Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'земље' or ''.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 17 results

  1. НАУЧНИЦИ ЗБУЊЕНИ: Цури Земљино језгро, не зна се какве ће бити последице Novosti Online | 21. јул 2019. 18:35 Последице овог истраживања још нису јасне. Међутим, оно што знамо, јесте да је чврсти део језгра одговоран за Земљину магнетосферу која нас штити од опасних честица из свемира Depositphotos НАУЧНИЦИ који проучавају Земљино језгро, кључно у заштити од опасних честица из свемира, тврде да су пронашли доказе да Земљино језгро и омотач размењују материјал. Узрок тог цурења је непознат, као и његове последице по Земљино магнетно поље. Језгро се састоји од гвожђа и никла, платине, злата и волфрама. Досеже температуре од 5.000 степени Целзијусових, а многи верују да је одговорно за 50 одсто вулканске топлоте која се ослобађа широм планете. Истраживачи универзитета у Француској, Канади, Сједињеним Државама и Аустралији открили су да новије планине и стене на Земљиној површини садрже изотопе волфрама који се обично проналазе у спољној кори, али не и другде. Они су стога закључили да је материјал из језгра избио на површину. Пре овог открића није било доказа цурења из језгра. Последице овог истраживања још нису јасне. Међутим, оно што знамо, јесте да је чврсти део језгра одговоран за Земљину магнетосферу која нас штити од опасних честица из свемира. Научници верују да се течни део језгра полако учвршћује и да ова студија може пружити јединствени увид и у еволуцију Земљиног језгра и у порекло наше магнетосфере. (rs.sputniknews.com)
  2. У селу Белица, у општини Исток, од 470 предратних становника нико се није вратио, а јуче су на сабор ипак стигли неки његови некадашњи становници. „Кажу да сте мањина, није снага у броју него у Господу, то сведочи сва људска историја. Није питање колико нас је него колико је часних и честитих људи, поштених. Колико је хришћана, који носе часно и честито свој крст и живе по Светом јеванђељу? Ти не само што настављају традицију и предање својих предака, него су и сведоци пред моћницима и силницима овога света”, рекао је испред Грачанице, на видовданској литургији, митрополит црногорско-приморски Амфилохије и позвао на покајање и помирење. Више од 1.500 верника, гостију, свештеника и монаха стигло је у Грачаницу са различитих страна, што је много више него протеклих година. Упркос повећаним тензијама и тешким речима, инцидентима који су се у протеклих месец дана догађали на северу Косова и Метохије, Наталија Ракић је овде стигла из Београда. Долази кад год може, али су ово за њу посебни дани: „У њима се радујемо светињама и људима који се окупе да се моле Богу и да покажемо да смо заједно.” Изоловане српске средине на централном Косову крајем јуна дочекују госте са свих страна, који су овде, на првом месту, изненађени бројем младих људи, јер у српским срединама се, према статистикама, рађа највише деце. Многи долазе да се овде крсте. Тако се у Грачаници крстила Александра Кленковски из Симфонијског оркестра Радио-телевизије Србије, који је овде наступао. Њен диригент маестро Бојан Суђић певао је на крштењу. У обраћању члановима оркестра, који већ пету годину долази у Грачаницу, маестро Суђић је нагласио: „У овом аутобусу је савладан страх, и то најлакше – од самог одласка на Косово, а далеко више од права да будете своји и одупрете се нелагоди и притиску који, како кажу неке наше колеге, уопште не постоји. И заиста, страх постоји само уколико му ми дозволимо постојање.” По завршетку литургије, Суђић је од грачаничке деце позајмио један бицикл и провозао се главном улицом, а онда су му се придружиле Драгана Катић и Тања Меденица и пратећи аутобус изашли су из Грачанице. Од Грачанице до Газиместана, где се парастосом завршавају видовданске свечаности, стајао је на сваких сто метара полицајац косовске полиције. На кружном току на изласку из Приштине паркиран је џип Кфора, а поред њега се налази полицајац на бициклу, у белој кошуљи и кратким панталонама. Плато око Споменика косовским јунацима, који је подигао чувени архитекта Александар Дероко, препун је људи, различитих застава, младића на чијим мајицама стоје исписане различите поруке, од оних: „За Крст часни и слободу златну”, „Делије”, па до порука „Пријестоница Цетиње” и „Ветерани ФК Врбас, Бањалука”. Парастос косовским јунацима служили су митрополит Амфилохије, владика умировљени Атанасије, и владике будимљанско-никшићки Јоаникије, славонски Јован, буеносајрески и јужно-централноамерички Кирило и епископ милешевски Атанасије. „Газиместан је место победе и зато долазимо овде и певамо за покој страдалим ратницима, а нама на спасење и васкрсење свију нас и рода нашег православног”, поручио је владика Атанасије Јевтић и додао да и у новије време имамо победе као што су оне на Кошарама и Паштрику. Скуп се завршио мирно, уз певање песама о Косову. Изван ових средина, где се живот изненађујуће опоравио, стоји велики простор потпуно етнички очишћен од Срба, са стотинама споменика, цркава, тврђава и гробаља који се ретко посећују. У то празно и пусто поље улазе косовске институције и под своју ингеренцију покушавају да ставе и тако „заштите” читав један свет који је, према њиховом мишљењу, нестао. У протеклих месец дана догодило се преименовање православне цркве Светог Николе у католичку катедралу, а немачки амбасадор, који је то финансирао, још није одговорио на питање „Политике” да ли је то православна или католичка црква. Пре 15 дана на готово потпуно разореном православном гробљу у Гњилану освануле су табле са натписима на албанском језику: „Гробница припадника заједници католика, протестаната, православаца и Јевреја”. Није познато да је, сем православних Срба, овде неко други у већем броју сахрањиван. У исто време сајт „Insajderi.com” открива неоткривене пећине високо изнад манастира Високи Дечани и позива туристе да посете ово неоткривено благо Косова. Реч је о испосницама у Белаји код Високих Дечана, у којима још има доста очуваних фресака које аутор текста види као трагове људског деловања. У свим тим „траговима” не препознају се Срби, већ се они доживљавају као Римљани или припадници винчанске културе, третирају се као један давно нестали народ. Због угрожености великих светиња дубоко у залеђу остале су хиљаде важних трагова једног народа. Пре шест дана у извештају о верским слободама Стејт департмент је саопштио да општинске власти у Дечанима не желе да спроведу одлуку уставног суда и да манастиру врате 24 хектара одузете земље. На овај Видовдан, у ту „пусту земљу несталих људи” отишао је свештеник Јован Цветковић са својим верницима. Дошао је до разорене Цркве Светог кнеза Лазара, која се налази у селу Белица, у општини Исток. Од 470 предратних становника овог села нико се није вратио, а јуче су на сабор ипак стигли његови некадашњи становници. „Од некадашњих домова скоро да нема никаквог трага, темељи кућа и помоћних објеката су извађени из земље. Данас је то простор на коме локални Албанци напасају своја стада. Чудно се осећају ти људи, и радосно и тужно, јер су истовремено и гости и домаћини у свом завичају и на свом сабору”, каже отац Јован Цветковић. У основи, све је тако изоштрено и подељено на малом простору великог значаја, где се све колеба између рађања и пусте земље. Златни крст Гојку Ђогу Видовданске свечаности на Косову и Метохији су део године када се, у великој мери, види и представља оно битно у култури између два Видовдана. Овогодишњи добитник награде „Златни крст Кнеза Лазара” је песник Гојко Ђого, лауреат „Грачаничке повеље” је Мирослав Максимовић, песник из Београда, „Перо деспота Стефана Лазаревића” припало је такође песникињи из Београда Јани Алексић, док је признање „Кондир Косовке девојке” освојио Благоје Баковић, песник из Врбаса. „Радујем се што се придружујем једној угледној листи песника који су добили ову награду. Свака награда значи, лепо је кад човек ради неки посао да то и други примете. Уз то, овакве свечаности, па и награде које се додељују, бацају светло и на нашу литературу и културу, нарочито на онај део који је помало запостављен, као што је данас поезија”, рекао је Гојко Ђого. Покровитељи „Видовданског песничког бденија” су Министарство културе и информисања Републике Србије, Канцеларија за Косово и Метохију, Општина Грачаница и Привремени орган СГ Приштина са седиштем у Грачаници, а организатор је Дом културе „Грачаница”. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Лидер Праве Црне Горе Марко Милачић упутио је отворено писмо амбасадорки Сједињених Америчких Држава Џуди Рајзинг Рајнке поводом коментарисања пресуде у случају „Државни удар Лидер Праве Црне Горе Марко Милачић упутио је отворено писмо амбасадорки Сједињених Америчких Држава Џуди Рајзинг Рајнке поводом коментарисања пресуде у случају „Државни удар“. Писмо преносимо у целини: Новоименована амбасадорко Сједињених Амерчких Држава, добродошли у моју земљу. На самом почетку једна чињеница: ово је моја земља, а не Ваша. Моји преци, а не Ваши, гинули су за ову земљу, моји преци, а не Ваши стварали су ову земљу. Ви се, госпођо Рајзинг Рајнке, понашате, иако сте однедавно ту, као да је супротно, као да је ово Ваша земља, а не моја и мојих сународника. Тако сте, ваљда, навикли. Јуче сте отворено коментарисали првостепену, неправоснажну пресуду у случају познатијем као „Државни удар“, не скривајући задовољство и спомињући транспарентност и отвореност у контексту овог судског процеса. Казали сте и да је то „битан корак напред за владавину права који шаље снажну поруку о недопустивости покушаја да се подрије демократија“. Moрам бити директан: одакле Вам право да се овако директно и отворено мешате у унутрашње ствари моје земље? Одакле Вам право да — и то на какав начин — коментаришете неправоснажне судске пресуде, па било речи и о оваквом судству, и о оваквим институцијама. Није разлог мог обраћања Вама судски процес „Државни удар“, то је само повод кроз који се још једном јасно види природа политичког приступа Ваше земље. Неподношљива је лакоћа вашег — а када кажем ви мислим на администрацију коју представљате — бескрајног мешања у унутрашње ствари других држава. Венецуела је ваша последња, у предугом низу, жртва. Да ли Ви, лично, госпођо Рајзинг Рајнке, волите када Вам се неко, ван Ваше породице, меша у живот Ваше породице? Да ли Ви и Ваша администрација волите када се администрација друге државе меша у Ваше унутрашње ствари? Сигуран сам да је одговор и на прво и на друго питање негативан. Тако је и са народом моје земље. Ви сте, госпођо Рајзин Рајнке, представник последње земље на свету, али буквално последње, од свих држава, која има право да говори о подривању демократије. Ви сте, САД, земља — синоним за подривање демократија у свету. Ви сте земља, госпођо Рајзин Рајнке, чија се скоро па целокупна историја спољне политике може дефинисати историјом подривања туђих демократија. То је, госпођо Рајзинг Рајнке, стил Вашег спољнополитичког живота. То је Ваш витални државни интерес. То је Ваша особеност. То сте ви. Ваша слобода једнако је сразмерна неслободи других. Ви се бојите слободе других, јер верујете да вас она угрожава. Ви ћете радије, госпођо Рајзин Рајнке, подржати неслободу која Вам служи, него слободу која Вама није послушна. То је пример моје земље. Оличење неслободе у овој, у историји слободом пребогатој земљи, јесте онај ког сте ви створили и који служи вама, Мило Ђукановић. Ви и он, ви и такви, слободом називате неслободу, а демократијом аутократију и олигархију. Ви и он стварате мају (maya), да се послужим термином из земље у којој сте Ви радили, Индије: илузију (демократије) и обману (народа). Све што ви радите на глобалном плану, називајући то слободом и демократијом, тај, ваш човек, ради у мојој земљи. Ви узимате ресурсе других држава користећи их за ваше богаћење, исто ради и он. Ви у затворе шаљете слободне људе, попут Џулијана Асанжа, исто ради и он. Ви „ратујете за мир“ и тако по свету, бомбама, ширите „демократију“, исто је радио он почетком деведесетих. Ви имате Гвантанамо, он свој Спуж. Ви имате НАТО, он има своје јуришне одреде. Ви имате ваше банке путем којих исисавате новац широм света, има и он своје. Ви имате Си-Ен-Ен, он има „Пинк“. Ви сте близанци, само сте то ви лепше и глобално упаковали. У суштини: исти сте. Није Вам, госпођо Рајзинг Рајнке, било довољно што сте се 1999. године умешали у унутрашње ствари моје земље, „томахавк“ ракетама, него настављате да се мешате другим средствима. Уместо што овако, дрско, забадате нос тамо где Вам није место, саветујем Вам да се „умешате“ на други начин: пођете у Мурино, станете испед спомен-обилежја убијеним цивилима, нарочито деци, клекнете и извините се. То је једино мешање које би било људски оправдано. Ја волим Вашу земљу. Живио сам кратко у њој. Волим САД Мартина Лутера Кинга и других Ваших великана, али не и Вашу, за цео свиет и цивилизацију, погубну, антидемократску политику. Госпођо Рајзинг Рајнке, престаните да подривате нашу слободу и нашу земљу, и уз честитке на Вашем наименовању, молим Вас: даље руке од моје земље! http://www.novosti.rs/вести/планета.480.html:794000-МИЛАЧИЋ-ОДБРУСИО-АМБАСАДОРКИ-АМЕРИКЕ-Даље-руке-од-моје-земље-боље-би-било-да-одете-у-Мурино-клекнете-и-извините-се-жртвама
  4. Празник Сретења Господњег, који се у манастиру Клисина прославља као друга манастирска слава, свечано је прослављен и ове године. У навечерје празника служено је вечерње богослужење са петохљебницом, а на сам дан празника јутрење, а потом Света Архијерејска Литургија. Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је Свето Евхаристијско сабрање у Манастиру Клисини на празник Сретења Господњег 15. (2) фебруара 2019. године. По древном предању које се преноси са кољена на кољено међу људима овог поднебља казује се да је древни Манастир који бијеше на мјесту данашњег Манастира Клисине био посвећен Празнику Сретења Господњег и управо тога ради на овај дан Манастир Клисина обиљежава и прославља овај Празник као своју другу славу. Владици су саслуживали: архимандрит Серафим (Кужић) настојатељ Манастира Рмња, протопрезвитер-ставрофор Карађорђе Дерајић парох оштролучки, јеромонах Данило (Иваниш) сабрат Манастира Клисине и ђакон Немања Рељић. Епископ Сергије је у својој литургијској бесједи поучио присутни народ о значају данашњег празника, празника када се сусреће небо и земља, сусреће се Господ са човјеком, тога ради похитајмо у наручје Господа нашег Исуса Христа, као што је у оно вријеме Он, предвјечни Бог благоизволио да буде држан у рукама старца Симеона. (звучни запис беседе) Послије заамвоне молитве освећени су славски колач и кољиво а послужење за вјерни народ, живу Цркву Божију припремљено је у конаку Манастира. Извор: Манастир Клисина
  5. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 3. новембра на Михољске задушнице Свету архијерејску литургију са годишњим поменом попадији Младенки-Маши Зековић у манастиру Ждребаоник код Даниловграда. У литургијској проповиједи након прочитаног зачала из Јеванђеља, Митрополит Амфилохије је подсјетио на ријечи Светог пророка које пјевамо када се сјећамо оних који су се упокојили са надом на живот вјечни: Душе њихове ће обитавати у добрима. Митрополит је истакао да се човјек рађа овдје на земљи не ради земље и пролазног живота, већ ради вјечних добара: Звучни запис беседе „Да би душа сваког човјека обитавала у Божјим добрима, у Ономе који је једини добар, који је ни из чега створио све и сва и који је Својом добротом, мудрошћу и свјетлошћу задахнуо свако створење на земљи а изнад свега човјека, као Своје најсавршеније створење, створивши га по лику Своме и подобију да би кроз овај живот у њему засијало оно ради чега је створен – за вјечно и непролазно.“ Владика Амфилохије је нагласио да је ради тога и сам Бог дошао у овај свијет, да би се добро вјечно уселило у човјекову природу и да би Бог као вјечно добро и мудрост кроз њега и преко њега зрачио и да би га привео Себи у своје вјечно Божанско наручје: „Сва наша вјера је утемељена управо на тој нади вјечној, да је човјек биће створено за бесмртност и вјечност, а не за ништавило и пролазност, да човјек није роб ништавила и пролазности, него је биће које је носилац вјечнога и непролазнога живота.“ Архиепископ цетињски је истакао да Црква Божја има Божије памћење и памти све оно што се догађало од настанка свијета и од настанка човјека. Памти свако људско биће и непрекидно се сјећа и моли Господу да Бог све овдје на земљи рођене упокоји у њедрима Аврама, Исака и Јакова, у Божјим њедрима. Задушнице као дивни празници постоје да се сјећамо непрекидно свих људских бића и душа и преносимо своју молитву и дарове за душе свих који су се кроз вјекове упокојили у нади на васкрсење и живот вјечни. Вископреосвећени је казао да се данас посебно сјећамо наше попадије Младенке Зековић која је и у имену своме а и својим животом посвједочила да је рођена за вјечну непролазну младост: „Име своје је потврдила и својим упокојењем а потврђује га, сигурни смо, и својим обитавањем у њедрима Божијим, у њедрима светих Божијих људи, оних који су се прије ње упокојили и који си Богу послужили овдје на земљи а највише оних који су заиста примили Божију светост у себе и Божије дарове. “ Објаснио је владика да су Задушнице – за душу приношење дарова и сјећање на све оне који су Богу послужили и који су се у нади на васкрсење и живот вјечни упокојили: „Као што Бог све памти, све знаде, тако и Црква Христова има то Божије памћење и зато никада не заборавља оне који су живјели, који живе и који ће живјети на овој земљи.“ Након Светог богослужења, служен је годишњи помен попадији Младенки-Маши Зековић супрузи протојереја-ставрофора Слободана Зековића. На крају помена, окупљенима се потресном бесједом обратио рођени брат попадије Маше, протојереј-ставрофор Радивоје Круљ, парох мостарски, који је казао да тугујемо као хришћани, као они који имају наде и радости. „Том надом и том радошћу је и наша Маша ходила и ту љубав свједочила. Хвала Богу на свему, хвала и нашој Маши што нас сабира око Христа. Хвала вам што сте сви дошли да се заједно помолимо као људи, као браћа и сестре, као хришћани да следујемо апостола Павла и његове ријечи да се радујемо и веселимо да пјевамо Христи Васкрсломе“, рекао је отац Радивоје. Након помена присутни су се сабрали око трпезе љубави у љубљеној Маши. Попадија и вјероучитељица Младенка-Маша Зековић уснула је у Господу 6. новембра 2017. године у 38. години живота. Младенка је рођена у Стоцу, на Васкрс 1980. године у чувеној херцеговачкој породици Круљ (од које је био познати Митрополит дабробосански Нектарије) од благочестивих родитеља Миленка и Сенке. У брак са Слободаном Зековићем из Подгорице, тадашњим студентом Богословског Факултета у Београду, ступила је 2003. Након рукоположења оца Слободана у чин свештеника и постављења на дужност пароха јеленачко – подострошког 2003. године, заједнички живот започињу у Бјелопавлићима, гдје је Маша од самог почетка била права и истинска подршка на захтјевним парохијским дужностима своме супругу. Године 2005. прелазе у даниловградску парохију гдје Маша почиње и вјероучитељску службу коју је ревносно и са пуно љубави вршила до последњих дана земаљског живота. 2016. године породица Зековић прелази у Бар гдје отац Слободан бива постављен за старјешину Храма Светог Јована Владимира и архијерејског протопрезвитера барског, а Маша преузима дужност вјероучитеља при храму. За свог овоземаљског живота и служења Цркви Христовој, Маша са својим супругом, протом Слободаном даје велики и благословени плод. Господ им је подарио шесторо дјеце Јелену, Николу, Ивану, Арсенија, Нину и Благоја и велики број духовне дјеце којој се Маша посвећивала са истом љубављу, доживљавајући их као најрођенију. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 3. новембра на Михољске задушнице Свету архијерејску литургију са годишњим поменом попадији Младенки-Маши Зековић у манастиру Ждребаоник код Даниловграда. У литургијској проповиједи након прочитаног зачала из Јеванђеља, Митрополит Амфилохије је подсјетио на ријечи Светог пророка које пјевамо када се сјећамо оних који су се упокојили са надом на живот вјечни: Душе њихове ће обитавати у добрима. Митрополит је истакао да се човјек рађа овдје на земљи не ради земље и пролазног живота, већ ради вјечних добара: Звучни запис беседе „Да би душа сваког човјека обитавала у Божјим добрима, у Ономе који је једини добар, који је ни из чега створио све и сва и који је Својом добротом, мудрошћу и свјетлошћу задахнуо свако створење на земљи а изнад свега човјека, као Своје најсавршеније створење, створивши га по лику Своме и подобију да би кроз овај живот у њему засијало оно ради чега је створен – за вјечно и непролазно.“ Владика Амфилохије је нагласио да је ради тога и сам Бог дошао у овај свијет, да би се добро вјечно уселило у човјекову природу и да би Бог као вјечно добро и мудрост кроз њега и преко њега зрачио и да би га привео Себи у своје вјечно Божанско наручје: „Сва наша вјера је утемељена управо на тој нади вјечној, да је човјек биће створено за бесмртност и вјечност, а не за ништавило и пролазност, да човјек није роб ништавила и пролазности, него је биће које је носилац вјечнога и непролазнога живота.“ Архиепископ цетињски је истакао да Црква Божја има Божије памћење и памти све оно што се догађало од настанка свијета и од настанка човјека. Памти свако људско биће и непрекидно се сјећа и моли Господу да Бог све овдје на земљи рођене упокоји у њедрима Аврама, Исака и Јакова, у Божјим њедрима. Задушнице као дивни празници постоје да се сјећамо непрекидно свих људских бића и душа и преносимо своју молитву и дарове за душе свих који су се кроз вјекове упокојили у нади на васкрсење и живот вјечни. Вископреосвећени је казао да се данас посебно сјећамо наше попадије Младенке Зековић која је и у имену своме а и својим животом посвједочила да је рођена за вјечну непролазну младост: „Име своје је потврдила и својим упокојењем а потврђује га, сигурни смо, и својим обитавањем у њедрима Божијим, у њедрима светих Божијих људи, оних који су се прије ње упокојили и који си Богу послужили овдје на земљи а највише оних који су заиста примили Божију светост у себе и Божије дарове. “ Објаснио је владика да су Задушнице – за душу приношење дарова и сјећање на све оне који су Богу послужили и који су се у нади на васкрсење и живот вјечни упокојили: „Као што Бог све памти, све знаде, тако и Црква Христова има то Божије памћење и зато никада не заборавља оне који су живјели, који живе и који ће живјети на овој земљи.“ Након Светог богослужења, служен је годишњи помен попадији Младенки-Маши Зековић супрузи протојереја-ставрофора Слободана Зековића. На крају помена, окупљенима се потресном бесједом обратио рођени брат попадије Маше, протојереј-ставрофор Радивоје Круљ, парох мостарски, који је казао да тугујемо као хришћани, као они који имају наде и радости. „Том надом и том радошћу је и наша Маша ходила и ту љубав свједочила. Хвала Богу на свему, хвала и нашој Маши што нас сабира око Христа. Хвала вам што сте сви дошли да се заједно помолимо као људи, као браћа и сестре, као хришћани да следујемо апостола Павла и његове ријечи да се радујемо и веселимо да пјевамо Христи Васкрсломе“, рекао је отац Радивоје. Након помена присутни су се сабрали око трпезе љубави у љубљеној Маши. Попадија и вјероучитељица Младенка-Маша Зековић уснула је у Господу 6. новембра 2017. године у 38. години живота. Младенка је рођена у Стоцу, на Васкрс 1980. године у чувеној херцеговачкој породици Круљ (од које је био познати Митрополит дабробосански Нектарије) од благочестивих родитеља Миленка и Сенке. У брак са Слободаном Зековићем из Подгорице, тадашњим студентом Богословског Факултета у Београду, ступила је 2003. Након рукоположења оца Слободана у чин свештеника и постављења на дужност пароха јеленачко – подострошког 2003. године, заједнички живот започињу у Бјелопавлићима, гдје је Маша од самог почетка била права и истинска подршка на захтјевним парохијским дужностима своме супругу. Године 2005. прелазе у даниловградску парохију гдје Маша почиње и вјероучитељску службу коју је ревносно и са пуно љубави вршила до последњих дана земаљског живота. 2016. године породица Зековић прелази у Бар гдје отац Слободан бива постављен за старјешину Храма Светог Јована Владимира и архијерејског протопрезвитера барског, а Маша преузима дужност вјероучитеља при храму. За свог овоземаљског живота и служења Цркви Христовој, Маша са својим супругом, протом Слободаном даје велики и благословени плод. Господ им је подарио шесторо дјеце Јелену, Николу, Ивану, Арсенија, Нину и Благоја и велики број духовне дјеце којој се Маша посвећивала са истом љубављу, доживљавајући их као најрођенију. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  7. Истовремено, опозицију чине странке које су показале како се узима од народа или странке удружене у неслози. Поједини интелектуалци се оглашавају, али уједињене памети нема. Да ли власт заиста мисли да ће запад дозволити поделу територије која је већ окупирана или да ће Приштина испоштовати некакав споразум, кад није до сада? Све и да се срамна подела деси, власт у Приштини ће ићи и даље, што је њихов „стил“ грађења државе на отимању и крађи туђе територије и историје. Да ли актуелна власт заиста мисли да је паметнија од умних и славних предака који никада нису ни помишљали да се одрекну наше Свете Земље, нити да деле матично подручје које је сведок идентитета, порекла и трајања српског народа. Да ли онај ко би продао веру за вечеру зна да се вечера поједе, а да је вера заувек и да одржава здраво духовно ткиво народа? Када се исече корен и дрво се суши. Господ је дозволио да болест удари у наше тело – у територију, како би се Срби призвали Богу док није касно и како би спасавали духовно здравље које је битније. И да омогући да наше светиње потом буду присвојене као културно благо такозване државе која празне стране своје књиге историје попуњава присвајањем туђих? Како да буде њихово оно што никада није било, ни постало упркос бројним освајањима? Велики Матија је велику истину изговорио: „Ако није наше, зашто од нас траже да им га дамо?“ Они који кажу да су Косово и Метохија изгубљени још давно, изгубљени су и одметнути од Бога и рода, отпали са богатог српског родослова. Дужни потомцима и незахвални прецима чијим је гробовима Србија поплочана, за слободу у којој уживају. Они који су равнодушни или ћуте, чекајући да други донесе одлуку у њихово име, а онда и тренутак за накнадно паметовање и осуду, нису ништа друго до они који помажу у гурању свог народа у амбис. Слушајући беседу Епископа Теодосија са молебана у Косовској Митровици, душа задрхти од радости што имамо овакве пастире који окупљају стадо и крепе га једноставном истином: „Не дајмо да нас поделе идеологије овог света, пролазне речи и обећања која пролазе као звоно које јечи (1Кор 13.1). Црква је увек била овде да нас повезује, као што се пшеница сабира и као брашно сједињује у један хлеб, као што се грожђе сабира у једну чашу вина.“ Небески суд је једина права утеха, Слава Богу! До тада, уздајмо се у чуваре наших светиња, нашу Свету српску православну саборну и апостолску цркву која је опет заузела јасан став, упркос свих напада на своје пастире. Пружимо им подршку, помолимо се за наше свештенство, монаштво и народ, враћајмо се и одлазимо на Косово и Метохију што чешће, помажимо народ и светиње, противимо се подели Косова и Метохије пазећи све време да у том труду не изгубимо душу како би, кад дође време, пред Господа стали без стида. Да не будемо пасивни јер имамо велику личну одговорност! Да свако од нас говори где и колико може, без резерве, страха или двоумљења. Ово је испит за сваког појединца, шта му је у срцу, на уснама и у делима, јер је лични избор између страдања и одрицања, избор за улаз на Небеса или у пакао. Света Земља се брани на Косову и Метохији али и у Београду, широм Србије, у дијаспори. Мудро, смирено, али истрајно, бескомпромисно и упорно, са вером у Бога! Само тако ће Бог чути наша срца и отвориће пут спасења. Лела Марковић, Призренка, правник, књижевник и потредседник Удружења књижевника Косова и Метохије Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Свако време има своје бреме, говорио је српски народ одвајкада. Међутим, чини се да је данас искушење веће него икад, јер по први пут до сада имамо самоиницијативни предлог власти да се поделе Косово и Метохија. За неке изненађујући а за друге не, овај предлог се показао као преседан. Јер, једно је када се део територије силом освоји али је сасвим друго, и са далекосежним последицама, када се својом вољом дâ! Збуњеном народу није јасно како се власт изјашњава супротно Уставу Републике Србије. Истовремено, опозицију чине странке које су показале како се узима од народа или странке удружене у неслози. Поједини интелектуалци се оглашавају, али уједињене памети нема. Да ли власт заиста мисли да ће запад дозволити поделу територије која је већ окупирана или да ће Приштина испоштовати некакав споразум, кад није до сада? Све и да се срамна подела деси, власт у Приштини ће ићи и даље, што је њихов „стил“ грађења државе на отимању и крађи туђе територије и историје. Да ли актуелна власт заиста мисли да је паметнија од умних и славних предака који никада нису ни помишљали да се одрекну наше Свете Земље, нити да деле матично подручје које је сведок идентитета, порекла и трајања српског народа. Да ли онај ко би продао веру за вечеру зна да се вечера поједе, а да је вера заувек и да одржава здраво духовно ткиво народа? Када се исече корен и дрво се суши. Господ је дозволио да болест удари у наше тело – у територију, како би се Срби призвали Богу док није касно и како би спасавали духовно здравље које је битније. И да омогући да наше светиње потом буду присвојене као културно благо такозване државе која празне стране своје књиге историје попуњава присвајањем туђих? Како да буде њихово оно што никада није било, ни постало упркос бројним освајањима? Велики Матија је велику истину изговорио: „Ако није наше, зашто од нас траже да им га дамо?“ Они који кажу да су Косово и Метохија изгубљени још давно, изгубљени су и одметнути од Бога и рода, отпали са богатог српског родослова. Дужни потомцима и незахвални прецима чијим је гробовима Србија поплочана, за слободу у којој уживају. Они који су равнодушни или ћуте, чекајући да други донесе одлуку у њихово име, а онда и тренутак за накнадно паметовање и осуду, нису ништа друго до они који помажу у гурању свог народа у амбис. Слушајући беседу Епископа Теодосија са молебана у Косовској Митровици, душа задрхти од радости што имамо овакве пастире који окупљају стадо и крепе га једноставном истином: „Не дајмо да нас поделе идеологије овог света, пролазне речи и обећања која пролазе као звоно које јечи (1Кор 13.1). Црква је увек била овде да нас повезује, као што се пшеница сабира и као брашно сједињује у један хлеб, као што се грожђе сабира у једну чашу вина.“ Небески суд је једина права утеха, Слава Богу! До тада, уздајмо се у чуваре наших светиња, нашу Свету српску православну саборну и апостолску цркву која је опет заузела јасан став, упркос свих напада на своје пастире. Пружимо им подршку, помолимо се за наше свештенство, монаштво и народ, враћајмо се и одлазимо на Косово и Метохију што чешће, помажимо народ и светиње, противимо се подели Косова и Метохије пазећи све време да у том труду не изгубимо душу како би, кад дође време, пред Господа стали без стида. Да не будемо пасивни јер имамо велику личну одговорност! Да свако од нас говори где и колико може, без резерве, страха или двоумљења. Ово је испит за сваког појединца, шта му је у срцу, на уснама и у делима, јер је лични избор између страдања и одрицања, избор за улаз на Небеса или у пакао. Света Земља се брани на Косову и Метохији али и у Београду, широм Србије, у дијаспори. Мудро, смирено, али истрајно, бескомпромисно и упорно, са вером у Бога! Само тако ће Бог чути наша срца и отвориће пут спасења. Лела Марковић, Призренка, правник, књижевник и потредседник Удружења књижевника Косова и Метохије Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  9. Екипа која је радила на документарном серијалу о кључном значају Косовског предања за српски национални идентитет, одлучила је да поводом овог Видовдана постави целу серију на Јутјуб иако још увек није било њене телевизијске премијере. О свему овоме разговарали смо са свештеником Ненадом Илићем редитељем, писцем и православним публицистом. Извор: Радио Светигора
  10. “Косово између неба и земље“ урађен је у продукцији ОПЕТ&ОПЕТ из Београда. Текст и режију потписује свештеник Ненад Илић и Владимир Петровић. Наратор је Петар Божовић. У сериајлу учествују Милош Ковић, Мило Ломпар, Слободан Антонић, Срђан Шљукић, Никола Пејаковић, Александра Павићевић, Горан Радовановић, Мухарем Баздуљ, монахиња Ирина Ђорђић, Бранислав Гојковић, Аца Селтик и многи други… Звучни запис разговора Екипа која је радила на документарном серијалу о кључном значају Косовског предања за српски национални идентитет, одлучила је да поводом овог Видовдана постави целу серију на Јутјуб иако још увек није било њене телевизијске премијере. О свему овоме разговарали смо са свештеником Ненадом Илићем редитељем, писцем и православним публицистом. Извор: Радио Светигора View full Странице
  11. Документарни серијал о Косовском предању и његовом значају за идентитет и опстанак Српског народа, у продукцији ОПЕТ&ОПЕТ из Београда. Текст и режија: Ненад Илић и Владимир Петровић Наратор: Петар Божовић ПОВОДОМ ОВОГ СЕРИЈАЛА ДОШЛО ЈЕ ДО ОЗБИЉНОГ ЗАСТОЈА У КОМУНИКАЦИЈИ СА ЗВАНИЧНИМ МЕДИЈИМА. View full Странице
  12. Александра Нинковић Ташић (Извор: Храм св. Александра Невског) Изложбу је посјетило преко 200 000 људи и она је, како по свом материјалном садржају, тако по до тада невиђеном у Београду коришћењу интерактивности (млади режисер: Марко Савић), а понајвише због неуморне љубави коју је ауторка уносила, увијек насмијана и са новим и новим подацима, у преношење предања о Пупину, надмашила све досадашње музеолошке стандарде и домете у Изложбу је посјетило преко 200 000 људи и она је, како по свом материјалном садржају, тако по до тада невиђеном у Београду коришћењу интерактивности (млади режисер: Марко Савић), а понајвише због неуморне љубави коју је ауторка уносила, увијек насмијана и са новим и новим подацима, у преношење предања о Пупину, надмашила све досадашње музеолошке стандарде и домете у нас. Тајна сваке егзистенције, писао је Николај Берђајев, открива се само у љубави, и то је потврђено и овог пута. При томе, главна звијезда ове изложбе која је по интересу публике могла да траје барем још неколико година, није био ни сам Пупин, ни весела и вјешто употребљена техника, ни до заноса посвећена ауторка, већ обични клинци узраста 10-15 година, они који су захваљујући кућном васпитању или понеком посвећеном наставнику, а упркос „стручњацима за писменост“ и Science Education, прочитали „Са пашњака до научењака“ (али и Теслине „Моје изуме“ и Миланковићев водич „Кроз васиону и векове“) и били спремни да своја сазнања подјеле са старијим посјетиоцима изложбе. А и они најстарији, како из Београда, тако и из унутрашњости, препознали су у овој изложби ренесансу културног рада из својих негдашњих породица и школа, и долазили су редовно да провјере да ли ова Пупинова бајка (како је РТС назвао свој филм о изложби који је тренутно у монтажи) још увијек траје, треба ли ауторки нека помоћ? Била би велика штета, ако се за ову изложбу не нађе неки простор за сталну поставку, а посебно, ако српска културна, научна и црквена дипломатија пређу ћутке преко ње и не прикажу је у иностранству, прије свега у САД, као прворазредну научну, политичко-историјску, али и умјетничку чињеницу непознату многим садашњим генерацијама интелектуалаца, па и онима из наше младе, а бројне научне дијаспоре. Александра Нинковић Ташић испред Историјског музеја Србије Изложби је претходио велики рад Александре Нинковић Ташић у ранијим акцијама, од којих су најзначајније отварање сајта „Виртуелни музеј Михајла Пупина“ и бројне акције у Идвору, који је Пупин толико волио да се стално потписивао као Идворски, укључујући и обнову завјетног сеоског крста. А неки резултати њеног истраживачког рада и изложбе већ су јавности довољно познате, попут документованог рушења мита о Пупиновом свједочењу против Тесле, на суђењу Тесла – Маркони око изума радија, што је омогућило да се направи и изложба „Тесла и Пупин на истом путу“. Многи други резултати њеног истраживања тек треба да нађу мјесто у нашем образовању, као чињеница да без Пупиновог патента (који није наплатио) не би било могуће коришћење рендгенских зрака у медицинске сврхе. Али, током изложбе јавно се показало и само васпитање Александре Нинковић Ташић, усуђујем се да кажем, ријетко код наших интелектуалаца. Најприје, она је лишена сваког оријенталног духа пузања пред моћнима и осионости према слабијима, о коме је тако много писао Андрић, а који је тако драг нашим „врховима“ политичке и научне пирамиде. Она је једнаку пажњу посвећивала VIP званицама и сиромашним пензионерима, академицима као и основношколцима, великим новинарским именима и усамљеном у својој борби Милутину Станчићу из СПОНЕ, културног портала Срба у Македонији. Није само чекала да јој дођу у Музеј, него је обилазила школе и културне центре широм српских земаља. Пупиновим трагом, који је трећину своје укупне огромне материјалне помоћи српском народу, (мало познат податак!) давао сиромашној али слободној Црној Гори, одржала је предавања и у Подгорици, Котору, Херцег Новом… Александра Нинковић Ташић поред Пупиновог портрета на изложби (Фото: Ђорђе Којадиновић/Недељник) „Прегаоцу Бог даје махове“, па је током изложбе, Александра Нинковић Ташић успјела да формулише и презентује, опет Пупиновим трагом, још један свој сазнајни интерес: однос између науке и вјере. Нашао јој се при руци будни дух Дарка Стефановића из Светосавске омладинске заједнице, који јој је организовао у оквиру Цркве два врло успјела предавања: „Михајло Пупин – наука ме је учинила бољим хришћанином“ и „Божанско надахнуће Михајла Пупина и историја српске науке“. Ово друго предавање, одржано у Парохијском дому Спомен Храма Светог Саве, већ својим мјестом одржавања актуелизовало је и одређеније питање, оно о односу науке и светосавља. То питање је, не тако давно и са великом снагом аргумената, покренуо протојереј-ставрофор Саво Б. Јовић, главни секретар Светог Архијерејског Синода, књигом: „Христов светосавац Михајло Пупин“ (2000), али је оно прије рада Александре Нинковић Ташић, схваћено као нека апологетска „поповска прича“, мимо занимања шире научне јавности. А ради се о прворазредном не само епистемолошком, па и моралном питању, већ и о питању које захтијева ново вредновање културног обрасца по коме се васпитава наша интелигенција. Док се она у земљи, стално борила за досезање цивилизацијских тековина Запада („Било смо западњаци јер је култура била на Западу“, рекао је Богдан Поповић на прослави 25. годишњице Српског књижевног гласника), они који су и дословно били на Западу, и то у срцу научно-технолошке револуције, попут Тесле и Пупина, били су руковођени сасвим другачијим духовним оријентирима. Вјероватно се у том проблему, налази и загонетан „нестанак“ Михајла Идворског Пупина из наше културне свијести. Сва издања Пупинове аутобиографије послије Другог свјетског рата, била су цензурисана, и тек је у 2016. години Александра Нинковић Ташић успјела да приреди издање „Са пашњака до научењака“ онаквог превода на српски који је редиговао сам Пупин, а по његовој жељи, предговор написао Милош Црњански. Детаљ са изложбе (Фото: Милена Анђела Мишић Атанацковић/Двери.рс) Сада враћамо, каже Александра, ове Пупинове цензурисане речи у његово дело: Прво сам од мајке чуо причу о животу овог чудесног Србина. Укратко речено, ово је прича коју сам од ње чуо. Свети Сава био је најмлађи син српског великог жупана Немање. Рано још одрече се краљевских части и повуче се у један манастир у Светој Гори, где проведе много година у учењу и размишљању. Затим се врати у своју домовину у почетку тринаестог столећа, постаде први српски архиепископ и основа самоуправну српску цркву. Он је основао и народне школе у држави свога оца. Ту су српски дечаци имали прилике да науче читати и писати. Тако је он отворио очи српском народу, а народ, из захвалности и признања за ове велике услуге, прозове га Светим Савом Просветитељем, славећи вечито његово име и успомену на њега. Од времена Светога Саве прошло је седам стотина година. Али ниједне године није било а да се, у сваком месту и у сваком дому, где Срби живе, не би одржавале светковине на којима се слави име његово. Зато Александра Нинковић Ташић – како она то зове – „пупинизацију“ - схвата и као борбу за изворно, неидеологизовано, али и неизневјерено Светосавље. Текст: др Александар Живковић Опремио: Александар Лазић, уредник сајта Стање ствари. Више чланака о Александри Нинковић Ташић: https://stanjestvari.com/tag/александра-нинковић-ташић/
  13. Избор личности 2016. године био је лак и радостан. Он је обиљежен културним догађајем сезоне 2015/2016 – изложбом у Историјском музеју Србије „Пупин од физичке до духовне реалности“, чија је ауторка Александра Нинковић Ташић, предсједница Образовно-истраживачког друштва „Михајло Пупин“, сакупљач најобимније материјалне грађе о овом великом научнику, иноватору, мислиоцу и највећем српском филантропу у Новом вијеку (Александра је сакупила више од 15 000 углавном непознатих и необјављиваних докумената о животу и раду генија из Идвора). Александра Нинковић Ташић (Извор: Храм св. Александра Невског) Изложбу је посјетило преко 200 000 људи и она је, како по свом материјалном садржају, тако по до тада невиђеном у Београду коришћењу интерактивности (млади режисер: Марко Савић), а понајвише због неуморне љубави коју је ауторка уносила, увијек насмијана и са новим и новим подацима, у преношење предања о Пупину, надмашила све досадашње музеолошке стандарде и домете у Изложбу је посјетило преко 200 000 људи и она је, како по свом материјалном садржају, тако по до тада невиђеном у Београду коришћењу интерактивности (млади режисер: Марко Савић), а понајвише због неуморне љубави коју је ауторка уносила, увијек насмијана и са новим и новим подацима, у преношење предања о Пупину, надмашила све досадашње музеолошке стандарде и домете у нас. Тајна сваке егзистенције, писао је Николај Берђајев, открива се само у љубави, и то је потврђено и овог пута. При томе, главна звијезда ове изложбе која је по интересу публике могла да траје барем још неколико година, није био ни сам Пупин, ни весела и вјешто употребљена техника, ни до заноса посвећена ауторка, већ обични клинци узраста 10-15 година, они који су захваљујући кућном васпитању или понеком посвећеном наставнику, а упркос „стручњацима за писменост“ и Science Education, прочитали „Са пашњака до научењака“ (али и Теслине „Моје изуме“ и Миланковићев водич „Кроз васиону и векове“) и били спремни да своја сазнања подјеле са старијим посјетиоцима изложбе. А и они најстарији, како из Београда, тако и из унутрашњости, препознали су у овој изложби ренесансу културног рада из својих негдашњих породица и школа, и долазили су редовно да провјере да ли ова Пупинова бајка (како је РТС назвао свој филм о изложби који је тренутно у монтажи) још увијек траје, треба ли ауторки нека помоћ? Била би велика штета, ако се за ову изложбу не нађе неки простор за сталну поставку, а посебно, ако српска културна, научна и црквена дипломатија пређу ћутке преко ње и не прикажу је у иностранству, прије свега у САД, као прворазредну научну, политичко-историјску, али и умјетничку чињеницу непознату многим садашњим генерацијама интелектуалаца, па и онима из наше младе, а бројне научне дијаспоре. Александра Нинковић Ташић испред Историјског музеја Србије Изложби је претходио велики рад Александре Нинковић Ташић у ранијим акцијама, од којих су најзначајније отварање сајта „Виртуелни музеј Михајла Пупина“ и бројне акције у Идвору, који је Пупин толико волио да се стално потписивао као Идворски, укључујући и обнову завјетног сеоског крста. А неки резултати њеног истраживачког рада и изложбе већ су јавности довољно познате, попут документованог рушења мита о Пупиновом свједочењу против Тесле, на суђењу Тесла – Маркони око изума радија, што је омогућило да се направи и изложба „Тесла и Пупин на истом путу“. Многи други резултати њеног истраживања тек треба да нађу мјесто у нашем образовању, као чињеница да без Пупиновог патента (који није наплатио) не би било могуће коришћење рендгенских зрака у медицинске сврхе. Али, током изложбе јавно се показало и само васпитање Александре Нинковић Ташић, усуђујем се да кажем, ријетко код наших интелектуалаца. Најприје, она је лишена сваког оријенталног духа пузања пред моћнима и осионости према слабијима, о коме је тако много писао Андрић, а који је тако драг нашим „врховима“ политичке и научне пирамиде. Она је једнаку пажњу посвећивала VIP званицама и сиромашним пензионерима, академицима као и основношколцима, великим новинарским именима и усамљеном у својој борби Милутину Станчићу из СПОНЕ, културног портала Срба у Македонији. Није само чекала да јој дођу у Музеј, него је обилазила школе и културне центре широм српских земаља. Пупиновим трагом, који је трећину своје укупне огромне материјалне помоћи српском народу, (мало познат податак!) давао сиромашној али слободној Црној Гори, одржала је предавања и у Подгорици, Котору, Херцег Новом… Александра Нинковић Ташић поред Пупиновог портрета на изложби (Фото: Ђорђе Којадиновић/Недељник) „Прегаоцу Бог даје махове“, па је током изложбе, Александра Нинковић Ташић успјела да формулише и презентује, опет Пупиновим трагом, још један свој сазнајни интерес: однос између науке и вјере. Нашао јој се при руци будни дух Дарка Стефановића из Светосавске омладинске заједнице, који јој је организовао у оквиру Цркве два врло успјела предавања: „Михајло Пупин – наука ме је учинила бољим хришћанином“ и „Божанско надахнуће Михајла Пупина и историја српске науке“. Ово друго предавање, одржано у Парохијском дому Спомен Храма Светог Саве, већ својим мјестом одржавања актуелизовало је и одређеније питање, оно о односу науке и светосавља. То питање је, не тако давно и са великом снагом аргумената, покренуо протојереј-ставрофор Саво Б. Јовић, главни секретар Светог Архијерејског Синода, књигом: „Христов светосавац Михајло Пупин“ (2000), али је оно прије рада Александре Нинковић Ташић, схваћено као нека апологетска „поповска прича“, мимо занимања шире научне јавности. А ради се о прворазредном не само епистемолошком, па и моралном питању, већ и о питању које захтијева ново вредновање културног обрасца по коме се васпитава наша интелигенција. Док се она у земљи, стално борила за досезање цивилизацијских тековина Запада („Било смо западњаци јер је култура била на Западу“, рекао је Богдан Поповић на прослави 25. годишњице Српског књижевног гласника), они који су и дословно били на Западу, и то у срцу научно-технолошке револуције, попут Тесле и Пупина, били су руковођени сасвим другачијим духовним оријентирима. Вјероватно се у том проблему, налази и загонетан „нестанак“ Михајла Идворског Пупина из наше културне свијести. Сва издања Пупинове аутобиографије послије Другог свјетског рата, била су цензурисана, и тек је у 2016. години Александра Нинковић Ташић успјела да приреди издање „Са пашњака до научењака“ онаквог превода на српски који је редиговао сам Пупин, а по његовој жељи, предговор написао Милош Црњански. Детаљ са изложбе (Фото: Милена Анђела Мишић Атанацковић/Двери.рс) Сада враћамо, каже Александра, ове Пупинове цензурисане речи у његово дело: Прво сам од мајке чуо причу о животу овог чудесног Србина. Укратко речено, ово је прича коју сам од ње чуо. Свети Сава био је најмлађи син српског великог жупана Немање. Рано још одрече се краљевских части и повуче се у један манастир у Светој Гори, где проведе много година у учењу и размишљању. Затим се врати у своју домовину у почетку тринаестог столећа, постаде први српски архиепископ и основа самоуправну српску цркву. Он је основао и народне школе у држави свога оца. Ту су српски дечаци имали прилике да науче читати и писати. Тако је он отворио очи српском народу, а народ, из захвалности и признања за ове велике услуге, прозове га Светим Савом Просветитељем, славећи вечито његово име и успомену на њега. Од времена Светога Саве прошло је седам стотина година. Али ниједне године није било а да се, у сваком месту и у сваком дому, где Срби живе, не би одржавале светковине на којима се слави име његово. Зато Александра Нинковић Ташић – како она то зове – „пупинизацију“ - схвата и као борбу за изворно, неидеологизовано, али и неизневјерено Светосавље. Текст: др Александар Живковић Опремио: Александар Лазић, уредник сајта Стање ствари. Више чланака о Александри Нинковић Ташић: https://stanjestvari.com/tag/александра-нинковић-ташић/ View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...