Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'златко'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 7 results

  1. Одбор за просвету и културу Епархије браничевске већ три године истрајава у епохалном послу за нашу културу и духовност: штампању Сабраних дела оца Георгија Флоровског на српском језику. Протођакон доц. др Златко Матић, уредник едиције, био је гост Радија „Светигора“ у емисији „Ожиљци и опомене“ аутора г. Спиридона Булатовића, и том приликом је истакао кључне чињенице везане за почетак и ток реализације овог пројекта. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Саборност
  2. Ова монографија настала је као плод докторских студија и ди­сертације, одбрањене 1. јула 2016. на ПБФ УБ. Примарни циљ истраживања је проблем папског примата, али је тиме његова тема истовремено проблематика примата у Цркви уопште. Колико су били битни закључци овог истраживања, кроз које ме је водио ментор, владика браничевски проф. др Игнатије (Мидић), а који су првенствено указивали на неопходност да се богословски промисли примат у православљу, показују и најновија дешавања око додељивања аутокефалије Украјинској Цркви. У данашњем метежу површних новинских чланака и насупрот диригованим романтичарским, социолошким и политичким анализама, ова студија би можда могла да помогне српској јавности да поменутом питању приступи као теолошком изазову. Под утицајем савременог плуралистичког погледа на свет и демократских принципа уређења друштва, и у православљу почиње да преовладава став да Црква такође треба да постоји као лабава (кон)федерација националних аутокефалних заједница, које немају потребе за видљивим носиоцем јединства. Устајући против римокатоличког строгог централистичког уређења Цркве, од периода формирања националних држава (а са њима и националних Цркава), све чешће се говори о томе да православљу први епископ на васељенском нивоу није потребан. Затварајући се све више у своје националне ограде, попуштајући пред налетима провинцијализма и локализма, православна Црква је своје јединство све више сагледавала на идеолошкој, него на конкретној животној равни. Говори се врло интензивно о Христу, Духу Светоме или Богу Оцу као првоме у Цркви и од тога се, нажалост, прави идеологија. Када је, пак, потребно на видљив начин пројавити јединство у Цркви, избегава се да се укаже на једну конкретну људску личност, првог епископа православног света, а то је архиепископ Цариграда, Новог Рима, васељенски патријарх. Када, насупрот идеолошком приступу, дискусија пређе на теолошку раван, на коју нас подсећају и саме одредбе васељенских сабора и канони који недвосмислено идентификују првенство цариградског владике у целој Православној Цркви, наилазимо на флуидну формулу: он је први међу једнакима. Шта значи ова формула, пред реалношћу Евхаристије? Када се сви православни патријарси нађу на једном месту и треба да служе Литургију, не поставља се питање ко ће председавати том сабрању (будући да су тобоже сви једнаки), него је то увек цариградски патријарх. Пошто нам је Света Литургија најважнија реалност хришћанског живота, осмишљавање наше вере и наде у Бога, јасно је да је препуштање руковођења тим догађајем управо том човеку, увек значило и признавање његовог првенства (тога да је он заиста примус) у Цркви Христовој. Власт коју он тиме добија, омогућује му да, у кризним ситуацијама, интервенише и помогне да се ране раскола зацеле, ма где се оне појавиле. Ова студија, иако индиректно, говори у прилог после­дњој тврдњи. Надамо се да ће отворити теолошку дискусију на ту тему и на тај начин бити у служби Цркве. Извор: Српска Православна Црква
  3. 6 downloads

    Књига легендарног генерала авијације, опитног пилота и машинског инжењера, доктора наука и дугогодишњег конструктора, начелника ВТИ, предавача аеродинамике и механике лета и аутора многих научних радова и уџбеника из којих се и данас стичу знања.
  4. Извештај са предавања Македонски идентитет у контексту југословенске идеје 04 субота нов 2017 Posted by Стање ствари Златко Крамарић на трибини о македонском идентитету (Фото: Фејсбук страница Института за европске студије) У Београду, 20. септембра, у Институту за европске студије, одржана је трибина „Македонски идентитет у контексту југословенске идеје“. Трибина се састојала од уводног предавања хрватског македонисте, политичара и дипломате Златка Крамарића и дискусије са публиком која јој је следила. Уводну реч на трибини имао је директор Института за европске студије Миша Ђурковић који је указао да је Златко Крамарић једно од најзанимљивијих имена на хрватској интелектуалној сцени последњих двадесетак година. Ђурковић је истакао да Крамарић у својој личности обухвата значајна искуства научника, политичара и дипломате. Крамарић је редовни професор на Свеучилишту Јосип Јурај Штросмајер у Осијеку где предаје македонску књижевност, културу, културну антропологију и теорију књижевности. Био је градоначелник Осијека, посланик у хрватском Сабору у више мандата, амбасадор Републике Хрватске у Скопљу као и генерални конзул Републике Хрватске у Бања Луци. Аутор је низа интересантних књига међу којима су Македонске теме и дилеме (1991), Идентитет, текст, нација (2009), Политика, култура, идентитет (2013), Југославенска идеја у контексту постколонијалне критике (2014), Носталгија: кратка повијест заборава (2016). Модератор трибине био је Стеван Гајић. И поред тога што је тема трибине била дефинисана као питање македонског идентитета у контексту југословенске идеје то је био само широки оквир онога што је изречено. Крамарић се дотакао широког опсега тема везаног за југословенско искуство, идентитетске проблеме, однос хрватског и македонског националног покрета, и других које су везане за његов истраживачки и списатељски рад али и оне са којима се лично сусретао током практичне дипломатске и политичке каријере. Крамарић је указао да наслов трибине који је договорио са својим београдским колегама одражава чињеницу да у Србији дуго нема релевантног македонисте. Иако има помало академских или публицистичких покушаја нема систематског бављења овом темом – српска македонистика практично да не постоји. Крамарић је навео како се случајно определио за македонистику пошто је после студија добио понуду да буде асистент за македонску књижевност. Његова намера је пре била да се бави хрватском и српском књижевношћу. Но, како је ступио на ово истраживачко поље увидео је његову комплексност и изазовност. Истакао је као значајан истраживачки подстицај чињеницу да је много тога важног што се у Македонији дешавало, дешавало се уз помоћ хрватске политике. Подсетио је да је још у 19. веку значајан зборник за македонски национални развој штампан у Загребу и како су у међуратном периоду хрватски политичари водили политику према Македонији која није била у сагласју са званичном. После рата неки од Хрвата који се нису понели исправно али који се нису ни много огрешили послати су по казни у Македонију. Међу њима су били и многи лекари, правници и интелектуалци других занимања. То је, оценио је Крамарић, била добра подлога за његово бављење македонистиком. Навео је, међутим, како је у почетку његове истраживачке каријере, тај рад превасходно представљао вежбу из академске акрибије – примењивање савремених увида теорије књижевности на поједине текстове македонских аутора и указивање да неки од њих могу успешно да се носе у ситуацији када су подвргнути овом теоријском апарату. Ситуација се променила са продубљивањем југословенске кризе крајем осамдесетих година. Подсетио је да је на последњем конгресу југословенских слависта у Новом Саду, октобра 1989. у свом излагању заговарао тезу, који је раније заговарао Стане Ласић, о немогућности комуникације између југословенских књижевности и култура. То је према Крамарићевој оцени била једна контроверзна и помало јеретичка теза. Указао је да је у свом раду истакао како интегралистички процеси нису могли да дају резултат и да југословенског културног простора једноставно нема. Према његовом суду темељи таквог стања постављени су на српско–хрватској линији неких двадесетак година раније. Указао је како је имао приличних проблема да објави овај рад у Хрватској а о зборнику са конгреса више није могло бити ни речи због политичких превирања која су наступила. Чланак је успео да објави у „Оку“ које је, према његовим речима, било ригидни бољшевички часопис са превасходном намером да оштро критикује све манифестације хрватског национализма. Крамарић је навео како је једна од најважнијих његових тема била „хрватска шутња“ у југословенском политичком животу. Страх је, по његовом суду, у великој мери обликовао политички живот, обесхрабривао многе од учешћа у политици и можда дао прилику неким екстремнијим политичким опцијама да испливају и заузму истакнуто место. Подсетио је на речи историчара књижевности Зорана Крамара да „код нас“ увек превладају леви или десни екстреми, „Москва или Берлин“, а да тиха већина увек прећути сусрет са историјом. Крамарић је указао да се на постјугословенском простору десило једно велико „измишљање традиција“ без истински креативног осмишљавања како се односити према реалним историјским традицијама и шта отуда пригрлити као позитивне тековине. У случају Македоније запитао се зашто се одустаје од кирило–методијевске традиције и бежи се у нешто гротескно. Крамарић је изнео мишљење како је проблем са политичким елитама на постјугословенском простору то што не постоји договор које традиције би требало оценити позитивно, и како их укључити у савремени културни развој а које опет треба одбацити као неупитно негативне. Истакао је да он у својим књигама није приступао као апологета југословенства већ као неко ко је хтео да критички преиспита појам „југословенског културног простора“ који многи и даље користе иако је по његовом суду он одавно испражњен од значења. После уводног предавања у коме су назначене кључне теме Крамарићевог рада и интересовања уследила је дискусија. Пошто је тематски опсег Крамарићевих истраживачких интересовања прилично широк и расправа која је уследила била је разноврсна и садржајна. Пошто је тешко тематски груписати одговоре у овом извештају ћу ток расправе приказати као вишеауторски интервју што одражава и структуру догађаја. Расправу је отворио Миша Ђурковић питањем како је после Другог светског рата дошло до конструкције македонског идентитета и како се он одређивао према бугарском и српском идентитету? Крамарић је указао да данас Македонија у Србији није трауматично место и да се много релаксираније приступа односима са Македонијом. Навео је да се Македонци после Другог светског рата политички везују за Београд иако Загреб има незанемарљив културни утицај. Први који је правио извесне проблеме Београду је Крсто Црвенковски. Крамарић је нажалост овде пропустио да разјасни да ли се Београд метафорично спомиње као југословенска престоница или као тобожње извориште српске политичке моћи и последично политичког утицаја. Без овог разјашњења тешко је разумети прави смисао његовог одговора. Навео је такође да је Киро Глигоров био изузетни политички акробата способан да се носи са менана у оквирима социјалистичког политичког система. Код њега је, према Крамарићевом мишљењу, све до половине 90–их година остао некакав рецидив пројугословенске политичке оријентације. За Крамарића је у политичком развоју Македоније од изразито великог значаја „политичка видљивост“ албанског фактора након слома социјалистичког поретка. Наиме, према његовом суду, пре промена крајем 80–их и почетком 90–их година албански елемент био је готово невидљив у македонској политици. ВМРО је, наводи даље, игнорисао овај политички фактор и због тога све до 1998. и поред своје снаге не долази на власт, препушта победе јер неће да пактира са Албанцима. Други проблем савременог македонског политичког развоја, вели Крамарић, је проблем имена. Албанци постају нервозни и кажу да не желе да буду таоци македонске тврдоглавости. Крамарић мисли да сам избор америчког амбасадора у Скопљу, Брајана Хојт Јиа, САД указују да је Македонија важна тема и да потенцијално може доћи до озбиљних тектонских поремећаја. По његовом мишљењу до знатнијих промена може доћи ако Албанија постане чланица Европске Уније а притом пре тога не дође до разрешења проблема македонског имена и потпуног регулисања односа Македоније и Грчке. Тиме би се македонски Албанци на известан начин нашли у талачкој позицији! „Није лако бити Македонац“, закључио је свој коментар о овом скупу проблема Крамарић. Горан Николић је поставио питање у вези са дијалектом на коме је писан зборник македонске књижевности из 1939. године и да ли је тачно да је приликом избора званичног дијалекта један од примарних критеријума био да он што мање личи на бугарски. У другом питању Николић је затражио да Крамарић као „бањалучки конзул“ прокоментарише сличности и разлике између данашње Босне и Херцеговине и некадашње Југославије. Крамарићев одговор био је прилично кратак с обзиром да је први део питања искључиво фактографске природе: за дијалект је изабран средњомакедонски дијалекат који би, како је Крамарић рекао, вероватно изабрао Вук Караџић да је био Македонац и да је учествовао у кодификацији македонског језика. Што се тиче паралела између БиХ и СФРЈ Крамарић је указао да се може сагласити са речима Милорада Додика који понекад наводи да га сарајевски политичари помало подсећају на Слободана Милошевића с краја 80–их година. Историчар Предраг Марковић питао је какве су планове заговорници Балканске федерације по окончању Другог светског рата имали са Егејском Македонијом. Крамарић се оградио да као неисторичар не може детаљније да прокоментарише ово питање и да му није познато да се неко од македонских истраживача темељније бавио овим проблемом. Према његовом мишљењу пројекат Балканске федерације је нешто чиме су се југословенска и бугарска политика бавиле ан пасан у једном кратком послератном периоду и да је упитно колико је где се овај пројекат налазио између замисли и политичког оквира који је потребно имплементирати. Владимир Тодорић је укратко прокоментарисао однос Слободана Милошевића према Македонији. Сложио се са оценом да су данашњи српско-македонски односи релативно релаксирани. Он је указао да је за разумевање прилика почетком 90–их на овом подручју важно пратити односе између Слободана Милошевића и Грчке. Грчка је Милошевићу била потребна као „испуст“ према Западу док су и Грчки интереси за блиским везама са Југославијом били незанемарљиви. Упитао је да ли су Крамарићу познати неки планови за територијалним променама који су стварани између Југославије, Грчке, Бугарске а који су морали имати благонаклоност и код других држава региона, као што је Румунија. Други проблем на који је Тодорић указао је чињеница да Бугарска, иако признаје македонску државу не признаје македонску народност нити језик. Питао је Крамарића да ли је упознат са анализом Бугарске академије наука генезе македонског језика и какво је његово дипломатско искуство у сарадњу са македонском политичком елитом? Крамарић се овде више концентрисао на анализу савремене македонске политичке елите. Према његовом суду, ВМРО је идеолошки прилично празна и реч је, према његовом мишљењу, о класичним технократама који знају да „добро зараде новце“ (за разлику од Љупчета Георгијевског, код кога је идеолошки моменат имао великог уплива). Крамарић је оценио да је слична ситуација на читавом постјугословенском простору и да је на сцени генерација политичара испражњених од сваке иделогије. Навео је да су његова искуства са бугарском елитом другачија и да је у размени мишљења са бугарским стручњацима стекао утисак како они разумеју у ком је правцу пошао историјски ток, да је он можда могао поћи и другим путем, али да је то пре ствар академског домишљања него активне политике. Душан Ђурић, историчар и публициста, упитао је о утицају протестантског фактора у хрватској политици наспрам римокатоличког који се у јавности перципира као одлучујући. Крамарић је оценио да и поред свог присуства протестантска заједница нема значајнијег утицаја на јавни и политички живот у Хрватској. Хрватска се по његовом мишљењу тако с правом превасходно перципира као римокатоличка земља. Јован Бабић, професор Филозофског факултета у Београду, поставио је питање које се односи на идентитет савремених Македонаца односно на словенско–антисловенску дихотомију која постоји у јавној свести а једним делом и у академској заједници. Бабић је питао да ли негирање словенског порекла Македонаца може да има знатнијег утицаја на развој македонског културног идентитета? Крамарић је оценио да не верује да ће тако нешто проћи. Он је, како каже мимо дипломатског протокола, протестовао када се суочавао са оваквим тенденцијама. Мишљења је да је реч о инцидентима који не могу имати трајнији или дубљи утицај и да теза о старомакедонском пореклу Македонаца припада маргинама академског живота и зони псеудоисторије – сличних тенденција има и у Србији и у Хрватској па оне немају значајнији утицај. Историчар Момчило Диклић питао је Крамарића да прокоментарише једну епизоду из историје развоја македонског националног идентитета: колико су политички договори Јосипа Броза Тита и Георгија Димитрова имали утицаја и да ли је њихова политичка делатност била усмерена на слабљење српског карактера ове области. Крамарић је у духу умерене безобалности оценио како сумња да је Титова намера била усмерена против Србије и да у његовом деловању у вези са Македонијом не би могао да види елементе антисрпске политике. Нешто детаљније опсервације и питања поставио је Стеван Гајић, политиколог и сарадник Института за европске студије. Прво је указао да је тачна Крамарићева опсервација како Македонија није „трауматично место“ српске свести али да је, према Гајићевом суду, разлог томе што је српски идентитет насилно и брзо угушен у раној фази социјалистичке Југославије. Македонија је, казао је Гајић, била у српској свести повезана у јединствени простор „Старе Србије“. Он је исказао своју бојазан да ове две области могу бити поново повезане, у домену актуелних политичких догађаја, ако Бугарска поведе интензивније деловање у овом подручју. Друга ствар на коју је указао је паралела између „политичког појављивања“ Албанаца у Македонији и сличног процеса који се десио у случају Мађара у Словачкој. Коментаришући ове наводе Крамарић је указао да он као грађански оријентисани политичар увек жели да верује како се ствари неће развијати у најгорем могућем смеру. У Југославији је, подсетио је Крамарић, промакао однос Македонаца и Албанаца с обзиром да је пажњу привлачио однос Албанаца и Срба на Косову и Метохији. Албанци у Македонији, за разлику од Косова и Метохије, нису имали никакав инситуционални оквир. Он је навео како је још у Југославији могао да чује бојазан појединих македонских политичара у вези са бројношћу албанског становништва. Крамарић је оценио како лично нема осећај да Бугарска може да води активнију политику на овом простору – из превасходног разлога што јој недостаје снага за тако нешто. Трибина је завршена опсервацимаја и питањима Мише Ђурковића. Изразио је своју бојазан да идентитетска питања могу да буду веома политички осетљива па можда могу да воде и у насилне ситуације у Македонији. Сложио се са Крамарићевим оценама о слабом стању македонских студија у Србији али је указао да у Србији ипак има специјализованих истраживача за ово подручје (посебно историчара и стручњака који се баве црквеним питањима). Према Ђурковићевом оцени црквено питање у односима између Србије и Македоније је питање које се вештачки одржава и које би са лакоћом било разрешено када такво решење не би опструирале Сједињене Америчке Државе. Односе између Срба и Македонаца Ђурковић је оценио као изванредне и да не постоје било какве претензије према Македонији какве имају сви њени суседи. Ђурковић је затражио Крамарићев коментар у вези са двема темама: о субверзивној идентитетској политици Хрватске наспрам српског простора, што се некада одвијало у Македонији а сада се одвија у Црној Гори и у вези са предвиђањем шта ће се збивати са Македонијом пре свега у идентитетском кључи односно да ли ће се она претворити у двојну државу? Крамарић је своје излагање закључио уверењем да мисли како су великодржавни пројекти ствар прошлости и да сумња да Тирана настоји да обухвати просторе „Велике Албаније“ као и да сумња да би политичке елите тих простора лако прихватиле прикључење. Он је оценио да је Македонија у сваком случају недовршена држава а Софијску платформу је оценио као покушај да се македонска политичка обезбеди са бугарског бока. Македонију је тешко извести као унитарну државу. Албанцима је, истакао је Крамарић, Охридски споразум дао извесну групу контролних механизама којима снажно могу да утичу на македонске прилике. Закључио је своје излагање речима да политичке елите морају да буду одговорне али да он сам верује у будућност Македоније јер нико није спреман да повуче први корак. Као што ће читаоци овог прегледа лако уочити трибина је била разграната, тематски разноврсна и веома садржајна. Међутим, неки ће можда уочити, између осталог, претеранo Крамарићевo поуздање у тренутни међународни и либерални поредак. Да ли ово поуздање утемељено у стварним приликама остаје и даље упитно. Аутор: Милош Милојевић Погледајте још
  5. Недавна истраживања архива Браничевске епархије омогућила су нам да, откривањем једног документа, допринесемо прецизнијем датирању изворне одлуке, која је, неоспорно, могла утицати на доношење акта, прошле године објављеног у књизи владике Атанасија. Господин Мирослав Лазић, историчар уметности из Београда, пронашао је документ митрополита београдског Михаила, број 1950. од 20. децембра 1889. године, у односу на који, поменута одлука митрополита Серафима, готово да представља препис. Акт који ми објављујемо је, дакле, тринаест година старији од цитираног, потиче из канцеларије првојерарха Цркве у Кнежевини Србији, и изгледа овако: Заст./упнику/ проте Пожаревачког Из римске католичке цркве, прешао је обичај да се у нашим црквама унутра употребљава у светоме олтару звонце и да се звони онда, када се најважније врши свештенодејство, и хљеб и вино претвара се у тајну спасења, у тело и крв Христову, онда када се пева и молимтисја Боже наш и достојно јест. Пошто оваквога обичаја нема нигде на истоку по православним црквама, то јављајући за ово српском православном свештенству, препоручујемо да се звонце на досадањи начин не употребљава и да се не звони овим малим звонцем у олтару, него само на звонари обично кад се пева достојно јест. ЕБр: 1950. 20. Децембра 1889 год. Београд. Архијепископ Београдски и Митрополит српски, Михаило Сличност поменутих одлука је више него очигледна. У односу на акт београдског митрополита, херцеговачка верзија одступа у ситницама: садржи прецизирање да се римокатолички обичај звоњења током певања литургијске песме „И молимтисја Боже наш“ примењује у неким нашим црквама, нема речи тајна спасења, којима митрополит Михајло идентификује „најважније“ свештенодејство, и завршава се речима на звонари, без ближе назнаке литургијског момента када се звони на звонари (београдски документ прецизира: обично када се пева достојно јест). Евидентно је да побројане разлике ни на који начин не утичу на смисао, као ни на заједнички циљ оба документа, који се уочава простим ишчитавањем аката: идентификовање једног литургијског чина који је стран нашем, православном, евхаристијском предању (пошто оваквога обичаја нема нигде на истоку по православним црквама), који је плод римокатоличког учења и западне богослужбене праксе (из римске католичке цркве, прешао је обичај) и који, као такав, треба, према препоруци, да буде укинут (препоручујемо да се звонце на досадањи начин не употребљава и да се не звони овим малим звонцем у олтару). Поменута два документа (београдски и херцеговачки), ипак, нису усамљена сведочанства, када су у питању одлуке или саветодавне препоруке епископâ српског црквеног простора, које се директно тичу наше теме. У Шематизму Дабробосанске митрополије8, наиме, налазимо једно, за наше истраживање, веома битно сведочанство о деловању митрополита Георгија (Николајевића). У периоду свог управљања Дабробосанском епархијом, од 1885. до 1896. године, владика Георгије је увео праксу чешћих окупљања и саветовања свештенства. Поменути Шематизам бележи: „На свештеничким седницама расправљало се о различитим питањима и доношене су многе одлуке, које је свештенство спроводило у живот. Прихваћене су одлуке: (…), да се из олтара избаци звонце и да се не звони јер је то обичај Римске цркве„9. Аутор Шематизма, професор Пузовић, позива се на званично гласило епархије, часопис Босанско-херцеговачки источник, свеска 3, који је изашао 1890. године. То значи да је одлука са седнице свештенства хронолошки нешто старија и од акта митрополита Михаила10. Узимајући у обзир географске просторе тадашњих митрополија београдске, дабробосанске и херцеговачке, можемо са сигурношћу тврдити да је огромна већина српских православних свештеника добила тада препоруке својих архијереја да звонце у олтару више не користи у поменутом литургијском моменту. Због оваквог закључка сматрамо потребним да укажемо, најпре, на најбитнија обележја историјског амбијента у коме су наши акти – препоруке настале. Тек након тога моћи ћемо да понудимо основне смернице за будуће озбиљније истраживање свих богословских претпоставки и практичних последица доношења наших докумената. 2. Историјске претпоставке Почетни ставови изнети у документима старим око 120 година, упућују како на богословске, тако и на историјске разлоге њиховог доношења. У употреби звонца у олтару, током служења „централног“ дела Евхаристије, српски митрополити једнодушно препознају утицај римокатоличке богослужбене праксе. Сматрамо да утицај многих историјских околности (римокатоличка пропаганда у Босни и другим српским срединама у Аустро-Угарској, низак ниво просвећености у народу, бујица атеизма и материјализма са Запада и др) није једини предуслов неповерења према римокатолицима. Искусни епископи, какви су били Георгије, Михаило и Серафим, добро су знали да покушаји политичког утицаја аустроугарске пропаганде нису одвојени од римокатоличког црквеног притиска, који, због ниског степена богословске свести и пасивног литургијског живота у Цркви, може бити присутан у многим облицима, па и у практичном, богослужбеном. Засигурно су поменути епископи сматрали да је важно што пре упозорити српско православно свештенство на опасности притајеног унијаћења, које су се могле препознати и у евхаристијској пракси саме Цркве. Историјска дешавања на нашим просторима иду у прилог овој тврдњи. Када је у питању духовна клима у другој половини XIX века у Босни и Херцеговини, ситуација је потпуно јасна: биографије већине наших јерараха тога доба сведоче о њиховој бризи за очување црквеног (православног) и националног (српског) идентитета у Аустро-Угарској. Важно је подвући чињеницу да је код њих та брига блиско повезана са радом на увођењу „једнообразности свештеничких чинодејстава и црквених обреда“11. Чини нам се да се и у Србији, у раду београдског архијереја, могу сагледати исти духовни напори. Митрополит Михаило се, као што је познато, вратио на трон београдских архиепископа државним указом од 18. маја 1889. године. Његов повратак никако није одговарао бечким круговима. Део осмогодишњег изгнанства (око шест година ван Србије), владика је провео у Русији. Поново је боравио у Кијевској духовној академији, коју је и завршио 1853. и која ће на њега оставити неизбрисив духовни и богословски печат. Његов документ који ми анализирамо не треба разматрати површно се позивајући на митрополитово русофилство, али се не сме ни заобићи чињеница да је управо славна литургијска школа, којом се у XIX веку дичила руска теологија, отпочела процес идентификовања литургијских проблема и озбиљно отворила питања туђих утицаја на наше богословско и евхаристијско наслеђе. Та струјања и покрети морали су да утичу на укупно формирање митрополитово, о чему нам сведоче његове активности по повратку са школовања: издавање нових служби за Србљак, које је он редиговао или написао (на пример, службе Петру Цетињском и Стефану Пиперском), али и састављање неких нових литургијских чинова, који су ушли у Дополнитељни требник (чин резања славског колача, благосиљање кољива, чин крсног хода, молитве на ношењу литије итд.). Изгледа да у истом смислу активног богословског, литургијског и литерарног рада, под утицајем идеја руске литургијске теологије, треба разумети важну чињеницу да је митрополит објавио акт који разматрамо врло брзо након повратка на београдски трон, тачније, већ пола године после тог догађаја. Надаље, као ни српским архијерејима из Босне, ни митрополиту Михаилу није био стран рад на усаглашавању литургијске праксе. Митрополит Михаило (Јовановић) у науци је већ означен као један од највећих српских теолога XIX века. Његове проповеди методолошки осликавају идеје руског беседништва и делимичне упућености на патристичке изворе. У свим својим богословским радовима (објављеним проповедима и припремљеним уџбеницима), он посебну пажњу посвећује одбрани истина православља. Најновији истраживачи зато могу устврдити да је „трудом митрополита Михаила отпочео процес поновног саображавања српског православља светом предању Цркве“12. Преузимајући овај став и повезујући га са историјским оквирима које смо скицирали, можемо закључити да је саображавање нашег (локалног) предања са предањем (католичанске) Цркве био један од примарних задатака које је себи митрополит поставио и који је, изгледа, одмах почео да остварује. Будући да је Евхаристија врхунски израз Предања, могао је митрополит почети процес „саображавања“ управо од литургијске праксе. Конкретно, на овај начин тумачимо његово инсистирање на факту да је обичај звоњења у олтару туђ васељенском православљу, тј. да га нема нигде на истоку по православним црквама13. Ова претпоставка нас уводи у следећи део анализе наших докумената. Интересује нас, конкретно, на основу чега су српски епископи употребу звонца при претварању Дарова означили као римокатолички (проунијатски) обичај и чиме се то може поткрепити? Питање је, изгледа, и то да ли су потписници аката уопште били у праву када су своја документа доносили и да ли је одржива аргументација коју налазимо у њима, обзиром на то да се данас, више од једног века после објављивања њихових препорука, у неким нашим црквама употребљава звонце у олтару, иако нам је такав додатак из римске католичке цркве прешао и оваквога обичаја нема нигде по православним црквама? Да ли је поменуто звоњење заиста римокатолички уметак или је и то предањски српски обичај, који су, онда, како често закључују неки од учесника наше савремене дебате, највероватније, српски светитељи, као што су о. Јустин Поповић и владика Николај (Велимировић), па и сам Свети Сава, користили на богослужењима? Наше питање није реторичко, а, у складу са намером читаве студије, нема ни полемичку позадину. Да је овај проблем, управо овако директно постављен, данас више него актуелан, сведоче и речи једног епископа наше Цркве, који, говорећи недавно о литургијској пракси оца Јустина, тврди: „(…) а и звонило је звонце приликом освећења часних Дарова, што је сада понегдје забрањено, као код римокатолика„14. Контрадикторности у приступу истом феномену, више су него очигледне. Ова трагикомична чињеница такође потврђује актуелност и потребу нашег и следећих, обимнијих, истраживања ове теме. 5) Епископ Атанасије (Јевтић), Христос – нова Пасха. Божанствена Литургија. Свештенослужење, Причешће, Заједница богочовечанског Тела Христовог, 2. том, Београд–Требиње 2007, 488–489. 6) Преосвештени владика Атанасије (Јевтић), није коментарисао поменути документ. Једину, кратку, али језгровиту и упутну напомену о акту, налазимо у Прослову цитиране књиге, где аутор каже: „Додајемо и факсимил једног акта Херцеговачког Митрополита Серафима (Перовића) из 1902. г., као значајно сведочанство борбе против латинских утицаја (=звонце у Олтару) у Литургији наше Цркве“. Исто, 5. 7) Види слику бр. 1 (у дну странице). 8) П. Пузовић, Српска православна епархија дабробосанска. Шематизам, Србиње 2004. 9) Исто, 44. Исти подаци доступни су и на званичном сајту митрополије Дабробосанске. Уп. IntRes: http://www.mitropolijadabrobosanska.org/sematizam/.... 10) Према подацима Народне библиотеке Србије, Босанско-херцеговачки источник је „мјесечни духовни часопис за црквено-просвјетне потребе српско-православног свештенства у Босни и Херцеговини“. Први број под овим именом изашао је јануара 1890. године, тако да је број којим се ми бавимо морао изаћи у првој половини исте године. 11) Уп. П. Пузовић, исто. 12) Уп. И. Живковић, „Проповедништво митрополита Михаила“, 167. 13) Мислимо да акт који анализирамо и препорука Светог архијерејског сабора Православне српске Цркве (мај, 2007. године) да Комисија за проучавање литургијских питања „консултује праксу и духовна искуства осталих помесних Православних Цркава“, јесу у духу пројаве нашег Предања као израза саборне свести и есхатолошког богатства различитости у евхаристијском јединству. Наши оци и учитељи до пре век и по, могли су, дакле, да се уздигну над опасном обредном инертношћу и склеротичним псеудо-националистичким традиционализмом, и започну процес чишћења православне Литургије од схоластичких примеса. Сличан процес данас морао би, сматрамо, наићи на одобравање. Они који бледим аргументима устају против чина обнове хришћанске личности – заједнице – Цркве – Литургије, могу се препознати у опису који даје Василиадис: „Сваковрсни противници литургијског препорода обично су заробљени унутар јуридичког и индивидуоцентричног схватања богослужења“. Уп. П. Василиадис, Lex orandi. Литургијско богословље и литургијски препород, 57. 14) У свом тексту, објављеном пре пола године на званичном сајту Бањалучке епархије (www.spcbl.org/pdf/sv_liturgija.pdf), преосвештени епископ бањалучки Јефрем, члан саборске Комисије за литургијска питања, поставља ово питање. У међувремену је исти текст изашао и у брошури О Светој Литургији. Предање цркве о божанственој служби и покушаји њене измене. Вршац 2008. (Цитирано питање је на 20. стр брошуре). Поједностављено говорећи, један митрополит је пре више од једног века (узгред, тада је он био и архипастир данашње бањалучке епархије) тврдио да је у нашу праксу убачено звонце, под утицајем римокатолика, а данас други епископ (поново бањалучки!), тврди да је из наше праксе избачено звонце, опет под утицајем римокатолика?! http://casopis.sabornost.org/tekst?serija=2&id_sveska=26&id_tekst=257
  6. (Извод из студије) 1. Представљање документа У другом тому зборника Божанствена Литургија, аутор, владика Атанасије (Јевтић), објавио је одлуку митрополита захумско-херцеговачког Серафима (Перовића), од 4. новембра 1902. године5, којом митрополит препоручује свештенослужитељима своје епархије да прекину са применом дотадашње праксе коришћења звонца у олтару током канона Евхаристије6. Недавна истраживања архива Браничевске епархије омогућила су нам да, откривањем једног документа, допринесемо прецизнијем датирању изворне одлуке, која је, неоспорно, могла утицати на доношење акта, прошле године објављеног у књизи владике Атанасија. Господин Мирослав Лазић, историчар уметности из Београда, пронашао је документ митрополита београдског Михаила, број 1950. од 20. децембра 1889. године, у односу на који, поменута одлука митрополита Серафима, готово да представља препис. Акт који ми објављујемо је, дакле, тринаест година старији од цитираног, потиче из канцеларије првојерарха Цркве у Кнежевини Србији, и изгледа овако: Заст./упнику/ проте Пожаревачког Из римске католичке цркве, прешао је обичај да се у нашим црквама унутра употребљава у светоме олтару звонце и да се звони онда, када се најважније врши свештенодејство, и хљеб и вино претвара се у тајну спасења, у тело и крв Христову, онда када се пева и молимтисја Боже наш и достојно јест. Пошто оваквога обичаја нема нигде на истоку по православним црквама, то јављајући за ово српском православном свештенству, препоручујемо да се звонце на досадањи начин не употребљава и да се не звони овим малим звонцем у олтару, него само на звонари обично кад се пева достојно јест. ЕБр: 1950. 20. Децембра 1889 год. Београд. Архијепископ Београдски и Митрополит српски, Михаило Сличност поменутих одлука је више него очигледна. У односу на акт београдског митрополита, херцеговачка верзија одступа у ситницама: садржи прецизирање да се римокатолички обичај звоњења током певања литургијске песме „И молимтисја Боже наш“ примењује у неким нашим црквама, нема речи тајна спасења, којима митрополит Михајло идентификује „најважније“ свештенодејство, и завршава се речима на звонари, без ближе назнаке литургијског момента када се звони на звонари (београдски документ прецизира: обично када се пева достојно јест). Евидентно је да побројане разлике ни на који начин не утичу на смисао, као ни на заједнички циљ оба документа, који се уочава простим ишчитавањем аката: идентификовање једног литургијског чина који је стран нашем, православном, евхаристијском предању (пошто оваквога обичаја нема нигде на истоку по православним црквама), који је плод римокатоличког учења и западне богослужбене праксе (из римске католичке цркве, прешао је обичај) и који, као такав, треба, према препоруци, да буде укинут (препоручујемо да се звонце на досадањи начин не употребљава и да се не звони овим малим звонцем у олтару). Поменута два документа (београдски и херцеговачки), ипак, нису усамљена сведочанства, када су у питању одлуке или саветодавне препоруке епископâ српског црквеног простора, које се директно тичу наше теме. У Шематизму Дабробосанске митрополије8, наиме, налазимо једно, за наше истраживање, веома битно сведочанство о деловању митрополита Георгија (Николајевића). У периоду свог управљања Дабробосанском епархијом, од 1885. до 1896. године, владика Георгије је увео праксу чешћих окупљања и саветовања свештенства. Поменути Шематизам бележи: „На свештеничким седницама расправљало се о различитим питањима и доношене су многе одлуке, које је свештенство спроводило у живот. Прихваћене су одлуке: (…), да се из олтара избаци звонце и да се не звони јер је то обичај Римске цркве„9. Аутор Шематизма, професор Пузовић, позива се на званично гласило епархије, часопис Босанско-херцеговачки источник, свеска 3, који је изашао 1890. године. То значи да је одлука са седнице свештенства хронолошки нешто старија и од акта митрополита Михаила10. Узимајући у обзир географске просторе тадашњих митрополија београдске, дабробосанске и херцеговачке, можемо са сигурношћу тврдити да је огромна већина српских православних свештеника добила тада препоруке својих архијереја да звонце у олтару више не користи у поменутом литургијском моменту. Због оваквог закључка сматрамо потребним да укажемо, најпре, на најбитнија обележја историјског амбијента у коме су наши акти – препоруке настале. Тек након тога моћи ћемо да понудимо основне смернице за будуће озбиљније истраживање свих богословских претпоставки и практичних последица доношења наших докумената. 2. Историјске претпоставке Почетни ставови изнети у документима старим око 120 година, упућују како на богословске, тако и на историјске разлоге њиховог доношења. У употреби звонца у олтару, током служења „централног“ дела Евхаристије, српски митрополити једнодушно препознају утицај римокатоличке богослужбене праксе. Сматрамо да утицај многих историјских околности (римокатоличка пропаганда у Босни и другим српским срединама у Аустро-Угарској, низак ниво просвећености у народу, бујица атеизма и материјализма са Запада и др) није једини предуслов неповерења према римокатолицима. Искусни епископи, какви су били Георгије, Михаило и Серафим, добро су знали да покушаји политичког утицаја аустроугарске пропаганде нису одвојени од римокатоличког црквеног притиска, који, због ниског степена богословске свести и пасивног литургијског живота у Цркви, може бити присутан у многим облицима, па и у практичном, богослужбеном. Засигурно су поменути епископи сматрали да је важно што пре упозорити српско православно свештенство на опасности притајеног унијаћења, које су се могле препознати и у евхаристијској пракси саме Цркве. Историјска дешавања на нашим просторима иду у прилог овој тврдњи. Када је у питању духовна клима у другој половини XIX века у Босни и Херцеговини, ситуација је потпуно јасна: биографије већине наших јерараха тога доба сведоче о њиховој бризи за очување црквеног (православног) и националног (српског) идентитета у Аустро-Угарској. Важно је подвући чињеницу да је код њих та брига блиско повезана са радом на увођењу „једнообразности свештеничких чинодејстава и црквених обреда“11. Чини нам се да се и у Србији, у раду београдског архијереја, могу сагледати исти духовни напори. Митрополит Михаило се, као што је познато, вратио на трон београдских архиепископа државним указом од 18. маја 1889. године. Његов повратак никако није одговарао бечким круговима. Део осмогодишњег изгнанства (око шест година ван Србије), владика је провео у Русији. Поново је боравио у Кијевској духовној академији, коју је и завршио 1853. и која ће на њега оставити неизбрисив духовни и богословски печат. Његов документ који ми анализирамо не треба разматрати површно се позивајући на митрополитово русофилство, али се не сме ни заобићи чињеница да је управо славна литургијска школа, којом се у XIX веку дичила руска теологија, отпочела процес идентификовања литургијских проблема и озбиљно отворила питања туђих утицаја на наше богословско и евхаристијско наслеђе. Та струјања и покрети морали су да утичу на укупно формирање митрополитово, о чему нам сведоче његове активности по повратку са школовања: издавање нових служби за Србљак, које је он редиговао или написао (на пример, службе Петру Цетињском и Стефану Пиперском), али и састављање неких нових литургијских чинова, који су ушли у Дополнитељни требник (чин резања славског колача, благосиљање кољива, чин крсног хода, молитве на ношењу литије итд.). Изгледа да у истом смислу активног богословског, литургијског и литерарног рада, под утицајем идеја руске литургијске теологије, треба разумети важну чињеницу да је митрополит објавио акт који разматрамо врло брзо након повратка на београдски трон, тачније, већ пола године после тог догађаја. Надаље, као ни српским архијерејима из Босне, ни митрополиту Михаилу није био стран рад на усаглашавању литургијске праксе. Митрополит Михаило (Јовановић) у науци је већ означен као један од највећих српских теолога XIX века. Његове проповеди методолошки осликавају идеје руског беседништва и делимичне упућености на патристичке изворе. У свим својим богословским радовима (објављеним проповедима и припремљеним уџбеницима), он посебну пажњу посвећује одбрани истина православља. Најновији истраживачи зато могу устврдити да је „трудом митрополита Михаила отпочео процес поновног саображавања српског православља светом предању Цркве“12. Преузимајући овај став и повезујући га са историјским оквирима које смо скицирали, можемо закључити да је саображавање нашег (локалног) предања са предањем (католичанске) Цркве био један од примарних задатака које је себи митрополит поставио и који је, изгледа, одмах почео да остварује. Будући да је Евхаристија врхунски израз Предања, могао је митрополит почети процес „саображавања“ управо од литургијске праксе. Конкретно, на овај начин тумачимо његово инсистирање на факту да је обичај звоњења у олтару туђ васељенском православљу, тј. да га нема нигде на истоку по православним црквама13. Ова претпоставка нас уводи у следећи део анализе наших докумената. Интересује нас, конкретно, на основу чега су српски епископи употребу звонца при претварању Дарова означили као римокатолички (проунијатски) обичај и чиме се то може поткрепити? Питање је, изгледа, и то да ли су потписници аката уопште били у праву када су своја документа доносили и да ли је одржива аргументација коју налазимо у њима, обзиром на то да се данас, више од једног века после објављивања њихових препорука, у неким нашим црквама употребљава звонце у олтару, иако нам је такав додатак из римске католичке цркве прешао и оваквога обичаја нема нигде по православним црквама? Да ли је поменуто звоњење заиста римокатолички уметак или је и то предањски српски обичај, који су, онда, како често закључују неки од учесника наше савремене дебате, највероватније, српски светитељи, као што су о. Јустин Поповић и владика Николај (Велимировић), па и сам Свети Сава, користили на богослужењима? Наше питање није реторичко, а, у складу са намером читаве студије, нема ни полемичку позадину. Да је овај проблем, управо овако директно постављен, данас више него актуелан, сведоче и речи једног епископа наше Цркве, који, говорећи недавно о литургијској пракси оца Јустина, тврди: „(…) а и звонило је звонце приликом освећења часних Дарова, што је сада понегдје забрањено, као код римокатолика„14. Контрадикторности у приступу истом феномену, више су него очигледне. Ова трагикомична чињеница такође потврђује актуелност и потребу нашег и следећих, обимнијих, истраживања ове теме. 5) Епископ Атанасије (Јевтић), Христос – нова Пасха. Божанствена Литургија. Свештенослужење, Причешће, Заједница богочовечанског Тела Христовог, 2. том, Београд–Требиње 2007, 488–489. 6) Преосвештени владика Атанасије (Јевтић), није коментарисао поменути документ. Једину, кратку, али језгровиту и упутну напомену о акту, налазимо у Прослову цитиране књиге, где аутор каже: „Додајемо и факсимил једног акта Херцеговачког Митрополита Серафима (Перовића) из 1902. г., као значајно сведочанство борбе против латинских утицаја (=звонце у Олтару) у Литургији наше Цркве“. Исто, 5. 7) Види слику бр. 1 (у дну странице). 8) П. Пузовић, Српска православна епархија дабробосанска. Шематизам, Србиње 2004. 9) Исто, 44. Исти подаци доступни су и на званичном сајту митрополије Дабробосанске. Уп. IntRes: http://www.mitropolijadabrobosanska.org/sematizam/.... 10) Према подацима Народне библиотеке Србије, Босанско-херцеговачки источник је „мјесечни духовни часопис за црквено-просвјетне потребе српско-православног свештенства у Босни и Херцеговини“. Први број под овим именом изашао је јануара 1890. године, тако да је број којим се ми бавимо морао изаћи у првој половини исте године. 11) Уп. П. Пузовић, исто. 12) Уп. И. Живковић, „Проповедништво митрополита Михаила“, 167. 13) Мислимо да акт који анализирамо и препорука Светог архијерејског сабора Православне српске Цркве (мај, 2007. године) да Комисија за проучавање литургијских питања „консултује праксу и духовна искуства осталих помесних Православних Цркава“, јесу у духу пројаве нашег Предања као израза саборне свести и есхатолошког богатства различитости у евхаристијском јединству. Наши оци и учитељи до пре век и по, могли су, дакле, да се уздигну над опасном обредном инертношћу и склеротичним псеудо-националистичким традиционализмом, и започну процес чишћења православне Литургије од схоластичких примеса. Сличан процес данас морао би, сматрамо, наићи на одобравање. Они који бледим аргументима устају против чина обнове хришћанске личности – заједнице – Цркве – Литургије, могу се препознати у опису који даје Василиадис: „Сваковрсни противници литургијског препорода обично су заробљени унутар јуридичког и индивидуоцентричног схватања богослужења“. Уп. П. Василиадис, Lex orandi. Литургијско богословље и литургијски препород, 57. 14) У свом тексту, објављеном пре пола године на званичном сајту Бањалучке епархије (www.spcbl.org/pdf/sv_liturgija.pdf), преосвештени епископ бањалучки Јефрем, члан саборске Комисије за литургијска питања, поставља ово питање. У међувремену је исти текст изашао и у брошури О Светој Литургији. Предање цркве о божанственој служби и покушаји њене измене. Вршац 2008. (Цитирано питање је на 20. стр брошуре). Поједностављено говорећи, један митрополит је пре више од једног века (узгред, тада је он био и архипастир данашње бањалучке епархије) тврдио да је у нашу праксу убачено звонце, под утицајем римокатолика, а данас други епископ (поново бањалучки!), тврди да је из наше праксе избачено звонце, опет под утицајем римокатолика?! http://casopis.sabornost.org/tekst?serija=2&id_sveska=26&id_tekst=257 View full Странице
  7. Кажу подаци да је Јастребарско крај Загреба, дало неколико људи који су на неки начин кројили историју бивше нам државе у многим областима... Из Јастребарског је био Љубо Бабић, познати сликар, па песник Љубомир Мицић, па кардинал Фрањо Кухарић. Стицајем околности, након прекоманде свог оца, прва слова у локалној школи је учио и Бранимир Штулић... Чувена је и породица Мачек из које је потекао др Влатко, а у том месту је пре оног рата своје политичке кораке започео и др Иван Рибар. С вако од поменутих је био део историје бивше нам земље. У политици, уметности, религији... На овај, или онај начин... Е у том месту се пре више од 90 година, у породици месног бележника, родио и један од најобразованијих војника које је наша бивша војска имала. Школовао се у Загребу, Београду, СССР-у, Америци, Великој Британији и стечена знања је примењивао као опитни пилот, инжењер и конструктор авиона, творац неких од наших најбољих авиона у она доба... Своја знања је несебично преносио и другима, као професор и аутор многобројних уџбеника, од којих се неки и данас користе у нашем школству, а и сам сам "прве кораке" из теорије ваздухопловства учио из његове "Аеродинамике" и "Механике летења". И данас, у 92. години је виталан декица и колико може својим саветима на неки начин учествује у нашем ваздухопловству... Могли сте га ономад видети и као саговорника у филму који је направљен поводом 100 година српског војног ваздухопловства - "Век одважних". Реч је о генерал пуковнику авијације у пензији, проф. др. Златку Рендулићу... У интервјуу који је дао уредници магазина "Одбрана" (Број 176. од 15. 01. 2013., Специјални додатак "Арсенал", бр.73) госпођи Мири Шведић, професор Рендулић је описао свој животни пут, школовање на Истоку и на Западу, "подизање" наше ваздухопловне индустрије, кризи поводом Резолуције ИБ, плановима за набавку авиона за наше РВ у Америци, Британији, Француској... Стварању наших "Галеба", "Јастреба" и "Орла"... Пројекту "Нови авион" и још много, много тога... Ако имате времена и ако вас интересује ваздухопловство, прочитајте ова својеврсна сећања и неке погледе чувеног професора... Професор др Златко Рендулић, легендарно је име нашег војног ваздухопловства. Рођен је 29. септембра 1920. године у Јастребарском, у Хрватској. Научио је да лети још у Краљевини Југославији. У Загребу је пре рата почео да студира технику на Стројарском факултету, а студије је завршио 1948. године, на београдском Машинском факултету. У партизане је отишао 1943. године, а као члан Народноослободилачке војске Хрватске био је полазник пилотске школе RAF-а. Потом је упућен на школовање у СССР. У послератном периоду овенчао се инжењерским достигнућима. Прешао је пут од пробног пилота и пилота-инжењера за испитивање авиона у лету у Ваздухопловном опитном центру (ВОЦ), главног аеродинамичара пројекта „Галеб” у Ваздухопловнотехничком институту, затим начелника одељења аеродинамике и коначно Начелника тог института. Био је одговоран за пројекте авиона Н-60 „Галеб”, Ј-21 „Јастреб” и Ј-20 „Крагуј”. Затим је постављен у КРВ и ПВО на место начелника ваздухопловнотехничке службе, а од 1972. прелази у Генералштаб ЈНА. Војну каријеру завршио је у чину генерал-пуковника, као помоћник начелника Генералштаба за научно-истраживачки рад. У пензији је од 1. јануара 1981. године. Активно је летео до педесет девете године, уз краће прекиде. Паралелно са војном текла је и његова научна каријера. Последипломске студије похађао је на америчком Универзитету Корнел, а магистрирао је на Mичигенском, са усмерењем Аеродинамика великих брзина. Докторирао је 1964. на Машинском факултету у Београду на групи за аерокосмотехнику. Рендулић је редовни члан Међународне астронаутичке академије и био је дугогодишњи предавач у Центру за стратегијске студи је Генералштаба ЈНА. Аутор је многобројних књига, студија, уџбеника... Речју, човек од ауторитета. Недавно је на симпозијуму одржаном поводом 100 година српског ваздухопловства скренуо пажњу радом о разво ју домаћих ваздухоплова после Другог светског рата. Иако има 92 године у сјајној је кондицији и многе је обрадовао својим наступом. Нама је поклонио драгоцено време и овај интервју. Шта је предратног студента технике определило да авионом досегне небо и живот посвети ваздухопловству? Да ли је то дечачки сан, техничка радозналост или мода тог времена? – Иако сам био добар ђак, чак међу тројицом најбољих на матури, имао сам своје бубе у глави. Волео сам да пратим лет јастребова и од своје 14 године бавио сам се моделарством. Сан о летењу одвео ме је после матуре у Вршац. Пошто сам потицао из богате породице ту сам, о свом трошку, завршио једриличарску школу код познате групе „Девети”, коју је водио Аца Станојевић. Године 1940. похађао сам и Пилотску школу Краљевине Југославије. У то време купљено је, ако ме сећање не вара, 65 тромоторних бомбардера „Савоја-Маркети”, који су били сасвим добри. Тада смо радили по програму школе резервних официра, од маја до септембра 1940., а по завршетку школе постао сам дипломирани пилот у Краљевини Југославији. Учествовао сам и у Априлском рату. Као члан Народноослободилачке војске Хрватске (НОВХ), били сте полазник пилотске школе RAF-а. Сећате ли се тих дана? – Када је после пада Италије Врховни штаб НОВЈ оснивао авијацију били су му потребни сви пилоти. У почетку ме другови из комитета нису пуштали, али се нису могли оглушити на трећи позив Врховног штаба – да сви авијатичари, пилоти, механичари из бивше Краљевине Југославије и из НДХ, који нису починили ратни злочин, ако прелете, задржавају чин и звање. Ја сам био у првој групи. Требало је да летим „Родом”, али је са њом пребегао један човек из загребачког аеро-клуба. Била је то једина издаја у целом нашем раду. У Италију сам стигао 7. јануара 1944. преко Виса и одмах добио легитимацију. Југословени су имали две легитамације –једну за краљевску војску у отаџбини и другу Народноослободилачке војске Југославије, коју сам ја добио. Ми смо замишљали да ћемо у Италији добити преводиоца, као што су имали припадници наше будуће тенковске бригаде, коју су опремали „Стјуартима”, али ни је било тако. Да бисмо постали пилоти морали смо да уђемо у RAF, а сходно томе и да знамо енглески толико да можемо комуницирати с торњем. Били смо смештени у Вили де Роси. Тамо смо имали наставу и чекали исход преговора о нашем статусу, који су се мало одужили. После тога смо пребачени бродом за Египат. Искрцавали смо се у Александрији, у Абу Киру. Група старијих колега одлетела је ка Бенгази ју, а ја сам био с оним млађим, осуђен на то да нас пребаце возом и камионима. RAF-у сам приступио 6. маја 1944. године. Били смо привремено одређени уз састав првог ловачког сквадрона 352. „Спитфајера”. Никада Британија није имала тако дисциплиновану војску каква је била наша. Пуно тога сам ту научио. Каква су Ваша искуства из СССР-а, где сте били послати пред крај рата? – Када је наш Врховни штаб склопио уговор са Совјетским Савезом, наша група, која је прикупљена у Египту, премештена је у СССР. Ишли смо преко Палестине и сиријске пустиње најпре до Багдада, где смо остали неко време, затим смо отишли у Басру, па железницом, која је ишла преко Техерана, стигли у СССР, у Грозни. У Русији сам био од 24. септембра 1944. до 1945. године. Добили смо задатак да формирамо три пука. Ја сам био у првомштормовичком, који је био у Грозном, ловачки је остао у Краснодару, а трећи, бомбардерски, са авионима „Петљаков”, ишао је на двогодишње школовање у Енгелс. У Грозном сам завршио комплетну обуку. Мислили смо да ћемо код Совјета моћи одмах да летимо, јер смо били у RAF-у, али не, имали смо дуго школовање. Училиште је било у Грозном, а пилотска школа на ратном аеродрому код Алханкала. Спавали смо у земуницама. Једном приликом, док сам спавао, пољски пацов појео ми је ревер од шињела. Исхрана нам је била лоша, јер је био рат, а Совјети су морали све да дају за фронт. Из RAF-ових дивних униформи, које су нам редовно прали и пеглали, улетели смо у шињеле, у руску зиму. У Совјетском Савезу сам завршио и обуку за падобранца. Совјетски падобран је као марамица и приликом приземљења имате осећај као да скачете са 3-4 метра висине. Када дува ветар добро се угрувате. Чизме сам морао везивати канапом,како ми не би испадале после отварања падобрана. Тежак је био живот од оснивања штормовичког пука. Наш авион, оклопљени Ил-2 „Штормовик”, Немци су звали „Црна Смрт”. То је био најбољи авион за подршку, који је уништавао тенкове. Били смо готово пилоти и мислили да ћемо током курса ићи да бомбардујемо Кенингзберг. Јесте ли се спремали за тај задатак? – Јесмо, али су наши спречили да било где одемо. Хтели су што пре да имају један „штормовички” пук. Вратили смо се у земљу два месеца по завршетку Другог светског рата. Прелетели смо огромно растојање – хиљаде километара – од Грозног до Сомбора. Из Сомбора смо после премештени у Скопље, због кризе са Грчком. Тада сам био капетан, на дужности политичког комесара ескадриле. У Команди ваздухопловства хтели су да ме 1946. поново пошаљу у Москву на трогодишњу политичку школу. То би значило да се одрекнем летења, технике и будем професионални политичар. Некако сам успео да измолим да ме преместе у ВОЦ (Ваздухопловно-опитни Центар) на испитивање авиона, где сам се обучавао за пробног пилота и помоћника инжењера за испитивање авиона. Уједно, уписао сам пети семестар на Машинском факултету – ваздухопловни одсек у Београду, јер су ми признати положени семестри у Загребу. Једном приликом сте рекли да сте опседнути летењем? – Заиста сам био опседнут летењем. Луд залетењем. ВОЦ је за мене био спас, јер сам могао да летим колико хоћу. У РВ је било око 40 типова трофејних авиона које смо већином испитивали, тако да сам на њима летео. За мене је летење било уживање. Био сам пробни пилот. За разлику од пилота који пет година лети на једном типу авиона, пробни пилот за пет година лети на 20 типова. Друго, технички сам напредовао, јер сам био уписан на шести семестар на факултету. Успели смо да обновимо рад опитне групе у ВОЦ-у која је постојала још у Краљевини Југославији. Радио сам заједно са инжењером Милорадом Спасићем. Од опитне групе наследили смо хангар са вагом и ја сам одмах радио центражу. Био сам помоћник инжењера за испитивање и полако преузимао инжењерске послове. Писао сам и радове о испитивању авиона. Имали смо доста заробљеног материјала из те области – од Немаца и од савезника. Пошто сам знао немачки, руски и енглески постепено сам ушао у ту материју. Професија пробног пилота је опасна. После рата је погинуло много пилота! – Гинуло се у великом броју због свемогућих ствари. Коста Лекић је погинуо на авиону „Бикер јунгмајстер”, којим је увежбавао акробације за авиомитинг. Никола Симић, који је летео на „214“, пао је код „Икаруса” и погинуо. Погинули су и Короша, који је летео на „Лазу-7”, и Шаца Јанковић на авиону „Тандерболт” Ф-47. И ја сам могао да доживим несрећу 1951. на великој десантној једрилици, коју је пројектовала конструкторска група предвођена инжењером Иваном Шоштарићем. Форкапић је летео на левом седишту, а ја на десном. Вукла нас је „јулка” – „Јункерс-52“, на ужету дугачком око 60 метара. Задње оптерећење постигнуто је џипом. Када смо дошли до одређене висине, пилот са „Ју-52“ је јавио да му расте температура уља мотора. Када сам хтео да повучем ручицу у кабини, како би се откачио од „Ју-52“, она ми је остала у руци и нисмо могли да се решимо ужета. Са земље су ме питали шта се дешава и кажу да сам рекао: „ Земља се није откачила”. Знао сам шта би се десило када бисмо са око 60 m дугим ужетом ишли доле, па сам успео, онако мршав, да се провучем испод команди напред и да палицу, којом сам мерио отклоне команди лета, искористим као полугу и избацим уже. То је била права срећа. Како сте тада у ВОЦ-у испитивали аеродинамичке карактеристике авиона, када нису постојали аеро-тунели? – Кад сам дошао у ВОЦ нисмо имали од старе Југославије скоро ништа, али је у Ђердапу био извађен један брод, који је лежао у плиткој води, а на којем су били и нструменти свих њихових метролошких станица. Од тих уређаја успели смо да направимо региструјући брзиномер, региструјући висиномер, а у Швајцарској смо купили региструјући акцелограф. Тако смо могли да имамо податке о брзини, убрзању, висини лета, температури, али нисмо имали уређаје за мерење сила у командама, за отклоне команде – за стабилност. У ВОЦ-у се налазила радионица у којој смо направили најобичнији тензиометар за мерење сила. Монтирали смо га на палицу и када бисмо изводили петљу, силу бисмо мерили вучем, а отклоне крмила смо после прерачунавали. На пример, на двомоторцу авиону „214“, где је било 3-4 путника, кредом сам цртао место где је свако од њих морао да седи, како бисмо имали три положаја тежишта. И са та три положаја, кад измеримо силу, апсолутно смо могли да добијемо однос положај према неутралној тачки, толико важној за стабилност. У то време нико у команди није знао шта је то неутрална тачка, па су ме питали: „Да ли је нађена?” Мислили су да је као куглица, а ја сам се шалио. Можда изгледа да смо радили помоћу штапа и канапа, али није било тако. Велики напредак у мерењу донела је изградња аеро-тунела Т-32. Ту сам могао да поредим добијене резултате. Мерио сам Бешлинових 20 авиона и израчунавао колики је њихов Рејнолдсов број. Имао сам њихове податке у лету и у аеро-тунелу. Установио сам да су градијенти криве тачни. Тунел је давао доста тачне податке за градијент криве узгона, али не и за максималну вредност коефицијента узгона. Покојни Урош Поповић и ја смо за авион „Галеб” урадили све деривативе пре и кад смо их измерили после били су за длаку тачни. Сећате ли се како је изгледао рад пре и после Информбироа? – Као војни студент завршио сам факултет на дан јавне објаве Информбироа. У СССР-у су сви мислили да ћемо се ми који смо се школовали у СССР-у изјаснити за Стаљина, али је било обрнуто. Био сам срећан што су ме после вратили у Ваздухопловни опитни центар. Са Совјетима смо и пре Информбироа имали ситне чарке. Сећам се 1946. године. У Команди ратног ваздухопловства имали смо руске инструкторе и саветодавце. Они су били ту јер смо после рата имали углавном совјетску борбену технику – „Штормовике” и „Петљакове”, а после смо купили „Јак-3“. Нисмо били препотентни, али смо имали другачија наређења. Добили смо наређење да „Јак-9П“, који је био најбржи авион са клипним мотором, преуредимо у извиђача. И ја сам радио на том авиону. Тада сам, ни крив ни дужан, дошао у сукоб са једним совјетским официром. Рекао ми је да не можемо без главног конструктора радити никакве измене на авиону и да, уосталом, не треба ништа да развијамо већ да све узимамо од њих. Био је капетан, као и ја. Исту смо школу завршили, само ја командну, а он техничку и враг ми није дао мира, па сам му рекао да уграђујемо енглеску „Винтен” камеру, која је боља од постојеће руске на „Петљакову”, и да смо од Чеха добили немачке каблове за даљинско управљање. Рекао сам му да је то наш авион, а касније смо га заиста и купили. Рус се укочио, па сам помислио да ће се жалити на мене. Међутим, није се ништа догодило. На јесен је полетео наш први школски авион „Аеро-2”, који је пре рата већ био готов као „Аеро-1”, чему су се Руси противили. Генерал Мијалко Тодоровић, који је био инжењер, пренео нам је поздраве Врховног команданта, и рекао да ћемо обновити ваздухопловну индустрију– одмах ћемо правити авионе за које смо способни, а куповати оно што не можемо. Видео сам да се ледени брег топи. Значи да је парола – „ослонац на сопствене снаге“, потекла из тог периода? – Од почетка смо се ослањали на сопствене снаге за оно што смо могли да урадимо. Био сам 1946. у комисији Команде ваздухопловства, као представник ВОЦ-а, када се одлучивало о даљем развоју ваздухопловства. Одлучено је да урадимо серију авиона и одмах обновимо производњу у „Икарусу” и „Утви”. Те фабрике су радиле и за време рата, па су могле да наставе са произодњом. Израђена је серија домаћих авиона – „Први мај” и „Тројка” за авио клубове, за основни школски авион је била конкуренција између три авиона – „Аеро 2Б”, „211” и „Лаз-7”. Победио је „Аеро”. Прелазни авиони били су „212” и „213”. По чему памтите дане проведене на последипломским студијама у Америци, на унивезитетима Корнел и Мичиген? – Године 1950. сви су похађали неке курсеве, а мени су наредили да убрзано учим енглески како бих ишао на посебан курс за дипломате. Најпре нисам знао о чему се ради, али сам касније установио да нам под видом помоћи нуде три места за постдипломске студије у САД. Од нас 23-це, тројицу су одабрали, а ја сам први завршио те студије. Године 1952. уписао сам зимски семестар на Корнел Универзитету. То је био господски универзитет, за богаташе, а моје школовање плаћала је америчка Влада. На факултету су најпре мислили да сам избеглица. Рекао сам им да сам активни мајор југословенског ваздухопловства и гост америчке државе, односно Министарства одбране. Е, тада су мислили да сам агент. После сам отишао на Универзитет Мичиген, који је једини у САД имао суперсонични тунел, где су студенти радили. Студирао сам са још 40 колега и био међу 3-4 најбоља студента. Много сам учио. А кад знаш, знаш и за њих. Имао сам дивне менторе. Сви професори били су странци, а мене су одмах запазили на вежбама. Школовање у Америци завршио сам као мастер наука и једини сам код нас имао диплому мастера из „хај спид“ аеродинамике. О томе сам написао и књиге. Моја „Механика лета” се и данас користи. Имао сам огромне користи од тог боравка у Америци. Мој ментор за магистарски рад био је врхунски аеродинамичар и он је указивао на то ко ји су аеропрофили најбољи. Касније сам инсистирао на тим профилима током израде „Галеба”, „Јастреба” и „Г-4“, и нисам се преварио. „Галеб” је пикирао до 0,81 маха и није имао „пич-ап“ ефекат – пропињање, као „Тандерџет”, који је на 0,82 маха правио готово незадрживи „пич-ап“ и морали сте са две руке да га задржите, ако не тримујете. На повратку из Америке вратио сам се у ВОЦ, али сам ушао у састав комисије за удесе. У тим комисијама за авионе са великим брзинама није било никог у команди ко је завршио за „хај спид“ аеродинамику, а ми смо имали „Сејбра” и „Тандерџета” на којима су људи гинули. Упоредо с тим активностима, одлазили сте и у међународне научно-дипломатске посете. Сећате ли се неких од њих? – Био сам два месеца на службеном путу у Шведској, од 21. фебруара 1955. где смо у аеро-тунелу испитивали макету авиона „Б-12“, конструкторске групе потпуковника Бешлина. Тај пројекат, међутим, није успео. Исте године, у периоду јуни/јули, делегација Команде ваздухопловства, предвођена генералом Зденком Улепићем, ишла је у СССР на митинг поводом дана ваздухопловства. Била је то наша прва делегација после Информбироа, која је послужила као пробни балон да се оцене односи. После наше посете Никита Хрушчов је дошао у Југославију. И ја сам био у тој делегацији, као стручњак. Примио нас је Жуков, који је после Стаљинове смрти опет постао моћан. Совјети су посебно ценили нас и Индијце, и ми смо били посебно третирани. Показали су и најновије авионе. Ту сам видео „МиГ-19“, који је још био тајни авион. Запазио сам да има највећу стрелу крила на свету. Нико није имао више од 60 степени. Обилазио сам бомбардере, гледао их са стране и корацима измерио распон крила. Израчунао сам колика је стрела крила. Иако нисам смео да носим фото-апарат, скицирао сам авион по сећању. Мој цртеж је касније генерал Улепић предао Гошњаку. Да ли Вас је изненадило то што сте видели у Русији? – Јесте, али ме нису толико изненадили авиони. Руси су у аеродинамици ишли на повећање стреле крила, а ја сам добро знао да 60 степени стреле ствара ужасне потешкоће, што се касније и потврдило. Ни Совјети нису касније много ценили „МиГ-19“. Међутим, изненадили су ме напретком у ракетној техници. У Америци сам у механици лета учио о трансатмосферском летењу. Схватио сам да су Совјети криво цењени. Имали су велике губитке у рату, али су се опоравили. Имали су добру основу – Жуковског и друге научнике који су се бавили свемирском техником пре свих. Први су у свету имали ракету ваздух-земља на „Штормовику” већ 1941., а савезници тек 1944. године. На Универзитету Мичиген сам сазнао да је у Русији постојала екипа стручњака специјализованих за парцијалне-диференцијалне једначине, које су употребљаване у теорији еластичности, важној за нове авионе. У САД сам дознао и за неке руске радове, које сам после користио за докторат. Сазнао сам и да је за време након царске Русије, када су многи научници слати у Сибир, њихова Академија наука испословала да се врхунски математичари одведу у логор близу једног села на Уралу, где су основали школу парцијалних-диференцијалних једначина, која нигде у свету није била тако јака. Та сазнања потицала су од Тимошенка са совјетске академије наука, који је пребегао из Русије и дошао на Универзитет Мичиген. У тај логор су слали математичаре и за време Стаљина. Хрушчов их је после све упослио на важним пројектима. Совјети су увидели да у ракетној техници Фон Браун и други научници који су отишли у Америку максимално користе течни кисеоник и течни водоник као погонско гориво, што је било јако компликовано. Насупрот томе, они су градили огромне ракете, које су у нижим степенима користиле керозин, што је много сигурније, а само су у задњем степену употребљавале течни кисеоник и водоник. И први вештачки сателит био је совјетски – имао је 50-60 центиметара. Касније су Американци направили свој, али много мањи. Значајан корак у Вашој каријери био је одлазак у фирму „Фоланд”? – Био сам шеф групе која је од 15. јула до 7. августа 1957. била у Британији ради испитивања авиона „Фоланд нет”. Поред мене су били капетан прве класе Владимир Водопивец и капетан Боривоје Петков. Теди Питер био је један од најбољих конструктора Британије и од њега сам многе тога научио. Он ми је рекао: „Не можете имати ловачки борбени авион који је изразито грађен за борбу у маневрима – „дог фајт“, ако имате више од један одсто статичке стабилности.” Генијално је решио питање уметне стабилности – кад је стајни трап извучен, авион има стабилност 4-5 одсто, кад иде на слетање, а један кад иде у борбу. Када пређе 0,9 маха аутоматски му се повећава стабилност за три одсто у транссоничној области. Та сазнања сам касни је користио на неким пројектима. Када сам био у Индији, непосредно после индијско-пакистанског рата, један Индијац ме је повео до пилота који је „Фоланд нетом” обарао пакистанске „Мигове”. Пакистанци су од Кинеза купили „МиГ-19“, али су га преуредили бочним уводницима, па је развијао брзину до 1,5 маха. Он може да изведе заокрет највише са 0,95 маха, а ту је „Фоланд нет” бољи од свих. Пилот ми је рекао: „Та мала ствар, бува, може ’мигу’ да ’седне на леђа’, јер је бољи у заокретима, ако хоћете да води борбу на 0,9 маха”. Британци су били вољни да нам продају „Фоланд нет”. Зашто није купљен? – Хтели су да нам продају. Ми смо типовали на „ Фоланд нет” 1957., јер је то био авион који је генијално решен обичном технологијом – без допунских машина, значи пресованим деловима. Чак смо и купили два авиона, али тада нисмо знали да ћемо по повољној цени моћи да купимо „МиГ-21“. Исте године прелазите у Ваздухопловно техничк институт (ВТИ). Изненада. Нисте се томе много обрадовали. – Заиста се нисам одушевио када сам децембра 1957. добио наредбу да пређем у ВТИ. Жалио сам се Команди РВ да не могу тек тако да ме преместе, јер сам већ биo потпуковник. После сам добио наредбу да будем постављен на формацијско место које до тада није постојало – за главног аеродинамичара пројекта „Галеб”. Убрзо сам постављен на дужност начелника аеродинамике, а годину дана касније постао сам и начелник тог института. У почетку је у ВТИ-у било тешкоћа, јер су у одељењу конструкције хтели да начине једноставни млазни авион са металним резерварима горива, како би избегли гумене, који су се морали увозити. Прва атрапа авиона „Галеб” имала је велике димензије трупа, тако да се командант РВ генерал Зденко Улепић згрозио кад ју је видео. Ипак, све је исправљено –аеродинамика, статика и аероеластичност су нормално прорадили. Летење на млазном авиону „Тандерџет” Ф-84Г помогло ми је да схватим шта мора да има такав авион, више него теорија аеродинамике. Ње сам се сетио кад смо одлучивали о аеропрофилу. Инсистирао сам да авион у корену има аеропрофил „NACA 64А213“, а близу краја „64А212“, јер он нема поремећаја у транссоничној области, тзв. „пич-ап“. Тражио сам и да крило будедругачије. Оно се не витопери, а у превученом лету постиже прво одвајање струјница у корену самим својим обликом, уз трешење, када су елерони још потпуно ефикасни. Трешење авиона упозорава пилота да мало попусти палицу, спусти нос, поклони се и полако излази из превученог лета. Нема самовољног улаза у ковит, а из њега се, након четири окрета, лако вади нормалним поступком. Према томе, нема скривених тајни у превученом лету и ковиту, које могу убити пилота почетника. Искуство нас је научило и каква седишта морају да буду. На пример, на „Tандерџерту” смо имали седиште које је приликом избацивања могло и да убије пилота. Тројицу смо мртвих спустили из тог авиона. А ми смо узели много сигурније Фоландово седиште, које је било на „нету”. Били сте вођа пројекта и одговоран за развој „Галеба” и „Јастреба”, а многи Вас сматрају за њиховог конструктора. У чему је разлика? – Некад је у конструкторским групама за клипне авионе постојао главни конструктор, као што је, на пример, био Сима Милутиновић у „Змају”, а шефови група били су довољни конструктору да решавају одређена питања. Конструктор у Институту није то исто. Може се сликовито рећи да је пре први конструктор био прва виолина, а ја сам у Институту био диригент целог оркестра. Случајно, знао сам боље аеродинамику од осталих, јер сам је завршио у Америци, па сам у изради „Галеба” и „Јастреба” користио стечена знања. Изгледа да сте емотивно везани за „Галеба”? – „Галеб” је био чистих линија и спадао је у савремене школско-борбене авионе с летним особинама прикладним за обуку, као летелица која пилоту „опрашта грешке”. Ја сам апсолутно емотивно везан за њега. А зашто нам је био потребан и као борбени авион, наоружан митраљезима? Због наше војне доктрине. Није проблем ако на нас навали нека мала сила, али смо рачунали да је рат могућ само са суперсилом. Могућност да нас нападне САД била је врло мала, али смо се прибојавали Совјета. Они би вероватно могли, након нашег повлачења у брдско-планинску област где тенкови више не значе одлучујућу снагу, да нас нападну хеликоптерским десантима, а у тим ситуацијама би „Јастреб” био итекако користан, јер има три митраљеза 12,7 mm, који су врло моћни. За обарање хеликоптерских десаната су „Галеб” и „Јастреб” били бољи него „Тандерџет”, јер је „Галеб” могао да полети са травнатних површина. Нисмо ми били луди кад смо у авионе уграђивали те тешке митраљезе. Када сам једном приликом тумачио Титу предности тих летелица гарантовао сам да пробни пилот може бициклисту или мотористу да обори у другом рафалу. Тито ме је питао: „Зашто не у првом?” Одговорио сам да не можемо одмах знати занос ветра. То су били и нашi најпродаванији авиони. Посебно је „Галеб” био популаран у Либији? – Јесте, Либијци су много волели „Галеба”, јер је летео и у најтежим условима. Хтели су да га раде по лиценци, али, наравно, нису могли. Нису имали у почетку ни ваљане пилоте и требало их је обучити. Ниједног пилота „Галеб” није убио због својих летачких особина. Зато сам и даље инсистирао на том аеропрофилу. Кад смо радили „Супер галеба”, рекао сам Љуби Груборовићу, вођи пројекта, који је био мој ђак, да идемо на аеро-профил „Галеба”, само са 11 одсто средње максималне релативне дебљине крила. Веома су позитивна искуства у коришћењу тих авиона и у Замбији? – Да. У то време Замбија је имала велике проблеме. У њу су из Анголе, тадашње португалске колоније, у којој је био хаос, стално долазиле колоне људи и улазиле дубоко у замбијску територију. Нико им ништа није могао. Кад су „Галеб” и „Јастреб” дошли у Замбију, макар само њих 20, престале су те колоне, јер је „Јастреб” имао три митраљеза 12,7 mm, а „Галеб” два, а они нису имали ништа слично. Најбоља је ствар кад самим постојањем одвраћате неког од напада. Занимљива је прича о трговини с СССР-ом, када је Југославија одлучила да купи МиГ-21-Ф13. Испричајте је. – Наши тенкисти су 1957. одбили тенкове „Шерман”, које су нам нудили на Западу јер су били огромни, високи и имали су бензински мотор, па су лако планули у борби. Када смо се одрекли „Шермана” и муниције за њега, америчка штампа је писала да ми прелазимо у источни блок. Тито није рекао ни реч о томе. Хтео је да се та вест прошири и да на њу наседне Хрушчов. И заиста, ми смо 1962. почели трговину са СССР-ом, уз одличне повластице. Добили смо понуду за „Миг-21-Ф13“, једног од најбољих „дог-фајтера“ у то време, за много јефтинију цену него да га производимо. Могли смо да тргујемо фармеркама, вињаком марке „Цезар”, најлонским чарапама и „Пеко” ципелама. У то време је израђено милион „Пеко” ципела за СССР. Сећам се да је у Москви, испред Црвеног трга у једном огомног магазину био километарски ред. Стигле су „Пеко” ципеле и народ их је узимао не гледајући на број. Онда су купци седели на Црвеном тргу и тамо мењали купљену робу. После тога Тито је рекао Совјетима да је за њихово добро боље да ми будемо у покрету несврстаности, а у нашу несврстаност убедио је и Американце. Били сте председник научно-техничке комисије за сарадњу са Шведском, Индијом, једно време са Кином, Северном Корејом, а после и са Мађарском и Чешком. Како је билосарађивати са њима? – У Инди ји сам био председник комисије за сарадњу са том земљом. Сећам се да су Индијци у граду у којем је била смештена радња романа Луиса Бромфилда „Кише долазе”, направили фабрику за минобацачку муницију, јер од Енглеза нису ништа наследили. Та фабрика је имала ланчану производњу, тако што су запослени седели у кругу и из руке у руку преносили делове. Тада су имали врло јефтину радну снагу. У првом индијско-пакистанском рату користили су наш брдски топ 76 mm, који је могао да се растави и спакује на четири товарна грла, и муницију коју смо им послали. Пакистанци нису имали такав топ, а он се показао одличним у подножју Хималаја, где се и данас ратује. Индијци у почетку нису имали много, а данас унапређују „Сухој” са европском инструментацијом, коју ни Руси немају. Они су сада хиљаду километара испред нас. Други пример је заједнички рад наше „Искре” са Шведском на рачунарском уређају за нишањење топом на нашем тенку „М-84“. Та ласерска рачунарска група може да за две секунде прецизно прорачуна податке и омогући погађање циља са великом вероватноћом. Како су протицали сусрети с Кинезима? – У Кини сам био 1979. године. Они су знали да смо много бољи од Совјета у електроници и да смо све совјетске ракете унапређивали када су ишле на ремонт. По лиценци смо радили „Стрелу-2М” и „Маљутку”, али смо им уграђивали савремене електронске елементе, тако да смо могли ставити 100 грама експлозива више, што је та средства чинило ефикаснијим. Кинезе је занимала микроелектроника и желели су да им продамо нешто од тога. Мој шеф, генерал Стане Поточар, питао је Тита о томе, а он је одговорио да је прерано за то. Да је остала Југославија мислим да бисмо то продали Кинезима кроз неко време. Када је недавно промовисана књига о „Орлу” ауторa Александра Радића, рекли сте да је тај авион значајно унапредио развој наше ваздухопловне индустрије. – Да, „Орла” смо почели да радимо са технологијом која је примењена на „Сејбру”, па нам је испао тежи најпре за 500кг, а после и више. Зато смо одлучили да начинимо технолошки скок и да крило и кору трупа радимо са великим фрез машинама. То се зове машинско велико фрезовање плус хемијско фрезовање. Значи, започели смо са технологијом коју „Марсел Дасо” користи на својим авионима од почетка рада на „Миражу 3”. Тај технолошки скок био је апсолутно потребан, јер се без њега није могло ићи даље, да ли у надзвучне или подзвучне авионе, свеједно. Други технолошки скок био је у осавремењавању команди лета. Прво су биле хидрауличне, имитација совјетских, али оне нису задовољиле. Да би се остварила повратна спрега код управљања ишли смо на хидрауличку „Даутијеву” лиценцу, која је била одлична, међу најбољима у Европи. „Даутијеву” технологију у потпуности је освојила „Прва петролетка”, тако да је тај авион био потпуно наш. Те новине требало је објаснити у Генералштабу и то није ишло лако. Због великих трошкова које смо имали на изради „Орла”, због нових технологија, испало је да нам је авион скуп, што није истина. Морали смо их освојити за даљи развој ваздухопловства, па није сасвим тачно да се то рачуна у цену „Орла”. Пуно се причало и прича о авиону НА (Нови Авион - Ју Суперсоник), који је требало да буде понос нашег ваздухопловства. Шта је истина о том пројекту? – Још док је разви јан „Орао”, појавила се, више у Румунији, жеља да раде авион надзвучних брзина, али не најновији са уметном стабилношћу и са карбон фибером, него као „Мираж 3”, који нема уметну стабилност. Румуни су тражили да авион иде 2,5 маха. Видите, за преко два маха морате да имате авион чија су крила од титанијума, а титанијум је за нас била немогућа технологија. Испод два маха можете користити потпуно алуминијумске легуре, а карбон фибер је потребан за око 1,9 маха. Ми смо Титу рекли да је титанијум материјал под ембаргом и да се тешко може набавити, а врло је тешка и технологија израде. Онда су нам нудили један амерички авион који је ишао скоро два маха, догфајтер, изванредно покретљив, који бисмо могли да радимо по лиценци, али он није имао довољно носивости и није био модеран. На крају смо ишли на НА. А шта рећи о њему? Мислим да не бисмо могли реализовати тај пројекат и да није пропала Југославија. Цена нашег НА била је висока јер смо карбон фибер тада могли да радимо само са две фирме у Европи – „Марсел Дасо” и „Бритиш аероспејс”. Сматрали смо да је најједноставније да идемо на једномоторни француски „Рафал”. Двомоторни „Рафал”, стратегијски ловац, био је ужасно скуп, али не и једномоторни. То би нам скратило све њихове муке које су имали са ударним таласом и уводником, а имали бисмо решен и рачунар. Да ли са два мотора или једним – није важно. Важан је облик авиона. Французи су то прихватали, јер би се такав авион могао продати. После смо израчунали да би нас опрема скупо коштала. Такозвана стаклена кабина у којој је све дигитализирано врло је скупа. Њена цена износи око 30 одсто цене авиона. Сем тога, морате рачунати и на резервне делове, на резервни мотор или два... Морате цену множити са 1,5. Написао сам тада да је НА авион изван моћи чак и СФРЈ, да је остала, али сам сматрао да бисмо, пре Титове смрти, могли да уђемо у такав пројекат заједно с Индијом. После пензионисања били сте председник савета за научни рад у оружаним снагама. Да ли сте и ту унели неке новине? – Председник савета за научни рад у оружаним снагама се бира и једини сам био два пута на тој функцији. После су све републике оснивале савете за научни рад и ми смо се спајали, тако да сам једне године био председник за целу Југославију. Онда сам помогао да се уведу математичке методе операционих истраживања у ЈНА и у неке привредне гране, и постао почасни председник њиховог удружења. Операциони истраживачи су имали сваке године конгрес у Будви и ја сам ту долазио. Принципи операционих истраживања су се после ширили и тиме се бавила цела Југославија. Да је остала, били бисмо врло јаки. Једно време био сам и члан математичког института САНУ, када сам радио докторат. Бавио сам се одређивањем трајекторија лета ракета у неконзервативном и конзервативном систему, а то је замршена математика. Откуд интересовање за свемирски програм? Неколико књига написали сте о томе, попут „Свемирска оружја и рат звезда”, „Оснивање база на Месецу”... – Са свемирским идејама упознао сам се када сам био на последипломским студијама на Универзитету Корнел, који је имао астрономску опсерваторију. На предавањима су нам говорили о транзиционом лету из свемирског простора у атмосферу. То сам касније обрађивао у мојој механици лета. Вероватно сам због тога и прихватио да као генерал у пензији будем председник Југословенске астронаутичке асоцијације. Постоји Међународна астронаутичка федерациија–IAF, која има своју Међународно астронаутичку академију–IAA са седиштем у Паризу. Наша асоцијација се учланила у међународну, а предложено је да конкуришем за ту академију на основу мојих радова. Примљен сам за редовног члана, што је доживотно звање. Имао сам срећу да у тој академији радим у секцији међузвезданих летова и да ми ментори буду светски познати стручњаци – професори Л. Р. Шепарди и Б. М. Оливер. Написали сте већи број књига, расправа из области аеродинамике, механике лета, астронаутике, савременог наоружања... Да ли и данас пишете? – Пишем нову књигу, а зове се „Ловачка авијација – први део 1914–1945” Тако је све почело. Ви сте сретан човек. – Увек сам сретан када радим оно што ме интересује. Када смо током рата били у Бенгазију моје колеге су бежале у град да се проводе, а ја сам ишао у пустињу где је било пуно оборених авиона. Седео сам у њима по 2-3 сата и гледао како су неке ствари решаване. При том би ми шкорпион пролазио неколико центиметара поред ципела, али се на то нисам обазирао. Да ли је „Јастреб” добио име по Вашим птицама из детињства? – Не. Приписали су ми да је авион добио назив по Јастребарском, у којем сам рођен. Али, није истина. Јастреб је „хоук“, а нема земље на свету која нема свог хоука. Ипак, било ми је драго када су рекли – ово је „Галеб” за школовање, јер је питомији, а ово „Јастреб”, јер је борбен. Сетио сам се јастребова из мог детињства. Са летом тих птица све је почело. Истина је да су ме опседали авиони и летење. Летео сам до педесет девете године, уз краће прекиде. Кад сам се пензионисао наставио сам да летим на „Утви” у аеро-клубу. Неколико година касније ставио сам тачку на летење. Рендулићи, међутим, нису ставили тачку на ваздухопловну каријеру. У Ваздухопловно техничком институту у Жаркову, а данас Војнотехничком, остао је његов наследник, син Зоран, који је својевремено учествовао у развоју „Супергалеба Г-4”, перфектног школско-борбеног авиона. Антрфилеи Традиција – Србија не би смела да престане да израђује ваздухоплове, иако је сада у кризи. Врло је важно да се зна да је то земља која има дугу традицију у ваздухоловству. Била је међу девет земаља у свету која је пре Првог светског рата користила ваздухоплове у рату. Године 1912. у Србији је основано ваздухопловство у Нишу, као ваздухопловна команда. То не значи да је Србија имала своје авионе, били су француски, али је ратовала њима. Ниједна велесила тог времена није ратовала авионима пре 1914. године. У Краљевини СХС је у Новом Саду основана радионица која је израђивала мале аустроугарске школске авионе „Бранденбург”, а после је прешла у Земун. Од 1923. надаље у Србији је основано шест фабрика авиона/структуре авиона, две фабрике мотора у Раковици, три фабрике инструмената и једна ваздухопловних падобрана и одеће. На Машинском факултету постојао је ваздухопловни одсек још од 1937. године. Обука – Совјетски стручњаци су сматрали да је наш план рада на пројектовању и изради авиона домаће конструкције непотребан, јер је за обуку пилота и падобранаца у аероклубовима довољан њихов „По-2“, а за основну обуку војних пилота „УТ-2“. И ми смо у Русији били школовани на авиону од 105 КС, у основној обуци, и одмах прелазили на двосед од 1.750 КС. Руси тако раде, а цели свет другачије. Све земље на Западу имају авион за прелазну обуку са мотором од 450 до 500 КС, па смо и ми желели то да постигнемо планом израде домаћих авиона. Мисија – Када сам се вратио из Америке, сваке године су ме слали у иностранство, али то није било само ради конгреса аеродинамичара, већ су наслутили да могу да прибавим и неке важне податке. Фебруара 1959. био сам са потпуковником Миленком Ђурићем у Француској, на преговорима у „Марсел Дасоу”, ради евентуалне набавке авиона „Мираж 3”. Преговори су одлично кренули, али је све пропало због заробљавања нашег брода, који је носио оружје за Либију, а Французи су сумњали да је намењено побуњеницима у Алжиру. О томе се ћутало. Петнаестог јула исте године били смо у Торину у посети фабрици авиона „Фијат”. Наш пробни пилот летео је на „Фијату Г91”, којег смо хтели да употребимо за замену „Тандерџета”, као лаки борбени авион. За тај задатак су знали механичари, али о томе нисмо смели да говоримо. Антикорозивна заштита – „Галеб” је био авион добре антикорозивне заштите. Када смо га радили, а он се још увек радио закивањем, морала је свака плоча да се намаже лепљивом гумастом материјом, тзв.поликастом, и да се тек по лепљењу занитује. И у рупе за нитне такође смо стављали ту материју, тако да „Галебу” корозија није могла ништа. Зашто смо то радили? Видите „Галеб” је био у Задру, а тамо је бура са планина вертикално ударала у Новоградско море и солила „Галебове”. Били су бели, пуни соли, али ниједан није страдао од корозије. А кад је тамо био амерички „Тандерболт”, уколико му фелне нису биле намазане вазелином, појела би га корозија због соли као мишеви сир. Цена скројила мотор – Поред „Орла” хтели смо да развијемо мотор и освојимо моторску индустрију. Неки су желели да променимо „Вајпер” за бољи по потрошњи. Говорио сам да у том случају, са парама које имамо, можемо само да уништимо један и други програм. Не можемо да се играмо. Не градимо „Орао” за трговину по свету, него за нашу војну индустрију. Озбиљно градимо авион, а не радимо дипломски рад и показујемо шта знамо. Са парама које смо имали могли смо једино да радимо заједно са Румунима лиценцно „Вајпер”. Није ваздухопловство било толико моћно. „Вајпер” је одличан мотор, када је реч о сигурности. Ниједан наш „Галеб” и „Јастреб” није страдао и ниједан мотор није отказао иако су прешли више хиљада километара до Лусаке. Према томе, мотор је поуздан и може да изврши основну намену, а то је да „кљуцамо” оперативну маневарску групу евентуалног противника. Разговор водила: Мира Шведић Извор
×
×
  • Креирај ново...