Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'захумско-херцеговачког'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 19 results

  1. Овим ријечима благодарења нови Епископ Захумско-херцеговачки и приморски Господин Димитрије, из трона Светог Саве, Светог Данила, Василија Светог и Светог Петра, заблагодарио је Господу и свој пуноћи Цркве Његове, сабране на једном мјесту, која га је претходно хиротонисала и устоличила. Светом архијерејском Литургијом, у Недјељу седамнаесту по Духовима, са чином рукоположења и устоличења, у Преображењнком храму у Требињу, началствовао је, Његова Светост, Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, Господин Иринеј, уз саслужење Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, Митрополита дабробосанског Хризостома, Епископа милешевског Атанасија, Епископа будимљанско-никшићког Јоаникија, Епископа франкфуртског и све Њемачке Григорија, Епископа рашко-призренског Теодосија, Епископа западноамеричког Максима, Епископа славонског Јована, Епископа бихаћко-петровачког Сергија, Епископа тимочког Илариона, Епископа осјечко-пољског и барањског Херувима, Викарног епископа мохачког Исихија, Викарног епископа диоклијског Методија, Умировљеног епископа захумско-херцеговачког и приморског Атанасија, уз саслужење свештештенства, ђакона, монаштва и вјерног народа Цркве широм васељене. Током Свете евхаристије, великом мноштву хришћанима сабраним у требињском храму али и око њега обратио се Патријарх Иринеј, упутивши честитке и благослове новом владики. Света Литургија завршена је приступном бесједом Епископа Димитрија, која је својом једноставношћу, а садржајношћу, усмјереношћу и свеобухватношћу, историчношћу, а истовремено надвременошћу, љубављу и благодарношћу, недвосмислено представила приступ Животу новоустоличеног архијереја. Храмовна Трпеза са које се раздјели Тијело и Крв Господа нашег Исуса Христа, прострла се затим дуж читаве порте храма, и шире требињским перивојима и улицама и даље по градовима и селима, брдима и долинама Херцеговачким и крајевима приморским, разносећи благослов и радост. Овом величанственом догађају присуствовали су и многи вјерски и великодостојници држава, међу којима и бискуп дубровачки, монсињор Мате Узинић, бискуп мостарско-дувањски, монсињор Ратко Перић, муфтија мостарски, Салем ефендија Деовић, предсједник и премијерка Републике Српске, представници Влада Републике Србије и Републике Српске, чланови дипломатских корова, градоначелници Мостара, Требиња, Будве, начелници и други представници градова, представници братства Паштровића.., који су, такође, били присутни и на свечаном ручку, приређеном овим поводом у требињском хотелу „Леотар”, а током којег су неки од наведених гостију, уз поздраве, новоизабраном владики Димитрију уручили и пригодне дарове. Нека би дао Господ да и међу нама у Цркви херцеговачкој остане све благообразно и уредно (1.Кпр. 14, 40), као што је и било; пошто Бог није Бог нереда него мира (1.Кпр. 14, 33). Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  2. Ваша Светости, оци и браћо архијереји наше помјесне Цркве, преузвишени оци бискупи, уважени господине муфтијо, господине предсједниче Републике Српске, госпођо предсједнице Владе Републике Српске, господо великодостојници државе и друштва БиХ, Србије, Црне Горе и Хрватске; часни оци презвитери и ђакони, драга браћо и сестре, богољубиви монаси и монахиње, љубљени народе Божији! Хумска земља и Травунија, Неретва и Паганија, и још шире области, познатије од владавине Херцега од Светог Саве – Стефана Вукчића Косаче – као Херцеговина, вијековима су представљале границу Истока и Запада; некада на размеђини западног и источног Царства, онда на размеђи црквених јурисдикција Истока и Запада, на међи Рашке и Босне, Босне и Угарске, Угарске и Османског царства, Османског царства и Венеције, касније и Османског царства и Аустроугарске, била је коначно и сама у себи разграничена свим овим древним разграничењима, чак и у срцима својих становника. Знајући то, мислим да на нама свима овдје окупљенима није да пренебрегавамо некад заиста трагичну историју ових крајева и негирамо разлике међу нама, него да их покушамо доживјети као изазов и благослов сјећајући се Солжењицинове мисли, која је колико јеванђелска, толико, чини ми се, и општељудска: Постепено ми је – каже он – откривено, да линија која одваја добро и зло, не пролази границама држава, нити између класа, нити између политичких партија (a ми бисмо могли рећи нити линијом наших овдашњих разграничења и разлика) већ кроз свако људско срце… Зато се ја данас молим Господу да нестану унутрашње границе у нама, да побиједи добро и да будемо препознати као миротворци, отворени за сталну сарадњу и дијалог, као носеће стубове мира и развоја на овим просторима. Крштење ове земље, учи нас сâмо Свето Писмо, започели су још у првоме вијеку Свети апостоли Павле и Тит о чему свједоче многи наши манастири који стоје на темељима из ранохришћанског доба, као и многа црквишта, крстионице и гробља из тих времена. Бурни догађаји шестога и седмога вијека, долазак Словена у ове крајеве, мисија свете браће Ћирила и Методија и црквени расколи доносе тектонске промјене на овом тлу на коме ће дукљанску династију Војисављевића смијенити Немањићи. Из своје пријестонице у Благају, овом земљом је владао Немањин брат Мирослав, који је познат по препису Јеванђеља, нашој најстаријој књизи. Свједок тога времена je његов братанац Растко – бесмртни принц херцеговачки; као први архиепископ српски Свети Сава, успио је издејствовати аутокефалност наше цркве и успоставити нашу Епархију прије тачно 800 година. Од те 1219. године и престоног Стона и пељешког Јадрана, па преко Залома, Полимља и Лима, до Тврдоша и Оногошта, Острога, Дужи и Мостара, па опет Тврдоша, Требиња и данашњих дана, историја ове земље и њених људи је у знаку крста, страдања и васкрсавања. Као што су Светог Саву надахњивали одјеци апостолске проповиједи којом је натопљена ова древна земља, проповиједи оних који су чули, сагледали и рукама опипали оваплоћену Ријеч живота вјечнога (уп. Ι Јов. 1, 1-2), тако је охристовљена ријеч и лик Светог Саве надахњивала и овдашње епископе, међу којима су и Свети Сава Други и Свети Данило Хумски као и Свети Василије Тврдошки и Острошки. Одатле се мисао прелијевала и светом Петру Цетињском, нераскидиво везујући Херцеговину и Црну Гору у јединствен духовни простор, и рађајући просвјетљујућу искру у нашем народу, те је тако Херцеговина са Дубровником у деветнаестом и почетком дведесетог вијека била носилац културног и друштвеног препорода и слободарских идеја. Наши великани су бриткост ума изражавали кроз најљепшу поезију, као Шантић и Дучић, или кроз правно-политичке огледе, као Богишић, кроз описе историјских догађаја и стварности, као браћа Ћоровићи, или су просто били пионири просветног и сваког другог напретка као свештеници: Мићо Љубибратић, Прокопије Чокорило, Јоаникије Памучина, Нићифор Дучић, Стеван Правица и многи други, све до Светог владике Свештеномученика Петра Зимоњића. Херцеговина и данас, са својим особеним географским положајем, са богатством карактера људи који у њој живе и у њу долазе, иако мала по величини, надамо се, може поново бити један од покретача свеопштег препорода. Зато ће се и убудуће наша Епископија трудити да охрабри младе људе и теологе који улазећи у дијалог са стручњацима из области философије, економије, правних наука, медицине, психологије, умјетности и технике, треба да буду спремни да свакоме који од нас тражи разлог наше наде, са кротошћу дају одговор, имајући добру савјест (уп. 1. Петрова 3, 15), и да на глобалном научном и културном плану покушају наћи улогу хришћанске теологије и етоса који из ње проистиче, у обликовању стварности у којој живимо. Колико је то у мојој моћи пажњу ћу посветити образовању и васпитању младих људи и дјеце, поштујући њихову богодану слободу и интегритет, знајући да су они једини прави и достојни насљедници непрекинуте историјске нити ових простора и нашег опстанка и битовања, које је постојано једино ако је утврђено и на вјери и на знању. Његоваћемо и Херцеговцима урођену саборност, бринући се о старима и немоћнима, позивајући све на солидарност, социјалну одговорност и истинску бригу једних о другима. Ова ће одговорност за ближње, надамо се, водити заједници и друштву у којој ће честитост, марљивост и поштење бити цијењени и довољни за живот достојан човјека. Tрудићу се да нам такозване велике теме, па биле оне сасвим легитимне и вриједне промишљања и дјелања, као што су поменуте теме социјалне правде или на пример теме политичке културе и поштења, не заклоне брата и сестру који живе поред нас и потребују помоћ, разумијевање или просто живу ријеч утјехе. Управо супротно, конкретан човјек који живи поред нас и његово добро, биће мој једини мотив за друштвену ангажованост, како је то уосталом бивало и до сада у вријеме мојих непосредних и вољених претходника, а наших заједничких отаца, учитеља и препородитеља ове Епископије, Владике Атанасија и Владике Григорија. Ваша Светости и браћо архијереји, Од првог хумског епископа Жичке аутокефалне архиепископије Илариона, па до данашњег дана седамдесетједан епископ је служио овом свештеном Трону. Благодарим на указаном повјерењу и одговорности, понављајући ријечи Светих Отаца за које они кажу да се односе на самог Господа и његово страдање: не противрјечим, нити се противим (Ис. 50,5; 53,7); него приклањајући се под крепку руку Божју, са Светим Григоријем Богословом свједочим да, као што се није добро отимати за архијерејство, исто тако га не треба ни одбацивати (Св Гр Бгсл, беседа 3.). Са друге стране, благодарити Богу за ову службу ријечима није могуће, а вјероватно ни примјерено. Благодарити за ову службу значи живјети за другога! Ако ме љубиш, напасај овце моје, каже Господ срцезналац Апостолу Петру. Рекао би човјек, ни веће службе и Тајне због које је сам Син Божији пролио Крв Своју, нити једноставније заповијести; али, чини ми се да је управо такав и читав хришћански живот – ми љубав према Богу показујемо, мјеримо и провјеравамо односом према ближњима. По апостолу Јовану то значи не љубити ријечју ни језиком него дјелом и истином (уп.1.Јов.3,18). У томе је за мене велика утјеха. Од свих нас се тражи једно исто, живот у љубави према Богу и ближњима. Највећа мисија и програм Цркве тако би требало бити дејство и сијање те Христове љубави у Тијелу Његовом које смо ми. Зато и говори Господ: Као што ја вас љубих, да и ви љубите једни друге. По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом (Јов. 13, 34-35). Свештенство, тако, не заступа Христа који је одсутан и коме је потребан замјеник на земљи, него заједно са народом, посебно када смо окупљени на Светој Литургији, светотајински актуализује Христово константно, непрекидно и вјечно присуство у Цркви. Јер, Тијело Христово никада није без своје Главе, Његова Невјеста Црква не може, ни у времену ни у вјечности, бити удова, јер има бесмртног Женика. Зато сви ми имамо непогрешиво јеванђелско правило: Знате – каже Господ – да они који се сматрају владарима народâ господаре њима, и великаши њихови владају над њима. Али међу вама да не буде тако; него који хоће да буде међу вама велики, нека вам служи; и који хоће међу вама да буде први, нека буде свима слуга. Јер Син Човјечији није дошао да му служе него да служи, и да даде живот свој у откуп за многе (Мр. 10. 42-45). Као што видимо, у Цркви Христовој не постоји други извор првенства, славе и моћи осим силе Крста и тајне крстоликог служења о којој Свети Златоуст додаје још и то да: хиротонија не води у власт, не преуздиже у висину, не даје господарење; оне које је Отац провјерио, њих је по својој власти удостојио да служе браћи својој (PG 48,950). Драга браћо и сестре, Нека би дао Господ да и међу нама у Цркви херцеговачкој остане све благообразно и уредно (1.Кор. 14, 40), као што је досад и било; пошто Бог није Бог нереда него мира (1.Кор. 14, 33). Наше различите службе и дарови треба да буду основа заједнице а не повод за отуђење, јер, различити су наши дарови, али је Дух исти. И различите су наше службе, али је Господ исти. И различита су дејства, али је исти Бог који дејствује све у свима нама“ (уп. 1.Кор, 12, 4-6). Пазимо дакле добро да образ Божији и икона Христова у нашим ближњима не буде засијењена било чиме; било претпостављеним њиховим гријехом, било нашом умишљеном праведношћу. Наш сопствени живот увијек вреднујмо јеванђелским заповијестима, а на живот ближњег гледајмо очима Онога који дође у свијет да живот свој положи за пријатеље своје (Јов. 15, 13) и спасе грешнике од којих сам први ја (1. Тим. 1, 15). Пошто радост ове педесетничке службе захтијева, али и обичај налаже, у овом тренутку у коме нам сам Свети Дух све дарује и сабира своју Цркву, ипак је и дозвољено и примјерено заблагодарити за Његове дарове, видљиве и невидљиве. Говорићу ријечима и у духу ријечи једног свима нама познатог и савременог учитеља Цркве, оца Александра Шмемана, које ћу покушати да учиним и ријечима свих нас овдје сабраних. Свако ко је способан да благодари, достојан је спасења и вјечне радости. Благодаримо Теби, Господе, што си изволио да примиш службу ову, Евхаристију, која се приноси Светој Тројици, Оцу и Сину и Светоме Духу, и која испуњава наша срца радошћу, миром и праведношћу у Духу Светоме (Рим. 14,1). Благодаримо Теби, Господе, што си нам открио Себе и дао нам предукус Твога Царства. Благодаримо Теби, Господе, што си нас сјединио једне са другима у служењу Теби и Твојој светој Цркви. Благодаримо Теби, Господе, за све наше претходнике кроз историју, за мученике, свештенике, монахе, ратнике, раднике, задужбинаре и домаћине, честите и марљиве домаћице, заточнике слободе, правде и поштења, који су и нама пропутили и показали пут Богочовјека. Благодаримо Теби, Господе, за обнављање ове епархије крајем прошлог вијека, и за двојицу архијереја Атанасија и Григорија, мојих љубљених отаца и претходника из тог времена; они су нас кроз ријечи, а највише кроз примјер, поучили да смо сви слуге, али и да сви имамо одговорност за ову велику Тајну Сабрања у коме стојимо, која је Христос у нама – нада славе (уп. Кол. 1, 27). Благодаримо Теби, Господе, што нам помажеш да надвладавамо све тешкоће, напоре, страсти и искушења, установљавајући међу нама мир и узајамну љубав у заједници Светог Духа. Благодаримо Теби, Господе, и за допуштена страдања кроз која пролазимо; она нас очишћују од себичности и подсећају на „једино потребно“, на Твоје вјечно Царство. Благодаримо Теби, Господе, што си нам дао ову земљу гдје можемо слободно да Ти служимо и славимо Свето Преображење у овом храму у Требињу, Вазнесење у Чапљини, Педесетницу у Мостару и Гацку, Благовијести у Дубровнику и Житомислићу, Мајку Божију у Тврдошу, Завали, Добрићеву и на Корчули, Свете Апостоле у Петропавлову, Светог Василија, заштитника Херцеговине, у Мркоњићима, Светога Саву у Билећи, Светог Димитрија у Невесињу, Светог Лазара Косовског у Дабру, Божић у Љубињу, а Васкрс у мученичким Пребиловцима. Благодаримо Теби Господе, и за живу Цркву расијану по свим овим мјестима – скупа свештенство и народ. Као што је хлеб овај који преломисмо био расијан по горама а сабран постаде један, тако нека се сабере Црква Твоја са свих крајева земље у Царство Твоје! (Дидахи, ΙΧ, 4) Благодаримо Теби, Господе, за наше породице – за наше родитеље: за њихову жртву, за љубав али и за њихову пажљиву строгост. Благодаримо Ти за очински савјет и братски загрљај, за сестринску сузу и мајчинску бригу, а нарочито Ти благодаримо за дјецу, која нас уче како да славимо име Твоје у радости, покрету и светој граји. Благодаримо Теби, Господе, за све пријатеље које смо срели на нашем животном путу. Нека би наша узајамна оданост и поштовање остали неокрњени у времену и постали извор наше вјечне радости. Благодаримо Теби, Господе, за наше монашке породице, за сабраћу монахе, јер као облуци у мору, вођени промислом и љубављу Божијом, обликовали смо и обликујемо једни друге едаби се и Христос у нама уобличио (Гл. 4, 17). Благодаримо Теби, Господе, за сестре монахиње; њихова служба Цркви, љубав према свима и мјера у свему открива нам једну скоро заборављену, а у њима опет обновљену, аутентичну господственост и племство духа. Благодаримо Теби, Господе, због свега и за све. Велики си Господе, и чудесна су дјела Твоја, и нема ријечи достојне да опјева сва чудеса Твоја! Господе, добро нам је овдје бити. Амин. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  3. Ваша Светости, оци и браћо архијереји наше помјесне Цркве, преузвишени оци бискупи, уважени господине муфтијо, господине предсједниче Републике Српске, госпођо предсједнице Владе Републике Српске, господо великодостојници државе и друштва БиХ, Србије, Црне Горе и Хрватске; часни оци презвитери и ђакони, драга браћо и сестре, богољубиви монаси и монахиње, љубљени народе Божији! Хумска земља и Травунија, Неретва и Паганија, и још шире области, познатије од владавине Херцега од Светог Саве – Стефана Вукчића Косаче – као Херцеговина, вијековима су представљале границу Истока и Запада; некада на размеђини западног и источног Царства, онда на размеђи црквених јурисдикција Истока и Запада, на међи Рашке и Босне, Босне и Угарске, Угарске и Османског царства, Османског царства и Венеције, касније и Османског царства и Аустроугарске, била је коначно и сама у себи разграничена свим овим древним разграничењима, чак и у срцима својих становника. Знајући то, мислим да на нама свима овдје окупљенима није да пренебрегавамо некад заиста трагичну историју ових крајева и негирамо разлике међу нама, него да их покушамо доживјети као изазов и благослов сјећајући се Солжењицинове мисли, која је колико јеванђелска, толико, чини ми се, и општељудска: Постепено ми је – каже он – откривено, да линија која одваја добро и зло, не пролази границама држава, нити између класа, нити између политичких партија (a ми бисмо могли рећи нити линијом наших овдашњих разграничења и разлика) већ кроз свако људско срце… Зато се ја данас молим Господу да нестану унутрашње границе у нама, да побиједи добро и да будемо препознати као миротворци, отворени за сталну сарадњу и дијалог, као носеће стубове мира и развоја на овим просторима. Крштење ове земље, учи нас сâмо Свето Писмо, започели су још у првоме вијеку Свети апостоли Павле и Тит о чему свједоче многи наши манастири који стоје на темељима из ранохришћанског доба, као и многа црквишта, крстионице и гробља из тих времена. Бурни догађаји шестога и седмога вијека, долазак Словена у ове крајеве, мисија свете браће Ћирила и Методија и црквени расколи доносе тектонске промјене на овом тлу на коме ће дукљанску династију Војисављевића смијенити Немањићи. Из своје пријестонице у Благају, овом земљом је владао Немањин брат Мирослав, који је познат по препису Јеванђеља, нашој најстаријој књизи. Свједок тога времена je његов братанац Растко – бесмртни принц херцеговачки; као први архиепископ српски Свети Сава, успио је издејствовати аутокефалност наше цркве и успоставити нашу Епархију прије тачно 800 година. Од те 1219. године и престоног Стона и пељешког Јадрана, па преко Залома, Полимља и Лима, до Тврдоша и Оногошта, Острога, Дужи и Мостара, па опет Тврдоша, Требиња и данашњих дана, историја ове земље и њених људи је у знаку крста, страдања и васкрсавања. Као што су Светог Саву надахњивали одјеци апостолске проповиједи којом је натопљена ова древна земља, проповиједи оних који су чули, сагледали и рукама опипали оваплоћену Ријеч живота вјечнога (уп. Ι Јов. 1, 1-2), тако је охристовљена ријеч и лик Светог Саве надахњивала и овдашње епископе, међу којима су и Свети Сава Други и Свети Данило Хумски као и Свети Василије Тврдошки и Острошки. Одатле се мисао прелијевала и светом Петру Цетињском, нераскидиво везујући Херцеговину и Црну Гору у јединствен духовни простор, и рађајући просвјетљујућу искру у нашем народу, те је тако Херцеговина са Дубровником у деветнаестом и почетком дведесетог вијека била носилац културног и друштвеног препорода и слободарских идеја. Наши великани су бриткост ума изражавали кроз најљепшу поезију, као Шантић и Дучић, или кроз правно-политичке огледе, као Богишић, кроз описе историјских догађаја и стварности, као браћа Ћоровићи, или су просто били пионири просветног и сваког другог напретка као свештеници: Мићо Љубибратић, Прокопије Чокорило, Јоаникије Памучина, Нићифор Дучић, Стеван Правица и многи други, све до Светог владике Свештеномученика Петра Зимоњића. Херцеговина и данас, са својим особеним географским положајем, са богатством карактера људи који у њој живе и у њу долазе, иако мала по величини, надамо се, може поново бити један од покретача свеопштег препорода. Зато ће се и убудуће наша Епископија трудити да охрабри младе људе и теологе који улазећи у дијалог са стручњацима из области философије, економије, правних наука, медицине, психологије, умјетности и технике, треба да буду спремни да свакоме који од нас тражи разлог наше наде, са кротошћу дају одговор, имајући добру савјест (уп. 1. Петрова 3, 15), и да на глобалном научном и културном плану покушају наћи улогу хришћанске теологије и етоса који из ње проистиче, у обликовању стварности у којој живимо. Колико је то у мојој моћи пажњу ћу посветити образовању и васпитању младих људи и дјеце, поштујући њихову богодану слободу и интегритет, знајући да су они једини прави и достојни насљедници непрекинуте историјске нити ових простора и нашег опстанка и битовања, које је постојано једино ако је утврђено и на вјери и на знању. Његоваћемо и Херцеговцима урођену саборност, бринући се о старима и немоћнима, позивајући све на солидарност, социјалну одговорност и истинску бригу једних о другима. Ова ће одговорност за ближње, надамо се, водити заједници и друштву у којој ће честитост, марљивост и поштење бити цијењени и довољни за живот достојан човјека. Tрудићу се да нам такозване велике теме, па биле оне сасвим легитимне и вриједне промишљања и дјелања, као што су поменуте теме социјалне правде или на пример теме политичке културе и поштења, не заклоне брата и сестру који живе поред нас и потребују помоћ, разумијевање или просто живу ријеч утјехе. Управо супротно, конкретан човјек који живи поред нас и његово добро, биће мој једини мотив за друштвену ангажованост, како је то уосталом бивало и до сада у вријеме мојих непосредних и вољених претходника, а наших заједничких отаца, учитеља и препородитеља ове Епископије, Владике Атанасија и Владике Григорија. Ваша Светости и браћо архијереји, Од првог хумског епископа Жичке аутокефалне архиепископије Илариона, па до данашњег дана седамдесетједан епископ је служио овом свештеном Трону. Благодарим на указаном повјерењу и одговорности, понављајући ријечи Светих Отаца за које они кажу да се односе на самог Господа и његово страдање: не противрјечим, нити се противим (Ис. 50,5; 53,7); него приклањајући се под крепку руку Божју, са Светим Григоријем Богословом свједочим да, као што се није добро отимати за архијерејство, исто тако га не треба ни одбацивати (Св Гр Бгсл, беседа 3.). Са друге стране, благодарити Богу за ову службу ријечима није могуће, а вјероватно ни примјерено. Благодарити за ову службу значи живјети за другога! Ако ме љубиш, напасај овце моје, каже Господ срцезналац Апостолу Петру. Рекао би човјек, ни веће службе и Тајне због које је сам Син Божији пролио Крв Своју, нити једноставније заповијести; али, чини ми се да је управо такав и читав хришћански живот – ми љубав према Богу показујемо, мјеримо и провјеравамо односом према ближњима. По апостолу Јовану то значи не љубити ријечју ни језиком него дјелом и истином (уп.1.Јов.3,18). У томе је за мене велика утјеха. Од свих нас се тражи једно исто, живот у љубави према Богу и ближњима. Највећа мисија и програм Цркве тако би требало бити дејство и сијање те Христове љубави у Тијелу Његовом које смо ми. Зато и говори Господ: Као што ја вас љубих, да и ви љубите једни друге. По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом (Јов. 13, 34-35). Свештенство, тако, не заступа Христа који је одсутан и коме је потребан замјеник на земљи, него заједно са народом, посебно када смо окупљени на Светој Литургији, светотајински актуализује Христово константно, непрекидно и вјечно присуство у Цркви. Јер, Тијело Христово никада није без своје Главе, Његова Невјеста Црква не може, ни у времену ни у вјечности, бити удова, јер има бесмртног Женика. Зато сви ми имамо непогрешиво јеванђелско правило: Знате – каже Господ – да они који се сматрају владарима народâ господаре њима, и великаши њихови владају над њима. Али међу вама да не буде тако; него који хоће да буде међу вама велики, нека вам служи; и који хоће међу вама да буде први, нека буде свима слуга. Јер Син Човјечији није дошао да му служе него да служи, и да даде живот свој у откуп за многе (Мр. 10. 42-45). Као што видимо, у Цркви Христовој не постоји други извор првенства, славе и моћи осим силе Крста и тајне крстоликог служења о којој Свети Златоуст додаје још и то да: хиротонија не води у власт, не преуздиже у висину, не даје господарење; оне које је Отац провјерио, њих је по својој власти удостојио да служе браћи својој (PG 48,950). Драга браћо и сестре, Нека би дао Господ да и међу нама у Цркви херцеговачкој остане све благообразно и уредно (1.Кор. 14, 40), као што је досад и било; пошто Бог није Бог нереда него мира (1.Кор. 14, 33). Наше различите службе и дарови треба да буду основа заједнице а не повод за отуђење, јер, различити су наши дарови, али је Дух исти. И различите су наше службе, али је Господ исти. И различита су дејства, али је исти Бог који дејствује све у свима нама“ (уп. 1.Кор, 12, 4-6). Пазимо дакле добро да образ Божији и икона Христова у нашим ближњима не буде засијењена било чиме; било претпостављеним њиховим гријехом, било нашом умишљеном праведношћу. Наш сопствени живот увијек вреднујмо јеванђелским заповијестима, а на живот ближњег гледајмо очима Онога који дође у свијет да живот свој положи за пријатеље своје (Јов. 15, 13) и спасе грешнике од којих сам први ја (1. Тим. 1, 15). Пошто радост ове педесетничке службе захтијева, али и обичај налаже, у овом тренутку у коме нам сам Свети Дух све дарује и сабира своју Цркву, ипак је и дозвољено и примјерено заблагодарити за Његове дарове, видљиве и невидљиве. Говорићу ријечима и у духу ријечи једног свима нама познатог и савременог учитеља Цркве, оца Александра Шмемана, које ћу покушати да учиним и ријечима свих нас овдје сабраних. Свако ко је способан да благодари, достојан је спасења и вјечне радости. Благодаримо Теби, Господе, што си изволио да примиш службу ову, Евхаристију, која се приноси Светој Тројици, Оцу и Сину и Светоме Духу, и која испуњава наша срца радошћу, миром и праведношћу у Духу Светоме (Рим. 14,1). Благодаримо Теби, Господе, што си нам открио Себе и дао нам предукус Твога Царства. Благодаримо Теби, Господе, што си нас сјединио једне са другима у служењу Теби и Твојој светој Цркви. Благодаримо Теби, Господе, за све наше претходнике кроз историју, за мученике, свештенике, монахе, ратнике, раднике, задужбинаре и домаћине, честите и марљиве домаћице, заточнике слободе, правде и поштења, који су и нама пропутили и показали пут Богочовјека. Благодаримо Теби, Господе, за обнављање ове епархије крајем прошлог вијека, и за двојицу архијереја Атанасија и Григорија, мојих љубљених отаца и претходника из тог времена; они су нас кроз ријечи, а највише кроз примјер, поучили да смо сви слуге, али и да сви имамо одговорност за ову велику Тајну Сабрања у коме стојимо, која је Христос у нама – нада славе (уп. Кол. 1, 27). Благодаримо Теби, Господе, што нам помажеш да надвладавамо све тешкоће, напоре, страсти и искушења, установљавајући међу нама мир и узајамну љубав у заједници Светог Духа. Благодаримо Теби, Господе, и за допуштена страдања кроз која пролазимо; она нас очишћују од себичности и подсећају на „једино потребно“, на Твоје вјечно Царство. Благодаримо Теби, Господе, што си нам дао ову земљу гдје можемо слободно да Ти служимо и славимо Свето Преображење у овом храму у Требињу, Вазнесење у Чапљини, Педесетницу у Мостару и Гацку, Благовијести у Дубровнику и Житомислићу, Мајку Божију у Тврдошу, Завали, Добрићеву и на Корчули, Свете Апостоле у Петропавлову, Светог Василија, заштитника Херцеговине, у Мркоњићима, Светога Саву у Билећи, Светог Димитрија у Невесињу, Светог Лазара Косовског у Дабру, Божић у Љубињу, а Васкрс у мученичким Пребиловцима. Благодаримо Теби Господе, и за живу Цркву расијану по свим овим мјестима – скупа свештенство и народ. Као што је хлеб овај који преломисмо био расијан по горама а сабран постаде један, тако нека се сабере Црква Твоја са свих крајева земље у Царство Твоје! (Дидахи, ΙΧ, 4) Благодаримо Теби, Господе, за наше породице – за наше родитеље: за њихову жртву, за љубав али и за њихову пажљиву строгост. Благодаримо Ти за очински савјет и братски загрљај, за сестринску сузу и мајчинску бригу, а нарочито Ти благодаримо за дјецу, која нас уче како да славимо име Твоје у радости, покрету и светој граји. Благодаримо Теби, Господе, за све пријатеље које смо срели на нашем животном путу. Нека би наша узајамна оданост и поштовање остали неокрњени у времену и постали извор наше вјечне радости. Благодаримо Теби, Господе, за наше монашке породице, за сабраћу монахе, јер као облуци у мору, вођени промислом и љубављу Божијом, обликовали смо и обликујемо једни друге едаби се и Христос у нама уобличио (Гл. 4, 17). Благодаримо Теби, Господе, за сестре монахиње; њихова служба Цркви, љубав према свима и мјера у свему открива нам једну скоро заборављену, а у њима опет обновљену, аутентичну господственост и племство духа. Благодаримо Теби, Господе, због свега и за све. Велики си Господе, и чудесна су дјела Твоја, и нема ријечи достојне да опјева сва чудеса Твоја! Господе, добро нам је овдје бити. Амин. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска View full Странице
  4. Благодаримо Теби, Господе, што си нам дао ову земљу гдје можемо слободно да Ти служимо и славимо Свето Преображење у овом храму у Требињу, Вазнесење у Чапљини, Педесетницу у Мостару и Гацку, Благовијести у Дубровнику и Житомислићу, Мајку Божију у Тврдошу, Завали, Добрићеву и на Корчули, Свете Апостоле у Петропавлову, Светог Василија, заштитника Херцеговине, у Мркоњићима, Светога Саву у Билећи, Светог Димитрија у Невесињу, Божић у Љубињу, а Васкрс у мученичким Пребиловцима. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Животопис Његовог Пресвештенства Епископа захумско-херцеговачког и приморског Димитрија Приступна беседа Његовог Преосвештенства Епископа захумско-херцеговачког и приморског г Димитрија (Рађеновића) Повезана вест: Наречење изабраног Епископа захумско-херцеговачког и приморског Димитрија (Рађеновића) Овим ријечима благодарења нови Епископ Захумско-херцеговачки и приморски Господин Димитрије, из трона Светог Саве, Светог Данила, Василија Светог и Светог Петра, заблагодарио је Господу и свој пуноћи Цркве Његове, сабране на једном мјесту, која га је претходно хиротонисала и устоличила. Светом архијерејском Литургијом, у Недјељу седамнаесту по Духовима, са чином рукоположења и устоличења, у Преображењнком храму у Требињу, началствовао је, Његова Светост, Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, Господин Иринеј, уз саслужење Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, Митрополита дабробосанског Хризостома, Епископа милешевског Атанасија, Епископа будимљанско-никшићког Јоаникија, Епископа франкфуртског и све Њемачке Григорија, Епископа рашко-призренског Теодосија, Епископа западноамеричког Максима, Епископа славонског Јована, Епископа бихаћко-петровачког Сергија, Епископа тимочког Илариона, Епископа осјечко-пољског и барањског Херувима, Викарног епископа мохачког Исихија, Викарног епископа диоклијског Методија, Умировљеног епископа захумско-херцеговачког и приморског Атанасија, уз саслужење свештештенства, ђакона, монаштва и вјерног народа Цркве широм васељене. Током Свете евхаристије, великом мноштву хришћанима сабраним у требињском храму али и око њега обратио се Патријарх Иринеј, упутивши честитке и благослове новом владики. Света Литургија завршена је приступном бесједом Епископа Димитрија, која је својом једноставношћу, а садржајношћу, усмјереношћу и свеобухватношћу, историчношћу, а истовремено надвременошћу, љубављу и благодарношћу, недвосмислено представила приступ Животу новоустоличеног архијереја. Храмовна Трпеза са које се раздјели Тијело и Крв Господа нашег Исуса Христа, прострла се затим дуж читаве порте храма, и шире требињским перивојима и улицама и даље по градовима и селима, брдима и долинама Херцеговачким и крајевима приморским, разносећи благослов и радост. Овом величанственом догађају присуствовали су и многи вјерски и великодостојници држава, међу којима и бискуп дубровачки, монсињор Мате Узинић, бискуп мостарско-дувањски, монсињор Ратко Перић, муфтија мостарски, Салем ефендија Деовић, предсједник и премијерка Републике Српске, представници Влада Републике Србије и Републике Српске, чланови дипломатских корова, градоначелници Мостара, Требиња, Будве, начелници и други представници градова, представници братства Паштровића.., који су, такође, били присутни и на свечаном ручку, приређеном овим поводом у требињском хотелу „Леотар”, а током којег су неки од наведених гостију, уз поздраве, новоизабраном владики Димитрију уручили и пригодне дарове. Нека би дао Господ да и међу нама у Цркви херцеговачкој остане све благообразно и уредно (1.Кпр. 14, 40), као што је и било; пошто Бог није Бог нереда него мира (1.Кпр. 14, 33). Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска View full Странице
  5. После избора архимандрита Димитрија, маја 2018. године, за новог Епископа захумско-херцеговачког и приморског, Црква Божја, у навечерје седамнаесте недјеље по Духовима, савршила је и чин његовог наречења. Свечаним чином наречења, непосредно пре вечерњег богослужења, началствовао је Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење мноштва епископа, презвитера, ђакона и верног народа Божјег. Током богослужења изабраном епископу Димитрију и званично је саопштена одлука Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве о његовом избору, после чега се изабрани Епископ изјаснио о прихватању и непротивуречењу. Следећи древну праксу избора новог епископа, током свете Литургије, у недељу седамнаесту по Духовима, биће извршена хиротонија и устоличење нареченог епископа Димитрија. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска View full Странице
  6. Изабрани Епископ Димитрије, световно име Саво, рођен je 12. новембра 1976. године у Цетињу. Детињство је провео на Светом Стефану, општина Будва, где живи његова породица. Основну и средњу школу је завршио у Будви, а војни рок служио је у Сомбору и Ужицу 1995/1996. године. У манастир Тврдош долази 2002. године, а 2003. године је замонашен добивши име Димитрије, по Светом великомученику Димитрију. У чин јерођакона рукоположен је 2004. године на Божанственој Литургији у храму Рођења Светог Јована Крститеља и Претече Господњег на Оровцу, Требиње. У чин јеромонаха рукоположен је 2005. године, на Богојављење, у храму Светог Преображења Господњег у Требињу. Дипломирао је на Богословском факултету Светог Василија Острошког и Тврдошког у Фочи, 2012. године. Као тврдошки јеромонах именован је за настојатеља манастира Дужи 2015. године. Свети Архијерејски Сабор, на седници од 9. маја 2018. године, изабрао је јеромонаха Димитрија (Рађеновића), настојатеља манастира Дужи, за Епископа Епархије захумско-херцеговачке и приморске. На предлог тадашњег Епископа захумско-херцеговачког г. Григорија, а одлуком Светог Архијерејског Синода, одликован је чином архимандрита, 21. маја 2018. године. Извор: Српска Православна Црква
  7. Хиротонија и устоличење изабраног Епископа захумско-херцеговачког и приморског архимандрита Димитрија (Рађеновића) обавиће се у недељу, 23. септембра 2018. године, у храму Светог Преображења Господњег у Требињу са почетком у 9 часова. Свету Литургију са чином хиротоније служиће Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, уз саслужење више епископа. У суботу, 22. септембра 2018. године у 19 часова, служиће се свечано вечерње богослужење са чином наречења. Изабрани Епископ Димитрије, световно име Саво, рођен je 12. новембра 1976. године у Цетињу. Детињство је провео на Светом Стефану, општина Будва, где живи његова породица. Основну и средњу школу је завршио у Будви, а војни рок служио је у Сомбору и Ужицу 1995/1996. године. У манастир Тврдош долази 2002. године, а 2003. године је замонашен добивши име Димитрије, по Светом великомученику Димитрију. У чин јерођакона рукоположен је 2004. године на Божанственој Литургији у храму Рођења Светог Јована Крститеља и Претече Господњег на Оровцу, Требиње. У чин јеромонаха рукоположен је 2005. године, на Богојављење, у храму Светог Преображења Господњег у Требињу. Дипломирао је на Богословском факултету Светог Василија Острошког и Тврдошког у Фочи, 2012. године. Као тврдошки јеромонах именован је за настојатеља манастира Дужи 2015. године. Свети Архијерејски Сабор, на седници од 9. маја 2018. године, изабрао је јеромонаха Димитрија (Рађеновића), настојатеља манастира Дужи, за Епископа Епархије захумско-херцеговачке и приморске. На предлог тадашњег Епископа захумско-херцеговачког г. Григорија, а одлуком Светог Архијерејског Синода, одликован је чином архимандрита, 21. маја 2018. године. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  8. Заједничарење се послије омилије наставило у трпезарији уз пјесму призренских богословаца и надахнуту бесједу Епископа захумско-хрецеговачког г. Григорија. Обиљежавању овог јубилеја присуствовали су Епископ западноамерички г. Максим, грчки академик проф. др Емануил Сарис и његова супруга Евантија филолог, који су приредили грчко издање књиге Епископа Атанасија ”Од слободе ка љубави – омилије из Ксантија”. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. У оквиру обиљежавања деведесетогодишњице професуре Светог Јустина Ћелијског у Призренској богословији умировљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије у недјељу, 29. априла одржао је омилију на тему „Апостол Павле, Златоуст, отац Јустин – тијело Христово, Црква, Евхаристија“ у свечаној сали Призренске богословије. Заједничарење се послије омилије наставило у трпезарији уз пјесму призренских богословаца и надахнуту бесједу Епископа захумско-хрецеговачког г. Григорија. Обиљежавању овог јубилеја присуствовали су Епископ западноамерички г. Максим, грчки академик проф. др Емануил Сарис и његова супруга Евантија филолог, који су приредили грчко издање књиге Епископа Атанасија ”Од слободе ка љубави – омилије из Ксантија”. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  10. *Имам утисак да има много људи који чекају неку вашу ријеч, плашим се да је не покварим првим погрешним питањем. Шта бисте им прво рекли? Прво што ми пада на памет да кажем је да је много важно да непрестано учимо и да читамо. Сјећам се како ми је дјеловало необично када је владика Атанасије Јевтић у 68. години отишао у Јерусалим да учи јеврејски језик. Прије неки дан сам напунио 50 година и схватио да више него икад имам потребу да учим стране језике и да читајући књиге проширујем своје видике. Учење оплемењује. Миљенко Јерговић мисли да књиге служе да људи не би сасвим подивљали, ја му вјерујем. На нашим улицама често виђамо дивљање, а сигуран сам да су степен насиља и потреба за њим обрнуто пропорционални мјери у којој људи читају. *Били сте учитељ вјеронауке, да ли сте икад помислили да би неко од те дјеце могло да заврши као убица друга, жене, бабе, навијача противничког табора… Да ли постоје зла дјеца? Вјерујем да су људи потенцијално добри и потенцијално зли. Да ли ћемо се опредијелити за добро или за зло, то је питање наше воље. Испричаћу вам причу о седам грчких мудраца који су се једног дана нашли у најпознатијем грчком пророчишту Делфи, гдје је требало да напишу по једну мудру и кратку поруку – како би се то данас рекло – твит. Тако је један написао – „Спознај самога себе“, други – „Најбоља је мјера“, трећи пак – „Научи да слушаш и знаћеш да заповиједаш“, и тако сви редом. Једино је онај кога су сматрали најмудријим међу собом, Бијант, одбијао да напише поруку говорећи им „Боље ће бити за све да ништа не напишем“! Послије дужег умољавања ипак је дрхтавом руком узео камен како би и он уклесао своју поруку. *Шта је написао? Бијант је написао „Већина људи је зла“. *Шта бисте му „ретвитовали“? Рекао бих да је у праву, али да смо кроз историју научили и то да један добар вриједи више од 1.000 злих. Исус Христос је најбољи примјер тога. *На чему би се усред општег ужаса заснивала наша нада да ће добри побиједити? Добро има свој ток и могућност да буде вјечно, а зло има свој ток, али оно никад неће бити вјечно. У томе је разлика између добра и зла. Георгије Флоровски је изнио једну од најљепших теза: „Добро и зло функционишу у свијету истовремено, али синтеза између њих није могућа“! Другим ријечима, вара се свако ко чинећи зло мисли да то може бити у сврху неког вишег добра. *Да ли срећете људе који су већ толико сити те приче да почињу да сумњају да је у току писање нове књиге у којој ће бити записано обрнуто – зло је бесмртно, а добро смртно? Нису ти људи ничега „сити“, него бјеже од страдања. Ових дана читам Мартирологијум, својеврсни дневник Андреја Тарковског, у којем он, поред осталог, пише како му је његов отац читавог живота говорио да је зло активно, а добро пасивно. Тај генијални редитељ је заиста провео живот у подређеном положају пред моћним и активним злом Централног комитета и разних завидљиваца којима је сметало то што се његови филмови гледају и на Западу и на Истоку, и на сјеверу и на југу. Они су чинили све да га спријече д ради оно што најбоље зна. Издржао је зато што је разумио да оредјељење за добро подразумијева страдање. Није случајно што се његов посљедњи филм зове Жртвовање. *Шта зовете страдањем? Свако ко се опредијели за добро мора да страда и ви то знате из личног искуства. Човјек који се опредијели да говори истину, да буде објективан, у овом свијету ће страдати овако или онако. *Опростите, владико, али има много људи којима је одузета могућност да раде оно што најбоље знају? Многи људи се се, у мањој или већој мјери, сагласили са тим. Ма колико то звучало болно и непопуларно, ипак има истине у изреци да људи заслужују оно што имају. *Да народ има власт коју заслужује? У томе има истине и то не можемо никако порећи. Не можемо рећи да нисмо ми криви зато што нам је „овако“. Не говорим само о политици, узмимо неке сложеније ствари као што су култура и некултура. Не ослобађа нас кривице то што смо ми против нечега лошег. Једино што нас може ослободити је спремност да страдамо у борби против укидања слободе, без обзира на цијену. *Може ли човјек да буде слободан без пара за хљеб? Један сам од оних људи који мисле да је материјална биједа врло често извор духовне биједе, као што вјерујем и да духовна биједа може бити извор материјалне биједе. У једном филозофском трактату из петог вијека прије нове ере двојица Атињана разговарају о новоуспостављеном режиму и један од њих каже: „… међу бољима (мањином) постоји минимум необузданости и неравде и максимум наклоности ка доброти; док у маси постоји максимум незнања, нереда и зла, јер их биједа гура у погрду, а ту је још и недостатак васпитања и простота која у неким случајевима настаје из биједе“. *Знате и сами шта бих Вас сад питала… Годинама сам у медијима врло смишљено и с јасним циљем представљан као бизнисмен у погрдном смислу. Орати виноград, претварати грожђе у вино, продавати га и за то уредно плаћати порез, живјети од свог рада а не од испружене руке, шта је у томе лоше? Сигуран сам да је много лакше представљати се врлим духовником и своју притворну побожност добро наплаћивати. Иза све те смишљене пропаганде стоје људи мрачних намјера, који имају за циљ да човјека блокирају, учине га некреативним и неслободним, и што је најважније у крајњој линији зависним од њих. *Има ли Црква и у смислу материјалне биједе и у смислу залагања за слободе право да шаље поруку „жене су дужне да рађају дјецу“? Немам намјеру да свој став проглашавам за став Цркве, али покушавам да говорим онако како мислим да је говорио Исус. Ако читамо Нови завјет, видимо да таквих ствари тамо нема, али има супротних. Христос има сасвим другачији приступ и не инсистира на билогији. Он инсистира на ономе што је најважније – а то су милост и праштање, а од свега највише осуђујем лицемјерје. Ако ја кажем „лијепо је бити сиромашан“, а сви знају да нисам сиромашан, то је лицемјерно. *Да ли је ћутање врста „пасивног добра“ о коме сте говорили? Не мислим да је ћутање увијек добро. Сматрам да је лош знак то што је данас у свијету све мање јавног противљења. Људи не смију да пристану да буду ућуткани, већ морају да дигну глас против сваке тираније. Добро не може да се деси без сукоба са злом, свеједно да ли је зло обучено у политику, економију, религију или неку врсту умјетности која није права. Апатија је заиста лош знак. *Апатија или депресија? Апатија је добар израз уколико разумијемо шта значи: „патос“ је страст, а „а-патија“ је недостатк страсти, равнодушност, незаинтересованост. Човјек без страсти је мртав човјек. Ако смо иоле нормални, не треба да угушимо ерос који нас покреће, жеље и страсти које су нам дате. Страсти не смијемо гушити, већ их треба преображавати и користити на добар начин. Њихово умртвљење свакако је и пут у депресију. *А шта ако је наша страст да просто живимо и радимо оно што најбоље знамо неупоредива са страшћу наших вођа да нам то не дозволе? Шта као је апатија обичних људи нормална посљедица ненормалног „патоса“ оних који хоће да владају? Управо о томе је ријеч. Не треба да се љутимо на то што они имају страст, боље је да се концентишемо на то да ми не изгубимо своју страст за животом. Они који се бјежећи од страдања не боре више ни за шта, пристају на добровољну смрт. Његош каже: „Страх животу каља образ често“, а Свето писмо нас учи да „у љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље; јер је у страху мучење, а ко се боји није се усавршио у љубави. *Да ли су зло и глупост синхронизовани? Хитлер је посљедњих дана рата, кад је већ знао да је рат изгубио, убио Дитриха Бонхефера, евангелисту, свештеника и професора који се побунио против њега и јавно изражавао страшан очај што су многе његове колеге изразиле лојалност Хитлеру. Бонхефер је написао и једно поглавље о глупости, гдје је рекао да ће будућност свијета зависити од тога да ли ће вође хтјети да имају као своје сљедбенике слободне људе или глупе и покорне поданике. Само ако буду хтјели слободне људе будућност свијета ће имати неку наду. *Кад погледамо гдје смо, да ли је Бонхефер у својој нади испао „глуп“? Када данас сагледамо подручје политике, видимо да се ту траже бројеви, не траже се људи, траже се бирачи. Умјесто личности које имају свој став и своју слободу, говори се о „бирачком тијелу“. Тај поремећај је видљив у цијелом свијету. *Како се људима може одузети право да буду у праву када кажу „ја не вјерујем више никоме“, па да одбију чак и ту улогу да гласају? Велики јеврејски народ има изреку – „Проклет је сваки човјек који вејрује у човјека“. Како год да поставимо ствар, надајући се у човјека ми ћемо бити разочарани. Једини поуздан основ наших надања је Бог. *Али ми гласамо за људе! Ако ћемо свакако бити разочарани, каква је разлика да ли гласамо за Вучића или за „Мучића“? Не би требало да се изјашњавамо као што нам се стално намеће – да ли си за или против некога? Морамо да размишљамо не о вођама, него о друштвеним појавама и да се онда боримо против неких од тих појава. *Против којих појава? Против тога да цијели свијет гледа људе који се звјерски туку на фудбалској утакмици и против тога да се то упорно не спречава; против тога да је све мање емисија у којима се слободно говори; против пошасти коју нам неки ТВ канал емитује 24 сата; против сензационализма који је нажалост постао стандард упркос томе што разара и загађује јавно мњење; против све мање истински културних садржаја доступних широј јавности. Кад разумијемо појаве против којих смо, онда ћемо лако доћи и до тога ко је за њих крив, те за кога (не) треба гласати. *Како може бити крив онај који народу даје оно што највише воли, макар се то звало и пошаст и простаклук? Није поента у томе да се удовољи људима. Цјелокупна историја свијета је подијељена на оне који су угађали нечему узвишеном и бесмртном и на оне који су угађали пролазном и смртном. Марко Аурелије је својим стремљењем ка добру учинио Рим моћним. Послије његове смрти на власт је дошао његов син Комод. Из своје неспособности и жалости што је живио у сјенци свог оца, великог Марка Аурелија, несретник је измислио чувену и неријетко практиковану мисао: „дајте народу хљеба и игара“! Међутим, римски сенатори су узвикнули: „Не може!“, и Комод је по налогу Сената убијен. Ми живимо у времену у коме владари радије иду Комодовим неголи стопама Марка Аурелија. Међутим, Комода се данас нико и не сјећа, а Марко Аурелије је остао запамћен као образац просвећеног владара. То је оно што улива наду. *Остало ми је у ушима да сте малоприје изговорили „ако смо иоле нормални“- шта за Вас значи бити нормалан? Углавном – ићи средњим путем у коме нема екстремизма. Народ је збуњен зато што га стално гурају из крајности у крајност. Он никако да стане на пут, увијек иде поред пута, увијек је изгребан шибљем, увијек је у неком блату и никако не може да нађе свој правац. *Шта предлажете? Предлажем ентузијазам и то у смислу коју та ријеч има у грчком језику у којем ентузијаста значи богонадахнут или Богом обузет човјек. Наш народ је у доброј мјери слуђен зато што је изгубио ентузијазам, а са њим и везу са Богом. Ако и даље остане окренут површним вриједностима и буде опијен заборавом Бога, неће имати будућности. Крајње је вријеме да се прене, сабере и своју судбину узме у своје руке. *Шта сте рекли Вашем старом саборцу са протеста 1992. Драгану Ђиласу на идеју да се кандидује за градоначелника? Питао сам га да ли је још увијек спреман на лудост као што је то био 1990. Ако јесте, онда нека се бори; а ако није, онда је боље да се и не кандидује. *Шта је за Вас лудост? Лудост је сестра храбрости, али у нашим годинама храброст мора бити праћена мудрошћу. *Рекли сте да се са Вучићем нисте слагали „од 1992. па све до данас“, у чему се данас не слажете с њим? Рекао сам и нема потребе да то понављам. Генерално, имам потребу да искажем свој бунт против свих људи који су наметнули себе као најважнију тему, при чему је најмање битно како се зову и коју функцију обављају, као и то да ли се ради о држави, цркви, универзитету или некој другој институцији. *Шта сте мислили када сте Вучића описали као „опасног“ човјека? Нема потребе да се враћам на ствари које сам већ рекао. Додао бих да је патријарх московски Алексеј Други једном приликом изјавио да је најтеже на свијету бити на првом мјесту, а из личног искуства схватам колико је сложено за сваког човјека кад је на било ком руководећем положају. Патријарх је ово изјавио са свијешћу о томе какву и колику одговорност носе лидерске позиције. Чини ми се да се у новије вријеме само неупућени у тежину тога шта значи бити „први“ слијепо боре за та мјеста. И то није случај само са Балканом. *Да ли је Бакир Изетбеговић опасан човјек? Људи сами по себи могу бити мање или више опасни, али када се налазе на водећим положајима, значај тога се вишеструко умножава. Ријечи које Изетбеговић изговара понекад могу да звуче опасно, али треба имати у виду и то да он, као и већина људи који се баве политиком, мисли прије свега о онима који гласају за њега, и у складу са тим се и понаша. Веома често се те „опасне“ ријечи више упућене управо тим бирачима него онима на које се наводно односе. *Како сте разумјели цртање граница предсједника Додика? Да ли је то било опасно? Колико сам упућен, то се није десило на неком тајном састанку, него пред камерама, што цијелој ствари даје другачији тон у односу на цртања мапа и испијање вискија у тајности, у тренутку кад су се људи јавно убијали под командом тих истих „цртача“. Колико га ја познајем, он није човјек који ће ћутати ако мисли да има рјешење за неки проблем. Да ли су та рјешења увијек добра, о томе се може дискутовати. Важно је да он није човјек скривених намјера. *Да ли сте пресуду Хашког трибунала Ратку Младићу доживјели као „дјело ђавола“? Сваки земаљски суд је свакако несавршен, али није тешко замислити какакв какав би био свијет да нема макар таквих судова. Имам утисак да све то што се збило за наших живота, па и Хашки трибунал, потребује дистанцу за боље разумијевање. Једини који засад има ту потребну дистанцу је онај Једини Праведни Судија. *Предсједник Србије је најавио да ће у априлу изаћи са приједлогом за рјешење питања Косова. Шта очекујете? Као баштиник косовског мита растужим се увијек кад замислим каква је то позиција. Шта год да уради он је у невољи и некога ће учинити незадовољним. Не бих му био у кожи, јер „Косово је грдно судилиште“. *Хоћете ли учествовати у том унутрашњем дијалогу? Нико ме није позвао да учествујем у том дијалогу. *Не умијем да завршим овај разговор, учините то Ви… Постоји прича о разговору који је Микеланђело водио неке бесане ноћи са својим извајаним кипом: „Ах, како ти завидим! Ти спаваш и не бринеш што је свуда около биједа и јад“. А кип му одговара: „Ах, не буди ме!“ Ради се, дакле, о томе да чак и ако смо постали кипови – ми можемо да се пробудимо! Божић је радостан празник у коме нас додирује бесмртност – додир бесмртног Бога оживљава природу и кипа и човјека. Додирнувши нас и оживјевши нас, он нас ничим више не малтретира, не тражи да гласамо за њега, само двије ставри од нас тражи – да волимо њега зато што нас је љубављу оживио и да волимо један другога зато што ћемо само тако истински бити живи. То је сва његова заповијест. Зато морамо да рушимо све друге идоле, и тиме покажемо сваком ко би хтио да нам заповиједа и ко сматра да је неко божанство, да то не само да није, него да, док је истинскога Бога, то никако не може бити. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  11. Читајте књиге да бисте били мање дивљи, тако би могла да се формулише „посланица“ владике захумско-херцеговачког и приморског Григорија. Знам да нагли преокрети могу да буду опасни за организам, зато крените постепено: прочитајте овај разговор, па полако… Без обзира на то да ли себе зовете вјерницима или „невјерницима“. Имам утисак да има много људи који чекају неку вашу ријеч, плашим се да је не покварим првим погрешним питањем. Шта бисте им прво рекли? Прво што ми пада на памет да кажем је да је много важно да непрестано учимо и да читамо. Сјећам се како ми је дјеловало необично када је владика Атанасије Јевтић у 68. години отишао у Јерусалим да учи јеврејски језик. Прије неки дан сам напунио 50 година и схватио да више него икад имам потребу да учим стране језике и да читајући књиге проширујем своје видике. Учење оплемењује. Миљенко Јерговић мисли да књиге служе да људи не би сасвим подивљали, ја му вјерујем. На нашим улицама често виђамо дивљање, а сигуран сам да су степен насиља и потреба за њим обрнуто пропорционални мјери у којој људи читају. Били сте учитељ вјеронауке, да ли сте икад помислили да би неко од те дјеце могло да заврши као убица друга, жене, бабе, навијача противничког табора… Да ли постоје зла дјеца? Вјерујем да су људи потенцијално добри и потенцијално зли. Да ли ћемо се опредијелити за добро или за зло, то је питање наше воље. Испричаћу вам причу о седам грчких мудраца који су се једног дана нашли у најпознатијем грчком пророчишту Делфи, гдје је требало да напишу по једну мудру и кратку поруку – како би се то данас рекло – твит. Тако је један написао – „Спознај самога себе“, други – „Најбоља је мјера“, трећи пак – „Научи да слушаш и знаћеш да заповиједаш“, и тако сви редом. Једино је онај кога су сматрали најмудријим међу собом, Бијант, одбијао да напише поруку говорећи им „Боље ће бити за све да ништа не напишем“! Послије дужег умољавања ипак је дрхтавом руком узео камен како би и он уклесао своју поруку. Шта је написао? Бијант је написао „Већина људи је зла“. Шта бисте му „ретвитовали“? Рекао бих да је у праву, али да смо кроз историју научили и то да један добар вриједи више од 1.000 злих. Исус Христос је најбољи примјер тога. На чему би се усред општег ужаса заснивала наша нада да ће добри побиједити? Добро има свој ток и могућност да буде вјечно, а зло има свој ток, али оно никад неће бити вјечно. У томе је разлика између добра и зла. Георгије Флоровски је изнио једну од најљепших теза: „Добро и зло функционишу у свијету истовремено, али синтеза између њих није могућа“! Другим ријечима, вара се свако ко чинећи зло мисли да то може бити у сврху неког вишег добра. Да ли срећете људе који су већ толико сити те приче да почињу да сумњају да је у току писање нове књиге у којој ће бити записано обрнуто – зло је бесмртно, а добро смртно? Нису ти људи ничега „сити“, него бјеже од страдања. Ових дана читам Мартирологијум, својеврсни дневник Андреја Тарковског, у којем он, поред осталог, пише како му је његов отац читавог живота говорио да је зло активно, а добро пасивно. Тај генијални редитељ је заиста провео живот у подређеном положају пред моћним и активним злом Централног комитета и разних завидљиваца којима је сметало то што се његови филмови гледају и на Западу и на Истоку, и на сјеверу и на југу. Они су чинили све да га спријече д ради оно што најбоље зна. Издржао је зато што је разумио да оредјељење за добро подразумијева страдање. Није случајно што се његов посљедњи филм зове Жртвовање. Шта зовете страдањем? Свако ко се опредијели за добро мора да страда и ви то знате из личног искуства. Човјек који се опредијели да говори истину, да буде објективан, у овом свијету ће страдати овако или онако. Опростите, владико, али има много људи којима је одузета могућност да раде оно што најбоље знају? Многи људи се се, у мањој или већој мјери, сагласили са тим. Ма колико то звучало болно и непопуларно, ипак има истине у изреци да људи заслужују оно што имају. Да народ има власт коју заслужује? У томе има истине и то не можемо никако порећи. Не можемо рећи да нисмо ми криви зато што нам је „овако“. Не говорим само о политици, узмимо неке сложеније ствари као што су култура и некултура. Не ослобађа нас кривице то што смо ми против нечега лошег. Једино што нас може ослободити је спремност да страдамо у борби против укидања слободе, без обзира на цијену. Може ли човјек да буде слободан без пара за хљеб? Један сам од оних људи који мисле да је материјална биједа врло често извор духовне биједе, као што вјерујем и да духовна биједа може бити извор материјалне биједе. У једном филозофском трактату из петог вијека прије нове ере двојица Атињана разговарају о новоуспостављеном режиму и један од њих каже: „… међу бољима (мањином) постоји минимум необузданости и неравде и максимум наклоности ка доброти; док у маси постоји максимум незнања, нереда и зла, јер их биједа гура у погрду, а ту је још и недостатак васпитања и простота која у неким случајевима настаје из биједе“. Знате и сами шта бих Вас сад питала… Годинама сам у медијима врло смишљено и с јасним циљем представљан као бизнисмен у погрдном смислу. Орати виноград, претварати грожђе у вино, продавати га и за то уредно плаћати порез, живјети од свог рада а не од испружене руке, шта је у томе лоше? Сигуран сам да је много лакше представљати се врлим духовником и своју притворну побожност добро наплаћивати. Иза све те смишљене пропаганде стоје људи мрачних намјера, који имају за циљ да човјека блокирају, учине га некреативним и неслободним, и што је најважније у крајњој линији зависним од њих. Има ли Црква и у смислу материјалне биједе и у смислу залагања за слободе право да шаље поруку „жене су дужне да рађају дјецу“? Немам намјеру да свој став проглашавам за став Цркве, али покушавам да говорим онако како мислим да је говорио Исус. Ако читамо Нови завјет, видимо да таквих ствари тамо нема, али има супротних. Христос има сасвим другачији приступ и не инсистира на билогији. Он инсистира на ономе што је најважније – а то су милост и праштање, а од свега највише осуђујем лицемјерје. Ако ја кажем „лијепо је бити сиромашан“, а сви знају да нисам сиромашан, то је лицемјерно. Да ли је ћутање врста „пасивног добра“ о коме сте говорили? Не мислим да је ћутање увијек добро. Сматрам да је лош знак то што је данас у свијету све мање јавног противљења. Људи не смију да пристану да буду ућуткани, већ морају да дигну глас против сваке тираније. Добро не може да се деси без сукоба са злом, свеједно да ли је зло обучено у политику, економију, религију или неку врсту умјетности која није права. Апатија је заиста лош знак. Апатија или депресија? Апатија је добар израз уколико разумијемо шта значи: „патос“ је страст, а „а-патија“ је недостатк страсти, равнодушност, незаинтересованост. Човјек без страсти је мртав човјек. Ако смо иоле нормални, не треба да угушимо ерос који нас покреће, жеље и страсти које су нам дате. Страсти не смијемо гушити, већ их треба преображавати и користити на добар начин. Њихово умртвљење свакако је и пут у депресију. А шта ако је наша страст да просто живимо и радимо оно што најбоље знамо неупоредива са страшћу наших вођа да нам то не дозволе? Шта као је апатија обичних људи нормална посљедица ненормалног „патоса“ оних који хоће да владају? Управо о томе је ријеч. Не треба да се љутимо на то што они имају страст, боље је да се концентишемо на то да ми не изгубимо своју страст за животом. Они који се бјежећи од страдања не боре више ни за шта, пристају на добровољну смрт. Његош каже: „Страх животу каља образ често“, а Свето писмо нас учи да „у љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље; јер је у страху мучење, а ко се боји није се усавршио у љубави. Да ли су зло и глупост синхронизовани? Хитлер је посљедњих дана рата, кад је већ знао да је рат изгубио, убио Дитриха Бонхефера, евангелисту, свештеника и професора који се побунио против њега и јавно изражавао страшан очај што су многе његове колеге изразиле лојалност Хитлеру. Бонхефер је написао и једно поглавље о глупости, гдје је рекао да ће будућност свијета зависити од тога да ли ће вође хтјети да имају као своје сљедбенике слободне људе или глупе и покорне поданике. Само ако буду хтјели слободне људе будућност свијета ће имати неку наду. Кад погледамо гдје смо, да ли је Бонхефер у својој нади испао „глуп“? Када данас сагледамо подручје политике, видимо да се ту траже бројеви, не траже се људи, траже се бирачи. Умјесто личности које имају свој став и своју слободу, говори се о „бирачком тијелу“. Тај поремећај је видљив у цијелом свијету. Како се људима може одузети право да буду у праву када кажу „ја не вјерујем више никоме“, па да одбију чак и ту улогу да гласају? Велики јеврејски народ има изреку – „Проклет је сваки човјек који вејрује у човјека“. Како год да поставимо ствар, надајући се у човјека ми ћемо бити разочарани. Једини поуздан основ наших надања је Бог. Али ми гласамо за људе! Ако ћемо свакако бити разочарани, каква је разлика да ли гласамо за Вучића или за „Мучића“? Не би требало да се изјашњавамо као што нам се стално намеће – да ли си за или против некога? Морамо да размишљамо не о вођама, него о друштвеним појавама и да се онда боримо против неких од тих појава. Против којих појава? Против тога да цијели свијет гледа људе који се звјерски туку на фудбалској утакмици и против тога да се то упорно не спречава; против тога да је све мање емисија у којима се слободно говори; против пошасти коју нам неки ТВ канал емитује 24 сата; против сензационализма који је нажалост постао стандард упркос томе што разара и загађује јавно мњење; против све мање истински културних садржаја доступних широј јавности. Кад разумијемо појаве против којих смо, онда ћемо лако доћи и до тога ко је за њих крив, те за кога (не) треба гласати. Како може бити крив онај који народу даје оно што највише воли, макар се то звало и пошаст и простаклук? Није поента у томе да се удовољи људима. Цјелокупна историја свијета је подијељена на оне који су угађали нечему узвишеном и бесмртном и на оне који су угађали пролазном и смртном. Марко Аурелије је својим стремљењем ка добру учинио Рим моћним. Послије његове смрти на власт је дошао његов син Комод. Из своје неспособности и жалости што је живио у сјенци свог оца, великог Марка Аурелија, несретник је измислио чувену и неријетко практиковану мисао: „дајте народу хљеба и игара“! Међутим, римски сенатори су узвикнули: „Не може!“, и Комод је по налогу Сената убијен. Ми живимо у времену у коме владари радије иду Комодовим неголи стопама Марка Аурелија. Међутим, Комода се данас нико и не сјећа, а Марко Аурелије је остао запамћен као образац просвећеног владара. То је оно што улива наду. Остало ми је у ушима да сте малоприје изговорили „ако смо иоле нормални“- шта за Вас значи бити нормалан? Углавном – ићи средњим путем у коме нема екстремизма. Народ је збуњен зато што га стално гурају из крајности у крајност. Он никако да стане на пут, увијек иде поред пута, увијек је изгребан шибљем, увијек је у неком блату и никако не може да нађе свој правац. Шта предлажете? Предлажем ентузијазам и то у смислу коју та ријеч има у грчком језику у којем ентузијаста значи богонадахнут или Богом обузет човјек. Наш народ је у доброј мјери слуђен зато што је изгубио ентузијазам, а са њим и везу са Богом. Ако и даље остане окренут површним вриједностима и буде опијен заборавом Бога, неће имати будућности. Крајње је вријеме да се прене, сабере и своју судбину узме у своје руке. Шта сте рекли Вашем старом саборцу са протеста 1992. Драгану Ђиласу на идеју да се кандидује за градоначелника? Питао сам га да ли је још увијек спреман на лудост као што је то био 1990. Ако јесте, онда нека се бори; а ако није, онда је боље да се и не кандидује. Шта је за Вас лудост? Лудост је сестра храбрости, али у нашим годинама храброст мора бити праћена мудрошћу. Рекли сте да се са Вучићем нисте слагали „од 1992. па све до данас“, у чему се данас не слажете с њим? Рекао сам и нема потребе да то понављам. Генерално, имам потребу да искажем свој бунт против свих људи који су наметнули себе као најважнију тему, при чему је најмање битно како се зову и коју функцију обављају, као и то да ли се ради о држави, цркви, универзитету или некој другој институцији. Шта сте мислили када сте Вучића описали као „опасног“ човјека? Нема потребе да се враћам на ствари које сам већ рекао. Додао бих да је патријарх московски Алексеј Други једном приликом изјавио да је најтеже на свијету бити на првом мјесту, а из личног искуства схватам колико је сложено за сваког човјека кад је на било ком руководећем положају. Патријарх је ово изјавио са свијешћу о томе какву и колику одговорност носе лидерске позиције. Чини ми се да се у новије вријеме само неупућени у тежину тога шта значи бити „први“ слијепо боре за та мјеста. И то није случај само са Балканом. Да ли је Бакир Изетбеговић опасан човјек? Људи сами по себи могу бити мање или више опасни, али када се налазе на водећим положајима, значај тога се вишеструко умножава. Ријечи које Изетбеговић изговара понекад могу да звуче опасно, али треба имати у виду и то да он, као и већина људи који се баве политиком, мисли прије свега о онима који гласају за њега, и у складу са тим се и понаша. Веома често се те „опасне“ ријечи више упућене управо тим бирачима него онима на које се наводно односе. Како сте разумјели цртање граница предсједника Додика? Да ли је то било опасно? Колико сам упућен, то се није десило на неком тајном састанку, него пред камерама, што цијелој ствари даје другачији тон у односу на цртања мапа и испијање вискија у тајности, у тренутку кад су се људи јавно убијали под командом тих истих „цртача“. Колико га ја познајем, он није човјек који ће ћутати ако мисли да има рјешење за неки проблем. Да ли су та рјешења увијек добра, о томе се може дискутовати. Важно је да он није човјек скривених намјера. Да ли сте пресуду Хашког трибунала Ратку Младићу доживјели као „дјело ђавола“? Сваки земаљски суд је свакако несавршен, али није тешко замислити какакв какав би био свијет да нема макар таквих судова. Имам утисак да све то што се збило за наших живота, па и Хашки трибунал, потребује дистанцу за боље разумијевање. Једини који засад има ту потребну дистанцу је онај Једини Праведни Судија. Предсједник Србије је најавио да ће у априлу изаћи са приједлогом за рјешење питања Косова. Шта очекујете? Као баштиник косовског мита растужим се увијек кад замислим каква је то позиција. Шта год да уради он је у невољи и некога ће учинити незадовољним. Не бих му био у кожи, јер „Косово је грдно судилиште“. Хоћете ли учествовати у том унутрашњем дијалогу? Нико ме није позвао да учествујем у том дијалогу. Не умијем да завршим овај разговор, учините то Ви… Постоји прича о разговору који је Микеланђело водио неке бесане ноћи са својим извајаним кипом: „Ах, како ти завидим! Ти спаваш и не бринеш што је свуда около биједа и јад“. А кип му одговара: „Ах, не буди ме!“ Ради се, дакле, о томе да чак и ако смо постали кипови – ми можемо да се пробудимо! Божић је радостан празник у коме нас додирује бесмртност – додир бесмртног Бога оживљава природу и кипа и човјека. Додирнувши нас и оживјевши нас, он нас ничим више не малтретира, не тражи да гласамо за њега, само двије ставри од нас тражи – да волимо њега зато што нас је љубављу оживио и да волимо један другога зато што ћемо само тако истински бити живи. То је сва његова заповијест. Зато морамо да рушимо све друге идоле, и тиме покажемо сваком ко би хтио да нам заповиједа и ко сматра да је неко божанство, да то не само да није, него да, док је истинскога Бога, то никако не може бити. Оља БЕЋКОВИЋ Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска View full Странице
  12. Дана 2. јануара када се Црква молитвено сјећа светог Игнатија Богоносца, као и светог Данила Хумског, прослављена је слава Епархије ЗaхумскоХерцеговачке и Приморске и нашег Епископа Г. Григорија. Свету архијерејску Литургију у Манастиру Св. Апостола Петра и Павла служили су Епископ Григорије и умировљени Епископ Атанасије који је началствовао Службом Божијом, уз саслуживање великог броја свештенства. Након прочитаног Јеванђеља вјерном народу произнио је бесједу Епископ Григорије. На Литургији је учествовао велики број вјерног народа. На крају Свете Литургије преломљен је славски колач. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска View full Странице
  13. Након читања Светог Јевађеља бесједио је Владика Григорије. Послије освећења славског колача и жита, Епископ ЗХиП Г. Григорије је поздравио све присутне и честитао славу Еп. Атанасију и свима свечарима. Празновање Светитеља Божијег Николаја, и славе Владике Атанасија, настављено је у трпезарији славским ручком. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  14. Поводом празника Светог Николаја, у Манастиру Тврдошу, Свету Архијерејску Литургију служили су Епископ ЗХиП Г. Григорије и умировљени Епископ ЗХиП Г. Атанасије, уз саслуживање свештенства и монаштва наше и сусједних епархија. Након читања Светог Јевађеља бесједио је Владика Григорије. Послије освећења славског колача и жита, Епископ ЗХиП Г. Григорије је поздравио све присутне и честитао славу Еп. Атанасију и свима свечарима. Празновање Светитеља Божијег Николаја, и славе Владике Атанасија, настављено је у трпезарији славским ручком. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска View full Странице
  15. Када је Архиепископ Јован, који је био у непосредној близини догађаја, схватио да је Чолески тражио 100 денара владици Григорију, упитао га је да ли МПЦ наплаћује карте за оне који желе да целивају мошти Светог Климента, Чолески је на то одгворио Архиепископу Јовану да наплаћују само за расколнике. Када је владика Григорије (који је и члан комисије за преговоре са МПЦ) упитао како мисли расколнике, од Чолеског добио је одговор да су сви расколници они који су уз Архиепископа Јована. Када се Архиепископ Јован уверио да "обезбеђење" жели да наплати целивање моштију Светог Климента, одбио да плати иако Чолески је припретио да ће им насилно наплатити. Извор: http://sobornopravoslavie.com/kondukterot-od-mpts-mu-pobaral-na-episkopot-zahumsko-hertsegovski-grigorij-da-plati-karta-za-da-gi-tseliva-moshtite-na-sveti-kliment-ohridski/ Превод: Поуке.орг
  16. "Обезбеђење" запослено у МПЦ-у које наплаћује карте за оне који улазе у цркву Плаошник, 7. октобра 2017. године, Никола Чолески затражио је од Епископа захумско-херцеговачког Григорија, који је посетио Архиепископију Охридску и Митрополију Скопску да плати карту од 100 денара како би целивао мошти Светог Климента Охридског. Ово тзв. "обезбеђење" Никола Чолески представља се као духовно чедо игумана Партенија који све позива са "речима љубави", али дела изостају и у свему види трговину са црквом и на тај начин наноси велику штету МПЦ. Када је Архиепископ Јован, који је био у непосредној близини догађаја, схватио да је Чолески тражио 100 денара владици Григорију, упитао га је да ли МПЦ наплаћује карте за оне који желе да целивају мошти Светог Климента, Чолески је на то одгворио Архиепископу Јовану да наплаћују само за расколнике. Када је владика Григорије (који је и члан комисије за преговоре са МПЦ) упитао како мисли расколнике, од Чолеског добио је одговор да су сви расколници они који су уз Архиепископа Јована. Када се Архиепископ Јован уверио да "обезбеђење" жели да наплати целивање моштију Светог Климента, одбио да плати иако Чолески је припретио да ће им насилно наплатити. Извор: http://sobornopravoslavie.com/kondukterot-od-mpts-mu-pobaral-na-episkopot-zahumsko-hertsegovski-grigorij-da-plati-karta-za-da-gi-tseliva-moshtite-na-sveti-kliment-ohridski/ Превод: Поуке.орг View full Странице
×
×
  • Create New...