Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'заједнице'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 29 results

  1. Након Молебна Пресветој Богородици који је синоћ, 13. фебруара, одслужен у Храму Светог Јована Владимира у Бару, улицама града под Румијом прошла је литија коју је предводио протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор цетињске Богословије, који је истакао да је у вријеме Божића дошао Васкрс тако да ових дана прослављамо оба празника. „Не памти нико оваку зиму, ово се прољеће ушуњало међу нас и Васкрс дошао у вријеме Божића. Руку под руку прослављамо та два празника, па зато и шетамо“. Говорећи о уставној иницијативу, отац Гојко је објаснио да она није предата прво због тога што не постоји никакав рок да се она преда: „Друго, шест невладиних организација је скоро објавило међународној заједници и нашој јавности да наш Уставни суд не ради како треба, нема пресједавајућег. Нелегитимно и антиуставно ради, па да зовемо мајстора да га поправи. То не значи да немамо иницијативу, спремили смо невјероватан правни текст који је утегнут од почетка до краја и прегледали су га професори на универзитетима у Црној Гори и ван Црне Горе, правници, адвокати“, казао је прота Гојко, додајући да ће кад он буде поднијет бити јасно колико овај Закон о слободи вјероисповијести не ваља. Даље је објаснио да што се тиче Европског суда за људска права у Стразбуру, треба знати да Стразбур реагује тек кад закон почне да се примјењује, тако да „ћемо овдје то да ријешимо“. Опозиционим лидерима је поручио: „Кумим вас Богом, немојте нам ви уређивати ове литије. Ништа не позивајте и не предлажите пред камерама. Литије Црква води.“ Нагласио је да вјерни свих ових дана бране светиње, али и мошти Светог Василија Острошког, а не како неки кажу кости: „А ови који не знају разлику између кости и мошти, можда јесу грађани Црне Горе, али не знам јесу ли Црногорци па нека су на највишим мјестима у овој држави“, истакао је отац Гојко и додао да је трон Светог Петра Цетињског трон цетињског митрополита којег поштује читав православни свијет: „Сједи ли на таквој столици Митрополит Амфилохије, коме су отворена сва врата широм васељене, свих цркава, па и римског папе или треба да сједне онај који је анатемисан онолико пута колико има православних цркава у свијету, којим су се закитили ови наши на власти “, казао је отац Гојко Перовић. Он је рекао за актуелну власт да се одрекла својих предака, да су у питању људи који су се, како се нада, тренутно одрекли од својих коријена, „а када нас бројите, бројте наше претке, али и наше потомке због којих смо изашли, а који се још нијесу родили“. „Не могу нас избројати, јер нијесу крштени а ко није крштен не може да види анђела. Када прогледају правим очима избројаће тачно колико нас има.“ Поводом изјава министра одбране Предрага Бошковића „да су литије напад на Црну Гору“, прота Гојко Перовић је казао да је „Црну Гору напао наш предсједник Мило Ђукановић који крши Устав ове земље“ и поручио да нема индивидуалне вјере јер „нема вјере без заједнице, зато шетамо“. Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор цетињске Богословије је рекао да људи на власти у Црној Гори ништа не знају, не говоре истину, све би преврнули и покварили „и зато не дамо светиње“. Вјерни народ је одговорио дуготрајним скандирањем „не дамо светиње“. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 16. децембра 2019. године у Патријаршији српској у Београду председника Мешихата Исламске заједнице у Србији муфтију др Мевлуда еф. Дудића. Муфтија др Мевлуд еф. Дудић захвалио је Патријарху српском г. Иринеју за уприличен пријем током кога су разговарали о актуелним изазовима са којима су суочени православни и муслимански верници у земљи, региону и свету, као и о могућностима да се исти превазиђу. Патријарх српски г. Иринеј је нагласио да односи између верских представника служе као пример верницима и да треба увек радити на међусобном зближавању јер „имамо много заједничког“. Муфтија еф. Дудић се сложио са наведеном констатацијом Патријарха српског, додавши да су муслимани и православни хришћани „најпречи једни другима“ и да треба заједничким напорима радити на подизању младих генерација које ће, пре свега, бити добри људи. У том погледу, еф. Дудић је упознао Патријарха српског г. Иринеја са низом хуманитарних активности Мешихата којима је указана помоћ и православним верницима у Републици Србији после временских непогода (земљотрес у Краљеву, поплаве у Обреновцу, итд.). Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је захвалио еф. Дудићу на посети и врло садржајном разговору којим су покренута многа питања од обостраног значаја за Српску Православну Цркву и Мешихат Исламске заједнице у Србији. Извор: Инфо-служба СПЦ
  3. Подвизи апостолске службе светог апостола Павла * Нема заједнице између правде и безакоња (2. Коринћанима 6, 1-18; 7, 1) Наш уводни текст којим ћемо пропратити теме и разраду под горњим насловима, има скроман циљ: да укаже на то шта Дух Свети говори Црквама и појединцима-хришћанима, као и боготражитељима данас, у нашој епоси. А Он им говори тако како само њему приличи, као познаваоцу наших мисли и стања. И опет тако, као када Му се ми исповедамо да бисмо му остали верни примаоци и носиоци. Пред Њим смо ми отворена књига, исписана нашим мислима, речима и делима, без ичега сакривеног у њој. Са своје стране пак, ми устима наших светих апостола: Павла, и светих тумача: Јована Златоуста и Јустина Новога Ћелијскога, откривамо хришћанска и нехришћанска стања сопственога бића. И све то, и тако у категоријама и степенима своје невере, маловере и полувере, с једне стране, и вере, наде и љубави, с друге стране. Велику слику стања ствари у свим нашим световима, и код свих бића, у јарким бојама, у свим нијансама и у свим цртама представио нам је велики духоносни тумач нашега времена свети ава Јустин – изабрани сасуд православнога и правоживућега богословља, помоћу којих све стоји, или све пада пред Богом нашим. Било какав допринос темама и целокупном тексту овом, не може се везивати за наше име као ауторско, већ само за име светог тумача аве Јустина Новог Ћелијског! И док ми у свему томе нисмо достигли чак ни до степена компилације, ипак остаје чињеница да смо ми лично само истакли до краја сву савременост његовог текста, и тема, који заједно покривају све данашње путеве боготражитељстава наших савременика. И још, да све довде неокрњена мисао светог тумача аве Јустина проходи сву васељену, да се уздиже до самих Божјих небеса и до Божјега царства, и да тријумфује у богољубљу и човекољубљу! Подвизи апостолске службе светог апостола Павла * Нема заједнице између правде и безакоња (2. Коринћанима 6, 1-18; 7, 1) | Епархија крушевачка WWW.EPARHIJAKRUSEVACKA.COM Подвизи апостолске службе светог апостола Павла * Нема заједнице између правде и безакоња (2. Коринћанима 6, 1-18; 7, 1) Наш...
  4. Заједница Земља живих представља пружену Божју руку свима онима који се осећају промашеним, неоствареним, уморним, разочараним, зависницима и независницима, тужним и сиромашним у срцу - Божји одговор онима који траже искрену радост и смисао у животу. Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован, уз саслуживање Преосвећеног Епископа мохачког г. Исихија, служио је 15. јула 2019. године, на празник Полагања часне ризе Пресвете Богородице, свету архијерејску Литургију у порти цркве брвнаре посвећене Светом великомученику Георгију у Брајковцу поводом славе Заједнице за рехабилитацију и ресоцијализацију оболелих од болести зависности Земља живих. Саслуживали су јеромонах Харитон из манастира Ковиља, духовник заједнице Земља живих протојереј Бранко Ћурчин, духовник манастира Драче јеромонах Онуфрије (Вранић), старешина храма Светог великомученика Димитрија у Лазаревцу протојереј-ставрофор Марко Митић, настојатељ манастира Светог великомученика Георгија у Ћелијама јеромонах Доситеј Хиландарац, архијерејски намесник колубарско-посавски протојереј-ставрофор Златко Димитријевић, протонамесник Стефан Франовић, парох рудовачки протонамесник Родољуб Војиновић, као и ђакони Никола Урошевић, Урош Костић и Стеван Илић. Литургији је присуствовао и директор Управе за сарафњу са црквама и верским заједницама др Милета Радојевић са сарадницима. Свечаност сабрања увеличана је појањем хора Свети Димитрије из Лазаревца, под диригентском палицом протонамесника Владимира Стојковића. Надахнуто је беседио Преосвећени Епископ г. Јован. Преосвећени Епсикоп г. Исихије је изразио велику радост због учешћа у прослави и пренео окупљенима поздраве, молитве и благослове Епископа бачког г. Иринеја. Том приликом, Владика шумадијски г. Јован је доделио орден Вожда Карађорђа г. Милану Мишковићу из Лазеревца, директору РБ Колубара, у знак признања за несебичну помоћ заједници Земља живих. После свете Литургије припремљена је трпеза љубави трудом штићеника заједнице у Брајковцу и њиховог старешине протојереја-ставрофора Александра Новаковића. Извор: Епархија шумадијска
  5. Помоћник реиса Исламске заједнице Црне Горе за медије, Енис ефендија Бурџовић, поручио је да „Исламска заједница не жели да буде предмет поткусуривања државе са Српском православном црквом, инсталирања Црногорске православне цркве, сукоба између једне вјерске заједнице и једне, како кажу пријатељи из Српске православне цркве, пара цркве.“ Он је то казао осврћући се на питање о закону о вјерским заједницама, на трибини “Дијалог у заједници – превенција радикализације и насилног екстремизма”, коју је у Бијелом Пољу организовао Центар за грађанско образовање (ЦГО), преносе „Вијести“. -Дакле, да ли мислите да Исламска заједница треба да се постави ту као неко преко кога треба се некоме одброје дани у Црној Гори. Наравно да не. И наравно да Исламска заједница не пристаје да буде инструмент тога а оно што је битно јесте да је почело да се ради на закону. А што се тиче закона о вјерским заједницама што се тиче Владе Црне Горе ми смо задовољни што је коначно неко почео да се брине о нама, као вјерским заједницама“, казао је он. Протојереј Гојко Перовић је казао да од Исламске заједнице нико не очекује да уопште исказују свој став по питању цкрвене имовине, али би могли да се сложе око следећих ствари. –Да ли смо имали јавну расправу о овом закону, да ли је направљен дијалог са вјерским заједницама и зашто оне нису укључене. Јасно је да не постоји добра намјера доносиоца закона, јер да је постојала укључили би представнике вјерских заједница, казао је Перовић, додајући да је несхватљиво да Влада доноси закон о црквама не питајући саме вјернике. Извршни директор Бјелопољског демократског центра Здравко Јањушевић је казао да је један од начина борбе са екстремизмом и радикализмом едукација. -Веома је важно подизање свијести људи како би препознали радикалне организације и идеологије које позивају на насиље, због тога је рад са сектором образовања изузетно важан, како би се развили и наставни програми, јер је едукација од изузетне важности, као и улога медија и цивилних организација, рекао је он. Новинар Сеад Садиковић је казао да су екстремизам директна посљедица екстремизма и „да смо за екстремизам криви сви ми, осим екстремиста“. -Они су жртве. То је такође последица једног друштва које зовемо демократским, који је можда најбољи од лоших система владања али свакако је лош, казао је Садиковић. Ефендија Бурџовић је подсјетио да у исламу нема мјеста екстремизму и радикализму. -Екстремизам може бити приписан било којој вјери, али вјера у било којем случају не може бити оптужена за мотивисање ектремизма, јер је у природи сваке вјере да човјек успостави мир са узвишеним Богом, и након тога са свима око себе, што је концепт свих објављених религија. Навео је да екстремизма и радикализма у нашем окружењу нема у мјери у којој би он представљао опасност. У Црној Гори, посебно у Бијелом Пољу, при Исламској заједници, чворишта екстремних идеја не могу се наћи у службеном, званичном исповиједању и проповиједању вјере, нагласио је он. Напоменуо да је је ектремизам слабост човјека, јер онај ко је јак нема потребу да то чини. -Вјеровање у једног Бога три монотеистичке религије је разлог да можемо да се окупимо око неког доброг дјела и да будемо дјелатници силе доброте, казао је ефендија. Протојереј Гојко Перовић је казао да су три монотеистичке религије “вјере једне књиге”. –На исте личности се односи свједочанство наше вјере. Човјек којег Муслимани зову Ибрахим, Јевреји Абрахам, а ми Аврам, је један исти човјек који је био први прави примјер екстремизма, без којег је немогуће замислити било коју религију. Екстремизам сам по себи и радикализам нису добри ако су насилни, али без екстремизма и радикализма не би постојала ни једна религија. Ни екстремизам ни радикализам сами по себи нису негативни појмови, казао је Перовић. Новинар Садиковић је указао да не треба прескакати приче о екстремизму када је ова власт протјеривала, прогонила Муслимане овога краја. -Сада су у овом крају угрожени Срби. Је смо ли ми мајмуни? Шта смо ми, да се ова иста власт игра са нама, питао је Садиковић. Он је подсјетио на “шамар” који је добио предсједник Црне Горе Мило Ђукановић у виду одговора васељенског патријарха Вартоломеја и питао ефендију Бурџовића да прокоментарише овај догађај, имајући у види да се исто дешавало Муслиманима прије 20 година.Ефендија Бурџовић је казао да поштује одвојеност вјере од државе и да сматра да тежина државног закона може да буде обавезујућа у мјери у којој је он праведан. –Сваку ствар и човјечију ријеч на земљи држи њена праведност, онолико колико је праведна према људима. Дакле, без обзира да ли је предсједник ове државе вјерник или невјерник, небитно је, или да ли се декларисао као атеиста или неки приватни вјерник, то је ствар која ме не додирује. Оно што ме додирује је да Закон о вјерским заједницама има својих добрих ствари у смислу да је неко коначно почео да размишља о вјерским заједницама од 70-их година, од када датира закон по којем смо функционисали, као држава у којој нема министарства вјера, казао је ефендија. Он је објаснио да закон са друге стране има много мањкавости, тенденција, много нечега што подлијеже критици, што је за осуду. Извор: Ин4с
  6. У суботу, дана 06. јула 2019. године, свету архијерејску Литургију у Даљу служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Преосвештеном Владици Херувиму саслуживали су протојереј-ставрофор Јован Клајић, парох у пензији, протојереј-ставрофор Милован Влаовић, парох друге парохије даљске, протонамесник Немања Клајић, парох први даљски, јереј Горан Тодоровић, парох бјелобрдски, јереј Синиша Мићановић, парох будимачки, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски и ђакони Предраг Јелић и Срђан Лукић. Овом приликом Владика Херувим увео је у дужност првог пароха даљског протонамесника Немању Клајића, досадашњег пароха мирковачког. У својој архипастирској беседи Владика Херувим обратио се свештенству и сабраном народу пригодном беседом . По одслуженој светој Литургији радост заједничарења пренета је за трпезу љубави. Извор: Епархија осечкопоска и барањска
  7. Сајт Васељенске патријаршије објавио је посланицу патријарха Вартоломеја папи Франциску коју је јуче на Петровдан у Ватикану прочитао архиепископ Јов (Гечу). У посланици патријарха Вартоломеја се истиче да је главни предмет молитве и дијалога истине постизање евхаристијске заједнице између Православне и Римске цркве. Сестринске цркве већ "корачају заједно" имају synodos као праобраз Цркве у међусобном дијалогу. Битно је да се схвати да саборност представља основну еклесиолошку категорију, са једне стране, истиче патријарх Вартоломеј, а са друге стране, да се у светлости документа из Равене саборност увек разматра и из контекста првенства (примата) у Цркви. Патријарх Вартоломеј истиче позитиван корак у раду на документу Мешовите богословске комисије "Саборност и првенство у Цркви другог миленијума". У продужетку доносимо пун текст посланице патријарха Вартоломеја папи Франциску на енглеском језику: Your Holiness, Once again, the light of the feast day of the holy, glorious and all-praiseworthy Chiefs of the Apostles, Peter and Paul, has dawned. Therefore, we join in the celebration of our sister Church of Rome, “who presides in love,” (St. Ignatius, To the Romans) conveying our fraternal congratulatory wishes to Your Holiness, expressed in person through our Patriarchal Delegation, which is sent on the occasion of the Thronal Feast of your Church in accordance with the established blessed tradition. Today, the Church of Rome, where the Chiefs of the Apostles have received the crown of martyrdom, is filled with light. As Saint Gregory Palamas once said on this feast, “the appearance to us this day of both these luminaries together brightens the Church, for their meeting produces a wealth of light, not an eclipse. […] Light is not produced by one and received by the other in such a way that the latter’s radiance would vary sometimes depending on the distance between them. Rather, both share equally in Christ, the everlasting Source of eternal light, and have attained the same height, glory and radiance. That is why the coming together of these lights signifies their solidarity and support for one another, illuminating the souls of the faithful twice over.” (Homily 28, 4) The solemnity of today is indeed a synaxis, a gathering, a coming together inviting our sister Churches to embrace in charity. Unfortunately, due to various difficulties of our common history, the light of today’s synaxisis darkened by the fact that our sister Churches cannot yet share in the common cup of the Eucharistic synaxis. Nevertheless, the restoration of communion between our Churches remains our sincere hope, the main object of our prayers and the goal of the dialogue of truth established between our Churches. We are delighted that the Joint International Commission for Theological Dialogue between our Churches, which is now working for almost forty years, has progressed on a meaningful document on “Primacy and Synodality in the Second Millennium and Today.” As we are informed, the Coordinating Committee that met last November at the hospitable Monastery of Bose fulfilled an important step forward, and we pray that the future meeting next November will succeed in finalizing a text to be discussed at the next plenary of the commission. Indeed, reflecting together on this important topic is essential in order to restore communion between our Sister Churches. Our common participation in the Eucharistic synaxis presupposes that we are progressing together on the same path. In fact, walking together (synodos) is another image of the Church, or rather, another definition of the Church. For this reason, synodality derives its origin from the very depths of the mystery of the Church. It is not merely a matter of canonical tradition, but of fundamental theological and ecclesiological truth. Without synodality, the unity of the Church is severed, the sanctity of its members is reduced to mere individual morality and articulation about virtue, catholicity is sacrificed in favor of particular individual, collective, national and other secular interests or intentions, and the apostolic message falls prey to various heresies and ruses of human reason. Your Holiness has repeated on several occasions that the path of synodality is the way that God expects of the Church in the third millennium. But as the Ravenna document of the Joint International Commission for Theological Dialogue underscored, synodality is mutually interdependent on primacy. This means that synodality must be considered in the context of primacy, just as primacy must be considered in the context of synodality. (Ravenna Document, 43) In times of trouble in the world and within our respective Churches, reflecting on primacy and synodality is extremely important not only for restoring communion between our sister Churches, but also for the stability of our respective Churches. As your illustrious predecessor in the see of Rome, Pope Benedict, once formulated, “if the Church in the very depth of her being coincides with the Eucharist, then the presidency of love carries with it a responsibility for unity, which has a significance within the Church yet, at the same time, a responsibility for distinguishing what is Christian as against worldly society.” (J. Ratzinger, Pilgrim Fellowship of Faith: The Church as Communion, San Francisco: Ignatius Press, 2005, p. 233-234) In this spirit, we were glad to join you last July in Bari with the heads of the Christian Churches of the Middle East, where we gathered together to pray and reflect on peace and reconciliation. The location of Bari, where the relics of Saint Nicholas of Myra, venerated by both the Catholics and Orthodox, are kept, was certainly a symbol of this strong desire for unity. And as the Holy and Great Council of the Orthodox Church underlined, “True peace is not achieved by force of arms, but only through love that “does not seek its own” (1 Cor 13.5). The oil of faith must be used to soothe and heal the wounds of others, not to rekindle new fires of hatred.” (Encyclical, 17) Your Holiness, dearest Brother Francis, as we celebrate today the Thronal Feast of the Church of Rome, we reiterate our commitment for our common advancement on “the coming together” of our Churches. We pray that internal problems within our respective Churches may neither harm nor stop this blessed goal. In this sense, may our Lord and Savior Jesus Christ grant you health, strength and perseverance in your primatial ministry.Conveying to Your Holiness, the venerable Hierarchs and the Christ-loving faithful of your Church, our warmest greetings, we embrace you fraternally, and remain with much love and honorin Christ our God, whom we beseech to strengthen our common efforts and lead us towards unity. At the Ecumenical Patriarchate, the twenty-ninth of June, 2019 Your Holiness’ beloved brother in Christ, + Bartholomew, Archbishop of Constantinople-New Rome and Ecumenical Patriarch Извор: https://www.ecupatria.org/2019/06/28/the-delegation-of-the-ecumenical-patriarchate-at-the-thronal-feast-of-the-church-of-rome-3/?fbclid=IwAR10l3WqzC55UEjvB2M3R80RXE75W8r8b6UC23EPLLTDz3hG6hoUNpUGG4k View full Странице
  8. Сајт Васељенске патријаршије објавио је посланицу патријарха Вартоломеја папи Франциску коју је јуче на Петровдан у Ватикану прочитао архиепископ Јов (Гечу). У посланици патријарха Вартоломеја се истиче да је главни предмет молитве и дијалога истине постизање евхаристијске заједнице између Православне и Римске цркве. Сестринске цркве већ "корачају заједно" имају synodos као праобраз Цркве у међусобном дијалогу. Битно је да се схвати да саборност представља основну еклесиолошку категорију, са једне стране, истиче патријарх Вартоломеј, а са друге стране, да се у светлости документа из Равене саборност увек разматра и из контекста првенства (примата) у Цркви. Патријарх Вартоломеј истиче позитиван корак у раду на документу Мешовите богословске комисије "Саборност и првенство у Цркви другог миленијума". У продужетку доносимо пун текст посланице патријарха Вартоломеја папи Франциску на енглеском језику: Your Holiness, Once again, the light of the feast day of the holy, glorious and all-praiseworthy Chiefs of the Apostles, Peter and Paul, has dawned. Therefore, we join in the celebration of our sister Church of Rome, “who presides in love,” (St. Ignatius, To the Romans) conveying our fraternal congratulatory wishes to Your Holiness, expressed in person through our Patriarchal Delegation, which is sent on the occasion of the Thronal Feast of your Church in accordance with the established blessed tradition. Today, the Church of Rome, where the Chiefs of the Apostles have received the crown of martyrdom, is filled with light. As Saint Gregory Palamas once said on this feast, “the appearance to us this day of both these luminaries together brightens the Church, for their meeting produces a wealth of light, not an eclipse. […] Light is not produced by one and received by the other in such a way that the latter’s radiance would vary sometimes depending on the distance between them. Rather, both share equally in Christ, the everlasting Source of eternal light, and have attained the same height, glory and radiance. That is why the coming together of these lights signifies their solidarity and support for one another, illuminating the souls of the faithful twice over.” (Homily 28, 4) The solemnity of today is indeed a synaxis, a gathering, a coming together inviting our sister Churches to embrace in charity. Unfortunately, due to various difficulties of our common history, the light of today’s synaxisis darkened by the fact that our sister Churches cannot yet share in the common cup of the Eucharistic synaxis. Nevertheless, the restoration of communion between our Churches remains our sincere hope, the main object of our prayers and the goal of the dialogue of truth established between our Churches. We are delighted that the Joint International Commission for Theological Dialogue between our Churches, which is now working for almost forty years, has progressed on a meaningful document on “Primacy and Synodality in the Second Millennium and Today.” As we are informed, the Coordinating Committee that met last November at the hospitable Monastery of Bose fulfilled an important step forward, and we pray that the future meeting next November will succeed in finalizing a text to be discussed at the next plenary of the commission. Indeed, reflecting together on this important topic is essential in order to restore communion between our Sister Churches. Our common participation in the Eucharistic synaxis presupposes that we are progressing together on the same path. In fact, walking together (synodos) is another image of the Church, or rather, another definition of the Church. For this reason, synodality derives its origin from the very depths of the mystery of the Church. It is not merely a matter of canonical tradition, but of fundamental theological and ecclesiological truth. Without synodality, the unity of the Church is severed, the sanctity of its members is reduced to mere individual morality and articulation about virtue, catholicity is sacrificed in favor of particular individual, collective, national and other secular interests or intentions, and the apostolic message falls prey to various heresies and ruses of human reason. Your Holiness has repeated on several occasions that the path of synodality is the way that God expects of the Church in the third millennium. But as the Ravenna document of the Joint International Commission for Theological Dialogue underscored, synodality is mutually interdependent on primacy. This means that synodality must be considered in the context of primacy, just as primacy must be considered in the context of synodality. (Ravenna Document, 43) In times of trouble in the world and within our respective Churches, reflecting on primacy and synodality is extremely important not only for restoring communion between our sister Churches, but also for the stability of our respective Churches. As your illustrious predecessor in the see of Rome, Pope Benedict, once formulated, “if the Church in the very depth of her being coincides with the Eucharist, then the presidency of love carries with it a responsibility for unity, which has a significance within the Church yet, at the same time, a responsibility for distinguishing what is Christian as against worldly society.” (J. Ratzinger, Pilgrim Fellowship of Faith: The Church as Communion, San Francisco: Ignatius Press, 2005, p. 233-234) In this spirit, we were glad to join you last July in Bari with the heads of the Christian Churches of the Middle East, where we gathered together to pray and reflect on peace and reconciliation. The location of Bari, where the relics of Saint Nicholas of Myra, venerated by both the Catholics and Orthodox, are kept, was certainly a symbol of this strong desire for unity. And as the Holy and Great Council of the Orthodox Church underlined, “True peace is not achieved by force of arms, but only through love that “does not seek its own” (1 Cor 13.5). The oil of faith must be used to soothe and heal the wounds of others, not to rekindle new fires of hatred.” (Encyclical, 17) Your Holiness, dearest Brother Francis, as we celebrate today the Thronal Feast of the Church of Rome, we reiterate our commitment for our common advancement on “the coming together” of our Churches. We pray that internal problems within our respective Churches may neither harm nor stop this blessed goal. In this sense, may our Lord and Savior Jesus Christ grant you health, strength and perseverance in your primatial ministry.Conveying to Your Holiness, the venerable Hierarchs and the Christ-loving faithful of your Church, our warmest greetings, we embrace you fraternally, and remain with much love and honorin Christ our God, whom we beseech to strengthen our common efforts and lead us towards unity. At the Ecumenical Patriarchate, the twenty-ninth of June, 2019 Your Holiness’ beloved brother in Christ, + Bartholomew, Archbishop of Constantinople-New Rome and Ecumenical Patriarch Извор: https://www.ecupatria.org/2019/06/28/the-delegation-of-the-ecumenical-patriarchate-at-the-thronal-feast-of-the-church-of-rome-3/?fbclid=IwAR10l3WqzC55UEjvB2M3R80RXE75W8r8b6UC23EPLLTDz3hG6hoUNpUGG4k
  9. У архипастирској бесједи послије причешћа, Митрополит Амфилохије је казао да је за све православне хришћане, и оне који овдје живе као и за оне широм свијета, Причешће Тијелом и Крвљу Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа суштина живота. „Зато је велики благослов да и у овом граду постоји православна заједница, ова света обитељ Пресвете Богородице трудом архимандрита Томаса и његове братије и свих вас који сте примили вјеру православну, изворну вјеру Светих апостола, Христову вјеру“, нагласио је владика Амфилохије. Подсјетивши вјерне да је отац Томас, православни Белгијанац, овај манастир поклонио Епархији буеносајреској, Митрополит је истакао да је велики Божији дар, радост што ће са благословом архимандрита Томаса, Епископ храма, ове обитељи, Епархије, бити новоизабрани владика буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило. „Овај манастир и његова имовина припадаће Епархији буеносајреској и јужно-централноамеричкој, нашој Српској православној Цркви. За сада ће наш отац Рафаило бити надлежан за ову обитељ, а ако Бог да, послаћемо из Црне Горе двојицу монаха (јеромонаха и ђакона) који ће бити у овом манастиру и који ће наслиједити оца Томаса“, рекао је Митрополит и додао да је ова светиња велики благослов за читав град Ајакучо. На крају владика је благословио све присутне и њихове породице истакавши да они чувају ову светињу – Манастир Пресвете Богородице утјешитељке, а она њих и све нас. Архиепископ цетињски Амфилохије је стигао у Ајакучо у навечерје празника Светога апостола Матије и Светога мученика Антонија. У Манастиру Пресвете Богородице утјешитељке оних који пате, срдачно је дочекан од Перуанаца, православних житеља који чувају овај манастир и одржавају његову економију површине 32000м2. Високопреосвећени је одмах по доласку одслужио Вечерњу а након тога обишао манастирско имање и разговарао са мјештанима овог краја, познатог као мјесту гдје се 1824. године одиграла одлучујућа битка за независност Перуа. Манастир Пресвете Богородице утјешитељке је подигао отац Томас – православни Белгијанац, клирик Московске патријаршије, који је усљед нарушеног здравља морао да се врати у Белгију. Архимандрит Томас је отворио сиротиште и школу кроз коју се крстило и прошло много перуанске сирочади. Након што је сазнао да Епархија буеносајреска српског Патријархата успјешно спроводи православну мисију на овом континенту, отац Томас је одлучио да манастир и сво имање поклони овој Епархији. У Перуу ће Митрополит Амфилохије боравити до 25. августа а у недјељу 26. августа Богослужиће у Мадариаги, у Аргентини. Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, администратор Епархије буеносајреске и јужно-централноамеричке, допутовао је 17. августа у Буенос Ајрес, гдје ће 2. септембра обавити устоличење изабраног Епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког г. Кирила (Бојовића). У пратњи Митрополита Амфилохија су старешина подгоричког Саборног храма Христовог Васкрсења протојереј-ставрофор Драган Митровић и протођакон Владимир Јарамаз. Своју посјету Латинској Америци Архиепископ цетињски Амфилохије завршиће 10. септембра посјетом Аргентини. протођакон Владимир Јарамаз / Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије на празник Светога апостола Матије и Светога мученика Антонија, служио је Свету архијерејску литургију у Манастиру Пресвете Богородице утјешитељке у граду Ајакучо у Перуу. Митрополиту су саслуживали архимандрит Рафаило (Чепрњић), протојереј-ставрофор Драган Митровић и протођакон Владимир Јарамаз. У архипастирској бесједи послије причешћа, Митрополит Амфилохије је казао да је за све православне хришћане, и оне који овдје живе као и за оне широм свијета, Причешће Тијелом и Крвљу Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа суштина живота. „Зато је велики благослов да и у овом граду постоји православна заједница, ова света обитељ Пресвете Богородице трудом архимандрита Томаса и његове братије и свих вас који сте примили вјеру православну, изворну вјеру Светих апостола, Христову вјеру“, нагласио је владика Амфилохије. Подсјетивши вјерне да је отац Томас, православни Белгијанац, овај манастир поклонио Епархији буеносајреској, Митрополит је истакао да је велики Божији дар, радост што ће са благословом архимандрита Томаса, Епископ храма, ове обитељи, Епархије, бити новоизабрани владика буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило. „Овај манастир и његова имовина припадаће Епархији буеносајреској и јужно-централноамеричкој, нашој Српској православној Цркви. За сада ће наш отац Рафаило бити надлежан за ову обитељ, а ако Бог да, послаћемо из Црне Горе двојицу монаха (јеромонаха и ђакона) који ће бити у овом манастиру и који ће наслиједити оца Томаса“, рекао је Митрополит и додао да је ова светиња велики благослов за читав град Ајакучо. На крају владика је благословио све присутне и њихове породице истакавши да они чувају ову светињу – Манастир Пресвете Богородице утјешитељке, а она њих и све нас. Архиепископ цетињски Амфилохије је стигао у Ајакучо у навечерје празника Светога апостола Матије и Светога мученика Антонија. У Манастиру Пресвете Богородице утјешитељке оних који пате, срдачно је дочекан од Перуанаца, православних житеља који чувају овај манастир и одржавају његову економију површине 32000м2. Високопреосвећени је одмах по доласку одслужио Вечерњу а након тога обишао манастирско имање и разговарао са мјештанима овог краја, познатог као мјесту гдје се 1824. године одиграла одлучујућа битка за независност Перуа. Манастир Пресвете Богородице утјешитељке је подигао отац Томас – православни Белгијанац, клирик Московске патријаршије, који је усљед нарушеног здравља морао да се врати у Белгију. Архимандрит Томас је отворио сиротиште и школу кроз коју се крстило и прошло много перуанске сирочади. Након што је сазнао да Епархија буеносајреска српског Патријархата успјешно спроводи православну мисију на овом континенту, отац Томас је одлучио да манастир и сво имање поклони овој Епархији. У Перуу ће Митрополит Амфилохије боравити до 25. августа а у недјељу 26. августа Богослужиће у Мадариаги, у Аргентини. Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, администратор Епархије буеносајреске и јужно-централноамеричке, допутовао је 17. августа у Буенос Ајрес, гдје ће 2. септембра обавити устоличење изабраног Епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког г. Кирила (Бојовића). У пратњи Митрополита Амфилохија су старешина подгоричког Саборног храма Христовог Васкрсења протојереј-ставрофор Драган Митровић и протођакон Владимир Јарамаз. Своју посјету Латинској Америци Архиепископ цетињски Амфилохије завршиће 10. септембра посјетом Аргентини. протођакон Владимир Јарамаз / Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  11. Као што смо одавно писали да имамо посла са тешким лудаком... ево са његовог сајта: Никодим Богосављевић ЊЕГОВОМ ПРЕОСВЕШТЕНСТВУ ГОСПОДИНУ МИЛУТИНУ ЕПИСКОПУ ВАЉЕВСКОМ, Ваљево Ваше Преосвештенство, следећи заповест Господа и Спаса нашег Исуса Христа, Који заповеда да нам они који не слушају Цркву буду као незнабожац и цариник (Мт. 18, 17), и још наређује да се одвојимо од оних који уче учења духовне блуднице Вавилона, речима: „Изиђите из ње, народе мој, да не саучествујете у гресима њезиним, и да вас не снађу зла њезина“ (Откр. 18, 4); слушајући и савет Св. Ап. Петра, који каже: „Спасите се од овога покваренога рода“ (Дап. 2, 40), као и ходећи за речима Св. Ап. Павла, који каже да „се срцем верује за праведност, а устима се исповеда за спасење“ (Рим. 10, 10), и још: „Ако вам ко јави Јеванђеље друкчије него што примисте, проклет да буде“ (Гал. 1, 9), и заповеда да се од човека јеретика после првог и другог саветовања клонимо (Тит. 3, 10), као и Св. Ап. Јована Богослова, који слично прописује да онога који не доноси науку Христову не примамо у кућу нити да се поздрављамо с њим, да не би учествовали „у његовим злим делима“ (2. Јн. 1, 9-11), и, коначно, прихватајући дух и слово 15. правила Двократног Цариградског сабора, које гласи: „Оно што је одређено у погледу свештеника, епископа и митрополита, то још више мора имати значаја у погледу патријарха. Према томе, свештеник, епископ или митрополит, који се усуди да прекине заједницу са својим патријархом, и не буде, као што је наређено и установљено, спомињао његово име на светој Литургији, него пре саборне одлуке и његовог коначног суда, начини раскол, у погледу таквог овај свети Сабор наређује: да такав сасвим буде искључен из свештенства, само ако се докаже такав његов безаконити поступак. У осталом, ово се наређује и потврђује у погледу оних, који само под изговором неких преступа одступају од својих предстојника и чине раскол, те руше јединство Цркве. Јер они, који се одељују од заједнице са својим предстојатељем због неке јереси која је од светог Сабора или Отаца осуђена, тј. када он јавно проповеда јерес и отворено учи у цркви то зло, такви не само што неће подлећи канонској осуди за то што су пре саборног решења отишли од таквог епископа, него ћe, на против, бити заслужни части која пристаје православнима, пошто они нису осудили епископе него псеудо-епископе и псеудо-учитеље, нити су расколом нарушили јединство Цркве, него, на против, похитали су да Цркву ослободе раскола и деоба“, због јавне проповеди и спровођења јереси екуменизма и сергејанизма, и не спречавање богослужбене јереси необновљенства од стране Патријарха Србског Г. Иринеја, кога помињете на Вашим Св. Литургијама и с којим саслужујете, као и због што се Ви сами не борите против, и самим тим одобравате све три наведене јереси, ја, архимандрит Никодим (Богосављевић) СПЦ, клирик Епархије ваљевске, објављујем ПРЕКИДАЊЕ ПОМИЊАЊА И ОПШТЕЊА са Вама. Епископ Милутин ОБРАЗЛОЖЕЊЕ: ЈЕРЕС ЕКУМЕНИЗМА А. а) Патријарх Србски Г. Иринеј је 12. 09. 2010. г. у Бечу учествовао на папистичкој миси. б) Патријарх Србски Г. Иринеј је 30. 09. 2010. г. агенцији Танјуг изјавио да је екумениста. в) Патријарх Србски Г. Иринеј је 08. 12. 2010. г. у београдској синагоги за јеврејски празник Хануку палио менору. г) Патријарх Србски Г. Иринеј је 05. 10. 2014. посетио средиште јеретичких сиријских монофизита у Стокхолму, на званичном сајту СПЦ еуфемистички и неистинито названим „дохалкидонска Сиријска црква“, у пратњи неколико епископа наше Помесне Цркве, и том приликом је обукао њихов орнат, примио жезло и крст, и улазио у олтар. д) Патријарх Србски Г. Иринеј је на Критском лажном сабору 2016. г. потписао сва документа, у којима се, поред осталих, утврђује и јерес екуменизма. ђ) Патријарх Србски Г. Иринеј није у актуелној припреми промене Устава СПЦ предложио да се из њега избаци екуменистички 4. став 70. члана, који у надлежност СА Синода ставља да се „стара о зближењу и уједињењу хришћанских Цркава“. е) Патријарх Србски Г. Иринеј је дао благослов и поздравио учеснике Конференције европских „цркава“, која је у Новом Саду одржана од 31. 05. до 06. 06. ове године. Овај собор нечестивих завршен је „службом“ која је с правом названа „екуменистичка црна миса“. Уследиле су невреме, град и поплаве. Б. Као што сам рекао, због непроповедања и неписања против јереси екуменизма, нити јавног осуђивања и ограђивања од горњих поступака Патријарха, и Ви, Преосвећени владико Милутине, подлежете осуди за њену посредну проповед и ширење. Вас осуђује реч Христова: „Јер ко није против вас с вама је“ (Мк. 9, 40). Ви, наиме, пошто нисте против екуминизма екуменисте Патријарха Иринеја, с њиме сте. Не оправдава Вас ни то што нисте потписали Критски документ у којима се утврђује јерес екуменизма, јер исти нисте јавно осудули и одбацили. Шта више, мој допис са критиком овог документа, упућеног СА Сабору преко СА Синода пре критског лжесабора, нисте желели да проследите СА Синоду. В. Јерес екуменизма је осуђена 1983. г. на САСабору РЗПЦ и 1998. г. на САСабору Грузијске ПЦ, као и од стране многих Светих Отаца: Св. Јустина Србског, Св. Серафима Собољева, Св. Пајсија Светогорца, Св. Гаврила Грузијског и многих других. Осим тога, Патријарх подлеже осуди 64., 70. и 71. правила Светих Апостола, као и многих других свештених канона. ЈЕРЕС СЕРГИЈАНСТВА А. а) Патријарх Србски Г. Иринеј ниједном није позвао и повео верни народ у заштиту Његовог епархијског средишта од оскнављивања од тзв. „Параде поноса“. Јесте једном осудио, али ништа није предузео да би је спречио. Наша вера је исповедна и делатна, по речима Св. Ап. Јакова: „Тако и вера, ако нема дела, мртва је сама по себи. Но неко ће рећи: Ти имаш веру, а ја имам дела. Покажи ми веру твоју без дела твојих, а ја ћу теби показати веру моју из дела мојих“ (Јк. 2, 17-18). б) Патријарх Србски Г. Иринеј није ниједном упозорио државне власти Р. Србије, као што су то у сличним приликама чинили, па и животе давали за православну веру, његови славни претходници, чији је он недостојни наследник, да ће у случају издаје и потписивања предаје Косова и Метохије бити бачена анатема на све православне крштене државнике и политичаре који је буду потписали и гласали за њу. Напротив, он јавно похваљује издајника А. Вучића. в) Патријарх Србски Г. Иринеј није ниједном јавно проповедао да је Божији благослов за православне народе монархија, нити осудио комунизам и демократске системе као богоборачке. Тиме потврђује опште познату чињеницу да је већина епископа у нашој Помесној Цркви постављена од стране режимских служби, да су уцењени и послушни због хомосексуализма, педофилије, имања наложница и деце, због среброљубља и других порока. Остали епископи су на трон доведени због плашљивости и поданичког ћутања. Патријарх је, као и његови претходници, највероватније високи по чину сарадник служби безбедности, доведен да одради прљави посао пацификације СПЦ, неканонским свргавањем неколицине патриотских и антиекуменистичких епископа, почевши од Еп. Артемија, што је сам и најављивао још пре свог, највероватније намештеног, избора. Б) И Ви, Преосвећени Г. Милутине, подлежете осуди због јереси сергијанства, јереси „страха од јудејаца“ (Јн. 20, 19), јереси покоравања и служења богоборачким режимима. Ви спадате у оне плашљиве и ћутљиве. Нисте прстом мрднули да спречите потапање Манастира Грачаница, иако сте имали обавезу и правног простора да то учините. Поводили сте се Патријарховим саветом, који Вам је рекао: „Ништа ниси потписивао, ништа немој потписивати“. Дивимо се Вашој наивности, сличној оној Понтија Пилата, с тим да је разлика огромна: он је био незнабожачки управник, а Ви православи епископ! Заједничко Вашој и наивности Понтија Пилата је трагичан крај коме она води. Катастофалне поплаве 2014. г., које су највише погодиле Ваљевску епархију, биле су опомена и излив гнева Божијег. Уместо да послушате савет, тј. заповест Христову да будете мудри као змије и безазлени као голубови (Мт. 10, 16), Ви сте изабрали да будете и безазлени и мудри као голубови, за разлику од Патријарха, који се одлучио да буде мудар и безазлен као змије. Зато ћете, ако се јавно не покајете, бити осуђени од стране Господа Исуса Христа, јер нисте ништа учинили да Његову Невесту, Ваљевску Грачаницу, за коју је Он пролио Своју богочовечанску крв, заштитите од силоватеља, силовања и погребења. Пред Христом Вам неће помоћи ни поетске жалопојке које сте, такође наивно, писали. В) Јерес сергијанства, јерес служења Цркве држави, осуђена је много пута од стране САСабора РЗПЦ, као и од стране многих Отаца. ЈЕРЕС НЕООБНОВЉЕНСТВА А. а) Иако је Патријарх Србски Г. Иринеј по ступању на трон на првом братском састанку свештенства Београдске митрополије, у Часном Посту 2010. г., рекао да ће се служити по старом, касније је постао равнодушан по питању богослужбене јереси неообновљенства, тако да се по многим храмовима Његове епархије служи јеретички. б) Патријарх Србски Г. Иринеј није ништа учинио да се многобројни епископи, који сами служе и у чијим се епархијама служи необновљенски, приморају да поштују више одлука САСабора СПЦ, којима је прописано да се „до даљег у Српској Православној Цркви, служи по вековном устаљеном поретку“. Б) И Ви, Преосвећени Г. Милутине, подлежете осуди за неборење и ширење богослужбене јереси неообновљенства. Довољно је навести последњи пример за празник Св. Јустина Ћелијског, 14. 06. ове године, када је с Вашим благословом и с Вашим саслуживањем у Манастиру Ћелије на јеретички начин служио Митрополит Г. Амфилохије. В) Богослужбена јерес необновљенства осуђена је саборно 1923. г., када је Св. Патријарх Тихон бацио анатему на обновљенце у Русији. С обзиром на тадашње услове распада административног устројства РПЦ, патријархова осуда има саборски карактер и вредност и обухвата и савремене неообновљенце. Осим тога, многи савремени Оци су осудили ову јерес: Св. Јустин Ћелијски, Митр. Јеротеј (Влахос), Митр. Серафим (Менцелопулос), Еп. Јефрем Бањалучки, Еп. Григорије Канадски, архим. Рафаил (Карелин), прот. Теодор Зисис и други. На основу свега реченог, пред Богом и пуноћом наше Србске Цркве, чисте и мирне савести, пуне одговорности, понављам, прекидам са помињањем Вашег имена на Св. Литургији и сваког општења с Вама, с обзиром да сте Ви и Патријарх Г. Иринеј, према наведеним чињеницама и 15. правилу, лажни епископи и лажни учитељи, све до евентуалног Вашег јавног прекида помињања и општења са Патријрхом и неопходног јавног покајања. Само се по себи разуме, да никакве одлуке према мени пре Сабора који ће судити Вама и Патријарху Иринију, зато што ова Објава престанка помињања и општења има и карактер јавне оптужбе, неће бити пуноважне и ја их, наравно, нећу прихватити, пошто само 15. правило каже да они који су „похитали да Цркву ослободе“ од јереси, „раскола и деоба“ и „лажних епископа и лажних учитеља“ не могу и „неће подлећи канонској осуди“ „пре саборског решења“, већ ће на њему „бити заслужни части која пристаје православнима“. Разумљиво, одвајам се и прекидам свако општење и са екуменистичко-сергијанско-неообновљенским узурпаторима власти у СПЦ, предвођеним Патријархом Г. Иринејом и лжеученицима Св. Јустина Ћелијског Митр. Амфилохијем (Радовићем), Еп. Атанасијем (Јевтићем) и Еп. Иринејем (Буловићем), и Еп. Лаврентијем (Трифуновићем), и са њиховим следбеницима и марионетама: Митр. Порфиријем (Перићем), Еп. Игнатијем (Мидићем), Еп. Григоријем (Дурићем), Еп. Јованом (Младеновићем), Еп. Иринејом (Добријевићем), Еп. (оцеубицом) Теодосијем (Шибалићем), Еп. Максимом (Васиљевићем), Еп. Атанасијем (Ракитом), Еп. Давидом (Перовићем), Еп. Андрејом (Ћилерџићем), Еп. Јованом (Ћулибрком), Еп. Арсенијем (Главчићем), Еп. Сергејом (Карановићем), Еп. Никодимом (Косовићем)… Исто тако, само се по себи подразумева, али морам нагласити, да не напуштам једину лађу спасења, већ остајем уд Христовог Тела и грешни и недостојни син Небеског Бога Оца и Небоземне Мајке – Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Не одвајам се, дакле, – не дај Боже! – од Христа и Цркве, већ од лажних епископа и лажних учитеља, који су лажним учењима себе одвојили од Цркве и Христа! Молим се и уздам у милост Божију да ће Господ што скорије на Православном Сабору очистити све Помесне Цркве од поменутих јереси и јеретика. Уколико се то не догоди, као што се некада Св. Ап. Павле позвао на ћесара (Дап. 25, 11), и ја се позивам на Суд Ћесара над ћесарима – Цара над царевима, Господа Исуса Христа, и на Његов Страшни Суд, где ће оно што није исправљено и осуђено у овом веку бити исправљено и осуђено на крају овог света и века. Амин, Боже дај! До даљег, не целивајући Вашу несвету десницу, остајем у Христу, Христов Архимандрит др Никодим (Богосављевић) Голубац, 09. 07. 2018. г.
  12. Значи ништа икумена, ништа екумена, него онако из душе. Да ли имате неку протестантску заједницу да вам је симпа? Нико од вас не тражи да идете у њихове цркве и да се молите са њима, него просто човечански онако да има нешто код њих што вам је запало за око и прија вам. Ја нисам никада присуствовао конкретно протестантским службама, сем неких предавања (која су опет нека врста службе), и наравно на интернету, ТВ и филму сам видео бројне церемоније. Након свега тога могу рећи да издвајам баптисте, који су ми се свидели кроз писање Перл Бак. У једном њеном роману (мислим да је "Божији људи") она говори о баптистичкој породици у предратној Кини. Веома их је лепо описала, не задирући у неку теолошку дубину, и све ми се то свидело. Затим бих издвојио оне црнце што стално певају и плешу на служби..вероватно сличан приступ има више тих америчких евангелистичких заједница. И за крај издвојио бих Мормоне. Они су тешка симпа. Увек насмејани, крајње љубазни, али никада навалентни и непријатни као Јехове рецимо. И док Јехове шаљу увек неке бабетине на врата, Мормони су увек неки атлетски мушкићи, наглашених аријевских црта.
  13. Поводом почетка Петровског поста, отац Јован упутио нас је на правила поста као и на важност светих тајни Причешћа и исповијести, и појачања молитве у току овог поста и поста уопште. Отац Јован Радовић одговарао је затим на питања наших слушалаца. ,,Ако Хришћанин који живи у свијету побиједи неку страст да ли то значи да се заувијек изборио са том страшћу или то може бити замка“-било је једно од питања. Он је објаснио и појам православне мистике. Како да користимо интернет и друштвене мреже, како да изаберемо оно што ће нам бити на корист, објашњава отац Јован. Јер ако се не користи правилно све ово може прећи у другу крајност и изазвати болест зависности, у овом случају од интернета. Колики је гријех бити у вези са особом која је друге вјере и уопште живјети у вези која није крунисана црквеним браком. Како да одговоримо на поуке својих ближњих, који на наше редовне одласке у цркву, кажу ,,да није добро ништа претјерано па чак ни молити се Богу“-само су нека од питања на која ћете добити одговоре ако будете чули ову нашу емисију и духовне поуке оца Јована Радовића. Извор: Радио Светигора
  14. На почетку емисије отац Јован Радовић тумачио нам је Свето Јеванђеље на Недјељу свих Светих-недјељу прву по Педесетници, затим је говорио о празницима Светих цара Константина и царице Јелене и о предстојећем празнику Светог Јована Владимира. Звучни запис емисије Поводом почетка Петровског поста, отац Јован упутио нас је на правила поста као и на важност светих тајни Причешћа и исповијести, и појачања молитве у току овог поста и поста уопште. Отац Јован Радовић одговарао је затим на питања наших слушалаца. ,,Ако Хришћанин који живи у свијету побиједи неку страст да ли то значи да се заувијек изборио са том страшћу или то може бити замка“-било је једно од питања. Он је објаснио и појам православне мистике. Како да користимо интернет и друштвене мреже, како да изаберемо оно што ће нам бити на корист, објашњава отац Јован. Јер ако се не користи правилно све ово може прећи у другу крајност и изазвати болест зависности, у овом случају од интернета. Колики је гријех бити у вези са особом која је друге вјере и уопште живјети у вези која није крунисана црквеним браком. Како да одговоримо на поуке својих ближњих, који на наше редовне одласке у цркву, кажу ,,да није добро ништа претјерано па чак ни молити се Богу“-само су нека од питања на која ћете добити одговоре ако будете чули ову нашу емисију и духовне поуке оца Јована Радовића. Извор: Радио Светигора View full Странице
  15. Скупу су присуствовали министар одбране Александар Вулин и начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић, са сарадницима као и представници дипломатског кора, верског, поллитичког, културног и јавног живота, саопштено је из Министарства одбране Србије. У свечарском обраћању, на, како је рекао, смотри пријатељства, реис-ул-улема Сеад Насуфовић је истакао да Исламска заједница Србије, као неодвојиви део државе и друштва, још од свог настанка 1868. године није заборавила свој највећи аманет - да уноси радост у срце сваког човека и чини добра дела. "Те далеке године Кнежевина Србија је доказала свој европски идентитет, када је указом Државног савета признала ислам као закониту једнакоправну религију и муслимани су могли да уживају слободно исповедање своје вере", рекао је врховни поглавар Исламске заједнице Србије. Он је казао да је тиме Србија постала прва држава у Европи која је усвојила позитивни закон о другом и другачијем, о чему и данас само маштају неке земље Европске уније и додао да су све цркве у Србији заједно, раме уз раме, прошле све недаће претходних век и по. Насуфовић је поручио да прошлост треба да нам буде учитељ за бољу будућност и истакао да има част да обавести скуп да је Влада Србије Ријасету исламске заједнице Србије вратила на коришћење Бајракли џамију и то је, како је истакао, поклон муслиманима за овај велики јубилеј, на чему је срдачно захвалио, наводи се у саопштењу. Реис ул улема Сеад Насуфовић је посебну захвалност изразио Министарству одбране и Војсци Републике Србије. "Веома много су урадили да у Војсци постоји верска служба, а ових дана се очекује да добијемо и молитвени простор на Војномедицинској академији за све вернике муслимане, пацијенте те установе", рекао је Насуфовић. Директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Милета Радојевић рекао је да Влада Србије, односно Министарство правде преко Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама, чини напоре да са свим верским заједницама успостави добру комуникацију и добре односе. "Желимо да припадници свих верских заједница и народа у Србији живе у миру, љубави и толеранцији. Влада Србије и у наредном периоду учиниће напор како би се следећи јубилеји славили са још бољим резултатима него што их имамо данас", истакао је Радојевић. фото: Вујичић Хаџи Марко
  16. Интонирањем химне "Боже правде" и читањем делова из Курана, у холу Народне скупштине обележено је 150 година Исламске заједнице Србије. Скупу су присуствовали министар одбране Александар Вулин и начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић, са сарадницима као и представници дипломатског кора, верског, поллитичког, културног и јавног живота, саопштено је из Министарства одбране Србије. У свечарском обраћању, на, како је рекао, смотри пријатељства, реис-ул-улема Сеад Насуфовић је истакао да Исламска заједница Србије, као неодвојиви део државе и друштва, још од свог настанка 1868. године није заборавила свој највећи аманет - да уноси радост у срце сваког човека и чини добра дела. "Те далеке године Кнежевина Србија је доказала свој европски идентитет, када је указом Државног савета признала ислам као закониту једнакоправну религију и муслимани су могли да уживају слободно исповедање своје вере", рекао је врховни поглавар Исламске заједнице Србије. Он је казао да је тиме Србија постала прва држава у Европи која је усвојила позитивни закон о другом и другачијем, о чему и данас само маштају неке земље Европске уније и додао да су све цркве у Србији заједно, раме уз раме, прошле све недаће претходних век и по. Насуфовић је поручио да прошлост треба да нам буде учитељ за бољу будућност и истакао да има част да обавести скуп да је Влада Србије Ријасету исламске заједнице Србије вратила на коришћење Бајракли џамију и то је, како је истакао, поклон муслиманима за овај велики јубилеј, на чему је срдачно захвалио, наводи се у саопштењу. Реис ул улема Сеад Насуфовић је посебну захвалност изразио Министарству одбране и Војсци Републике Србије. "Веома много су урадили да у Војсци постоји верска служба, а ових дана се очекује да добијемо и молитвени простор на Војномедицинској академији за све вернике муслимане, пацијенте те установе", рекао је Насуфовић. Директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Милета Радојевић рекао је да Влада Србије, односно Министарство правде преко Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама, чини напоре да са свим верским заједницама успостави добру комуникацију и добре односе. "Желимо да припадници свих верских заједница и народа у Србији живе у миру, љубави и толеранцији. Влада Србије и у наредном периоду учиниће напор како би се следећи јубилеји славили са још бољим резултатима него што их имамо данас", истакао је Радојевић. фото: Вујичић Хаџи Марко View full Странице
  17. У оквиру Великопосног циклуса предавања које се одржавају у Саборном храма Светог Јована Владимира у Бару, архимандрит Иларион, игуман манастира Драганац на Косову и Метохији одржао је у суботу вече (17-ог марта) предавање на тему „Радост подвига “ . Отац Иларион је казао да је црква непрекидан покрет што је и у основи ријечи подвиг, као и да је сам човјек биће покрета, који треба да превазиђе своје границе, да изађе из самога себе, да иступи. Да би био радостан и осјетио пуноћу живота човјек треба да буде у екстази (иступљењу), посебном духовном искуству што заправо представља сваки наш напор и покушај да допремо до другог човјека. -Човјек треба да изађе из свог унутрашњег свијета у коме мирује и у коме је мртвило ако не постоји та врста комуникације и кретања јер смо за то створени. Може да се каже да је образ и подобије по коме смо створени заправо могућност да подражавамо постојање Божије у оној мјери у којој је нама то као створенима могуће , односно да постојимо као заједница. Сам Бог нам је преко Господа Исуса Христа откривен као заједница , Оца, Сина и Светога Духа . Бог је заједница и човјек је створен да би постојао као заједница и има ту могућност, то је образ а подобије сличност Богу јесте ако човјек оствари то своје назначење и тај потенцијал , зато је потребно кретање, двиг, движеније . Појаснио је да је двиг кретање а подвиг је кретање навише. -Самим тим што је створен човјек има своје границе, лимите а створен је са назначењем да превазиђе своје границе . Како човјек превазилази своје границе, улази у ту сферу постојања као заједница када долази до своје црквене, литургијске, евхаристијске личности гдје почињемо да постојимо у заједници светих када више нисам само ја, већ сам ја само ја када ме ти признаш и када кажеш амин на моје постојање, када ме ти прихватиш тек тада почињем да постојим.Тада долази до тајне неког несливеног мјешања међу људима јер смо једно тијело многи. То је једна од најдубљих евхаристијских тајни и кроз наш однос једних са другима ми непрекидно утичемо једни на друге и мјењамо једни друге или на боље или на горе. Послије разговора човјека са човјеком и један и други су промјењени и један и други постоје на различите начине. И то је један од подвига, заправо можда и суштински подвиг , казао је архимандрит и објаснио да је то напор да се допре до друге слободне личности и напор да се тај однос очува, то је највећа врлина и оно што зовемо љубав, начин постојања у заједници, искуство живота у заједници. -Управо то је највећи основни и најзначајнији подвиг очување заједнице , да се очува пријатељство, добра ријеч и радост са комшијом, да можеш да разумијеш слабости свога шефа на послу или студенти слабости свога професора. Да све наше страсти и застрањења ипак буду слабији од те унутрашње нити која нас повезује,рекао је отац Иларион. Цитирајући оца Јустина да је сваки човјек мали Бог у блату, он је казао да се подвиг састоји да сваког дана и пред сваким братом покушавамо да сагледамо ту истину што је некада тешко, јер сваки човјек по својој слабости има различита застрањења и онда треба да се трудимо да у човјеку видимо и Христа, али да имамо свијест и о његовим слабостима које ћемо да прихватимо и да га волимо заједно са њима.Каже се да мрзимо гријех и да волимо грешника. Он је казао да кад код неког промјетимо неправду, треба да презиремо ту неправду, али не и да презиремо човјека и да би било идеално ако осјетимо слабост код свог брата да ту направимо подвиг па да са љубављу покушамо да га исправимо. -Насамо га покарај, што често не радимо него оговарамо идемо лакшим путем иако он води у пропаст, а заправо тај пут је тежи јер ту мука не престаје већ онда када скупимо храбрости и кренемо путем спасења. На примјер нећу да причам петорици о слабостима једног него ћу њему да кажем о његовим слабостима што је у том тренутку теже, али тек кроз ту искреност и отвореност долази растерећење. Наравно свако треба да процијени колике су му снаге и свој подвиг према томе да умјери. Заправо треба себе да испитујемо колико љубави имамо а то ћемо знати према томе колико смо спремни да се жртвујемо,казао је архимандрит Иларион на предавању у Бару . На тему „Радост подвига “ архимандрит Иларион, игуман манастира Драганац на Косову и Метохији, је говорио синоћ (18-ог марта) и у препуној крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици. Предавање оца Илариона у цијелости можете погледати на Јутјубу на следећој адреси: https://www.youtube.com/watch?v=7O9875UC7jM&feature=youtu.be
  18. У оквиру Великопосног циклуса предавања које се одржавају у Саборном храма Светог Јована Владимира у Бару, архимандрит Иларион, игуман манастира Драганац на Косову и Метохији одржао је у суботу вече (17-ог марта) предавање на тему „Радост подвига “ . Отац Иларион је казао да је црква непрекидан покрет што је и у основи ријечи подвиг, као и да је сам човјек биће покрета, који треба да превазиђе своје границе, да изађе из самога себе, да иступи. Да би био радостан и осјетио пуноћу живота човјек треба да буде у екстази (иступљењу), посебном духовном искуству што заправо представља сваки наш напор и покушај да допремо до другог човјека. -Човјек треба да изађе из свог унутрашњег свијета у коме мирује и у коме је мртвило ако не постоји та врста комуникације и кретања јер смо за то створени. Може да се каже да је образ и подобије по коме смо створени заправо могућност да подражавамо постојање Божије у оној мјери у којој је нама то као створенима могуће , односно да постојимо као заједница. Сам Бог нам је преко Господа Исуса Христа откривен као заједница , Оца, Сина и Светога Духа . Бог је заједница и човјек је створен да би постојао као заједница и има ту могућност, то је образ а подобије сличност Богу јесте ако човјек оствари то своје назначење и тај потенцијал , зато је потребно кретање, двиг, движеније . Појаснио је да је двиг кретање а подвиг је кретање навише. -Самим тим што је створен човјек има своје границе, лимите а створен је са назначењем да превазиђе своје границе . Како човјек превазилази своје границе, улази у ту сферу постојања као заједница када долази до своје црквене, литургијске, евхаристијске личности гдје почињемо да постојимо у заједници светих када више нисам само ја, већ сам ја само ја када ме ти признаш и када кажеш амин на моје постојање, када ме ти прихватиш тек тада почињем да постојим.Тада долази до тајне неког несливеног мјешања међу људима јер смо једно тијело многи. То је једна од најдубљих евхаристијских тајни и кроз наш однос једних са другима ми непрекидно утичемо једни на друге и мјењамо једни друге или на боље или на горе. Послије разговора човјека са човјеком и један и други су промјењени и један и други постоје на различите начине. И то је један од подвига, заправо можда и суштински подвиг , казао је архимандрит и објаснио да је то напор да се допре до друге слободне личности и напор да се тај однос очува, то је највећа врлина и оно што зовемо љубав, начин постојања у заједници, искуство живота у заједници. -Управо то је највећи основни и најзначајнији подвиг очување заједнице , да се очува пријатељство, добра ријеч и радост са комшијом, да можеш да разумијеш слабости свога шефа на послу или студенти слабости свога професора. Да све наше страсти и застрањења ипак буду слабији од те унутрашње нити која нас повезује,рекао је отац Иларион. Цитирајући оца Јустина да је сваки човјек мали Бог у блату, он је казао да се подвиг састоји да сваког дана и пред сваким братом покушавамо да сагледамо ту истину што је некада тешко, јер сваки човјек по својој слабости има различита застрањења и онда треба да се трудимо да у човјеку видимо и Христа, али да имамо свијест и о његовим слабостима које ћемо да прихватимо и да га волимо заједно са њима.Каже се да мрзимо гријех и да волимо грешника. Он је казао да кад код неког промјетимо неправду, треба да презиремо ту неправду, али не и да презиремо човјека и да би било идеално ако осјетимо слабост код свог брата да ту направимо подвиг па да са љубављу покушамо да га исправимо. -Насамо га покарај, што често не радимо него оговарамо идемо лакшим путем иако он води у пропаст, а заправо тај пут је тежи јер ту мука не престаје већ онда када скупимо храбрости и кренемо путем спасења. На примјер нећу да причам петорици о слабостима једног него ћу њему да кажем о његовим слабостима што је у том тренутку теже, али тек кроз ту искреност и отвореност долази растерећење. Наравно свако треба да процијени колике су му снаге и свој подвиг према томе да умјери. Заправо треба себе да испитујемо колико љубави имамо а то ћемо знати према томе колико смо спремни да се жртвујемо,казао је архимандрит Иларион на предавању у Бару . На тему „Радост подвига “ архимандрит Иларион, игуман манастира Драганац на Косову и Метохији, је говорио синоћ (18-ог марта) и у препуној крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици. Предавање оца Илариона у цијелости можете погледати на Јутјубу на следећој адреси: https://www.youtube.com/watch?v=7O9875UC7jM&feature=youtu.be View full Странице
  19. Јектенија је саставни део скоро свих богослужењâ, Светих Тајни, као и многобројних молитвословљâ. Она је дијалошка молитва између ђакона (или презвитера) и народа Божјег, и као таква представља једну усрдну молитву читаве богослужбене заједнице. У нашем богослужењу постоји неколико препознатљивих јектенија: Велика, сугуба, прозбена и мала јектенија; али ми ћемо сада своју пажњу усмерити на велику (мирну) јектенију (η μεγάλη συναπτή). Ова јектенија је присутна у свим богослужењимâ дневног круга, као и на сетој Литургији, као један вид почетног усрдног мољења. Велика јектенија чини почетак заједничке молитве Цркве. У њеним прозбама уочавамо поредак мољења као истинску хришћанску хијерархију вредности. Кроз велику јектенију човек учи да се моли са Црквом, да прима њену молитву као своју, да се моли као целокупно Тело Христово. To је од суштинске важности за свакога хришћанина, да разуме да у Цркву долази не да се моли индивидуално, приватно, одвојено, већ да ваистину буде интегрисан у молитву Сâмога Христа. Када говоримо о историји, али и развоју велике јектеније, потребно је на почетку нагласити да је овакав вид усрдног дијалошког мољења увек био присутан у богослужењу. Дијалошка форма велике, и сваке друге јектеније, огледа се у молитвеном вапају који бива подстакнут ђаконовим молитвеним позивом да се помолимо Господу, на шта народ једногласно одговара са Господе помилуј (Κύριε, ελέησον). Овај молитвени вапај богослужбене заједнице представља најприснији и најсавршенији вид нашег молитвеног општења са Господом, где се Њему истинском Богу обраћамо на један директан и непосредан начин тражећи (молећи) милост Његову. Поред саглашавања народа Божјег са прозбама, оно што је заједничко за све јектеније јесу и возгласи које на крају произноси презвитер. Возгласи се данас произносе на крају јектеније, док су они раније били саставни део одређених молитава које су бивале читане након јектеније (сада те молитве презвитер чита у себи, док само возглас чита на глас). Већ од првог века имамо сачувану молитву која добрим делом својом формом и садржајем подсећа на велику јектенију, док знаменити Свети Климент Римски у својој посланици Коринћанима (1. посланица Коринћанима, 54, 4 – 61,3) подстиче хришћане на усрдну молитву. Према сведочанству познатог литургичара Михаила Скабалановича, управо ова молитва коју спомиње Свети Климент Римски, може бити окарактерисана као првоисточник велике јектеније, или као молитва из које је дошло до формирања ове јектеније. Наглашавамо да је велика јектенија од самих почетака, у различитим формама и мањим или већим променама, била присутна у скоро свим литургијским типовима, али као прва редакција данашње велике јектеније издваја се јектенија на Литургији јерусалимског литургијског типа, која се приписује Светом славном апостолу Јакову, брату Господњем. На поменутој „јаковљевојˮ Литургији велика јектенија се у целости произноси пре молитве анафоре (прецизније после целива љубави), док се у скраћеној форми произноси на самом почетку. Посебно занимљиво и препознатљиво место у великој јектенији Литургије Светог апостола Јакова, представља последња (завршна) прозба у којој се поред Пресвете Богомајке помиње и Свети славни Пророк, Претеча и Крститељ Господњи Јован, као и Свети славни и свехвални апостоли: „Поменимо Пресвету, Пречисту, Преславну, Благословену, Владичицу нашу Богородицу и увек Дјеву Марију, Светог Јована, Славног Пророка, Претечу и Крститеља Господњег, божанске и свехвалне апостоле, славне пророке и победоносне мученике, и све свете и праведне, да бисмо њиховим молитвама и заузимањем сви били помилованиˮ. Данашњи текст велике јектеније: Ђакон: У миру Господу се помолимо. За вишњи мир и спасење душа наших, Господу се помолимо. За мир свега света, за непоколебљивост светих Божјих Цркава, и сједињење свих, Господу се помолимо. За свети храм овај, и за оне који са вером, побожношћу и страхом Божјим улазе у њега, Господу се помолимо. За најсветијег Патријарха (или високопреосвештеног митрополита, или преосвештеног епископа) нашега (име), за часно презвитерство, у Христу ђаконство, за сав клир и верни народ, Господу се помолимо. За благоверни и христољубиви род наш и за све православне хришћане, да им Господ Бог помогне и да одоле сваком непријатељу и противнику Господу се помолимо. За град овај, за сваки град, крај и оне који вером живе у њима, Господу се помолимо. За благорастворење ваздуха, за изобиље плодова земаљских и времена мирна, Господу се помолимо. За оне који плове, за путнике, болеснике, патнике и сужње, и за њихово спасење, Господу се помолимо. Да нас избави од сваке невоље, гнева, опасности и нужде, Господу се помолимо. Заштити, спаси, помилуј и сачувај нас, Боже, благодаћу твојом. Поменувши Пресвету, пречисту, преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу и приснодјеву Марију са свима Светима, сами себе и једни друге и сав живот овој Христу Богу предајмо. Свештеник: Јер Теби приличи свака слава, част и поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Амин. Прве три прозбе велике јектеније нас на почетку позивају да са сваком пажњом и у миру узнесемо молитвени вапај Господу, али и да се помолимо за мир васцелог света. По речима јеромонаха Григорија Светогорца „од Бога иштемо да уживамо у плодовима Његовог мира: у непоколебивости помесних Цркава, у сједињењу свих у Његовој истини. Мир као плод рађа непоколебивост светих Божјих Цркава. У миру Божјем брод Цркве плови постојано и сигурно према мирној луци Царства.ˮ Са друге стране Свети Дионисије Ареопагит подсећа да је мир сила која све сједињује, која рађа и пружа слогу и све повезује у јединство у Христу. На крају, о значају благословеног и светог мира, али и о сједињујућем значају говори и велики Апостол Павле „Браћо, чувајте јединство Духа свезом мираˮ (Еф. 4,3). Пут који води до нашег учествовања у Литургији јесте душевни мир, јер без тишине помисли ум неће заронити у дубину Тајне. Овакав мир не можемо да нађемо у свету, он је дар и благослов Божји који се дарује вернима. Каже се да овај свет у злу лежи. У мери у којој одбацује Христа. Ми, жудећи за миром, у ствари жудимо за Самим Христом: „Онај ко тражи мир, жуди за Христом, јер Он је мир“, каже свети Василије Велики. Већ у четвртој прозби велике јектеније ђакон се моли за богослужбено место у коме богослужимо, што свакако указује на свештену и пре свега богослужбену намену храма, јер је за време савршавања Свете Евхаристије у храму све освештано и благословено, због тога можемо рећи да је храм за време Свете Литургије један крајичак неба на земљи, који је у пуном сјају обасјан и просветљен Христовом незалазном светлошћу. О овом свештеном значају храма Божјег, Свети Јован Златоуст вели: „Као што мирна и од ветра заштићена лука пружа велику сигурност усидреним бродовима, тако и Храм Божији: све оне који у њега улазе издиже из световних неприлика, као из какве олујне непогоде, и даје им могућност да у миру и сигурности стоје и слушају речи Божје. То место је основ врлине и училиште духовног живота. Тек што прекорачиш праг храма, сместа си ослобођен свега што те заокупља напољу. Уђеш ли у храм, душу ти одмах обузме духовна свежина. Тишина (која у храму влада) у теби изазива страх Божији и учи те како да живиш у духовности. Поучава те да будеш мудрији и узвисује твоје умовање, не допуштајући ти да мислиш на свакодневицу. Уздиже те са земље на небо. И ако је, чак и кад не предстоји литургијско сабрање, толика корист од самог доласка у храм, колику тек корист имају они који се сабирају у њему, када свети апостоли проповедају Јеванђеље, Христос стоји у средини, Бог Отац прима свете свештенорадње, а Дух Свети свему томе доприноси пружајући Своју сладост!“ На крају долазимо до закључка да сваки учесник евхаристијског сабрања постаје храм Духа Светога, на шта нас подсећају и многи Свети Оци и учитељи Цркве, јер једна литургијска заједница у својој свеобихватности представља храм Божји који је саздан од наших душа. У овом контексту можемо да поновимо речи великог Златоуста који у својој посланици палом Теодору каже да Божанственим Причешћем човек у целости постаје храм христоносни и сваки део његовог тела је део храма Христовог. Након молитве за богослужбено место, молимо се за надлежног архијереја, (дијацезана) по чијем благослову се сабира литургијска заједница и чијим благословом презвитер предстоји евхаристијским сабрањем. У посланици магнежанима Свети Игнатије антиохијски поучава да Епископа требамо гледати као да је сâм Господ и да наша послушност њему буде саображена са послушношћу Господу. Исти светитељ напомиње да присуство епископа на божанственој Литургији, или његова сагласност да се она служи, представља сведочанство о изворности ове Тајне над тјанама јер једино тако Тајна Евхаристије коју савршава епископ, или онај коме он допусти (благослови), има се сматрати ваљаном. У великој јектенији помињемо Епископа као онога који на сабрању символизује или оприсутњује Христа. Један од најиконичнијих примера јесте седење Епископа на Горњем месту (Божјем месту), који је окружен презвитеримâ који седе око њега представљајући апостоле који седе око Христа. Сабрана литургијска заједница узноси молитву за Епископа и сав клир показујући тако молитвено заједништво, јер и Литургија значи заједнично дело, за добро свих. У следеће три прозбе велике јектеније молимо се за место у коме се налазимо (град, насеље, село или свештену обитељ), али и за сваки град и крај, молимо се за путнике, болеснике, патнике и сужње, али и за благорастворење ваздуха и изобиље плодова земаљских, као и за времена мирна. Ове три прозбе показују молитвену бригу Цркве и благослов за сваки сегмент живота и потреба верног народа Божјег. Сам поглед на свет и живот у њему, по речима Светог Јована Златоустог, пружа човеку велико задовољство и подстиче га на захвалност и на благодарење Богу. Прима од Бога свет као благослов и за узврат му приноси благодарење. Човек је према томе цар и свештенослужитељ света Божјег. На светој Литургији се мир Христов, који смо призвали на почетку, шири на васцели свет и творевину, због тога се у овим прозбама и молимо да престане страшна узбуњеност и немир природе, да земља донесе своје плодове човеку и да се васцели свет умири сагласно заповести Господњој: Небеса се под Његовим управљањем мирно крећу и потчињавају Му се. Молећи се путнике, болеснике, патнике и сужње, ми се са сваком пажњом и усрдношћу молимо да Господ благослови њихово путовање, али и да буде истински Исцелитељ у њиховој тренутној немоћи. Овај молитвени вапај можемо објаснити у светлу Христовог позива којим позива свакога од нас: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморитиˮ (Мт. 11,28). Ова молитва не односи се само и искључиво на болеснике и патнике који болесни леже, већ на свакога од нас, јер смо сви болесни и немоћни духом будући огреховљени. Сви ми напаћени и уморни који се одазивамо на Христов позив наслађујемо се починком обасути Његовом очинском љубављу и Његовим благословеним присуством. Ђакон се у име сабране заједнице моли да нас Господ избави од сваке невоље, гнева и опасности. У свом тумачењу Свете Литургије старац Григорије Светогорац ову прозбу тумачи ослањајући се на пример из Откривења љубљеног ученика Христовог, Светог Јована Богослова: „На небеској Литургији, коју нам описује јеванђелиста Јован у Откривењу, узима учешћа велико мноштво из сваког народа и рода. Сви стоје одевени у бело пред Престолом Божјим и Јагњетовим. Један од старешина објашњава јеванђелисти ко су ти одевени у бело: Ово су они који дођоше из невоље велике, и опраше хаљине своје и убелеше их у крви Јагњетовој. Зато су пред престолом Божијим, и служе му дан и ноћ… Јер Jaгњe, које је насред престола, напасаће их и водиће их на изворе вода живота; и убрисаће Бог сваку сузу са очију њихових (Отк. 7,14-17).Овај живот је велика патња. Пролазећи долином патњи, верујући учествују у божанственој Литургији. Благодаћу пресвете Крви Христове избељују хаљине своје душе и тако одевени у бело стижу пред Престо небески. Онде, међу њима је Јагње, Христос. Његова љубав их напаса и преображава сузе велике патње у обиље воде живота.ˮ После прозбе да нас Господ заштити благодаћу својом, молитвени дијалог ђакона и верног народа завршава се помињањем Пресвете Богомајке и свих светих са напоменом да испуњени миром васцели живот свој предамо Христу Богу. Ово предавање васцелог живота и бића Богу, не постиже се лако, оно представља један поступан пут, те је због тога потребно и душекорисно да се увек и изнова кроз богослужење подсећамо да хришћански етос подразумева потпуно предавање Богу. Као што је Пресвета Богомајка, као дете од три године, била посвећена Господу да би постала Његов живи престо, на сличан начин се свака душа хришћанска приноси Господу да би постао нерукотворени храм у коме Господ благодаћу својом пребива. Приликом савршавања Евхаристије литург нас упућује да и ми себе предамо Христу, као што је то учинила Пресвета Богородица. Велика јектенија увек бива закључена молитвом и возгласом „јер Теби приличи свака слава, част и поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Аминˮ. катихета Бранислав Илић *Објављено у јубиларном 359. броју Православног мисионара (јануар-фебруар 2018) ИЗВОР: Српска Православна Црква / Епархија тимочка
  20. У новом 359. броју Православног мисионара, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве, поред мноштва дивних и поучних текстова можете да прочитате и текст катихете Бранислава Илића на тему: ВЕЛИКА ЈЕКТЕНИЈА - УСРДНО МОЉЕЊЕ БОГОСЛУЖБЕНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ. Текст доносимо у целости! Јектенија је саставни део скоро свих богослужењâ, Светих Тајни, као и многобројних молитвословљâ. Она је дијалошка молитва између ђакона (или презвитера) и народа Божјег, и као таква представља једну усрдну молитву читаве богослужбене заједнице. У нашем богослужењу постоји неколико препознатљивих јектенија: Велика, сугуба, прозбена и мала јектенија; али ми ћемо сада своју пажњу усмерити на велику (мирну) јектенију (η μεγάλη συναπτή). Ова јектенија је присутна у свим богослужењимâ дневног круга, као и на сетој Литургији, као један вид почетног усрдног мољења. Велика јектенија чини почетак заједничке молитве Цркве. У њеним прозбама уочавамо поредак мољења као истинску хришћанску хијерархију вредности. Кроз велику јектенију човек учи да се моли са Црквом, да прима њену молитву као своју, да се моли као целокупно Тело Христово. To је од суштинске важности за свакога хришћанина, да разуме да у Цркву долази не да се моли индивидуално, приватно, одвојено, већ да ваистину буде интегрисан у молитву Сâмога Христа. Када говоримо о историји, али и развоју велике јектеније, потребно је на почетку нагласити да је овакав вид усрдног дијалошког мољења увек био присутан у богослужењу. Дијалошка форма велике, и сваке друге јектеније, огледа се у молитвеном вапају који бива подстакнут ђаконовим молитвеним позивом да се помолимо Господу, на шта народ једногласно одговара са Господе помилуј (Κύριε, ελέησον). Овај молитвени вапај богослужбене заједнице представља најприснији и најсавршенији вид нашег молитвеног општења са Господом, где се Њему истинском Богу обраћамо на један директан и непосредан начин тражећи (молећи) милост Његову. Поред саглашавања народа Божјег са прозбама, оно што је заједничко за све јектеније јесу и возгласи које на крају произноси презвитер. Возгласи се данас произносе на крају јектеније, док су они раније били саставни део одређених молитава које су бивале читане након јектеније (сада те молитве презвитер чита у себи, док само возглас чита на глас). Већ од првог века имамо сачувану молитву која добрим делом својом формом и садржајем подсећа на велику јектенију, док знаменити Свети Климент Римски у својој посланици Коринћанима (1. посланица Коринћанима, 54, 4 – 61,3) подстиче хришћане на усрдну молитву. Према сведочанству познатог литургичара Михаила Скабалановича, управо ова молитва коју спомиње Свети Климент Римски, може бити окарактерисана као првоисточник велике јектеније, или као молитва из које је дошло до формирања ове јектеније. Наглашавамо да је велика јектенија од самих почетака, у различитим формама и мањим или већим променама, била присутна у скоро свим литургијским типовима, али као прва редакција данашње велике јектеније издваја се јектенија на Литургији јерусалимског литургијског типа, која се приписује Светом славном апостолу Јакову, брату Господњем. На поменутој „јаковљевојˮ Литургији велика јектенија се у целости произноси пре молитве анафоре (прецизније после целива љубави), док се у скраћеној форми произноси на самом почетку. Посебно занимљиво и препознатљиво место у великој јектенији Литургије Светог апостола Јакова, представља последња (завршна) прозба у којој се поред Пресвете Богомајке помиње и Свети славни Пророк, Претеча и Крститељ Господњи Јован, као и Свети славни и свехвални апостоли: „Поменимо Пресвету, Пречисту, Преславну, Благословену, Владичицу нашу Богородицу и увек Дјеву Марију, Светог Јована, Славног Пророка, Претечу и Крститеља Господњег, божанске и свехвалне апостоле, славне пророке и победоносне мученике, и све свете и праведне, да бисмо њиховим молитвама и заузимањем сви били помилованиˮ. Данашњи текст велике јектеније: Ђакон: У миру Господу се помолимо. За вишњи мир и спасење душа наших, Господу се помолимо. За мир свега света, за непоколебљивост светих Божјих Цркава, и сједињење свих, Господу се помолимо. За свети храм овај, и за оне који са вером, побожношћу и страхом Божјим улазе у њега, Господу се помолимо. За најсветијег Патријарха (или високопреосвештеног митрополита, или преосвештеног епископа) нашега (име), за часно презвитерство, у Христу ђаконство, за сав клир и верни народ, Господу се помолимо. За благоверни и христољубиви род наш и за све православне хришћане, да им Господ Бог помогне и да одоле сваком непријатељу и противнику Господу се помолимо. За град овај, за сваки град, крај и оне који вером живе у њима, Господу се помолимо. За благорастворење ваздуха, за изобиље плодова земаљских и времена мирна, Господу се помолимо. За оне који плове, за путнике, болеснике, патнике и сужње, и за њихово спасење, Господу се помолимо. Да нас избави од сваке невоље, гнева, опасности и нужде, Господу се помолимо. Заштити, спаси, помилуј и сачувај нас, Боже, благодаћу твојом. Поменувши Пресвету, пречисту, преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу и приснодјеву Марију са свима Светима, сами себе и једни друге и сав живот овој Христу Богу предајмо. Свештеник: Јер Теби приличи свака слава, част и поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Амин. Прве три прозбе велике јектеније нас на почетку позивају да са сваком пажњом и у миру узнесемо молитвени вапај Господу, али и да се помолимо за мир васцелог света. По речима јеромонаха Григорија Светогорца „од Бога иштемо да уживамо у плодовима Његовог мира: у непоколебивости помесних Цркава, у сједињењу свих у Његовој истини. Мир као плод рађа непоколебивост светих Божјих Цркава. У миру Божјем брод Цркве плови постојано и сигурно према мирној луци Царства.ˮ Са друге стране Свети Дионисије Ареопагит подсећа да је мир сила која све сједињује, која рађа и пружа слогу и све повезује у јединство у Христу. На крају, о значају благословеног и светог мира, али и о сједињујућем значају говори и велики Апостол Павле „Браћо, чувајте јединство Духа свезом мираˮ (Еф. 4,3). Пут који води до нашег учествовања у Литургији јесте душевни мир, јер без тишине помисли ум неће заронити у дубину Тајне. Овакав мир не можемо да нађемо у свету, он је дар и благослов Божји који се дарује вернима. Каже се да овај свет у злу лежи. У мери у којој одбацује Христа. Ми, жудећи за миром, у ствари жудимо за Самим Христом: „Онај ко тражи мир, жуди за Христом, јер Он је мир“, каже свети Василије Велики. Већ у четвртој прозби велике јектеније ђакон се моли за богослужбено место у коме богослужимо, што свакако указује на свештену и пре свега богослужбену намену храма, јер је за време савршавања Свете Евхаристије у храму све освештано и благословено, због тога можемо рећи да је храм за време Свете Литургије један крајичак неба на земљи, који је у пуном сјају обасјан и просветљен Христовом незалазном светлошћу. О овом свештеном значају храма Божјег, Свети Јован Златоуст вели: „Као што мирна и од ветра заштићена лука пружа велику сигурност усидреним бродовима, тако и Храм Божији: све оне који у њега улазе издиже из световних неприлика, као из какве олујне непогоде, и даје им могућност да у миру и сигурности стоје и слушају речи Божје. То место је основ врлине и училиште духовног живота. Тек што прекорачиш праг храма, сместа си ослобођен свега што те заокупља напољу. Уђеш ли у храм, душу ти одмах обузме духовна свежина. Тишина (која у храму влада) у теби изазива страх Божији и учи те како да живиш у духовности. Поучава те да будеш мудрији и узвисује твоје умовање, не допуштајући ти да мислиш на свакодневицу. Уздиже те са земље на небо. И ако је, чак и кад не предстоји литургијско сабрање, толика корист од самог доласка у храм, колику тек корист имају они који се сабирају у њему, када свети апостоли проповедају Јеванђеље, Христос стоји у средини, Бог Отац прима свете свештенорадње, а Дух Свети свему томе доприноси пружајући Своју сладост!“ На крају долазимо до закључка да сваки учесник евхаристијског сабрања постаје храм Духа Светога, на шта нас подсећају и многи Свети Оци и учитељи Цркве, јер једна литургијска заједница у својој свеобихватности представља храм Божји који је саздан од наших душа. У овом контексту можемо да поновимо речи великог Златоуста који у својој посланици палом Теодору каже да Божанственим Причешћем човек у целости постаје храм христоносни и сваки део његовог тела је део храма Христовог. Након молитве за богослужбено место, молимо се за надлежног архијереја, (дијацезана) по чијем благослову се сабира литургијска заједница и чијим благословом презвитер предстоји евхаристијским сабрањем. У посланици магнежанима Свети Игнатије антиохијски поучава да Епископа требамо гледати као да је сâм Господ и да наша послушност њему буде саображена са послушношћу Господу. Исти светитељ напомиње да присуство епископа на божанственој Литургији, или његова сагласност да се она служи, представља сведочанство о изворности ове Тајне над тјанама јер једино тако Тајна Евхаристије коју савршава епископ, или онај коме он допусти (благослови), има се сматрати ваљаном. У великој јектенији помињемо Епископа као онога који на сабрању символизује или оприсутњује Христа. Један од најиконичнијих примера јесте седење Епископа на Горњем месту (Божјем месту), који је окружен презвитеримâ који седе око њега представљајући апостоле који седе око Христа. Сабрана литургијска заједница узноси молитву за Епископа и сав клир показујући тако молитвено заједништво, јер и Литургија значи заједнично дело, за добро свих. У следеће три прозбе велике јектеније молимо се за место у коме се налазимо (град, насеље, село или свештену обитељ), али и за сваки град и крај, молимо се за путнике, болеснике, патнике и сужње, али и за благорастворење ваздуха и изобиље плодова земаљских, као и за времена мирна. Ове три прозбе показују молитвену бригу Цркве и благослов за сваки сегмент живота и потреба верног народа Божјег. Сам поглед на свет и живот у њему, по речима Светог Јована Златоустог, пружа човеку велико задовољство и подстиче га на захвалност и на благодарење Богу. Прима од Бога свет као благослов и за узврат му приноси благодарење. Човек је према томе цар и свештенослужитељ света Божјег. На светој Литургији се мир Христов, који смо призвали на почетку, шири на васцели свет и творевину, због тога се у овим прозбама и молимо да престане страшна узбуњеност и немир природе, да земља донесе своје плодове човеку и да се васцели свет умири сагласно заповести Господњој: Небеса се под Његовим управљањем мирно крећу и потчињавају Му се. Молећи се путнике, болеснике, патнике и сужње, ми се са сваком пажњом и усрдношћу молимо да Господ благослови њихово путовање, али и да буде истински Исцелитељ у њиховој тренутној немоћи. Овај молитвени вапај можемо објаснити у светлу Христовог позива којим позива свакога од нас: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморитиˮ (Мт. 11,28). Ова молитва не односи се само и искључиво на болеснике и патнике који болесни леже, већ на свакога од нас, јер смо сви болесни и немоћни духом будући огреховљени. Сви ми напаћени и уморни који се одазивамо на Христов позив наслађујемо се починком обасути Његовом очинском љубављу и Његовим благословеним присуством. Ђакон се у име сабране заједнице моли да нас Господ избави од сваке невоље, гнева и опасности. У свом тумачењу Свете Литургије старац Григорије Светогорац ову прозбу тумачи ослањајући се на пример из Откривења љубљеног ученика Христовог, Светог Јована Богослова: „На небеској Литургији, коју нам описује јеванђелиста Јован у Откривењу, узима учешћа велико мноштво из сваког народа и рода. Сви стоје одевени у бело пред Престолом Божјим и Јагњетовим. Један од старешина објашњава јеванђелисти ко су ти одевени у бело: Ово су они који дођоше из невоље велике, и опраше хаљине своје и убелеше их у крви Јагњетовој. Зато су пред престолом Божијим, и служе му дан и ноћ… Јер Jaгњe, које је насред престола, напасаће их и водиће их на изворе вода живота; и убрисаће Бог сваку сузу са очију њихових (Отк. 7,14-17).Овај живот је велика патња. Пролазећи долином патњи, верујући учествују у божанственој Литургији. Благодаћу пресвете Крви Христове избељују хаљине своје душе и тако одевени у бело стижу пред Престо небески. Онде, међу њима је Јагње, Христос. Његова љубав их напаса и преображава сузе велике патње у обиље воде живота.ˮ После прозбе да нас Господ заштити благодаћу својом, молитвени дијалог ђакона и верног народа завршава се помињањем Пресвете Богомајке и свих светих са напоменом да испуњени миром васцели живот свој предамо Христу Богу. Ово предавање васцелог живота и бића Богу, не постиже се лако, оно представља један поступан пут, те је због тога потребно и душекорисно да се увек и изнова кроз богослужење подсећамо да хришћански етос подразумева потпуно предавање Богу. Као што је Пресвета Богомајка, као дете од три године, била посвећена Господу да би постала Његов живи престо, на сличан начин се свака душа хришћанска приноси Господу да би постао нерукотворени храм у коме Господ благодаћу својом пребива. Приликом савршавања Евхаристије литург нас упућује да и ми себе предамо Христу, као што је то учинила Пресвета Богородица. Велика јектенија увек бива закључена молитвом и возгласом „јер Теби приличи свака слава, част и поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Аминˮ. катихета Бранислав Илић *Објављено у јубиларном 359. броју Православног мисионара (јануар-фебруар 2018) ИЗВОР: Српска Православна Црква / Епархија тимочка View full Странице
  21. Реч је о првој посети поглавара Исламске зајединице Србије генералштабу наше војске. Генерал Диковић и реис Насуфовић су разговарали о значају и достигнућима верске службе у ВС и потреби веће заступљености грађана исламске вероисповести међу припадницима наше војске. Начелник Генералштаба је истакао да је Војска Србије војска свих грађана, која поштује различитости и ствара услове за испуњење верских потреба њених припадника. Реис-ул-улема Насуфовић је изразио задовољством посетом Генералштабу ВС и захвалност на учињеном напору да припадници ВС исламске вероисповести у Војсци остваре Уставом загарантовано право на слободу вероисповести. У делегацији Војске Србије били су начелник Управе за људске ресурсе пуковник Саво Иришкић, начелник Одељења за веру пуковник Саша Милутиновић, главни војни имам у Војсци Србије мајор Мустафа Јусуфспахић и његов помоћник заставник Елвир Селимовић.
  22. Начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић разговарао је данас у касарни „Бањица 2“ у Београду са реис-ул-улемом Исламске заједнице Србије Сеадом еф. Насуфовићем. Реч је о првој посети поглавара Исламске зајединице Србије генералштабу наше војске. Генерал Диковић и реис Насуфовић су разговарали о значају и достигнућима верске службе у ВС и потреби веће заступљености грађана исламске вероисповести међу припадницима наше војске. Начелник Генералштаба је истакао да је Војска Србије војска свих грађана, која поштује различитости и ствара услове за испуњење верских потреба њених припадника. Реис-ул-улема Насуфовић је изразио задовољством посетом Генералштабу ВС и захвалност на учињеном напору да припадници ВС исламске вероисповести у Војсци остваре Уставом загарантовано право на слободу вероисповести. У делегацији Војске Србије били су начелник Управе за људске ресурсе пуковник Саво Иришкић, начелник Одељења за веру пуковник Саша Милутиновић, главни војни имам у Војсци Србије мајор Мустафа Јусуфспахић и његов помоћник заставник Елвир Селимовић. View full Странице
  23. Питамо се, да ли је у довољној мери наглашена чињеница колико су ове истине дубоко проткане кроз остатак Исусовог овоземаљског живота? Поједини су те исте аксиоме људског спасења потпуно одстранили као фрагменте заосталог веровања из света фантазије. Да ли нас је срамота од појаве Витлејемске звезде? Управо је она то светило које нас приводи до јасала Новорођенчета Христа, у којимa лежи Бог, пројављен не кроз силу и насиље, већ као беспомоћно биће, спремно да се потпуно преда човечанству (Јн. 1,29). Извори о рођењу Христовом заиста су неисцрпни. У нашим пак животима, вера у Оваплоћеног Спаситеља почиње нашим сопственим трагањем за истином. Пут којим ходимо до тог познања води нас директно у поље Богом-пројављених истина Јеванђеља, и тада наш ум и срце невидљиво посећује света и чудотворна божанска благодат. Наше васцело биће потом скромно и смирено прихвата све тајанствене истине откривења. На тај начин, поглед човека вере постаје поглед новорођеног Спаситеља, што је вера света и спасоносна. Али и вера коју хришћани морају неговати и развијати. Зато, најмилији, по речима Светог Макарија Великог, „данас се рађа Господ, живот и спасење човечанства“, из ове свеобухватајуће Творчеве љубави према нама, „данас помирење чини Божанство према човечанству и човечанство према Божанству“. Господ, кроз свог Јединородног Сина, рођеног пре свих векова од Оца без мајке, а данас у времену од Мајке без оца, позива све нас у заједницу Његове љубави. То је управо испуњење речи Св. Макарија Египатског: „данас је свако створење уздахнуло од радости“. Пресудно је стога, да се сви чврсто држимо те заједнице љубави, тј. наше литургијске заједнице, једине заједнице која је извор поверења и преображења. Она је жива и опипљива иконоликост Царства Небеског овде на земљи, међу нама и у нама. У њој се, у топлом Мајчинском загрљају, открива и даје Христос, Отроча Младо, Превечни Бог! (Кондак Божића). Из Божићне поруке Епископа источноамеричког Иринеја Извор: Српска Православна Црква
  24. Рождество Христа Богомладенца, најљубљенији, људском роду разоткрива парадокс са којим је, од свог почетка до краја, проткано цело новозаветно Јеванђеље: Бесконачни Бог, оваплоћава се у телу малог детета! (Јн. 1,14). Свемогући се рађа у слабостима новорођенчета! Реч плаче! Питамо се, да ли је у довољној мери наглашена чињеница колико су ове истине дубоко проткане кроз остатак Исусовог овоземаљског живота? Поједини су те исте аксиоме људског спасења потпуно одстранили као фрагменте заосталог веровања из света фантазије. Да ли нас је срамота од појаве Витлејемске звезде? Управо је она то светило које нас приводи до јасала Новорођенчета Христа, у којимa лежи Бог, пројављен не кроз силу и насиље, већ као беспомоћно биће, спремно да се потпуно преда човечанству (Јн. 1,29). Извори о рођењу Христовом заиста су неисцрпни. У нашим пак животима, вера у Оваплоћеног Спаситеља почиње нашим сопственим трагањем за истином. Пут којим ходимо до тог познања води нас директно у поље Богом-пројављених истина Јеванђеља, и тада наш ум и срце невидљиво посећује света и чудотворна божанска благодат. Наше васцело биће потом скромно и смирено прихвата све тајанствене истине откривења. На тај начин, поглед човека вере постаје поглед новорођеног Спаситеља, што је вера света и спасоносна. Али и вера коју хришћани морају неговати и развијати. Зато, најмилији, по речима Светог Макарија Великог, „данас се рађа Господ, живот и спасење човечанства“, из ове свеобухватајуће Творчеве љубави према нама, „данас помирење чини Божанство према човечанству и човечанство према Божанству“. Господ, кроз свог Јединородног Сина, рођеног пре свих векова од Оца без мајке, а данас у времену од Мајке без оца, позива све нас у заједницу Његове љубави. То је управо испуњење речи Св. Макарија Египатског: „данас је свако створење уздахнуло од радости“. Пресудно је стога, да се сви чврсто држимо те заједнице љубави, тј. наше литургијске заједнице, једине заједнице која је извор поверења и преображења. Она је жива и опипљива иконоликост Царства Небеског овде на земљи, међу нама и у нама. У њој се, у топлом Мајчинском загрљају, открива и даје Христос, Отроча Младо, Превечни Бог! (Кондак Божића). Из Божићне поруке Епископа источноамеричког Иринеја Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  25. 5. октобра 2017. Митрополит дабробосански г. Хризостом посетио је Реиса-л-улему Исламске заједнице у БиХ Хусеина еф. Кавазовића. На састанку се разговарало о међурелигијском дијалогу Српске Православне Цркве и Исламске заједнице у БиХ. Митрополит Хризостом је том приликом истакао важност сарадње ове двије вјерске заједнице али и свих вјерских заједница, истичући да свештеници, имами али и други вјеродостојници својим примјером покажу народу да заједно превазиђу подјеле и неспоразуме. Извор: Митрополија дабробосанска
×
×
  • Креирај ново...