Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'земљи' or ''.
Found 28 results
-
ВИЂЕЊЕ С. Р. О РАВНОЈ ЗЕМЉИ, НЕБЕСКОМ СВОДУ И ЗВЕЗДАМА by Nikodim Bogosavljevic · Published август 30, 2017 · Updated август 30, 2017 „Господ је највећи уметник.Он је песник у љубави. Жели да му се потпуно предамо у вери, нади и љубави. Наша брига Га растужује“; с. Р. У недељу 27. 08. 2017. у Манастир Голубац дошла је с. Р. и испричала доле потписаном два виђења: једно, које је имала у ноћ 13. 08. 2016 и друго око 20. 12. 2016. О првом виђењу о равној земљи ником није могла да прича, исповедила се свештенику, који виђење није коментарисао. У првој половини ове године била је у Бања Луки, где јој је пријатељица показала моју књигу Ипак се не окреће. Видећи да књига одговара њеном виђењу, желела је да дође до мене и исприча ми га. Набавила је телефон, најавила се и дошла. Још је рекла да се после виђења молила Богу да нађе неког монаха да напише књигу о равној земљи, како би људи знали истину о Његовој творевини, на шта сам јој узвратио, у шали, да је она кривац што сам књигу написао. Потом смо упоредили датуме: она је имала виђење 13. 08. прошле године, а ја сам први видео клип о равној земљи гледао 08. 08., и затим 15. 08. почео са скупљањем грађе на интернету за писање књиге. С обзиром да обоје верујемо у истинитост тврдњи у мојој књизи и њеног виђења, закључили смо да је очито реч о јединственом делу Божијем, и сматрали смо да је од духовне користи православним Србима да се ова виђења објаве. Друго виђење о звездама на куполи допуњује прво, и зато га заједно с њим и објављујемо. У овом кратком уводу ћемо још рећи о разлици између снова и виђења Божијих. Снове Бог даје појединцу као обавест или упозорење, које се односи на њега лично, или на некога од његових ближњих. Виђења, пак, Бог даје ради духовне користи Цркви, у виду упозорења и(ли) укрепљења. Сматрамо, дакле, да наведено важи и за виђења с. Р. После навођења виђења додаћемо још нека запажања у вези њих: Равна земља Помаже Бог, оче. Ево странице дневника. Датум је 13.08.2016. Легох у постељу, касно беше. Тужна бејах, те се обратих Богу: „Боже, Ти си ми све, и једини кога имам.“ Почех молитву „Господе помилуј“, али сам помислила да не треба само умом да се говори, већ кајање, скрушеност, да срце дише… И тако у исто време осећам да падам у сан, и да ми молитва силази у срце… Обретох се у некој соби. Кревет, чисто бела постељина, осећам да се молим, чујем себе где говорим: „Господе помилуј!“ Осетих силну љубав према Господу. Рекох му: „Господе, Ти си све моје! Не могу Без Тебе! Ти ми све значиш!“, а то сам са таквом силом љубави рекла! Гледала сам у вис из те собе, молећи се: „Велика, силна Љубави, Господе помилуј!“ И нестаје плафон на соби. Сиђе на мене силна љубав Божија. Подиже ме полако горе. Што јача љубав, све више се пењем. Видим изнад себе две планете. Једну ближу, већу, схватам да је Сунце, и изнад ње мало мању планету, такође сија, видим да је Месец. Како се приближавамо њима, згаснуше у нашој близини, идемо још горе. Обрати ми Господ поглед на стаклени омотач око земље – куполу. Схватам да сам окренута према истоку. На стаклу куполе видим цртеж ока. Најједноставнији цртеж. Окрете ми Господ поглед и на остале стране света. На свакој је исти цртеж ока. И на средини – на врху куполе. Још се пењемо у вис, пролазимо изнад Сунца и Месеца. Молитва „Господе помилуј“ са срцем куца, још у неизрецивој љубави. Идемо, идемо и стижемо до врха куполе. Ту је вероватно отвор, нека врата, не видех али пролазимо… Видим: купола се састоји из два слоја стакла. Близу су један другом. Између њих шиба млаз воде невероватном брзином, хиљаде километара на сат. Пролазимо изнад куполе. Стојим близу са спољне стране у мраку. Потпуни мрак. Погледах лево – мрак, десно – мрак. Нема звезда, Сунца, Месеца… Погледах сада у куполу из тог мрака. Стојим тачно изнад њеног улаза. И видех невероватан призор!!! Како дивно сија Божија творевина у овом мраку! Испод куполе Сунце унутра обасјава Земљу. Светлост пробија кроз стаклени омотач. Земља исијава у пуном величанству! Каква лепота! Изгледа као кад би поклопио тањир провидном стакленом полулоптом . Иако сам у мраку, све видим. Осећам влагу на рукама. Притисак велики, од воде у којој стојим. Тако је јак да срце успорава рад. Са њим и молитва. И Господ ме полако спушта назад у собу. Од лепоте коју сам доживела у љубави Божијој, ја поново желим исто. И молим Господа: „Господе помилуј!“ Поново ме Господ узе у љубави неописивој, молитва задиса у мени, и подиже ме поново горе. Сада до врха, али унутар куполе. Видим на средини Земље копно, около мора. Али кратко. Само тренутак. Пажњу ми је привукла планина која је била највиша од свих. Из оне висине видех лепоту какву описати не могу! Све могу да видим: и траву, и цвет неки жути, личи на маслачак, латице му видим. Описати се не може колико је Господу Земља прелепо подножје ногама! Шаренило ливада, пејзажи душу да напоје! Полако ме Господ спушта назад у собу. Молитва полако јењава, чујем срце да полако завршава: „Господе Исусе Христе, сине Божији, помилуј ме грешну!“ + + + О звездама У сну ме подиже Господ до на пола пута до куполе. Беше ноћ. Погледах горе. Звезде сијају, налепљене на куполу једна до друге начичкане у мноштву и лепоти сјаја. Од јачине Његове деснице, како их је усијане силно бацио у једном потезу, купола је благо изгорела, направио се вар и распршиле су се у ситан прах. То је оно што зову млечни пут. Звезде, неке мање, неке веће. Кад једна јаче засија, она поред ње ослаби у светлости, и то изгледа као титрај. Постоји и један ауто, који је мали и сладак, цео у црвеном штрасу. Он развози звезде по небу. Из њега, видех, излазе звезде према вратима куполе, да се попну и прођу кроз врата на горе. Божија десница се пружа одозго и спушта тик испод отвора унутар куполе. Да их узме и однесе. Једну враћа, сад већ помислих да су то душе, а не звезде. Не знам. Знам да је та једна звезда, коју је Господ вратио, она за коју сам Га молила да је врати. Једна девојка која се пробудила одмах сутрадан из коме. + + + Очито је, да је устројство неба и земље из виђења с. Р. у потпуности сагласно слици коју описује и дочарава текст Књиге Постања: земља је раван диск, на којој је копно окружено морем, а изнад ње стаклена купола, која је састављена из два слоја, испуњена брзом, покретном водим; унутар купола, а изнад земље су сунце и месец; још су на своду куполе окачене звезде, које трепере на небу. Изнад куполе је мрак, и, као што то потврђују записи Светог Писма, горња неба, којих има седам. Св. Ап. Павле се попео, „да ли у телу, да ли ван тела“, не знамо заједно с њим, до трећег неба (2. Кор. 12, 1-4). По истом сведочанству Св. Ап. Павла, изнад нашег неба је Рај. Очито је, дакле, да је ова кућа од земље и неба, коју је Бог створио за човека, ограничена, и да се изван куполе не шири бескрајни космос, већ отпочиње духовни свет у који човек пре општег васкрсења мртвих нема приступ, да не постоје планете сличне земље, па, самим тим, не постоје ни ванземаљци. Хелиоцентрични систем са округлом земљом је, по свом обиму и последицама, највећа лаж оца лажи. Треба обратити пажњу на речи Ст. Гаврила из Бошњана о његовом виђењу ђавола: „На капи му беху написана хулна имена, а у круг капе написано ОКРУГЛА“. Према с. Р., после њеног искуства из виђења, ове речи се односе на облик земље: „А како је ђаво отац лажи, јасно је да је лаж и округла земља“. Наведена виђења с. Р., као и друга која ћемо објављивати, имају апокалиптичко-есхатолошки карактер. Као што смо рекли у уводу, она су упозорења Господња пред духовне опасности које нас чекају. Једна од лажи коју сатана спрема за последња времена јесте лажна инвазија ванземаљаца. Желећи да преко с. Р. објави истину о Својој творевини, а посредно и о Себи Самоме, Творац жели још и да спасе Своје слуге од падања у ову замку лукавога. У вези са овим последњим, виђења с. Р. сагласна су са упозорењем Преп. Гаврила Грузијског: „У време антихриста људи ће очекивати спасење из космоса. То ће и бити највећа замка ђавола: човечанство ће искати помоћ од ванземаљаца, не знајући да су то, заправо, – демони“; „У последња времена не гледајте у небо: можете бити преварени чудесима која ће се тамо догађати, – пасти у прелест и погинути“. Богу нашему, Пресветој Тројици, Оцу и Сину и Светоме Духу, нека је хвала и слава сада, увек и у вечне векове! Амин! Архим. др Никодим (Богосављевић) О-равној-земљи.doc- 719 нових одговора
-
- 8
-
-
-
-
-
- архимандрит
- никодим
- (и још 10 )
-
Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки Г. Амфилохије служио је на Дјетињце, у недјељу 22.децембра Свету Архијерејску Литургију у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу. Звучни запис беседе после Еванђеља Звучни запис беседе на крају Литургије Саслуживали су му десеторица свештенослужитеља, а евхаристијском сабрању присуствовало је бројно монаштво и вјерни народ. Посебну радост литургијском празновању дало је присуство великог броја дјеце, чији се празник прославља увијек у трећу недјељу пред Божић. Током Литургије Митрополит Амфилохије у чин чтеца постригао је дјечака Вука Бундала из Подгорице. Бесједећи после читања зачала из Светог Јеванђеља Митрополит Амфилохије је подсјетио на ријечи црквене пјесме за Господа Исуса Христа која каже ”Дијете младо, предвјечни Бог” . – Најљепши међу синовима људским. Дијете које дарује вјечну младост сваком људском бићу. Као млад од 30 година је изашао на проповијед свога Јеванђеља, проповиједајући ”покајте се јер се приближило Царство небеско. А већ у 33. години у пуној својој младости земаљској пострадао је и жртвовао себе и живот свој за живот свијета. Његова младост, Њега као вјечно младог Бога, Човјека, је оно на шта је призван сваки човјек и свбако људско биће – казао је Митрополит Амфилохије и додао да данас када прослављамо Дјетињце, прослављамо Њега као дијете. Нема ништа љепшег и чудеснијег на земљи од дјетета, у њему су сабране све љепоте овога свијета, божанске творевине и људске природе, и љепота, и чистота, и безазленост, истакао је Високопреосвећени Митрополит Амфилохије. – Није случајно да Црква Божија уочи Христовог рођења прославља Дјетињце, дијете, младост, задобијену кроз Христа. Младост вјечну и непролазну, као звање и призвање сваког људског бића – рекао је Митрополит Амфилохије. Дјетињци, Материце и Оци, казао је, прослављају се пред Божић, јер су то најдубље и најзанчајније светиње на земљи у људском животу. – Материнство Пресвете Дјеве и кроз њега материнство сваке мајке која рађа дјецу. Очинство светих отаца, светих пророка Божојих који је одсјај небеског очинства Бога Оца. То је оно што Црква Божија прославља, не било кога, него то и такво Дијете за вјечност рођено – казао је Митрополит Амфилохије. Сабрани који посте Божићни пост, а који су се молитвом и покајањем припремали, примили су Свето Причешће. Обраћајући се сабранима на крају Литургије, Митрополит Амфилохије је подсјетио на јучерашњи велики сабор у Никшићу око моштију Светог Василија Острошког Чудотоврца. – Свети Василије Острошки је отишао да обнови безброј душа које су дошле да цјеливају његове мошти у његовом храму у Никшићу, а било их је много иако је вријеме било вјетровито и кишовито. Народ не гледа ни на невријеме, ни на кишу, него се толико народа сабрало. Наравно, многе су вратили са граница, не зато што је то наша полиција, Бог да је благослови, већ су они морали да слушају наредбу свога главног – казао је Митрополит Амфилохије. Отишао је Свети Василије, додао је Митрополит, и да обнови своје сједиште манастир Светог Димитрија – Попе, јер је сав сабрани народ јуче изгласао обнављање тог манастира. – Да се упути молба градоначелнику Никшића и предсједнику Владе Црне Горе, да се обнови манастир Попе, како се он звао. По предању, тамо су била тројица свештеника у своје вријеме, гдје је столовао Свети Василије. Одатле је био отјеран од Турака, па је морао да се склони у острошке стијене – нагласио је Високопреосвећени Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Патријарх јерусалимски позвао на окупљање поглаваре свих православних цркава. Упознао сам сву истинску лепоту српске душе у најтежим данима за ваш народ, каже архиепископ Макарије. Док патријарх јерусалимски Теофил Трећи, поглавар темељне православне цркве, уочи овог викенда, богослужењима и разговорима са сабеседницима у Москви покушава да премости јаз најновијих подела, изасланик духовног поглавара из Свете земље, архиепископ катарски Макарије, у интервјуу за „Новости“, одгонетнуо је суштину поруке са значајног сусрета у престоници Руске православне цркве: – Патријарх јерусалимски Теофил је упутио позив поглаварима свих православних цркава у свету да је спреман да у Аману окупи све њих, како би се сагледао проблем подела и нашао лек да се оне зауставе, јер не доносе добро никоме у нашој, православној заједници. Јерусалимска патријаршија, као што знате, није подржала пут једног дела Украјинске цркве да се одвоји од своје, матичне руске цркве. Напротив, јерусалимски патријарх је пружио пуну подршку Украјинској православној цркви и њеним верницима који желе да остану под окриљем Московске патријаршије. Истовремено, Јерусалимска патријаршија је спремна, као што је и била, за међурелигијски дијалог и са другим конфесијама. Само тако може да се успостави мир за добро свих, без обзира на то којој вери припадају. Са архиепископом катарским разговарамо у Београду, непосредно пред његов повратак у Катар, а после седмодневног боравка у Србији и Хрватској, где је богослужио у манастирима пакрачко-славонске епархије, где је међу свештенством, монаштвом и народом који је после погрома остао и опстао на вековним огњиштима примљен као да је одвајкада с њима био сапатник и сапутник. Каже нам да је обрадован и охрабрен обновом манастира у овој епархији, која враћа наду народу. Ми се, у разговору са архиепископом Макаријем, ипак враћамо вестима из Москве, које нам ексклузивно преноси. * Да ли се позив из Москве патријарха Теофила, у чијој је надлежности и ваша, Катарска архиепископија, може тумачити и као звоно које призива на саборност угроженог православног света, који разни центри моћи желе да распарчају? – Православни хришћани су још од времена светих апостола били пред бројним искушењима – одговара архиепископ Макарије. – Ипак смо одолевали, покајавали се и враћали светионику вере Христове, свесни да су поделе најтежи грех против љубави божанске. Поделе међу браћом, поделе у вери нашој, поделе у држави које штете бићу народа, заустављају га у томе да се унапреди у добру и у љубави за оне који долазе и чувају да се не угаси свећа вере. Верујем да ће нас то поново сабрати. Немамо право, а нема ни времена да се, као што рече српски патријарх Иринеј недавно у Славонији, не огледамо у иконама светих. Оних чија смо лица сви. Немамо право да се грешимо о оно што Бог жели. Он жели братску љубав. То морамо да знамо. * Ви сте протекле седмице служили прву литургију у обновљеном храму у завичају патријарха Павла у славонским Кућанцима, поводом десетогодишњице упокојења омиљеног духовног вође Срба. Многи се питају: зашто баш ви? – Учињена ми је велика част, а одговор је, мислим, у томе што сам још као студент Богословског факултета у Београду, потом и постдипломац, са патријархом Павлом служио бројне литургије у манастирима Српске православне цркве. Током тих дана, а и после неколико година, био сам сведок страдања и уздизања српског народа. Тада сам упознао лепоту српске душе. Несвакидашњу лепоту, и када се пати и када се у патњи прашта. Провео сам с вама све те тешке године рата, и свуда сведочим о томе. Верујем да ће, заслужено, ваш народ доживети спасење о коме је говорио патријарх Павле, а недавно подсетио и патријарх Иринеј у Кућанцима. Поштовање, које посебно имам према патријарху Павлу, том светом човеку – а какво је то поштовање, о томе знају архијереји српске цркве – било је, верујем, пресудно што сам почаствован да, најпре са владиком пакрачко-славонским, с којим имам готово братске везе, служим прву литургију, а потом и литургију на освећењу храма. Моје срце је пуно што сам био део узвишене, у мом сећању незаборавне литургије и почасти која ми је тим поводом указана. Сви ми који проносимо истину и истрајност православне вере треба да се угледамо на патријарха Павла. Он је путоказ како да будемо људи. Свагда и у свему. Уколико нисмо такви, уколико у себи не носимо ту доброту, скромност и племенитост, не можемо, не смемо и немамо право да од других тражимо да буду добри. * Где је покретач доброте о којој говорите? Како, данас, можемо да је покренемо у себи и другима? – Да се владамо по јеванђељу. То би био мој одговор. Да трпимо и истрпимо, да у свакоме гледамо брата, да у свакоме налазимо добро, а не оно што је лоше. Верујем да у свима нама има и једног и другог. Важно је да наше речи, јеванђелске, доброту пробуде. Да лоше остане иза нас. * У околностима у којима траје и бори се за пуноћу православља у окружењу прилично агресивних других вера, није лако. Како одолевате? – Да, није лако. Али потребно је много мудрости, толеранције, па и великог трпљења, како бисмо и у будућности трајали. Када смо истрајали готово миленијум и по у таквом окружењу, традиција, историја и све што краси нашу веру, обавеза је више да је сачувамо. * Јерусалимска и Српска патријаршија уписују многа заједничка страдања. Ви говорите да се у невољама истрајава. Има ли у томе негде и неке границе? – Носим велику тугу због страдања Српске цркве и народа током и крајем деведесетих, па и двехиљадитих. Погром Срба из бивших крајева некадашње заједничке, ваше, домовине. Прогон са Косова и Метохије… Када се то догађало, а био сам сведок свега, у мојим мислима је било, на пример, страдање јерусалимског свештеника, оца Филумана, свеца јерусалимског. Њега су, крајем седамдесетих, док је служио вечерњу литургију, секиром исекли са четрдесет удараца. Ко? Палестинци, наравно. Трагедија се убрзо поновила. Мајку нашег јеромонаха Јоакима мучили су, на крају је удавили, а он је од туге убрзо умро. Питате, где је та граница. Не могу да је одредим и нисам позван да је обележим. Оно што нас наша православна вера учи јесте то да нас страдање прочишћава. Да нас духовно јача. А искушења пред којима смо вековима одолевали и одолели, увек нам покажу ко је вера, а ко је невера. Тако је било и тако ће бити. ВЕЗА СА СВИМ ДОБРИМ ЉУДИМА УЗ ПРАВОСЛАВНЕ вернике Јерусалимске-катарске епархије у Дохи, архиепископија катарска, на чијем је челу Макарије, у своје окриље прима и око хиљаду Срба који су у ову луку бацили сидро могућег, бољег живота. – Долазе готово свакодневно – каже архиепископ Макарије. – Траже савет, помоћ, а ја сам срећан да чувају своју веру православну и радујем се кад могу да помогнем. Али то нису једине везе које ја негујем са Србијом. Три деценије, колико трају, заиста чврсте, заиста искрене и пуне љубави, изнеговале су и бројна пријатељства, па сам ја у Србији као код куће. Увек добродошао и захвалан сам на тој вашој несвојственој доброти. ДЕЛО РАВНО ПОДВИГУ АРХИЕПИСКОП катарски Макарије са репортерима „Новости“ скромно је обележио три деценије своје нераскидиве везе са Србијом. У новембру 1989. Јерусалимска патријаршија га је упутила у Београд да учи српски и упише Богословски факултет, како би био спона не само између две патријаршије, већ и између Свете земље, коју су све више походили ходочасници с наших простора. Али он није био само клирик. Био је до српске трагедије током и после деведесетих, када је српској деци била потребна помоћ и када су рањеним српским војницима били потребни лекови, утеха и подршка. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Још већа радост је када знамо да се и Јапанци моле за непоколебивости светих Божјих Цркава и њихово сједињење. О чврстој вери православних хришћана у Јапану може да сведочи начелник Одељења за чување и приступ фондовима Народне библиотеке Србије ђакон др Ненад Идризовић, који је на свом службеном путовању 3. новембра 2019. године имао прилике да саслужује на архијерејској Литургији у цркви Васкрсења Христовог у Токију. Светом Литургијом је началствовао Његово Високопреосвештенство Митрополит токијски и свег Јапана г. Данило Нуширо (1938–), који је на челу аутономне Јапанске Православне Цркве од 2000. године. Литургији је присуствовало око две стотине душа, од којих су већина били Јапанци. Литургијски језик је углавном јапански, са малим додацима на црквенословенском и енглеском језику. Братство цркве је замолило ђакона Ненада да служи на српском, јер колико их памћење служи не сећају се да је у скорије време долазио неко из српских крајева. Литургији је присуствовало и неколико Руса и Срба који раде у Токију и долазе у тај храм. У Токију живи око две хиљаде православних душа. У граду и околини постоји још седам храмова. Православни хришћани словенског порекла углавном молитвено посећују цркву Светог Александра Невског при Руском подворју у Токију. Из разговора са братством ђакон Ненад Идризовић је сазнао да се број православних хришћана из године у годину смањује. Данас има око десет хиљада душа, што је значајно мање него у 20. веку. Митрополит Данило је ђакону Ненаду поклонио икону Светог Николаја Кастакина, јчија је непроцењива заслуга за духовно узрастање православља у Јапану. Извор: Инфо-служба СПЦ -
.jpg.2535a56922cddcee2615ef328dee2b15.jpg)
Високопречасни протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, у Културном центару Источно Ново Сарајево, одржао је предавање на тему: "Дошљаци смо на земљи овој". Доносимо видео запис овог надахнутог, поучног и занимљивог предавања. Топло препоручујемо ово предавање!-
- 3
-
-
- протопрезвитер-ставрофор
- овој!
- (и још 5 )
-
Митрополит Амфилохије: Сваки човјек рођен на земљи је наш ближњи!
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије освештао је данас новосаграђену цркву Светог Николе у Наљежићима у Горњем Грбљу и у њој са свештенством служио Свету архијерејску литургију. Црква је задужбина братства Магуд из Грбља. У току Литургије свету тајну крштења примио је дјечак Матеј. Звучни запис беседе У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је рекао да је нови храм посвећен Светом НиколајуМирликијском саграђен да нас призива светом граду Јерусалиму. „Одавде ходимо и према истоку и према западу, и према сјеверу и према југу. И овдје се, на овоме светом мјесту од данас поклањамо Оцу и Син у и Духу Светоме, Богу љубави, који нас призива, све људе и све земаљске народе на љубав узајамну“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је сваки човјек рођен на земљи наш ближњи. „Дакле, та Божја љубав, Христова љубав, која је никла из крајеугаоног камена – Христа Бога нашега, она остаје да обасјава и призива све људе и земаљске народе управо на љубав према Богу и љубав према ближњима“, нагласио је он. Рекао је да 20. вијек и почетак 21. вијека, нажалост, змијски отров који је покушао да разори ту Божанску љубав. „Покушао је да прогна Христа Бога из овога свијета, да прогна Бога љубави из овога свијета, да на Његово мјесто устоличи сатанску, демонску, самоубичаку људску силу кроз бољшевизам, кроз титоизам, кроз нацифашизам и све друге изме који су демонске силе богомржње и братомржње. А овај храм, он је свједок Бога љубави и призив на братољубље свима на помирење међу браћом. А ништа више нам не треба данаснего узајамног праштања и помирења“, поручио је Владика Амфилохије. Након причешћа вјерних, Митрополит Амфилохије је поводом освећења храма благосиљао славски колач. Братсво Магуд одликовао је архијерејском похвалницом за несебично пожртвовање и дјелатну љубав показану у градњи храма Светог Николе у Наљежићима и обнови других храмова на овом подручју. Митрополит Амфилохије је на крају рекао да Црна Гора никадаљ не би могла бити држава да није било митрополита црногорских на Цетињу. „А Михољска превлака је огњиште и Црне Горе и Брда и Боке Которске, и свега нашега рода и народа. То треба да знају сви они који се данас зову Црногорцима – гдје је кренула њихова историја, гдје је утемељена, да без те Митрополије црногорске, приморске, скендеријске, зетске нема и не може бити Црне Горе“, поручио је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије је казао да су се у наше вријеме појавили „неки незнавени“, васпитани на Марксу и на Енгелсу, који стварају некакву безбожну цркву. „Безбожници стварају цркву. То је први пут у историји свијета. Али, ми смо по много чему чувени, па ето и по томе – да стварамо своје безбожне цркве темељећи их на безбожности, на некрсту, на идеологији маркситичко-титоистичкој, на миловској идеологији… Не може то. Ђаволске заједнице су ђаволске, а Црква је Црква Божија“ закључио је Митрополит Амфилохије. Црква Светог Николе је најмлађи храм на подручју Доњег и Горњег Грбља. Пети је храм по реду у Наљежићима и уједно шездесет и пети на подручју цијелог Грбља. Налази се поред кућа братства Магуд, које је одлучило да га посвети Светом Николају Мириликијском Чудотворцу, својој крсној слави. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Протопрезвитер-ставрофор Далибор Милаковић: Нема веће силе на Земљи од љубави и покајања!
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
На празник Усјековања главе Светог Јована Крститеља, 11. септембра, 2019. године, одслужена је Света Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј-ставрофор Далибор Милаковић а којему су саслуживали протојереји Предраг Шћепановић, Мирчета Шљиванчанин, Бранко Вујачић, као и протођакон Владимир Јарамаз. Током Свете Литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Непосредно пред свету Тајну Причешћа, свима сабранима коју су се стекли у Саборни храм Христовог Васкрсења да торжествено и саборно прославе овај велики празник, надахнутим пастирским словом обратио се протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Отац Далибор је говорио о узвишеном животу Светог Јована Крститеља, који се са правом назива оним који је највећи од жене рођени у историји рода људског, будући да нико тако у историји није држао вјеру и љубав и ревност према Богу, али исто тако је неуморно проповједао покајање: ,,Свети Јован Крститељ је имао беспрекорну ревност и љубав према Богу и људима, прије свега зато што је проповједао покајање, као што га проповједа и данас нама који слушамо живу ријеч из Светог Јеванђеља. А ријечи Светог Јована гласе: ,,Покајте се, јер се приближило Царство Небеско''. И заиста треба да се покајемо, Царство Божије - Царство Небеско не да се приближило, него је овдје међу нама. А питамо се како? Тако што је нама задато да Царство Божије завлада управо у нама, у срцима нашим, у души у уму, те да постанемо сви причасници Царства Небескога.'' ,,На то нас призива Свети Јован Крститељ, призива нас дакле на то да сада, док још на Земљи живимо покајањем испунимо срца и душе наше, да непрестано спознајемо своје гријехове, да се смиравамо, јер, колико год човјек да се труди, увијек и гријеши. Међутим, не постоји гријех који Господ не може опростити ако се човјек истински покаје за гријех. Безброј је таквих дивних примјера у историји рода људског који показују како су многи Божији угодници покајањем задобијали Царство Божије и ако су прије тога као и сви ми људи, живјели грешним животом. Но, ето то нам показује да нема веће силе на Земљи од љубави и покајања које човјек доживи у срцу своме. Зато што покајање и љубав истински преображавају човјека.'' - подјсетио је отац Далибор. Он је у свом даљем обраћању нагласио да није лако покајати се, а посебно да није лако суочити се са чињеницом да смо грешни, првенствено због тога што та спознаја разобличава и разоткрива нашу грешност, наше мане и слабости, но, како отац Далибор наводи, коки човјек то са смирењем прима и са радошћу схвата, онда такву спознају доживљава као оно што она и de facto јесте, акт Божијег старања, милости и љубави који нам показује гдје гријешимо и који нам даје по нашој снази колико можемо да понесемо: ,,Ријечи Светог Јована ,,покајте се'' - као и сами призив и позив на покајање много боли род људски - сваког од нас! Боли кад нас Бог разобличи и открије нашу грешност, међутим, онај који то са смирењем прими у срцу своме, он то прима са радошћу и схвата то као љубав Божију која указује на то што треба исправити у животу, а онај који то доживи као клевету и као увреду, за ту ријеч и опомену може да убије и брата свога и савјест своју. И таквих примјера имамо много, јер то јесте својствено нашој палој природи људској.'' Он је у задњем дијелу свог обраћања појаснио да један од најљепших дарова јесте дар слободе, нагласивши притом да велики дар слободе којом нас је Бог даривао значи уједно да и сваки од нас може сасвим свјесно и слободоно изабрати пут свјетлости, пут покајања или пак пут таме који води у дубину немира који води у пакао: ,,Један од највећих дарова којим нас је Бог даривао уз дар вјере и љубави, јесте дар слободе - слободног избора. А дар слободе значи да свако од нас по срцу своме може изабрати пут покајања који иде ка Царству Небеском, или, пут таме који води у најкрајнију таму и дубину немира и мржње који води у пакао, паклено стање расположења и стања душе. Само та два пута постоје у нашем животу. Зато гледајмо да сви заједнички у љубави кренемо правим путем - путем љубави и покајања, а самим тим то значи да ходимо путем Царства Небеског.'' - пожелио је на крају свог пастирског слова отац Далибор. Извор: Саборни храм Васкрсења Христова у Подгорици -
-Четрдесетодневни парастос протосинђелу Артемију- У петак 19. јула 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ тимочки Г. Иларион служио је свету Заупокојену Литургију у манастиру Буково поводом четрдесет дана од упокојења архимандрита Артемија. Саслуживало је братство ове свете обитељи. Владика је у беседи подсетио да је отац Артемије био први настојатељ у манастиру Буково, по васпостављању мушког монаштва у њему. Говорећи о учењу светих отаца, објаснио је пут душе упокојеног, све до 40 – ог дана. Попут Адама, који је у рају провео четрдесет дана, тако и Господ наш Исус Христос проводи четрдесет дана у посту и молитви, победивши сву силу ђаволску, не због себе, већ због нас и нашег спасења, који смо створени по лику Божијем. На основу Божанског откровења које је дато светим оцима и учења наше свете Цркве, владика је нагласио да су трећи, девети и четрдести дан најважнији за душу преминулог, и да се тада дају помени тј. парастоси, али да је потребно да се и сваке суботе и недеље ми молимо за наше упокојене. До трећег дана душу води анђео да обилази сва места где је највише волела да обитава, у трећи дан је води пред Престо Господњи на поклоњење. До деветог дана јој показује сва рајска насеља, а потом до четрдесетог дана и сва адска места, где је „плач и шкргут зуба“. Али, без обзира на то страшно виђење, душа не може тада да се покаје, то је могла само док је обитавала на земљи. Након четрдесетог дана њој се одређује привремено боравиште до Другог доласка Господњег и Његовог страшног суда. -Зато, нека би Господ био милостив свима нама, да у овом живљењу на земљи будемо свесни свих божанских истина, да нам дарује исправан, благочестив, богољубив и правдољубив живот овде на земљи, да остваримо праведну заједницу са Богом, да би се испунили благодати Духа Светога и тако угодивши Богу наследили непролазно Царство Небеско – рекао је владика. Извор: Епархија тимочка / Ризница литургијског богословља и живота -
Јеромонах Петар (Драгојловић): Кумбуровићи су заједно преживјели све недаће и радости на земљи и заједно отишли у Рај. Мала Нина је нови анђео чувар Врањинске Светиње. Брат Дарко заслужује да се његовим именом назове улица у Подгорици “Дивна породица Кумбуровић из Бистрица код Голубоваца, пострадала испод свог омиљеног Светосавског и Светониколајевског манастира Врањина, у дивљим таласима усталасане Мораче. Заједно су преживјели све недаће и радости на земљи. Заједно отишли у Рај да се вјечно наслађују гледањем Лица Божијег. Молите се за нас Анђели српске Зете и српске Метохије“-каже отац Петар Драгојловић, говорећи топло и са пуно љубави о блаженог спомена Ранку, Јани, Дарку, члановима своје велике врањинске породице а посебно о малој Нини Врањинском анђелу. Звучни запис разговора “Нина се радовала животу како се мало које дијете радовало. Бог је узео најспремније цвјетове из своје баште тога дана. Страдалници Врањински Нина, Јана, Ратко и Дарко, из Свете Литургије на земљи отишли су причешћени на Свету Литургију на Небу. Земља се растужи ал Небо весели, јер их Божија Рука Рајем награди.“- каже отац Петар. Нини – Анђелу из Бистрица и страдалницима Врањинским Шта промуцат после свега, Мисли људске немоћне су, Сад говори само срце, Кроз нечујну сузу врелу. Твоје око све казује, Онај сјајак вековечни, Дубине су непрегледне, У том оку сакривене. Колко пута загрли ме, Пахуљице и принцезо, Док трчаше по Врањини, Са којом те Бог повезо. Као срна и газела, Као чигра сва весела, Ко Анђео незлобива, Сва живота испуњена. Позавиде демон црни, На тај осмех душе царске, Подигао је он таласе, Код Врањине Светосавске. Дуну ветар искушења, Крила тамна надвише се, Вали реке нагрнуше, Да ти осмех с лица сруше. Река зграби дечје тело, Мајка врисну – моје очи! Отац цикну и за вама, У Морачу и он скочи. Мутна вода узбуркана, Трудна мајка жртвована, Мио отац с њима пође, Смрт ненадна свима дође. Ал ни витез с Куча славних, За свој живот ич не мари, И он скочи у таласе, Пријатеље он да спасе. Фијук ветра мук замени, Кад несташе тела њина, А сву борбу за животе, Покри туга и тишина. И тај Нинин осмех мили, Пресели се на Небеса, Божјим сада шета пољем, И у свету живи бољем. Тајне Божје живот везе, У икону вечну спаја, Радујте се душе чисте, Житељи сте сада Раја! игуман Петар (Драгојловић) Извор: Радио Светигора -
Јеромонах Петар (Драгојловић): Кумбуровићи су заједно преживјели све недаће и радости на земљи и заједно отишли у Рај. Мала Нина је нови анђео чувар Врањинске Светиње. Брат Дарко заслужује да се његовим именом назове улица у Подгорици “Дивна породица Кумбуровић из Бистрица код Голубоваца, пострадала испод свог омиљеног Светосавског и Светониколајевског манастира Врањина, у дивљим таласима усталасане Мораче. Заједно су преживјели све недаће и радости на земљи. Заједно отишли у Рај да се вјечно наслађују гледањем Лица Божијег. Молите се за нас Анђели српске Зете и српске Метохије“-каже отац Петар Драгојловић, говорећи топло и са пуно љубави о блаженог спомена Ранку, Јани, Дарку, члановима своје велике врањинске породице а посебно о малој Нини Врањинском анђелу. Звучни запис разговора “Нина се радовала животу како се мало које дијете радовало. Бог је узео најспремније цвјетове из своје баште тога дана. Страдалници Врањински Нина, Јана, Ратко и Дарко, из Свете Литургије на земљи отишли су причешћени на Свету Литургију на Небу. Земља се растужи ал Небо весели, јер их Божија Рука Рајем награди.“- каже отац Петар. Нини – Анђелу из Бистрица и страдалницима Врањинским Шта промуцат после свега, Мисли људске немоћне су, Сад говори само срце, Кроз нечујну сузу врелу. Твоје око све казује, Онај сјајак вековечни, Дубине су непрегледне, У том оку сакривене. Колко пута загрли ме, Пахуљице и принцезо, Док трчаше по Врањини, Са којом те Бог повезо. Као срна и газела, Као чигра сва весела, Ко Анђео незлобива, Сва живота испуњена. Позавиде демон црни, На тај осмех душе царске, Подигао је он таласе, Код Врањине Светосавске. Дуну ветар искушења, Крила тамна надвише се, Вали реке нагрнуше, Да ти осмех с лица сруше. Река зграби дечје тело, Мајка врисну – моје очи! Отац цикну и за вама, У Морачу и он скочи. Мутна вода узбуркана, Трудна мајка жртвована, Мио отац с њима пође, Смрт ненадна свима дође. Ал ни витез с Куча славних, За свој живот ич не мари, И он скочи у таласе, Пријатеље он да спасе. Фијук ветра мук замени, Кад несташе тела њина, А сву борбу за животе, Покри туга и тишина. И тај Нинин осмех мили, Пресели се на Небеса, Божјим сада шета пољем, И у свету живи бољем. Тајне Божје живот везе, У икону вечну спаја, Радујте се душе чисте, Житељи сте сада Раја! игуман Петар (Драгојловић) Извор: Радио Светигора View full Странице
-
Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на Богојављење, са свештенством Свету архијерејску литургију са великим водоосвећењем у саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да је све што постоји на небу и на земљи, видљиво и невидљиво – јављање Творца. Звучни запис беседе „А пуноћа тога Божјег јављања и Божјег оприсутњења у људском бићу, у Божјој творевини јесте управо овај свети дан и овај свети догађај, када се Господ јавио и крстио се на Јордану, и показао се, не само као савршени човјек који се крштава од Јована Крститеља, него се показао и открио као савршени Бог. Свједок Његов није човјек, људско знање и људска мудрост, него је Његов свједок Отац Његов небески који је рекао: Ово је Син мој вољени, Њега послушајте“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Владика Амфилохије је додао да вјерни народ Митрополије има риједак благослов да је рука Светог Јована Крститеља, која је крстила Господа у Јордану, ходећи по свијету стигла до Цетињског манастира. „Рука онога Јована који је проповиједао Његов долазак, анђела који је дошао прије Њега да га посвједочи и који је жртвовао себе за Њега и који се прије Његовог распећа разапео, који је проповиједао исто оно што ће и Он да проповиједа: Покајте се, јер се приближило Царство небеско. То је оно на шта је човјек призван, и проповијеђу Светог Јована и доласком самога Сина Божјега међу нас, који се уселио у нас пун благодати и истине“, објаснио је он. Додао је да је најљепши поздрав којим се људи могу поздрављати данашњи поздрав: Бог се јави. „И у рођењу своме и у јављању своме на Јордану и у васкрсењу своме, Он нам открива Бога, кога нико никада није видио нити може видјети, открива своју вјечну неизрециву истину – Он се открива у тајни Христа Богочовјека. И тиме се испуњује сва људска чежња за знањем, за мудрошћу, за истином. Човјек је биће које је створено да чезне за истином, за свјетлошћу, не само овом тјелесном, него за вјечном свјетлошћу. Та свјетлост вјечна и та вјечна истина – она се јавила и открила на Јордану“, казао је Митрополит Амфилохије. Након светог причешћа, Митрополит Амфилохије је са свештенством обавио велико освећење богојављенске водице, која је раздијељена вјерном народу на благослов. Извор: Митрополија црногорско-приморска-
- 1
-
-
- митрополит
- амфилохије:
- (и још 9 )
-
Божићна посланица надбискупа Хочевара: И на земљи – мир људима!
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из осталих цркава
Београдски надбискуп монс. Станислав Хочевар је 21. децембра у ординаријату Надбискупије одржао конференцију за новинаре поводом божићних благдана. Прочитао је божићну посланицу и свима пожелео срећан и благословљен Божић! Посланицу надбискупа Хочевара објављујемо у целости: И на земљи – мир људима! Ноћ је то, браћо и сестре, ноћ у којој се рађа највеће светло и свемиром се разлеже најлепша мелодија. То је „света и блажена ноћ“ – како певају најзвучнији гласови Неба и Земље – која нам је поклонила „Светлост од Светлости“ и „Бога истинитог од Бога истинитог“. Kо од нас људи може замислити богатији садржај или представити узвишенију поруку? Удишући блаженост тог догађаја, радосно вас поздрављам, браћо и сестре Београдске надбискупије, браћо и сестре наше драге земље; поздрављам све вас, драги пријатељи, који припадате заједници људи „добре воље“. Тај поздрав мира је на завршетку ове, 2018. године – коју смо прогласили и живели као „Годину заједништва“ – посебно снажан и актуелан. Не само зато што смо се током ње посебним молитвама и горућим вапајима уздизали к Свевишњем, не само зато што смо појединачно и заједно много размишљали о миру и размењивали своја искуства, него и зато што смо радосно изражавали добродошлицу нашим посебним гостима, много радили, али још пажљивије сагледавали будућност! Ова божићна честитка и порука мира тако добија драматичну улогу управо због стања данашњег света, због толиких изазова који нас тако снажно животно дотичу…! Не може нам, наиме, пре свега, побећи из размишљања следеће болно питање: има ли смисла славити Божић и радосно певати „Слава Богу на висини и на Земљи мир људима добре воље“, ако се око нас толико тога руга миру и толико има оних који распаљују ватру неразумевања? Има ли смисла, питамо се даље, очекивати мир од Њега, који је проглашен „Kнезом мира“, а прави мир – барем се тако чини – све удаљенији је од нас?! Хоћемо ли и ове године свом снагом славити дан Христовог рођења чак и ако је међу нама све мање рађања, а толико младих живота сели се одавде, где се некад толико снажно борило за живот, бранио животни простор, чувала слобода?! Браћо и сестре! Свакако бисмо могли да поставимо још питања и још јаче заоштримо ионако већ акутне проблеме… Хтео бих, заправо, на измаку ове тако значајне године, себи и вама поставити више животних питања. Упитајмо се искрено: да ли би без Божића и његових неописивих тајни у овом нашем свету било веселије и радосније? Рецимо: јесмо ли ми, као појединци и као заједница, досадаистински довољно стварно и свеобухватно славили неописиву Тајну оваплоћења Божјега Сина? Има ли у овим данима божићног славља Бого-Човек Исус Христос средишње место, или оно ипак припада нашим улицама, трговима и парковима, нашим кућама и трпезама, нашим путовањима и проводима? Изговарамо толико речи које, нажалост, не постају телом; речи које се не утеловљују у дела, које не преображавају ово наше друштво! Служимо се речима које ноћ не мењају у светлост и толику „буку“ овога света не претварају у благогласну хармонију! Средиште божићних дана, наиме, нисмо ми људи, нити наше жеље и толика наша очекивања, него Бого-Човек – Исус Христос, који једини може – да се послужимо предивним сликама великих пророка – нас не-људе преобразити у људе, нас који смо „не-народ“ – кажу даље пророци – може изградити у народ, нас који смо – наставља пророк – „не-љубљени“ преобразити у љубљене и нас који смо „не-венчани“ у венчане, то јест читаво човечанство преобразити у Заручницу, „Заручницу Небеском Заручнику“, који као Најлепши ииспуњен радошћу долази међу нас?! Ако Христос нема прво и право место, онда нико од нас не зна где је и које је његово место. Ако Прворођени свега створеног није на почетку свега и на почетку свакога од нас, онда нико од нас не зна какав би требало да буде и који му је животни позив. Ако Оваплоћена Божја Реч није Свевишњи Господ нашем животу, онда нико од нас не зна којој заједници припада и која му је улога у тој заједници. Божић, свакако, није у бљештавилуспољашњег сјаја и светла, него у неизрецивом светлу дубоких спознаја и небеских открића. Божић није на првом месту дан даривања дарова, већ догађај даривања у љубави нас самих људима. Само тако, наиме, можемо постати једно! Божић није, пре свега, у томе да се сусрећемо око богате трпезе него у нашем новом и искреном заједништву с онима које смо досад заборављали, гурали на руб живота, сматрали неподобним, неспособним или чак сувишним. Рађају се и друга питања: смемо ли ми, верници, који с толиким заносом певамо божићне песме, тако често искључивати оне који припадају другом народу, другој вероисповести, другој традицији? Зашто ми, који себе називамо хришћанима, и даље носимо у себи толико гордости и самодовољности да не тражимо опроштај једни од других, да своје успомене и сећања не просветљујемо целовитом истином? Смемо ли ми, који се клањамо Новорођеном – а Он се понизио до свих најдубљих понора људских слабости и, ено Га, лежи у јаслама – и даље с презиром гледати на наше комшије, с њима живети уз непоштена размишљања, селективне истине и селективну љубав? Верујемо ли ми, који се поносимо хришћанским именом, истински Небу које људе зове својим миљеницима? Поступамо ли тако са свим људима? Верујемо ли ми – који у светом богослужју тако помно пратимо поруку анђела да је Новорођени „радост за све људе“ – да је та чињеница стварна и могућа, и да је упућена и нама, становницима овога дела Европе? Мислимо ли ми, браћо и сестре, да је могуће стварати будућност на само досада схваћеној традицији Божића? Смијемо ли се називати хришћанима ако нисмо дословно „жедни“ и „гладни“ јединства хришћана? Није ли се Он, Бог мира, за тај дар тако усрдно молио на Последњој вечери, за тај циљ на крсту умро и у славиваскрснуо? Васкрсли Господ све поздравља апсолутном новошћу: „Мир вама!“ Баш онако како су у ноћи Његовог рођења свечано навестили анђели! Зато, браћо и сестре, нико од нас, ни као појединац, ни као члан заједнице, не може постати мироносцем и миротворцем ако не умре прво својим досадашњим селективним представама, и ако не васкрсне у потпуно, интегрално поимање вере. Божић није „клин“ којим на зид повести прибијамо само досадашњу праксу, него је дан слављења рођења по којем се у нама рађају нове спознаје, нови увиди, нови односи, целовитије учење, нова дела, нови нацрти живота и рада! Браћо и сестре, све што рекосмо ни у чему не затамњује нашу животну стварност и историјску истину. Божић о којем ми размишљамо велики је органски процес који увек изнова надилази досадашње спознаје и границе досадашњих поступака. Диже нас у оне висине у којима гледамо целину, откривамо нове могућности и путеве, дишемо чистији ваздух односа и добијамо снагу за напредак. Највиши степен интегралног живота јесте управо онај мир који је Христ Господ живео и по апостолима нама предао! Зато Га и зовемо „Сунцем Правде“, „Сјајном звездом јутарњом“, „Онај који долази“… Онај који једини заиста долази у све дубине нашега личног и друштвеног бића, нека вас испуни сваким благословом, срећом и миром! У том духу вам желим срећан и благословљен Божић! Браћи и сестрама источне традиције кличем: Мир Божји,Христос се роди! Ваистину се роди! Да, браћо љубљена и сестре предраге, нека 2019. година буде година рађања мира, година мирних односа, година у којој ће владати мир у читавом свету, у читавом свемиру! Kо у то верује и ко се за то моли, њему ће се тај небески дар и дати. У том духу вас, браћо и сестре, благосиљам уиме Оца, и Сина и Духа Светога, желећи вам: Мир људима на земљи – миљеницима Божјим! У Београду, 21.12.2018 + Станислав Хочевар, београдски надбискуп и метрополит Извор: Београдска надбискупија -
Зачетак помисли о одласку, бљесак шансе и коначно реализација пута у Свету земљу је посебна благодат коју као такву је тешко дочарати, приближити било коме, јер је свакоме понаособ она другачијa, посебна, непоновљива у јачини, трајању, доживљају… Описивати светињу по светињу сувишан је труд духа јер се ионако све спољно налази описано кроз око камере, фотоапарата, туристичких флајера, разних сајтова и приручника. Оно што као препоруку ходочасници могу да нађу јесте да су у одређеном добу године температуре високе, ваздух екстремно сув, а пустиња посебна врста тежине јер нема довољно широких путева, хлада или уопште осјенчених мјеста за предах. Долазећи из наших предјеле гдје су мора, шуме, ријеке, ливаде, изворска вода нешто са чим смо се сродили, без чега и сама тешко да бих могла да замислим живот, оно нешто подразумијевано што доноси свјежину тијелу, а често помислим расхлађује и дух и даје му крепост и полет. Са мајчиним млијеком смо упили слике зелених пејзажа и безбројних природних љепота, па бих често помислила како је живјети у пустињи без свега поменутог, шта то људе привлачи тој једноличности гдје не видиш ништа осим пустињу и небо. Како то да не оду негдје гдје је љепше, богатије, него вјекују по камену и пијеску, жари их сунце и суши вјетар, трпе несносне врелине и хладноће, а воде и травке ни за лијек. И тако, радујући се ходочашћу и не покушавајући да замислим како би то могло да изгледа, помисао на пустињу је нешто што ме није ни привлачило нити посебно занимало, једина ми је асоцијација била светиње које су тамо, а о пустињи као одсуству свега онога што ми толико значи нијесам ни мислила, као нешто што се мора и просто преживи да би се дошло до мјеста молитве и подвига отаца, пустињака и подвижника. И тако, увече нам вође пута саопштише да се сјутрадан иде у Јудејску пустињу и обилазе тамошње светиње. Температуре ваздуха преко 45 степени целзијуса, дио трасе се иде аутобусима, а дио , због ширине путева, се иде комбијима. Поглед кроз прозор за нас „горштаке“ шокантан. Сами крш, пећине, сунце, зрачење… и овце. Како?! Откуд оне овдје у овоме, ничему?! Шта оне могу да једу овдје, камен, шта да пију, јадне животиње, какво мучење… У том чуђењу и жаљењу испред нас се појави манастир Светог Саве Освећеног и Милутинова кула, за женски дио ходочасничке групе. Калуђери изнијеше мошти за целивање и воду за послужење које у цијелој пустињи има само ту и нигдје више. Покушавамо ухватити сјенку од манастирских зидина или ријетких маслина да се мало ублажи несносно жарење сунца, али безуспјешно. Одлазак на Милутинов пирг и поглед на најстарију и најчувенију светињу јудејске пустиње, мјесто блахоуханија моштију истинских подвижника, а за нас посебан благослов кроз нашег Светог Саву којег Сава Освећени најави да ће доћи, да му се дарује жезал и двије иконе које се чувају на Гори атонској, знајући и да ће му у моменту љуте невоље наш Свети Сава прискочити и обновити га населивши га српским монасима. Кроз сјећање пролетјеше ми дијелови Животописа који описују епизоде са путовања Светог Саве, детаљи даривања и откупљивања светиња, срдачан пријем и благослов који је наш Свети Сава свугдје носио и који ето и нас послије толико времена дочекује на овом мјесту. Покрену се нешто из неких посебних нивоа душе, нешто као осјећај, а није баш ни то, али учини неки посебан покрет душе као да видјех пустињу некако другачију. Некако мирну, моћну, молитвену, као мјесто посебне благодати која истовремено смирује и радује, тјеши, снажи, окрепљује и обасјава. И оно сунце које је дотад пржило и нервирало као да је почело да прија, да лијечи. Хоризонт изнад Кедронског потока окружен масивима јудејских планина је имао љепоту најљепшег морског плаветнила. Све што би се рекло дјелује као муцање и јефтино романисање слике која се не може описати и доживљаја који се не може дочарати. Памтим осјећај опчињености призором и неописивог магнетизма који ме је приковао за све то, то нешто – све, а за које сам до скоро мислила да је ништа. Жељела сам само да не журе, нека нас, добро нам је овдје бити. Хвала ти, дивни наш оче Саво, хвала ти Св. Саво Освећени, Св. Јоване Дамаскине, Св. Теодоре и Теофане, хвала! У повратку дознасмо да се овце хране сочним влатима траве које се налазе испод камена које оне њушкицама преврну, а које се ноћу напуне влагом од кондезација због осцилирања дневних и ноћних температура, па су јако хранљиве и због тога дају посебно млијеко и вуну. Слава Теби, Господе, све си Премудрошћу створио. И дуго након повратка из пустиње будим се и заспивам са том неодољивом и неописивом свјетлошћу Јудејске пустиње које је мене, дијете црних брда,зеленила, мора и ријека вјечно за себе везало својим спокојем, љепотом и благодаћу, ишћекујући поновни сусрет са новоткривеном љепотом тог дијела „Божјег шара“. Мр хаџи Смиља Влаовић, професор српског језика и књижевности, новинар, публициста Извор: Српска Православна Црква -
Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 3. новембра на Михољске задушнице Свету архијерејску литургију са годишњим поменом попадији Младенки-Маши Зековић у манастиру Ждребаоник код Даниловграда. У литургијској проповиједи након прочитаног зачала из Јеванђеља, Митрополит Амфилохије је подсјетио на ријечи Светог пророка које пјевамо када се сјећамо оних који су се упокојили са надом на живот вјечни: Душе њихове ће обитавати у добрима. Митрополит је истакао да се човјек рађа овдје на земљи не ради земље и пролазног живота, већ ради вјечних добара: Звучни запис беседе „Да би душа сваког човјека обитавала у Божјим добрима, у Ономе који је једини добар, који је ни из чега створио све и сва и који је Својом добротом, мудрошћу и свјетлошћу задахнуо свако створење на земљи а изнад свега човјека, као Своје најсавршеније створење, створивши га по лику Своме и подобију да би кроз овај живот у њему засијало оно ради чега је створен – за вјечно и непролазно.“ Владика Амфилохије је нагласио да је ради тога и сам Бог дошао у овај свијет, да би се добро вјечно уселило у човјекову природу и да би Бог као вјечно добро и мудрост кроз њега и преко њега зрачио и да би га привео Себи у своје вјечно Божанско наручје: „Сва наша вјера је утемељена управо на тој нади вјечној, да је човјек биће створено за бесмртност и вјечност, а не за ништавило и пролазност, да човјек није роб ништавила и пролазности, него је биће које је носилац вјечнога и непролазнога живота.“ Архиепископ цетињски је истакао да Црква Божја има Божије памћење и памти све оно што се догађало од настанка свијета и од настанка човјека. Памти свако људско биће и непрекидно се сјећа и моли Господу да Бог све овдје на земљи рођене упокоји у њедрима Аврама, Исака и Јакова, у Божјим њедрима. Задушнице као дивни празници постоје да се сјећамо непрекидно свих људских бића и душа и преносимо своју молитву и дарове за душе свих који су се кроз вјекове упокојили у нади на васкрсење и живот вјечни. Вископреосвећени је казао да се данас посебно сјећамо наше попадије Младенке Зековић која је и у имену своме а и својим животом посвједочила да је рођена за вјечну непролазну младост: „Име своје је потврдила и својим упокојењем а потврђује га, сигурни смо, и својим обитавањем у њедрима Божијим, у њедрима светих Божијих људи, оних који су се прије ње упокојили и који си Богу послужили овдје на земљи а највише оних који су заиста примили Божију светост у себе и Божије дарове. “ Објаснио је владика да су Задушнице – за душу приношење дарова и сјећање на све оне који су Богу послужили и који су се у нади на васкрсење и живот вјечни упокојили: „Као што Бог све памти, све знаде, тако и Црква Христова има то Божије памћење и зато никада не заборавља оне који су живјели, који живе и који ће живјети на овој земљи.“ Након Светог богослужења, служен је годишњи помен попадији Младенки-Маши Зековић супрузи протојереја-ставрофора Слободана Зековића. На крају помена, окупљенима се потресном бесједом обратио рођени брат попадије Маше, протојереј-ставрофор Радивоје Круљ, парох мостарски, који је казао да тугујемо као хришћани, као они који имају наде и радости. „Том надом и том радошћу је и наша Маша ходила и ту љубав свједочила. Хвала Богу на свему, хвала и нашој Маши што нас сабира око Христа. Хвала вам што сте сви дошли да се заједно помолимо као људи, као браћа и сестре, као хришћани да следујемо апостола Павла и његове ријечи да се радујемо и веселимо да пјевамо Христи Васкрсломе“, рекао је отац Радивоје. Након помена присутни су се сабрали око трпезе љубави у љубљеној Маши. Попадија и вјероучитељица Младенка-Маша Зековић уснула је у Господу 6. новембра 2017. године у 38. години живота. Младенка је рођена у Стоцу, на Васкрс 1980. године у чувеној херцеговачкој породици Круљ (од које је био познати Митрополит дабробосански Нектарије) од благочестивих родитеља Миленка и Сенке. У брак са Слободаном Зековићем из Подгорице, тадашњим студентом Богословског Факултета у Београду, ступила је 2003. Након рукоположења оца Слободана у чин свештеника и постављења на дужност пароха јеленачко – подострошког 2003. године, заједнички живот започињу у Бјелопавлићима, гдје је Маша од самог почетка била права и истинска подршка на захтјевним парохијским дужностима своме супругу. Године 2005. прелазе у даниловградску парохију гдје Маша почиње и вјероучитељску службу коју је ревносно и са пуно љубави вршила до последњих дана земаљског живота. 2016. године породица Зековић прелази у Бар гдје отац Слободан бива постављен за старјешину Храма Светог Јована Владимира и архијерејског протопрезвитера барског, а Маша преузима дужност вјероучитеља при храму. За свог овоземаљског живота и служења Цркви Христовој, Маша са својим супругом, протом Слободаном даје велики и благословени плод. Господ им је подарио шесторо дјеце Јелену, Николу, Ивану, Арсенија, Нину и Благоја и велики број духовне дјеце којој се Маша посвећивала са истом љубављу, доживљавајући их као најрођенију. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 3. новембра на Михољске задушнице Свету архијерејску литургију са годишњим поменом попадији Младенки-Маши Зековић у манастиру Ждребаоник код Даниловграда. У литургијској проповиједи након прочитаног зачала из Јеванђеља, Митрополит Амфилохије је подсјетио на ријечи Светог пророка које пјевамо када се сјећамо оних који су се упокојили са надом на живот вјечни: Душе њихове ће обитавати у добрима. Митрополит је истакао да се човјек рађа овдје на земљи не ради земље и пролазног живота, већ ради вјечних добара: Звучни запис беседе „Да би душа сваког човјека обитавала у Божјим добрима, у Ономе који је једини добар, који је ни из чега створио све и сва и који је Својом добротом, мудрошћу и свјетлошћу задахнуо свако створење на земљи а изнад свега човјека, као Своје најсавршеније створење, створивши га по лику Своме и подобију да би кроз овај живот у њему засијало оно ради чега је створен – за вјечно и непролазно.“ Владика Амфилохије је нагласио да је ради тога и сам Бог дошао у овај свијет, да би се добро вјечно уселило у човјекову природу и да би Бог као вјечно добро и мудрост кроз њега и преко њега зрачио и да би га привео Себи у своје вјечно Божанско наручје: „Сва наша вјера је утемељена управо на тој нади вјечној, да је човјек биће створено за бесмртност и вјечност, а не за ништавило и пролазност, да човјек није роб ништавила и пролазности, него је биће које је носилац вјечнога и непролазнога живота.“ Архиепископ цетињски је истакао да Црква Божја има Божије памћење и памти све оно што се догађало од настанка свијета и од настанка човјека. Памти свако људско биће и непрекидно се сјећа и моли Господу да Бог све овдје на земљи рођене упокоји у њедрима Аврама, Исака и Јакова, у Божјим њедрима. Задушнице као дивни празници постоје да се сјећамо непрекидно свих људских бића и душа и преносимо своју молитву и дарове за душе свих који су се кроз вјекове упокојили у нади на васкрсење и живот вјечни. Вископреосвећени је казао да се данас посебно сјећамо наше попадије Младенке Зековић која је и у имену своме а и својим животом посвједочила да је рођена за вјечну непролазну младост: „Име своје је потврдила и својим упокојењем а потврђује га, сигурни смо, и својим обитавањем у њедрима Божијим, у њедрима светих Божијих људи, оних који су се прије ње упокојили и који си Богу послужили овдје на земљи а највише оних који су заиста примили Божију светост у себе и Божије дарове. “ Објаснио је владика да су Задушнице – за душу приношење дарова и сјећање на све оне који су Богу послужили и који су се у нади на васкрсење и живот вјечни упокојили: „Као што Бог све памти, све знаде, тако и Црква Христова има то Божије памћење и зато никада не заборавља оне који су живјели, који живе и који ће живјети на овој земљи.“ Након Светог богослужења, служен је годишњи помен попадији Младенки-Маши Зековић супрузи протојереја-ставрофора Слободана Зековића. На крају помена, окупљенима се потресном бесједом обратио рођени брат попадије Маше, протојереј-ставрофор Радивоје Круљ, парох мостарски, који је казао да тугујемо као хришћани, као они који имају наде и радости. „Том надом и том радошћу је и наша Маша ходила и ту љубав свједочила. Хвала Богу на свему, хвала и нашој Маши што нас сабира око Христа. Хвала вам што сте сви дошли да се заједно помолимо као људи, као браћа и сестре, као хришћани да следујемо апостола Павла и његове ријечи да се радујемо и веселимо да пјевамо Христи Васкрсломе“, рекао је отац Радивоје. Након помена присутни су се сабрали око трпезе љубави у љубљеној Маши. Попадија и вјероучитељица Младенка-Маша Зековић уснула је у Господу 6. новембра 2017. године у 38. години живота. Младенка је рођена у Стоцу, на Васкрс 1980. године у чувеној херцеговачкој породици Круљ (од које је био познати Митрополит дабробосански Нектарије) од благочестивих родитеља Миленка и Сенке. У брак са Слободаном Зековићем из Подгорице, тадашњим студентом Богословског Факултета у Београду, ступила је 2003. Након рукоположења оца Слободана у чин свештеника и постављења на дужност пароха јеленачко – подострошког 2003. године, заједнички живот започињу у Бјелопавлићима, гдје је Маша од самог почетка била права и истинска подршка на захтјевним парохијским дужностима своме супругу. Године 2005. прелазе у даниловградску парохију гдје Маша почиње и вјероучитељску службу коју је ревносно и са пуно љубави вршила до последњих дана земаљског живота. 2016. године породица Зековић прелази у Бар гдје отац Слободан бива постављен за старјешину Храма Светог Јована Владимира и архијерејског протопрезвитера барског, а Маша преузима дужност вјероучитеља при храму. За свог овоземаљског живота и служења Цркви Христовој, Маша са својим супругом, протом Слободаном даје велики и благословени плод. Господ им је подарио шесторо дјеце Јелену, Николу, Ивану, Арсенија, Нину и Благоја и велики број духовне дјеце којој се Маша посвећивала са истом љубављу, доживљавајући их као најрођенију. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
-
Гост емисије "Интервју" био је господин Томислав Терзин, професор генетике, молекуларне биологије и биологије развића Универзитета Алберта у Канади. Аутор је књига "Научна цензурисана открића" и "Медоносна пчела - јеванђеље природе", а активно учествује и на трибинама о односу науке и религије, међу којима је и она са темом "Научни докази Исусовог васкрсења". У последњих петнаест година у САД-у, Канади и Енглеској, одржао је многа предавања о питању односа науке и религије. Препоручујемо Вам да погледате цео интервју и сазнате више о бројним занимљивим темама. View full Странице -
Нови интерактивни алат који се појавио на интернету омогућава вам да видите шта се све догодило на нашој планети од тренутка вашег рођења. „Ви и планета Земља“ откриће вам шта сте до сада преспавали, колико пута је откуцало ваше срце, па чак и колико је снежних пахуља пало откако сте дошли на овај свет. Све што је потребно за његово коришћење, јесте да унесете датум свог рођења. Приказане бројке темеље се на подацима Британског здравственог система, Светске банке, Уједињених нација и Универзитета Нортвестерн. „Користећи податке универзитета, медицинских и еколошких институција, створили смо серију прорачуна који помажу да своје постојање ставимо у одређену перспективу. С обзиром на то да је Земља стара више од 4,5 милијарди година, наш алат показује колико смо се ми, али и планета, променили у периоду у којем смо ту“, рекао је портпарол компаније Го компер, која је направила овај алат. http://www.gocompare.com/life-insurance/you-and-planet-earth/ -
Ради се о томе да се овде пишу истините приче из живота (свог или неких нама познатих људи, измишљених имена), које ће имати неку поуку, стицање искуства на туђим грешкама или исправним стварима, може и приче које величају неку особину неког човека, подижу колективни морал, служе као инспирација за нас, итд. и сл. Опција је много. Углавном, да има неку поенту и да су истините. Био једном један Пера и он је то и то, тако и тако, зато и зато, да би на крају овако и овако испало. Прича... Ово је мој ЖРУ дневник, али може да пише ко год хоће, ко има неку њему вредну причу да исприча. Анкета је ту онако, зашто да не...
-
Предвођени Преосвећеним Епсикопом г. Арсенијем, благочестиви верници су учинили поклоњење Животворном Гробу Господњем и осталим светим местима Палестине која је Христос освештао својим присуством и својим чудима, а која и данас укрепљују веру небројаног мноштва поклоника из целога света који кроз векове хрле овим светињама по утеху и благослов. Извор: Српска Православна Црква -
Епископ нишки Арсеније у Светој земљи (ФОТО)
тема је објавио/ла Логос у Духовни живот наше Свете Цркве
У данима Васкршње радости Светле и Томине недеље, од 11. до 18. априла 2018. године године, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког г. Арсенија, група од сто поклоника походила је Свети град Јерусалим и Свету земљу. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Предвођени Преосвећеним Епсикопом г. Арсенијем, благочестиви верници су учинили поклоњење Животворном Гробу Господњем и осталим светим местима Палестине која је Христос освештао својим присуством и својим чудима, а која и данас укрепљују веру небројаног мноштва поклоника из целога света који кроз векове хрле овим светињама по утеху и благослов. Извор: Српска Православна Црква View full Странице -
Архимандрит Сава (Јањић) Игуман манастира Високо Дечани Отац Сава (Јањић): Мартовски погром не смије да нас испуњава мржњом већ тежњом да обновимо наш светолазаревски завјет. Наш народ мора да остане на својој косметској земљи као свој на своме АУДИО ЗАПИС РАЗГОВОРА ЗА РАДИО СВЕИГОРУ: https://svetigora.com/wp-content/uploads/2018/03/17.03.2018_O.-SAVA-JANJIC.m4a 00:00 00:00 “Сјећајући се мартовског погрома ми треба да обновимо наш светолазаревски завјет, да останемо овдје као свој на своме. Да се ми не одричемо нашег Косова и Метохије, то је оно што је најважније и на шта 17. март треба да нас подсјећа“- каже Архимандрит Сава (Јањић) Игуман манастира Високо Дечани, један од чувара дечанског и косметског кандила вјере православне. Отац Сава каже да ће они који су одговорни за мартовски погром одговарати, ако не пред судовима овога свијета, онда сигурно пред судом Божјим и пред својом савјешћу. “Они који су то радили, као и они који су то допустили засигурно не могу остати мирни. Плач и туга, поломљени крстови и светиње сигурно ће их увијек опомињати на то шта су овдје направили и шта су допустили да се догоди“- каже отац Сава. Дечански игуман подсјећа да је Приштина данас град без српског становништва, остало је само 35 стараца. У великим градовима јужно од Ибра готово да нема Срба, али охрабрујуће је то да је нашим енклавама, које су биле изловане и сада су то општине, наталитет чак и већи него на просторима централне Србије -
Отац Сава (Јањић): Мартовски погром не смије да нас испуњава мржњом већ тежњом да обновимо наш светолазаревски завјет. Наш народ мора да остане на својој косметској земљи као свој на своме Архимандрит Сава (Јањић) Игуман манастира Високо Дечани Отац Сава (Јањић): Мартовски погром не смије да нас испуњава мржњом већ тежњом да обновимо наш светолазаревски завјет. Наш народ мора да остане на својој косметској земљи као свој на своме АУДИО ЗАПИС РАЗГОВОРА ЗА РАДИО СВЕИГОРУ: https://svetigora.com/wp-content/uploads/2018/03/17.03.2018_O.-SAVA-JANJIC.m4a 00:00 00:00 “Сјећајући се мартовског погрома ми треба да обновимо наш светолазаревски завјет, да останемо овдје као свој на своме. Да се ми не одричемо нашег Косова и Метохије, то је оно што је најважније и на шта 17. март треба да нас подсјећа“- каже Архимандрит Сава (Јањић) Игуман манастира Високо Дечани, један од чувара дечанског и косметског кандила вјере православне. Отац Сава каже да ће они који су одговорни за мартовски погром одговарати, ако не пред судовима овога свијета, онда сигурно пред судом Божјим и пред својом савјешћу. “Они који су то радили, као и они који су то допустили засигурно не могу остати мирни. Плач и туга, поломљени крстови и светиње сигурно ће их увијек опомињати на то шта су овдје направили и шта су допустили да се догоди“- каже отац Сава. Дечански игуман подсјећа да је Приштина данас град без српског становништва, остало је само 35 стараца. У великим градовима јужно од Ибра готово да нема Срба, али охрабрујуће је то да је нашим енклавама, које су биле изловане и сада су то општине, наталитет чак и већи него на просторима централне Србије View full Странице
-
Изјава против дискриминације хришћана у Светој Земљи
a Странице је објавио/ла александар живаљев у Вести из Православних помесних Цркава
Изјава поводом општинских претњи и дискриминаторског „Закона о црквеној имовини“ 26. Фебруар 2018 - 12:43 Ми, поглавари Цркава који управљамо Светим Гробом и Статусом Кво и другим хришћанским светим местима у Јерусалиму – Грчка Православна Патријаршија, Старатељство (Кустодија) Свете земље и Јерменска Патријаршија – пратимо с великом забринутошћу систематску кампању против Цркава и црквених заједница у Светој земљи флагрантним кршењем постојећег Статуса Квоа. Недавно, систематска и офанзивна кампања достигла је ниво без преседана када је Општина Јерусалим објавила скандалозну збирку упозорења и наредби о преузимању црквених средстава, имовине и банковних рачуна због наводних дугова казнених општинских такси. Корак који је у супротности са историјским положајем Цркава унутар Светог града Јерусалима и њиховим односом према грађанским властима. Ове акције руше постојеће уговоре и међународне обавезе које гарантују права и привилегије Цркава, у ономе што изгледа да је покушај да се ослаби хришћанско присуство у Јерусалиму. Највеће жртве у овоме су оне осиромашене породице који ће остати без хране и крова над главом, као и деца која неће бити у могућности да похађају школу. Систематска кампања злоупотребе Цркава и хришћана достигла је сада врхунац пошто се промовише дискриминаторски и расистички закон који циља само на некретнине хришћанске заједнице у Светој земљи. Овај грозни закон је стављен на дневни ред данас на састанку министарске комисије који, ако се усвоји, може омогућити експропријацију поседа Цркве. Ово нас све подсећа на законе сличне природе који су донесени против Јевреја током мрачних периода у Европи. Овај систематски напад без преседана на хришћане у Светој земљи крши најосновнија, старинска и суверена права, већ деценијама газећи на деликатном ткиву односа између Хришћанске заједнице и власти. Стога, и подсећајући се изјаве Патријараха Локалних Цркава у Јерусалиму од 14. фебруара 2018. године и њихове претходне изјаве из септембра 2017. године, одлучили смо да, као меру протеста, предузмемо корак без преседана и затворимо Цркву Светог Гроба. Заједно са свима Поглаварима Цркава у Светој земљи ми стојимо удружени, чврсти и одлучни у заштити наших права и наше имовине. Нека Дух Свети одговори на наше молитве и донесе нам решење ове историјске кризе у нашем Светом граду. Теофило III, Патријарх јерусалимски Франческо Патон, Старатељ Свете земље Нуран Манугијан, Јерменски Патријарх Јерусалима Извор: Јерусалимска Патријаршија (са енглеског: Информативна служба СПЦ) фото: Gali Tibbon/AFP/Getty Images -
Изјава поводом општинских претњи и дискриминаторског „Закона о црквеној имовини“ 26. Фебруар 2018 - 12:43 Ми, поглавари Цркава који управљамо Светим Гробом и Статусом Кво и другим хришћанским светим местима у Јерусалиму – Грчка Православна Патријаршија, Старатељство (Кустодија) Свете земље и Јерменска Патријаршија – пратимо с великом забринутошћу систематску кампању против Цркава и црквених заједница у Светој земљи флагрантним кршењем постојећег Статуса Квоа. Недавно, систематска и офанзивна кампања достигла је ниво без преседана када је Општина Јерусалим објавила скандалозну збирку упозорења и наредби о преузимању црквених средстава, имовине и банковних рачуна због наводних дугова казнених општинских такси. Корак који је у супротности са историјским положајем Цркава унутар Светог града Јерусалима и њиховим односом према грађанским властима. Ове акције руше постојеће уговоре и међународне обавезе које гарантују права и привилегије Цркава, у ономе што изгледа да је покушај да се ослаби хришћанско присуство у Јерусалиму. Највеће жртве у овоме су оне осиромашене породице који ће остати без хране и крова над главом, као и деца која неће бити у могућности да похађају школу. Систематска кампања злоупотребе Цркава и хришћана достигла је сада врхунац пошто се промовише дискриминаторски и расистички закон који циља само на некретнине хришћанске заједнице у Светој земљи. Овај грозни закон је стављен на дневни ред данас на састанку министарске комисије који, ако се усвоји, може омогућити експропријацију поседа Цркве. Ово нас све подсећа на законе сличне природе који су донесени против Јевреја током мрачних периода у Европи. Овај систематски напад без преседана на хришћане у Светој земљи крши најосновнија, старинска и суверена права, већ деценијама газећи на деликатном ткиву односа између Хришћанске заједнице и власти. Стога, и подсећајући се изјаве Патријараха Локалних Цркава у Јерусалиму од 14. фебруара 2018. године и њихове претходне изјаве из септембра 2017. године, одлучили смо да, као меру протеста, предузмемо корак без преседана и затворимо Цркву Светог Гроба. Заједно са свима Поглаварима Цркава у Светој земљи ми стојимо удружени, чврсти и одлучни у заштити наших права и наше имовине. Нека Дух Свети одговори на наше молитве и донесе нам решење ове историјске кризе у нашем Светом граду. Теофило III, Патријарх јерусалимски Франческо Патон, Старатељ Свете земље Нуран Манугијан, Јерменски Патријарх Јерусалима Извор: Јерусалимска Патријаршија (са енглеског: Информативна служба СПЦ) фото: Gali Tibbon/AFP/Getty Images View full Странице
