, какву одмазду! Долази ти Владика, коме је нешто потребно, а ти нећеш ни да чујеш Његову молбу, него га још осуђујеш и вређаш, слушајући те Његове речи. Но, ако ти и даш један хлеб и нешто новца, тако штедљив, недарежљив и шкрт, шта би се онда десило, ако би од тебе тражили све? Зар ти не видиш колико много сујетни људи троше на развратне жене, у позоришту? Ти пак не дајеш ни половину тога, а често ни најбезначајнију ситницу. Када ђаво, припремајући пакао, нареди да се да било коме, ти дајеш; а када пак Христос заповеда да се даје онима којима је нужно, обећавајући Царство за то, ти не само што не дајеш него још и вређаш. Није ваљда боље, повиновати се ђаволу и подвргнути се мучењу, него повиновати се Христу и добити спасење? Шта може бити безумније од овога? Код једнога је пакао, код другог Царство, а ви оставивши последњег, трчите првоме. Сам Христос долази вама, а ви га отправљате, а ђавола сами призивате издалека. То је налик томе, да цар у порфири, са круном, не може да нас придобије на своју страну, а разбојник пак, који маше мачем и прети смрћу, успева у томе. Тако, размишљајући о томе, љубљени, отворимо своје очи макар сада, и почнимо да бдимо. Признајем, више ме је срамота да говорим о милостињи, јер често говорим о њој, а (достојне) плодове проповеди не видим. Ако их и има нешто више него раније, то није онолико колико бих ја желео. }а видим да ви сејете, али не баш дарежљиво; зато се ја и плашим да не пожањете оскудно. А да сејемо оскудно сазнаћемо кад испитамо, ако то желимо, кога је више у граду – сиромашних или богатих; и има ли много оних који нису ни сиромашни ни богати, него заузимају средину међу њима. Ја мислим да је десети део богатих и десетина сиротих који немају апсолутно ништа, а остали су осредњег стања. Дакле, ако поделимо број свих становника града са бројем сиротих, видећете каква срамота ће бити! Веома богатих је мало; али оних који имају довољно је много; сиромашних је пак далеко мање у поређењу са овима. Међутим, поред таквог броја богатих, који би могли хранити гладне, многи спавају гладни; ипак, то није због тога што људи који не оскудевају немају погодних средстава којима би задовољили њихове потребе, него зато што су (они сами) груби и нечовечни. Јер ако би богати и они који долазе за њима међу собом поделили оне којима је потребан хлеб и одећа, једва да би на педесет или сто људи остао један сиромах. Но без обзира на толики број људи, који су у стању да помогну, видимо оне који свакодневно плачу. Да би видео нечовечност богатих, треба само да обратиш пажњу на то колико је много удовица и девица којима неопходно издржавање даје Црква, која нема већи приход него један најбогатији и један не тако богат. А број оних које Црква издржава иде до три хиљаде. Осим њих, она издржава и затворене у тамницама, оне који су у гостопримницама, како болесне, тако и здраве, странце, богаље, оне који просе поред храма за храну и одећу, и друге који свакодневно долазе, и она ипак не оскудева. Дакле, кад би се нашло само десет људи, који би желели да потроше само приход, не би било ниједног сиромашног. Рећи ћете: „Шта ће остати у наследство нашој деци?“ Главница ће остати, и прихода ће бити још више, јер ће, на тај начин, бити припремљена ризница на небесима. Али, ако вама не одговара да на тај начин користите своју имовину ради сиромашних, ви им одвојите макар половину, или трећину, или четвртину, или петину, или чак десетину. Јер, помоћу благодати Божије, и у том случају, наш град би био у стању да прехрањује сиромашне из десет градова. И то могу да докажем, ако хоћете, иако, уосталом, нема потребе да се то доказује, јер очигледно је само по себи колико је лако то учинити. Погледајте колико троши често један дом на градске обавезе, и ипак се не оптерећује, једва чак и примећује неки губитак! Када би свако од богатих пожелео да изврши слично служење у односу према сиромашнима, он би убрзо одушевио небо. Дакле, какав опроштај ми можемо добити, какав повод за извињење, када ми оно што морамо оставити када се будемо селили одавде не делимо онима којима је потребно, онако великодушно како други расипају на лепотице, а за то би могли побрати још и велике плодове? Ако бисмо ми и заувек остајали овде, и тада не би требало да жалимо због тог предивног губитка; но ако кроз неко време будемо морали да се преселимо одавде, и то без ичега, наги – какво оправдање онда можемо имати за то што нисмо своје приходе давали гладнима и онима у невољи? }а ти не наређујем да трошиш имање, не зато што и то не бих желео, него зато што видим код тебе мало расположење за тако нешто. Дакле, ја ти још не говорим о томе, него да дајеш макар од прихода и да ништа од њих не утајиш. Довољно је од тебе и то да имаш неки извор из ког долазе новчани приходи; подели их са сиротима, и буди добар економ у ономе што ти Бог даје. Рећи ћеш: „Ја плаћам дажбине.“ Значи због тога ти то немарно задржаваш, јер нико то упорно не тражи од тебе? Онога који тражи од тебе данак, и можда га силом изнуђује, не можеш да одбијеш – донела ти земља плодове или не: а сиротоме, који те са кротошћу моли, и то само у време убирања плодова, ти не одговараш ни реч? Ко ће те пак избавити од вечних мука? Нико. Ако се ти само због тога стараш да плаћаш дажбине, јер онај коме не платиш строго кажњава овде, знај да се тамо припрема још страшнија казна – не окови, не тамница, него вечни огањ. Дакле, пре свега платимо те дажбине. Ради тога ћемо имати и више од удобности, и више ћемо за то добити награда, и више користи; а ако останемо неосетљиви на све то, чека нас казна која је несравњиво тежа – вечна казна. Ако ти будеш рекао да мораш да дајеш за издржавање војске, која се за тебе бори са непријатељима, па и овде је војска – сироти, и овде је битка, коју они воде за тебе; јер примајући милостињу они Бога умилостивљавају својим молитвама, а умилостивљавајући Бога они уништавају клевете, не варвара, него демона; не допуштају лукавом духу да се оснажује и да те непрестано напада, него слабе његову снагу. 5. Дакле, видећи ове војнике, који се свакодневно боре са ђаволом ради тебе, молбама и молитвама, одвоји од себе тај прекрасни данак – како би се они прехранили. Цар небески, по својој кротости, неће да те мучи, него жели да ти сам дајеш добровољно. Ако ли даш мало, Он ће запазити; ако због немаштине одложиш и на дуже, знај да Он не приморава на то онога који нема. Ипак немојмо омаловажавати Његову дуготрпељивост; за себе складиштимо, не гнев, него спасење, не смрт, него живот, не казну и мучење, него част и венце. Овде нема потребе да платимо за пренос онога што носимо; није потребно размењивати новац. Предај твоје тело, а сам Владика ће остало пренети на небо; Он сам ће за тебе направити најповољнији обрт. Овде не треба тражити човека који би превезао новац који носите: само дај и сместа ће оно што си дао отићи, не на издржавање других војника, него за уштеду и увећање у твоју корист. Оно што је овде дато не може се повратити, тамо ћеш, напротив, добити своје великим делом, и стећи ћеш највеће и најдуховније користи. Оно што се овде даје је нешто добијено на захтев, а тамо је добитак, зајам и дуг. Јер сам Бог ти је дао меницу, рекавши: Господу позаима ко поклања сиромаху (Прич 19,17). Дао ти је тако и залог и гаранцију, без обзира на то што је Он Бог. Какав је то залог и гаранција? Сва блага садашњег живота, и чулна и духовна, као назнаку будућих блага. Зашто онда бити неодлучан и двоумити се, када си већ толико добио и још толико очекујеш? Блага која си добио су следећа: Он је обликовао твоје тело, положио душу у тебе, тебе је јединог на земљи удостојио ума, дао ти је право да владаш свим видљивим, саопштио ти је знање о Себи, дао је за тебе Сина, даровао ти је крштење, које одише толиким благима; понудио ти је свету трпезу; обећао ти је царство и неизрецива блага. Дакле, већ примивши толика блага и очекујући још толико добрих дела, зашто ти, опет ћу рећи исто, толико прецењујеш несталну имовину? И какво ћеш имати после свега оправдање? Ваљда се не надаш да ћеш се извинити тиме што имаш децу? Ти си дужан и њих да научиш да стичу такву корист. Ако твој новац, који си дао некоме у зајам, буде доносио приход, и дужник буде неки частан човек, несумњиво ћеш сто пута боље учинити ако, уместо злата, свом сину уручиш меницу, јер ће се на тај начин новац увећавати и он неће морати да тражи људе који би могли узети тај новац у зајам. Зато дај ту меницу деци, и остави им Бога за дужника. Ни ти сам не продајеш села, него их остављаш деци, и то чиниш у намери како би се сачували приходи и тиме се увећало њихово имање; па зашто се онда бојиш да оставиш такав рукопис који је кориснији од сваког села и сваког прихода, јер доноси само корист? Каква глупост и какво безумље! Још више, ако знаш да, и поред тога што остављаш ту меницу деци, и ти сам добијаш од ње. Јер такво је духовно – оно је веома дарежљиво. Немојмо бити тако убоги, тако немилосрдни и окрутни према самима себи: него, окренимо се овој предивној трговини, како бисмо и сами по свом одласку добили, и својој деци оставили, и удостојили се будућих блага, благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, са којим Оцу и Светоме Духу слава, сила, част, сада и увек и у векове векова. Амин. ИЗВОР: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  6. А какво би духовно весеље и каква радост, колика слава Божија и каква духовна корист, кад би црква при сваком окупљању (литургији) тако народом украшена била? Морнари и крманоши чим преплове морску пучину, свим силама се труде, да до пристаништа доплове; а ми се непрестано силимо да море против себе узбуркамо те да у буру свакодневних брига утонемо, јер се непрестано по трговима и судницама крећемо, а овде једном, или једва два пута преко целе године долазимо. Или вам није познато, да као што су по мору пристаништа, да је тако по градовима Бог цркве подигао, да бисмо када нас захвати бура свакодневних немира, њему прибегавали и великом се тишином наслађивали, јер овде не треба да се пазимо од бурног таласања, ни од наиласка разбојника, ни од насртаја злочиначког, ни од силна ветра, па ни од зверске свирепости, јер је црква пристаниште у којем нема ништа од овога, па и пристаниште духовно за душе. А то ћете и сами посведочити, јер ма ко од вас, ако би у савест своју завирио сада, нашао би да је она сасвим умирена. Гнев њу сада не помућује; похота не успаљује; завист не гризе; гордост не надима и ташта жеља не повређује. Сви ти зверови су смирени; јер ко Божије речи слуша, кроз њега њихов звук, као божанствено певушење, у душу продире и те животињске страсти смирује. Па зар не треба оплакивати, када ми опет, презирући такву корист коју овде налазимо, од цркве, као мајке свих нас, бежимо и веома ретко у њу долазимо? Та какве битније интересе од ових можеш да ми покажеш, и какво значајније занимање и шта те спречава да овамо долазиш? Ти ћеш ми на све начине покушати дати одговор, да те сиромаштво спречава да долазиш у цркву, али то оправдање није на своме месту. А није зато што је Бог свега седам дана са нама поделио, па није више за себе задржао, а нама мање оставио; а није ни напола поделио, јер није три себи а три нама дао, но је теби шест дана даровао, док је за себе оставио један. А ти и тај један дан нећеш без свакодневних брига да проведеш, но као они који црквену имовину краду, дрско поступаш, јер га као свет и слушању божанствених посвећен, крадеш и на животне таштине непрестано траћиш. А о чему говорим за тај дан? О ономе што је удовица при давању милостиње учинила, па и ти исто чини у тај дан. Она је две лептице поклонила и велику милост код Бога нашла; па и ти му позајми два часа па ћеш хиљадудневни добитак кући својој однети. А ако нећеш и то, онда пази да вишегодишњи труд не изгубиш, када не можеш да поднесеш, да и најмањи део дана без земне користи проведеш. Јер Бог чини да и давно стечено имање нестане ако види да га презиремо, исто као што је Јудејима, који се о храму нису старали говорио: “И што унесете у . Јер је све ово, а и више, потребно да сваки хришћанин зна, да би онима који га питају могао на све дати одговор. Али ви, ни најмање од овога не можете знати, јер тек по једном, па и от немарно и више због обичаја празновања, него због духовне користи, овамо долазите; а похвале би били достојни само онда, када бисте увек овамо долазили и све ово што смо навели у појединостима постигли. Многи од вас, који сте овде, имате синове којима, када их наставницима одговарајућих вам знања и заната предате, забрањујете да кући долазе; но пошто им постељу и храну и све остало за живот обезбедите, одређујете им да са својим учитељима живе а то наравно зато да би се, због непрестаног боравка тамо и одвојености од проблема који би их ометали, утврдили у науци. И поред тога мислите да се овде, где се не простом занату, но ономе што је највише а то је како се Богу угодити може тако да и небеска блага задобијете, да се то и одсуствовањем из цркве може постићи. А зар то није безумно? А да наука која се овде предаје велику пажњу захтева, сведочи и сам Господ речима: “Научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем” (Мат. 11, 29). А и пророк је рекао: “Ходите дјецо, послушајте ме; научићу вас страху Господњем” (Пс. 34, 11). И даље: “Утолите и познајте да сам ја Бог” (Пс. 40, 10); а већ из овога видимо да се мора много трудити свако ко намерава у овој мудрости да се подучава. Но да не бисмо све време на укоревање неприсутних потрошили, јер смо за уклањање њихове немарности довољно смо до сада рекли, рецимо сада нешто и о празнику. Јер многи празнују и име празника знају, али не знају узрок настанка празника. Да се данашњи празник зове Богојављење свима је познато; али какво је ово богојављење и да ли је једно или су два, то већ слабо ко зна; па смо зато сваком стиду и подсмеху изложени јер сваке године овај празник празнујемо, а силу његову не знамо. Зато је потребно да вашој љубави кажем да није једно богојављење него два. Једно је ово које прослављамо и оно је прошло, а друго је будуће, које ће се тек са свршетком овог времена појавити. Ви сте сви данас чули како о оба богојављења Павле Титу говори, и то о овом данашњем: “Јер се јави благодат Божија спасоносна свим људима, Која нас учи да се одречемо безбожности и земаљских пожуда, и да поживимо разборито, праведно и побожно у садашњем вијеку” (Тит. 2, 11) док о будућем говори: “Очекујући блажену наду и јављање славе великога Бога и Спаса нашега Исуса Христа” (Тит. 2, 13). А о овом будућем је и пророк предсказао: “Сунце ће се претворити у таму и мјесец у крв прије него дође велики и страшни дан Господњи” (Јоил. 2, 31). Али зашто богојављењем није назван дан у који се Христос родио већ онај у који је крштен? Ово је дан његовог крштења, дан у који је биће воде освећено. И пошто су воде у овај дан освећене, данас сви који у поноћ црпе воду, остављају је у својим кућама преко целе године. А познато је чудо да се квалитет ове воде не квари временом, но целе године а често две или три године, вода црпена на овај дан задржава свој укус и након толико времена води из извора данас извађеној равна је. Зашто се овај празник назива Богојављење? Зато што Христос не беше свима познат када се родио, но тек онда када се крстио јер до овога дана многи га не познаваху. А да га многи не познаваху и да нису знали ко је он, послушај шта каже Јован Крститељ: “Међу вама стоји кога ви не знате” (Јн. 1, 26). Али није ни чудо што многи нису познавали када га и сам Крститељ до тога дана није познавао. “И ја га – говори он – не знадох, али Онај који ме посла да крштавам водом он ми рече: На кога видиш да силази Дух и остаје на њему то је онај који крштава Духом Светим.” (Јн. 1, 33). Да су два богојављења, то смо доказали оним што смо до сада говорили; сада нам пак предстоји да разјаснимо зашто на крштење долази; па и то каквом крштењу долази, јер треба и то да знамо. И као што смо о првом Богојављењу говорили, тако ћемо и о другоме, још пре говорити и вашој љубави објаснити, јер кад о овом последњем сазнамо знаћемо и оно прво. Постојало је јудејско крштење које од телесних скрнављења тело очишћаваше, но не и савест од грехова, пошто оно није ослобађало од греха ни онога што је прељубу учинио, ни онога који је крао, као ни оног који је закон ма у чему погазио, и васцело дејство тог крштења састојало се искључиво у томе што је оно ослобађало од телесних повреда, оне који су мртве кости дотицали, јели забрањено јело, па и онај се тим крштењем очишћаваше који је са губавима заједно живео, па и ако до вечери тога дана чист не беше; касније се очишћаваше по оном написаном: “Нека опере хаљине своје и нека се окупа у води, и биће нечист до вечера” (3. Мој. 15, 7), пошто ово не беху уистину греси но само телесна нечистота. И овим је крштењем Бог оне који савршенство још достигли не беху, благовремено припремао да благовернији буду а тиме оно што ће тек доћи, још боље и марљивије врше. Јудејско дакле крштење не беше крштење што грехе очишћава, но само скрнављење тела. Наше пак није такво, но многом је благодати испуњено пошто нас и од грехова ослобађа и душе очишћава и дарове Светога Духа дарује. Па и само Јованово крштење не беше нашем равно иако је превазишло јудејско, и сматраше се само прелазним мостом између јудејског и нашег, зато што људе од јудејског крштења к овом нашем привођаше. Јер Јован никоме није препоручивао да на телесн очишћење пази, но управо их је учио да се од њега одустане и саветовао је да се од порока ка добродетељи пређе и да се нада спасења потражи у вршењу добрих дела а не у разноврсним умивањима и очишћењу водом. Није говорио: испери своје хаљине и окупај се у води па ћеш чист бити, но шта? “Родите, дакле, род достојан покајања” (Мат. 3, 8). И по овоме крштење Јованово беше више од јудејског а ниже од нашег. Јер нити је Дарове Светог Духа подаривало, нити је пак благодат опроштења у себи имало, пошто он само кајање налагаше. А да он није имао власт да грехове опрашта сам је посведочио кад је рекао: “Ја вас крштавам водом за покајање; а онај што долази за мном јачи је од мене: ја нисам достојан њему обуће понијети; он ће вас крстити Духом Светим и огњем” (Мат. 3, 11). А шта значи то: “Духом Светим и огњем”? Сетите се, молим вас, онога дана када се апостолима показаше “раздијељени језеци као огњени, и сиђе по један на свакога од њих” (Дел. Ап. 2, 3). Али несавршеност Јовановог крштења, тј. да оно ни благодати Духа, ни отпуштење грехова у себи није имало, доказује та околност што Павле “нашавши неке ученике”, питаше их: “Јесте ли примили Духа Светога кад сте повјеровали? А они му рекоше: Нисмо ни чули да има Дух Свети. А он им рече: У шта се, дакле, крстите? А они рекоше: У крштење Јованово. А Павле рече: Јован је крстио крштењем покајања” (покајања дакле, а не отпуштења!). Па зашто је крштавао? “Говорећи народу да вјерују у Онога који долази за њим, то јест у Христа Исуса. А кад то чуше, крстише се у име Господа Исуса. И кад Павле положи руке на њих, сиђе Дух Свети на њих” (Дел. Ап. 19, 1-6) Видиш ли сада да је Јованово крштење било несавршено? Јер да оно није било непотпуно не би те ученике Павле по други пут крстио, нити би своје руке на њих полагао. А кад је он све то учинио, тиме је и преимућство апостолског крштења објавио, и посведочио да је Јованово много ниже од овог. Овим смо се у погледу разлике крштења сасвим уверили. А о томе зашто се Христос крстио, и којим крштењем, дужност нам је да кажемо. Христос се, нити јудејским тј. оним првим, нити пак нашим, овим последњим крстио; пошто није имао потребе нити да му се греси отпусте, а како би и имао такву потребу онај који по написаном: “Он гријеха не учини, нити се нађе пријевара у устима његовим” (1. Петр. 2, 22), или као што је сам рекао “Који ме од вас кори за гријех?” (Јн. 8, 46), нити да му се Дух подари, јер како би и онај без Св. Духа био, који путем Св. Духа и зачет и саздан беше. Добро. Па зашто је отишао да се крсти кад је и Духа Светог у себи имао и безгрешан био? Прво нам је битно да сазнамо каквим се крштењем крстио, па ће нам онда и ово друго јасно бити. Каквим се дакле крштењем крстио? Ни јудејским, ни нашим, но Јовановим. А зашто? Да би ти кроз само својство крштења спознао да се он није због очишћења грехова својих крстио а ни због тога што му је дар Светога Духа био потребан, јер Јованово крштење није имало ништа од тога, као што смо већ доказали. А да Христос није на Јордан ни ради отпуштења грехова, нити зато што је било потребно да прими Дух, видеће се и из овог што ћу сад рећи. Да не би неко од оних што су тамо били присутни помислио да је он, као и сви остали, на покајање дошао; послушај како је Јован то предупредио. Јер док је свима другима говорио: “ Родите, дакле, род достојан покајања” (Мат. 3, 8) послушај шта њему говори: “Ти треба мене да крстиш, а ти ли долазиш мени?” (Мат. 3, 14). А ово је он рекао да би показао да Господ није дошао због онога због чега су сви други долазили; па и да му је ово крштење утолико излишније било, уколико је он много бољи и од самог Крститеља, и неупоредиво најчистији. Па зашто је тражио да се крсти, кад није ни због покајања, ни због отпуштења грехова, па ни због подаривања Светога Духа то чинио? Из два разлога. Први је Јован објаснио; а други је сам Господ Јовану саопштио. Па који је тај што га је Јован објаснио? Да се покаже многима као што и Павле говораше да: “Јован крштаваше крштењем на покајање да у онога верују, који ће за њим доћи”; па је из тог разлога он и вршио крштење. Јер да је он из куће у кућу ишао и до врата дошавши укућанима извикивао и за руку Христа држећи говорио да је то Син Божији, сведочанство би своје сумњивим учинио, а посао би свој себи отежао. А и на зборове да га је, узевши га за руку, уводио и приказивао, исто би било. Али овако, када је Христос сам пред народом који се из свих градова на Јордан стекао и на брегу реке који се нашао беше, на крштење дошао и ту се очинским гласом кроз Светога Духа који је у виду голуба с неба сишао осведочио, сведочанство Јованово не могаше сумњиво бити, па зато и говори: “И ја га не знадох” (Јн. 1, 33), а у шта се свако могао одмах ту уверити. Будући да су они крвни сродници били по ономе што је анђео Марији о Јовановој матери рекао: “И ето, Јелисавета рођака твоја, и она заче сина” (Лук. 1, 36), јер ако су матере сроднице биле, то је извесно да су и њихова деца; па да не бисмо помишљали и на то да Јован о Христу по сродству сведочи побринула се благодат Духа Светог, јер је Јован своје прве године у пустињи провео, тако да никако не можемо сматрати да је сведочанство његово по љубави или по каквој припреми, но управо онако о њему проповеда, како му Бог беше заповедио, а зато је и могао рећи: “И ја га не знадох”. Па како га је познао? “Онај који ме посла – одговара он – да крстим водом он ми рече”. Шта ти рече? “На кога видиш да силази Дух и остаје на њему то је онај који крштава Духом Светим” (Јн. 1, 33). Видиш ли дакле да је због овога Дух Свети сишао тј. да Проповеданог својим силаском као неким прстом свима знаног покаже, а не због тога да своје присуство објави. Ово је први разлог због кога је Христос на крштење дошао. Други је онај који је сам изнео. А који је то разлог? Кад је Јован рекао: “ Ти треба мене да крстиш, а ти ли долазиш мени?” сам је одговорио: “Остави сада, јер тако нам треба испунити сваку правду” (Мат. 3, 14-15). Увиђаш ли скромност слуге и смиреност Господа? Шта значи то “испунити сваку правду”? Правда се назива испуњење свих заповести, као кад говори: “А бијаху обоје праведни пред Богом, и живљаху по свима заповијестима и уредбама Господњим беспрекорно” (Лк. 1, 6). И ову правду су требали сви људи да испуне, но пошто је нико не изврши и не испуни, то мораде Христос који је дошао да испуни. Па каква је правда, реће ће ко, у крштењу? Покорити се пророку била је правда. И као што је обрезан био и жртву је принео и суботње хранио и на празновања јудејска пазио, тако је ово испунио кад се крстећем пророку покорио. А да је баш Бог хтео да се сви људи крсте, послушај Јована како говори: “И сав народ који слушаше и цариници оправдаше Бога, крстивши се крштењем Јовановим; А фарисеји и законици одбацише вољу Божију о њима, не крстивши се од њега” (Лк. 7, 29-30). Стога, пошто је правда покоравати се Богу, а Бог је Јована послао да крсти, то је морао и Христос, кад је већ свим осталим законским одредбама потпуно одговорио, да и ову дужност испуни. Рецимо да су се, примера ради, те законске обавезе састојале и у дугу од две стотине динара и да је тај дуг требао наш људски род да одужи па да смо као дужници који не могасмо такав дуг вратити, смрћу заплењени били која је над нама као над презадуженима по вољи владала, и да је тај дуг Христос, пошто дошао беше за нас који под теретом таквог дуга стењасмо, одужио, кривицу наплатио и нас што немасмо ишта дати избавио, па да зато и није рекао: треба да то и то учинимо, него праведно: “треба сваку правду испунити” тј. ја као Господ, морам за оне што ништа немају платити. А ово је разлог због којег се крстио тј. да покаже да сав закон испуњава, ово велим, и тиме је све речено. А зато је и Дух у виду голуба сишао, јер где је с Богом измирење, тамо је свагда и голуб. Голубица је и у време Нојево доневши са собом стручак маслинове гранчице у знак Божијег умилостивљења и од потопа ослобођења ковчегу прилетела, па и сад у виду голуба (јер је битно да се овакве ствари добро разликују) Дух силази; прво да милост Божију свему свету објави, а друго да објави да продуховљен човек не треба лукав, но простосрдачан и незлобив као што и Христос говори: “ако се не обратите и не будете као дјеца, нећете ући у Царство небеско” (Мат. 18, 3). Но онај ковчег по проласку потопа остаде на земљи; овај пак, пошто је гнев утолио вазнесе се на небо где и сада с десне стране Оца седи она, безгрешна и бесмртна плот! Но пошто смо Господњу плот поменули, лепо ће бити, да пошто и о њој мало говорим, беседу своју окончам. Ја знам да многи међу вама само по уведеном празничном обичају к овој свештеној трпези приступају, а добро би било, као што сам и до сад више пута говорио, да у томе не на време празника пазимо, но савест очишћавамо о онда тек свештеној трпези приступамо. Јер које оскрвњен и нечист, за тог је непристојно да се баш на празник причешћује, дак оном ко је чист и са искреним кајањем своје је грехове са себе стресао, приличи да како празником, тако и увек Божанственим тајнама приступа и даровима Божијим наслађује. Но пошто не знам како неки то занемарују па, ако су и безбројним гресима заражени, кад празник угледају срљају као да су самим празником принуђавани да се свештених тајни дотакну (које у таквом стању ни видети не би требали), због чега јавне грешнике и сами одбијамо, а оне о којима не знамо, остављамо Богу, који и тајне свачијег срца зна, да им суди; зато ћу се постарати, да бар оно у чему сви греше јавно поправим. А у чему се састоји тај грех? У томе што неки не приступају са страхом, но један другога нападајући, бијући, с великим гневом вичући, укоравајући, тупкајући па и смутњом испуњени прилазе. О овом сам вам често говорио, па и сада не могу да о том не говорим. Зар не видите ви, како се у току олимпијских борби, кад равнатељ борби са венцем на глави и штапом у руци кроз арену пролази одмах, чим преднавештач завиче да добар поредак буде, све у ред поставља? А како да то неумесно није? Где ђаво игра, пази се толико на тишину, а тамо где Христос призива, жагор је велики. И у арени се зна поредак, а у цркви викање, на мору тишина, а у пристаништу бура. Та зашто се узнемираваш ти, човече, кажи ми. Шта те подстиче на то? Или те нужда послова твојих на то приморава? И ти баш осећаш да и у таквом часу посла имаш, а зашто на сваки начин помишљаш да си на земљи и зашто ти се чини да си међу људима? А зар ово није помисао из каменог срца, да у то време на земљи, а не са анђелима стојиш, с којима си ону тајанствену песму отпевао и онај победни славопој Богу, и то са ускликом послао. Та зато нас је и орловима Христос назвао, кад је рекао: “Гдје је труп ондје ће се и орлови сабрати” (Лк. 17, 37) да би ми к небу стремили и на ту висину крилима духа узлетали. Али ми по примеру змија по земљи пузимо и земљом се хранимо. А желите ли да вам ја кажем одакле овај жагор и галама произилази? Управо од тога што врата црквена свагда не закључавамо, но допуштамо вам да и пре последње молитве благодарења бежите и кући одлазите, што је све знак великог презирања. Шта чиниш ти, човече? Христос је присутан и анђели стоје око страшне постављене трпезе, браћа се твоја још тајнама освештавају, а ти све то остављаш и бежиш? А да си на ручак позован не би смео мада си се и пре свих наситио, док још остали гости за столом седе, пре гостију се измаћи; овде пак, где се тајне Христове још врше, свештене жртве још леже, све остављаш и одлазиш. Па како може ово да се опрости и како да се оправда? Хоћеш ли да ти кажем коме наликују они, који не испунивши благодарствену песму, која се при крају жртвоприноса пева, не дочекавши свршетак, излазе? Може бити да ће ово што ћу рећи, и неумесно бити, али је нужно да кажем због немара многих. Јуда је, пошто је на Последњој вечери, последње оне ноћи учествовао, искочио и изашао док су други још столом седећи остали; а њега следе они који пре последњег благодарења одавде беже. Да он не беше изашао не би издајником постао, да саучеснике своје не беше оставио не би погинуо, да се од стада не отрже, не би га вук самога нашао и прождерао, да се од пастира не беше одлучио, не би од грехова уграбљен био. Али овако он се нашао с Јудејима, а ученици с Господом “отпојавши хвалу, изиђоше” (Мат. 26, 30). Видиш ли да се ова последња молитва која се узноси по приносу жртве, по оном обрасцу врши. Зато је дужност наша да и сад о томе расуђујемо и о томе, чувајући се сваке осуде, мислимо. Христос ти тело своје даје, а ти ни речима немаш да му вратиш, нити за оно што си примио, благодариш. И по једењу телесне хране, кад се дижеш од стола, к молитви се обраћаш; дочим по једењу духовне, која сву твар како видљиву тако и невидљиву надвисује, јер си човек и ниске природе, зар нећеш да останеш и да речима и делима заблагодариш? А како и ово да највеће мучење не засужује? Но ово што сам говорио, нисам говорио да би ви само захваљивали, нити да би викали и галамили, но да би се у право време ових мојих речи опомињали и свако благоделање показивали. Жртва се ова тајном назива, а и јесте, а где је тајна, тамо треба да је и највећа тишина. С дубоким дакле тиховањем, с много пристојности и са достојним поштовањем пођимо к свештеној овој жртви како би што обилнију милост код Бога нашли, душу своју очистили па и вечних се блага удостојили, која нека буде да сви примимо по благодати и човекољубљу Господа нашег Исуса Христа с којим Оцу заједно и Светом Духу слава, држава, поклоњење сада и свагда и у векове векова, Амин. ИЗВОР: Ризница литургијског богословља и живота
  7. Ви сте сви данас радосни; а само сам ја један жалостан. Јер када на ово духовно море и неизмерно црквено богатство погледам, а после помислим, да ће нас по проласку празника мноштво ово оставити и разићи се и да црква толике своје синове само празником, а не и иначе видети може; онда се жалостим и у души гризем. А какво би духовно весеље и каква радост, колика слава Божија и каква духовна корист, кад би црква при сваком окупљању (литургији) тако народом украшена била? Морнари и крманоши чим преплове морску пучину, свим силама се труде, да до пристаништа доплове; а ми се непрестано силимо да море против себе узбуркамо те да у буру свакодневних брига утонемо, јер се непрестано по трговима и судницама крећемо, а овде једном, или једва два пута преко целе године долазимо. Или вам није познато, да као што су по мору пристаништа, да је тако по градовима Бог цркве подигао, да бисмо када нас захвати бура свакодневних немира, њему прибегавали и великом се тишином наслађивали, јер овде не треба да се пазимо од бурног таласања, ни од наиласка разбојника, ни од насртаја злочиначког, ни од силна ветра, па ни од зверске свирепости, јер је црква пристаниште у којем нема ништа од овога, па и пристаниште духовно за душе. А то ћете и сами посведочити, јер ма ко од вас, ако би у савест своју завирио сада, нашао би да је она сасвим умирена. Гнев њу сада не помућује; похота не успаљује; завист не гризе; гордост не надима и ташта жеља не повређује. Сви ти зверови су смирени; јер ко Божије речи слуша, кроз њега њихов звук, као божанствено певушење, у душу продире и те животињске страсти смирује. Па зар не треба оплакивати, када ми опет, презирући такву корист коју овде налазимо, од цркве, као мајке свих нас, бежимо и веома ретко у њу долазимо? Та какве битније интересе од ових можеш да ми покажеш, и какво значајније занимање и шта те спречава да овамо долазиш? Ти ћеш ми на све начине покушати дати одговор, да те сиромаштво спречава да долазиш у цркву, али то оправдање није на своме месту. А није зато што је Бог свега седам дана са нама поделио, па није више за себе задржао, а нама мање оставио; а није ни напола поделио, јер није три себи а три нама дао, но је теби шест дана даровао, док је за себе оставио један. А ти и тај један дан нећеш без свакодневних брига да проведеш, но као они који црквену имовину краду, дрско поступаш, јер га као свет и слушању божанствених посвећен, крадеш и на животне таштине непрестано траћиш. А о чему говорим за тај дан? О ономе што је удовица при давању милостиње учинила, па и ти исто чини у тај дан. Она је две лептице поклонила и велику милост код Бога нашла; па и ти му позајми два часа па ћеш хиљадудневни добитак кући својој однети. А ако нећеш и то, онда пази да вишегодишњи труд не изгубиш, када не можеш да поднесеш, да и најмањи део дана без земне користи проведеш. Јер Бог чини да и давно стечено имање нестане ако види да га презиремо, исто као што је Јудејима, који се о храму нису старали говорио: “И што унесете у . Јер је све ово, а и више, потребно да сваки хришћанин зна, да би онима који га питају могао на све дати одговор. Али ви, ни најмање од овога не можете знати, јер тек по једном, па и от немарно и више због обичаја празновања, него због духовне користи, овамо долазите; а похвале би били достојни само онда, када бисте увек овамо долазили и све ово што смо навели у појединостима постигли. Многи од вас, који сте овде, имате синове којима, када их наставницима одговарајућих вам знања и заната предате, забрањујете да кући долазе; но пошто им постељу и храну и све остало за живот обезбедите, одређујете им да са својим учитељима живе а то наравно зато да би се, због непрестаног боравка тамо и одвојености од проблема који би их ометали, утврдили у науци. И поред тога мислите да се овде, где се не простом занату, но ономе што је највише а то је како се Богу угодити може тако да и небеска блага задобијете, да се то и одсуствовањем из цркве може постићи. А зар то није безумно? А да наука која се овде предаје велику пажњу захтева, сведочи и сам Господ речима: “Научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем” (Мат. 11, 29). А и пророк је рекао: “Ходите дјецо, послушајте ме; научићу вас страху Господњем” (Пс. 34, 11). И даље: “Утолите и познајте да сам ја Бог” (Пс. 40, 10); а већ из овога видимо да се мора много трудити свако ко намерава у овој мудрости да се подучава. Но да не бисмо све време на укоревање неприсутних потрошили, јер смо за уклањање њихове немарности довољно смо до сада рекли, рецимо сада нешто и о празнику. Јер многи празнују и име празника знају, али не знају узрок настанка празника. Да се данашњи празник зове Богојављење свима је познато; али какво је ово богојављење и да ли је једно или су два, то већ слабо ко зна; па смо зато сваком стиду и подсмеху изложени јер сваке године овај празник празнујемо, а силу његову не знамо. Зато је потребно да вашој љубави кажем да није једно богојављење него два. Једно је ово које прослављамо и оно је прошло, а друго је будуће, које ће се тек са свршетком овог времена појавити. Ви сте сви данас чули како о оба богојављења Павле Титу говори, и то о овом данашњем: “Јер се јави благодат Божија спасоносна свим људима, Која нас учи да се одречемо безбожности и земаљских пожуда, и да поживимо разборито, праведно и побожно у садашњем вијеку” (Тит. 2, 11) док о будућем говори: “Очекујући блажену наду и јављање славе великога Бога и Спаса нашега Исуса Христа” (Тит. 2, 13). А о овом будућем је и пророк предсказао: “Сунце ће се претворити у таму и мјесец у крв прије него дође велики и страшни дан Господњи” (Јоил. 2, 31). Али зашто богојављењем није назван дан у који се Христос родио већ онај у који је крштен? Ово је дан његовог крштења, дан у који је биће воде освећено. И пошто су воде у овај дан освећене, данас сви који у поноћ црпе воду, остављају је у својим кућама преко целе године. А познато је чудо да се квалитет ове воде не квари временом, но целе године а често две или три године, вода црпена на овај дан задржава свој укус и након толико времена води из извора данас извађеној равна је. Зашто се овај празник назива Богојављење? Зато што Христос не беше свима познат када се родио, но тек онда када се крстио јер до овога дана многи га не познаваху. А да га многи не познаваху и да нису знали ко је он, послушај шта каже Јован Крститељ: “Међу вама стоји кога ви не знате” (Јн. 1, 26). Али није ни чудо што многи нису познавали када га и сам Крститељ до тога дана није познавао. “И ја га – говори он – не знадох, али Онај који ме посла да крштавам водом он ми рече: На кога видиш да силази Дух и остаје на њему то је онај који крштава Духом Светим.” (Јн. 1, 33). Да су два богојављења, то смо доказали оним што смо до сада говорили; сада нам пак предстоји да разјаснимо зашто на крштење долази; па и то каквом крштењу долази, јер треба и то да знамо. И као што смо о првом Богојављењу говорили, тако ћемо и о другоме, још пре говорити и вашој љубави објаснити, јер кад о овом последњем сазнамо знаћемо и оно прво. Постојало је јудејско крштење које од телесних скрнављења тело очишћаваше, но не и савест од грехова, пошто оно није ослобађало од греха ни онога што је прељубу учинио, ни онога који је крао, као ни оног који је закон ма у чему погазио, и васцело дејство тог крштења састојало се искључиво у томе што је оно ослобађало од телесних повреда, оне који су мртве кости дотицали, јели забрањено јело, па и онај се тим крштењем очишћаваше који је са губавима заједно живео, па и ако до вечери тога дана чист не беше; касније се очишћаваше по оном написаном: “Нека опере хаљине своје и нека се окупа у води, и биће нечист до вечера” (3. Мој. 15, 7), пошто ово не беху уистину греси но само телесна нечистота. И овим је крштењем Бог оне који савршенство још достигли не беху, благовремено припремао да благовернији буду а тиме оно што ће тек доћи, још боље и марљивије врше. Јудејско дакле крштење не беше крштење што грехе очишћава, но само скрнављење тела. Наше пак није такво, но многом је благодати испуњено пошто нас и од грехова ослобађа и душе очишћава и дарове Светога Духа дарује. Па и само Јованово крштење не беше нашем равно иако је превазишло јудејско, и сматраше се само прелазним мостом између јудејског и нашег, зато што људе од јудејског крштења к овом нашем привођаше. Јер Јован никоме није препоручивао да на телесн очишћење пази, но управо их је учио да се од њега одустане и саветовао је да се од порока ка добродетељи пређе и да се нада спасења потражи у вршењу добрих дела а не у разноврсним умивањима и очишћењу водом. Није говорио: испери своје хаљине и окупај се у води па ћеш чист бити, но шта? “Родите, дакле, род достојан покајања” (Мат. 3, 8). И по овоме крштење Јованово беше више од јудејског а ниже од нашег. Јер нити је Дарове Светог Духа подаривало, нити је пак благодат опроштења у себи имало, пошто он само кајање налагаше. А да он није имао власт да грехове опрашта сам је посведочио кад је рекао: “Ја вас крштавам водом за покајање; а онај што долази за мном јачи је од мене: ја нисам достојан њему обуће понијети; он ће вас крстити Духом Светим и огњем” (Мат. 3, 11). А шта значи то: “Духом Светим и огњем”? Сетите се, молим вас, онога дана када се апостолима показаше “раздијељени језеци као огњени, и сиђе по један на свакога од њих” (Дел. Ап. 2, 3). Али несавршеност Јовановог крштења, тј. да оно ни благодати Духа, ни отпуштење грехова у себи није имало, доказује та околност што Павле “нашавши неке ученике”, питаше их: “Јесте ли примили Духа Светога кад сте повјеровали? А они му рекоше: Нисмо ни чули да има Дух Свети. А он им рече: У шта се, дакле, крстите? А они рекоше: У крштење Јованово. А Павле рече: Јован је крстио крштењем покајања” (покајања дакле, а не отпуштења!). Па зашто је крштавао? “Говорећи народу да вјерују у Онога који долази за њим, то јест у Христа Исуса. А кад то чуше, крстише се у име Господа Исуса. И кад Павле положи руке на њих, сиђе Дух Свети на њих” (Дел. Ап. 19, 1-6) Видиш ли сада да је Јованово крштење било несавршено? Јер да оно није било непотпуно не би те ученике Павле по други пут крстио, нити би своје руке на њих полагао. А кад је он све то учинио, тиме је и преимућство апостолског крштења објавио, и посведочио да је Јованово много ниже од овог. Овим смо се у погледу разлике крштења сасвим уверили. А о томе зашто се Христос крстио, и којим крштењем, дужност нам је да кажемо. Христос се, нити јудејским тј. оним првим, нити пак нашим, овим последњим крстио; пошто није имао потребе нити да му се греси отпусте, а како би и имао такву потребу онај који по написаном: “Он гријеха не учини, нити се нађе пријевара у устима његовим” (1. Петр. 2, 22), или као што је сам рекао “Који ме од вас кори за гријех?” (Јн. 8, 46), нити да му се Дух подари, јер како би и онај без Св. Духа био, који путем Св. Духа и зачет и саздан беше. Добро. Па зашто је отишао да се крсти кад је и Духа Светог у себи имао и безгрешан био? Прво нам је битно да сазнамо каквим се крштењем крстио, па ће нам онда и ово друго јасно бити. Каквим се дакле крштењем крстио? Ни јудејским, ни нашим, но Јовановим. А зашто? Да би ти кроз само својство крштења спознао да се он није због очишћења грехова својих крстио а ни због тога што му је дар Светога Духа био потребан, јер Јованово крштење није имало ништа од тога, као што смо већ доказали. А да Христос није на Јордан ни ради отпуштења грехова, нити зато што је било потребно да прими Дух, видеће се и из овог што ћу сад рећи. Да не би неко од оних што су тамо били присутни помислио да је он, као и сви остали, на покајање дошао; послушај како је Јован то предупредио. Јер док је свима другима говорио: “ Родите, дакле, род достојан покајања” (Мат. 3, 8) послушај шта њему говори: “Ти треба мене да крстиш, а ти ли долазиш мени?” (Мат. 3, 14). А ово је он рекао да би показао да Господ није дошао због онога због чега су сви други долазили; па и да му је ово крштење утолико излишније било, уколико је он много бољи и од самог Крститеља, и неупоредиво најчистији. Па зашто је тражио да се крсти, кад није ни због покајања, ни због отпуштења грехова, па ни због подаривања Светога Духа то чинио? Из два разлога. Први је Јован објаснио; а други је сам Господ Јовану саопштио. Па који је тај што га је Јован објаснио? Да се покаже многима као што и Павле говораше да: “Јован крштаваше крштењем на покајање да у онога верују, који ће за њим доћи”; па је из тог разлога он и вршио крштење. Јер да је он из куће у кућу ишао и до врата дошавши укућанима извикивао и за руку Христа држећи говорио да је то Син Божији, сведочанство би своје сумњивим учинио, а посао би свој себи отежао. А и на зборове да га је, узевши га за руку, уводио и приказивао, исто би било. Али овако, када је Христос сам пред народом који се из свих градова на Јордан стекао и на брегу реке који се нашао беше, на крштење дошао и ту се очинским гласом кроз Светога Духа који је у виду голуба с неба сишао осведочио, сведочанство Јованово не могаше сумњиво бити, па зато и говори: “И ја га не знадох” (Јн. 1, 33), а у шта се свако могао одмах ту уверити. Будући да су они крвни сродници били по ономе што је анђео Марији о Јовановој матери рекао: “И ето, Јелисавета рођака твоја, и она заче сина” (Лук. 1, 36), јер ако су матере сроднице биле, то је извесно да су и њихова деца; па да не бисмо помишљали и на то да Јован о Христу по сродству сведочи побринула се благодат Духа Светог, јер је Јован своје прве године у пустињи провео, тако да никако не можемо сматрати да је сведочанство његово по љубави или по каквој припреми, но управо онако о њему проповеда, како му Бог беше заповедио, а зато је и могао рећи: “И ја га не знадох”. Па како га је познао? “Онај који ме посла – одговара он – да крстим водом он ми рече”. Шта ти рече? “На кога видиш да силази Дух и остаје на њему то је онај који крштава Духом Светим” (Јн. 1, 33). Видиш ли дакле да је због овога Дух Свети сишао тј. да Проповеданог својим силаском као неким прстом свима знаног покаже, а не због тога да своје присуство објави. Ово је први разлог због кога је Христос на крштење дошао. Други је онај који је сам изнео. А који је то разлог? Кад је Јован рекао: “ Ти треба мене да крстиш, а ти ли долазиш мени?” сам је одговорио: “Остави сада, јер тако нам треба испунити сваку правду” (Мат. 3, 14-15). Увиђаш ли скромност слуге и смиреност Господа? Шта значи то “испунити сваку правду”? Правда се назива испуњење свих заповести, као кад говори: “А бијаху обоје праведни пред Богом, и живљаху по свима заповијестима и уредбама Господњим беспрекорно” (Лк. 1, 6). И ову правду су требали сви људи да испуне, но пошто је нико не изврши и не испуни, то мораде Христос који је дошао да испуни. Па каква је правда, реће ће ко, у крштењу? Покорити се пророку била је правда. И као што је обрезан био и жртву је принео и суботње хранио и на празновања јудејска пазио, тако је ово испунио кад се крстећем пророку покорио. А да је баш Бог хтео да се сви људи крсте, послушај Јована како говори: “И сав народ који слушаше и цариници оправдаше Бога, крстивши се крштењем Јовановим; А фарисеји и законици одбацише вољу Божију о њима, не крстивши се од њега” (Лк. 7, 29-30). Стога, пошто је правда покоравати се Богу, а Бог је Јована послао да крсти, то је морао и Христос, кад је већ свим осталим законским одредбама потпуно одговорио, да и ову дужност испуни. Рецимо да су се, примера ради, те законске обавезе састојале и у дугу од две стотине динара и да је тај дуг требао наш људски род да одужи па да смо као дужници који не могасмо такав дуг вратити, смрћу заплењени били која је над нама као над презадуженима по вољи владала, и да је тај дуг Христос, пошто дошао беше за нас који под теретом таквог дуга стењасмо, одужио, кривицу наплатио и нас што немасмо ишта дати избавио, па да зато и није рекао: треба да то и то учинимо, него праведно: “треба сваку правду испунити” тј. ја као Господ, морам за оне што ништа немају платити. А ово је разлог због којег се крстио тј. да покаже да сав закон испуњава, ово велим, и тиме је све речено. А зато је и Дух у виду голуба сишао, јер где је с Богом измирење, тамо је свагда и голуб. Голубица је и у време Нојево доневши са собом стручак маслинове гранчице у знак Божијег умилостивљења и од потопа ослобођења ковчегу прилетела, па и сад у виду голуба (јер је битно да се овакве ствари добро разликују) Дух силази; прво да милост Божију свему свету објави, а друго да објави да продуховљен човек не треба лукав, но простосрдачан и незлобив као што и Христос говори: “ако се не обратите и не будете као дјеца, нећете ући у Царство небеско” (Мат. 18, 3). Но онај ковчег по проласку потопа остаде на земљи; овај пак, пошто је гнев утолио вазнесе се на небо где и сада с десне стране Оца седи она, безгрешна и бесмртна плот! Но пошто смо Господњу плот поменули, лепо ће бити, да пошто и о њој мало говорим, беседу своју окончам. Ја знам да многи међу вама само по уведеном празничном обичају к овој свештеној трпези приступају, а добро би било, као што сам и до сад више пута говорио, да у томе не на време празника пазимо, но савест очишћавамо о онда тек свештеној трпези приступамо. Јер које оскрвњен и нечист, за тог је непристојно да се баш на празник причешћује, дак оном ко је чист и са искреним кајањем своје је грехове са себе стресао, приличи да како празником, тако и увек Божанственим тајнама приступа и даровима Божијим наслађује. Но пошто не знам како неки то занемарују па, ако су и безбројним гресима заражени, кад празник угледају срљају као да су самим празником принуђавани да се свештених тајни дотакну (које у таквом стању ни видети не би требали), због чега јавне грешнике и сами одбијамо, а оне о којима не знамо, остављамо Богу, који и тајне свачијег срца зна, да им суди; зато ћу се постарати, да бар оно у чему сви греше јавно поправим. А у чему се састоји тај грех? У томе што неки не приступају са страхом, но један другога нападајући, бијући, с великим гневом вичући, укоравајући, тупкајући па и смутњом испуњени прилазе. О овом сам вам често говорио, па и сада не могу да о том не говорим. Зар не видите ви, како се у току олимпијских борби, кад равнатељ борби са венцем на глави и штапом у руци кроз арену пролази одмах, чим преднавештач завиче да добар поредак буде, све у ред поставља? А како да то неумесно није? Где ђаво игра, пази се толико на тишину, а тамо где Христос призива, жагор је велики. И у арени се зна поредак, а у цркви викање, на мору тишина, а у пристаништу бура. Та зашто се узнемираваш ти, човече, кажи ми. Шта те подстиче на то? Или те нужда послова твојих на то приморава? И ти баш осећаш да и у таквом часу посла имаш, а зашто на сваки начин помишљаш да си на земљи и зашто ти се чини да си међу људима? А зар ово није помисао из каменог срца, да у то време на земљи, а не са анђелима стојиш, с којима си ону тајанствену песму отпевао и онај победни славопој Богу, и то са ускликом послао. Та зато нас је и орловима Христос назвао, кад је рекао: “Гдје је труп ондје ће се и орлови сабрати” (Лк. 17, 37) да би ми к небу стремили и на ту висину крилима духа узлетали. Али ми по примеру змија по земљи пузимо и земљом се хранимо. А желите ли да вам ја кажем одакле овај жагор и галама произилази? Управо од тога што врата црквена свагда не закључавамо, но допуштамо вам да и пре последње молитве благодарења бежите и кући одлазите, што је све знак великог презирања. Шта чиниш ти, човече? Христос је присутан и анђели стоје око страшне постављене трпезе, браћа се твоја још тајнама освештавају, а ти све то остављаш и бежиш? А да си на ручак позован не би смео мада си се и пре свих наситио, док још остали гости за столом седе, пре гостију се измаћи; овде пак, где се тајне Христове још врше, свештене жртве још леже, све остављаш и одлазиш. Па како може ово да се опрости и како да се оправда? Хоћеш ли да ти кажем коме наликују они, који не испунивши благодарствену песму, која се при крају жртвоприноса пева, не дочекавши свршетак, излазе? Може бити да ће ово што ћу рећи, и неумесно бити, али је нужно да кажем због немара многих. Јуда је, пошто је на Последњој вечери, последње оне ноћи учествовао, искочио и изашао док су други још столом седећи остали; а њега следе они који пре последњег благодарења одавде беже. Да он не беше изашао не би издајником постао, да саучеснике своје не беше оставио не би погинуо, да се од стада не отрже, не би га вук самога нашао и прождерао, да се од пастира не беше одлучио, не би од грехова уграбљен био. Али овако он се нашао с Јудејима, а ученици с Господом “отпојавши хвалу, изиђоше” (Мат. 26, 30). Видиш ли да се ова последња молитва која се узноси по приносу жртве, по оном обрасцу врши. Зато је дужност наша да и сад о томе расуђујемо и о томе, чувајући се сваке осуде, мислимо. Христос ти тело своје даје, а ти ни речима немаш да му вратиш, нити за оно што си примио, благодариш. И по једењу телесне хране, кад се дижеш од стола, к молитви се обраћаш; дочим по једењу духовне, која сву твар како видљиву тако и невидљиву надвисује, јер си човек и ниске природе, зар нећеш да останеш и да речима и делима заблагодариш? А како и ово да највеће мучење не засужује? Но ово што сам говорио, нисам говорио да би ви само захваљивали, нити да би викали и галамили, но да би се у право време ових мојих речи опомињали и свако благоделање показивали. Жртва се ова тајном назива, а и јесте, а где је тајна, тамо треба да је и највећа тишина. С дубоким дакле тиховањем, с много пристојности и са достојним поштовањем пођимо к свештеној овој жртви како би што обилнију милост код Бога нашли, душу своју очистили па и вечних се блага удостојили, која нека буде да сви примимо по благодати и човекољубљу Господа нашег Исуса Христа с којим Оцу заједно и Светом Духу слава, држава, поклоњење сада и свагда и у векове векова, Амин. ИЗВОР: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  8. Радујмо се, дакле, љубљени, веселимо се! Ако је Јован у утроби матерњој заиграо, кад је Марија к Јелисавети дошла, онда ми, који не Марију, но самог нашег Спаситеља рођеног гледамо, треба и да заиграмо и да се зарадујемо а исто тако и да се задивимо оној великој Божијој наредби која сваки ум превазилази. Размисли само какав би то призор био кад би сунце с неба сишло, и кад би по земљи ишло и кад би зрацима својим са земље све обасјало. А кад би такав догађај ужаснуо све оне који би тварну светлост тако гледали, замисли како је гледати да Сунце Правде из нашег тела зраке испушта и душу нам просвећује? Одавно сам желео видети овај дан, и не само видети него сам желео да то буде са мноштвом народа баш као што данас видимо. Жеља се моја испунила и остварила делом. Па иако је тек једва десет година прошло од како нам је овај празник познат и стваран постао он сада ревношћу вашом тако цвета, као да нам је од самог искона и од најстаријих времена предан био. Зато неће погрешити онај ко га не зове новим и старим истовремено. Новим зато што нам је недавно постао познат, а старим или пређашњим, зато што се је с пређашњима равнолетан учинио и узрастао до такве мере да их је достигао. И као што изузетна и плодоносна стабла одмах, пошто се у земљу посаде, увис расту и плодовима изобилују. Тако је и празник овај испрва само био знан онима што на западу живе, а до нас је тек сад и тек пре неколико година, пренесен, а тако је брзо узрастао и велики плод донео да су, као што сви виде, сва црквена дворишта препуна и мноштво народа који се ту скупио црква једва може да прими. За такво ваше усрђе достојну награду од Христа, у телу на данашњи дан рођеног, очекујте и да ће вам он за сав тај труд платити. Јер љубав и ревност која се према овом дану показује управо је знак велике љубави према рођеном. А ако је потребно да и ја као саслужитељ ваш томе допринесем ту ћу се свим силама потрудити, или боље, оно што ми благост Божија дозволи, на вашу корист ћу проговорити. А шта желите данас да чујете, шта друго осим оно на шта се данашњи дан односи. Знам врло добро да се и сада међу вама многи препиру и једни оспоравају а други оправдавају и свуда се велика распра води због овога дана. Они што оспоравају тврде да је овај празник новоуведен и тек сад унесен, док они што оправдавају кажу да је он стари и пређашњи самим тим што су пророци од давнина о рођењу Христовом предсказивали и што је и становницима од Тракије па до Гадира већ одавно овај празник и познат и признат. Допустите дакле да о томе данас беседимо. Јер када ми и сумњајући толику љубав према овом дану показујемо очигледно је да ћемо, пошто га и боље упознамо, и више ревновати и ове поуке ће покренути објашњење у нама и већи труд због њега. Ја имам три доказа да је баш ово време оно у којем се Бог Реч, Господ наш Исус Христос родио. Од та три доказа први је онај што је празник овај веома брзо посвуда постао прослављен и што је до толике висине узрастао и процветао. Па ћу се и ја усудити да тврдим оно што је тврдио Гамамило о јеванђелској проповеди када је рекао: “јер ако буде од људи ова намисао или ово дјело, пропашће; Но ако је од Бога, не можете га уништити, да се како и богоборци не нађете” (Д.Ап. 5, 38-39) и применићу је на светковање овог дана, јер тврдо верујем да се светковина ова баш зато изгубила није, него је сваке године све већа и знаменитија постајала зато што је Бог Реч од самога Бога, као што је и проповед за мало година сву васељену обухватила. Па ако су је шаторари, рибари, неуки и прости свуда разносили, ипак простота служилаца ништа јој не сметаше, јер моћ онога што је проповедано, свему одољеваше и препреке уништаваше показујући своје дејство. А ако се они, што се препиру, не задовољавају овим што је речено, можемо и други доказ да изнесемо. А који је то доказ? Попис народа о којем говори јеванђеље. “А у дане оне изиђе заповијест од ћесара Августа да се попише сва васељена. Ово је био први попис за вријеме Киринијеве управе Сиријом. И иђаху сви да се попишу, свако у свој град. А тада пође и Јосиф из Галилеје из града Назарета у Јудеју у град Давидов који се зове Витлејем, јер он бијаше из дома и племена Давидова, Да се запише с Маријом, зарученом за њега женом, која беше трудна. И кад онде бијаху, испунише се дани да она роди. И роди сина својега Првенца, и пови га, и положи га у јасле; јер им не бијаше мјеста у гостионици” (Лк. 2, 1-7). По овоме је извесно да се Христос родио у време првог пописа народа. А и време пописа могао би свако ко би се потрудио најтачније из старих општенародних римских архива да добије. Но приметиће ко: “ми то да чинимо, који тамо нити живимо нити станујемо?” А ти послушај и поверуј да смо ми светковину ову примили од оних који се налазе у Риму и о томе најтачније знају и да су они који живе тамо, по древном предању одавно исти тај дан светкују па су и нас на то упутили. А јеванђелист није без повода време ово прецизно одредио него да би нам дан открио и познатим учинио и да би нам наређење Божије предочио. Јер заповест о попису није Август произвољно наметнуо народу, него му је Бог срце покренуо да невољом доласку Јединородног послужи. А како то користи – рећи ћеш – овом наређењу? Не малу и обичну корист то пружа, љубљени, но врло велику и једну од нужних и потребних. Па каква је она? Галилеја је предео палестински, а Назарет град галилејски; исто тако, њен део је и Јудеја али тако названа од њених житеља, док је Витлејем град јудејски. О Христу су сви пророци предсказали да ће не из Назарета, но из Витлејема доћи и да ће се тамо родити. Јер је тако и пророк написао: “И ти Витлејеме, земљо Јудина, ни по чем ниси најмањи међу кнежевима Јудиним; јер ће из тебе изаћи Вођа који ће напасати народ мој Израиља” (Мат. 2, 6). На исти су начин у оно време Јудеји од Ирода упитани “где ће се Христос родити” одговорили; а и Христос је Натанаилу, кад је овај на Филипово казивање: “нађосмо Исуса из Назарета” одговорио: “из Назарета може ли бити што добро?”, рекао: “Ево правог Израиљца у коме нема лукавства” (Јн. 1, 45-47). А зашто га је тако похвалио? Зато што није поверовао Филипу, јер је добро знао да је Христос не у Назарету, нити у Галилеји, но у Јудеји и Витлејему да се роди као што се и догодило. Па зато што је као искусан познавалац закона знао да Христос неће из Назарета доћи, а о томе Филип није знао, онако је како је у наведеном пророштву речено и одговорио, а зато му је Христос и рекао: “Ево правог Израиљца у коме нема лукавства”. Због тога су и неки Јудеји Никодиму говорили: “Испитај и види да пророк из Галилеје не долази” (Јн. 7, 52), и на другом месту: “Зар не рече Писмо да ће Христос доћи од сјемена Давидова и из села Витлејема гдје бјеше Давид?” (Јн. 7, 42), а зато што су сви знали да ће Христос доиста отуд, а не из Галилеје доћи. Јосиф и Марија дакле, иако беху Витлејемски староседеоци опет се решише, пошто Витлејем беху напустили, да у Назарету живе и да се ту настане, као што се то често догађа, да многи напуштају оне градове у којима су се родили и да у онима у којима им није порекло живот свој проводе. Пошто се Христос требао у Витлејему родити, то је и наређење дато које их је и без воље том граду, по Божијој наредби, одвело. Јер указ који је налагао да се свако у својој постојбини упише, принудио је и њих да из Назарета у Витлејем ради пописа дођу. А то откривајући и Јеванђелист је рекао: “А тада пође и Јосиф из Галилеје из града Назарета у Јудеју у град Давидов који се зове Витлејем, јер он бијаше из дома и племена Давидова, Да се запише с Маријом, зарученом за њега женом, која беше трудна. И кад онде бијаху, испунише се дани да она роди. И роди сина својега Првенца” (Лк. 2, 4-7). Видиш ли љубљени, како промисао Божији дела своја и кроз верне и кроз неверне руководи тако да и они, што су од благочасти отуђени, познају силу и моћ Божију. И звезда привођаше мудраце с истока, а указ Марију принуђаваше да дође у постојбину о којој су пророци предсказали. Одакле знамо да је Дјева Марија од рода Давидова произашла пошто је она из Витлејема, извесно је да је и из дома и племена Давидова потекла а то је и јеванђелист потврдио када је рекао: “А тада пође и Јосиф из Галилеје из града Назарета у Јудеју у град Давидов који се зове Витлејем, јер он бијаше из дома и племена Давидова”. Али пошто је родбина Јосифова набројана, а Маријине прародитеље нико није на исти начин набројао, зато, да не би сумњао и рекао како да знамо да је и она из дома Давидова, послушај: “А у шести мјесец послан би од Бога анђео Гаврило у град галилејски по имену Назарет, Дјевојци зарученој за мужа, по имену Јосиф, из дома Давидова” (Лук. 1, 26-27). Ово “из дома Давидова” треба разумети да је о девојци речено, као што је овде доста јасно и изложено. А зато је и заповест и налог овај издат због којег смо морали и ићи у Витлејем. И чим су они у град ступили оног часа се и Исус роди и положен је у јасле јер сва слободна места беху заузета од оних који су се са свих страна стекли, те је велика гужва настала. И због тога су се мудраци Исусу баш ту и поклонили. Но да би вам још јаснији и тачнији доказ дао молим вас да се сад ободрите, јер вам дугу приповест требам изнети и старе законе прочитати, како би вам у потпуности моју беседу јасном учинио. Стари је закон код Јевреја био; али да почнем моју беседу од догађаја који су се још и раније догодили. . . Када је Бог избавио јеврејски народ од узнемиравања и мучења, а када је видео да они још остатке злочасти у себи имају и траже оно што је чулно, јер се великим и красним храмовима дивљаху, а онда им заповеди да храм подигну који би не само богатством материјала и искуством вештине, него је својим изгледом све постојеће храмове на земљи превазишао. И као што чедољубиви отац, кад сина свога који се дуго са развратним беспримерним и раскалашним људима дружио, прими гледајући на покајање његово, са опрезношћу и поштовањем још га у веће изобиље уводи да не би због оскудевања пређашња уживања помињао или пожелео, тако је и Бог, када је приметио да Јудеји чулне ствари желе, поступио, па их је и у томе преузвишено узвисио, тако да мисирских ствари никад пожелели не би, јер им беше заповедио да храм у складу са овим светом тј. чулног и мисленог назидају. Па као што небо и земља, свако за се, свој положај имају, док се у средини између њих наместо преграде овај свет налази, тако је и Бог заповедио да се храм подигне. И када га је на два дела поделио и на средини завесу поставио, допустио је да с ову страну завесе сви улазе, а са оне друге стране да је улазак и поглед свима забрањен, осим једном првосвештенику. А да и ово није моја измишљотина и да је храм о коме говоримо заиста у складу са овим светом устројен, чуј шта Павле говори о узласку Христовом на небо: “Јер Христос не уђе у рукотворену светињу, која је предобразац истински” (Јев. 9, 24), а овим хоће да каже да је оно што је рукотворено тј. овдашње, само прилика оног што је права светиња. А да је завеса делила светињу над светињама од спољашњих светиња онако исто као што ово небо, оно што је над њим, од онога што је под њим и онога што се налази код нас, дели, послушај како је Павле то разјаснио и како је небо завесом назвао. Саветујући “Да би смо у двјема непоколебивим стварима, у којима је немогуће да Бог превари, имали моћну утјеху ми који смо прибјегли да се држимо наде која је пред нама; Њу имамо као котву душе, чврсту и поуздану, која улази унутар иза завјесе, Гдје као претеча за нас уђе Исус” (Јев. 6, 18-19), тј. изнад неба. Видиш ли како је небо завесом назвао? Ван завесе налазио се свећњак и трпеза и мједени жртвеник на који се жртве паљенице полагаху, а унутра беше ковчег златом окован, у који су плоче завета похрањене, златан суд и Аронова пролистала палица као и златни жртвеник али не за жртве и спаљивање но због једног кађења у години. У спољни део беше слободно свима улазити, у унутрашњи пак, само једном првосвештенику. А то ћу вам Павловим речима доказати, који о томе овако говори: “Имала је, додуше, и прва скинија правила за богослужење, а и Светињу земаљску”. (Под овим: “светиња земаљска подразумева он спољашњу скинију – шатор пошто је било дозвољено свим људима да тамо улазе). “Јер беше уређен први дио скиније, у њему свијетњак и трпеза и постављени хљебови, и то се зове Светиња. А иза друге завјесе дио скиније, назван Светиња над светињама, Која имаше златну кадионицу, и ковчег обложен свуда златом, у коме бјеше златни сасуд са маном, и процвјетали штап Аронов, и плоче завјета, А над њим херувими славе, који осјењаваху очистилиште; о чему сада не треба говорити подробно. А пошто ово бијаше тако уређено, улажаху свештеници свагда у први дио скиније да врше службу Божију; А у други једном у години сâм првосвештеник, не без крви, коју приноси за себе и за народне гријехе из незнања” (Јевр. 9, 2-7). Видиш ли да само један првосвештеник улази и то једном у току целе године? Но рећи ће ко: Па у каквој је вези данашњи дан са тим што говориш? Причекајте мало, немојте се бунити. Од самог дна копамо бунар и трудимо се да на површину дођемо, како би вам све замисливо било. Или боље, да вам се не би и даље и онако нејасна беседа моја неразумљивом чинила, и да не би са наставком приче тешка постала; казаћу вам зашто сам све ово говорио. Па зашто, одговори? Марија је тек онда почела зачињати кад је Јелисавета са Јованом већ шест месеци била трудна. Ако пронађемо дакле, који је тај шести месец био, наћи ћемо и то у ком је месецу Марија зачела. А кад се о времену зачећа уверимо, сазнаћемо и време рођења Христовог, бројећи девет месеци од самог зачећа. А како можемо сазнати који је то шести месец био од кад је Јелисавета затруднела? Тако, одговарам ја, ако пронађемо у ком је месецу зачела. А како ћемо то сазнати? Ако пронађемо у које је време њеном мужу Захарији то зачеће наговештено. Али баш ово, одакле ћемо сазнати? Из Светог Писма, и то по томе што Свето Јеванђеље говори да је анђео онда кад је Захарије у “светињу над светињама” ступио, благовестио и о рођењу Јованавом говорио. Ако се дакле Светим Писмом јасно докаже да је првосвештеник у светињу над светињама улазио и то једном, да је један и када и у ком месецу улазио, онда ће нам и време, у ком се то догодило, бити познато. Да је једном у току године првосвештеник у светињу над светињама улазио, то знамо од Павла, али то исто и Мојсије потврђује кад говори: “И каза Господ Мојсију: реци Арону брату својему да не улази у свако доба у светињу за завјес пред заклопац који је на ковчегу, да не погине”. И даље: “А нико да не буде у шатору од састанка кад он уђе да чини очишћење у светињи, докле не изађе и сврши очишћење за се и за дом свој и за сав збор Израиљски. А нека изађе к олтару који је пред Господом” (3. Мој. 2-17). Дакле, да није увек у светињу над светињама улазио, и да док је он улазио унутра нико није смео за њим ићи но споља иза завесе стајати, то сад добро знамо. Но добро то упамтите. Сада нам остаје да докажемо у ком је времену улазио и да је смео то чинити једанпут у години и то само он. А како ћемо то пронаћи? Опет помоћу Светог Писма јер тамо стоји написано: “Десети дан седмога мјесеца мучите душе своје, и не радите никакога посла, ни домородац ни дошљак који се бави међу вама. Јер у тај дан бива очишћење за вас, да се очистите; бићете очишћени од свијех гријеха својих пред Господом. То нека вам је почивање суботно, и мучите душе своје по уредби вјечној. А свештеник који буде помазан и који буде освећен да врши службу свештеничку намјесто оца својега, он нека очишћа обукавши се у хаљине ланене, хаљине свете. И нека очисти светињу свету и шатор од састанка; и олтар нека очисти; и свештенике и сав народ сабрани нека очисти. И ово нека вам је вјечна уредба да очишћате синове Израиљеве од свијех гријеха њиховијех једанпут у години. И учини Мојсије како му заповједи Господ” (3. Мој. 16, 29-34). Све ово што сам навео односи се на јеврејски празник који се зове сеница, јер тада је једанпут у години првосвештеник улазио, што је и Мојсије потврдио рекавши: “Да се очишћате једанпут у години”. Ако је дакле, само у време празника сенице један првосвештеник у светињу над светињама улазио, може се рећи да се онда и анђео Захарији јавио, кад је Захарија био на месту које се зове светиња над светињама, јер сем тада тамо није улазио нико па ни првосвештеник. А треба послушати и речи из Светог Писма: “У вријеме Ирода, цара јудејскога, бијаше неки свештеник од реда Авијина, по имену Захарија, и жена његова од кћери Аронових, по имену Јелисавета. И догоди се, кад он служаше по своме реду пред Богом, да по обичају свештенства паде му у део да уђе у храм Господњи и кади. И све мноштво марода мољаше се напољу за вријеме кађења”. (Сети се, молим те, овде оног навода: “А нико да не буде у шатору од састанка кад он уђе (првосвештеник) да чини очишћење у светињи, докле не изађе”). “А њему се јави анђео Господњи ставши са десне стране кадионог шртвеника” (Лк. 1, 5-11) Ето. Не говори олтара жртвеног, но олтара кадионог јер спољашњи олтар беше за жртвовање и паљеница постављен, а унутрашњи због кађења. И зато дакле што се анђео само њему јавио и што се потврђује да су га људи напоље чекали, извесно је да је он у светињу над светињама ушао. “И збуни се Захарија (наставља се ) видјевши га и спопаде га страх. А анђео му рече: Не бој се, Захарија, јер је услишена молитва твоја; и жена твоја Јелисавета родиће ти сина, и надјенућеш му име Јован. И биће ти радост и весеље, и многи ће се обрадовати рођењу његову. Јер ће бити велик пред Господом, и неће пити вина и сикера; и испуниће се Духа Светога још у утроби матере своје; И многе ће синове Израиљеве обратити Господу Богу њиховоме; И он ће напријед ићи пред њим у духу и сили Илијиној да обрати срца отаца ка дјеци, и непокорне ка мудрости праведника, и да приправи Господу народ спреман. И рече Захарија анђелу: По чему ћу ја то познати? Јер ја сам стар и жена је моја у годинама. И одговарајући анђео рече му: Ја сам Гаврило који стојим пред Богом, и послан сам да ти говорим и да ти ово благовијестим. И ево, бићеш нијем и нећеш моћи говорити до онога дана док се то не збуде, зато што ниси вјеровао мојим ријечима које ће се испунити у своје вријеме. И народ чекаше Захарију, и чуђаху се што се забави у храму. А изишавши не могаше да им говори; и разумјеше да је имао виђење у храму; и он им даваше знакове, и оста нијем.” (Лк. 1, 13-21) Видиш ли да му је благовештено онда када је био иза завесе, што значи да је благовештено у време празника сеница и поста, јер речи: “Покорите душе ваше” пост значе. Празник сеница пак код Јудеја пада, као што и ви сами сведочите и као што смо и ми у своје време и дуге беседе против Јудеја, безвремени њихов пост изобличавајући, држали, при крају месеца септембра. И онда је и Јелисавета жена Захаријина зачела и “кријаше се пет мјесеци говорећи: Тако ми је учинио Господ у дане ове у које погледа на ме да ме избави од срамоте међу људима.” (Лк. 1, 24-25) Дакле врло лако можемо доказати да је Марији о зачећу Христовом благовештено, кад је Јелисавета већ шест месеци са Јованом трудна била, јер управо је тада тј. у “шести месец” по њеном зачећу послао Бог анђела Гаврила к њој, који јој рече: “Не бој се, Марија, јер си нашла благодат у Бога! И ево зачећеш и родићеш сина, и надјенућеш му име Исус” (Лк. 1, 30-31) не пропуштајући да јој уплашеној од речи његових и њене помисли: “како то може бити?” одговори: “Дух Свети доћи ће на тебе, и сила вишњега осјениће те; зато и оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божији”, а додао је и ово: “И ето, Јелисавета рођака твоја, и она заче сина у старости својој, и ово је шести мјесец њој, коју зову нероткињом. Јер у Бога је све могуће што каже”. Ако је дакле при крају месеца септембра Јелисавета затруднела као што је већ објашњено, онда не остаје ништа друго него набројати наредних шест месеци и то: октобар, новембар, децембар, јануар, фебруар и март и утврдићемо да је при крају овог месеца Марија зачела и ако од њега девет месеци набројимо, доћи ћемо до онога што смо тражили. Јер по зачећу Господњем први месец који наступа је април, а после: мај, јун, јул, август, септембар, октобар, новембар и децембар који сада тече и у којем ми дан Рођења Христовог празнујемо. Да бих вам све ово што сам до сад навео још јаснијим учинио, све ћу кратко вашој љубави представити. Једном је – рекли смо – годишње и то један првосвештеник у светињу над светињама улазио. А када се то чинило? У септембру месецу. Тада је Захарија ушао у светињу над светињама; тада и благу вест о зачећу Јовановом чуо, и кад је отуд изашао жена му је зачела. Од септембра тј. од зачећа Јелисаветина са Јованом одбројавајући шест месеци, дакле у марту је зачела Марија. А кад поново од априла девет месеци набројимо доћи ћемо до месеца у ком се Господ наш Исус Христос родио. Пошто сам вам све у вези овога дана јасно изложио говорићу још о једној ствари, најважнија места препустићу општем Учитељу свих, па ћу беседу завршити. Будући да се многи међу незнабошцима, чувши да се Бог телесно родио, подсмевају и то поричу чиме многе просте људе узнемиравају и збуњују, нужно је да и против њих свој глас подигнемо, и онима који се збуњују не дозволимо да се изнемиравају препиркама тих безумних људи, нити пак подсмехом неверних да се збуњују. Јер често се и мала деца смеју кад ми о нечем важном разговарамо и, када радимо нешто што је нужно, па и опет смех тај не доказује подлост исмејаваних ствари, но безумље оних који се смеју. А то се исто и о незнабошцима може рећи када они готово безумније од деце поступају и дела која су страха и великог удивљења достојна оповргавају, док насупрот томе дела уистину подсмеха достојна поштују и одобравају. Но и поред свега, наука наша, иако од њих и исмевана, достојна поштовања остаје и њиховим исмевањем баш никакву штету не трпи, њихова пак наука, ма и како оправдавана, безобразлук свој не може сакрити. Та зар није већ крајње безумље и то што они идући к своме паду, своје богове у камење, дрвеће и подле кумире претворише и пошто их у те предмете као у какав затвор закључаше, тога се не стиде, но и даље то раде и бране своје поступке, кривећи нас зато што говоримо да је Бог пошто је за себи Духом Светим живи храм саградио и њиме васељени добро чини. А да ли се може оваква наша вера оспоравати? Јер ако је неприлично да Бог у човечје тело уђе, много је неприличније да у камен и дрво уђе, утолико више што је дрво далеко мање бредно од човека, осим ако они не верују да је наша, људска природа од тих ствари, које ни осећања немају, гора. Они се осмељују да суштину Божију и у животиње и у псе, а многи јеретици и у нешто што је и од ових бешчасније, ставе. Ми пак ништа слично не проповедамо, а тако нешто нећемо ни да слушамо, већ учимо да је Христос тело чисто, свето и непорочно и ни једном греху подложно из девојачке утробе примио и тиме своју творевину спасао. И не ужасавају се нити се стиде незнабошци а са њима ни они који се у злочасти манихејској налазе, кад суштину Божију у псе и мајмуне и у друге звери уводе, јер мудрују да душе животиња од суштине Божанске произилазе, већ тврде да ми проповедамо нешто што је за Бога неприлично иако ми о тако нечему и не помишљамо, већ тврдимо да је за Божанство прилично да дошавши рођењем творевину своју спасе. Шта чиниш ти, човече! Кажи ми, кад мудрујеш да су душе и човекоубица и врачара од суштине Божије, а с друге стране се осмељујеш да осушујеш нас који ништа томе слично не прихватамо, нити слушамо кад неко тако нешто говори, већ нешто тако осуђујемо тврдећи да је Бог пошто је свети храм за себе саградио, кроз њега небесни живот у наш пренео. Та како нисте онда и безбројних смрти достојни за оно чиме нас прекоревате и за ваше бешчашће којим не прекидате обешчашћивање? Јер ако је по вашем мишљењу неприлично да Бог у чистом и непорочном телу живи, много је неприличније да се Он у телу врачара, онога који гробове раскопава, разбојника па и мајмуна и пса усели, него у ово свето и пречисто тело које је сада са десне стране Оца. А каква увреда нашем Богу може бити нанесена оваквим мишљењем и какво оскрнављење? Ако сунце ово које има тело чулно, трулежно, па и промени подложно (па нека се и по хиљаду пута незнабошци и манихејци кад ово чују у јарости својој гуше) а и не само сунце, но и земља и море и све видљиве ствари пропадљивости су подложне као што Павле то потврђује говорећи: “Јер се твар покори таштини, не од своје воље, него због онога који је покори, са надом” (Рим. 8, 20). А да и разјасни шта је то “покорити се таштини” додаде и ово: “Да ће се и сама твар ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе деце Божије” (Рим. 8, 21) а овим није речено ништа друго него да је свака твар пролазна и пропадљива, јер пропадљивости служити није ништа друго него пропадљив бити. Ако, кажем, сунце као пропадљиво тело своје зраке свуда расипа, па када се и ђубрета и блата и сличних ствари дотакне, ни мало се не каља, но чисте своје зраке у себе, пошто је светлошћу својом сва тела, која су је примила, озарила, натраг скупља, и то тако да се ништа од смрада и бешчашћа тих ствари за њих није прилепила, толико је мање Сунце Правде, бесплатних сила Господ, оскрнављен, зато што је плот нашу на себе примио, а њу саму нaјчистијом и најсветијом учинио! О свему овоме размишљајући и сећајући се речи: “И ходићу међу вама, и бићу вам Бог” (3. Мој. 26, 12) као и онога што је Павле рекао: “Не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама?” (1. Кор. 3, 16), злочестивцима бестидна уста затварамо када с њима разговарамо, па веселећи се толиком богатству, прослављајмо оваплоћеног Бога за тако велику снисходљивост његову приносећи му по могућностима својим достојну част и благодарност. И пошто Он никакву другу благодарност од нас не очекује осим спасења наших душа а то значи да добродетељно живимо, а то треба да чинимо да не би неблагодарни према Благодатељу нашем остали, по силама приносимо му веру, љубав, наду, целомудрије, давање милостиње и гостољубље. А сада ћу вам напоменути оно за шта сам вас раније молио. А шта је то? Кад страшној и Божанственој Трпези и тајанственој Жртви приступате, онда то са страхом и трепетом чините, са чистом савешћу, постом и молитвом без гунђања и без да један другога гурамо или да ногама с нестрпљењем тупкате, јер је то знак крајњег безумља и не малог презрења, јер такве, који тако поступају, велика мука и казна очекују. Та помисли човече! Каквој се жртви приближаваш и каквој трпези приступаш, а опомени се и тога да се ти, као земља и пепео, крвљу и телом Христовим причешћујеш. Ти би, када би те један земаљски цар на гозбу звао с поштовањем за столом седео и постављена јела часно и тихо јео, а кад те Бог својој трпези позива и свога Сина поставља, око које анђелске силе са страхом и трепетом стоје, херувими лица своја покривају а серафими с величанственим: “свет, свет, свет Господ” узвикују, ти вичеш и гунђаш? Зар не знаш да је нужно да се у то време при духовној чистоти и душевна тишина тражи? Највећи мир и тишина овде су потребни, а не гунђање, гнев и гурање, јер све ово каља душу која приступа Светињи. А како би нам се могло опростити, када осим многих греха и у време самог приступања Светом Причешћу нећемо да се ослободимо таквих животињских навика. Од ових тајни ништа корисније не може бити за нас, па шта нас онда тако поробљава да једва чекамо да оно што је духовно оставимо и за телесним пожуримо. Немојмо нипошто, молим вас, гнев Божији на себе навлачити, јер ово што је на Трпезу постављено, то је целебни лек за све наше изопачености, неоскудевајуће богатство и путеводитељ к Царству Небеском. Зато са страхом, благодарношћу, скрушеношћу и са признавањем својих грехова, са сузама и плачем над својим пороцима, усрдну молитву Богу приносећи, приступајмо. И пошто би се тиме очистили Небеском Царству би се приближили, зато приступајмо тихо и са пристојношћу. Када непорочну и свету жртву примамо, љубимо је, очима грлимо и срцем успламтимо да нам скуп наш не би на суд и осуду, но на душевно умудрење, на љубав, добродетељ, и на помирење с Богом као и темељ ненарушивог мира и других безбројних блага био, а тако ћемо и себи самима светост прибавити и ближњима на спасење бити. Ја често о овоме говорим, али нећу престати да и у будуће о томе говорим. Јер каква вам је корист, ако се узалуд окупљамо а ничему корисноме не привикавамо. А и нама каква би корист била, ако би вам увек беседом нашом угађали? Кратко је ово време, љубљени! Отрезнимо се и будимо бодри! Пробудимо се и марљиву ревност према свему показујмо и у свему будимо благочестиви. Па било да треба реч Божију да слушамо, било да тајнама треба да приступимо, или нешто друго да учинимо, свагда то са страхом и трепетом чинимо да не би за нерад наш клетву на себе навукли оним што је речено: “Проклет био ко немарно ради дјело Господње” (Јерем. ????), пошто гунђање и гнев овој жртви сметају а занемаривање њено, Богу је мрско по оној апостолској речи: “Ако ко разара храм Божији, разориће њега Бог” (1. Кор. 3, 17). Немојмо дакле уместо опроштаја, Бога срдити, но марљивост и поредак чувајући и безметежну душу имајући, с молитвом и са скрушеним срцем приступајмо, да бисмо владику нашег Исуса Христа умилостивили и да нам да обећана блага ради благодати и човекољубља самога Господа нашега Исуса Христа с којим Оцу заједно са Светим Духом слава, држава, част, сада и свагда и у веке векова, Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  9. Што су праоци још давно са болом очекивали, што су пророци предсказивали a праведници желели да виде, то се на данaшњи дан збило и стварно испунило. “И Бог се на земљи јави и с људима поживје” (Вар. 3, 38). Радујмо се, дакле, љубљени, веселимо се! Ако је Јован у утроби матерњој заиграо, кад је Марија к Јелисавети дошла, онда ми, који не Марију, но самог нашег Спаситеља рођеног гледамо, треба и да заиграмо и да се зарадујемо а исто тако и да се задивимо оној великој Божијој наредби која сваки ум превазилази. Размисли само какав би то призор био кад би сунце с неба сишло, и кад би по земљи ишло и кад би зрацима својим са земље све обасјало. А кад би такав догађај ужаснуо све оне који би тварну светлост тако гледали, замисли како је гледати да Сунце Правде из нашег тела зраке испушта и душу нам просвећује? Одавно сам желео видети овај дан, и не само видети него сам желео да то буде са мноштвом народа баш као што данас видимо. Жеља се моја испунила и остварила делом. Па иако је тек једва десет година прошло од како нам је овај празник познат и стваран постао он сада ревношћу вашом тако цвета, као да нам је од самог искона и од најстаријих времена предан био. Зато неће погрешити онај ко га не зове новим и старим истовремено. Новим зато што нам је недавно постао познат, а старим или пређашњим, зато што се је с пређашњима равнолетан учинио и узрастао до такве мере да их је достигао. И као што изузетна и плодоносна стабла одмах, пошто се у земљу посаде, увис расту и плодовима изобилују. Тако је и празник овај испрва само био знан онима што на западу живе, а до нас је тек сад и тек пре неколико година, пренесен, а тако је брзо узрастао и велики плод донео да су, као што сви виде, сва црквена дворишта препуна и мноштво народа који се ту скупио црква једва може да прими. За такво ваше усрђе достојну награду од Христа, у телу на данашњи дан рођеног, очекујте и да ће вам он за сав тај труд платити. Јер љубав и ревност која се према овом дану показује управо је знак велике љубави према рођеном. А ако је потребно да и ја као саслужитељ ваш томе допринесем ту ћу се свим силама потрудити, или боље, оно што ми благост Божија дозволи, на вашу корист ћу проговорити. А шта желите данас да чујете, шта друго осим оно на шта се данашњи дан односи. Знам врло добро да се и сада међу вама многи препиру и једни оспоравају а други оправдавају и свуда се велика распра води због овога дана. Они што оспоравају тврде да је овај празник новоуведен и тек сад унесен, док они што оправдавају кажу да је он стари и пређашњи самим тим што су пророци од давнина о рођењу Христовом предсказивали и што је и становницима од Тракије па до Гадира већ одавно овај празник и познат и признат. Допустите дакле да о томе данас беседимо. Јер када ми и сумњајући толику љубав према овом дану показујемо очигледно је да ћемо, пошто га и боље упознамо, и више ревновати и ове поуке ће покренути објашњење у нама и већи труд због њега. Ја имам три доказа да је баш ово време оно у којем се Бог Реч, Господ наш Исус Христос родио. Од та три доказа први је онај што је празник овај веома брзо посвуда постао прослављен и што је до толике висине узрастао и процветао. Па ћу се и ја усудити да тврдим оно што је тврдио Гамамило о јеванђелској проповеди када је рекао: “јер ако буде од људи ова намисао или ово дјело, пропашће; Но ако је од Бога, не можете га уништити, да се како и богоборци не нађете” (Д.Ап. 5, 38-39) и применићу је на светковање овог дана, јер тврдо верујем да се светковина ова баш зато изгубила није, него је сваке године све већа и знаменитија постајала зато што је Бог Реч од самога Бога, као што је и проповед за мало година сву васељену обухватила. Па ако су је шаторари, рибари, неуки и прости свуда разносили, ипак простота служилаца ништа јој не сметаше, јер моћ онога што је проповедано, свему одољеваше и препреке уништаваше показујући своје дејство. А ако се они, што се препиру, не задовољавају овим што је речено, можемо и други доказ да изнесемо. А који је то доказ? Попис народа о којем говори јеванђеље. “А у дане оне изиђе заповијест од ћесара Августа да се попише сва васељена. Ово је био први попис за вријеме Киринијеве управе Сиријом. И иђаху сви да се попишу, свако у свој град. А тада пође и Јосиф из Галилеје из града Назарета у Јудеју у град Давидов који се зове Витлејем, јер он бијаше из дома и племена Давидова, Да се запише с Маријом, зарученом за њега женом, која беше трудна. И кад онде бијаху, испунише се дани да она роди. И роди сина својега Првенца, и пови га, и положи га у јасле; јер им не бијаше мјеста у гостионици” (Лк. 2, 1-7). По овоме је извесно да се Христос родио у време првог пописа народа. А и време пописа могао би свако ко би се потрудио најтачније из старих општенародних римских архива да добије. Но приметиће ко: “ми то да чинимо, који тамо нити живимо нити станујемо?” А ти послушај и поверуј да смо ми светковину ову примили од оних који се налазе у Риму и о томе најтачније знају и да су они који живе тамо, по древном предању одавно исти тај дан светкују па су и нас на то упутили. А јеванђелист није без повода време ово прецизно одредио него да би нам дан открио и познатим учинио и да би нам наређење Божије предочио. Јер заповест о попису није Август произвољно наметнуо народу, него му је Бог срце покренуо да невољом доласку Јединородног послужи. А како то користи – рећи ћеш – овом наређењу? Не малу и обичну корист то пружа, љубљени, но врло велику и једну од нужних и потребних. Па каква је она? Галилеја је предео палестински, а Назарет град галилејски; исто тако, њен део је и Јудеја али тако названа од њених житеља, док је Витлејем град јудејски. О Христу су сви пророци предсказали да ће не из Назарета, но из Витлејема доћи и да ће се тамо родити. Јер је тако и пророк написао: “И ти Витлејеме, земљо Јудина, ни по чем ниси најмањи међу кнежевима Јудиним; јер ће из тебе изаћи Вођа који ће напасати народ мој Израиља” (Мат. 2, 6). На исти су начин у оно време Јудеји од Ирода упитани “где ће се Христос родити” одговорили; а и Христос је Натанаилу, кад је овај на Филипово казивање: “нађосмо Исуса из Назарета” одговорио: “из Назарета може ли бити што добро?”, рекао: “Ево правог Израиљца у коме нема лукавства” (Јн. 1, 45-47). А зашто га је тако похвалио? Зато што није поверовао Филипу, јер је добро знао да је Христос не у Назарету, нити у Галилеји, но у Јудеји и Витлејему да се роди као што се и догодило. Па зато што је као искусан познавалац закона знао да Христос неће из Назарета доћи, а о томе Филип није знао, онако је како је у наведеном пророштву речено и одговорио, а зато му је Христос и рекао: “Ево правог Израиљца у коме нема лукавства”. Због тога су и неки Јудеји Никодиму говорили: “Испитај и види да пророк из Галилеје не долази” (Јн. 7, 52), и на другом месту: “Зар не рече Писмо да ће Христос доћи од сјемена Давидова и из села Витлејема гдје бјеше Давид?” (Јн. 7, 42), а зато што су сви знали да ће Христос доиста отуд, а не из Галилеје доћи. Јосиф и Марија дакле, иако беху Витлејемски староседеоци опет се решише, пошто Витлејем беху напустили, да у Назарету живе и да се ту настане, као што се то често догађа, да многи напуштају оне градове у којима су се родили и да у онима у којима им није порекло живот свој проводе. Пошто се Христос требао у Витлејему родити, то је и наређење дато које их је и без воље том граду, по Божијој наредби, одвело. Јер указ који је налагао да се свако у својој постојбини упише, принудио је и њих да из Назарета у Витлејем ради пописа дођу. А то откривајући и Јеванђелист је рекао: “А тада пође и Јосиф из Галилеје из града Назарета у Јудеју у град Давидов који се зове Витлејем, јер он бијаше из дома и племена Давидова, Да се запише с Маријом, зарученом за њега женом, која беше трудна. И кад онде бијаху, испунише се дани да она роди. И роди сина својега Првенца” (Лк. 2, 4-7). Видиш ли љубљени, како промисао Божији дела своја и кроз верне и кроз неверне руководи тако да и они, што су од благочасти отуђени, познају силу и моћ Божију. И звезда привођаше мудраце с истока, а указ Марију принуђаваше да дође у постојбину о којој су пророци предсказали. Одакле знамо да је Дјева Марија од рода Давидова произашла пошто је она из Витлејема, извесно је да је и из дома и племена Давидова потекла а то је и јеванђелист потврдио када је рекао: “А тада пође и Јосиф из Галилеје из града Назарета у Јудеју у град Давидов који се зове Витлејем, јер он бијаше из дома и племена Давидова”. Али пошто је родбина Јосифова набројана, а Маријине прародитеље нико није на исти начин набројао, зато, да не би сумњао и рекао како да знамо да је и она из дома Давидова, послушај: “А у шести мјесец послан би од Бога анђео Гаврило у град галилејски по имену Назарет, Дјевојци зарученој за мужа, по имену Јосиф, из дома Давидова” (Лук. 1, 26-27). Ово “из дома Давидова” треба разумети да је о девојци речено, као што је овде доста јасно и изложено. А зато је и заповест и налог овај издат због којег смо морали и ићи у Витлејем. И чим су они у град ступили оног часа се и Исус роди и положен је у јасле јер сва слободна места беху заузета од оних који су се са свих страна стекли, те је велика гужва настала. И због тога су се мудраци Исусу баш ту и поклонили. Но да би вам још јаснији и тачнији доказ дао молим вас да се сад ободрите, јер вам дугу приповест требам изнети и старе законе прочитати, како би вам у потпуности моју беседу јасном учинио. Стари је закон код Јевреја био; али да почнем моју беседу од догађаја који су се још и раније догодили. . . Када је Бог избавио јеврејски народ од узнемиравања и мучења, а када је видео да они још остатке злочасти у себи имају и траже оно што је чулно, јер се великим и красним храмовима дивљаху, а онда им заповеди да храм подигну који би не само богатством материјала и искуством вештине, него је својим изгледом све постојеће храмове на земљи превазишао. И као што чедољубиви отац, кад сина свога који се дуго са развратним беспримерним и раскалашним људима дружио, прими гледајући на покајање његово, са опрезношћу и поштовањем још га у веће изобиље уводи да не би због оскудевања пређашња уживања помињао или пожелео, тако је и Бог, када је приметио да Јудеји чулне ствари желе, поступио, па их је и у томе преузвишено узвисио, тако да мисирских ствари никад пожелели не би, јер им беше заповедио да храм у складу са овим светом тј. чулног и мисленог назидају. Па као што небо и земља, свако за се, свој положај имају, док се у средини између њих наместо преграде овај свет налази, тако је и Бог заповедио да се храм подигне. И када га је на два дела поделио и на средини завесу поставио, допустио је да с ову страну завесе сви улазе, а са оне друге стране да је улазак и поглед свима забрањен, осим једном првосвештенику. А да и ово није моја измишљотина и да је храм о коме говоримо заиста у складу са овим светом устројен, чуј шта Павле говори о узласку Христовом на небо: “Јер Христос не уђе у рукотворену светињу, која је предобразац истински” (Јев. 9, 24), а овим хоће да каже да је оно што је рукотворено тј. овдашње, само прилика оног што је права светиња. А да је завеса делила светињу над светињама од спољашњих светиња онако исто као што ово небо, оно што је над њим, од онога што је под њим и онога што се налази код нас, дели, послушај како је Павле то разјаснио и како је небо завесом назвао. Саветујући “Да би смо у двјема непоколебивим стварима, у којима је немогуће да Бог превари, имали моћну утјеху ми који смо прибјегли да се држимо наде која је пред нама; Њу имамо као котву душе, чврсту и поуздану, која улази унутар иза завјесе, Гдје као претеча за нас уђе Исус” (Јев. 6, 18-19), тј. изнад неба. Видиш ли како је небо завесом назвао? Ван завесе налазио се свећњак и трпеза и мједени жртвеник на који се жртве паљенице полагаху, а унутра беше ковчег златом окован, у који су плоче завета похрањене, златан суд и Аронова пролистала палица као и златни жртвеник али не за жртве и спаљивање но због једног кађења у години. У спољни део беше слободно свима улазити, у унутрашњи пак, само једном првосвештенику. А то ћу вам Павловим речима доказати, који о томе овако говори: “Имала је, додуше, и прва скинија правила за богослужење, а и Светињу земаљску”. (Под овим: “светиња земаљска подразумева он спољашњу скинију – шатор пошто је било дозвољено свим људима да тамо улазе). “Јер беше уређен први дио скиније, у њему свијетњак и трпеза и постављени хљебови, и то се зове Светиња. А иза друге завјесе дио скиније, назван Светиња над светињама, Која имаше златну кадионицу, и ковчег обложен свуда златом, у коме бјеше златни сасуд са маном, и процвјетали штап Аронов, и плоче завјета, А над њим херувими славе, који осјењаваху очистилиште; о чему сада не треба говорити подробно. А пошто ово бијаше тако уређено, улажаху свештеници свагда у први дио скиније да врше службу Божију; А у други једном у години сâм првосвештеник, не без крви, коју приноси за себе и за народне гријехе из незнања” (Јевр. 9, 2-7). Видиш ли да само један првосвештеник улази и то једном у току целе године? Но рећи ће ко: Па у каквој је вези данашњи дан са тим што говориш? Причекајте мало, немојте се бунити. Од самог дна копамо бунар и трудимо се да на површину дођемо, како би вам све замисливо било. Или боље, да вам се не би и даље и онако нејасна беседа моја неразумљивом чинила, и да не би са наставком приче тешка постала; казаћу вам зашто сам све ово говорио. Па зашто, одговори? Марија је тек онда почела зачињати кад је Јелисавета са Јованом већ шест месеци била трудна. Ако пронађемо дакле, који је тај шести месец био, наћи ћемо и то у ком је месецу Марија зачела. А кад се о времену зачећа уверимо, сазнаћемо и време рођења Христовог, бројећи девет месеци од самог зачећа. А како можемо сазнати који је то шести месец био од кад је Јелисавета затруднела? Тако, одговарам ја, ако пронађемо у ком је месецу зачела. А како ћемо то сазнати? Ако пронађемо у које је време њеном мужу Захарији то зачеће наговештено. Али баш ово, одакле ћемо сазнати? Из Светог Писма, и то по томе што Свето Јеванђеље говори да је анђео онда кад је Захарије у “светињу над светињама” ступио, благовестио и о рођењу Јованавом говорио. Ако се дакле Светим Писмом јасно докаже да је првосвештеник у светињу над светињама улазио и то једном, да је један и када и у ком месецу улазио, онда ће нам и време, у ком се то догодило, бити познато. Да је једном у току године првосвештеник у светињу над светињама улазио, то знамо од Павла, али то исто и Мојсије потврђује кад говори: “И каза Господ Мојсију: реци Арону брату својему да не улази у свако доба у светињу за завјес пред заклопац који је на ковчегу, да не погине”. И даље: “А нико да не буде у шатору од састанка кад он уђе да чини очишћење у светињи, докле не изађе и сврши очишћење за се и за дом свој и за сав збор Израиљски. А нека изађе к олтару који је пред Господом” (3. Мој. 2-17). Дакле, да није увек у светињу над светињама улазио, и да док је он улазио унутра нико није смео за њим ићи но споља иза завесе стајати, то сад добро знамо. Но добро то упамтите. Сада нам остаје да докажемо у ком је времену улазио и да је смео то чинити једанпут у години и то само он. А како ћемо то пронаћи? Опет помоћу Светог Писма јер тамо стоји написано: “Десети дан седмога мјесеца мучите душе своје, и не радите никакога посла, ни домородац ни дошљак који се бави међу вама. Јер у тај дан бива очишћење за вас, да се очистите; бићете очишћени од свијех гријеха својих пред Господом. То нека вам је почивање суботно, и мучите душе своје по уредби вјечној. А свештеник који буде помазан и који буде освећен да врши службу свештеничку намјесто оца својега, он нека очишћа обукавши се у хаљине ланене, хаљине свете. И нека очисти светињу свету и шатор од састанка; и олтар нека очисти; и свештенике и сав народ сабрани нека очисти. И ово нека вам је вјечна уредба да очишћате синове Израиљеве од свијех гријеха њиховијех једанпут у години. И учини Мојсије како му заповједи Господ” (3. Мој. 16, 29-34). Све ово што сам навео односи се на јеврејски празник који се зове сеница, јер тада је једанпут у години првосвештеник улазио, што је и Мојсије потврдио рекавши: “Да се очишћате једанпут у години”. Ако је дакле, само у време празника сенице један првосвештеник у светињу над светињама улазио, може се рећи да се онда и анђео Захарији јавио, кад је Захарија био на месту које се зове светиња над светињама, јер сем тада тамо није улазио нико па ни првосвештеник. А треба послушати и речи из Светог Писма: “У вријеме Ирода, цара јудејскога, бијаше неки свештеник од реда Авијина, по имену Захарија, и жена његова од кћери Аронових, по имену Јелисавета. И догоди се, кад он служаше по своме реду пред Богом, да по обичају свештенства паде му у део да уђе у храм Господњи и кади. И све мноштво марода мољаше се напољу за вријеме кађења”. (Сети се, молим те, овде оног навода: “А нико да не буде у шатору од састанка кад он уђе (првосвештеник) да чини очишћење у светињи, докле не изађе”). “А њему се јави анђео Господњи ставши са десне стране кадионог шртвеника” (Лк. 1, 5-11) Ето. Не говори олтара жртвеног, но олтара кадионог јер спољашњи олтар беше за жртвовање и паљеница постављен, а унутрашњи због кађења. И зато дакле што се анђео само њему јавио и што се потврђује да су га људи напоље чекали, извесно је да је он у светињу над светињама ушао. “И збуни се Захарија (наставља се ) видјевши га и спопаде га страх. А анђео му рече: Не бој се, Захарија, јер је услишена молитва твоја; и жена твоја Јелисавета родиће ти сина, и надјенућеш му име Јован. И биће ти радост и весеље, и многи ће се обрадовати рођењу његову. Јер ће бити велик пред Господом, и неће пити вина и сикера; и испуниће се Духа Светога још у утроби матере своје; И многе ће синове Израиљеве обратити Господу Богу њиховоме; И он ће напријед ићи пред њим у духу и сили Илијиној да обрати срца отаца ка дјеци, и непокорне ка мудрости праведника, и да приправи Господу народ спреман. И рече Захарија анђелу: По чему ћу ја то познати? Јер ја сам стар и жена је моја у годинама. И одговарајући анђео рече му: Ја сам Гаврило који стојим пред Богом, и послан сам да ти говорим и да ти ово благовијестим. И ево, бићеш нијем и нећеш моћи говорити до онога дана док се то не збуде, зато што ниси вјеровао мојим ријечима које ће се испунити у своје вријеме. И народ чекаше Захарију, и чуђаху се што се забави у храму. А изишавши не могаше да им говори; и разумјеше да је имао виђење у храму; и он им даваше знакове, и оста нијем.” (Лк. 1, 13-21) Видиш ли да му је благовештено онда када је био иза завесе, што значи да је благовештено у време празника сеница и поста, јер речи: “Покорите душе ваше” пост значе. Празник сеница пак код Јудеја пада, као што и ви сами сведочите и као што смо и ми у своје време и дуге беседе против Јудеја, безвремени њихов пост изобличавајући, држали, при крају месеца септембра. И онда је и Јелисавета жена Захаријина зачела и “кријаше се пет мјесеци говорећи: Тако ми је учинио Господ у дане ове у које погледа на ме да ме избави од срамоте међу људима.” (Лк. 1, 24-25) Дакле врло лако можемо доказати да је Марији о зачећу Христовом благовештено, кад је Јелисавета већ шест месеци са Јованом трудна била, јер управо је тада тј. у “шести месец” по њеном зачећу послао Бог анђела Гаврила к њој, који јој рече: “Не бој се, Марија, јер си нашла благодат у Бога! И ево зачећеш и родићеш сина, и надјенућеш му име Исус” (Лк. 1, 30-31) не пропуштајући да јој уплашеној од речи његових и њене помисли: “како то може бити?” одговори: “Дух Свети доћи ће на тебе, и сила вишњега осјениће те; зато и оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божији”, а додао је и ово: “И ето, Јелисавета рођака твоја, и она заче сина у старости својој, и ово је шести мјесец њој, коју зову нероткињом. Јер у Бога је све могуће што каже”. Ако је дакле при крају месеца септембра Јелисавета затруднела као што је већ објашњено, онда не остаје ништа друго него набројати наредних шест месеци и то: октобар, новембар, децембар, јануар, фебруар и март и утврдићемо да је при крају овог месеца Марија зачела и ако од њега девет месеци набројимо, доћи ћемо до онога што смо тражили. Јер по зачећу Господњем први месец који наступа је април, а после: мај, јун, јул, август, септембар, октобар, новембар и децембар који сада тече и у којем ми дан Рођења Христовог празнујемо. Да бих вам све ово што сам до сад навео још јаснијим учинио, све ћу кратко вашој љубави представити. Једном је – рекли смо – годишње и то један првосвештеник у светињу над светињама улазио. А када се то чинило? У септембру месецу. Тада је Захарија ушао у светињу над светињама; тада и благу вест о зачећу Јовановом чуо, и кад је отуд изашао жена му је зачела. Од септембра тј. од зачећа Јелисаветина са Јованом одбројавајући шест месеци, дакле у марту је зачела Марија. А кад поново од априла девет месеци набројимо доћи ћемо до месеца у ком се Господ наш Исус Христос родио. Пошто сам вам све у вези овога дана јасно изложио говорићу још о једној ствари, најважнија места препустићу општем Учитељу свих, па ћу беседу завршити. Будући да се многи међу незнабошцима, чувши да се Бог телесно родио, подсмевају и то поричу чиме многе просте људе узнемиравају и збуњују, нужно је да и против њих свој глас подигнемо, и онима који се збуњују не дозволимо да се изнемиравају препиркама тих безумних људи, нити пак подсмехом неверних да се збуњују. Јер често се и мала деца смеју кад ми о нечем важном разговарамо и, када радимо нешто што је нужно, па и опет смех тај не доказује подлост исмејаваних ствари, но безумље оних који се смеју. А то се исто и о незнабошцима може рећи када они готово безумније од деце поступају и дела која су страха и великог удивљења достојна оповргавају, док насупрот томе дела уистину подсмеха достојна поштују и одобравају. Но и поред свега, наука наша, иако од њих и исмевана, достојна поштовања остаје и њиховим исмевањем баш никакву штету не трпи, њихова пак наука, ма и како оправдавана, безобразлук свој не може сакрити. Та зар није већ крајње безумље и то што они идући к своме паду, своје богове у камење, дрвеће и подле кумире претворише и пошто их у те предмете као у какав затвор закључаше, тога се не стиде, но и даље то раде и бране своје поступке, кривећи нас зато што говоримо да је Бог пошто је за себи Духом Светим живи храм саградио и њиме васељени добро чини. А да ли се може оваква наша вера оспоравати? Јер ако је неприлично да Бог у човечје тело уђе, много је неприличније да у камен и дрво уђе, утолико више што је дрво далеко мање бредно од човека, осим ако они не верују да је наша, људска природа од тих ствари, које ни осећања немају, гора. Они се осмељују да суштину Божију и у животиње и у псе, а многи јеретици и у нешто што је и од ових бешчасније, ставе. Ми пак ништа слично не проповедамо, а тако нешто нећемо ни да слушамо, већ учимо да је Христос тело чисто, свето и непорочно и ни једном греху подложно из девојачке утробе примио и тиме своју творевину спасао. И не ужасавају се нити се стиде незнабошци а са њима ни они који се у злочасти манихејској налазе, кад суштину Божију у псе и мајмуне и у друге звери уводе, јер мудрују да душе животиња од суштине Божанске произилазе, већ тврде да ми проповедамо нешто што је за Бога неприлично иако ми о тако нечему и не помишљамо, већ тврдимо да је за Божанство прилично да дошавши рођењем творевину своју спасе. Шта чиниш ти, човече! Кажи ми, кад мудрујеш да су душе и човекоубица и врачара од суштине Божије, а с друге стране се осмељујеш да осушујеш нас који ништа томе слично не прихватамо, нити слушамо кад неко тако нешто говори, већ нешто тако осуђујемо тврдећи да је Бог пошто је свети храм за себе саградио, кроз њега небесни живот у наш пренео. Та како нисте онда и безбројних смрти достојни за оно чиме нас прекоревате и за ваше бешчашће којим не прекидате обешчашћивање? Јер ако је по вашем мишљењу неприлично да Бог у чистом и непорочном телу живи, много је неприличније да се Он у телу врачара, онога који гробове раскопава, разбојника па и мајмуна и пса усели, него у ово свето и пречисто тело које је сада са десне стране Оца. А каква увреда нашем Богу може бити нанесена оваквим мишљењем и какво оскрнављење? Ако сунце ово које има тело чулно, трулежно, па и промени подложно (па нека се и по хиљаду пута незнабошци и манихејци кад ово чују у јарости својој гуше) а и не само сунце, но и земља и море и све видљиве ствари пропадљивости су подложне као што Павле то потврђује говорећи: “Јер се твар покори таштини, не од своје воље, него због онога који је покори, са надом” (Рим. 8, 20). А да и разјасни шта је то “покорити се таштини” додаде и ово: “Да ће се и сама твар ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе деце Божије” (Рим. 8, 21) а овим није речено ништа друго него да је свака твар пролазна и пропадљива, јер пропадљивости служити није ништа друго него пропадљив бити. Ако, кажем, сунце као пропадљиво тело своје зраке свуда расипа, па када се и ђубрета и блата и сличних ствари дотакне, ни мало се не каља, но чисте своје зраке у себе, пошто је светлошћу својом сва тела, која су је примила, озарила, натраг скупља, и то тако да се ништа од смрада и бешчашћа тих ствари за њих није прилепила, толико је мање Сунце Правде, бесплатних сила Господ, оскрнављен, зато што је плот нашу на себе примио, а њу саму нaјчистијом и најсветијом учинио! О свему овоме размишљајући и сећајући се речи: “И ходићу међу вама, и бићу вам Бог” (3. Мој. 26, 12) као и онога што је Павле рекао: “Не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама?” (1. Кор. 3, 16), злочестивцима бестидна уста затварамо када с њима разговарамо, па веселећи се толиком богатству, прослављајмо оваплоћеног Бога за тако велику снисходљивост његову приносећи му по могућностима својим достојну част и благодарност. И пошто Он никакву другу благодарност од нас не очекује осим спасења наших душа а то значи да добродетељно живимо, а то треба да чинимо да не би неблагодарни према Благодатељу нашем остали, по силама приносимо му веру, љубав, наду, целомудрије, давање милостиње и гостољубље. А сада ћу вам напоменути оно за шта сам вас раније молио. А шта је то? Кад страшној и Божанственој Трпези и тајанственој Жртви приступате, онда то са страхом и трепетом чините, са чистом савешћу, постом и молитвом без гунђања и без да један другога гурамо или да ногама с нестрпљењем тупкате, јер је то знак крајњег безумља и не малог презрења, јер такве, који тако поступају, велика мука и казна очекују. Та помисли човече! Каквој се жртви приближаваш и каквој трпези приступаш, а опомени се и тога да се ти, као земља и пепео, крвљу и телом Христовим причешћујеш. Ти би, када би те један земаљски цар на гозбу звао с поштовањем за столом седео и постављена јела часно и тихо јео, а кад те Бог својој трпези позива и свога Сина поставља, око које анђелске силе са страхом и трепетом стоје, херувими лица своја покривају а серафими с величанственим: “свет, свет, свет Господ” узвикују, ти вичеш и гунђаш? Зар не знаш да је нужно да се у то време при духовној чистоти и душевна тишина тражи? Највећи мир и тишина овде су потребни, а не гунђање, гнев и гурање, јер све ово каља душу која приступа Светињи. А како би нам се могло опростити, када осим многих греха и у време самог приступања Светом Причешћу нећемо да се ослободимо таквих животињских навика. Од ових тајни ништа корисније не може бити за нас, па шта нас онда тако поробљава да једва чекамо да оно што је духовно оставимо и за телесним пожуримо. Немојмо нипошто, молим вас, гнев Божији на себе навлачити, јер ово што је на Трпезу постављено, то је целебни лек за све наше изопачености, неоскудевајуће богатство и путеводитељ к Царству Небеском. Зато са страхом, благодарношћу, скрушеношћу и са признавањем својих грехова, са сузама и плачем над својим пороцима, усрдну молитву Богу приносећи, приступајмо. И пошто би се тиме очистили Небеском Царству би се приближили, зато приступајмо тихо и са пристојношћу. Када непорочну и свету жртву примамо, љубимо је, очима грлимо и срцем успламтимо да нам скуп наш не би на суд и осуду, но на душевно умудрење, на љубав, добродетељ, и на помирење с Богом као и темељ ненарушивог мира и других безбројних блага био, а тако ћемо и себи самима светост прибавити и ближњима на спасење бити. Ја често о овоме говорим, али нећу престати да и у будуће о томе говорим. Јер каква вам је корист, ако се узалуд окупљамо а ничему корисноме не привикавамо. А и нама каква би корист била, ако би вам увек беседом нашом угађали? Кратко је ово време, љубљени! Отрезнимо се и будимо бодри! Пробудимо се и марљиву ревност према свему показујмо и у свему будимо благочестиви. Па било да треба реч Божију да слушамо, било да тајнама треба да приступимо, или нешто друго да учинимо, свагда то са страхом и трепетом чинимо да не би за нерад наш клетву на себе навукли оним што је речено: “Проклет био ко немарно ради дјело Господње” (Јерем. ????), пошто гунђање и гнев овој жртви сметају а занемаривање њено, Богу је мрско по оној апостолској речи: “Ако ко разара храм Божији, разориће њега Бог” (1. Кор. 3, 17). Немојмо дакле уместо опроштаја, Бога срдити, но марљивост и поредак чувајући и безметежну душу имајући, с молитвом и са скрушеним срцем приступајмо, да бисмо владику нашег Исуса Христа умилостивили и да нам да обећана блага ради благодати и човекољубља самога Господа нашега Исуса Христа с којим Оцу заједно са Светим Духом слава, држава, част, сада и свагда и у веке векова, Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  10. Зоран Ђуровић: Свети Јован Златоусти: Васкрсли смо са Христом и на небу седимо са Њиме Текст је посвећен као поклон за ВСБ и Дејан-Нина Рајковић. Зашто ова посвета, прочитајте у плавом на крају текста. Најпре иде текст у браон из Еф 2, 4-7, затим иде исто у браон тумачење Јована Златоустог, и, на крају, у црном мој коментар. Еф 2, 4-7: Али Бог, богат у милосрђу, због велике љубави своје којом нас је заволео, нас, који бејасмо мртви због грехова, оживе са Христом: благодаћу сте спасени. И са Њим заједно васкрсе и заједно посади на небесима у Христу Исусу, да би показао у вековима који долазе огромно богатство благодати своје преко доброте према нама у Христу Исусу. „Бог, богат у милосрђу“ (ст. 4). Не једноставно милосрдан, него „богат“; на сличан начин и на другом месту се каже: „са мноштвом милосрђа твога“ (Пс 68, 17.) И опет: „помилуј ме по великој милости твојој“ (Пс 50, 1). „По својој великој љубави којом нас је заволео (ст. 4). Овде показује откуда да нас заволе. Сва наша дела нису достојна љубави, него гнева и најтеже казне; то значи по великој милости. „И, нас, који бејасмо мртви због грехова, оживе са Христом“ (ст. 5). Поново, Христос је посредник, а самим тим и то дело је сасвим вредно нашег веровања. Ако је Првина жив – тако ћемо и ми; оживе њега и нас. 2. Да ли видиш да је све ово речено у вези са телом? Видиш ли преизобилну „величину његове силе на нама који верујемо?“ (Еф 1, 19). Он је оживео те који су били мртви, који су били деца гнева. Видиш ли „наду позива?“ „Саваскрсе и заједно са њим посади на небесима“ (ст. 6). Видиш ли славу наслеђа његовог? Да, кажеш, јасно је да нас је подигао; а чиме доказује да нас „заједно посади на небесима у Христу Исусу?“ На исти начин као кад показује да нас је саваскрсао. Јер нико и никад не би устао, да није васкрсла Глава; а када је наша Глава васкрсла, васкрсли смо и ми – баш као и тамо када се Јаков поклонио и жена се поклонила Јосифу (Пост 37, 9-10). Према томе, на исти начин нас је посадио. Када глава седи, седи заједно и тело. Зато додаје: „У Христу Исусу“. Или – ако погледамо на други начин – он нас је подигао кроз купање; како нас је онда посадио? „Ако трпимо“ – каже – „са њиме ћемо и владати“ (2Тим 2, 12). Ако смо умрли са њим, заједно ћемо и живети. Заиста, неопходан је дар Духа и откривења да би се схватила дубина ових тајни! Затим, да не би био неверник, види шта додаје: „да би показао у вековима који долазе огромно богатство благодати своје преко доброте према нама у Христу Исусу“ (ст. 7). Пошто је он пре говорио све о Христу, и у свему поменутом можда не би било ничега у директној вези са нама (шта, ти велиш, имамо у ствари од тога што је Христос васкрсао?), стога, показавши најпре да то треба да важи за нас – јер је он сада једно са нама – сада казује то што се управо на нас односи: „нас, који бејасмо мртви због преступа, саваскрсе и посади заједно са њим“. Према томе, како сам рекао, не буди неверан, прихвати објашњење на основу претходно изнетих ствари, онога што је речено о Глави, и да жели да нам покаже своју доброту. Јер како би то могао показати, ако се није десило? „И да би показао у вековима који долазе“. Шта? Да велика добра беху, и да су заслужнија поверења од свих других. Сада, ове речене ствари изгледају глупост неверницима, а онда ће их сви знати. Желиш ли да сазнаш и како нас је посадио са њим заједно? Слушај шта сам Исус вели својим ученицима: „сешћете и сами на дванаест престола и судити над дванаест племена Израиљевих“ (Мт 19, 28). И на другом месту: „али да седнете мени с десне и с леве стране, није моје да дам, него којима је припремио Отац“ (Мт 20, 23). Дакле, то јесте већ спремљено. И добро рече: „У добродушности према нама у Христу Исусу“. Наиме, сести са десне стране, је највећа част која је изнад сваке части, и изнад које не постоји нека друга. Рекавши, дакле, ово, показује да ћемо и ми засести. Седети са Христом је заиста неизразиво богатство, то је заиста преизобиље величанствености његове силе! Ако би ти имао хиљаде душа, не би ли их положио за то? Ако би требало да идеш у ватру, не би ли био потпуно спреман и за ово испитање? И сам он опет каже: „Хоћу да тамо где сам ја, буду и моје слуге“ (Јн 17, 24; 12, 26). За такву част ако би сваки дан требало бити расецан, не би ли требало да и то се носи са радошћу? Помисли где он седи. „Изнад сваког Началства и Власти“. А са ким ти заједно седиш? Са њиме. А ко си ти? Мртвац – по природи дете гнева. И шта си добро урадио? Ништа. Сада је заиста прави час да се узвикне: „О, дубина богатства и мудрости и знања Божијег (Рм 11,33)!“. „Јер благодаћу“, – вели – „сте спашени (ст. 8)“. Коментар Текст је преведен са грчког[1] In epistulam ad Ephesios (homiliae 124), 4, 1-2 (ΤΟΥ ΕΝ ΑΓΙΟΙΣ ΠΑΤΡΟΣ ΗΜΩΝ ΙΩΑΝΝΟΥ ΤΟΥ ΧΡΥΣΟΣΤΟΜΟΥ ΑΡΧΙΕΠΙΣΚΟΠΟΥ ΚΩΝΣΤΑΝΤΙΝΟΥΠΟΛΕΩΣ ΤΑ ΕΥΡΙΣΚΟΜΕΝΑ ΠΑΝΤΑ. ΥΠΟΜΝΗΜΑ ΕΙΣ ΤΗΝ ΠΡΟΣ ΕΦΕΣΙΟΥΣ ΕΠΙΣΤΟΛΗΝ). Имамо један енглески превод[2] (The commentary and homilies of St. John Chrysostom Archbishop of Constantinople, on the Epistles of St. Paul the Apostle to the Galatians and Ephesians. The oxford translations revised, with additional notes, by Rev. Gross Alexander, Oxford, J.H. Parker, 1845), као и руски[3] (Толкование на Послание к Ефесянам, у Творения святого отца нашего Иоанна Златоуста Архиепископа константинопольского. Текст приводится по изданию: „Радонеж“ Православное братство. М. 2004 - репринтное издание С.-Петербургской Духовной Академии. 1905, Том XI кн. 1). За остале преводе трагајте сами. 1. Тежина текста Јунаци на Поукама, а наши опозитори, иако је Павлов текст приведен 2-3 пута, нису се осврнули на њега. Једноставно, као да текст не постоји. У ствари, јако добро су били свесне тежине истог и онда нису хтели да чачкају мечку. Срж проблема је у томе што Павле тврди да смо ми већ сада, тј. онда васкрсли заједно са Ис Хр и са њиме отишли на небо са десне Оцу, отприлике како говори и најбежбожнији међу авама, онај Римски, а то се сукобљава са нашом логиком јер видимо да смо овде, па онда не можемо да будемо и тамо. Међутим, Павлов текст не оставља никаквог простора за неку алегоријску интерпретацију и на нивоу слова тврди управо ово што је створило многе проблеме за хр коментаторе. Видећемо како и Грос, који је превео и написао ноте на Зл се налази у чуду да схвати и само његово тумачење, а не само Павлов текст. 2) Христос, Син Човечији, једини посредник Зл почиње са Хр као посредником. Тиме гарантује веродостојност онога што даље следи. Ис је посредник утолико што је човек, али Првина. Он је наш основ и корен. Кроз то што нам је заједничко, тело, кроз то нас спашава (περὶ τοῦ κατὰ σάρκα). Зато све што се односи на њега односи се једнако – онтолошки или физички – како год желите, и на нас. Када је Отац оживео Њега, тада је и нас оживео (ἐζωοποίησε κἀκεῖνον, καὶ ἡμᾶς). Запазити аорист ἐζωοποίησε, акција која се десила у једном моменту, нема понављања. Тада оживе њега и нас. Знам да делује апсурдно, али не треба да сада постављамо питања него да читамо текст граматички и схватимо шта нам овај конкретни аутор говори. Ово је, дакле, „догма“ или канон Зл по коме разуме Павла: Ис је посредник и све што се односи на њега односи се на нас. Изобиље божанског милосрђа се огледа у спашавању не оних који су били добри по природи, него зли, мртви, тј. деца гнева (τοὺς νεκροὺς, τοὺς υἱοὺς ὀργῆς). Иако не треба разумети Зл да вели како смо зли по природи, него да се услед греха рађамо у злу, он ће после бити јасан (2-3) да је све дато по благодати, тако да се ниједно тело не похвали пред Господом, ваља обратити пажњу да нам он говори о разлогу нашег постојања и вечног живота као о дару Божије љубави. 3) Проблем светаца на Небу Из те љубави Отац нас „саваскрсе и заједно са њим посади на небесима“. Опет аористи (συνήγειρεν καὶ συνεκάθισεν). Десило се. Сада долазимо до срца проблема, а о чему сам ја више од годину дана писао и покушао да објасним противницима да заступају пелагијанску позицију. Зл ставља у њихова уста следеће: Да, јасно је да нас је подигао, а чиме доказује да нас „заједно посади на небесима у Христу Исусу?“ Дакле, ови Зл „пелагијанци“ би да избаце и реалност нашег васкрсења са Ис. Наиме, могу да га разумеју као устајање кроз крштење у коме се опраштају греси, да је он отворио пут и сл. Но проблем је како сад да смо отишли на Небо? Тако се пита Јероним у свом коментару: Бог нас је спасао и подигао, али како нам је дао да у исто време седимо са Хр на небу? Неки мисле једноставно да је апостол, с обзиром на Божије предзнање, рекао то што ће се свакако збити, као да се већ десило. Други пак разумевају васкрсење у духовном смислу, па не оклевају да тврде да свети већ седе на небу и владају са Христом, јер светац као да није у телу, иако живи у телу, него је на небу док хода на земљи; на небу седи са Хр, јер је царство Божје у нама (Лк 17, 21). Теофилакт Бугарски ће прибећи алегорији/типологији па ће нас убеђивати како васкрсли с Њиме не треба схватити као право васкрсење, него као оживотворење кроз крштење. Ово тумачење је јако безобразно јер посеже за Зл и онда га пребацује на своју воденицу. Код Зл се текст користи као помоћ у објашњењу како функционише реална веза између нас и Хр, а код Теофилакта се поставља као алтернативно тумачење. И наш савременик, Лопухин, не може да текст тумачи како јесте, него прибегава следећем покушају: „И воскресил… Во Христе мы уже воскресли или восстали к новой жизни (Рим VI:4), хотя телесное воскресение составляет еще только предмет нашей надежды. Вместе с тем употребленное здесь и в следующем выражении (посадил на небесах) прош. сов. время указывает на то, что христиане непоколебимо уверены в том, что и воскресение, и прославление их непременно совершится“. Дакле, Лопухин мора да порекне Павлову граматику, иако признаје да је тако то овај рекао, него велу да како смо чврсто убеђени да ће бити тако, Павле говори као да се то већ збило. Ништа од ових ствари нема у Зл. Он не гледа да силује текст. Него колико му је Бог дао, да га протумачи. Тако Зл инсистира на реалности тога о чему пише Павле: „Јер нико и никад не би устао, да није васкрсла Глава; а када је наша Глава васкрсла, васкрсли смо и ми – баш као и тамо када се Јаков поклонио и жена се поклонила Јосифу (Пост 37, 9-10). Према томе, на исти начин нас је посадио. Када глава седи, седи заједно и тело“. Када си прихватио да си васкрсао, прихвати и да седиш са Десне стране. Запази Зл образложење. Муж и жена су у телу једно. Тако и овде прави аналогију. Зато Глава не може да буде одвојена од Тела, иако ми данас другачије мислимо, односно, научени смо да мислимо у другом кључу па не капирамо како су то муж и жена у телу једно. Јер кад се осврнемо око себе, видимо да имамо једно тело, али да ту нема мужа или жене. Овај аргумент је био јак као стена за Зл, али за нас није, јер ми не капирамо ово једно тело мужа и жене. За нас је ово слаб аргумент. Не и за мене, јер је Ава старомодан. Међутим, Зл бије без престанка: „Ако смо умрли са њим, заједно ћемо и живети“. За њега нема шансе да је Павле могао мислити на нешто друго, како видесмо у Јеронима, Теофилакта и Лопухина. Тако и моја опозиција вели: „Да, крстили смо се са Хр у Јордану, васкрсли са њим у Јерусалиму, шио ми га Ђура, дођи сутра да те поново чујемо“. Јер ови верују да је Ис васкрсао за себе, у индивидуалном телу, али да је отворио нека врата Раја где је манитао онај Керуб са мачем. Дакле, сада само кроз наше молитве и не знам шта, ми учествујемо у неком Ис телу које је на Небу. Међутим, Зл вели да за то не треба памети. Пише: „Заиста, неопходан је дар Духа и откривења да би се схватила дубина ових тајни!“. Када би било како ови веле, не би било ни тајне, а камо ли дубоке, нити Духа да нам их открије. Зл не верује да ће доћи неко будуће царство ако оно већ није. „Јер како би то могао показати, ако се није десило?“ (Πῶς γὰρ ἐνδείξεται, ἂν τοῦτο μὴ γένηται;). „Сада, ове речене ствари изгледају глупост неверницима (Νῦν μὲν γὰρ λῆρος εἶναι δοκεῖ τοῖς ἀπίστοις τὰ λεγόμενα), а онда ће их сви знати“. Све то алогично функционише „јер је Хр сада једно са нама (οὗτος ἡμῖν ἥνωται)“. Имамо перфект ἥνωται (од ἑνόω) који је стање или резултат неке прошле акције. Зл није Хокинг који би поставио још 100 питања. Он само хоће да разуме текст и у корист Павла приводи разне аргументе. То не ради Грос, него као да није прочитао ништа од ове Зл елаборације покушава да га одједанпут уклопи у своје виђење ствари, али како је свестан да је то натезање Зл, цитира Еликота: „Ellicott says; 'Though the simple meaning of and seems to confine their reference to what is future and objective; still as though primarily spiritual and present may have a physical and future reference, so here a present spiritual resurrection and enthronement may be alluded to' (стр. 115, н. 220)“. Реченица где он жели да разуме перфект као футур је: „Јер нико и никад не би устао, да није васкрсла Глава“. Преводи: „For as yet no one is actually raised“. Руски је бољи: „Никто бы и никогда бы не восстал“, јер оригинал вели: „οὐδέπω γὰρ οὐδείς ἐστιν ἐγηγερμένος“. Ми имамо партицип перфекта ἐγηγερμένος од ἐγείρω, што је садашња готова радња, или како рекох, стање или резултат неке прошле радње, а што Зл појачава са гл. бити (је/јесте=ἐστιν), што је могао и да изостави, јер се смисао разуме и без њега. Срећемо се са феноменом не само негирања Павловог текста него и покушаја негирања Павловог највећег интерпретатора, а то је Зл! Да је то реалност, седење са Ис, Зл приводи Мт 20, 23, где седење с десне и с леве стране је припремио Отац. Опет перфект, ἡτοίμασται. То јесте спремљено, а кроз вазнесење Ис је и дато. Хр седи „изнад сваког Началства и Власти“. И пита Зл: „А са ким ти заједно седиш? Са њиме. А ко си ти? Мртвац – по природи дете гнева“. Сео сам са Христом, вели Зл. Опет перфект (Καὶ τίνι συγκάθησαι; Ἐκείνῳ), κάθησαι од κάθημαι. Ја седим сада са Хр. Вреди приметити да у својој егзегези Зл прелази из аориста који имамо у Павла (посадио нас заједно са, συνεκάθισεν), у перфект који је сада последица тог аориста (συνεκάθισεν). Дакле, Отац нас је у Хр ставио да седимо са његове десне стране, али сада реално и седимо са те стране! То је све што нам је велики Златоусти рекао! За оне који се слебије разумеју у грчки, напомињем да је συνεκάθισεν аорист у индикативу, тако да означава прошлу свршену радњу, што не би било да је у неком другом начину (коњуктив или оптатив), јер би тада само означавао начин. 4) Лепота Златоустовог Христа Може да изгледа чудно када читамо Зл текстове без предрасуда, јер се он ту открива као „августинијанац“, а не полу-пелагијанац, како би хтели западни јер су читали његову синергију кроз Јована Касијана. Одређени, али здрави синергизам постоји у Зл као оригеновско наслеђе, јер је Александринац прилично утицао на Антиохијца. Тако се овде пита: „Шта си добро урадио? Ништа. Сада је заиста прави час да се узвикне: „О, дубина богатства и мудрости и знања Божијег (Рм 11,33)!“. „Јер благодаћу“, – вели – „сте спашени (ст. 8)“. Овде имамо ти лепоту, у асиметрији. Јер Бог даје гратис. Када би били једнаки са Богом (чинили добро од нас, по нашим силама), онда не би било благодати, живота као дара и онда би се нека тела могла гордити пред Богом. Овако се Бог открива као Љубав и Учитељ љубави. Јер смо ми „по природи“ деца гнева. Но, дела су битна, вели Зл (2-3), али нису наша, него долазе од Бога. Зато читамо истинити али сурови резон: „Оне који имају иза себе дела Бог не одбија од себе, него оне, који би умрли и са делима, он спашава благодаћу, тако да после тога апсолутно нико нема право да се похвали“. Идите, дакле, и научите све народе учећи их да држе све што сам вам заповедио (Мт, 28, 19-20), и: Ако ко укине једну од ових најмањих заповести, назваће се најмањи у Царству небескоме; а то је при васкрсењу. Значи, држе се све заповести. Вели да најмањи не улази по васкрсењу у Царство небеско. Не баца Зл људе у опсесивност и анксиозност, него их враћа Јеванђељу: Без милосрђа се не може у Царство небеско (3), јер не нахранисте и ненапојисте потребитог (Мт 25, 42). Штавише, оне девице које иду ван брачног шатора Зл поистовећује са онима које нису имале љубав/милосрђе. Овакво постављање ствари омогућава по Зл да се човек отвори ка Богу и да буде биће које благодари. Не неко ко претендује, него благодари Господу. 5) Живљење на земљи као живљење на небу Читати трећу беседу на Еф. од Зл. Порука је јасна: Живети овде у складу са твојим небеским бићем, са оним који седи сада са Хр. Он недвосмислено осуђује живот овде на земљи који би био другачији од оног који је на небесима. Зато га неки сматрају моралистом али тешко се греше о свеца. Ако ниси овде, како мислиш да си тамо? Нема те. Зл говори јасно о достојном причешћивању. И ту парктично понавља Амброзија: Живи тако да се свакодневно можеш причешћивати. Зл вели да не постоји празник на који се ваљ причестити. Ако живиш као скот, немој се ни причешћивати и помири се са својом судбином. Слично како је св. Симеон Нови Богослов говорио својим монасима: Уживајте барем овде, јер Царства видећи нећете! Хорорично делују ове изјаве, али су истините. Мада остаје сакривено на кога се односе. Оне су више позив на обраћење. Нису последњи суд, али су последње упозорење. Стога Зл вели: ко неће да се причести нека изађе са оглашенима и са онима који су под епитимијом. Што остајеш да блејиш на литургији? Не можеш да останеш да се молиш са вернима јер си неверан. Када би те позвао на вечеру неки великаш, и ти дођеш а не једеш, ко си ти? Дух Свети прави молитву, а ти си без брачног одејанија. Бићеш избачен напоље. Зл говори да се Бог нервира што овај за време службе говори једно, да ће се причестити, а онда не прилази. Каже, боље је да ниси ни дошао на литургију! - То све сам говорио и ја, без да сам читао Зл, него користећи разум, а држали су ме за безбожника! Прича је једноставна: Васкрсао си са Хр, живи тај живот. Ниси и не верујеш, благуј у овоме што имаш за време. Ко пак верује да је васкрсао са Хр тај и чини дела. Од којих су љубав и милосрђе најзначајнији. Ја немам пара, немам ничега. Бог ми је сведок али и пријатељи који ме познају. Ломио сам кичму преводећи и писајући овај текст 3 дана. Али га нико не би написао у 3 дана да нема иза себе 20 година само теолошке школе. А где је друго? Ово је мој дар ВСБ, јер човек се бави цео живот овим стварима, али и Дејан-Нина Рајковић, који је наш пријатељ и који се сада нашао у невољи. Моја госпа написа, али и вас молим: A u naroda koji verova beše jedno srce i jedna duša; i nijedan ne govoraše za imanje svoje da je njegovo, nego im sve beše zajednicko. Ovo su reci iz Dela Apostolskih 4, 32 koje mi sigurno nismo zaboravili ali u ovim teskim vremenima gde se svako suocava sa hiljadu svojih problema ponekad padaju u zaborav. Svima nam je jako poznata nemastina i svakodnevno se odricemo nekih stvari ne bi li se izborili sa finansiјskim problemima koje imamo. Postoje, ipak, situacije koje se ne mogu resiti jednostavnim redukovanjem troskova. U takvoj se situaciji nasao nas brat u Hristu Dejan Nina Rajkovic. Ne znam da li cemo ostati indiferentni na akutni problem sa kojim se on trenutno suocava. Kako mi je vrlo jasna situacija vecine ljudi u danasnje vreme pala mi je na pamet jedna lepa i vrlo izvodljiva ideja, ostvarljiva cak i za nas, obicne ljude sa finansiskim problemima.Jedina bitna stvar u svemu je da se odazovete u sto vecem broju. Naime, kada bi svako od nas, a ima nas na fb dovoljno, odvojio 4-5 evra za pomoc Dejanu i njegovoj porodici, mozda bi uspeli ne da resimo ali da, eto, pokusamo da umanjimo njihov problem. Ovakve akcije bi se mogle sprovoditi uvek kad neko od nasih bliznjih ima goruci problem. Bilo bi lepo da konacno pocnemo da zivimo hriscanstvo u punom svetlu. Zamolio bih da pocnete i da delite ovaj post jer sam siguran da i van mojih prijatelja na fejsbuku postoje ljudi dobre volje koji bi se, eto, pridruzili ovoj hriscanskoj akciji. Линк: https://www.facebook.com/search/top/?q= Дејан-Нина Рајковић&init=mag_glass&ref=ss_see_more_button&tas=0.9572610087345843&search_first_focus=1493142941405 [1]http://khazarzar.skeptik.net/pgm/PG_Migne/John Chrysostom_PG 47-64/In epistulam ad Ephesios.pdf [2] https://catalog.hathitrust.org/Record/011628115 [3] http://omsk-eparhiya.ru/orthodoxbasics/Osnovi/IoannZl/11/t11_1.htm
  11. Ако је ко побожан и богољубив, нека се наслађује овим дивним и светлим слављем. Ако је ко благоразуман слуга, нека радујући се уђе у радост Господа свога. Ако се ко намучио постећи се, нека сада прими плату. Ако је ко од првог часа радио, нека данас прими праведни дуг. Ако је ко дошао после трећега часа, нека празнује са захвалношћу. Ако је ко стигао после шестога часа, нека нимало не сумња, јер ничим неће бити оштећен. Ако је ко пропустио и девети час, нека приступи не колебајући се нимало. Ако је ко стигао тек у једанаести час, нека се не плаши закашњења: јер овај дивни Господар прима последњег као и првог, одмара онога који је дошао у једанаести час, као и онога који је радио од првога часа. И последњег милује и првога двори; и ономе даје, и овоме дарује; и дела прима, и намеру целива; и делање цени, и принос хвали. Стога дакле, уђите сви у радост Господа свога; и први и други, плату примите; богати и убоги, једни с другима ликујте; уздржљивци и лењивци, дан поштујте; ви који сте постили и ви који нисте постили, веселите се данас! Трпеза је препуна, наслађујте се богато сви! Теле је угојено; нека нико не изиђе гладан; сви уживајте у богатству доброте! Нека нико не оплакује сиромаштину, јер се јави опште Царство. Нека нико не тугује због грехова, јер опроштај засија из гроба. Нека се нико не боји смрти, јер нас ослободи Спаситељева смрт: угаси је Онај кога је она држала, заплени ад Онај који сиђе у ад, угорча се ад окусивши тело Његово. И предвиђајући то, Исаија закликта: ад се угорча сусревши Те доле! Угорча се, јер опусти; угорча се, јер би исмејан; угорча се, јер се умртви; угорча се, јер би срушен; угорча се, јер би окован; прими тело Христово, а наиђе на Бога; прими земљу, а срете небо; прими оно што виде, а паде у оно што не виде. Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа? Васкрсе Христос, и ад се стропошта! Васкрсе Христос, и падоше демони. Васкрсе Христос, и радују се анђели! Васкрсе Христос, и живот живује! Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу! Јер Христос, уставши из мртвих, постаде првина преминулих. Њему слава и власт кроза све векове. Амин! Христос васкрсе! View full Странице
×
×
  • Create New...