Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'захумско-херцеговачки'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 26 results

  1. Предавање Владике др Атанасија (Јевтића) о светом Фотију Цариградском, уприличеном на ПБФ-у 22. фебруара 2011. године. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора
  2. У Недјељу пред Празник Рођења Христовог, тридесет другу по Духовима и Недјељу Светих Отаца, посљедњег дана предпразништва Божића, у име Цркве мостарске и херцеговачке, Благодарење Господу и Свете Дарове са Трпезе Старе мостарске цркве, принио је Епископ захумско-херцеговачки и приморски Димитрије. -ФОТОГАЛЕРИЈА- У Свештеном благодарењу саслуживали су презвитери, ђакони и вјерни народ Мостара и околних крајева.Указујући на управо прочитани еванђеоски родослов и приповијест о Рођењу Господа Исуса Христа, епископ Димитрије, нагласио је да тек са Христовим Рођењем и наше рођење добија нарочит смисао. У ишчекивању самог Празника, мостарска заједница, на челу са својим епископом, присјетила се и Светих Отаца и свих отаца који стријеме светости. ХРИСТОС СЕ РОДИ – ЗАИСТА СЕ РОДИ! Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  3. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Његово преосвештенство умировљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије служили су данас са свештенством Свету службу Божију у Цркви Светог Андреја Првозваног у црмничком селу Дупило. Звучни запис беседе У литругијској бесједи Преосвећени владика Атанасије је казао да данас прослављамо Светог Андреја Првозваног, првог Христовог апостола, онога који је позвао и у неку руку призвао апостола Петра. Владика је подсјетио да је Свети Андреј апостол и просветитељ свих и Словена јер је боравио и проповједао по Балкану,Тракији, јужној Русији… „Свети Андреј Првозвани је исповједио Христоса прије Петра: Ти си Христос Син Божији. Пострадао је за Христа распет на крсту у Патрасу и тамо је његова велика величанствена Саборна црква у којој је његова глава“, бесједио је владика. Честитајући славу сестринству ове свете обитељи, као и мјештанима овог дивног краја и околине, који је дао Свештеномученика Луку и Св. Мардарија, захваљујући којима овај народ има „сучим да изађе пред Бога“, Епископ Атанасије је казао да нажалост имамо и гријехова због отуђења од Бога, себе и свога народа. Нагласио је да у нашем народу има доста покајника и да је то карактеристично за православне хришћане. Са присутнима је подијелио и искуство током ратних дешавања у Босни, када је у Берну- Швајцарској, учествовао као православни представник, поред муслиманског и римокатоличког, у засједању Скупштине Швајцарске, гдје је требао да изнесе кратак извјештај о дешавањима у Босни. Поред потпуно дискриминисаног односа домаћина према њему од самог доласка, врхунац је био када су организатори затражили да не презентује припремљени извјештај, већ да само да одговор на питање да ли је било или не злочина. У краткој бесједи, владика је тада казао да његов народ није праведни Јов, већ разбојник, али разбојник који је био на крсту крај Христа са десне стране. Онај са леве стране је ружио Христа, а с десне стране је био покајник, због чега је ушао у рај. „То је моћ покајања. Покајање је ново рођење. Покајање је обнова светокрштенске воде пуне Духа Светога и зато су те сузе топле и препорођајне. Зато српски народ има пословицу да је покајање најљепши цвијет људскога поштења. Апостоли су проповједали: Покајте се и верујте у Јеванђеље. То је православље, не да се гордимо и друге презиремо, него да остојавамо своју вјерност Христу“, истакао је владика Атанасије и закључио да је наш народ то показивао вјековима. Истичући да је у нашем народи, Богу хвала, много светитеља, подсјетио је и на ријечи Светога Николаја: „Док Запад богати свијет књигама, изумима, ми богатимо свецима“. Говорећи о Косово и Метохији, владика је казао да смо ми народ Косовског завјета: Иштите прво Царство Божије и правду Његову, све остало ће вам се придодати. „Српски народ је поборник Царства небеског и правде Божије – то је наш Косовски завјет, наше Јеванђеље, наслеђено од Светих апостола и светих отаца њихових наследника“, закључио је умировљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије. На крају Литургије благосиљан је славски колач, а празник је честитао и присутне благословио Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Заједничарење је настављено за трпезом љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Епископ Атанасије Јевтић излагао је на тему "Однос Цариградске и Српске Пећске патријаршије кроз историју" овог, другог дана Научног скупа „Осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве“ који се на Православном богословском факултету Универзитета у Београду одржава од 10. до 14. децембра 2018. Звучни запис излагања Извор: Радио Слово љубве
  5. Предавање Његовог Преосвештенства умировљеног Епископа захумско-херцеговачког и приморског др Атанасија (Јевтића) на тему „Духовни живот у Срба“. Владика Атанасије је предавање одржао 20. септембра 2018. године у Позоришту „Зоран Радмиловић“ у Зајечару, у оквиру Фестивала хришћанске културе. Благодарећи информативној служби Епархије тимочке доносимо видео запис предавања. View full Странице
  6. Ево нас на страшном месту постојанства и достојанства. Српски народ има пословицу „Кадар бити стићи“ и стигли смо да ослободимо Косово. Кадар бити некада и повући се, утећи привремено, али најважније на страшном месту постојати. Ми смо овде на том месту постојанства. Кад је дошла јединица на Газиместан која је прва избила овде, капетан је предложио војницима ко ће да прочита песму „На Газиместану“ Милана Ракића који је био конзул у Приштини. Војник је пришао капетану шапнуо му, а у том излази из строја песник Ракић и рецитује своју песму, јер је имао наду (1912. година). Лажу који кажу нама деци овога века, да нас захватила западњачка река, и да нам се душе опасности-смрти плаше. Има нажалост оних који су и на власти и који се плаше кукавице. Говоре нећемо гинути, али могу да гину косовска деца, а његова деца неће да гину!? Ако треба, даћемо животе за ново ослобођење Косова. Е, да Бог да и биће тако. Кад је дошао на Косово, дични син Светога великомученика Лазара Косовског, Стефан, висок, Деспот српски, подигао је онај стуб и запис на њему Косовски. Прошле године сам га читао. Е, да Бог да да се нађу да подигнемо тај споменик овде како на њему храбро пише, да он говори и сведочи. Овај споменик је подигнут хвала Богу и сведочи, али и наши доласци овде, браћо и сестре, сведоче о томе. Нисмо погнуте главе, нисмо понижени, а хоће да нас понизе. Данас је говорио митрополит (у беседи у манастиру Грачаница, митрополит Амфилохије–прим. аут.), да хоће да спроводе референдум. О чему, вели, референдум? О Косову и Лазаревој глави? О деспоту Стефану, о песнику Ракићу? Ми ћемо се борити за Косово и опстаћемо и остаћемо, али немојмо да се подајемо јефтиним пропагандама. Поменуо је Митрополит да следују многи султану Мурату – ако не Мурату, онда следују Ердогану. Он је постао личност у Србији, а колико је само инвестирао у Приштини, у Пазару, Сарајеву… Турке нам доводе и не знам кога још. Имамо ми своје јунаке, имамо ми будућност своју. Кажу ми људи у средишној Србији, сутра да буде мобилизација пола би се нас јавило добровољно на Косово. Даће Бог доћи ће и тај дан. Христос Васкрсе! Ваистину васкрсе! Газиместан – Видовдан 2018. године Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Беседа умировљеног Епископа захумско-херцеговачког г. Атанасија (Јевтића) на Газиместану на Видован 2018. године: Ево нас на страшном месту постојанства и достојанства. Српски народ има пословицу „Кадар бити стићи“ и стигли смо да ослободимо Косово. Кадар бити некада и повући се, утећи привремено, али најважније на страшном месту постојати. Ми смо овде на том месту постојанства. Кад је дошла јединица на Газиместан која је прва избила овде, капетан је предложио војницима ко ће да прочита песму „На Газиместану“ Милана Ракића који је био конзул у Приштини. Војник је пришао капетану шапнуо му, а у том излази из строја песник Ракић и рецитује своју песму, јер је имао наду (1912. година). Лажу који кажу нама деци овога века, да нас захватила западњачка река, и да нам се душе опасности-смрти плаше. Има нажалост оних који су и на власти и који се плаше кукавице. Говоре нећемо гинути, али могу да гину косовска деца, а његова деца неће да гину!? Ако треба, даћемо животе за ново ослобођење Косова. Е, да Бог да и биће тако. Кад је дошао на Косово, дични син Светога великомученика Лазара Косовског, Стефан, висок, Деспот српски, подигао је онај стуб и запис на њему Косовски. Прошле године сам га читао. Е, да Бог да да се нађу да подигнемо тај споменик овде како на њему храбро пише, да он говори и сведочи. Овај споменик је подигнут хвала Богу и сведочи, али и наши доласци овде, браћо и сестре, сведоче о томе. Нисмо погнуте главе, нисмо понижени, а хоће да нас понизе. Данас је говорио митрополит (у беседи у манастиру Грачаница, митрополит Амфилохије–прим. аут.), да хоће да спроводе референдум. О чему, вели, референдум? О Косову и Лазаревој глави? О деспоту Стефану, о песнику Ракићу? Ми ћемо се борити за Косово и опстаћемо и остаћемо, али немојмо да се подајемо јефтиним пропагандама. Поменуо је Митрополит да следују многи султану Мурату – ако не Мурату, онда следују Ердогану. Он је постао личност у Србији, а колико је само инвестирао у Приштини, у Пазару, Сарајеву… Турке нам доводе и не знам кога још. Имамо ми своје јунаке, имамо ми будућност своју. Кажу ми људи у средишној Србији, сутра да буде мобилизација пола би се нас јавило добровољно на Косово. Даће Бог доћи ће и тај дан. Христос Васкрсе! Ваистину васкрсе! Газиместан – Видовдан 2018. године Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  8. У суботу, 28. априла 2018. године у свечаној сали Призренске Богословије, представљена је нова књига умировљеног Епископа захумско-херцеговачког и приморског г-дина Атанасије (Јевтића): "Од слободе ка љубави" - Омилије из Ксантија. Извор: Телевизија Храм View full Странице
  9. Предавање умировљеног Епископа захумско-херцеговачког г-дина Атанасија на тему "Свети Отац Јустин у Призренској Богословији" одржано је у недељу, 29. априла 2018. године. На видео запису предавања благодаримо Телевизији Храм. View full Странице
  10. Предавање Његовог преосвештенства умировљеног Епископа захумско-херцеговачког и приморског Г. Атанасија (Јевтића) о Светом Николају Охридском и Жичком. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора View full Странице
  11. Тонски запис са представљања књиге Његовог преосвештенства умировљеног Епископа захумско-херцеговачког г. Атанасија (Јевтића) „Од слободе ка љубави“ омилије из Ксантија, у издању Призренске богословије, које је одржано у свечаној сали Српске православне богословије Светих Кирила и Методија у Призрену 28. априла 2018. године. Звучни запис Извор: Радио Светигора View full Странице
  12. Чини ми се да је некад неко рекао, и ја бих се сложио с тиме – да кад би се изгубиле све књиге написане о томе шта је говорио и шта је чинио Господ, а да је сачувана само ова једна прича о блудном сину, ми би смо имали цијелу поруку светог Јеванђеља. Јер ту је садржана тајна покајања, а опет то је и тајна спасења. Као што сви добро знате, прича тече овако. Богати отац је имао два сина и раздијелио им је своје богатство, а један од њих је примивши благо и нашавши се у благостању, напустио очев дом. За благостање је велики светитељ Цркве Божије Св. Јован Златоуст рекао да је то најгоре стање – благостање. Тако и ви овде /.../, немојте да се много бринете зато што ваше стање није благостање, него се радујте као хришћани. Али да опет то неблагостање преобразите у стање које може бити пут за спасење. Пошто је блудни син напустио очев дом, отишао је, како каже Св. Писмо – у земљу далеку, а у Св. Писму је свака ријеч значајна и ниједна није празна. То кад кажемо у земљу далеку, уопште не мора да значи да су раздаљине биле велике, и вјероватно и нису биле. Него је отишао из дома очевог, као што увијек кад одемо од нашег Господа, Сина Божијег, а тиме и од Оца небеског, одмах смо отишли далеко и предалеко. Како је говорио наш владика Николај – отишли смо да тражимо храну на њивама глади. Отишао је, дакле, у земљу далеку, и живећи распусно потрошио је сво очево имање, а онда се нашао у биједи и сиромаштву. Али није био толико у биједи и сиромаштву немајући више земаљског блага, него му је још већа биједа била што је потрошио све своје капацитете, све своје квалитете. Разорио их је и његово биће се расцијепило, раздвојило, уситнило, што је – како каже један савремени отац Цркве о. Емилијан – учинило да он више није цјеловито биће, него распарчано, исцјепкано. Такво биће се раздјељује на стотине и хиљаде дијелова и тиме постаје неспособно да воли и да буде вољено, стално тежећи да се нахрани храном која није исцјелитељна, која није она која обједињује дијелове људског бића, него их још више раздјељује. Десило му се, како би можда могли рећи ријечју која се данас претјерано употребљава, то да је пао у депресију, али било је још дубље од тога – депресија због пропасти сопственог бића. Помињем ово јер је актуелно, и психолози, психоаналитичари, психијатри покушавају да објасне депресију тражећи за њу лијека. А видимо да врло ријетко и скоро никако не могу да нађу тај лијек. Ово говорим и зато што се врло често дешава да нам се као свештеницима Цркве Божије обраћају људи говорећи да имају депресију. Чак се на медијима може чути како смо сви запали у такозвану колективну депресију. Направићу још једну дигресију као одговор на овај проблем. Неки млад човјек дошао је једном приликом у наш манастир и ја сам видио да је он био полудио. Било је много жалосно, много тужно гледати полудјелог човека, а не знате да ли је љепши, да ли је образованији, да ли је физички стаситији. И опет је и нека доброта у њему постојала, као што постоји у сваком човјеку. Био сам тог тренутка можда осјетљив или преосјетљив гледајући га, и упитао сам старије од мене да ми кажу има ли лијека за овог човјека. А код светих сам нашао одоговор да за сваки гријех, за сваку болест постоји лијек, а он се зове покајање. Ако бисмо хтјели, опет укратко, да кажемо шта је то покајање, могли бисмо да одговоримо ријечима поменутог старца Емилијана, који каже да је то повратак у цјеловитост бића. Повратак, или још боље речено, преумљење, како и сама грчка ријеч метаноја преведена на наш језик значи. Преумљење значи промјену, али још више и успостављање оне цјеловитости, повратак у цјеловитост бића. Навешћу само један моменат из јеванђељске приче о блудном сину који ми се чини да је много битан у преумљењу овога младића. То је тренутак када је он већ био гладан, и кад је већ морао да погледа истини у очи. Видио је распад свога сопственог бића, и да га све то што ради и што је радио води у пропаст велику, и како нема другог излаза нема другог пута него да буде искрен према самом себи и према свему ономе што га окружује. А најприје према oноме који га воли – оцу који му је све дао, који му је дао живот и са великом љубављу пола свога имања које је стицао читавог живота. Ако хоћемо да будемо искрени према себи и пред Богом, сви би смо могли да кажемо како нам је овај блудни син заиста брат. Брат нам је не само по томе што је људско биће и Божије створење, него и по томе што смо сви врло често блудни синови и што врло често имамо у својој грехопадној природи својственост или тежњу да одемо из дома очевог у земљу далеку. Мени се учинило да је много битан тренутак у коме заблудјели син каже „вратићу се оцу своме“. И све друго што се послије догађало било је само слијед успостављања и повратка у цјеловитост, у личносност, сакупљање отпадака његовог бића. Све се некако органски враћало на своје мјесто. И мени се не чини да је тренутак спасења онај кад излази отац пред њега и грлећи га каже ону дивну ријеч наређујући да направе велику гозбу. Него је спасење почело оног тренутка кад је син изговорио ту ријеч: „Вратићу се оцу своме“. Тако и наше спасење, браћо и сестре, драги пријатељи, неће бити да почиње оног часа када дође Господ и кад нас загрли и каже ону дивну божанствену ријеч: „Дођи у радост Господа свога“. Него наше спасење почиње већ овдје и сада нашим покајањем, нашим опредјељењем, нашом чежњом да се вратимо и да живимо у дому Оца свога. Зато, како каже Варух: „Немој да продајеш и немој да губиш своју славу“. Нама хришћанима дата је велика слава, дато нам је велико богатство, изливена је на нас неизмјерна милост Божија. А на нама је да учествујемо на такав начин да увијек и изнова говоримо: „Господе, спаси ме.“ Да признамо онако како ћемо пјевати сад у вријеме свете велике Четрдесетнице – сагријешисмо, безаконовасмо. Уистину, све смо учинили онако као што читамо у великом канону Андреја Критског, сваки гријех који је поменут. Али зато и вапијемо: „Господе, помилуј нас“. Вјерујући у св. Јеванђеље, научени св. Јеванђељем, надахнути животом у Цркви Божијој, гдје се чита св. Јеванђеље, ми ћемо увијек знати да Господар од дома коме ми идемо није онај који нам суди, него Онај који нас чека, Онај који се радује нашем повратку, Онај који нам суди по милости, по благодати. Али да би нам судио по милости потребно је ваистину рећи оно што је рекао свети – ево ја га назвах светим, а не знам да ли је свети – блудни син: „Вратићу се оцу своме“. И још рече: „У дому оца мога има много хране, чак и за слуге“. Није рекао: „Вратићу се оцу своме да будем оно што сам био“, није рекао: „Вратићу се оцу своме да ме постави на прво мјесто и да направи гозбу и закоље теле угојено“, него је рекао: ''Замолићу га да будем посљедњи од слугу његових''. То имамо у оној чудесној молитви праоца Давида, цара, псалмопјевца, ја бих рекао и учитеља покајања, који каже да се молимо срцем смиреним и духом скрушеним, јер срце смирено и дух скрушен Бог неће одбацити. Тако отпочињемо са покајничким животом, са покајањем које нема очајања и које говори кроз уста цара Давида: ''Покропи ме исопом и бићу бјељи од снега''. То покајање говори Господу да зна да Он не жели жртве паљенице: „Јер да си хтео жртве, принио бих; за жртве паљенице не мариш. Жртва је Богу дух скрушен; срце скрушено и смјерно Бог неће презрети.“ Зато ће и рећи онај чудесни пророк Јеремија „Узми срце своје у руке обадвије и принеси га Господу“, а ми ћемо у Цркви Божијој рећи: „Уздигинимо срца горе, имајмо срца ка Господу“. И примићемо благодат Господа нашег Исуса Христа и љубав Бога Оца и зајдницу Светога Духа и заблагодарићемо Богу, и бићемо заиста на гозби величанственијој чак и од оне која је припремљена овом блудном сину из Јеванђеља. Она је предукус Царства Божијег, у њој Отац небески предстоји, а ми са Сином и Духом Светим служимо, и служимо се неизрецивим даровима Царства небескога. То је не само обећање, него нам је то и дато у светој Литургији, и то можемо да „видимо и окусимо“ како пјевамо на крају Литургије. Зато, браћо и сестре, на почетку Великог и Часног поста преносим вам благослов вашег оца и пастира митрополита. Све вас позивам оном страшном, али спасоносном и дивном ријечју чудесног пророка Божијег Јована Крститеља, који каже: „Покајте се, јер се приближило Царство небеско''. И заиста, приближило нам се Царство небеско, а ми се покајањем приближавамо њему. За све то блудни син нам је примјер и велика нада, велико окрепљење, велико ослобођење. Ма шта да смо сагријешили, ма ко да смо, ма колико да смо сагријешили, треба да знамо и да вјерујемо да нема гријеха који превазилази милост Божију. И да приступимо Господу са страхом Божијим, вјером и љубављу, опростивши једни другима, предајући један другога и сами себе Христу Богу, и као што рече пророк Јеремија – уздижући своје срце горе. Нека сте благословени, захвалан сам вам на вашем стрпљењу, нарочито нашем драгом оцу митрополиту за овај благослов да можемо да разговарамо са вама. Хвала вам.
  13. Прича о блудном сину, о којој ћемо говорити, прича је која се налази у светом Јеванђељу, у светој књизи живота о, како јој и само име каже, благој вијести, или благовијести о нашем спасењу. То је ријеч за коју Свети Оци кажу да нас уводи у Царство Божије и ријеч коју говори управо Цар славе благовијестећи њоме спасење. А у Литургији Св. Јована Златоустога, коју често служимо и њоме живимо, у једној врло значајној молитви говори нам овај надахнути светитељ, а Црква примивши то Духом Светим кроз вијекове непоновљиво понавља: „Ти си одредио покајање за спасење“. Ту исту ријеч коју говоримо у светој литургији, у светом Јеванђељу смо много пута читали и слушали, а нарочито је она везана за причу о блудном сину. Чини ми се да је некад неко рекао, и ја бих се сложио с тиме – да кад би се изгубиле све књиге написане о томе шта је говорио и шта је чинио Господ, а да је сачувана само ова једна прича о блудном сину, ми би смо имали цијелу поруку светог Јеванђеља. Јер ту је садржана тајна покајања, а опет то је и тајна спасења. Као што сви добро знате, прича тече овако. Богати отац је имао два сина и раздијелио им је своје богатство, а један од њих је примивши благо и нашавши се у благостању, напустио очев дом. За благостање је велики светитељ Цркве Божије Св. Јован Златоуст рекао да је то најгоре стање – благостање. Тако и ви овде /.../, немојте да се много бринете зато што ваше стање није благостање, него се радујте као хришћани. Али да опет то неблагостање преобразите у стање које може бити пут за спасење. Пошто је блудни син напустио очев дом, отишао је, како каже Св. Писмо – у земљу далеку, а у Св. Писму је свака ријеч значајна и ниједна није празна. То кад кажемо у земљу далеку, уопште не мора да значи да су раздаљине биле велике, и вјероватно и нису биле. Него је отишао из дома очевог, као што увијек кад одемо од нашег Господа, Сина Божијег, а тиме и од Оца небеског, одмах смо отишли далеко и предалеко. Како је говорио наш владика Николај – отишли смо да тражимо храну на њивама глади. Отишао је, дакле, у земљу далеку, и живећи распусно потрошио је сво очево имање, а онда се нашао у биједи и сиромаштву. Али није био толико у биједи и сиромаштву немајући више земаљског блага, него му је још већа биједа била што је потрошио све своје капацитете, све своје квалитете. Разорио их је и његово биће се расцијепило, раздвојило, уситнило, што је – како каже један савремени отац Цркве о. Емилијан – учинило да он више није цјеловито биће, него распарчано, исцјепкано. Такво биће се раздјељује на стотине и хиљаде дијелова и тиме постаје неспособно да воли и да буде вољено, стално тежећи да се нахрани храном која није исцјелитељна, која није она која обједињује дијелове људског бића, него их још више раздјељује. Десило му се, како би можда могли рећи ријечју која се данас претјерано употребљава, то да је пао у депресију, али било је још дубље од тога – депресија због пропасти сопственог бића. Помињем ово јер је актуелно, и психолози, психоаналитичари, психијатри покушавају да објасне депресију тражећи за њу лијека. А видимо да врло ријетко и скоро никако не могу да нађу тај лијек. Ово говорим и зато што се врло често дешава да нам се као свештеницима Цркве Божије обраћају људи говорећи да имају депресију. Чак се на медијима може чути како смо сви запали у такозвану колективну депресију. Направићу још једну дигресију као одговор на овај проблем. Неки млад човјек дошао је једном приликом у наш манастир и ја сам видио да је он био полудио. Било је много жалосно, много тужно гледати полудјелог човека, а не знате да ли је љепши, да ли је образованији, да ли је физички стаситији. И опет је и нека доброта у њему постојала, као што постоји у сваком човјеку. Био сам тог тренутка можда осјетљив или преосјетљив гледајући га, и упитао сам старије од мене да ми кажу има ли лијека за овог човјека. А код светих сам нашао одоговор да за сваки гријех, за сваку болест постоји лијек, а он се зове покајање. Ако бисмо хтјели, опет укратко, да кажемо шта је то покајање, могли бисмо да одговоримо ријечима поменутог старца Емилијана, који каже да је то повратак у цјеловитост бића. Повратак, или још боље речено, преумљење, како и сама грчка ријеч метаноја преведена на наш језик значи. Преумљење значи промјену, али још више и успостављање оне цјеловитости, повратак у цјеловитост бића. Навешћу само један моменат из јеванђељске приче о блудном сину који ми се чини да је много битан у преумљењу овога младића. То је тренутак када је он већ био гладан, и кад је већ морао да погледа истини у очи. Видио је распад свога сопственог бића, и да га све то што ради и што је радио води у пропаст велику, и како нема другог излаза нема другог пута него да буде искрен према самом себи и према свему ономе што га окружује. А најприје према oноме који га воли – оцу који му је све дао, који му је дао живот и са великом љубављу пола свога имања које је стицао читавог живота. Ако хоћемо да будемо искрени према себи и пред Богом, сви би смо могли да кажемо како нам је овај блудни син заиста брат. Брат нам је не само по томе што је људско биће и Божије створење, него и по томе што смо сви врло често блудни синови и што врло често имамо у својој грехопадној природи својственост или тежњу да одемо из дома очевог у земљу далеку. Мени се учинило да је много битан тренутак у коме заблудјели син каже „вратићу се оцу своме“. И све друго што се послије догађало било је само слијед успостављања и повратка у цјеловитост, у личносност, сакупљање отпадака његовог бића. Све се некако органски враћало на своје мјесто. И мени се не чини да је тренутак спасења онај кад излази отац пред њега и грлећи га каже ону дивну ријеч наређујући да направе велику гозбу. Него је спасење почело оног тренутка кад је син изговорио ту ријеч: „Вратићу се оцу своме“. Тако и наше спасење, браћо и сестре, драги пријатељи, неће бити да почиње оног часа када дође Господ и кад нас загрли и каже ону дивну божанствену ријеч: „Дођи у радост Господа свога“. Него наше спасење почиње већ овдје и сада нашим покајањем, нашим опредјељењем, нашом чежњом да се вратимо и да живимо у дому Оца свога. Зато, како каже Варух: „Немој да продајеш и немој да губиш своју славу“. Нама хришћанима дата је велика слава, дато нам је велико богатство, изливена је на нас неизмјерна милост Божија. А на нама је да учествујемо на такав начин да увијек и изнова говоримо: „Господе, спаси ме.“ Да признамо онако како ћемо пјевати сад у вријеме свете велике Четрдесетнице – сагријешисмо, безаконовасмо. Уистину, све смо учинили онако као што читамо у великом канону Андреја Критског, сваки гријех који је поменут. Али зато и вапијемо: „Господе, помилуј нас“. Вјерујући у св. Јеванђеље, научени св. Јеванђељем, надахнути животом у Цркви Божијој, гдје се чита св. Јеванђеље, ми ћемо увијек знати да Господар од дома коме ми идемо није онај који нам суди, него Онај који нас чека, Онај који се радује нашем повратку, Онај који нам суди по милости, по благодати. Али да би нам судио по милости потребно је ваистину рећи оно што је рекао свети – ево ја га назвах светим, а не знам да ли је свети – блудни син: „Вратићу се оцу своме“. И још рече: „У дому оца мога има много хране, чак и за слуге“. Није рекао: „Вратићу се оцу своме да будем оно што сам био“, није рекао: „Вратићу се оцу своме да ме постави на прво мјесто и да направи гозбу и закоље теле угојено“, него је рекао: ''Замолићу га да будем посљедњи од слугу његових''. То имамо у оној чудесној молитви праоца Давида, цара, псалмопјевца, ја бих рекао и учитеља покајања, који каже да се молимо срцем смиреним и духом скрушеним, јер срце смирено и дух скрушен Бог неће одбацити. Тако отпочињемо са покајничким животом, са покајањем које нема очајања и које говори кроз уста цара Давида: ''Покропи ме исопом и бићу бјељи од снега''. То покајање говори Господу да зна да Он не жели жртве паљенице: „Јер да си хтео жртве, принио бих; за жртве паљенице не мариш. Жртва је Богу дух скрушен; срце скрушено и смјерно Бог неће презрети.“ Зато ће и рећи онај чудесни пророк Јеремија „Узми срце своје у руке обадвије и принеси га Господу“, а ми ћемо у Цркви Божијој рећи: „Уздигинимо срца горе, имајмо срца ка Господу“. И примићемо благодат Господа нашег Исуса Христа и љубав Бога Оца и зајдницу Светога Духа и заблагодарићемо Богу, и бићемо заиста на гозби величанственијој чак и од оне која је припремљена овом блудном сину из Јеванђеља. Она је предукус Царства Божијег, у њој Отац небески предстоји, а ми са Сином и Духом Светим служимо, и служимо се неизрецивим даровима Царства небескога. То је не само обећање, него нам је то и дато у светој Литургији, и то можемо да „видимо и окусимо“ како пјевамо на крају Литургије. Зато, браћо и сестре, на почетку Великог и Часног поста преносим вам благослов вашег оца и пастира митрополита. Све вас позивам оном страшном, али спасоносном и дивном ријечју чудесног пророка Божијег Јована Крститеља, који каже: „Покајте се, јер се приближило Царство небеско''. И заиста, приближило нам се Царство небеско, а ми се покајањем приближавамо њему. За све то блудни син нам је примјер и велика нада, велико окрепљење, велико ослобођење. Ма шта да смо сагријешили, ма ко да смо, ма колико да смо сагријешили, треба да знамо и да вјерујемо да нема гријеха који превазилази милост Божију. И да приступимо Господу са страхом Божијим, вјером и љубављу, опростивши једни другима, предајући један другога и сами себе Христу Богу, и као што рече пророк Јеремија – уздижући своје срце горе. Нека сте благословени, захвалан сам вам на вашем стрпљењу, нарочито нашем драгом оцу митрополиту за овај благослов да можемо да разговарамо са вама. Хвала вам. View full Странице
  14. Како је наведено на сајту:https://www.neodustajemo.rs/потписници међу потписнике Апела за одбрану Косова и Метохије уврстио се још један владика: Преосвећени епископ захумско-херцеговачки и приморски г. Григорије. Он није био на списку првобитно потписаних на Апелу, о коме смо писали у теми:
  15. Како је наведено на сајту:https://www.neodustajemo.rs/потписници међу потписнике Апела за одбрану Косова и Метохије уврстио се још један владика: Преосвећени епископ захумско-херцеговачки и приморски г. Григорије. Он није био на списку првобитно потписаних на Апелу, о коме смо писали у теми: View full Странице
  16. У бесједи током Литургије, којој је присуствовао велики број вјерника, Владика је истакао како је важна свака ријеч, јер она која је лијепа, добра и блага изграђује, оживљује и надахњује, док она која је ружна рањава, разграђује, обара, разболијева и чини тужним. -Зато је важно да пазимо на ријечи, јер је ријеч постала тијело. Бог се уселио у човјека, обукао се у нашу природу као логос, као ријеч и послао је Сина свога - своју ријеч, да буде у нама и са нама, поручио је владика Григорије. Он је истакао да једна ријеч може људе да подигне, али исто тако и да убије, због чега сви морају да пазе шта говоре и какву комуникацију оставарују. -То је важно и зато што наш град постаје важан град у овом крају, земљи, међу разним народима и различитим културама. Једино ако будемо пазили на ријечи, моћи ћемо да се изградимо и ми као личности и као народ и као заједница, истакао је Владика. Извор: Српска Православна Црква
  17. Његово Преосвештенство Владика захумско-херцеговачки г. Григорије служио је, у поноћ, свету архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Преображења Господњег у Требињу поводом најрадоснијег хришћанског празника Божића. У бесједи током Литургије, којој је присуствовао велики број вјерника, Владика је истакао како је важна свака ријеч, јер она која је лијепа, добра и блага изграђује, оживљује и надахњује, док она која је ружна рањава, разграђује, обара, разболијева и чини тужним. -Зато је важно да пазимо на ријечи, јер је ријеч постала тијело. Бог се уселио у човјека, обукао се у нашу природу као логос, као ријеч и послао је Сина свога - своју ријеч, да буде у нама и са нама, поручио је владика Григорије. Он је истакао да једна ријеч може људе да подигне, али исто тако и да убије, због чега сви морају да пазе шта говоре и какву комуникацију оставарују. -То је важно и зато што наш град постаје важан град у овом крају, земљи, међу разним народима и различитим културама. Једино ако будемо пазили на ријечи, моћи ћемо да се изградимо и ми као личности и као народ и као заједница, истакао је Владика. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  18. Његово Преосвештенство Епископ захумско-херцеговачки и приморски Григорије, био је гост у емисији "Око магазин" на Радио Телевизи Србије. Основна тема разговора била је књига Преосвећеног Владике "На прагу". View full Странице
  19. Исус је, на први поглед, био сасвим и у свему обичан, једноставан, али надасве смирен. Најупечатљивији примери његове смирености су они када он људима који га називају добрим и благим говори „што ме зовеш благим, нико није благ осим једнога Бога“ (Мт 19, 17). Кроз читав Нови завет Исус Христос све оне који му се обраћају непрестано упућује на Оца. И тако све до последњих тренутака на крсту. Њега у свету којим је окружен зову сином дрводеље и он на то никад не даје никакву примедбу. Када га апостол Петар назива Сином Божијим, он одговара да Петру то нису открили крв и месо него Отац његов који је на небесима. Зато би најсажетији одговор на питање ко је Исус гласио: он је Син Божији и Син Човечији. Овим, међутим, обичном читаоцу није речено довољно. Зато ћу покушати да до одговора на постављено питање дођем и с друге стране, настојећи да, супротно увреженим мишљењима, кажем нешто и о томе шта Исус није био. Исус, пре свега, није био припадник или члан ниједне ексклузивне групације. Он није потицао из свештеничког сталежа, нити је био при храму у коме су свештеници приносили жртве. Он, надаље, није био члан ниједне религијске заједнице, којих је у његово доба било више, да поменемо само фарисеје, садукеје, есене, зилоте и сл. Као неко ко данас припада реду високог хришћанског свештенства, морам признати да сам ову чињеницу изнео на светлост дана с извесном нелагодом. Знам да већ у овом часу многи негодују говорећи како се он, Христос, назива великим Архијерејем, Првосвештеником. То је тачно, он се заиста тако назива, али, у времену свог бивствовања на земљи, он није припадао реду свештеника, и то је непобитна чињеница. С друге стране, Исус Христос није био ни монах. Иако су у његово доба постојале монашке заједнице, и то баш на простору којим је он ходио, на обалама Мртвог мора, ни у једном јеванђељу није записано да је Исус бар једном посетио те заједнице. Он их није ни хвалио ни кудио, нити је икада било коме препоручио да тамо иде или пак не иде, да им се придружи или не. Иако сам Исус није био ни зилот, нити је припадао било којој другој религијској секти његовог доба, чињеница је да међу његовим ученицима има припадника који су му приступили из различитих религијских група – сетимо се само Симона Зилота, Јуде Искариотског и других. Неко ће рећи да је он био аскета, да је постио 40 дана итд. И то је тачно, али тај победоносни подвиг он је учинио само једанпут у читавом животу. Не смемо заборавити ни то да су га ревносни вршиоци религијског закона његовог доба називали изјелицом и пијаницом (Лк 7, 34) јер је улазио у куће цариника, фарисеја и грешника и с њима је јео и пио (Мк 2, 16). Да су извршиоци закона налазили повода за такве приговоре недвосмислено свједоче јеванђеља. Пошто сам до сада реченим вероватно разочарао типичне религијске следбенике, да кажем реч-две о Исусовој политичкој оријентацији. Као што знате, он је живео у време Римске империје. Не постоји ниједна реч, ниједан гест којима је Исус показао бунт или негодовање према политици Римске империје. Он једноставно није говорио о њој, нити било шта чинио против ње. Могло би се рећи да је према Римској империји просто био индиферентан. У сваком случају није припадао онима који су се бунили против ње. А ко су заправо били истински политички бунтовници у његово време? То су, на простору на којем делује Исус, били национални борци јеврејског народа, жељни слободе и независности – нека врста мешавине бораца за слободу и прибављача материјалне користи. Но Исус се никада није никоме од њих придружио ниједним делом свога бића. Он је ходио кроз Свету земљу од Кане Галилејске до Витаније и говорио народу оне необично узвишене речи: „Блажени сиромашни духом … радујте се и веселите се“ (Мт 5), и чинио племенита дела, исцељивао болесне, опраштао грехе, ослобађао их од невоља. Али није био политички привржен ниједној странци. С друге стране, помало парадоксално, он јесте био религијски бунтовник. Кршио је од давнина установљена религијска правила, чинио је доброчинства у суботу (у којој се није смело чинити ништа, па ни добро дело), тумачио је закон на свој начин. Једном речју, био је слободан од закона, штавише – био је изнад закона. На приговоре због тих преступа одговарао је бескомпромисно, остављајући приговараче у недоумици. При свему томе он је имао нешто чему се они нису могли супротставити. Имао је најмоћнији аргумент – чинио је само дела љубави. И тако га је из дана у дан било све теже победити. На крају се замерио банкарима и мењачима новца, поломивши столове – банкове испред храма, истовремено се посебно замеривши и свештенству храма, које на крају није нашло ефикаснији одговор на Исусова дјела него да га убију. Међутим, за такав (зло)чин била им је потребна сагласност политичара, тј. римског намесника. А он се понео (као што то обично бива када је у питању политичка моћ) опортунистички, тј. прилагодио се ситуацији, удовољио маси и сагласио се са пресудом првосвештеникâ Ане и Кајафе да се Исус разапне, иако, руку на срце, као што и сам Пилат рече, „није налазио никакве кривице на њему“. А ко је сачињавао масу? Масу су сачињавали чувари верског закона, најревноснији националисти и религиозни фанатици. И ко је и како ту масу покренуо? Масу која је викала „распни га, распни“ највероватније су покренули они који су имали интерес (напред поменути службеници у храму и око храма). Они су објаснили окупљеној гомили да Исус каже да ће срушити храм и, што је најгоре, да он проповеда спасење свих народа и штавише царство које неће бити успостава владавине једино Израиља. Први се изгледа разочарао Јуда, а потом и разни други, већ поменути. А потом су на пречац организовани избори на којима су бирали између Исуса и Вараве. Варава је био један од оних бунтовника које је Рим затворио због оружане побуне и отуђивања материјалних добара. Варава је, дакле, био политички апсолутно крив, а притом чини се и криминалац (бараба). Међутим, као што рекосмо, Пилат, у својој недоследности, под притиском јако изражене воље већине, убија необично обичног Исуса, иако га је супруга тог јутра молила да не учествује у проливању крви тог праведника. Но он од свега само пере руке (познато Пилатово прање руку). Исус, међутим, благословивши са крста своје убице, остаје до краја доследан и веран свакој својој речи показујући још једанпут да су једино дела љубави вечна. Он, као и на почетку, када је дошао међу нас праћен анђеоском песмом „слава на висини Богу и на земљи мир а међу људима добра воља“, одаје славу Богу и чини мир одобровољавајући људе да негују љубав међу собом. То га чини славним до данас и дародавцем божанске топлине нашим охладнелим срцима, као што је онда својим рођењем донео топлину у хладну пећину. И на крају, нека нам Исус увек доноси топлину у срце, нарочито на Божић, јер он воли све и сада као и увек, грешнике и праведнике, оне у рудницима, болницама и затворима, све од истока до запада, и од севера до југа. Овог Божића требало би да га усрдно замолимо да нарочитом топлином посети срца деце у Сирији, ма које вере да су, јер та срца још увек дрхте од страха. Да, он ће то сигурно учинити! А ко је учинио да њихова срца стрепе од страха и хладноће? Сетимо се властодршца Ирода, који је, тражећи да убије Исуса, убио сву витлејемску децу до две године. Сетимо се свештеника, националних и верских фанатика и политичких актера оног времена који су убили Исуса. Данас када многи – вођени верским и националним фанатизмима и уз помоћ политичких актера који увек имају оправдање за све, јер из тога профитирају – перу руке од својих (не)дела, треба да се запитамо јесмо ли са Исусом који умире да бисмо ми живели или са онима који убијају да би они живели? Ауторски текст Епископа захумско-херцеговачког г. Григорија објављен у дневном листу „Данас“ на Божић 2017. године Извор: Епархија захумско-херцеговачка, Данас
×
×
  • Create New...