Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'запада'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 9 results

  1. У јавности се последњих недеља много говори о намери Цариградске патријаршије да се директно укључи у црквени раскол који деценијама тиња у Украјини. Колико по Вашој оцени ове активности доприносе даљем заоштравању односа између две најважније патријаршије, Московске, која окупља највише верника, и Цариградске, прве по значају у православном свету? –Нажалост све иде у том смјеру. Постављањем тзв. егзарха у Украјини, Цариградска патријаршија наставља са активностима које подсјећају на вријеме након убиства цара Николаја Другог Романова, на 20-е године прошлог вијека, када се на престолу цариградског патријарха налазио Мелентије Четврти Метаксакис. То је била једна по много чему дискутабилна личност, која је одиграла негативну улогу у историји православља. Патријарх Мелентије Четврти нашао се на челу Цариградске патријаршије у моменту њеног највећег историјског распећа, када су милиони православних, углавном Јелина (Грка) из Мале Азије прогањани са својих вјековних огњишта. Он је покушао да губитак вјерника надокнади враћањем неких ингеренција цариградској патријаршији, које је она имала у вријеме када је Цариград био престоница Источно Ромејског царства (Византије). Тада је Цариградска патријаршија одиграла и значајну улогу у формирању аутокефалне српске и бугарске цркве. С обзиром да је велики број његових дојучерашњих вјерника отишао у Европу и Америку, патријарх Мелентије Четврти покушао је да комплетну православну дијаспору, односно све православне који живе ван граница православних држава и тадашњих епископија канонских цркава, стави под ингеренцију Цариградске патријаршије. Он је ту идеју успио да дјелимично спроведе у дјело, у првом реду на примјеру Јелина. Остале православне цркве те тежње нису прихватиле, па данас српска, руска и остале цркве, сем оних јелиноговорних, имају своје епархије широм свијета. Међутим у то вријеме, Цариград је Финској православној цркви, конституисаној након формирања финске државе 1920. године признао аутономни статус. То не представља аутокефалију у пуном капацитету, али су двије финске епархије издвојене из састава Московске партијаршије, којој су до бољшевичке револуције припадале, и укључене у Цариградску. Нездрава политика цариградског патријарха Мелентија Четвртог у православном свијету настављена је и касније након његовог одласка са престола. Године 1923. одржана је Свеправославна конференција, на којој нијесу учествовале источне православне цркве укључујучи и руску. На конференцији је учествовала наша црква представљена каснијим патријархом Гаврилом Дожићем. Биле су тамо присутне и Бугарска и Румунска црква. На тој конференцији предложено је било да се усвоји нови грегоријански календар, што је одмах прихватила Цариградска патријаршија. Овај предлог начелно је подржао и наш представник, али на црквеном сабору одржаном у Београду предлог о усвајању новог календара је одбијен. Поједине цркве, иако су првобитно одбиле промјену, нови календар су прихватиле накнадно. Умјесто да овако важно питање буде ријешено на свеправославном нивоу, дошло је нажалост до молитвеног раскола кроз увођење новог календара. Одлука о егзарсима у Украјини је управо наставак по много чему погубне политике патријарха Мелентија Четвртог Метаксакиса. Више од 300 година, тачније о 1686. године простор данашње Украјине налазио се под ингеренцијом Московске патријаршије, што нико није доводио у питање. Наша браћа у Цариграду морали би да схвате да ону улогу коју су имали у вријеме Византије одавно више немају. Цариградска патријаршија је и данас тотронос, првопрестолна црква, међутим то значи да она има право части, али не и власти. Цариградска патријаршија има право да иницира, али не и да доноси и намеће одлуке за свеправославни свијет. Како је стајало у канону Четвртог Васељенског сабора, епископ Византиона – Другог Рима, зато што се налази у престоници царства, гдје је и сједиште царског сената сикрита, има иста права као и епископ Првог Рима – римски папа. Неки теолози у Цариграду данас постају заговорници новог папизма цариградског патријарха, што се покушава искористити и у односу Цариграда према Руској цркви. Ту нажалост има и уплитања политике, као што је било и у вријеме 20-их година и трагичних сукоба током Првог свјетског рата и оних који су непосредно услиједили и довели до пропасти руског царства. У данашњој Европи и Америци нажалост влада антируска идеологија, коју у неком мјери нажалост прихвата и Цариград. Наравно морамо бити свијесни да Цариградској патријаршији дана заиста није лако, међутим то овој инсититуцији никако не даје за право да намеће у суштини политичке концепције и под утицајем политике Запада разара јединство православне цркве. Да ли се Српска православна црква званично одредила према спору Московске и Цариградске патријаршије у Украјини? -Наша црква упутила је писмо цариградском патријарху. Садржај писма у цјелини још није доступан јавности. Писмо је преведено и на руски језик и достављено московском патријарху. У овом обраћању Српска православна црква веома документовано и аргументовано говори о проблему егзарха у Украјини. Цариградском патријарху је указано на наставак политике патријарха Мелентија Четвртог Метаксакиса и његовог наследника патријарха Григорија Седмог, који је чак био склон да малтене прихвати тзв. живоцрковнике у Русији, неку врсту совјетске цркве која се одрекла патријарха исповједника Тихона и званичне руске цркве. Ова одлука, донијета под притиском историјских збивања, био је чин који није служио на част Цариграду, како му не служи на част ни ово што се сада догађа у Украјини. Ја сам лично веома изненађен да патријарх Вартолемеј, теолошки образован човјек, који је докторирао на канонском праву, прихвата политику патријарха Мелентија Четвртог Метаксакиса. Као и у 20-им година, евро-америчке политичке силе и данас имају за циљ да разбију јединство православља. Послије бурних историјских збивања током последњих неколико вјекова само је православна црква остала јединствена на простору гдје живе православни народи. Ово што се догађа у Украјини није добро, ни за саму Цариградску патријаршију која губи на свом ауторитету у православном свијету, а у исто вријеме не доприноси се превазилажењу раскола, већ се тај раскол продубљује без икакве сумње. Егзарси који су данас постављени у Украјини, од којих један долази из Цариградске патријаршије, подсјећају на јерархију створену за вријеме нацистичке окупације 1941-1943. Под притиском Хитлера, митрополит Василије Пољски неканонски је рукоположио епископе из групе аутокефалиста, тзв. самосвјатих. Послије пада нацизма, они су напустили Украјину и отишли на Запад. Украјински расколници били су на неки начин везани и за наш раскол у вријеме владике Дионисија у Америци. То што се на сличним позицијама као у вријеме нацистичке окупације покушава ријешити сложен проблем раскола у Украјини, неће добра донијети ни Цариградској патријаршији, а ни осталим православним црквама. Пре 2 године одржан је Сабор на Криту, који је бојкотовало неколико православних цркава, укључујући и Московску патријаршију. У којој мери тада испољено неразумевање две водеће православне патријаршије утиче и на актуелни спор око Украјине? -Вјероватно је овај руски изостанак са Сабора на Криту у некој мјери оптеретио односе Московске и Цариградске патријаршије. Лично сам сматрао, а сматрам и данас да је Московска патријаршија погријешила што није присуствовала сабору, јер је учествовала у његовој припреми и потписала све пратеће документе у Женеви 27. јануара 2016. године. Штавише, Московска патријаршија се до последњег тренутка припремала да учествује у раду сабора. Руско присуство и мишљење на Криту било би веома значајно, поготово по питањима која су се тицала дијаспоре. Усљед одсуства Московске патријаршије избјегнуто је да се ова питања ваљано размотре. Цариградска патријаршија је себе покушала поново да позиционира као надлежну за сву православну дијаспору. Представници српске цркве су реаговали и издвојили супротно мишљење, али заједно са Московском патријаршијом и другим православним црквама које нису дошле на Крит, ти наши ставови имали би јачу снагу. Да ли је и у којој мери учешће представника СПЦ на Критском сабору пореметило њене односе са Московском патријаршијом? –Било је притисака на нашу цркву да и она одустане од одласка на Сабор на Криту. Ми смо међутим донијели одлуку да на овом сабору ипак учествујемо. Важно је истаћи да смо ми на Криту заступали управо оне ставове које би заступала Московска патријаршија да је тамо била присутна. Заиста, по мом схватању, Московска патријаршија није требала да пропусти Сабор на Криту, први од 1961, јер је управо она била најакативнија у његовој припреми. Један од главних разлога руског одсуства био је то што није постигнут консензус са Грузијском и још двије патријаршије, међутим никада на васељенском сабору нису присуствовале све православне цркве, већ су поједине цркве одлуке прихватале накнадно. Они којима није на срцу суштинско јединство православља искористили су руско одсуство са Сабора на Криту да покрену активности које су по мом суду безумне са становишта јединства православља. Крајем октобра прошле године доделили сте Орден Светог Петра Цетињског председнику Ингушетије Јунус Бек Јевкурову, једном од најзаслужнијих за успешно заузимање приштинског аеродрома од стране руске војске у јуну 1999. године. У време највећег страдања српског народа на Косову и Метохији у лето и јесен 1999. били сте тамо. У којој је мери руско војно присуство помогло српском народу на Косову? –Руско војно присуство на Косову и Метохији било је драгоцјено. Нажалост, убрзо је и отишла. Ваља истаћи да су команданти руске армије ту акцију наредили и практично спровели без знања предсједника Бориса Јељцина и тај подвиг треба да им служи на част. Штета је што руска војска и данас није на Косову и Метохији, међутим став Русије у СБ УН и другим међународним институцијама данас је такође веома драгоцјен не само што не признаје тамошњу лажну државу, већ и што подржава српски народ у одбрани својих права. Руска подршка је много важна и драгоцјена, међутим постоји оправдана бојазан да садашње власти Србије не направе нешто слично што је урадила већ црногорска власт и признају независност Косова. Ипак добро је што власт у Србији за разлику од Црне Горе одржава добре односе са Русијом. Многе велике и моћне земље као што су Кина и Индија имају истовјетан став према Косову и Метохији као Русија. Недавно сам се вратио из Јужне Америке, континента на којем је само једна земља, Перу, под снажним притиском САД признала независнот Косова. Двије трећине човјечанства и даље не признаје ту лажну државу. Сергеју Бубликову, саветнику у Амбасади Руске Федерације у Црној Гори уручи је орден Светог Петра Цетињског додељен председнику Републике Ингушетије Јунус Бек Јекурову од стране Светог Архиерејског Синода СПЦ. Ове године митрополија на чијем се челу налазите обележила је 100 година од страдања царске породице Романов. У манастиру Дајбабе подигнуто је и спомен обележје Светим Царским Мученицима. Колико је последњи руски цар био значајан за Црну Гору и српски народ уопште? -Улога руског царства у стварању Црне Горе била је огромна у сваком погледу. Ту није ријеч само о материјалној помоћи већ и политичком покровитељству. Да није било Русије не би било Црне Горе Петровића и Црне Горе уопште. Зато је безумна политика санкција Русији од стране црногорских власти у првом реду издајничка према Црној Гори. Од свих руских царева који су били посвећени ослобођењу Балкана од турске окупавије, посебну улогу одиграо је цар Николај Други, цар који је своје царство, свој и живот своје дјеце жртвовао за спас Србије. Не само да је ушао у рат да би заштитио Србију, већ је и 1916. године испоставио ултиматум савезницима да се српска војска и краљ Петар Карађорђевић морају спасити, а да уколико се то не деси, Русија ће потписати сепаратни мир са Њемачком и Аустроугарском. Тек након његовог ултиматума савезници су послали бродове који су српску војску пребацили на Крф. Шта за вас, преосвећени владико, представља Русија? Наш народ Русију назива мајком. Она је била и остала једна од најзначајнијих православних земаља. Након пада Источно Ромејског царства (Византије) Русија је спасила православни исток. Русија је послије убиства цара Николаја и њеогове породице прошла кроз страшно совјетско распеће, али је ипак успјела да сачува своју душу и своју православну цркву. Данас су управо сатанске силе кренуле на православну цркву, једину институцију коју нису успјели да разоре ни Хитлер, ни Мусолини, ни бољшевици, ни титоисти. Са једне стране распирују раскол у Украјини, а у Црној Гори спремају отимање црквене имовине. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Дан након повратка из посете латиноамеричком континенту, митрополит црногорско-приморски Амфилохије узео је учешће на научном скупу о манастиру Стањевићи, чије је освећење планирано следећег викенда. У паузи између литургије у цркви Свете Тројице у будванском Старом Граду и панела на научном скупу, митрополит Амфилохије се љубазно одазвао на моју молбу за интервју, истакавши да му је увек драго да говори за медиј који у свом називу има руски предзнак. У јавности се последњих недеља много говори о намери Цариградске патријаршије да се директно укључи у црквени раскол који деценијама тиња у Украјини. Колико по Вашој оцени ове активности доприносе даљем заоштравању односа између две најважније патријаршије, Московске, која окупља највише верника, и Цариградске, прве по значају у православном свету? –Нажалост све иде у том смјеру. Постављањем тзв. егзарха у Украјини, Цариградска патријаршија наставља са активностима које подсјећају на вријеме након убиства цара Николаја Другог Романова, на 20-е године прошлог вијека, када се на престолу цариградског патријарха налазио Мелентије Четврти Метаксакис. То је била једна по много чему дискутабилна личност, која је одиграла негативну улогу у историји православља. Патријарх Мелентије Четврти нашао се на челу Цариградске патријаршије у моменту њеног највећег историјског распећа, када су милиони православних, углавном Јелина (Грка) из Мале Азије прогањани са својих вјековних огњишта. Он је покушао да губитак вјерника надокнади враћањем неких ингеренција цариградској патријаршији, које је она имала у вријеме када је Цариград био престоница Источно Ромејског царства (Византије). Тада је Цариградска патријаршија одиграла и значајну улогу у формирању аутокефалне српске и бугарске цркве. С обзиром да је велики број његових дојучерашњих вјерника отишао у Европу и Америку, патријарх Мелентије Четврти покушао је да комплетну православну дијаспору, односно све православне који живе ван граница православних држава и тадашњих епископија канонских цркава, стави под ингеренцију Цариградске патријаршије. Он је ту идеју успио да дјелимично спроведе у дјело, у првом реду на примјеру Јелина. Остале православне цркве те тежње нису прихватиле, па данас српска, руска и остале цркве, сем оних јелиноговорних, имају своје епархије широм свијета. Међутим у то вријеме, Цариград је Финској православној цркви, конституисаној након формирања финске државе 1920. године признао аутономни статус. То не представља аутокефалију у пуном капацитету, али су двије финске епархије издвојене из састава Московске партијаршије, којој су до бољшевичке револуције припадале, и укључене у Цариградску. Нездрава политика цариградског патријарха Мелентија Четвртог у православном свијету настављена је и касније након његовог одласка са престола. Године 1923. одржана је Свеправославна конференција, на којој нијесу учествовале источне православне цркве укључујучи и руску. На конференцији је учествовала наша црква представљена каснијим патријархом Гаврилом Дожићем. Биле су тамо присутне и Бугарска и Румунска црква. На тој конференцији предложено је било да се усвоји нови грегоријански календар, што је одмах прихватила Цариградска патријаршија. Овај предлог начелно је подржао и наш представник, али на црквеном сабору одржаном у Београду предлог о усвајању новог календара је одбијен. Поједине цркве, иако су првобитно одбиле промјену, нови календар су прихватиле накнадно. Умјесто да овако важно питање буде ријешено на свеправославном нивоу, дошло је нажалост до молитвеног раскола кроз увођење новог календара. Одлука о егзарсима у Украјини је управо наставак по много чему погубне политике патријарха Мелентија Четвртог Метаксакиса. Више од 300 година, тачније о 1686. године простор данашње Украјине налазио се под ингеренцијом Московске патријаршије, што нико није доводио у питање. Наша браћа у Цариграду морали би да схвате да ону улогу коју су имали у вријеме Византије одавно више немају. Цариградска патријаршија је и данас тотронос, првопрестолна црква, међутим то значи да она има право части, али не и власти. Цариградска патријаршија има право да иницира, али не и да доноси и намеће одлуке за свеправославни свијет. Како је стајало у канону Четвртог Васељенског сабора, епископ Византиона – Другог Рима, зато што се налази у престоници царства, гдје је и сједиште царског сената сикрита, има иста права као и епископ Првог Рима – римски папа. Неки теолози у Цариграду данас постају заговорници новог папизма цариградског патријарха, што се покушава искористити и у односу Цариграда према Руској цркви. Ту нажалост има и уплитања политике, као што је било и у вријеме 20-их година и трагичних сукоба током Првог свјетског рата и оних који су непосредно услиједили и довели до пропасти руског царства. У данашњој Европи и Америци нажалост влада антируска идеологија, коју у неком мјери нажалост прихвата и Цариград. Наравно морамо бити свијесни да Цариградској патријаршији дана заиста није лако, међутим то овој инсититуцији никако не даје за право да намеће у суштини политичке концепције и под утицајем политике Запада разара јединство православне цркве. Да ли се Српска православна црква званично одредила према спору Московске и Цариградске патријаршије у Украјини? -Наша црква упутила је писмо цариградском патријарху. Садржај писма у цјелини још није доступан јавности. Писмо је преведено и на руски језик и достављено московском патријарху. У овом обраћању Српска православна црква веома документовано и аргументовано говори о проблему егзарха у Украјини. Цариградском патријарху је указано на наставак политике патријарха Мелентија Четвртог Метаксакиса и његовог наследника патријарха Григорија Седмог, који је чак био склон да малтене прихвати тзв. живоцрковнике у Русији, неку врсту совјетске цркве која се одрекла патријарха исповједника Тихона и званичне руске цркве. Ова одлука, донијета под притиском историјских збивања, био је чин који није служио на част Цариграду, како му не служи на част ни ово што се сада догађа у Украјини. Ја сам лично веома изненађен да патријарх Вартолемеј, теолошки образован човјек, који је докторирао на канонском праву, прихвата политику патријарха Мелентија Четвртог Метаксакиса. Као и у 20-им година, евро-америчке политичке силе и данас имају за циљ да разбију јединство православља. Послије бурних историјских збивања током последњих неколико вјекова само је православна црква остала јединствена на простору гдје живе православни народи. Ово што се догађа у Украјини није добро, ни за саму Цариградску патријаршију која губи на свом ауторитету у православном свијету, а у исто вријеме не доприноси се превазилажењу раскола, већ се тај раскол продубљује без икакве сумње. Егзарси који су данас постављени у Украјини, од којих један долази из Цариградске патријаршије, подсјећају на јерархију створену за вријеме нацистичке окупације 1941-1943. Под притиском Хитлера, митрополит Василије Пољски неканонски је рукоположио епископе из групе аутокефалиста, тзв. самосвјатих. Послије пада нацизма, они су напустили Украјину и отишли на Запад. Украјински расколници били су на неки начин везани и за наш раскол у вријеме владике Дионисија у Америци. То што се на сличним позицијама као у вријеме нацистичке окупације покушава ријешити сложен проблем раскола у Украјини, неће добра донијети ни Цариградској патријаршији, а ни осталим православним црквама. Пре 2 године одржан је Сабор на Криту, који је бојкотовало неколико православних цркава, укључујући и Московску патријаршију. У којој мери тада испољено неразумевање две водеће православне патријаршије утиче и на актуелни спор око Украјине? -Вјероватно је овај руски изостанак са Сабора на Криту у некој мјери оптеретио односе Московске и Цариградске патријаршије. Лично сам сматрао, а сматрам и данас да је Московска патријаршија погријешила што није присуствовала сабору, јер је учествовала у његовој припреми и потписала све пратеће документе у Женеви 27. јануара 2016. године. Штавише, Московска патријаршија се до последњег тренутка припремала да учествује у раду сабора. Руско присуство и мишљење на Криту било би веома значајно, поготово по питањима која су се тицала дијаспоре. Усљед одсуства Московске патријаршије избјегнуто је да се ова питања ваљано размотре. Цариградска патријаршија је себе покушала поново да позиционира као надлежну за сву православну дијаспору. Представници српске цркве су реаговали и издвојили супротно мишљење, али заједно са Московском патријаршијом и другим православним црквама које нису дошле на Крит, ти наши ставови имали би јачу снагу. Да ли је и у којој мери учешће представника СПЦ на Критском сабору пореметило њене односе са Московском патријаршијом? –Било је притисака на нашу цркву да и она одустане од одласка на Сабор на Криту. Ми смо међутим донијели одлуку да на овом сабору ипак учествујемо. Важно је истаћи да смо ми на Криту заступали управо оне ставове које би заступала Московска патријаршија да је тамо била присутна. Заиста, по мом схватању, Московска патријаршија није требала да пропусти Сабор на Криту, први од 1961, јер је управо она била најакативнија у његовој припреми. Један од главних разлога руског одсуства био је то што није постигнут консензус са Грузијском и још двије патријаршије, међутим никада на васељенском сабору нису присуствовале све православне цркве, већ су поједине цркве одлуке прихватале накнадно. Они којима није на срцу суштинско јединство православља искористили су руско одсуство са Сабора на Криту да покрену активности које су по мом суду безумне са становишта јединства православља. Крајем октобра прошле године доделили сте Орден Светог Петра Цетињског председнику Ингушетије Јунус Бек Јевкурову, једном од најзаслужнијих за успешно заузимање приштинског аеродрома од стране руске војске у јуну 1999. године. У време највећег страдања српског народа на Косову и Метохији у лето и јесен 1999. били сте тамо. У којој је мери руско војно присуство помогло српском народу на Косову? –Руско војно присуство на Косову и Метохији било је драгоцјено. Нажалост, убрзо је и отишла. Ваља истаћи да су команданти руске армије ту акцију наредили и практично спровели без знања предсједника Бориса Јељцина и тај подвиг треба да им служи на част. Штета је што руска војска и данас није на Косову и Метохији, међутим став Русије у СБ УН и другим међународним институцијама данас је такође веома драгоцјен не само што не признаје тамошњу лажну државу, већ и што подржава српски народ у одбрани својих права. Руска подршка је много важна и драгоцјена, међутим постоји оправдана бојазан да садашње власти Србије не направе нешто слично што је урадила већ црногорска власт и признају независност Косова. Ипак добро је што власт у Србији за разлику од Црне Горе одржава добре односе са Русијом. Многе велике и моћне земље као што су Кина и Индија имају истовјетан став према Косову и Метохији као Русија. Недавно сам се вратио из Јужне Америке, континента на којем је само једна земља, Перу, под снажним притиском САД признала независнот Косова. Двије трећине човјечанства и даље не признаје ту лажну државу. Сергеју Бубликову, саветнику у Амбасади Руске Федерације у Црној Гори уручи је орден Светог Петра Цетињског додељен председнику Републике Ингушетије Јунус Бек Јекурову од стране Светог Архиерејског Синода СПЦ. Ове године митрополија на чијем се челу налазите обележила је 100 година од страдања царске породице Романов. У манастиру Дајбабе подигнуто је и спомен обележје Светим Царским Мученицима. Колико је последњи руски цар био значајан за Црну Гору и српски народ уопште? -Улога руског царства у стварању Црне Горе била је огромна у сваком погледу. Ту није ријеч само о материјалној помоћи већ и политичком покровитељству. Да није било Русије не би било Црне Горе Петровића и Црне Горе уопште. Зато је безумна политика санкција Русији од стране црногорских власти у првом реду издајничка према Црној Гори. Од свих руских царева који су били посвећени ослобођењу Балкана од турске окупавије, посебну улогу одиграо је цар Николај Други, цар који је своје царство, свој и живот своје дјеце жртвовао за спас Србије. Не само да је ушао у рат да би заштитио Србију, већ је и 1916. године испоставио ултиматум савезницима да се српска војска и краљ Петар Карађорђевић морају спасити, а да уколико се то не деси, Русија ће потписати сепаратни мир са Њемачком и Аустроугарском. Тек након његовог ултиматума савезници су послали бродове који су српску војску пребацили на Крф. Шта за вас, преосвећени владико, представља Русија? Наш народ Русију назива мајком. Она је била и остала једна од најзначајнијих православних земаља. Након пада Источно Ромејског царства (Византије) Русија је спасила православни исток. Русија је послије убиства цара Николаја и њеогове породице прошла кроз страшно совјетско распеће, али је ипак успјела да сачува своју душу и своју православну цркву. Данас су управо сатанске силе кренуле на православну цркву, једину институцију коју нису успјели да разоре ни Хитлер, ни Мусолини, ни бољшевици, ни титоисти. Са једне стране распирују раскол у Украјини, а у Црној Гори спремају отимање црквене имовине. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  3. ризница богословља

    MUSICA SACRA – сусрет музичких традиција истока и запада (ФОТО)

    Наиме, под симболичним називом „Сусрет музичких традиција истока и запада”, концерт је сабрао наступе три хорска ансамбла, који су представили различите традиције хришћанске богослужбене музике источне и западне Цркве, у историјском пресеку од више векова – од Грегоријанског корала, те химни и мелоса с почетка трећег века – до компонованих дела духовне музике ововековних аутора. Брижљиво конципиран и режиран програм додатно је употпуњен прегнућима Телевизијске продукције Епархије бачке – преко мултимедијалних елемената у виду пројекција слајдова икона, фресака и религијских слика, као и пригодном, естетски оправданом, атмосфери и амбијенту саобразном расветом. Уз благослов, концерт је молитвеном и поучном беседом отворио Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин др Иринеј, подвлачећи значај лепоте и смисла предстојећег празника у контексту свима доступне комуникције и дијалога, упркос свим реалним или привидним различитостима. У том смислу, музичка богослужбена традиција пружа немерљив допринос, јер „ко Господу песмом славослови, двостуко се моли”. На надахнуту беседу добродошлице преосвећеног Владике као домаћина, топлим речима одговорио је декан Факултета електротехнике и рачунарства Свеучилишта из Загреба, професор др Мислав Гргић, наглашавајући значај наставка дијалога у оквиру хришћанске заједнице која је у току свог постојања, дуже била јединствена него подељена, што посебно импресивно одјекује управо у тренутку док Његова Све-Светост Патријарх васељенски и цариградски борави у посети поглавару Римокатоличке Цркве. Наступи хорова смењивали су се логичном динамиком и усаглашено са историјским контекстом периода из кога потичу, уз присуство свих извођача на сцени, што је у знатној мери допринело динамизму и свежини понуђених садржаја. После заједничког извођења Кирие елеисон, у интерпретацији сва три хора, Записом с папируса из Оксиринха, из трећег века, представио се прослављени Хор манастира Ковиља. Хор манастира Ковиља већ више од двадесет и пет година успешно се бави изучавањем и извођењем византијског црквеног појања. Осим појања на свакодневним манастирским црквеним богослужењима, Хор је учествовао и на бројним значајним црквеним и државним манифестацијама: свеноћно бдење у манастиру Хиландару 1999. поводом јубилеја 800 година постојања манастира; свеправославно литургијско сабрање у Храму Светог Саве на Врачару 2004. поводом освећивања храма; свеноћно бдење и свечана литургија на празник Преподобног Симона монаха 2006. поводом почетка обележавања 800 година манастира Жиче; Светосавска академија у Сава Центру 2008; свеправославно литургијско сабрање у Нишу 2013. поводом обележавања 1700 година Миланског едикта. Хор је, такође, више пута наступао на разним музичким фестивалима и концертима: Финска 2000; Москва 2001; БЕМУС 2001; Дани српског духовног преображења 2002; Festival de l’Imaginaire у Паризу 2003; Мокрањчеви дани 2004; Бугарска 2006; Руски дом 2013; наступ у оквиру мултимедијалног пројекта Beyond zero са Кронос квартетом у Карнеги холу у Њујорку 2015; наступ у музеју Мимара у оквиру концерта насловљеног Сагласје црквене музике истока и запада у Загребу 2017. До сада, Хор манастира Ковиљ објавио је антологију химни Усред сабора песмом ћу те величати (ЦД и касета), избор из тринаесточасовног панигира под називом Сазвучја хиландарског славословља (пет ЦД-ова и касета), снимак концерта са БЕМУСА 2001. Данас се Црква озарује (ЦД), као и Псалме (књига са ЦД-ом). Хором руководи искусни протопсалт јерођакон Јеротеј Ковиљац. Наизменично, како је програм протицао, у складу са хронологијом и епохама које лоцирају (и артикулишу) настанке појединих композиција, у сукцесивним наступима извођача, од хора светоархангелске обитељи чули смо и средњевековно појање, од 7‒11. века, на примеру правог бисера транкултуралности – у Антифону Enumen sou Xriste / Laudamus te Christe, где се стихови 149. псалма изводе низменично на грчком и латинском језику, а на основу музиколошких реконструкција Марсела Переса. Ковиљски монаси су извели и захтевни мелос Св. Јована Кукузеља, Алилуја, глас пети. Кукузељ – Ангелогласни – једно је од најзначајнијих имена средњег века, као композитор, реформатор, родоначелник новог мелодијског стила у црквеној музици, калофонијског. O Thelon musikin, такође у убедљивој интерпретацији хора манастира Ковиљ, заправо је хрестоматија, метод за учење црквене музике дат у виду мелоса Мануила Хрисафиса, најпознатијег византијског музичара и теоретичара 15. века. Мелос Петра Берекетиса - Марије, Господ с тобоју – је један од девет стихова из химне Богородице дјево, глас трећи. Захтевну композицију, писану у мелизматичном, пападикијском стилу, по коме је аутор и добио назив „оца” нетрадиционаалног музичког жанра – калофоничног ирмоса – ковиљски монаси, под сигурном руком свог доместика – протпсалта Јеротеја, извели су са несвакидашњом лакоћом у изразу, интонативно беспрекорно, чак и у завидно високој лаги, са добро избалансираним односом мелодије и исона, потврђујући да им различити стилови и жанровске подгрупе и одреднице не представљају проблем, већ напротив – изазов. У њиховој интерпретацији чули смо и мелос Јакова Протопсалта Да исправитсја молитва моја, глас први, запис који потписује један од највећих вокалних педагога 18. века, као и химну Богородици Аксион естин, глас 6, мелос савременог аутора Јована Арванитиса. Aкадемски мушки збор Факултета електротехнике и рачунарства основан је 2016. године на иницијативу маестра Јосипа Деливелија (Josip degl' Ivelli) и декана FER-a проф. Др Мислава Гргића. Хор у свом репертоару нагласак ставља на класичну хорску литературу, пре свега хрватских аутора. Додатно, репертоар Хора укључује и a cappella композиције класичног репертоара, од ренесансе до савременог стваралаштва, као и клапске композиције и дела савременог или популарног вишегласја. Чланови су садашњи и бивши студенти и запослени, али и остали заинтересовани пријатељи и поштоваоци Факултета. Диригент Хора је Josip degl' Ivellio, диригент, хоровођа и композитор из Загреба, а префект Хора је професор др Мислав Гргић, редовни професор у Заводу за радиокомуникације FER-a. Већ током своје прве године постојања, Хор је имао чак 17 наступа, и иако је реч о релативно младом ансамблу, позитивне критике истичу лежерност и лакоћу у наступу, својствене искусним хоровима. Током 2017. године, Хор је забележио 25 наступа, између осталог у Хрватској (Загреб, Глина, Питомача, Хрватска Костајница, Самобор, Тухељ, Каштел Камбеловац, Каштел Штафилић), Словенији (Стична) и Италији (Рим). Овај ансамбл, који се одликује рафинираним, присним камерним звуком, и несвакидашњом способношћу за пластично динамичко и агогичко нијансирање, изводио је дела која су се хронолошки кореспондирајући са осталим изведеним опусима, кретала од грегоријанике (Kyrie и Gloria iz Misse Orbis factor, из 10. века, Salve Regina и Regina coeli, преко правог раритета ‒ глагољашког напева композитора Миха Демовића – Здраво тило, те Сврши стопи моје Крсте Одака, компоновано на старословенски текст, што је представљало својеврсни програмски куриозум. Публика је топло примила и Магнификат Албе Видаковића, једног од корифеја новије хрватске литургијске музичке литертуре, и посебно корал Ave verum – свога хоровође и композитора Јосипа Деливелија. Након стихова iz 148. псaлма Laudate Dominum de coelis, композицијом Jubilate Deo Доменика Бартолучија, ововековног аутора, настављача прослављене римске школе полифоније која починје с Палестрином, ансамбл АКМУЗ заокружио је свој део наступа. Новоформирани хорски ансамбл ХорУнс – хор Универзитета у Новом Саду (2106) који окупља студенте свих факултета новосадског Универзитета има за циљ да у својој средини, али и у иностраним универзитетским круговима промовише српску и светску хорску традицију различитих стилова, врста и жанрова. Кроз рад са иностраним ансамблима и диригентима, ХорУнс жели да путем заједничких пројеката, како оних уметничких, тако и друштвено-ангажованих, афирмише нове облике хорске делатности. Поред службених наступа за потребе Ректората новосадског Универзитета, као и других значајних градских, покрајинских и републичких институција (САНУ, Матица српска...), Хор негује и концертне активности у традиционалним и нетрадиционалним просторима. Диригент Хора је др Богдан Ђаковић, музиколог и редовни професор Академије уметности у Новом Саду. У интерпретацији универзитетског хора чули смо хомофону антему Томаса Талиса (Thomas Tallis: 1505–1585) под насловом If ye love me, потом један од бисера хорске бугарске вишегласне литературе Во царствији твојем Добри Христова. Ово дело за соло спран и мешовити хор је заправо фрагмент сложеније комозиције на текст Блаженстава. Коначно, у извођењу ХорУнс-а, Тропар Св. Николи Британца Џона Тавенера, опус једног од најзначајнијих светских композитора 20 и 21. века, донео је пост-минималистички призвук и лирско молитвени карактер, те присуство лежећег тона из византијске традиције, као водеће одлике самосвојног ауторовог стила који је, примивши православну веру, последњих неколико деценија живота посветио компоновању православне црквене музике. Овај, надасве импресивни звучни сусрет музичких традиција истока и запада, у организацији МОНС-а, уоквирен у темат посвећен хришћанској музичкој традицији са свим њеним модалитетима и изображењима, осим у културолошком и духовном контексту, где је манифестција човекове религиозности кроз музику тек једна од могућих истина, једна од понуђених нијанси, представља немерљив допринос правом, чистом и истинском интеррелигијском дијалогу који је, за све нас, вишеструко важан, и преко потребан. Извор: Епархија бачка
  4. У суботу, 26. маја, у навечерје празника Педесетнице, у организацији Музичке омладине Новог Сада, у новосадској Синагоги одржан је изузетно посећен концерт духовне музике, који по свему надилази значај тек једног од успешних музичких догађаја у обиљу културне понуде града. Ваља истаћи да је концерт својеврсна „реплика” на прошлогодишњи, овацијама испраћен наступ истих ансамбала (осим учешћа разчичитих гостију) у загребачком музеју „Мимара“ -ФОТОГАЛЕРИЈА- Наиме, под симболичним називом „Сусрет музичких традиција истока и запада”, концерт је сабрао наступе три хорска ансамбла, који су представили различите традиције хришћанске богослужбене музике источне и западне Цркве, у историјском пресеку од више векова – од Грегоријанског корала, те химни и мелоса с почетка трећег века – до компонованих дела духовне музике ововековних аутора. Брижљиво конципиран и режиран програм додатно је употпуњен прегнућима Телевизијске продукције Епархије бачке – преко мултимедијалних елемената у виду пројекција слајдова икона, фресака и религијских слика, као и пригодном, естетски оправданом, атмосфери и амбијенту саобразном расветом. Уз благослов, концерт је молитвеном и поучном беседом отворио Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин др Иринеј, подвлачећи значај лепоте и смисла предстојећег празника у контексту свима доступне комуникције и дијалога, упркос свим реалним или привидним различитостима. У том смислу, музичка богослужбена традиција пружа немерљив допринос, јер „ко Господу песмом славослови, двостуко се моли”. На надахнуту беседу добродошлице преосвећеног Владике као домаћина, топлим речима одговорио је декан Факултета електротехнике и рачунарства Свеучилишта из Загреба, професор др Мислав Гргић, наглашавајући значај наставка дијалога у оквиру хришћанске заједнице која је у току свог постојања, дуже била јединствена него подељена, што посебно импресивно одјекује управо у тренутку док Његова Све-Светост Патријарх васељенски и цариградски борави у посети поглавару Римокатоличке Цркве. Наступи хорова смењивали су се логичном динамиком и усаглашено са историјским контекстом периода из кога потичу, уз присуство свих извођача на сцени, што је у знатној мери допринело динамизму и свежини понуђених садржаја. После заједничког извођења Кирие елеисон, у интерпретацији сва три хора, Записом с папируса из Оксиринха, из трећег века, представио се прослављени Хор манастира Ковиља. Хор манастира Ковиља већ више од двадесет и пет година успешно се бави изучавањем и извођењем византијског црквеног појања. Осим појања на свакодневним манастирским црквеним богослужењима, Хор је учествовао и на бројним значајним црквеним и државним манифестацијама: свеноћно бдење у манастиру Хиландару 1999. поводом јубилеја 800 година постојања манастира; свеправославно литургијско сабрање у Храму Светог Саве на Врачару 2004. поводом освећивања храма; свеноћно бдење и свечана литургија на празник Преподобног Симона монаха 2006. поводом почетка обележавања 800 година манастира Жиче; Светосавска академија у Сава Центру 2008; свеправославно литургијско сабрање у Нишу 2013. поводом обележавања 1700 година Миланског едикта. Хор је, такође, више пута наступао на разним музичким фестивалима и концертима: Финска 2000; Москва 2001; БЕМУС 2001; Дани српског духовног преображења 2002; Festival de l’Imaginaire у Паризу 2003; Мокрањчеви дани 2004; Бугарска 2006; Руски дом 2013; наступ у оквиру мултимедијалног пројекта Beyond zero са Кронос квартетом у Карнеги холу у Њујорку 2015; наступ у музеју Мимара у оквиру концерта насловљеног Сагласје црквене музике истока и запада у Загребу 2017. До сада, Хор манастира Ковиљ објавио је антологију химни Усред сабора песмом ћу те величати (ЦД и касета), избор из тринаесточасовног панигира под називом Сазвучја хиландарског славословља (пет ЦД-ова и касета), снимак концерта са БЕМУСА 2001. Данас се Црква озарује (ЦД), као и Псалме (књига са ЦД-ом). Хором руководи искусни протопсалт јерођакон Јеротеј Ковиљац. Наизменично, како је програм протицао, у складу са хронологијом и епохама које лоцирају (и артикулишу) настанке појединих композиција, у сукцесивним наступима извођача, од хора светоархангелске обитељи чули смо и средњевековно појање, од 7‒11. века, на примеру правог бисера транкултуралности – у Антифону Enumen sou Xriste / Laudamus te Christe, где се стихови 149. псалма изводе низменично на грчком и латинском језику, а на основу музиколошких реконструкција Марсела Переса. Ковиљски монаси су извели и захтевни мелос Св. Јована Кукузеља, Алилуја, глас пети. Кукузељ – Ангелогласни – једно је од најзначајнијих имена средњег века, као композитор, реформатор, родоначелник новог мелодијског стила у црквеној музици, калофонијског. O Thelon musikin, такође у убедљивој интерпретацији хора манастира Ковиљ, заправо је хрестоматија, метод за учење црквене музике дат у виду мелоса Мануила Хрисафиса, најпознатијег византијског музичара и теоретичара 15. века. Мелос Петра Берекетиса - Марије, Господ с тобоју – је један од девет стихова из химне Богородице дјево, глас трећи. Захтевну композицију, писану у мелизматичном, пападикијском стилу, по коме је аутор и добио назив „оца” нетрадиционаалног музичког жанра – калофоничног ирмоса – ковиљски монаси, под сигурном руком свог доместика – протпсалта Јеротеја, извели су са несвакидашњом лакоћом у изразу, интонативно беспрекорно, чак и у завидно високој лаги, са добро избалансираним односом мелодије и исона, потврђујући да им различити стилови и жанровске подгрупе и одреднице не представљају проблем, већ напротив – изазов. У њиховој интерпретацији чули смо и мелос Јакова Протопсалта Да исправитсја молитва моја, глас први, запис који потписује један од највећих вокалних педагога 18. века, као и химну Богородици Аксион естин, глас 6, мелос савременог аутора Јована Арванитиса. Aкадемски мушки збор Факултета електротехнике и рачунарства основан је 2016. године на иницијативу маестра Јосипа Деливелија (Josip degl' Ivelli) и декана FER-a проф. Др Мислава Гргића. Хор у свом репертоару нагласак ставља на класичну хорску литературу, пре свега хрватских аутора. Додатно, репертоар Хора укључује и a cappella композиције класичног репертоара, од ренесансе до савременог стваралаштва, као и клапске композиције и дела савременог или популарног вишегласја. Чланови су садашњи и бивши студенти и запослени, али и остали заинтересовани пријатељи и поштоваоци Факултета. Диригент Хора је Josip degl' Ivellio, диригент, хоровођа и композитор из Загреба, а префект Хора је професор др Мислав Гргић, редовни професор у Заводу за радиокомуникације FER-a. Већ током своје прве године постојања, Хор је имао чак 17 наступа, и иако је реч о релативно младом ансамблу, позитивне критике истичу лежерност и лакоћу у наступу, својствене искусним хоровима. Током 2017. године, Хор је забележио 25 наступа, између осталог у Хрватској (Загреб, Глина, Питомача, Хрватска Костајница, Самобор, Тухељ, Каштел Камбеловац, Каштел Штафилић), Словенији (Стична) и Италији (Рим). Овај ансамбл, који се одликује рафинираним, присним камерним звуком, и несвакидашњом способношћу за пластично динамичко и агогичко нијансирање, изводио је дела која су се хронолошки кореспондирајући са осталим изведеним опусима, кретала од грегоријанике (Kyrie и Gloria iz Misse Orbis factor, из 10. века, Salve Regina и Regina coeli, преко правог раритета ‒ глагољашког напева композитора Миха Демовића – Здраво тило, те Сврши стопи моје Крсте Одака, компоновано на старословенски текст, што је представљало својеврсни програмски куриозум. Публика је топло примила и Магнификат Албе Видаковића, једног од корифеја новије хрватске литургијске музичке литертуре, и посебно корал Ave verum – свога хоровође и композитора Јосипа Деливелија. Након стихова iz 148. псaлма Laudate Dominum de coelis, композицијом Jubilate Deo Доменика Бартолучија, ововековног аутора, настављача прослављене римске школе полифоније која починје с Палестрином, ансамбл АКМУЗ заокружио је свој део наступа. Новоформирани хорски ансамбл ХорУнс – хор Универзитета у Новом Саду (2106) који окупља студенте свих факултета новосадског Универзитета има за циљ да у својој средини, али и у иностраним универзитетским круговима промовише српску и светску хорску традицију различитих стилова, врста и жанрова. Кроз рад са иностраним ансамблима и диригентима, ХорУнс жели да путем заједничких пројеката, како оних уметничких, тако и друштвено-ангажованих, афирмише нове облике хорске делатности. Поред службених наступа за потребе Ректората новосадског Универзитета, као и других значајних градских, покрајинских и републичких институција (САНУ, Матица српска...), Хор негује и концертне активности у традиционалним и нетрадиционалним просторима. Диригент Хора је др Богдан Ђаковић, музиколог и редовни професор Академије уметности у Новом Саду. У интерпретацији универзитетског хора чули смо хомофону антему Томаса Талиса (Thomas Tallis: 1505–1585) под насловом If ye love me, потом један од бисера хорске бугарске вишегласне литературе Во царствији твојем Добри Христова. Ово дело за соло спран и мешовити хор је заправо фрагмент сложеније комозиције на текст Блаженстава. Коначно, у извођењу ХорУнс-а, Тропар Св. Николи Британца Џона Тавенера, опус једног од најзначајнијих светских композитора 20 и 21. века, донео је пост-минималистички призвук и лирско молитвени карактер, те присуство лежећег тона из византијске традиције, као водеће одлике самосвојног ауторовог стила који је, примивши православну веру, последњих неколико деценија живота посветио компоновању православне црквене музике. Овај, надасве импресивни звучни сусрет музичких традиција истока и запада, у организацији МОНС-а, уоквирен у темат посвећен хришћанској музичкој традицији са свим њеним модалитетима и изображењима, осим у културолошком и духовном контексту, где је манифестција човекове религиозности кроз музику тек једна од могућих истина, једна од понуђених нијанси, представља немерљив допринос правом, чистом и истинском интеррелигијском дијалогу који је, за све нас, вишеструко важан, и преко потребан. Извор: Епархија бачка View full Странице
  5. Драгана Милошевић

    ИНТЕРВЈУ – Владика Јероним: Између Истока и Запада

    Имали смо ту част да разговарамо са владиком Јеронимом, епископом Руске Заграничне Цркве Московске Патријаршије. Владика Јероним је викарни епископ Источно Америчке Епархије са седиштем на Менхетну. Владика Јероним је задужен за Западни обред Православља у Руској Православној Цркви. Он ће нам овде рећи о свом путу ка Православљу и о Западном обреду. Дали сте рођени у Православној вери или сте конвертит? Никада нисам чуо за православље до своје 14. године. Одрастао сам у Америчкој породици Енглеског порекла у градићу званом Нова Енглеска где је било само неколико стотина људи и 3 цркве (једна је била Пуританска, друга Римокатоличка, а главна је била Епископална која је део Англиканске комуније). Англиканска црква у мом граду је била саграђена почетком 18. века. То је била црква коју сам похађао док сам ишао у средњу школу и тада сам почео да учим о Православљу. Англиканци су ме уверавали да су Православна и Англиканска Црква једно те исто, те су ме навели на закључак да су ове две Цркве у заједници. У том уверењу сам био до своје 18. године, када сам посетио Грчку и сазнао да ове две Цркве нису у заједници и такође сам доста научио о Православљу. Када сте схватили да је Православна Црква управо она која се помиње у Символу Вере и како је дошло до тога да сте примљени у Православну Цркву? У то време је била контраверза око епископа Англиканске Цркве, бискупа Пајка, који је негирао божанство Исуса Христа и Тринитарну догму. Када су се скупили бискупи Англиканске Цркве на сабору, нису могли да одлуче дали да осуде јерес бискупа Пајка, зато што већина бискупа није веровала (бар не приватно) у основне догме Хришћанства. Ово ме је лично потресло и тада сам схватио да Англиканска Црква није она која се помиње у Символу Вере. Римска Црква је у то време била у процесу Другог Ватиканског Концила, али ни већина њихових бискупа није била сигурна у шта верује. После истраживања које сам спровео, закључио сам да су и Католици и Протестанти имали своје реформације и да су изменили учење Цркве које се спомиње у Символу Вере. Колико сте година имали када сте прешли у Православље, и ко Вас је навео на тај корак? Проучавао сам Православље од своје 16. године и после годину дана сам одлучио да приступим Православној Цркви. Похађао сам Литургију у Руској Цркви сваке недеље, и дан након што сам напунио 17. година сам званично приступио Православној Цркви. Тај потез никада нећу зажалити. Дали бисте хтели да нам испричате ваше искуство из Грчке и Русије? Открио сам да ми студирање језика представља лакоћу и задовољство. У то време Француски и Латински су били обавезни школски предмети. Пред крај прве године средње школе, мој пријатељ и ја смо се шетали градом и наишли на књижару. Ту сам нашао књигу под називом “Модерна Јеврејска Фразеологија“. Књига ми се учинила интересантном и то ме је навело да почнем да учим Библијски Јеврејски, потом Старогрчки, Модерни Грчки и на крају Руски језик. Открио сам да сам талентован за Руски језик, а после боравка у Грчкој сам почео да користим и Грчки језик који сам тамо усавршио. Касније сам открио да ми ови језици доста користе у свештеничкој служби, а такође сам сазнао да имам Руске и Грчке рођаке које никада нисам упознао. Шта Вас је навело да приступите Руској Заграничној Цркви, иако сте знали да она у то време није била у заједници са осталим Црквама? Приступио сам Заграничној Цркви 1964. године, која у то време није прекинула заједницу са свим Помесним Црквама. Када је Митрополит Анастасије преминуо 1965. године, Архиепископ Јаков, тадашњи владика Грчке Архиепископије у Америци је служио опело у Саборном Храму Заграничне Цркве, уз саслужење Грчких свештеника и клира Заграничне Цркве. Али касније је избила контраверза око састанка Патријарха Атинагоре и Папе Павла Шестог, што је довело до тога да су се многи верници Заграничне Цркве удаљили од осталих Помесних Цркава. Занимљиво је споменути да Загранична Црква никада није прекинула заједницу са Српском и Јерусалимском Црквом, тако да нисмо осећали да смо у расколу, али је нездравом фанатизму било дозвољено да буја. Објасните нам како је текао процес уједињења са Московском Патријаршијом. Током година, фанатизам који сам споменуо је наставио да расте и стварао је непријатности. Када је Михаил Горбачов дошао на власт, почео је процес демократизације Совјетског Савеза и полако је заустављен прогон Цркве. Ово је навело многе да мисле да је дошло боље време за Цркву у Русији. Цркве су поново отваране и нове су грађене. Катедрални храм у Москви је поново отворен, а такође и Казанска катедрала у Сант Петерсбургу. 2003. године Владимир Путин је дошао у Њу Јорк и затражио састанак са Митрополитом Лавром. То је довело до стварања комисије за уједињење Заграничне Цркве са Московском Патријаршијом. Комисија је деловала 4 године после чега су уклоњене препреке за уједињење. У међувремену десила су се 2 састанка у Заграничној Цркви, од којих један у Њу Јорку 2003. године у којем сам учествовао и који је довео до Четвртог Сабора Емиграције 2006. године. Резултати ова два састанка су били такви да је већина била спремна за уједињење са Москвом које се коначно десило 17. маја 2007. године на Спасовдан. Тада је служена Литургија у катедралном храму у Москви. Служили су Патријарх Алексије и Митрополит Лавр. Ви сте надлежни за Западни Обред. Објасните нам разлику између Литургије Светог Јована Златоуста и Литургије Западног Обреда. По мом мишљењу постоји само једна Литургија, али различити Типици. Основна структура свих Литургија (Светог Јована Златоустог, Василија Великог, Светог Јакова, Светог Марка и осталих) је иста. Разлике су у појању, јектенијама, возгласима, одељцима Апостола и Јеванђеља који се читају… Сазнао сам да постоји и Литургија Светог Апостола Петра која је сачувана на Црквенословенском језику у ручно писаном Служебнику у манастиру Хиландар. Ова Литургија садржи древни Римски Евхаристијски канон (исти као и у Римској миси), који је уклопљен у структуру осталих “Византијских“ Литургија. Ова Литургија је некада слављена једном годишње на празник Светих Петра и Павла. Чињеница да је постала “Византизована“ показује да је била вековима у употреби. Ово показује да Латинска миса није јеретичка, већ да је прихваћена у потпуности као православна. Исто се може рећи и за Западну форму Вечерње, Јутарње, службе Часова и осталих служби. Познати сте као велики Слависта и подржавалац Руса и Срба. Реците нам мало о свом Славизму, о Вашој посети Београду и односу са Српским владикама. Путем ДНК теста сам утврдио да имам Словенске крви. После лета проведеног у Минхену, био сам у могућности да посетим Београд. Тамо сам посетио већи број храмова (цркву Светог Марка, Саборни Храм, цркву Ружицу на Калемегдану и друге). Открио сам да ми је знање Руског помогло у учењу Српског језика. Осим тога, у Заграничној Цркви је било више владика и свештеника који су живели у Србији и говорили Српски. Одувек смо имали добре односе са Србима и Српском Црквом. Чак и пре уједињења са осталим Црквама, имао сам прилику да служим са блаженопочившим Патријархом Павлом приликом његове посете Америци. Такође, владика Лонгин ме је више пута благословио да исповедам Српске свештенике. Одлазио сам више пута на исповест у Српски манастир у Винсконсину. Када сам 2006. био на Четвртом Сабору Заграничне Цркве, отац Марко Тодоровић из Српске парохије Светог Николе у Винсконсину ме је замењивао до повратка Као човек велике вере, молим Вас да нам дате духовну поуку. Нико од нас не треба себе да сматра човеком велике вере јер је то пут самообмане. Али наравно, увек морамо бити чврсти у вери и лојални Цркви. Хвала вам Владико на овом разговору, желим Вам да још дуго живите и служите Богу! Хвала и вама, Бог вас благословио. Разговор водио: Миљан Митић извор
  6. Имали смо ту част да разговарамо са владиком Јеронимом, епископом Руске Заграничне Цркве Московске Патријаршије. Владика Јероним је викарни епископ Источно Америчке Епархије са седиштем на Менхетну. Владика Јероним је задужен за Западни обред Православља у Руској Православној Цркви. Он ће нам овде рећи о свом путу ка Православљу и о Западном обреду. Дали сте рођени у Православној вери или сте конвертит? Никада нисам чуо за православље до своје 14. године. Одрастао сам у Америчкој породици Енглеског порекла у градићу званом Нова Енглеска где је било само неколико стотина људи и 3 цркве (једна је била Пуританска, друга Римокатоличка, а главна је била Епископална која је део Англиканске комуније). Англиканска црква у мом граду је била саграђена почетком 18. века. То је била црква коју сам похађао док сам ишао у средњу школу и тада сам почео да учим о Православљу. Англиканци су ме уверавали да су Православна и Англиканска Црква једно те исто, те су ме навели на закључак да су ове две Цркве у заједници. У том уверењу сам био до своје 18. године, када сам посетио Грчку и сазнао да ове две Цркве нису у заједници и такође сам доста научио о Православљу. Када сте схватили да је Православна Црква управо она која се помиње у Символу Вере и како је дошло до тога да сте примљени у Православну Цркву? У то време је била контраверза око епископа Англиканске Цркве, бискупа Пајка, који је негирао божанство Исуса Христа и Тринитарну догму. Када су се скупили бискупи Англиканске Цркве на сабору, нису могли да одлуче дали да осуде јерес бискупа Пајка, зато што већина бискупа није веровала (бар не приватно) у основне догме Хришћанства. Ово ме је лично потресло и тада сам схватио да Англиканска Црква није она која се помиње у Символу Вере. Римска Црква је у то време била у процесу Другог Ватиканског Концила, али ни већина њихових бискупа није била сигурна у шта верује. После истраживања које сам спровео, закључио сам да су и Католици и Протестанти имали своје реформације и да су изменили учење Цркве које се спомиње у Символу Вере. Колико сте година имали када сте прешли у Православље, и ко Вас је навео на тај корак? Проучавао сам Православље од своје 16. године и после годину дана сам одлучио да приступим Православној Цркви. Похађао сам Литургију у Руској Цркви сваке недеље, и дан након што сам напунио 17. година сам званично приступио Православној Цркви. Тај потез никада нећу зажалити. Дали бисте хтели да нам испричате ваше искуство из Грчке и Русије? Открио сам да ми студирање језика представља лакоћу и задовољство. У то време Француски и Латински су били обавезни школски предмети. Пред крај прве године средње школе, мој пријатељ и ја смо се шетали градом и наишли на књижару. Ту сам нашао књигу под називом “Модерна Јеврејска Фразеологија“. Књига ми се учинила интересантном и то ме је навело да почнем да учим Библијски Јеврејски, потом Старогрчки, Модерни Грчки и на крају Руски језик. Открио сам да сам талентован за Руски језик, а после боравка у Грчкој сам почео да користим и Грчки језик који сам тамо усавршио. Касније сам открио да ми ови језици доста користе у свештеничкој служби, а такође сам сазнао да имам Руске и Грчке рођаке које никада нисам упознао. Шта Вас је навело да приступите Руској Заграничној Цркви, иако сте знали да она у то време није била у заједници са осталим Црквама? Приступио сам Заграничној Цркви 1964. године, која у то време није прекинула заједницу са свим Помесним Црквама. Када је Митрополит Анастасије преминуо 1965. године, Архиепископ Јаков, тадашњи владика Грчке Архиепископије у Америци је служио опело у Саборном Храму Заграничне Цркве, уз саслужење Грчких свештеника и клира Заграничне Цркве. Али касније је избила контраверза око састанка Патријарха Атинагоре и Папе Павла Шестог, што је довело до тога да су се многи верници Заграничне Цркве удаљили од осталих Помесних Цркава. Занимљиво је споменути да Загранична Црква никада није прекинула заједницу са Српском и Јерусалимском Црквом, тако да нисмо осећали да смо у расколу, али је нездравом фанатизму било дозвољено да буја. Објасните нам како је текао процес уједињења са Московском Патријаршијом. Током година, фанатизам који сам споменуо је наставио да расте и стварао је непријатности. Када је Михаил Горбачов дошао на власт, почео је процес демократизације Совјетског Савеза и полако је заустављен прогон Цркве. Ово је навело многе да мисле да је дошло боље време за Цркву у Русији. Цркве су поново отваране и нове су грађене. Катедрални храм у Москви је поново отворен, а такође и Казанска катедрала у Сант Петерсбургу. 2003. године Владимир Путин је дошао у Њу Јорк и затражио састанак са Митрополитом Лавром. То је довело до стварања комисије за уједињење Заграничне Цркве са Московском Патријаршијом. Комисија је деловала 4 године после чега су уклоњене препреке за уједињење. У међувремену десила су се 2 састанка у Заграничној Цркви, од којих један у Њу Јорку 2003. године у којем сам учествовао и који је довео до Четвртог Сабора Емиграције 2006. године. Резултати ова два састанка су били такви да је већина била спремна за уједињење са Москвом које се коначно десило 17. маја 2007. године на Спасовдан. Тада је служена Литургија у катедралном храму у Москви. Служили су Патријарх Алексије и Митрополит Лавр. Ви сте надлежни за Западни Обред. Објасните нам разлику између Литургије Светог Јована Златоуста и Литургије Западног Обреда. По мом мишљењу постоји само једна Литургија, али различити Типици. Основна структура свих Литургија (Светог Јована Златоустог, Василија Великог, Светог Јакова, Светог Марка и осталих) је иста. Разлике су у појању, јектенијама, возгласима, одељцима Апостола и Јеванђеља који се читају… Сазнао сам да постоји и Литургија Светог Апостола Петра која је сачувана на Црквенословенском језику у ручно писаном Служебнику у манастиру Хиландар. Ова Литургија садржи древни Римски Евхаристијски канон (исти као и у Римској миси), који је уклопљен у структуру осталих “Византијских“ Литургија. Ова Литургија је некада слављена једном годишње на празник Светих Петра и Павла. Чињеница да је постала “Византизована“ показује да је била вековима у употреби. Ово показује да Латинска миса није јеретичка, већ да је прихваћена у потпуности као православна. Исто се може рећи и за Западну форму Вечерње, Јутарње, службе Часова и осталих служби. Познати сте као велики Слависта и подржавалац Руса и Срба. Реците нам мало о свом Славизму, о Вашој посети Београду и односу са Српским владикама. Путем ДНК теста сам утврдио да имам Словенске крви. После лета проведеног у Минхену, био сам у могућности да посетим Београд. Тамо сам посетио већи број храмова (цркву Светог Марка, Саборни Храм, цркву Ружицу на Калемегдану и друге). Открио сам да ми је знање Руског помогло у учењу Српског језика. Осим тога, у Заграничној Цркви је било више владика и свештеника који су живели у Србији и говорили Српски. Одувек смо имали добре односе са Србима и Српском Црквом. Чак и пре уједињења са осталим Црквама, имао сам прилику да служим са блаженопочившим Патријархом Павлом приликом његове посете Америци. Такође, владика Лонгин ме је више пута благословио да исповедам Српске свештенике. Одлазио сам више пута на исповест у Српски манастир у Винсконсину. Када сам 2006. био на Четвртом Сабору Заграничне Цркве, отац Марко Тодоровић из Српске парохије Светог Николе у Винсконсину ме је замењивао до повратка Као човек велике вере, молим Вас да нам дате духовну поуку. Нико од нас не треба себе да сматра човеком велике вере јер је то пут самообмане. Али наравно, увек морамо бити чврсти у вери и лојални Цркви. Хвала вам Владико на овом разговору, желим Вам да још дуго живите и служите Богу! Хвала и вама, Бог вас благословио. Разговор водио: Миљан Митић извор View full Странице
  7. Егзодус са Балкана контролисан је од стране развијених држава Европске уније Већ неколико деценија млади и високо образовани људи емигрирају из балканских држава ка Западу. Последице за националне економије и људе у земљама југоисточне Европе су катастрофалне: већ годинама недостаје стручна радна снага, здравствени системи колабирају, смртност расте, док наталитет опада, плате остају ниске, незапосленост је и даље висока, а не назире се крај овог исељавања. Као сиромашне земље са јефтином радном снагом оне нису у стању да задрже младу генерацију и интелектуалну елиту у земљи. Богате државе Европске уније допринеле су овом бедном стању, јер су годинама утицале на егзодус са Балкана у своју корист, а да нису обештетиле и земље порекла. Њихове невоље постајале су теже, а зависност се повећала. Овакво понашање западних земаља личи на израбљивање, а израбљивање је метода неоколонијализма. Грађани земаља кандидата за Европску унију због тога се све чешће питају да ли је стварно добро тежити том чланству. Цела једна генерација напушта Балкан пут Запада Новији извештаји о егзодусу са Балкана су алармантни : све више талентоване радне снаге и младих научника напушта Балкан и тражи посао у богатим земљама ЕУ попут Немачке, јер немају шансе у својој домовини. Биле чланице ЕУ или не, све земље југоисточне Европе боре се против огромног одлива мозгова (браин драин), како се назива нестајање талената, односно и одлазак научно техничке и медицинске елите. Како наводи београдски демограф , Владимир Греиг, из Србије је протекле две деценије отишло у иностранство чак 300.000 , тек ишколованих младих људи, међу њима 40.000 факултетски образованих, , и са собом однело обуку која је ову осиромашену земљу коштала 12 милијарди евра. Не иде само један одређени образовани слој, него једна читава генерација. Једино стари остају. За Румунију масовни егзодус је национална катастрофа, зато што се становништво од преокрета 1989. смањило за 3 милиона. Од уласка у ЕУ 2013. Хрватска је губила 25.000 становника годишње, често и целе породице. У земљама бивше Југославије дугогодишњи ратови и санкције 90.година прошлог века трајно су уништили индустрију. Само у Србији од 1990. Угашено је близу милион радних места у индустрији, а то на 7 милиона становника. С тим у вези, квалификације запослених су смањене. и. Тако, многим младима као алтернатива за незапосленост или зависност од родитеља преостаје само сегмент ниских примања у Немачкој. Пут до тамо увек постоји. Као нарочито кобно показало се масовно исељавање лекара и здравствених радника. Најпопуларније дестинације су Немачка и Аустрија, следе Скандинавија и Велика Британија. 2014. године из Румуније се иселило 2450, а из Србије око 500 лекара. 2015. е по једној анкети, 80% младих лекара и студената медицине из Србије и Бугарске хтели би што пре да се преселе у иностранство. Поготово млади стручњаци беже од запуштеног здравственог система своје домовине, са банкротираним болницама, тешкоћама у снабдевање у лековима и медицинском опремом, са цветајућом корупцијом, као и од незадовољавајућих примања. У Србији, лекар специјалиста зарађује до 900 евра месечно, док су у Немачкој и Аустрији почетне плате и до 2200 евра нето. Али и веће шансе за напредовање у каријери, добри услове образовања своје деце, политичка стабилност земаља одредишта, као и нада у бољу будућност подстицаји за нови почетак у иностранству. У богатим земљама Европске уније досељеници су веома добро дошли. Према подацима Немачке лекарске коморе, број пријављених страних лекара у Немачкој кроз прилив из иностранства у 2016. порастао је за невероватних 9,7%, на укупно 46.721. Доласком њених 218 лекара, Србија заузима треће место у том порасту. Од 2000.е и број здравствених радника стално се повећава, са нешто мање од 1000 на данас преко 1100 на 100.000 становника. Сходно томе, у земљама југоисточне Европе тај број је опао или стагнирао, зато што је подмладак отишао. Друштвено-економска штета и људска патња су огромни Оваква пустошење кроз егзодус лекара и медицинско-болничарског особља, до темеља је затресло већ угрожене здравствене системе балканских земаља. Зато многима прети колапс. Испаштају углавном старији људи, којима све чешће недостају лекари и медицинска заштита. А у Србији су сви узрасти погођени. Од Нато-агресије 1999. и противзаконите употребе уранске муниције (10-15 тона), ова земља има велику стопу леукемије и различитих врста рака. После латентног периода од деценију и по, број обољења од рака експлодирао је, а смртност је знатно порасла. Овај тренд траје до данас. Још једна друга околност оптерећује привреду Балкана. Лекари и медицинско особље обично тек након завршетка веома скупог образовања, које су финансирали порески обвезници, напуштају своју земљу. Зато што земље одредишта не плаћају накнаде, земље порекла остају на трошковима обучавања у милијардама. У Немачкој, порески обвезници за студије једног лиценцираног лекара морају да обезбеде око 200.000 евра. Ако се образовању додају са тим уско повезани трошкови научног истраживања, инвестиције у целу обуку се скоро удвоструче. Тридесетогодишња лекарка, која оде у иностранство, кошта немачког пореског обвезника више од милион евра, како наводи минхенски Ифо-институт. У овој рачуници приватна издаци породице, као што су дажбине за студирање и новац за смештај и исхрану у често далеким универзитетским градовима нису урачунати. После низа година пуних оскудица, син или кћерка напушта породицу и дом. А нада да ће се ови образовани емигранти једнога дана вратити како би своје знање и искуство пренели у домовину, ретко се испуни. Брзо су се навикли на начин живота у ново изабраној домовини. Ако се заиста врате, увиде да су кроз усавршавање у другим земљама научили много тога, што стручно надмашује њихове надређене - и онда иду заувек. Осиромашене земље не могу да задрже младу генерацију По мишљењу стручњака за Балкан у фондацији Наука и политика, Душана Рељића, овај регион био је нарочито погођен кризом евра и дужничком кризом. За разлику од држава ЕУ, балканске земље нису добили помоћ, што је дугове тих држава још више повећало. Истовремено, стране банке контролишу 90% банкарског сектора у регији. (7) Томе треба додати да шест сиромашних земаља кандидата немају приступ фонду за структурни развој ЕУ, који иначе треба да поравна неравнотежу између сиромашних и богатих земаља. Исто тако, као пред приступни услов, не смеју да наплаћују у царину на робу из ЕУ. А они не могу да понуде и продају своје производе и услуге тим развијеним земљама. Тако се животно важна роба из ЕУ продаје у сиромашним земљама, и трговински дефицит према развијеним земљама константно расте, поготово према Немачкој. Тај дефицит мора да се компензира скупим кредитима. А онда нема средства за инвестиције за изградњу сопствене индустрије, која би једног дана била конкурентна и која би могла да задржи младу генерацију у земљи. Овом јадном стању су допринеле и саме владе балканских земаља. Државе ЕУ им пребацују да као полу аутократске власти нису доследно успоставиле „владавину права и демократску трансформацију“ као и да нису довољно смањиле корупцију, да приватизују добитке, а социјализују губитке, док су за посао и даље две квалификације најважније: сродство и партијска књижица. Зато све земље зависе од новчаних дотација исељеника Те дотације износе између 20 и 50 одсто бруто домаћег производа земаља Балкана. Ове новац не обезбеђују само издржавање оних који су остали, него ствара куповну моћ - али за европску робу. Пошто компетенција, младост и капитал напуштају те земље, преостају само сиво безнађе и немерљиво разочарање становништва у то , шта су им стварно донели слобода и демократија. Владе балканских земаља ћуте на овај талас исељавања, јер од тога очекују мању незапосленост. Заправо не желе да наљуте богате државе ЕУ, пошто сматрају да ће приступање ЕУ, иако лежи у даљој будућности, решити економске проблеме. Како би се интензивирао контакт са дијаспором, Србија је основала Канцеларију управљање миграцијама, и започела програме, да би информисала земљаке у иностранству (само у Немачкој живи 300.000-500.000) и олакшала добијање личних документа и можда привукла да се врате. (9) Међутим, развијене земље нису заинтересоване или вољне да зауставе егзодус, пошто миграција радне снаге исток чини сиромашнијим, али зато Запад чини богатијим. Развијене државе ЕУ контролишу исељавање Западне земље ЕУ не само да не спречавају егзодус са Балкана, него напротив њиме руководе и имају утицај кроз рекламу, посебна правила за дозволе за рад и специјалну културу добродошлице. На пример, немачке и аустријске болнице на сајмовима запошљавања и интернет-порталима маме високим почетним платама. И уобичајено стављање је на располагање службеног стана спада у то. Не придржавају се 2010-те од Светске здравствене организације (WХО) усвојеном кодекса владања, који је 2010. усвојила Светска здравствена организација, по којем би требало да одустану од регрутовања здравствених стручњака из појединих земаља. Такође, за грађане трећих земаља попут Србије, законске одредбе за приступ немачком тржишту рада 2015. су ублажене.. Од 1.1.2016. до 31.12.2020. грађани ових земаља могу да добију дозволе боравка за сва звања и образовања као и за све помоћне послове. То важи и кад немају квалификацију или ако им нису признате квалификације у Немачкој. „Централна дирекција за посредовање радне снаге“ и „Виртуелни центар добродошлице“ разним услугама помажу при тражењу посла. Уз приложену обавезујућу понуду за рад из Немачке, додељује се дозвола за боравак. До краја 2016-те за земље западног Балкана издато је 50.000 радних виза. Зато је страх у региону од последица масовне емиграције младих све већи. Како у многим државама и наталитет опада, поставља се питање, ко ће убудуће финансирати пензије. Државе Балкана упадају кроз овакав развој у још већу зависност од богатих чланица ЕУ. По принципу „подржати и захтевати“ привредна и техничка као и политичка зависност се одржава и даље и продубљује пошто је тај принцип социјалне политике у суштини еуфемистичко опис принципа „колача и канџије“: Слушај ме, па ћу ти учинити добро, ако се противиш, лоше ћеш проћи.! Поступци богатих земаља ЕУ којима, ради сопственог профита, снажно утичу на исељавање младе генерације -поготово интелектуалне елите- из сиромашних и слабијих земаља, због чега се беда и зависност тих земаља повећавају, граниче се са израбљивањем, а израбљивање је метода нео колонијализма. Зато се за грађане земаља кандидата за Европску унију, с обзиром на имперјалистичке тендеције богатих чланица ЕУ, све чешће поставља питање да ли заиста треба тежити уласку у ову заједницу, која себе радо види као јемца слободе, мира и благостања Извор: Dr. Rudolf Hänsel
  8. На Јубиларном свесловенском сабору, Москва-Санкт Петербург, који се одржава од 26. мај – 3. јуна, протојереј Јован Пламенц дао је излагање на тему утицај духа Запада као главни узрок словенског нејединства. Излагање оца Јована преносимо у цијелости: Словенски народи су један етнос, једна крв, једна језичка групација. Али, предуслов њиховог јединства је један дух. Још од времена када су примили хришћанство, када су прихватили Христово учење за основу свог духовног живота, словенски народи су ушли у међусобно духовно јединство. Али, кроз историју, то јединство нарушено је прво одвајањем Рима, као његове највеће гране, од стабла следовања за Христом и, касније, њеним даљим распарчавањем, али и исламизацијом дјелова више словенских народа. Јединство духа словенских народа нарушено је, првенствено, духом Запада. Карактер духа Запада је рационалистички приступ животу, који је у центар стварности узнио човјека (створење) умјесто Бога (Створитеља). Посљедица човјекоцентричности је материјализам као смисао живота. Дух материјализма превладао је Европом након злочиначке Француске буржоаске револуције. Свргавањем Руског цара, које је организовао Запад, словенски народи су остали без Христовог бранича и, као на отвореној ледини, препуштени су идеологији (идологији), коју им је сервирао такође Запад. Посљедице идеологије која је у име добра без Бога изњедрила братоубиство, које је иза себе оставило десетине милиона лешева, толико су велике да нам и данас тај облак заблуде заклања сунце – Христа. Посљедице сљедовања идеологијама, укључујићи и данашљи мондијализам, биле су „бијели“ и „црвени“, „четници“ и „партизани“, данас сукоби Руса и Украјинаца, Срба и Хрвата, однос црногорског режима према Русији… То је оно што видимо, што је уписано у историографију. Оно што историографија никада неће забиљежити, а што је дубоко урезано у наше душе је – наш однос према Богу, из којег проистиче словенско нејединство. Геније Достојевски предвидио је да ће словенски народи, када их Русија ослободи, хрлити Западу. Словенски народи под дух Запада потпадају добровољно.
  9. Дијана.

    Светитељи Запада до шизме

    Сигурна сам да је била ова тема, тј. уопштено о западним светитељима ДО ШИЗМЕ, али је не могу наћи. Руска црква је недавно унијела у Диптих светих Св. Патрика и друге светитеље РКЦ до шизме. https://hronograf.net/2017/03/12/sveti-patrik-irski-drugi-ranoevropski-sveci-uneti-u-mesecoslov-ruske-pravoslavne-crkve/ Свети Патрик Ирски и други раноевропски свеци унети у календар Руске православне цркве На заседању Светог Синода Руске православне цркве 9. марта ове године, решено је питање уписа у месецослов (календар) имена раних светаца, који су се подвизавали у земљама централне и западне Европе до 1054. године. Свети Патрик Ирски Како је изјавио шеф црквеног Оделења за односе с јавношћу и медијима Владимир Легојда, листа светих је формирана на основу података о њиховом поштовању од стране православних верника западноевропских епархија Руске православне цркве, као и на основу традиције њиховог поштовања у другим помесним православним Црквама. Истовремено се разматрају беспрекорност њиховог исповедања православне вере и непомињање њихових имена у полемичким списима против Источне Цркве и њеног обреда, рекао је представник РПЦ. Поред тога, у раду су узимани у обзир подаци садржани у Потпуном Минеју Истока Архиепископа Сергија (Спаског), извештај Светог Јована (Максимовића) Архијерејском синоду Руске заграничне цркве из 1952. године, затим из чланака Православнеенциклопедије, као и из Синаксара који је саставио јеромонах Макарије из светогорског манастира Симонопетра. Синод је одлучио да се у календар упишу имена следећих светаца: Свештеномученика Потина Епископа лионског и осталих лионских мученика, пострадалих с њим (2/15 јуна 177. године) Мученице Бландине и Понтика Лионских (јун 2/15, г. 177) Мученика Епиподија Лионског (22. априла / 5. маја, г. 177) Мученика Александра Лионског (24. априла / 7. маја, г. 177) Свештеномученика Сатурнина, првог Епископа тулуског (29. новембар /12. децембар , г. 257) Мученика Виктора Марсејског (21. јул / 3. август, г. 290) Светог Албана, првомученика британског (јун 22 /5. јул, г. 304) Светог Онората, Архиепископа Арла и оснивача Леринског манастира (јануар 16/29, г. 429) Светог Германа, Епископа оксерског (31. јула / 13. августа, г. 448) Светог Викентија Леринског (24 мај / 6. јун, г. 450) Светог Патрика, Епископа Армага и просветитеља Ирске (март 17/30; г. 451) Светог Лупа Исповедника, Епископа Труја (Галија) (29. јула / августа 11; г. 479) Свете Геневијеве Париске (јануар 3/16; г. 512) Светог Германа, Епископа Париза (28. маја /10. јуна, г. 576) Светог Прокопија, игумана Сазаве у Чешкој (септембар 16/29, г. 1053) Свети Синод је такође одобрио и препоручио за богослужбену употребу у црквама службе Сабора Светих Дивјејева, службу Светом Илариону Оптинском, као и тропар и кондак Светом Адријану Ондрусовском. pravmir.ru Превод: Хронограф
×