Претражи Живе Речи Утехе

Гледам неке теме и неке постове на овом и још неким форумима и сви кукају како не могу да нађу партнера за везу и потоњи брак. Кукају жене, али мушкарци много више и рекао бих, јадније. Смотано кад треба да приђе, смотано кад треба да разговара. Смотано, па онда огорчено и кукавно. Кукавче, како ћеш тако огорчен било кога привући?

Зашто свештеник, ради освећења Дарова, не призива Сина, Који је Свештеник и Који освећује, као што је већ речено, него призива Оца? Зато да би ти научио да силу освећења Спаситељ не поседује као човек, већ као Бог, и то због божанске силе коју у заједници са Оцем поседује. 2. То је и Сам Господ хтео да покаже кад је, савршавајући свету Евхаристију, гледао ка небу и показао Хлеб Оцу. Из тог истог разлога може се видети да Он нека од чудеса чини у виду молитве упућене Богу, да би тако показао како она не припадају Његовој човечанској природи, по којој је имао Мајку на земљи, већ да припадају Његовом Божанству, по коме је Бог Његов Отац. А опет, кад је требало да буде подигнут на крст, желећи да покаже обе своје воље – божанску и човечанску – вољу Своје божанске природе приписао је Оцу, а вољу Своје човечанске природе назвао је Својом властитом, рекавши: „Не како ја хоћу, неГо како Ти“, и „не моја воља, но Твоја нека буде“. Но, да је воља коју је приписао Оцу била и Његова властита, то је очито и из самих речи којима Он наизглед раздваја Своју вољу од воље Оца. Јер речи: „Не воља моја, но Твоја нека буде“, доликују ономе ко је сагласан са вољом онога другога и који то исто жели. То се види и из прекора Петру, који је желео да Га одврати од крста и од смрти, као и из речи: „Веома зажелех да ову Пасху једем с вама пре него пострадам“. Зажелео сам, вели, Пасху пре страдања; као да каже: Зажелео сам много да угледам сама предворја страдања. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице

Паркинсонов закон објашњава зашто је већина људи сиромашна Овај закон је формулисао енглески писац Норткон Паркисон прijе много година, и објашњава зашто већина људи остаје сиромашна до краја живота Од ИН4С - 01/11/2019 Илустрација Паркинсонов закон (сатирично формулисан закон заснован на искуству британских агенција) један је од најпознатијих и најважнијих закона у управљању новцем. Овај закон је формулисао енглески писац Норткон Паркисон прijе много година, и објашњава зашто већина људи остаје сиромашна до краја живота. Закон каже да, без обзира колико људи зарађују, склони су да потроше све, па чак и мало више. Њихови трошкови расту заједно са приходима, пише портал Банкар.рс Многи људи временом почну да зарађују неколико пута више него на почетку каријере. Али, на овај или онај начин, изгледа да им треба сваки динар како би одржали стил живота. Без обзира колико зарађују, људима никад није довољно новца. Кључ финансијског успjеха Први закључак који произилази из Паркисоновог закона гласи: Финансијска независност произилази из кршења Паркисоновог закона. Паркинсонов закон показује замку у коју упада већина људи. То је узрок дугова, бриге око новца и финансијских невоља. Тек када развијете довољно снаге, воље да се одупрете унутрашњем нагону да потрошите све што зарадите, почећете да гомилате новац и да се разликујете од већине људи. Други закључак из Паркинсоновог закона гласи: Ако дозволите да ваши трошкови расту спорије од ваших прихода, а уштедите или уложите ову разлику, тада ћете постати финансијски независни. То је најважније. Ако можете да повећате зараду од повећаног дохотка и све већих трошкова одржавања свог животног стила, а затим да уштедите и уложити разлику, након неког времена, како се повећава улагање, можете побољшати своје материјално благостање. Намjерним кршењем Паркинсоновог закона, на крају ћете постати финансијски независни. Практична вjежба Ево два трика помоћу којих можете одмах примijенити овај закон: Прво, замислите да вам је финансијска ситуација близу урушавања и треба да предузмете мjере да се ситуација исправи. Смањите неопходне трошкове. Направите буџет фиксних, незаобилазних трошкова који се јављају током мjесеца, и привремено ограничите своје трошкове на овај износ. Пажљиво проучите сваку ставку трошкова. Удубите се у њихову валидност као да анализирате туђи буџет. Потражите начине за уштеду. Тежите за најмање 10 посто смањења трошкова у наредна три мjесеца. Друго, донесите одлуку да уштедите и уложите 50 одсто било ког повећања свог прихода из било ког извора. Научите да живите са преосталих 50 одсто. Радите то током свог активног живота.

ИЗВОР:РТС, WIRED АУТОР:КРИСТОФЕР РАЈАН Зашто су богати људи тако зли Жеља да се дистанцирате од људи који су сиромашнији од вас може се назвати „синдромом богаташког ђубрета“ (Rich Asshole Syndrome). Преносимо одломак из књиге Кристофера Рајана, „Цивилизовани до смрти: цена прогреса“ ("Civilized to Death: The Price of Progress"), објављен у часопису "Wired". Гари Ривлин је 2007. године за Њујорк тајмс написао текст о успешним људима из Силицијумске долине. Један од њих био је и Хал Стегер који је са супругом живео у кући од милион долара са погледом на Тихи океан. Вредност њихове имовине у том тренутку је износила око три и по милиона долара. Уз претпостављену разумну ренту од пет процената, Стегер и његова супруга били су у позицији да свој капитал уложе, и остатак живота, после тегобних година напорног рада, проведу уз редован приход од око 175 хиљада долара годишње. Међутим, уместо тога, како Ривлин бележи, Стегер је сваког јутра седао за свој радни сто и радио по 12 сати дневно, а викендом још додатних 10 сати. Овај, тада 51-годишњак је био свестан овог апсурда, али Ривлину је рекао да „Данас неколико милиона долара није исто што и некад“, вероватно мислећи на ефекте инфлације, међутим није био свестан како је богатство утицало на његову личност. „Силицијумска долина је препуна људи који би се могли назвати радницима-милионерима (working-class millionaires). Људи попут господина Стагера који на опште изненађење и даље раде тако напорно, потпуно су несвесни чињенице да су се већ обрели у друштву срећника. Међутим, многи тако остварени и амбициозни припадници дигиталне елите себе још увек не сматрају посебно срећнима, делом и зато што су окружени људима који су много богатији од њих, често неупоредиво богатији“, сматра Ривлин. После разговора са више руководилаца Ривлин је закључио да сви они доживљавају тих неколико милиона долара нагомиланог богатства као одраз њиховог скромног статуса у овом новом Златном добу, јер су стотине хиљада других накупиле много веће богарство. Сјајан пример овог парадокса био је и Гари Кремен који је као оснивач Match.com-a имао имовину у вредности од 10 милиона. Кремен је схватио замку у коју је упао. „Овде сви гледају људе изнад себе. Овде си нико и ништа са 10 милиона долара“. Поставља се питање, ако си нико и ништа са 10 милиона долара, са колико се постаје неко и нешто? Сада, можете да кажете „Баш ме брига за ове што се возикају својим приватним авионима“. И то би било у реду. Али, у томе је цака, ови момци су већ сј...ани. Стварно. Радили су до изнемоглости да би дошли до ових позиција. Зарадили су више новца од 99,99 одсто људских бића која су икада живела, али још увек нису мислили да су достигли место које им припада. Узалудност свог положаја како је они доживљавају сигурно неће наићи на разумевање и симптаије њихове родбине и пријатеља. Шта ако већина ових ђубрета (assholes) није богата по рођењу, већ су то постали захваљујући свом раду? Шта ако је безосећајност нужна карактеристика виших класа - назовимо то синдромом богаташких ђубради (Rich Asshole Syndrome) - и није последица тога што вас је одгајала армија озлојеђених дадиља, или сте имали превише часова једрења, или сте се предозирали кавијаром, већ је та мешавина разочарења што сте имали среће, а ипак се осећате неостварено. Научени смо да они који имају највише играчака побеђују, да је новац главни животни циљ. Али шта ако је ова стара прича само још једна од замки ове преваре у коју смо увучени? Шпанска реч aislar значи и „заштитити“ (to insulate ) и „изоловати“ (to isolate), што већина нас и чини што има више новца. Прво купујемо аутомобил да се више не бисмо возили аутобусом. Затим се селимо из стана да не бисмо били окружени тим досадним и бучним комшијама. На одмору одседамо у скупим, мирним хотелима, а не у претрпаним пансионима у којима смо до тада одседали. Новац нам служи да бисмо се заштитили од ризика, буке, непријатности. Али ова заштита се плаћа ценом изолованости. Удобност захтева да се одвојимо од случајних сусрета, нове музике, непознатог смеха, свежег ваздуха и случајних дружења са странцима. Истраживачи изнова и изнова закључују да је једина и најпоузданија претпоставка осећања личне среће осећање прихваћености у заједници. Током 1920-их, око пет одсто Американаца живело је само. Данас, по подацима Завода за статистику, више од четвртине, што је највиши ниво до сада. У исто време, употреба антидепресива се повећала за преко 400 процената у последњих двадесет година, а злоупотреба лекова против болова је достигла размере епидемије. Ова корелација не доказује да постоји узрочно-последична веза, али потврђује да су трендови ипак у вези. Можда је време да се преиспитају некадашње неупитне тежње за удобношћу, богарством и моћи. Боравио сам у Индији и тада сам први пут помислио да сам и ја богаташко ђубре. Путовао сам неколико месеци избегавајући просјаке што сам боље могао. Живећи у Њујорку, навикао сам да не обраћам пажњу на очајне бескућнике и психопате, али имао сам проблема да се навикнем на децу која су се окупљала око мог стола у уличним ресторанима и зурили у храну на мом тањиру. Повремено, конобар ди дошао и отерао их, али они би само отрчали мало даље на улицу и наставили да изгладнело зуре и чекају да останем без конобарове заштите, надајући се да ћу поделити који залогај са њима. У Њујорку сам успео да развијем механизме одбране од очаја са којим сам се сусретао на сваком кораку. Говорио сам себи да постоје социјалне службе које се баве бескућницима, да ће поклоњени новац сигурно искористити за пиће или дрогу, и да су вероватно сами одговорни за ситуацију у којој су се нашли. Али ниједан од тих механизама није радио по питању ове деце у Индији. О њима се нико није бринуо. Не постоји прихватилиште у које би се могли склонити. Ноћ су проводили на улицама, збијени једни уз друге како би се угрејали. Они сигурно не би протраћили поклоњени новац. Чак нису ни тражили новац. Само су буљили у храну на столу, а њихов изглед је недвосмислено говорио да се сигурно не претварају да су гладни. Не гледајте доле уколико нисте спремни да помогнете У пар наврата купио сам туце самоса и поделио им, али храна би нестала у тренутку, а око мене би се окупила још већа група клинаца (често и одраслих) који су ме додиривали рукама, молећиво покушавајући да ухвате мој поглед. Бројке су ми биле јасне. Новацем који сам потрошио за авионску карту од Њујорка до Њу Делхија, могао сам да из дужничког ропства извучем неколико породица. Новац који сам потрошио по њујоршким ресторанима током претходне године, био би довољан да се плати школовање неколицини од ове деце. Што је још горе, од новца који сам потрошио за путовање по Азији, вероватно бих могао да изградим и целу школу. Волео бих да могу да кажем да сам нешто од тога и учинио, али нисам. Уместо тога, развио сам психолошке механизме за игнорисање оваквих ситуација. Научио сам да не размишљам о стварима које сам могао да урадим, а знам да нећу. Научио сам да ни изразом лица не показујем да саосећам са њиховом ситуацијом. Научио сам да их прескачем по улици, не обазирући се да ли спавају или су мртви. Научио сам све ово јер сам морао - или зато што сам себи рекао да тако мора. Истраживање које су спровели научници са Универзитета у Торонту под руководством Стефана Котеа и сарадника, потврђује да су богаташи мање дарежљиви од сиромашних људи, али њихови резултати показују да закључак није да су они просто шкртији, већ да су захваљујући богатству развили дистанцу која, изгледа, прекида природан ток људске солидарности. Што је неко сиромашнији од нас, мања је вероватноћа да ћемо му помоћи. Коте је утврдио да су „појединци са вишим дохотком мање великодушни само ако живе у крају са великим економским и социјалним разликама или када се неједнакост, макар и у експерименталне сврхе, приказује као драстична“. Богаташи су били великодушни као и сви други када је неједнакост била мања. Ако особа којој је помоћ потребна изгледа као неко ко се не разликује много од нас, вероватније је да ћемо јој помоћи, али ако се економски и културолошки много разликује од нас, мање је вјероватно да ћемо јој пружити руку. Социјална дистанца раздваја богате и сиромашне, као што нас и многе друге ствари удаљавају једне од других, што је људима постало својствено још од освита цивилизације и успостављене хијерархије која је створена, зато нам је психолошки толико тешко да своју душу преобликујемо тако да може да игнорише изгладнелу децу која ти зуре у пун тањир. Морамо да ућуткамо унутрашњи глас који вапи за правдом и једнакошћу. Али, да бисмо ућуткали овај древни, урођени глас савести платили смо високу психолошку цену. Недавно ми је један добростојећи пријатељ рекао да се успех постиже тако што често говориш „да“. Али када постанеш успешан много чешће мораш да говориш „не“. Ако те људи из твог окружења доживљавају као имућнијег, много чешће ће ти се обраћати са различитим захтевима, понудама, молбама, без обзира да ли си у Силицијумској долини или на улицама Калкуте. Одбијање искреног позива у помоћ није природно за нашу врсту. Неуронаучници Џорџ Мол, Џордан Графман и Френк Кругер са Националног института за неуролошке поремећаје уз помоћ снимака магнетне резонанце доказју да је алтруизам дубоко усађен у људску природу. Њихови налази говоре да је алтруистичко понашање код већине људи изазивало осећај задовољства не због културолошких утицаја, већ због еволутивне архитектуре људског мозга. Кад су волонтери током истраживања интересе других ставили испред својих, активирао се примитивни део мозга који је обично повезан са храном или сексом. Када су истраживачи измерили вагалне (нервне) тонове (показатеље осећаја сигурности и смирености) код 74 предшколске деце, открили су да деца која су донирала жетоне за помоћ болесној деци имају много бољу инервацију, од оне која су све жетоне задржала за себе. Џонас Милер, водећи истраживач, наводи да ови налази сугеришу да нам „повезаност још од малих ногу даје осећај сигурности тако што бринемо за друге“. Али Милер и његови сарадници су такође открили да без обзира на урођену предиспозицију, емпатија је под великим утицајем друштвених околности. Деца из имућнијих породица делила су мање жетона од деце из мање имућних породица. Психолози Дачер Келтнер и Пол Пиф посматрали су понашање људи на раскрсницама и утврдили да су возачи скупљих кола четири пута чешће претицали од осталих возача у скромнијим аутомобилима. Када су истраживачи поставили пешаке да чекају да пређу улицу, сви возачи у јефтинијим колима су их пропуштали, док су ови у скупим аутомобилима у 46,2 одсто случајева настављали пут, чак и ако су успоствили контакт очима са пешацима који чекају. Неки други резултати ових истраживача показују да су богатији испитаници били спремнији да варају на тестовима и играма. На пример, Келтнер наводи да су имућнији испитаници били склонији да тврде како су победили у компјутерској игри – чак и када је игра била подешена тако да је добитак немогућ. Добростојећи испитаници су чешће лагали током преговора и користили неетичне изговоре, и лагали клијенте како би остварили имовинску корист. Када су Келтнер и Пиф оставили теглу слаткиша на улазу у лабораторију на којој је писало да ће све што буде преостало бити поклоњено деци у оближњој школи, утврдили су да су богатији узимали више слаткиша. Истраживачи са Државног института за психијатрију из Њујорка посматрали су 43 хиљаде испитаника и утврдили да су богати чешће излазили из продавнице не плативши него сиромашнији. Овакви резултати (као и понашање на раскрсници) могу да говоре да имућни мање брину због могућих законских последица. Ако знате да вам није проблем да платите доброг адвоката, пролазак кроз црвено светло или један неплаћени „Сникерс“, и нису неки претерани ризик. Али себичност има много дубље корене од ових. Више непрофитних организација позива се на независно истраживање које показује да људи који имају годишњи приход испод 25.000 долара, обично донирају нешто више од четири одсто, док они који зарађују више од 150.000 долара, донирају само око 2,7 одсто свог дохотка (и поред бројних пореских олакшица које им следују, а које не постоје за оне који зарађују много мање). Што је неко сиромашнији од нас, мања је вероватноћа да ћемо му помоћи Постоје разлози да се верује да је неосетљивост на патњу других у ствари психолошка адаптација на нелагодности коју узрокују екстремне разлике у богатству. Мајкл В. Краус и његове колеге утврдили су да људи вишег друштвено-економског статуса заправо теже тумаче емоције на лицима других људи. Није да их је било мање брига шта та лица поручују, већ су једноставно били слепи за знакове. А Кили Маскател, неуронаучница са Универзитета у Лос Анђелесу, открила је да мозак богатих људи показује далеко мање активности од мозгова сиромашних људи док гледају фотографије деце оболеле од рака. Књиге, као што су Змије у оделима: кад психопата иде на посао (Snakes in Suits: When Psychopaths Go to Work) и Тест за психопате (The Psychopath Test) тврде да се многе особине карактеристичне за психопате у пословним круговима високо цене: немилосрдност, друштвено прихватљиво одсуство савести, фокусираност искључиво на „успех“. Али, иако психопате могу бити идеалне за неке од најуноснијих професија, ја тврдим нешто другачије. Не само то да ће се безосећајни људи лакше обогатити. Кажем да богатство нагриза и оно мало срца што вам је остало. Другим речима, сугеришем да су богати испитаници који су учествовали у Маслателином истраживању научили да буду мање узнемирени док гледају фотографије болесне деце захвањујући богаташком искуству - као што сам ја научио да игноришем изгладнелу децу у Раџастану и мирно наставио свој одмор. У једној студији Екстремно богатство је штетно за све - посебно за најбогатије (Extreme Wealth is Bad for Everyone-Especially the Wealthy), Мајкл Луис примећује да „изгледа да проблем није у томе што људи који се налазе на овој пријатнијој страни неједнакости пате од неке моралне неспособности која им даје тржишну предност. Проблем узрокује сама неједнакост: она покреће хемијску реакцију код неколицине привилегованих. Утиче им на мозак. Зато је мање вероватно да ће бринути о било коме осим о себи или да ће искусити морална осећања потребна да би били пристојни грађани“. Емпатија је здрава Али на крају, мањак емпатије доводи до самодеструктивности. Доводи до социјалне изолованости која директно изазвива озбиљне здравствене проблеме, укључујући мождани удар, срчане болести, депресију и деменцију. У једној од мојих омиљених студија, Келтнер и Пиф одлучили су да се мало поиграју са популарном друштвеном игром, „Монополом“. Психолози су игру преуредили тако да је један играч од самог почетка имао огромну предност у односу на другог. У истраживање су укључили више стотина парова играча. Сви су у лабораторији бацали новчић како би се одредило ко ће у игри бити „богат“, а ко „сиромашан“. Насумично изабрани „богати“ играч почео је са двоструко више новца, сакупљао је дупло више сваки пут када је обишао круг и морао је да баца коцкице два пута, уместо једном. Ниједна од ових предности није била прећутана играчима. Обојица су добро знали колико је ситуација била неправедна. Али и поред тога, код „богатих“ играча почело је да се појављује понашање карактеристични за „богаташко ђубре“. Понашали су се арогантно, лупали су по табли својим фигурама, гласно славили своје успехе, чак су јели и више переца из чиније која се налазила на столу. После 15 минута, истраживачи су замолили испитанике да продискутују своје искуство током играња. Када је „богати“ играч тумачио свој успех, углавном је истицао своју изврсну стратегију, пре него што је био спреман да призна да је било готово немогуће да изгуби. „Закључили смо после више испитивања и хиљаде учесника из целе земље“, каже Пиф, „да што се нечије имовно стање више поправља, то саосећање и емпатија опадају, а осећање изабраности, заслужности и себичности расте“. Наравно, постоје изузеци од ове тенденције. Многи добростојећи људи имају довољно мудрости да избегну ове сурове струје које генерише њихово богатство без подлегања синдрому богаташког ђубрета (RAS), али такви људи су реткост и обично су скромнијег порекла. Можда разумевање ефеката које производи богатство објашњава зашто неки који су стекли огромно богатство, обећавају да га неће оставити својој деци. Неколико милијардера, укључујући Чака Финија, Била Гејтса, Ворена Бафета, обећали су да ће дати све или већину свог новца пре него што умру. Постала је славна Бафетова изјава да намерава да својој деци остави „довољно новца да не морају да раде било шта, али недовољно да не раде баш ништа“. Сличне намере изразили су и неки који се налазе нешто ниже на милионерској лествици. Према једном чаланку објављеном на CNBC.com-у, Крејг Волфи, власник компаније "CelebriDucks", највећег произвођача гумених паткица, намерава да милионе које је зарадио донира у добротворне сврхе, што је изненађујуће - али не толико колико чињеница да је неко могао да заради милионе производећи гумене паткице. Познајете ли некога ко пати од синдрома богаташког ђубрета? Можда му можете помоћи. Роб Вилер и његов тим са Универзитета Беркли, у свом истраживању су учесницима дали новац и затражили од њих да играју игре различите сложености које ће допринети „општем добру". Испитанике који су били великодушни њихове колеге су највише уважавале, поштовале и имали су већи друштвени утицај. „Налази сугеришу да ће свакога ко делује искључиво у свом властитом интересу околина избегавати, неће га уважавати, чак ће и омрзнути“, наводи Вилер. Келтнер и Пиф уочили су исту ствар. „У многобројним лабораторијским истраживањима смо открили да мале психолошке интервенције, мале промене ка људским вредностима, мали помаци у одређеним смеровима враћају осећање једнакости и емпатије“, наглашава Пајф. „На пример, подсећање људи на користи од сарадње или на предности заједништва, узрокује да богатији појединци постану праведнији као и сиромашни“. У једном истраживању, испитаницима су приказали кратак видео снимак од 46 секунди о сиромашној деци. Затим су проверили спремност испитаника да помогну непознатој особи која се нашла у лабораторији, а која је била у неком проблему. Сат вемена после гледања видеа, богати људи су били спремни да помогну у истом проценту као и сиромашни. Пиф верује да ови резултати показују да „ове разлике нису урођене или непромењиве“. Новац покреће свет Резултати Пифове студије се слажу са лекцијама које нам генерацијама преносе наши преци ловци-сакупљачи, чије је преживљавање зависило од развијања мреже међусобне помоћи. Разумели су да себичност води само у смрт: прво друштвену, а затим и биолошку. Док се нео-хобсовци муче да објасне постојање алтруизма код људи, други научници преиспитују њихову премису, питајући се има ли користи од себичности. Роб Вилер каже, „С обзиром на то колико можемо добити од великодушности, социолози се све мање питају зашто су људи великодушни, а све више, зашто су икада себични“. Деценије понављања поруке „похлепа је добра“ имале су за циљ да уклоне осећај стида повезан са уживањем у благодетима које настају захваљујући екстремној неједнакости. Ипак, осећање стида не нестаје јер су ове поруке у директној супротности са једном од најдубље усађених вредности наше врсте. Институције које покушавају да оправдају суштински противљудски (anti-human) економски систем изнова и изнова шаљу поруку да ће победа у игри новца донети добитнику срећу и задовољство. Али искуство наших предака старо око 300.000 година нам говори супротно. Себичност је можда од суштинског значаја за цивилизацију, али поставља се питање да ли за људе уопште има смисла да живе у цивилизацији која толико одступа од наше природне еволуције.

ТРАГОМ САОПШТЕЊА ИНФОРМАТИВНЕ СЛУЖБЕ СПЦ: ЗАШТО БАЧКИ НАПАДА СВОГА ДУХОВНОГ ОЦА? Вук Бачановић Једном дијелу јавности познат је недавни потез портпарола СПЦ Иринеја Буловића да спријечи одлазак српских архијереја на прославу коју је поводом јубилеја СПЦ у Цариграду организовао Васељенски патријарх Вартоломеј. У свом одговору на позив првопријестолне Цркве, епископ бачки је поменуо да СПЦ ове године слави 800 година своје аутокефалности а не (просто) хиротоније Светог Саве, па пошто нам Цариград то „негира“, то ми не прихватамо такво ниподаштавање. Но, да ли је ли баш тако? У стварности, јавност је обавјештена да је управо СПЦ прошле године у своме позиву свим предстојатељима Православних Црква пропустила спомињање аутокефалије и навела само јубилеј 800 година од хиротоније Светога Саве 1219. године у Никеји. Садржај тог писма, које је предочено јавности, нико није негирао. Кажњавајући Мајку Цркву овим неодазивањем на позив, бачки владика мисли да задаје ударац Вартоломеју и Васељенској патријаршији. Међутим, тешко је да ће се жељени ефекат и постићи. Прије можемо рећи да се ради о бумерангу. Гађајући Цариград Иринеј је погодио себе. Наравно, и образ СПЦ. Треба ли заборавити чињеницу да је 2003. године и сам бачки владика говорио да он (некако несигурно) „мисли“ да Свети Сава није издејствовао баш онакву аутокефалију како то ми данас замишљамо? Не. Јер он тада није исказао ништа друго него опште мјесто: у то вријеме аутокефалија није постојала у данашњем смислу. Но, замислимо чак и да је бачки владика у праву. Замислимо да је СПЦ у позиву заиста поменула аутокефалију а да је Вартоломеј пропустио то да наведе у свом одговору. Да ли би још увијек требало да важи принцип: не поштујеш ме – нећу ни ја тебе? Можда одговор лежи, ако ништа друго, а оно у самој српској теологији. Ако погледамо дјела двојице највећих српских духовника и теолога 20. вијека – светог Николаја Жичког и светог Јустина Ћелијског – примијетићемо један чудноват феномен. Обојица ових великана су написали житије Светог Саве. Ова ова ремек дјела српске житијне али и историографске књижевности су доступна на интернету. Индикативно је да ни др Николај Велимировић ни др Јустин Поповић нигдје у житију Светог Саве не спомињу ријеч „аутокефалија“. У томе они нису усамљени међу српским писцима прошлих и новијих времена. Погледајмо како они гледају на Савин боравак у Никеји. Тамо гдје описује да је Сава „издејствовао“ да се будући српски архиепископ бира и рукополаже у Србији, Јустин Поповић тај чин не описује као добијање самосталности, него просто као благослов, при том цитира и Грамату (замислите: не помиње се фамозни „томос“!) која каже само сљедеће: „Ја Мануил, васељенски патријарх архиепископ Константинова града, новога Рима, у име Господа нашег Исуса Христа посветих Саву за архиепископа све Српске земље, и дадох му у Богу власт: да по свој његовој области црквеној посвећује епископе, свештенике и ђаконе; да разрјешује и везује кривице сагрјешења људских; и да све учи и крштава у име Оца и Сина и Светога Духа; и нека сви православни хришћани слушају њега као и мене самог“. На готово исти начин пише и Николај Жички. Ни ријечи о „аутокефалији“, „томосу“ и сл. звучним појмовима важним за бачког портпарола. 1 Николајев текст: http://nasledjeotaca.org/оци/свети-сава/живот-светог-саве Јустинов текст: http://nasledjeotaca.org/оци/свети-сава/житије-преподобног-и-богоносног-оца-нашег-саве Овдје нису можда битни сви хагиографски детаљи (попут, рецимо, оног који каже да је Сава растужио цара и патријарха тражећи да српске владике више не долазе на хиротоније у Цариград: „чувши ову неочекивану молбу, цар се измијени у лицу. Она се не допаде ни патријарху“). Поента је врло јасна. Можда Српска Црква није добила ону врсту аутокефалије каква се појавила у новија времена. Јер, историјска чињеница гласи да је, дајући СПЦ благослов да самостално уређује свој живот, Цариградска Црква као услов поставила да се у Српским земљама „међу првим“ помиње име Васељенског патријарха. У канонском праву се зна шта то значи. Проф. Благота Гардашевић каже да је „Цариградска патријаршија узету обавезу спомињања њеног поглавара на богослужењима сматрала као зависност од матере цркве“. То подвлачи и проф. Ненад Милошевић када каже „биће да је од Светога Саве Српски архиепископ уживао статус аутокефалног архиепископа, и то у односу на Охридског архиепископа и Драчког митрополита“. (Другим ријечима, професор тврди да смо аутокефални били, али само у односу на наша два сусједа! Врло занимљиво). Сви историчари се око тога слажу: обавеза да се спомене патријарх је де јуре умањивала аутокефалност Српске цркве. Наравно, де факто је то била једна самостална Црква у унутрашњој управној организацији – али, ово је малени детаљ, није била аутокефална у склопу тадашње важеће пентархијске структуре Цркве. Без обзира на то, наша аутокефалија данас је неоспорна, нетакнута и нико је не доводи у питање – а најмање Цариград. Колико су оптужбе епископа бачког смијешне, свједочи и његов став који је изнио на другој сједници Комисије за промену Устава СПЦ, одржаној 25. децембра 2002. године на Богословском факултету у Београду, а то је да „у свету свођења аутокефалије на црквени поредак који није у служби ни државе ни нације ни идеологије ни било каве овоземаљске стварости, ми ћемо моћи много боље да организујемо живот Цркве у свету и да имамо помесну цркву у њеној неокрњеној пуноћи, мислим на епископију, а и помесну цркву у овом новијем канонском смислу као збир неких епископија које сачињавају једну целину са првим јерархом једне шире или уже области, што данас условно називамо аутокефалном црквом.“ Бачки се ту не зауставља, већ тврди да „појам аутокефалије морамо богословски и канонски очистити, поново га „крстити“, препородити и онда на новим односима поставити односе међу помесним црквама“, те „да у светлу те потребе преиспитамо назив цркве“. Да то није представљало никакав проблематичан став, свједочи и образложење преосвећеног: 2 Владика Атанасије Херцеговачки критикује она гледишта „где је аутокефалија схваћена тако да само будемо национално обједињени, или да ‘бранимо своја права’, као што се то понекад пренаглашава за наводну борбу Светог Саве да ‘очува Српство од Грка’, што су измислили неки наши историчари, и то није смисао праве црквене аутокефалије“. Управо су „неки наши историчари“ (секуларни, подразумева се) форсирали српску аутокефалност не познајући све „слојеве“ канонског предања па су анахрону аутокефалност 18. и 19. века „прилепљивали“ на 13. век“ (видети његово Еклисиологија Светог Саве, стр. 61). 3 ЗАПИСНИК са друге седнице Комисије за промену Устава СПЦ, одржане 25. децембра 2002. године на Богословском факултету у Београду „У погледу Томоса ми нисмо ни имали право да такав назив себи дајемо. Томос одрећује неке битне ствари у погледу аутокефалије. Морамо бити поштени и напоравити разлику између ових новијих аутокефалија са свим овим њиховим садржајима које су одлике једне помесне цркве, Цариградске цркве, да неким деловима своје јурисдикције признају тај самостални статус и аутокефалије у неком смислу оних древних цркава које су тај статус добиле на Васељенским саборима. То не значи да у пракси нисмо мање самостални у односу на њих, нити нам то неко оспорава, али, ипак, нека разлика ту постоји. Наиме, наш статус још подлеже провери Васељенских сабора а њихов не подлеже.“ Према томе, оно што је посебно битно да се схвати – с оне стране тренутачног опортунизма бачког владике и сличних њему – јесте да се у СПЦ до 2019. године на проблематику „аутокефалности“ није гледало истим очима. То смо видјели и на основу примјера светитеља Николаја и Јустина. Будући да сам по вокацији историчар и да немам формално богословско образовање, за мишљење о овој проблематици сам консултовао и више пријатеља који су завршили ПБФ. Сви одреда су ми саопштили да су им професори истицали да то и није ни била аутокефалија него нека врста самосталности. Према томе, постоји анахронизам када је ријеч о гледању на појам аутокефалије у 13. и, рецимо, 19. вијеку. Наравно, у датом тренутку током средњег вијека ми смо постали потпуно аутокефални, али то потпуно (како нас уче св. Николај, св. Јустин, Буловић и Милошевић, да поменом само неке) није било далеке 1219. године. Но умјесто да призна чињенице, епископ бачки нас затрпава конструкцијама. Потписујући се као „Информативна служба Српске православне цркве“, он сваку врсту покушаја отворене дебате, чак о ставовима које је сам, аргументовано, заступао, назива „најамбициознија кампања против наше Цркве у последње три деценије“, успоређујући је са методама специјалног рата. Информативнна служба поново понавља стару матрицу да „цариградска теорија гласи да Свети Сава није ни добио аутокефалију него да аутокефалија Цркве у Србији датира из 19. века, а аутокефалија уједињене Српске Цркве из 20. века“ и да су такве тврдње ту да „што више саблазне народ, а ослабе и разједине Српску Православну Цркву, како би она постала плен онима који праве хаос у васељенском Православљу и продубљују расколе, најпре у Украјини, а затим редом“. Ова тврдња је бизарна не само због тога што саблазни управо долазе од недостатка било какве принципјелности, почевши од еклисиолошких питања, па до заташкавања случајева педофилије и других девијантности, него због тога што је епископ бачки, односно „Информативна служба“, поново оптужио самога себе. И ту долазимо до врло логичног питања: Чији је човјек епископ бачки и коме иде на руку заоштравање односа са Васељенском патријаршијом? Када својим критичарима спочитава да се додворавају Вартоломеју јер „још увек, није великодушно подарио аутокефалију расколничкој јерархији Северне Македоније“, на који начин мисли да његов свађалачки курс то може предуприједити? Или се, заправо, ради о својеврсном „самоиспуњујућем пророчанству“, које епископ бачки изриче управо због тога што такав сценарио и прижељкује? Позиција која позива на дијалог и помирење јесте и позиција у којој главну улогу играју аргументи, док хаос, сукоби и зла крв одговарају само онима који желе ловити у мутном и којима је то једина шанса за пробитак. Политикон http://politikon.rs/2019/10/22/tragom-saopstenja-informativne-sluzbe-spc-zasto-backi-napada-svoga-duhovnog-oca/

Помаже Бог! Активније се укључујем у црквени живот, а иначе сам целог живота верник, али нажалост нисам најбоље упознат са неким ритуалним и/или обичајним деловима црквеног обреда. Одлично је што постоји овакав форум и извињавам се унапред ако је ово питање било раније постављано. Вероватно ћу отворити још пар сличних тема. Нафора би требало да је освећен хлеб који представља тело Христово и даје се заједно са вином при узимању причешћа и ту ми је све јасно. Али која је тачно функција њеног дељења свима након литургије и шта тада представља? Да ли ју је обавезно узети? Да ли и за њу важи правило да не треба јести пре ње, то јест да је треба узети на празан стомак? Како се правилно узима нафора? У мојој цркви се испружи рука и сагне се глава и целива свештеникова рука док је даје, што свему даје свечани чин. Да ли неко може да баци мало више светла на овај део литургије? Унапред хвала!

Да ли умиремо зато што смо твари створене из земље (а земља из ништа), или зато пто је Адам био непослушан (сагрешио)? Па извол'те. Очито да се теологије на БФу сукобљавају око овога.

Зоран Ђуровић: Зашто треба уклонити владику Максима? Због велеиздаје; а после ниједан владика да ми изађе на очи и да каже: Нисмо мислили да је ситуација тако озбиљна. Црква има разноразне чланове са различитим даровима од истог Духа, а мени припаде пророчки. Дуги низ година сам говорио унапред шта ће се десити (артемити, Никодим Равноземљаш итд.), а то су многи отписивали на глупост, на немогуће и сл. и са смешком, а често и са ругањем, испратили. На жалост наших протестаната, који веле да се пророштва после записују, ова моја су била сва унапред записана, а постоје и протоколарна писам која сам упутио. Томе је сведок форум Поуке. Свако може да провери, иако мора да марљиво копа. Пророк није неко ко само говори о будућем, него на основу садашњег упозорава. Тако имамо Јону који се разочара што Господ не затре Ниниву. Увек сам упозоравао, а са радошћу прихватао оне који су се враћали са кривог пута. Но, у овом конкретном случају, ми немамо покајника. Јустин, заточеник и изолован, са којим као да делим судбину, је вапио: Свети Сава распет пред Патријаршијом! Исто је и данас. Зар то, господо владике, у свили и кадифи, не видите? – Наравно да не стављам све владике у исти кош. Лепа јела, удобни кревети, возила, ласкавци су успели да вас ослепе? Није вас срамота да узмете у уста име Саве који је крварио ноге по камењу? Лагао Доментијан? Није. Него немате вере и образа. Тргујете са Савом и користите га за ваше бесмислене и овоземаљске циљеве! Имате човека који је назвао Саву бандитом (неканонски задобио аутокефалију за државу, sic!) и изједначио његов рад са садашњом ситуацијом у Украјини! Максим, не само да је похулио на Саву, и на тој хули истрајавао, него је и нашу аутокефалију стављао под знаке навода, како је политика Фанара, тј. њихов правопис тако налаже, јер тиме означавају да су те аутокефалије кобајаги, тобожње, лажне, и да је цариградски патријарх Глава свим недопуњеним патријарсима. Пентархија је већ превазиђен пројекат, али користан да се свим аутокефалним црквама одузме аутокефалија. За сада не могу да негирају статус старих патријаршија, иако немају одговор на питање шта са Римом?, али хоће да све остале цркве подчине себи по моделу Украјине. Ви сте кобајаги аутокефални, а то значи само донекле аутономни, а Патријарху Иринеју (ја сам аутор који је написао сигурно највише апологија у корист српског Патријарха Иринеја) је глава Вартоломеј! Иринеј је незрео. Како је пак „аутокефалија“, на чему инсистира Максим са својим менторима из Фанара, дата држави, а не Цркви, онда та „аутономија“ важи само за границе одређених држава, а све што је у иностранству, тј. у „варварским земљама“, припада Фанару. Да ли је Максим узео паре од Ције или Фанара и колико, ја то не могу да кажем. Не бих улазио у то да ли је плаћен или добровољни сарадник, али је несумњиво у тој причи. Интерес Ције је да има једног преговарача, а не 20. То је много лакше да се исконтролише. Још када се зна да је тај један у Истамбулу, где ни Ердоган не зна да ли ће се ујутро пробудити, све постаје једноставније. Ако би им пало на памет да се нешто узјогуне, Американци могу да издају наређење да сви нестану у току ноћи, као што се скоро десило са саудитским новинаром. Прича није наивна, јер иако Максима не би следила епархија у одвајању од СПЦ, ипак може да нам направи проблем са преформулисањем статуса у САД, па да плаћамо милионе на адвокате да би се ствар вратила у нормалу. Ако би, у најгорој варијанти, Максим успео да потчини дијаспору Фанару, онда бисмо ми, Срби, најмање за век изумрли. Јер срце Србије је тренутно у дијаспори. Изгубиће се језик, родитељи ће помрети, деца ће пре да иду у Париз него у Доњи Милановац. Живе паре неће пристизати као сада. Не могу да разумем како неко не види да је ово самоубиство?! Не бих се задржавао на друге „врлине“ веселог Максима, као што је патолошко лагање, што смо црно на бело већ доказали. Кад неко има ђон уместо образа, онда је све могуће. Ако ви на Сабору затражите од њега да изјави како је Лепа Брена створила свет, он ће то потписати. Такав му је морал. Не разумем Амфилохија који га хвали да није хомосексуалац (као да је то похвала), и каже да је „моралан“. Ако је моралан једнако и бити лажов, онда ок. Потписујем. Али, велим ти, Владико, да као што си много пута погрешио, и то накнадно увидео, а ја ти на време скретао пажњу, тако је и сада. Фанариоти су сада узели да врше притисак на СПЦ око Македоније, и тајминг је промишљен, јер су то лукави бизантинци, па да СПЦ не изда неко јаче саопштење, али сте ви следећи за одстрел. Зато је неморално ваше штићење Максима. Та клановска политика ће нас уништити, али ви као да се над тиме нисте извили. Да не помињем владику Атанасија који се претворио у ћутолога. Као да је кастриран. Ја се ни најмање не руководим оном: Рекох и спасих душу своју! Не. Мене не интересује моја судбина, јер је имам код Господа. Мене интересује опште наше добро, и слободно могу да станем иза своје речи. Сада су неки узели да спинују и кажу како већина владика нису хтели да дође Вучић. А он дође са хартијама. И онда шуш! Неморал вас је убио. Зато немате храбрости да обријете Максима. Срам да вас буде! Скинусте за бесмислице Јована нишког, Георгија канадског, Филарета... Туга ме обузима и плачем над оним што радите и не радите. Јустин Ћелијски је плакао свакодневно иако није знао ни пола овога што ја знам и читам. Угојили сте се, господо, од сала не можете да мислите. Ја сам фанарски клирик. Нама су забранили да било шта на ове теме пишемо или чак причамо. Имам акт. Звали су ме на одговорност већ 3 пута. Максим ме је пријавио 2 пута патријарху Вартоломеју. Ја сам по цену рашчињења узео да заступам позицију СПЦ. Иоле нормална особа зна шта то значи. Зато сада сваког владику понаособ прозивам. Са чиме ћеш Ти пред Саву? У Риму је проплакала икона св. Саве кад сам ја дошао. Забележено у штампи. Да ли од радости или туге? Ако се не слажете са промоцијом Источног Папе и стварања једне New Age црквене структуре, склоните Максима. Ако га не пипнете, онда Патријарх Иринеј да прави сваки пут 3 метаније до земље и љуби папучу Вартоломеју! Склањањем Максима послала би се снажна порука Фанару да не могу да се мешају у послове других Цркава и да било каква њихова акција око наших цркава неће бити поздрављена. Такође би се послала јасна порука Руској Цркви да делимо њихов став поводом Украјине, као и да смо дубоко захвални на свим жртвама које је руски народ поднео ради нас током векова. Захвалност на речима не треба никоме, него на делима. Свештеник Зоран Ђуровић Рим, 16. мај 2019 View full Странице

Пошто је данас на улици све полу-голо да видимо шта теолози кажу на ову тему. Ша голотиња (=део или делови голог тела) изазива код осбе супротног (а и код истог) пола? Зашто (не) треба покривати тело и како? Које последице изазива на личном и друптвеном плану разголићеност? Како треба хришћанин да се облачи? Пар примера: "Хаљине им говоре, да се Богу не моле" (Владика Николај) Владика Данило Крстић је најавио својој духовној кћери, мати Макарији да га је напусти демон блуда, и то је сматрао као близину смрти - окуд старцу, подвижнику блудне помисли које га нападају? Монах калист, духовно чедо Владике Николаја, ако је истинита забилешка аутора књиге о њему, сведочи, аутору се исповеда да га у сну "посећује" млада лепа жена. Старац Силуан није отишао девствен у манастир, имао је однос са женом, покајао се, наравно, али је, по сведочењу ученика му, потоњег старца Софронија Есешког преко деценије имао борбу са "тим"? Причамо о облачењу, да напоменем, па све што се каже, молим да се контестуализује са тим, а не "с брда, с дола". Навео сам драстичне примере подвижника и стараца, ако је тако а јесте, како ћемо ми реаговати на голотињу око нас свуда? И како треба онда да се ми сами облачимо? Видео сам студенте на ПБФ-у у шортцевима, док, рецимо, професорка руског језика на једној духовној академији у Русији носи сукњу испод колена и прекрије главу марамом. Ркли би "зилоткиња", а није, сматра, рецимо, Ткачова да је престрог. Па изволте...праштајте за многоглаголање.

Отворено писмо Небојше Зеленовића, председника Заједно за Србију, једног од оснивача Савеза за Србију и градоначелника Шапца, председнику Србије Александру Вучићу: Зашто је Београд потопљен, а Шабац безбедан европски град? Зато што је град Шабац у чишћење канала другог реда уложио 1.000.000 евра, а град Београд у 30 јарбола непознате намене улаже 3.000.000 евра. Зато што је град Шабац недавно прибавио црпну станицу вредности 250.000 евра, која уклања атмосферску воду, а град Београд је исту суму потрошио за 300 светлећих украса за пропагандне манифестације режима. Зато што је град Шабац за годину дана утврдио 19 критичних тачака у приградским и сеоским насељима и очистио 100 километара канала укључујући и насеља која немају канализацију, а град Београд је купио новогодишњу расвету за 300 милиона динара. Зато што је Град Шабац након чишћења свих канала установио институцију "градских каналџија" - комунални полицајци који обилазе све канале и прате проток воде. У Београду, Ви као председник, грађанима чије куће пливају у фекалним изливима обећавате и пројектујете канализацију на лицу места, уживо у програму ТВ Пинк. А пре тога успели сте и да испројектујете гондолу на три жице у вредности од 15.000.000 евра. Зато што град Шабац поседује две пумпе које за 15 минута растерете критичне делове града, као и чамце за ванредне ситације у вреднсти од 440.000 евра, а град Београд поседује фонтану у вредности од 1,8 милиона евра. Зато што се Шапцу за време непогода одржи хитна електронска седница локалне власти и у року од сат времена градска управа има извештаје са свих критичних тачака, а у Београду ни за време највеће олује штаб за ванредне ситуације уопште не заседа, не знам ни да ли постоји. Зато што је у Шапцу, када падне киша, пољопривредно земљиште заштићено, а Ви планирате изградњу неколико фудбалских стадиона у вредности од 250.000.000 евра. Зато што је град Шабац организовао чишћење комплетног смећа и отпада са целе територије града, а град Београд је организовао куповину украса, гумених каблова који се злослутно зову "светлећа киша". Зато што је град Шабац повећао на највиши законски максимум казне за свакога ко баци смеће у канале, а Ви изјављујете: "Није нико заказао, то је невреме. Када падне киша опет ће нестати струје." Откако смо све канале у Шапцу очистили, грађани и њихова имовина су заштићени, а Ви, митингујући међу потопљеним улицама и кућама, изјављујете: "Ми смо у поплаве уложили 110 милиона евра у последње 4 године". Зато што се у Шапцу организовано односи отпад на целој територији града једном недељно а у Београду се Ви преко свих медија обраћате грађанима једном дневно. Зато што је град Шабац у успостављање система организованог одношења отпада, набавку потребних камиона, контејнера и канти уложио 1.000.000 евра а Ви сте "Клинтон фондацији" уплатили 2.000.000 долара "зато што сте паметни", тако сте нам рекли. Господине председниче, Ми у Шапцу не гледамо у небо, не кривимо климатске услове и грађане. Ми планирамо, улажемо и радимо, онако како треба да ради свака ваљана градска управа. А у Београду, ви се очајним грађанима у Борчи ругате и изговарате: "Не знам шта хоћете, да држимо кофу и да скупљамо воду?" Питате се зашто се обраћам Вама? Зато што град Шабац има стручну, вредну и поштену управу, а Београд има градоначелника за кога нико није чуо и који ништа не ради, јер сте Ви све, чак и градоначелник Београда. Зато што је Шапцу, Вашом одлуком, противуставно отето 30 милиона евра, у протеклих шест година, а ето наш слободарски град и даље успешно функционише. И када пада киша! Е зато је на нашу срамоту, главни град потопљен, а Шабац се од потопа брани као прави европски град. Тако ће бити и у целој Србији када Ви не будете на власти. Ускоро. Много пре него што мислите. С поштовањем, Небојша Зеленовић председник Заједно за Србију градоначелник Шапца