Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'земљи' or ''.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 21 results

  1. ВИЂЕЊЕ С. Р. О РАВНОЈ ЗЕМЉИ, НЕБЕСКОМ СВОДУ И ЗВЕЗДАМА by Nikodim Bogosavljevic · Published август 30, 2017 · Updated август 30, 2017 „Господ је највећи уметник.Он је песник у љубави. Жели да му се потпуно предамо у вери, нади и љубави. Наша брига Га растужује“; с. Р. У недељу 27. 08. 2017. у Манастир Голубац дошла је с. Р. и испричала доле потписаном два виђења: једно, које је имала у ноћ 13. 08. 2016 и друго око 20. 12. 2016. О првом виђењу о равној земљи ником није могла да прича, исповедила се свештенику, који виђење није коментарисао. У првој половини ове године била је у Бања Луки, где јој је пријатељица показала моју књигу Ипак се не окреће. Видећи да књига одговара њеном виђењу, желела је да дође до мене и исприча ми га. Набавила је телефон, најавила се и дошла. Још је рекла да се после виђења молила Богу да нађе неког монаха да напише књигу о равној земљи, како би људи знали истину о Његовој творевини, на шта сам јој узвратио, у шали, да је она кривац што сам књигу написао. Потом смо упоредили датуме: она је имала виђење 13. 08. прошле године, а ја сам први видео клип о равној земљи гледао 08. 08., и затим 15. 08. почео са скупљањем грађе на интернету за писање књиге. С обзиром да обоје верујемо у истинитост тврдњи у мојој књизи и њеног виђења, закључили смо да је очито реч о јединственом делу Божијем, и сматрали смо да је од духовне користи православним Србима да се ова виђења објаве. Друго виђење о звездама на куполи допуњује прво, и зато га заједно с њим и објављујемо. У овом кратком уводу ћемо још рећи о разлици између снова и виђења Божијих. Снове Бог даје појединцу као обавест или упозорење, које се односи на њега лично, или на некога од његових ближњих. Виђења, пак, Бог даје ради духовне користи Цркви, у виду упозорења и(ли) укрепљења. Сматрамо, дакле, да наведено важи и за виђења с. Р. После навођења виђења додаћемо још нека запажања у вези њих: Равна земља Помаже Бог, оче. Ево странице дневника. Датум је 13.08.2016. Легох у постељу, касно беше. Тужна бејах, те се обратих Богу: „Боже, Ти си ми све, и једини кога имам.“ Почех молитву „Господе помилуј“, али сам помислила да не треба само умом да се говори, већ кајање, скрушеност, да срце дише… И тако у исто време осећам да падам у сан, и да ми молитва силази у срце… Обретох се у некој соби. Кревет, чисто бела постељина, осећам да се молим, чујем себе где говорим: „Господе помилуј!“ Осетих силну љубав према Господу. Рекох му: „Господе, Ти си све моје! Не могу Без Тебе! Ти ми све значиш!“, а то сам са таквом силом љубави рекла! Гледала сам у вис из те собе, молећи се: „Велика, силна Љубави, Господе помилуј!“ И нестаје плафон на соби. Сиђе на мене силна љубав Божија. Подиже ме полако горе. Што јача љубав, све више се пењем. Видим изнад себе две планете. Једну ближу, већу, схватам да је Сунце, и изнад ње мало мању планету, такође сија, видим да је Месец. Како се приближавамо њима, згаснуше у нашој близини, идемо још горе. Обрати ми Господ поглед на стаклени омотач око земље – куполу. Схватам да сам окренута према истоку. На стаклу куполе видим цртеж ока. Најједноставнији цртеж. Окрете ми Господ поглед и на остале стране света. На свакој је исти цртеж ока. И на средини – на врху куполе. Још се пењемо у вис, пролазимо изнад Сунца и Месеца. Молитва „Господе помилуј“ са срцем куца, још у неизрецивој љубави. Идемо, идемо и стижемо до врха куполе. Ту је вероватно отвор, нека врата, не видех али пролазимо… Видим: купола се састоји из два слоја стакла. Близу су један другом. Између њих шиба млаз воде невероватном брзином, хиљаде километара на сат. Пролазимо изнад куполе. Стојим близу са спољне стране у мраку. Потпуни мрак. Погледах лево – мрак, десно – мрак. Нема звезда, Сунца, Месеца… Погледах сада у куполу из тог мрака. Стојим тачно изнад њеног улаза. И видех невероватан призор!!! Како дивно сија Божија творевина у овом мраку! Испод куполе Сунце унутра обасјава Земљу. Светлост пробија кроз стаклени омотач. Земља исијава у пуном величанству! Каква лепота! Изгледа као кад би поклопио тањир провидном стакленом полулоптом . Иако сам у мраку, све видим. Осећам влагу на рукама. Притисак велики, од воде у којој стојим. Тако је јак да срце успорава рад. Са њим и молитва. И Господ ме полако спушта назад у собу. Од лепоте коју сам доживела у љубави Божијој, ја поново желим исто. И молим Господа: „Господе помилуј!“ Поново ме Господ узе у љубави неописивој, молитва задиса у мени, и подиже ме поново горе. Сада до врха, али унутар куполе. Видим на средини Земље копно, около мора. Али кратко. Само тренутак. Пажњу ми је привукла планина која је била највиша од свих. Из оне висине видех лепоту какву описати не могу! Све могу да видим: и траву, и цвет неки жути, личи на маслачак, латице му видим. Описати се не може колико је Господу Земља прелепо подножје ногама! Шаренило ливада, пејзажи душу да напоје! Полако ме Господ спушта назад у собу. Молитва полако јењава, чујем срце да полако завршава: „Господе Исусе Христе, сине Божији, помилуј ме грешну!“ + + + О звездама У сну ме подиже Господ до на пола пута до куполе. Беше ноћ. Погледах горе. Звезде сијају, налепљене на куполу једна до друге начичкане у мноштву и лепоти сјаја. Од јачине Његове деснице, како их је усијане силно бацио у једном потезу, купола је благо изгорела, направио се вар и распршиле су се у ситан прах. То је оно што зову млечни пут. Звезде, неке мање, неке веће. Кад једна јаче засија, она поред ње ослаби у светлости, и то изгледа као титрај. Постоји и један ауто, који је мали и сладак, цео у црвеном штрасу. Он развози звезде по небу. Из њега, видех, излазе звезде према вратима куполе, да се попну и прођу кроз врата на горе. Божија десница се пружа одозго и спушта тик испод отвора унутар куполе. Да их узме и однесе. Једну враћа, сад већ помислих да су то душе, а не звезде. Не знам. Знам да је та једна звезда, коју је Господ вратио, она за коју сам Га молила да је врати. Једна девојка која се пробудила одмах сутрадан из коме. + + + Очито је, да је устројство неба и земље из виђења с. Р. у потпуности сагласно слици коју описује и дочарава текст Књиге Постања: земља је раван диск, на којој је копно окружено морем, а изнад ње стаклена купола, која је састављена из два слоја, испуњена брзом, покретном водим; унутар купола, а изнад земље су сунце и месец; још су на своду куполе окачене звезде, које трепере на небу. Изнад куполе је мрак, и, као што то потврђују записи Светог Писма, горња неба, којих има седам. Св. Ап. Павле се попео, „да ли у телу, да ли ван тела“, не знамо заједно с њим, до трећег неба (2. Кор. 12, 1-4). По истом сведочанству Св. Ап. Павла, изнад нашег неба је Рај. Очито је, дакле, да је ова кућа од земље и неба, коју је Бог створио за човека, ограничена, и да се изван куполе не шири бескрајни космос, већ отпочиње духовни свет у који човек пре општег васкрсења мртвих нема приступ, да не постоје планете сличне земље, па, самим тим, не постоје ни ванземаљци. Хелиоцентрични систем са округлом земљом је, по свом обиму и последицама, највећа лаж оца лажи. Треба обратити пажњу на речи Ст. Гаврила из Бошњана о његовом виђењу ђавола: „На капи му беху написана хулна имена, а у круг капе написано ОКРУГЛА“. Према с. Р., после њеног искуства из виђења, ове речи се односе на облик земље: „А како је ђаво отац лажи, јасно је да је лаж и округла земља“. Наведена виђења с. Р., као и друга која ћемо објављивати, имају апокалиптичко-есхатолошки карактер. Као што смо рекли у уводу, она су упозорења Господња пред духовне опасности које нас чекају. Једна од лажи коју сатана спрема за последња времена јесте лажна инвазија ванземаљаца. Желећи да преко с. Р. објави истину о Својој творевини, а посредно и о Себи Самоме, Творац жели још и да спасе Своје слуге од падања у ову замку лукавога. У вези са овим последњим, виђења с. Р. сагласна су са упозорењем Преп. Гаврила Грузијског: „У време антихриста људи ће очекивати спасење из космоса. То ће и бити највећа замка ђавола: човечанство ће искати помоћ од ванземаљаца, не знајући да су то, заправо, – демони“; „У последња времена не гледајте у небо: можете бити преварени чудесима која ће се тамо догађати, – пасти у прелест и погинути“. Богу нашему, Пресветој Тројици, Оцу и Сину и Светоме Духу, нека је хвала и слава сада, увек и у вечне векове! Амин! Архим. др Никодим (Богосављевић) О-равној-земљи.doc
  2. Јеромонах Петар (Драгојловић): Кумбуровићи су заједно преживјели све недаће и радости на земљи и заједно отишли у Рај. Мала Нина је нови анђео чувар Врањинске Светиње. Брат Дарко заслужује да се његовим именом назове улица у Подгорици “Дивна породица Кумбуровић из Бистрица код Голубоваца, пострадала испод свог омиљеног Светосавског и Светониколајевског манастира Врањина, у дивљим таласима усталасане Мораче. Заједно су преживјели све недаће и радости на земљи. Заједно отишли у Рај да се вјечно наслађују гледањем Лица Божијег. Молите се за нас Анђели српске Зете и српске Метохије“-каже отац Петар Драгојловић, говорећи топло и са пуно љубави о блаженог спомена Ранку, Јани, Дарку, члановима своје велике врањинске породице а посебно о малој Нини Врањинском анђелу. Звучни запис разговора “Нина се радовала животу како се мало које дијете радовало. Бог је узео најспремније цвјетове из своје баште тога дана. Страдалници Врањински Нина, Јана, Ратко и Дарко, из Свете Литургије на земљи отишли су причешћени на Свету Литургију на Небу. Земља се растужи ал Небо весели, јер их Божија Рука Рајем награди.“- каже отац Петар. Нини – Анђелу из Бистрица и страдалницима Врањинским Шта промуцат после свега, Мисли људске немоћне су, Сад говори само срце, Кроз нечујну сузу врелу. Твоје око све казује, Онај сјајак вековечни, Дубине су непрегледне, У том оку сакривене. Колко пута загрли ме, Пахуљице и принцезо, Док трчаше по Врањини, Са којом те Бог повезо. Као срна и газела, Као чигра сва весела, Ко Анђео незлобива, Сва живота испуњена. Позавиде демон црни, На тај осмех душе царске, Подигао је он таласе, Код Врањине Светосавске. Дуну ветар искушења, Крила тамна надвише се, Вали реке нагрнуше, Да ти осмех с лица сруше. Река зграби дечје тело, Мајка врисну – моје очи! Отац цикну и за вама, У Морачу и он скочи. Мутна вода узбуркана, Трудна мајка жртвована, Мио отац с њима пође, Смрт ненадна свима дође. Ал ни витез с Куча славних, За свој живот ич не мари, И он скочи у таласе, Пријатеље он да спасе. Фијук ветра мук замени, Кад несташе тела њина, А сву борбу за животе, Покри туга и тишина. И тај Нинин осмех мили, Пресели се на Небеса, Божјим сада шета пољем, И у свету живи бољем. Тајне Божје живот везе, У икону вечну спаја, Радујте се душе чисте, Житељи сте сада Раја! игуман Петар (Драгојловић) Извор: Радио Светигора
  3. Јеромонах Петар (Драгојловић): Кумбуровићи су заједно преживјели све недаће и радости на земљи и заједно отишли у Рај. Мала Нина је нови анђео чувар Врањинске Светиње. Брат Дарко заслужује да се његовим именом назове улица у Подгорици “Дивна породица Кумбуровић из Бистрица код Голубоваца, пострадала испод свог омиљеног Светосавског и Светониколајевског манастира Врањина, у дивљим таласима усталасане Мораче. Заједно су преживјели све недаће и радости на земљи. Заједно отишли у Рај да се вјечно наслађују гледањем Лица Божијег. Молите се за нас Анђели српске Зете и српске Метохије“-каже отац Петар Драгојловић, говорећи топло и са пуно љубави о блаженог спомена Ранку, Јани, Дарку, члановима своје велике врањинске породице а посебно о малој Нини Врањинском анђелу. Звучни запис разговора “Нина се радовала животу како се мало које дијете радовало. Бог је узео најспремније цвјетове из своје баште тога дана. Страдалници Врањински Нина, Јана, Ратко и Дарко, из Свете Литургије на земљи отишли су причешћени на Свету Литургију на Небу. Земља се растужи ал Небо весели, јер их Божија Рука Рајем награди.“- каже отац Петар. Нини – Анђелу из Бистрица и страдалницима Врањинским Шта промуцат после свега, Мисли људске немоћне су, Сад говори само срце, Кроз нечујну сузу врелу. Твоје око све казује, Онај сјајак вековечни, Дубине су непрегледне, У том оку сакривене. Колко пута загрли ме, Пахуљице и принцезо, Док трчаше по Врањини, Са којом те Бог повезо. Као срна и газела, Као чигра сва весела, Ко Анђео незлобива, Сва живота испуњена. Позавиде демон црни, На тај осмех душе царске, Подигао је он таласе, Код Врањине Светосавске. Дуну ветар искушења, Крила тамна надвише се, Вали реке нагрнуше, Да ти осмех с лица сруше. Река зграби дечје тело, Мајка врисну – моје очи! Отац цикну и за вама, У Морачу и он скочи. Мутна вода узбуркана, Трудна мајка жртвована, Мио отац с њима пође, Смрт ненадна свима дође. Ал ни витез с Куча славних, За свој живот ич не мари, И он скочи у таласе, Пријатеље он да спасе. Фијук ветра мук замени, Кад несташе тела њина, А сву борбу за животе, Покри туга и тишина. И тај Нинин осмех мили, Пресели се на Небеса, Божјим сада шета пољем, И у свету живи бољем. Тајне Божје живот везе, У икону вечну спаја, Радујте се душе чисте, Житељи сте сада Раја! игуман Петар (Драгојловић) Извор: Радио Светигора View full Странице
  4. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на Богојављење, са свештенством Свету архијерејску литургију са великим водоосвећењем у саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да је све што постоји на небу и на земљи, видљиво и невидљиво – јављање Творца. Звучни запис беседе „А пуноћа тога Божјег јављања и Божјег оприсутњења у људском бићу, у Божјој творевини јесте управо овај свети дан и овај свети догађај, када се Господ јавио и крстио се на Јордану, и показао се, не само као савршени човјек који се крштава од Јована Крститеља, него се показао и открио као савршени Бог. Свједок Његов није човјек, људско знање и људска мудрост, него је Његов свједок Отац Његов небески који је рекао: Ово је Син мој вољени, Њега послушајте“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Владика Амфилохије је додао да вјерни народ Митрополије има риједак благослов да је рука Светог Јована Крститеља, која је крстила Господа у Јордану, ходећи по свијету стигла до Цетињског манастира. „Рука онога Јована који је проповиједао Његов долазак, анђела који је дошао прије Њега да га посвједочи и који је жртвовао себе за Њега и који се прије Његовог распећа разапео, који је проповиједао исто оно што ће и Он да проповиједа: Покајте се, јер се приближило Царство небеско. То је оно на шта је човјек призван, и проповијеђу Светог Јована и доласком самога Сина Божјега међу нас, који се уселио у нас пун благодати и истине“, објаснио је он. Додао је да је најљепши поздрав којим се људи могу поздрављати данашњи поздрав: Бог се јави. „И у рођењу своме и у јављању своме на Јордану и у васкрсењу своме, Он нам открива Бога, кога нико никада није видио нити може видјети, открива своју вјечну неизрециву истину – Он се открива у тајни Христа Богочовјека. И тиме се испуњује сва људска чежња за знањем, за мудрошћу, за истином. Човјек је биће које је створено да чезне за истином, за свјетлошћу, не само овом тјелесном, него за вјечном свјетлошћу. Та свјетлост вјечна и та вјечна истина – она се јавила и открила на Јордану“, казао је Митрополит Амфилохије. Након светог причешћа, Митрополит Амфилохије је са свештенством обавио велико освећење богојављенске водице, која је раздијељена вјерном народу на благослов. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Београдски надбискуп монс. Станислав Хочевар је 21. децембра у ординаријату Надбискупије одржао конференцију за новинаре поводом божићних благдана. Прочитао је божићну посланицу и свима пожелео срећан и благословљен Божић! Посланицу надбискупа Хочевара објављујемо у целости: И на земљи – мир људима! Ноћ је то, браћо и сестре, ноћ у којој се рађа највеће светло и свемиром се разлеже најлепша мелодија. То је „света и блажена ноћ“ – како певају најзвучнији гласови Неба и Земље – која нам је поклонила „Светлост од Светлости“ и „Бога истинитог од Бога истинитог“. Kо од нас људи може замислити богатији садржај или представити узвишенију поруку? Удишући блаженост тог догађаја, радосно вас поздрављам, браћо и сестре Београдске надбискупије, браћо и сестре наше драге земље; поздрављам све вас, драги пријатељи, који припадате заједници људи „добре воље“. Тај поздрав мира је на завршетку ове, 2018. године – коју смо прогласили и живели као „Годину заједништва“ – посебно снажан и актуелан. Не само зато што смо се током ње посебним молитвама и горућим вапајима уздизали к Свевишњем, не само зато што смо појединачно и заједно много размишљали о миру и размењивали своја искуства, него и зато што смо радосно изражавали добродошлицу нашим посебним гостима, много радили, али још пажљивије сагледавали будућност! Ова божићна честитка и порука мира тако добија драматичну улогу управо због стања данашњег света, због толиких изазова који нас тако снажно животно дотичу…! Не може нам, наиме, пре свега, побећи из размишљања следеће болно питање: има ли смисла славити Божић и радосно певати „Слава Богу на висини и на Земљи мир људима добре воље“, ако се око нас толико тога руга миру и толико има оних који распаљују ватру неразумевања? Има ли смисла, питамо се даље, очекивати мир од Њега, који је проглашен „Kнезом мира“, а прави мир – барем се тако чини – све удаљенији је од нас?! Хоћемо ли и ове године свом снагом славити дан Христовог рођења чак и ако је међу нама све мање рађања, а толико младих живота сели се одавде, где се некад толико снажно борило за живот, бранио животни простор, чувала слобода?! Браћо и сестре! Свакако бисмо могли да поставимо још питања и још јаче заоштримо ионако већ акутне проблеме… Хтео бих, заправо, на измаку ове тако значајне године, себи и вама поставити више животних питања. Упитајмо се искрено: да ли би без Божића и његових неописивих тајни у овом нашем свету било веселије и радосније? Рецимо: јесмо ли ми, као појединци и као заједница, досадаистински довољно стварно и свеобухватно славили неописиву Тајну оваплоћења Божјега Сина? Има ли у овим данима божићног славља Бого-Човек Исус Христос средишње место, или оно ипак припада нашим улицама, трговима и парковима, нашим кућама и трпезама, нашим путовањима и проводима? Изговарамо толико речи које, нажалост, не постају телом; речи које се не утеловљују у дела, које не преображавају ово наше друштво! Служимо се речима које ноћ не мењају у светлост и толику „буку“ овога света не претварају у благогласну хармонију! Средиште божићних дана, наиме, нисмо ми људи, нити наше жеље и толика наша очекивања, него Бого-Човек – Исус Христос, који једини може – да се послужимо предивним сликама великих пророка – нас не-људе преобразити у људе, нас који смо „не-народ“ – кажу даље пророци – може изградити у народ, нас који смо – наставља пророк – „не-љубљени“ преобразити у љубљене и нас који смо „не-венчани“ у венчане, то јест читаво човечанство преобразити у Заручницу, „Заручницу Небеском Заручнику“, који као Најлепши ииспуњен радошћу долази међу нас?! Ако Христос нема прво и право место, онда нико од нас не зна где је и које је његово место. Ако Прворођени свега створеног није на почетку свега и на почетку свакога од нас, онда нико од нас не зна какав би требало да буде и који му је животни позив. Ако Оваплоћена Божја Реч није Свевишњи Господ нашем животу, онда нико од нас не зна којој заједници припада и која му је улога у тој заједници. Божић, свакако, није у бљештавилуспољашњег сјаја и светла, него у неизрецивом светлу дубоких спознаја и небеских открића. Божић није на првом месту дан даривања дарова, већ догађај даривања у љубави нас самих људима. Само тако, наиме, можемо постати једно! Божић није, пре свега, у томе да се сусрећемо око богате трпезе него у нашем новом и искреном заједништву с онима које смо досад заборављали, гурали на руб живота, сматрали неподобним, неспособним или чак сувишним. Рађају се и друга питања: смемо ли ми, верници, који с толиким заносом певамо божићне песме, тако често искључивати оне који припадају другом народу, другој вероисповести, другој традицији? Зашто ми, који себе називамо хришћанима, и даље носимо у себи толико гордости и самодовољности да не тражимо опроштај једни од других, да своје успомене и сећања не просветљујемо целовитом истином? Смемо ли ми, који се клањамо Новорођеном – а Он се понизио до свих најдубљих понора људских слабости и, ено Га, лежи у јаслама – и даље с презиром гледати на наше комшије, с њима живети уз непоштена размишљања, селективне истине и селективну љубав? Верујемо ли ми, који се поносимо хришћанским именом, истински Небу које људе зове својим миљеницима? Поступамо ли тако са свим људима? Верујемо ли ми – који у светом богослужју тако помно пратимо поруку анђела да је Новорођени „радост за све људе“ – да је та чињеница стварна и могућа, и да је упућена и нама, становницима овога дела Европе? Мислимо ли ми, браћо и сестре, да је могуће стварати будућност на само досада схваћеној традицији Божића? Смијемо ли се називати хришћанима ако нисмо дословно „жедни“ и „гладни“ јединства хришћана? Није ли се Он, Бог мира, за тај дар тако усрдно молио на Последњој вечери, за тај циљ на крсту умро и у славиваскрснуо? Васкрсли Господ све поздравља апсолутном новошћу: „Мир вама!“ Баш онако како су у ноћи Његовог рођења свечано навестили анђели! Зато, браћо и сестре, нико од нас, ни као појединац, ни као члан заједнице, не може постати мироносцем и миротворцем ако не умре прво својим досадашњим селективним представама, и ако не васкрсне у потпуно, интегрално поимање вере. Божић није „клин“ којим на зид повести прибијамо само досадашњу праксу, него је дан слављења рођења по којем се у нама рађају нове спознаје, нови увиди, нови односи, целовитије учење, нова дела, нови нацрти живота и рада! Браћо и сестре, све што рекосмо ни у чему не затамњује нашу животну стварност и историјску истину. Божић о којем ми размишљамо велики је органски процес који увек изнова надилази досадашње спознаје и границе досадашњих поступака. Диже нас у оне висине у којима гледамо целину, откривамо нове могућности и путеве, дишемо чистији ваздух односа и добијамо снагу за напредак. Највиши степен интегралног живота јесте управо онај мир који је Христ Господ живео и по апостолима нама предао! Зато Га и зовемо „Сунцем Правде“, „Сјајном звездом јутарњом“, „Онај који долази“… Онај који једини заиста долази у све дубине нашега личног и друштвеног бића, нека вас испуни сваким благословом, срећом и миром! У том духу вам желим срећан и благословљен Божић! Браћи и сестрама источне традиције кличем: Мир Божји,Христос се роди! Ваистину се роди! Да, браћо љубљена и сестре предраге, нека 2019. година буде година рађања мира, година мирних односа, година у којој ће владати мир у читавом свету, у читавом свемиру! Kо у то верује и ко се за то моли, њему ће се тај небески дар и дати. У том духу вас, браћо и сестре, благосиљам уиме Оца, и Сина и Духа Светога, желећи вам: Мир људима на земљи – миљеницима Божјим! У Београду, 21.12.2018 + Станислав Хочевар, београдски надбискуп и метрополит Извор: Београдска надбискупија
  6. Зачетак помисли о одласку, бљесак шансе и коначно реализација пута у Свету земљу је посебна благодат коју као такву је тешко дочарати, приближити било коме, јер је свакоме понаособ она другачијa, посебна, непоновљива у јачини, трајању, доживљају… Описивати светињу по светињу сувишан је труд духа јер се ионако све спољно налази описано кроз око камере, фотоапарата, туристичких флајера, разних сајтова и приручника. Оно што као препоруку ходочасници могу да нађу јесте да су у одређеном добу године температуре високе, ваздух екстремно сув, а пустиња посебна врста тежине јер нема довољно широких путева, хлада или уопште осјенчених мјеста за предах. Долазећи из наших предјеле гдје су мора, шуме, ријеке, ливаде, изворска вода нешто са чим смо се сродили, без чега и сама тешко да бих могла да замислим живот, оно нешто подразумијевано што доноси свјежину тијелу, а често помислим расхлађује и дух и даје му крепост и полет. Са мајчиним млијеком смо упили слике зелених пејзажа и безбројних природних љепота, па бих често помислила како је живјети у пустињи без свега поменутог, шта то људе привлачи тој једноличности гдје не видиш ништа осим пустињу и небо. Како то да не оду негдје гдје је љепше, богатије, него вјекују по камену и пијеску, жари их сунце и суши вјетар, трпе несносне врелине и хладноће, а воде и травке ни за лијек. И тако, радујући се ходочашћу и не покушавајући да замислим како би то могло да изгледа, помисао на пустињу је нешто што ме није ни привлачило нити посебно занимало, једина ми је асоцијација била светиње које су тамо, а о пустињи као одсуству свега онога што ми толико значи нијесам ни мислила, као нешто што се мора и просто преживи да би се дошло до мјеста молитве и подвига отаца, пустињака и подвижника. И тако, увече нам вође пута саопштише да се сјутрадан иде у Јудејску пустињу и обилазе тамошње светиње. Температуре ваздуха преко 45 степени целзијуса, дио трасе се иде аутобусима, а дио , због ширине путева, се иде комбијима. Поглед кроз прозор за нас „горштаке“ шокантан. Сами крш, пећине, сунце, зрачење… и овце. Како?! Откуд оне овдје у овоме, ничему?! Шта оне могу да једу овдје, камен, шта да пију, јадне животиње, какво мучење… У том чуђењу и жаљењу испред нас се појави манастир Светог Саве Освећеног и Милутинова кула, за женски дио ходочасничке групе. Калуђери изнијеше мошти за целивање и воду за послужење које у цијелој пустињи има само ту и нигдје више. Покушавамо ухватити сјенку од манастирских зидина или ријетких маслина да се мало ублажи несносно жарење сунца, али безуспјешно. Одлазак на Милутинов пирг и поглед на најстарију и најчувенију светињу јудејске пустиње, мјесто блахоуханија моштију истинских подвижника, а за нас посебан благослов кроз нашег Светог Саву којег Сава Освећени најави да ће доћи, да му се дарује жезал и двије иконе које се чувају на Гори атонској, знајући и да ће му у моменту љуте невоље наш Свети Сава прискочити и обновити га населивши га српским монасима. Кроз сјећање пролетјеше ми дијелови Животописа који описују епизоде са путовања Светог Саве, детаљи даривања и откупљивања светиња, срдачан пријем и благослов који је наш Свети Сава свугдје носио и који ето и нас послије толико времена дочекује на овом мјесту. Покрену се нешто из неких посебних нивоа душе, нешто као осјећај, а није баш ни то, али учини неки посебан покрет душе као да видјех пустињу некако другачију. Некако мирну, моћну, молитвену, као мјесто посебне благодати која истовремено смирује и радује, тјеши, снажи, окрепљује и обасјава. И оно сунце које је дотад пржило и нервирало као да је почело да прија, да лијечи. Хоризонт изнад Кедронског потока окружен масивима јудејских планина је имао љепоту најљепшег морског плаветнила. Све што би се рекло дјелује као муцање и јефтино романисање слике која се не може описати и доживљаја који се не може дочарати. Памтим осјећај опчињености призором и неописивог магнетизма који ме је приковао за све то, то нешто – све, а за које сам до скоро мислила да је ништа. Жељела сам само да не журе, нека нас, добро нам је овдје бити. Хвала ти, дивни наш оче Саво, хвала ти Св. Саво Освећени, Св. Јоване Дамаскине, Св. Теодоре и Теофане, хвала! У повратку дознасмо да се овце хране сочним влатима траве које се налазе испод камена које оне њушкицама преврну, а које се ноћу напуне влагом од кондезација због осцилирања дневних и ноћних температура, па су јако хранљиве и због тога дају посебно млијеко и вуну. Слава Теби, Господе, све си Премудрошћу створио. И дуго након повратка из пустиње будим се и заспивам са том неодољивом и неописивом свјетлошћу Јудејске пустиње које је мене, дијете црних брда,зеленила, мора и ријека вјечно за себе везало својим спокојем, љепотом и благодаћу, ишћекујући поновни сусрет са новоткривеном љепотом тог дијела „Божјег шара“. Мр хаџи Смиља Влаовић, професор српског језика и књижевности, новинар, публициста Извор: Српска Православна Црква
  7. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 3. новембра на Михољске задушнице Свету архијерејску литургију са годишњим поменом попадији Младенки-Маши Зековић у манастиру Ждребаоник код Даниловграда. У литургијској проповиједи након прочитаног зачала из Јеванђеља, Митрополит Амфилохије је подсјетио на ријечи Светог пророка које пјевамо када се сјећамо оних који су се упокојили са надом на живот вјечни: Душе њихове ће обитавати у добрима. Митрополит је истакао да се човјек рађа овдје на земљи не ради земље и пролазног живота, већ ради вјечних добара: Звучни запис беседе „Да би душа сваког човјека обитавала у Божјим добрима, у Ономе који је једини добар, који је ни из чега створио све и сва и који је Својом добротом, мудрошћу и свјетлошћу задахнуо свако створење на земљи а изнад свега човјека, као Своје најсавршеније створење, створивши га по лику Своме и подобију да би кроз овај живот у њему засијало оно ради чега је створен – за вјечно и непролазно.“ Владика Амфилохије је нагласио да је ради тога и сам Бог дошао у овај свијет, да би се добро вјечно уселило у човјекову природу и да би Бог као вјечно добро и мудрост кроз њега и преко њега зрачио и да би га привео Себи у своје вјечно Божанско наручје: „Сва наша вјера је утемељена управо на тој нади вјечној, да је човјек биће створено за бесмртност и вјечност, а не за ништавило и пролазност, да човјек није роб ништавила и пролазности, него је биће које је носилац вјечнога и непролазнога живота.“ Архиепископ цетињски је истакао да Црква Божја има Божије памћење и памти све оно што се догађало од настанка свијета и од настанка човјека. Памти свако људско биће и непрекидно се сјећа и моли Господу да Бог све овдје на земљи рођене упокоји у њедрима Аврама, Исака и Јакова, у Божјим њедрима. Задушнице као дивни празници постоје да се сјећамо непрекидно свих људских бића и душа и преносимо своју молитву и дарове за душе свих који су се кроз вјекове упокојили у нади на васкрсење и живот вјечни. Вископреосвећени је казао да се данас посебно сјећамо наше попадије Младенке Зековић која је и у имену своме а и својим животом посвједочила да је рођена за вјечну непролазну младост: „Име своје је потврдила и својим упокојењем а потврђује га, сигурни смо, и својим обитавањем у њедрима Божијим, у њедрима светих Божијих људи, оних који су се прије ње упокојили и који си Богу послужили овдје на земљи а највише оних који су заиста примили Божију светост у себе и Божије дарове. “ Објаснио је владика да су Задушнице – за душу приношење дарова и сјећање на све оне који су Богу послужили и који су се у нади на васкрсење и живот вјечни упокојили: „Као што Бог све памти, све знаде, тако и Црква Христова има то Божије памћење и зато никада не заборавља оне који су живјели, који живе и који ће живјети на овој земљи.“ Након Светог богослужења, служен је годишњи помен попадији Младенки-Маши Зековић супрузи протојереја-ставрофора Слободана Зековића. На крају помена, окупљенима се потресном бесједом обратио рођени брат попадије Маше, протојереј-ставрофор Радивоје Круљ, парох мостарски, који је казао да тугујемо као хришћани, као они који имају наде и радости. „Том надом и том радошћу је и наша Маша ходила и ту љубав свједочила. Хвала Богу на свему, хвала и нашој Маши што нас сабира око Христа. Хвала вам што сте сви дошли да се заједно помолимо као људи, као браћа и сестре, као хришћани да следујемо апостола Павла и његове ријечи да се радујемо и веселимо да пјевамо Христи Васкрсломе“, рекао је отац Радивоје. Након помена присутни су се сабрали око трпезе љубави у љубљеној Маши. Попадија и вјероучитељица Младенка-Маша Зековић уснула је у Господу 6. новембра 2017. године у 38. години живота. Младенка је рођена у Стоцу, на Васкрс 1980. године у чувеној херцеговачкој породици Круљ (од које је био познати Митрополит дабробосански Нектарије) од благочестивих родитеља Миленка и Сенке. У брак са Слободаном Зековићем из Подгорице, тадашњим студентом Богословског Факултета у Београду, ступила је 2003. Након рукоположења оца Слободана у чин свештеника и постављења на дужност пароха јеленачко – подострошког 2003. године, заједнички живот започињу у Бјелопавлићима, гдје је Маша од самог почетка била права и истинска подршка на захтјевним парохијским дужностима своме супругу. Године 2005. прелазе у даниловградску парохију гдје Маша почиње и вјероучитељску службу коју је ревносно и са пуно љубави вршила до последњих дана земаљског живота. 2016. године породица Зековић прелази у Бар гдје отац Слободан бива постављен за старјешину Храма Светог Јована Владимира и архијерејског протопрезвитера барског, а Маша преузима дужност вјероучитеља при храму. За свог овоземаљског живота и служења Цркви Христовој, Маша са својим супругом, протом Слободаном даје велики и благословени плод. Господ им је подарио шесторо дјеце Јелену, Николу, Ивану, Арсенија, Нину и Благоја и велики број духовне дјеце којој се Маша посвећивала са истом љубављу, доживљавајући их као најрођенију. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 3. новембра на Михољске задушнице Свету архијерејску литургију са годишњим поменом попадији Младенки-Маши Зековић у манастиру Ждребаоник код Даниловграда. У литургијској проповиједи након прочитаног зачала из Јеванђеља, Митрополит Амфилохије је подсјетио на ријечи Светог пророка које пјевамо када се сјећамо оних који су се упокојили са надом на живот вјечни: Душе њихове ће обитавати у добрима. Митрополит је истакао да се човјек рађа овдје на земљи не ради земље и пролазног живота, већ ради вјечних добара: Звучни запис беседе „Да би душа сваког човјека обитавала у Божјим добрима, у Ономе који је једини добар, који је ни из чега створио све и сва и који је Својом добротом, мудрошћу и свјетлошћу задахнуо свако створење на земљи а изнад свега човјека, као Своје најсавршеније створење, створивши га по лику Своме и подобију да би кроз овај живот у њему засијало оно ради чега је створен – за вјечно и непролазно.“ Владика Амфилохије је нагласио да је ради тога и сам Бог дошао у овај свијет, да би се добро вјечно уселило у човјекову природу и да би Бог као вјечно добро и мудрост кроз њега и преко њега зрачио и да би га привео Себи у своје вјечно Божанско наручје: „Сва наша вјера је утемељена управо на тој нади вјечној, да је човјек биће створено за бесмртност и вјечност, а не за ништавило и пролазност, да човјек није роб ништавила и пролазности, него је биће које је носилац вјечнога и непролазнога живота.“ Архиепископ цетињски је истакао да Црква Божја има Божије памћење и памти све оно што се догађало од настанка свијета и од настанка човјека. Памти свако људско биће и непрекидно се сјећа и моли Господу да Бог све овдје на земљи рођене упокоји у њедрима Аврама, Исака и Јакова, у Божјим њедрима. Задушнице као дивни празници постоје да се сјећамо непрекидно свих људских бића и душа и преносимо своју молитву и дарове за душе свих који су се кроз вјекове упокојили у нади на васкрсење и живот вјечни. Вископреосвећени је казао да се данас посебно сјећамо наше попадије Младенке Зековић која је и у имену своме а и својим животом посвједочила да је рођена за вјечну непролазну младост: „Име своје је потврдила и својим упокојењем а потврђује га, сигурни смо, и својим обитавањем у њедрима Божијим, у њедрима светих Божијих људи, оних који су се прије ње упокојили и који си Богу послужили овдје на земљи а највише оних који су заиста примили Божију светост у себе и Божије дарове. “ Објаснио је владика да су Задушнице – за душу приношење дарова и сјећање на све оне који су Богу послужили и који су се у нади на васкрсење и живот вјечни упокојили: „Као што Бог све памти, све знаде, тако и Црква Христова има то Божије памћење и зато никада не заборавља оне који су живјели, који живе и који ће живјети на овој земљи.“ Након Светог богослужења, служен је годишњи помен попадији Младенки-Маши Зековић супрузи протојереја-ставрофора Слободана Зековића. На крају помена, окупљенима се потресном бесједом обратио рођени брат попадије Маше, протојереј-ставрофор Радивоје Круљ, парох мостарски, који је казао да тугујемо као хришћани, као они који имају наде и радости. „Том надом и том радошћу је и наша Маша ходила и ту љубав свједочила. Хвала Богу на свему, хвала и нашој Маши што нас сабира око Христа. Хвала вам што сте сви дошли да се заједно помолимо као људи, као браћа и сестре, као хришћани да следујемо апостола Павла и његове ријечи да се радујемо и веселимо да пјевамо Христи Васкрсломе“, рекао је отац Радивоје. Након помена присутни су се сабрали око трпезе љубави у љубљеној Маши. Попадија и вјероучитељица Младенка-Маша Зековић уснула је у Господу 6. новембра 2017. године у 38. години живота. Младенка је рођена у Стоцу, на Васкрс 1980. године у чувеној херцеговачкој породици Круљ (од које је био познати Митрополит дабробосански Нектарије) од благочестивих родитеља Миленка и Сенке. У брак са Слободаном Зековићем из Подгорице, тадашњим студентом Богословског Факултета у Београду, ступила је 2003. Након рукоположења оца Слободана у чин свештеника и постављења на дужност пароха јеленачко – подострошког 2003. године, заједнички живот започињу у Бјелопавлићима, гдје је Маша од самог почетка била права и истинска подршка на захтјевним парохијским дужностима своме супругу. Године 2005. прелазе у даниловградску парохију гдје Маша почиње и вјероучитељску службу коју је ревносно и са пуно љубави вршила до последњих дана земаљског живота. 2016. године породица Зековић прелази у Бар гдје отац Слободан бива постављен за старјешину Храма Светог Јована Владимира и архијерејског протопрезвитера барског, а Маша преузима дужност вјероучитеља при храму. За свог овоземаљског живота и служења Цркви Христовој, Маша са својим супругом, протом Слободаном даје велики и благословени плод. Господ им је подарио шесторо дјеце Јелену, Николу, Ивану, Арсенија, Нину и Благоја и велики број духовне дјеце којој се Маша посвећивала са истом љубављу, доживљавајући их као најрођенију. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  9. Гост емисије "Интервју" био је господин Томислав Терзин, професор генетике, молекуларне биологије и биологије развића Универзитета Алберта у Канади. Аутор је књига "Научна цензурисана открића" и "Медоносна пчела - јеванђеље природе", а активно учествује и на трибинама о односу науке и религије, међу којима је и она са темом "Научни докази Исусовог васкрсења". У последњих петнаест година у САД-у, Канади и Енглеској, одржао је многа предавања о питању односа науке и религије. Препоручујемо Вам да погледате цео интервју и сазнате више о бројним занимљивим темама. View full Странице
  10. Нови интерактивни алат који се појавио на интернету омогућава вам да видите шта се све догодило на нашој планети од тренутка вашег рођења. „Ви и планета Земља“ откриће вам шта сте до сада преспавали, колико пута је откуцало ваше срце, па чак и колико је снежних пахуља пало откако сте дошли на овај свет. Све што је потребно за његово коришћење, јесте да унесете датум свог рођења. Приказане бројке темеље се на подацима Британског здравственог система, Светске банке, Уједињених нација и Универзитета Нортвестерн. „Користећи податке универзитета, медицинских и еколошких институција, створили смо серију прорачуна који помажу да своје постојање ставимо у одређену перспективу. С обзиром на то да је Земља стара више од 4,5 милијарди година, наш алат показује колико смо се ми, али и планета, променили у периоду у којем смо ту“, рекао је портпарол компаније Го компер, која је направила овај алат. http://www.gocompare.com/life-insurance/you-and-planet-earth/
  11. Ради се о томе да се овде пишу истините приче из живота (свог или неких нама познатих људи, измишљених имена), које ће имати неку поуку, стицање искуства на туђим грешкама или исправним стварима, може и приче које величају неку особину неког човека, подижу колективни морал, служе као инспирација за нас, итд. и сл. Опција је много. Углавном, да има неку поенту и да су истините. Био једном један Пера и он је то и то, тако и тако, зато и зато, да би на крају овако и овако испало. Прича... Ово је мој ЖРУ дневник, али може да пише ко год хоће, ко има неку њему вредну причу да исприча. Анкета је ту онако, зашто да не...
  12. Предвођени Преосвећеним Епсикопом г. Арсенијем, благочестиви верници су учинили поклоњење Животворном Гробу Господњем и осталим светим местима Палестине која је Христос освештао својим присуством и својим чудима, а која и данас укрепљују веру небројаног мноштва поклоника из целога света који кроз векове хрле овим светињама по утеху и благослов. Извор: Српска Православна Црква
  13. У данима Васкршње радости Светле и Томине недеље, од 11. до 18. априла 2018. године године, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког г. Арсенија, група од сто поклоника походила је Свети град Јерусалим и Свету земљу. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Предвођени Преосвећеним Епсикопом г. Арсенијем, благочестиви верници су учинили поклоњење Животворном Гробу Господњем и осталим светим местима Палестине која је Христос освештао својим присуством и својим чудима, а која и данас укрепљују веру небројаног мноштва поклоника из целога света који кроз векове хрле овим светињама по утеху и благослов. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  14. Архимандрит Сава (Јањић) Игуман манастира Високо Дечани Отац Сава (Јањић): Мартовски погром не смије да нас испуњава мржњом већ тежњом да обновимо наш светолазаревски завјет. Наш народ мора да остане на својој косметској земљи као свој на своме АУДИО ЗАПИС РАЗГОВОРА ЗА РАДИО СВЕИГОРУ: https://svetigora.com/wp-content/uploads/2018/03/17.03.2018_O.-SAVA-JANJIC.m4a 00:00 00:00 “Сјећајући се мартовског погрома ми треба да обновимо наш светолазаревски завјет, да останемо овдје као свој на своме. Да се ми не одричемо нашег Косова и Метохије, то је оно што је најважније и на шта 17. март треба да нас подсјећа“- каже Архимандрит Сава (Јањић) Игуман манастира Високо Дечани, један од чувара дечанског и косметског кандила вјере православне. Отац Сава каже да ће они који су одговорни за мартовски погром одговарати, ако не пред судовима овога свијета, онда сигурно пред судом Божјим и пред својом савјешћу. “Они који су то радили, као и они који су то допустили засигурно не могу остати мирни. Плач и туга, поломљени крстови и светиње сигурно ће их увијек опомињати на то шта су овдје направили и шта су допустили да се догоди“- каже отац Сава. Дечански игуман подсјећа да је Приштина данас град без српског становништва, остало је само 35 стараца. У великим градовима јужно од Ибра готово да нема Срба, али охрабрујуће је то да је нашим енклавама, које су биле изловане и сада су то општине, наталитет чак и већи него на просторима централне Србије
  15. Отац Сава (Јањић): Мартовски погром не смије да нас испуњава мржњом већ тежњом да обновимо наш светолазаревски завјет. Наш народ мора да остане на својој косметској земљи као свој на своме Архимандрит Сава (Јањић) Игуман манастира Високо Дечани Отац Сава (Јањић): Мартовски погром не смије да нас испуњава мржњом већ тежњом да обновимо наш светолазаревски завјет. Наш народ мора да остане на својој косметској земљи као свој на своме АУДИО ЗАПИС РАЗГОВОРА ЗА РАДИО СВЕИГОРУ: https://svetigora.com/wp-content/uploads/2018/03/17.03.2018_O.-SAVA-JANJIC.m4a 00:00 00:00 “Сјећајући се мартовског погрома ми треба да обновимо наш светолазаревски завјет, да останемо овдје као свој на своме. Да се ми не одричемо нашег Косова и Метохије, то је оно што је најважније и на шта 17. март треба да нас подсјећа“- каже Архимандрит Сава (Јањић) Игуман манастира Високо Дечани, један од чувара дечанског и косметског кандила вјере православне. Отац Сава каже да ће они који су одговорни за мартовски погром одговарати, ако не пред судовима овога свијета, онда сигурно пред судом Божјим и пред својом савјешћу. “Они који су то радили, као и они који су то допустили засигурно не могу остати мирни. Плач и туга, поломљени крстови и светиње сигурно ће их увијек опомињати на то шта су овдје направили и шта су допустили да се догоди“- каже отац Сава. Дечански игуман подсјећа да је Приштина данас град без српског становништва, остало је само 35 стараца. У великим градовима јужно од Ибра готово да нема Срба, али охрабрујуће је то да је нашим енклавама, које су биле изловане и сада су то општине, наталитет чак и већи него на просторима централне Србије View full Странице
  16. Изјава поводом општинских претњи и дискриминаторског „Закона о црквеној имовини“ 26. Фебруар 2018 - 12:43 Ми, поглавари Цркава који управљамо Светим Гробом и Статусом Кво и другим хришћанским светим местима у Јерусалиму – Грчка Православна Патријаршија, Старатељство (Кустодија) Свете земље и Јерменска Патријаршија – пратимо с великом забринутошћу систематску кампању против Цркава и црквених заједница у Светој земљи флагрантним кршењем постојећег Статуса Квоа. Недавно, систематска и офанзивна кампања достигла је ниво без преседана када је Општина Јерусалим објавила скандалозну збирку упозорења и наредби о преузимању црквених средстава, имовине и банковних рачуна због наводних дугова казнених општинских такси. Корак који је у супротности са историјским положајем Цркава унутар Светог града Јерусалима и њиховим односом према грађанским властима. Ове акције руше постојеће уговоре и међународне обавезе које гарантују права и привилегије Цркава, у ономе што изгледа да је покушај да се ослаби хришћанско присуство у Јерусалиму. Највеће жртве у овоме су оне осиромашене породице који ће остати без хране и крова над главом, као и деца која неће бити у могућности да похађају школу. Систематска кампања злоупотребе Цркава и хришћана достигла је сада врхунац пошто се промовише дискриминаторски и расистички закон који циља само на некретнине хришћанске заједнице у Светој земљи. Овај грозни закон је стављен на дневни ред данас на састанку министарске комисије који, ако се усвоји, може омогућити експропријацију поседа Цркве. Ово нас све подсећа на законе сличне природе који су донесени против Јевреја током мрачних периода у Европи. Овај систематски напад без преседана на хришћане у Светој земљи крши најосновнија, старинска и суверена права, већ деценијама газећи на деликатном ткиву односа између Хришћанске заједнице и власти. Стога, и подсећајући се изјаве Патријараха Локалних Цркава у Јерусалиму од 14. фебруара 2018. године и њихове претходне изјаве из септембра 2017. године, одлучили смо да, као меру протеста, предузмемо корак без преседана и затворимо Цркву Светог Гроба. Заједно са свима Поглаварима Цркава у Светој земљи ми стојимо удружени, чврсти и одлучни у заштити наших права и наше имовине. Нека Дух Свети одговори на наше молитве и донесе нам решење ове историјске кризе у нашем Светом граду. Теофило III, Патријарх јерусалимски Франческо Патон, Старатељ Свете земље Нуран Манугијан, Јерменски Патријарх Јерусалима Извор: Јерусалимска Патријаршија (са енглеског: Информативна служба СПЦ) фото: Gali Tibbon/AFP/Getty Images
  17. Изјава поводом општинских претњи и дискриминаторског „Закона о црквеној имовини“ 26. Фебруар 2018 - 12:43 Ми, поглавари Цркава који управљамо Светим Гробом и Статусом Кво и другим хришћанским светим местима у Јерусалиму – Грчка Православна Патријаршија, Старатељство (Кустодија) Свете земље и Јерменска Патријаршија – пратимо с великом забринутошћу систематску кампању против Цркава и црквених заједница у Светој земљи флагрантним кршењем постојећег Статуса Квоа. Недавно, систематска и офанзивна кампања достигла је ниво без преседана када је Општина Јерусалим објавила скандалозну збирку упозорења и наредби о преузимању црквених средстава, имовине и банковних рачуна због наводних дугова казнених општинских такси. Корак који је у супротности са историјским положајем Цркава унутар Светог града Јерусалима и њиховим односом према грађанским властима. Ове акције руше постојеће уговоре и међународне обавезе које гарантују права и привилегије Цркава, у ономе што изгледа да је покушај да се ослаби хришћанско присуство у Јерусалиму. Највеће жртве у овоме су оне осиромашене породице који ће остати без хране и крова над главом, као и деца која неће бити у могућности да похађају школу. Систематска кампања злоупотребе Цркава и хришћана достигла је сада врхунац пошто се промовише дискриминаторски и расистички закон који циља само на некретнине хришћанске заједнице у Светој земљи. Овај грозни закон је стављен на дневни ред данас на састанку министарске комисије који, ако се усвоји, може омогућити експропријацију поседа Цркве. Ово нас све подсећа на законе сличне природе који су донесени против Јевреја током мрачних периода у Европи. Овај систематски напад без преседана на хришћане у Светој земљи крши најосновнија, старинска и суверена права, већ деценијама газећи на деликатном ткиву односа између Хришћанске заједнице и власти. Стога, и подсећајући се изјаве Патријараха Локалних Цркава у Јерусалиму од 14. фебруара 2018. године и њихове претходне изјаве из септембра 2017. године, одлучили смо да, као меру протеста, предузмемо корак без преседана и затворимо Цркву Светог Гроба. Заједно са свима Поглаварима Цркава у Светој земљи ми стојимо удружени, чврсти и одлучни у заштити наших права и наше имовине. Нека Дух Свети одговори на наше молитве и донесе нам решење ове историјске кризе у нашем Светом граду. Теофило III, Патријарх јерусалимски Франческо Патон, Старатељ Свете земље Нуран Манугијан, Јерменски Патријарх Јерусалима Извор: Јерусалимска Патријаршија (са енглеског: Информативна служба СПЦ) фото: Gali Tibbon/AFP/Getty Images View full Странице
  18. Ради поуке људима, Господ Исус Христос често се служио причама из природе и често је узимао обичне ствари и догађаје да би показао какав се дубоки садржај скрива у њима. Шта има обичније од соли, квасца, дрвета горушичиног, сунца, врабаца, траве и кринова пољских, пшенице и кукоља, камена и песка, семена… Кроз призму Приче о сејачу и семену сагледавамо актуелна дешавања у земљи и свету са домаћином емисије протонамесником Миодрагом Андрићем. Благодарећи Радију Беседа доносимо звучни запис овог веома занимљивог разговора! View full Странице
  19. Veoma solidno srocen clanak, utrosite koji minut na citanje, pa iznesite i neki svoj stav ako imate... http://pulse.rs/klerikalizacija/ ... Веома интеренсантно и увек актуелно питање у Србији и другим српским земљама јесте питање клерикализације друштва и секуларности државе. Критичари цркве проналазе трагове клерикализације на сваком кораку: у школској веронауци, прослављању Светог Саве као школске славе, изношењу ставова цркве поводом разних друштвених и државних проблема, у тези да црква и држава нису одвојене, у враћању имовине верским организацијама, повратку свештенства у редове војске, подели на традиционалне цркве и верске заједнице, чак и у „државној“ организацији сахране блаженопочившег патријарха српског Павла (Стојчевића)… Незналице, као и увек, клерикализацију проналазе тамо где је нема, док не препознају места где је овај проблем веома изражен. Гласноговорници секуларизма који критикују цркву поводом изношења појединих ставова о горућим проблемима српског друштва, другом пригодом и на другом месту критикују цркву уколико се не огласи и не изнесе свој став о битним догађајима. Заправо они би желели да црква говори политички коректним језиком о безначајним темама, а да ћути о суштинским проблемима у које запада друштво и држава. Они су против сваког закона о црквама и верским заједницама, јер би најрадије да цркву ставе ван закона. Клерикализације нема у српском друштву и држави, и они који је свако мало препознају у појединим иступима цркве, заправо траже себи посао, јер тешко је бити „професионални борац“ против ветрењача. Не може се говорити о клерикализацији у погледу увођења веронауке у школски систем 2001. године, јер веронаука је изборни предмет. Да веронаука није изборни предмет, имало би смисла бити против увођења катихизиса у образовни систем. Ако је Господ оставио целом људском роду слободу избора између богопознања и богоборства, чему онда наметање веронауке? То што родитељи бирају за своје потомство да ли ће учити веронауку или грађанско васпитање спада у корпус њиховог породичног, родитељског права и свако мешање неодољиво подсећа на комунистичку идеју разарања породице и препуштања васпитавања деце „недовршеном“ друштву. Зар у западној Европи и Америци родитељи не воде своју децу у протестантске храмове у којима се држи катихизис кроз свештеничку проповед? Уосталом, веронаука не ствара вернике, јер сви комунистички послерастни богоборци су учили веронауку пре рата, па им то није сметало да руше богомоље и убијају свештенике после рата. О увођењу грађанског васпитања као „противтеже“ веронауци довољно је рећи да се кадар за предавање овог предмета скупља „са коца и конопца“ и школује цела четири дана! После завршеног брзопотезног курса, учитељице и наставнице без посла добијају сертификат који им гарантује да су напрасно постале стручњаци за грађанско, цивилно друштво. Оне тако имају једину корист од грађанског васпитања, јер допуњују фонд часова до пуне норме и пуне личне зараде. На моје питање једној таквој “инстант наставници” грађанског васпитања, шта они заправо уче децу на својим часовима, добио сам следећи одговор: учимо децу разне корисне и лепе ствари, например: да не чине другима оно што не желе да други раде њима. Нисам имао срца да јој кажем да је исто то учио и Господ пре два миленијума. Било би боље да је држава увела „грађевинско васпитање“ уместо грађанског, јер би можда једног дана било мање дивље градње у Србији. Не постоји клерикализација у прослављању Светог Саве у школама широм Србије, јер Свети Сава је родоначелник српске просвете. Да ли ико разуман поставља питање прославе Светог Патрика у Ирској или Свете Нине у Грузији? Код нас, ето, и такве теме се вештачки чине осетљивим и дискутабилним питањима. Некоме Сава Немањић смета зато што је Свети Сава, а заправо, он је „свети“ само за вернике СПЦ којима ни не смета његово прослављање у школама! За остале је само просветитељ српских земаља Сава Немањић, и не треба да им смета, као што им не смета Никола Тесла, Михајло Пупин или Иво Андрић, који су, може бити, такође „свети“ само што то ми не знамо… Нема клерикализације у обраћању црквених великодостојника поводом разних проблема у које је западало наше ровито и незрело друштво и држава у протекле две деценије, јер црква никада није позивала на побуну против државе и поретка, црква никада није позивала на устанак и крвопролиће. То што се негде неки обесни свештеник или монах сликао са оружјем или у друштву бесловесних, никада није био званични став цркве. Црква не може да ћути о питањима која се тичу духовне и физичке егзистенције њених чланова. Црква се не бори за власт попут политичких странака, али она ужива огромно поверење грађана и њена је дужност да поучава паству. Теза да је начело одвојености државе и цркве озбиљно угрожено у Србији, не заслужује чак ни озбиљно разматрање. Држава и црква су одвојене у Грчкој и на Кипру, где је православна црква државна црква, затим у Данској и Норвешкој, где Лутеранска црква има статус државне цркве или у Енглеској, где је британска краљица врховни поглавар Англиканске цркве. Да ли се онда може рећи да црква није одвојена од државе у Србији, земљи православних атеиста? Они који заиста желе да виде спој државе и цркве морају на пут у Иран, Саудијску Арабију, Малезију, Ватикан, Свету Гору… Ако свака невладина организација која се бори за права једне мале интересне групе грађана може да поседује имовину, зашто црква која бројчано окупља највећи број грађана не може да поседује некретнине које служе за издржавање манастира, парохија и епархија. Апсурдно је да су они који су против враћања имовине црквама истовремено најгласнији заговорници реституције физичким лицима којима су комунистичке власти учиниле неправду. Правда можда није иста за све, али право јесте. На крају да, ипак, обрадујем оне који се не слажу са горенаведеним ставовима: клерикализација у Србији дефинитивно постоји, али на месту које се њих уопште не тиче. Клерикализација се јавља у самој цркви и погађа искључиво чланове цркве – вернике. Клерикализација у црквеним оквирима није тема којом се баве критичари цркве из простог разлога што се њих не тиче унутрашња организација цркве. Разлог је једноставан: већина гласноговорника „ослобођања“ цивилног друштва у Србији од верског утицаја, не припада самој цркви. Клерикализација у цркви се огледа у томе да се један део клира одвојио од саме цркве и уздигао изнад ње, односно изнад народа као тела цркве. Отуђени део цркве заборавља да се по правима ни у чему не разликује од преосталог дела цркве, већ да разлика постоји само у обавезама које су много теже на страни свештенства, него код лаика. Клерикализација у самој цркви? Како је то могуће, питаће се незналице опште праксе са почетка овог текста. Па, црква је клерикална по самој својој дефиницији. Е, није господо критичари! Цркву чини верни народ и свештенослужитељи који служе народу-цркви. Цркву незналице доживљавају као деоничарско друштво свештеника, монаха и архијереја, где су верници „купци услуга“, наивни финансијери и помодни посетиоци. Клерикализација у оквиру саме цркве је дубок и комплексан проблем чија предисторија сеже у мрачно доба верске непросвећености српског народа. У периоду после Другог светског рата, који је за цркву био изузетно тежак, постојала је бојазан да се комунисти могу инфилтрирати у црквеноопштинске савете и управне одборе и тако радити на разбијању цркве изнутра. С друге стране међу грађанима је постојала бојазан од црквеног ангажовања због репресалија режима, а међу добрим делом и незаинтересованост за црквена питања. Због тога су надлежни епископи дозвољавали свештенству да преузме вођење црквених општина. У појединим парохијама су тек формално постојали црквеноопштински управни одбори, најчешће на челу са свештеником који је заправо самостално доносио све одлуке. У другим местима уопште нису ни постојали црквени одбори. Такође, црквеноопштински савети готово да су свуда сасвим ишчезли. Сличан случај је био и са епархијским управним одборима. Нажалост, ова појава се одржала до данас у црквеним општинама, најпре због несавесних свештеника којима одговара овакво стање. Данас ретко где постоје црквеноопштински савет и управни одбор у пуном саставу, са председником, потпредседником, благајником, туторима… Свештеници управљају црквеним општинама, уместо да се баве парохијама. Занимљиво је чути од појединих свештеника и епископа који су служили у дијаспори, да су имали „проблема“ са црквеним управним одборима, нарочито у Америци и Аустралији. Наводно, они су тешки за сарадњу, нису кооперативни, воде своју политику, непослушни су и слично. Заправо већина тих одбора само савесно ради свој посао, водећи рачуна о црквеној имовини, али је то необично, јер у матици одбори готово да и не постоје. Према Уставу Српске православне цркве црквеноопштински савети и управни одбори се бирају гласањем парохијана, који међу собом предлажу и бирају најбоље суграђане. Пракса је, међутим, сасвим другачија. Председнике и чланове црквених одбора бирају сами свештеници, по позиву, ценећи својом слободном вољом ко је за ту дужност подобан, а ко не. Резултат свега тога је слаба или готово никаква контрола финансијског рада црквених одбора, а веома често и непримерено богаћење клира. Клерикализација се такође јавља у погледу односа свештеник-епископ, који је често на штету свештенства. Свештеници немају свој синдикат, нити удружење, јер су послератна искуства са свештеничким асоцијацијама, које је контролисала комунистичка држава, веома негативна. Зато се често дешава да свештеници буду оптужени, па чак и осуђени пред црквеним судом на правди Бога. Понекад бивају драконски кажњавани и без праведног суђења. Оправдано се може сумњати у непристрасност и независност црквених судија и тужилаца који раде под великим утицајем епископа. Али све ово није предмет интересовања црквених критичара. Често се ни сами свештеници много не буне, већ послушно ћуте и мањак права надомештавају вишком прихода. О клерикализацији се може говорити и у погледу неконтролисаних финансијских токова у епархијама. Овај проблем се може решити враћањем имовине цркви и увођењем те имовине и делатности које црква обавља у порески систем државе. Враћањем имовине црквама престала би потреба за финансијским повластицама које често бивају злоупотребљаване. Делатност цркве је практично данас у Србији изван свих државних финансијских токова. Клерикализацији унутар цркве такође доприносе непослушни епископи који не поштују одлуке Сабора и Синода и служе литургију како им се прохте, наводећи као аргумент да је то древни начин служења. Бог разуме и стари и нови начин служења, ма који био древан а који новотарски, али Бог не разуме непослушног монаха који се заветовао на послушност, па то сад крши. Да ли је уопште потребно трошити речи на непримерен материјалистички живот великог дела парохијског свештенства? Луксузни аутомобили, станови, куће и локали у поседу свештеника, уобичајена су појава данашњице. Да ли је нормално да свештеник са средњом школом – богословијом зарађује пет пута више од лекара, инжењера или професора? Да ли таквом свештенику лекар, инжењер или професор може да повери спасење властите душе? Само би један потез цркве у сарадњи са државом, који би увео плате свештенству и забранио наплаћивање црквених обреда, отерао пола клира у неку другу делатност за коју их је Бог створио, јер би сами напустили материјално неисплатив посао. По парохијама је уобичајена појава да свештеници истовремено наплаћују обављање обреда и црквени парохијал, као и да одбијају свете тајне и требе онима који не могу да плате. Клерикализација се огледа у раскошном, непримереном животу високог клира, које саблажњава духовно посрнуле парохијане. Већина архијереја живи у богатим, луксузним резиденцијама, за које се тврди да су неопходне како би одржале достојанство њиховог апостолског прејемства. Апостоли који су ширили веру и спасавали грешне душе, путовали су гладни, боси и слабо одевени. Смели су да испросе само онолико хране колико им је потребно за пут. Живели су у сиромаштву и беди, а народ их је опет ценио више него што данас цени своје архијереје. Када је умро патријарх Павле цело српство га је оплакало из само једног разлога: живео је оно што је говорио! Сви смо га ценили, јер смо знали да је најбољи међу нама, али нико није пошао његовим путем. Тек неколицина епископа живи у манастирима. Како се може произносити молитва на светој литургији: блажени сиромашни, а живети богато и раскошно, и још очекивати да вам неко поверује? Како се може сведочити истина, а живети лажно? Веронаука се предаје у државним школама скоро петнаест година. Резултати су, најблаже речено, скромни. Да је другачије, храмови би били пуни некадашњих ђака – слушалаца веронауке, који су сада пунолетни, одрасли људи. После таласа „помодне“ побожности током 90-тих година прошлог века, храмови су опет празни. Српској православној цркви данас више него икада потребна је темељна реорганизација која би стала на пут корупцији, отуђености и клерикализацији. Та реформа не би имала догматски карактер, већ би подразумевала кадровску и организациону реконструкцију, као и духовну и моралну обнову духовно осиромашеног народа. Српској православној цркви је потребан нови богомољачки покрет који би се ухватио у коштац са много већим изазовима него оним између два рата. На крају, ако има клерикализације друштва и државе, може се сасвим поуздано рећи да потиче од саме државе, а никако од цркве којој клерикализација највише и штети. Државници и политичари често се „удварају“ цркви и црквеним великодостојницима, знајући да је ту потенцијално највећи број гласача. Дакле, клерикализацију најчешће врши држава према цркви, која је организационо, кадровски и материјално немоћна да јој се одупре. У Србији је, нажалост, црква традиционално слаба, а држава пословично моћна и отуђена од народа. ... За ПУЛСЕ Микица Илић
  20. Зашто Руси рескирају и проводе одмор у Северној Кореји? Какво задовољство налазе у скијању, плажама и посети егзотичних места „најсрећније краљевине” у Азији? Електронски часопис „Медуза” на руском језику са седиштем у Летонији објавио је репортажу о томе како грађани руског Далеког истока све чешће проводе годишњи одмор у Северној Кореји. „Руска реч” предлаже резиме поменутог чланка. Шта се може очекивати од туристичког путовања у Северну Кореју и колико кошта то задовољство? Менаџер за маркетинг Александар Головко из Хабаровска (8.000 километара источно од Москве) одлучио је да посети Северну Кореју и да види како тамо заиста стоје ствари. Вратио се одушевљен: „То је као да сте на другој планети, где нема мобилне телефоније и где су људи увек срећни”, цитира Головка Дарја Миколајчук, дописница „Медузе”. Извор: AFP Александар, наравно, схвата да је то само једна страна медаље, али следећи одмор он планира да проведе у Масикрионгу, севернокорејском ски-центру отвореном 2014. године. Власти Северне Кореје тврде да је то одмаралиште које се може мерити са другим сличним центрима у свету, јер има 10 ски-стаза и 60 спортских терена. Пансион кошта око 100 долара, али нема много туриста. Извор: AFP Туризам и тоталитаризам Јелена је менаџер компаније која организује туре у Северну Кореју. Она каже да се месечно прода и по пет тура у Масикрионг. Уз ски-аранжмане компанија предлаже руским туристима и голф, планинарење, свадбене церемоније и лов у Северној Кореји. Многи, међутим, још увек мисле да је опасно путовати у ту земљу. Новинарка Надежда Арсенијева прича како је граничар уперио пушку у њеног колегу јер је овај из воза снимао камером кроз прозор. Извор: AFP Водич прати туристе где год да пођу, забрањује им фотографисање онога што не треба да се види и спречава их у покушајима да контактирају са мештанима. Али и поред тога Северна Кореја покушава да постане туристички центар Далеког Истока. Јужнокорејски извори кажу да њихов северни сусед планира да 2017. године прими милион туриста, а 2020. године два милиона. Међутим, 2012. године је Северну Кореју посетило само око 4.000 туриста, што је три пута мање него 2014. За грађане Русије као прве суседе важе ниже цене него за остале странце. Црвени пантеон По речима Наталије Кочугове, званичне представнице Приморског краја, празници у Северној Кореји су популарни међу члановима Комунистичке партије Русије. Постоје чак и специјални хотели за комунисте. Северна Кореја је земља у којој можете осетити праву снагу комунистичке идеологије. „Људи тамо искрено верују у свога лидера”. Кочугова је сигурна да у Северној Кореји нема проблема што се тиче безбедности „ако се не понашате као кретен и ако не кршите правила”. Она је такође уверена да је недавно преминули амерички студент Ото Вормбир био благовремено обавештен о томе шта је дозвољено, а шта не. Извор: AP У Северну Кореју не долазе само одрасли туристи. Сваке године група руске деце посећује међународни дечији камп Сонгдовон. Једна тура траје две недеље и кошта око 40.000 рубаља (658 долара). Девојчица Ева је била у том кампу и каже да су тамо руска деца одвојена од севернокорејске, али им је увече било дозвољено да заједно плешу. Поред тога, писали су једни другима цедуље помоћу преводиоца. Многа севернокорејска деца похађају школу у интернатима где нема слободних дана. Ева каже за њих да су веома лепо васпитани и да јој се то много допало. Извор: AP Луксузно одмаралиште на обали мора У Северну Кореју се може доћи и бродом „Man Gyong Bong 92”, који прима путнике у Владивостоку. Марина Огњева је путовала тим бродом у одмаралиште Rajin где је имала седмодневни „all inclusive” пакет аранжман за 30.000 рубаља (494 долара). Она је одушевљена тим путовањем и сада прави видео-блог „Идемо у Северну Кореју”. „Мени је речено да људи тамо гладују, али ми смо имали одличну храну. Много сам слушала о политичкој пропаганди, али смо ми тамо провели одмор на уобичајен начин”, цитира Марину „Медуза”. „Људи су тамо веома фини”. Туристичка компанија „Fregat Aero” дели клијентима брошуре о правилима понашања у Северној Кореји. Туриста треба да донесе поклоне за севернокорејске руководиоце – парфеме и козметичке препарате женама и алкохол и цигаре (али не америчке) мушкарцима. Забрањено је фотографисати војна лица, разговарати о религији и говорити да је у Русији живот лепши. Извор: AP „Ми смо знали где смо се запутили. Пажљиво смо слушали шта говоре водичи, поклањали смо се споменицима њихових вођа и полагали испред њих букете цвећа који коштају десет евра, мада нас је при крају боравка то доста иритирало”. И Марија је провела одмор на плажи у Северној Кореји, и каже да су она и њени сапутници били сами на плажи, сунчали се и пливали у мору, и јели су јефтине плодове мора. Није било мобилних телефона ни фабрика у близини, те се чинило да је то идеално место за одмор. Водичи су их, међутим, увек пратили, чак су и ћаскали са њима на плажи. Додуше, у оделима. Нису били баш толико ревносни да улазе и у воду. „Ми смо схватили да тамо где путујемо на одмор неће бити никакве слободе, али смо увек тежили ка нечему забрањеном”, каже Марија. Једном је видела на плажи севернокорејског дечака и хтела је да му да мало бомбона, али је схватила да је то опасно по њега. Зато је само прошла близу њега и спустила на земљу кесу са бомбонама. Затим је видела да је он брзо узео бомбоне и побегао. Извор: AP Сумњиви Силвестер Сталоне Када је Марија напуштала Северну Кореју цариници су пажљиво проверили њен мобилни телефон. Један официр је у њему видео слику Силвестера Сталонеа са смешном фризуром и натписом: „А шта ако је Сталоне живео у Русији?” Официр се распитивао о „том човеку”, питао је Марију да ли га познаје и да ли има код себе његове филмове. Тражио је америчке филмове у њеном телефону и 40 минута се распитивао о њеним односима са Сталонеом. Мало касније, када је свима дозволио да седну у воз, ушао је у њихов купе и питао на руском: „Људи, има ли неко можда америчке филмове? Страшно бих волео да их гледам”.
×
×
  • Create New...