Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'завета'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 16 results

  1. Ријеч о Старом Завјету креће од чињенице да је оно дио Божијег Откривења, које је у цјелини натприродно, а дијели се на предањско и писано. Стари Завјет, као и Нови, распростире се на оба таква дијела. Међутим, Свето Предање је шири концепт етоса и живота Божијег народа у двије епохе, а Свето Писмо је динамично ограничени спектар Св. Списа. Када је ријеч о Светом Предању у Православној Цркви, његово становиште и ширину покушаћемо илустровати мишљу Николаја Велимировића, коју биљежи владика Атанасије Јевтић, а то је став да су „Светитељи живо Предање Цркве“[1]. Тај агиолошки и антрополошки приступ је најбољи илустратор ипостасности Савеза Бога са људима кроз домострој. У предговору превода житија Св. Серафима Саровског св. Николај описује његов доживљај благодати Светога Духа, свјетлости и радости усред снијега и зиме и додаје: „Ево, ово је суштина Православља“. Чувени њемачки теолог Харнак написао је књигу „О суштини хришћанства“. Прочиташ је сву, и опет не знаш шта је суштина хришћанства, а прочиташ ових неколико страница Светог Серафима, и видиш шта је суштина хришћанства. У том погледу питање инкорпорације књига Св. Писма Старог Завета у Православној Цркви проблем је стар колико и сама Црква. Као што је познато, основу канонских књига неопходних за богослужење и свакодневну употребу чинио је корпус „Писмо“ све до краја првог вијека. Њега је испунио и тумачио сам Господ Христос, а апостоли раширили све до нас, када данас у Цркви имамо једину праву ризницу чувања Св. Писма. Најбоље о Старом Завјету, у контексту испуњења у Новом, говори апостол Павле: „Тако нам Закон постаде васпитач за Христа“[2]. Овде, како примјећује Стергиу, апостол указује на закон као педагошки инструмент, све до доласка благодати када се установљава нов начин постојања. Ипак, то што је новозаветно испуњење рефлектовано, не само Писмом, не значи да „оно (Писмо) повезује Цркву и синагогу“[3]. О томе подробно пише Св. Јустин Философ и бори се против таквога мишљења, јер је Црква Нови Израил. Он сматра да Стари Завјет треба „формално одбацити са свим његовим тврђењима“[4], што се сматра антитезом првобитног јеврејског одбацивања Месије. Георгије Флоровски наглашава: „Нико не може да тврди да је истинити Мојсијев сљедбеник уколико не вјерује да је Исус Господ. Онај ко не препозна Исуса као Месију, као Помазаника Господњег, тај на страшан начин издаје сâм Стари Завјет“[5]. Тиме Флоровски само понавља становиште апостола и Св. Отаца да је Исус из Назарета спона два Савеза. У новозавјетном канону, који се закључује у шестом вијеку, разликује се историјски положај посланица у односу на Јеванђеља, њихова тематика такође. Многа истраживања библиста су утврдила да су посланице старије. У корист бржем формирању канона ишла је појава лажних учења (јереси). Писац најстаријег дјела новозаветног канона, Св. апостол Павле, у једној од посланица говори: „Који нас и учини способним да будемо служитељи Новога Завјета, не слова, него Духа; јер слово убија, а Дух оживљује... Но заслијепише помисли њихове; јер до данашњег дана то исто покривало у читању Старог Завјета остаје неоткривено, јер се оно у Христу укида.“[6] Овде видимо свједочанство о разликовању, још у првом веку, да се под Старим Завјетом подразумијевала збирка и канон списа старозавјетних, а под Новим Заветом апостол подразумева Нови Савез Бога са људима, јер се „стари у Христу укида“. У првим временима хришћанства појавила су се нека настојања да се Стари Завјет искључи из канона. Та учења предводили су гностици и маркионити. Проблем маркионита био је у томе што су одлучно одбацивали целокупно јудејско наслеђе и на тим основама саставили свој „избирљиви“ канон. Грешка је била очигледна, са несагледивим еклисиолошким последицама. Ништа мање негативно не дјелују ни гностици на овом пољу. Ипак, Црква у лику и дјелу Св. Отаца излази на крај са њима. Како су и говорили Оци јеретицима: „Ви не бисте ни имали Писмо, нити бисте се могли на њега позивати, да га Црква није сачувала и да она не сведочи да је то заиста жива и истинита Реч Божија“[7]. Атанасије Патролог рефлектује цјелокупно питање кад каже: „Не као да је Свето Писмо нека књига пала с неба, па би она сама требало нама да одлучује шта ћемо ми радити и како живјети. Јер да је Бог књигом рјешавао ствари, није требало ни да долази Христос, да живи са нама, да нас учи, страда и васкрсне... Зато је Христос Ипостасна Ријеч Божија и Дух Свети Утјешитељ уводи Цркву у сву истину Христових ријечи, дјела, науке, тајни...“[8] Стергиу наводи могућности да Црква буде оптужена за неразматрање других аспеката истраживања Старог Завјета: археолошко, културолошко, историјско и књижевно. Међутим, из поменутих разлога видимо да у одређеним историјским раздобљима, нарочито у првим вијековима гоњења, Црква остатак снаге преусмерава у другом правцу, а овим се питањима бави сходно приликама. Без Писма не би постојала теологија. Ранохришћанска заједница цјелокупно своје учење о Христовом Васкрсењу и другим истинама темељи на Старом Завјету. На акривичности светописамског језика, који је испуњење закона, пророка, типологије и др. у Христу, заснива се прво богословствовање. Сви древни писци често су наводили Стари Завјет; чак је и паганима вијест спасења проповиједана у контексту Старог Завјета. Флоровски наглашава: „Хришћанска порука није била напросто прокламација неких учења, него прије свега, порука о великим дјелима Божијим кроз вијекове“[9]. Хришћанство је нов смисао и начин постојања, оно је уједно испуњење и продужетак Старог Завјета, али и више од тога – оно се види искључиво у заједници - Цркви. Додаћемо и став више Отаца да је читав Стари Завјет „Протојеванђеље за Христа“. Видјели смо у ријечима апостола Павла најранија разликовања Старог и Новог Завјета[10]. У ком се контексту схвата један, а у ком други. Међутим, први пут о јудејском Писму, као Старом Завјету у литерарном смислу, говори се у списима Мелитона, епископа сардског. То нам биљежи црквени историчар Јевсевије (ЦИ IV, 26, 14). Дакле, код њега имамо потврду Старогс Завјета као канонске збирке списа, док се Нови Завјет први пут као збирка светих списа помиње „од стране једног антимонтанисте“ (око 192-193), што је такође забележио Јевсевије (ЦИ V, 16cc; уп. 16, 3: „еванђелске науке Новог Завета“). Довољно је кренути са изучавањем хришћанске теологије и наићи на нека од старозавјетних учења. Сваки покушај његовог избацивања био је осуђен на пропаст. „Сјенка будућих добара“, иако је сјенка, она је неодвојива од самих добара. Као што их је наговјештавала прије открића, тако данас та иста откривена добра прати као нераскидиви дио. На све то, овим редовима додајемо коцкицу у мозаику, ипак неопходну за схватање премостивости биполаритета, која се по ап. Павлу Христом (Црквом) укида: „Зато ако је ко у Христу, нова је твар: старо прође, гле, све ново постаде“ (2Кор 5, 17). Извор: Српска Православна Црква
  2. У недељу, 4. новембра 2018. године, у оквиру Разговора о вери у конаку Капеле Свете Петке, одржано је прво у низу од три предавања на тему "Свет Старог Завета" на којима ће предавачи Стеван Јовановић, Велибор Мартиновић и Вук Јовановић покушати да скицирају свет у којем се одвијају најзначајнији старозаветни догађаји. Сагледавањем одређених археолошких периода, од палеолита до средње бронзе, и указивањем на њихове одлике, лакше и прецизније ће моћи да се сагледа веродостојност старозаветних догађаја и начин настанка библијског наратива. View full Странице
  3. Значај Старог Завета за хришћанску теологију Родољуб Кубат Марк Шагал, Мојсеј прима десет заповести, 1956. У раној Цркви се од новозаветног доба па све до половине другог века под речју Писмо или Свето Писмо подразумевао Стари Завет. Као Писмо користили су га и наводили Христос и апостоли. Промишљања рано-хришћанских теолога о личности Исуса Христа нужно је подразумевало старозаветна обећања. То се види нарочито у формулацијама „писано је“ или „јер је тако пророк написао“. Уопште, месијански лик Христа се не може разумети без старозаветне перспективе. Он је Месија којег су најавили пророци, и у којем се „испунила Писма“. Многи догађаји из Христовог овоземног живота дешавали су се јер „je свe билo дa сe испунe Писмa прoрoчкa“ (Мт 26, 56) или „јeр сe oвo дoгoди дa сe испуни Писмo“ (Јн 19, 36). Сам Христос се често позивао на Писмо: „Зaр нистe никaдa читaли у Писму“ (Мт 21, 42; Мк 12, 10) или „Вaрaтe сe, нe знajући Писмa“ (Мт 22, 29). Он га је у неким ситуацијама тумачио: „И пoчeвши oд Mojсиja и oд свиjу Прoрoкa рaзjaсни им штo je у свим Писмимa o њeму писaнo“ (Лк 24, 27). Такође је позивао да се изучавају свети списи: „Истрaжуjeтe Писмa, jeр ви мислитe дa у њимa имaтe живoт вeчни; a управо oнa свeдoчe o мeни“ (Јн 5, 39). Поготово су се апостоли у расправама са Јеврејима позивали на Писмо. Тако се за ап. Павла на једном месту у Делима каже: „И Пaвлe пo свoмe oбичajу уђe к њимa, и три субoтe рaспрaвљaшe с њимa o Писму“ (Дап 17, 2). Писмо је и настало са циљем да буде поука и утеха Христовим ученицима „јeр штo сe рaниje нaписa зa нaшу сe пoуку нaписa, дa крoз трпљeњe и утeхoм Писмa имaмo нaду“ (Рим 15, 4). Сви ови наводи сведоче колико је Писмо, тј. Стари Завет био важан за Христа и апостоле. Рана Црква се од самих почетака саморазумевала као Нови Израил, који своје утемељење има у Старом. Истоветна аналогија постојала је на нивоу Писма. Нови Завет изникао је из Старог, који је и био „васпитач за Христа“ (Гал 3, 24). Стварност коју је најавио Стари остварила се у Новом Завету. На тим богословским основама настало је хришћанско Свето Писмо. Стога и не чуди ауторитет Старог Завета у свести раних хришћанских теолога и уопште у животу Цркве. Тај ауторитет се огледао у његовој богослужбеној употреби – химнографији и иконографији, а нарочити хришћанској теологији и егзегези. Од сачуваних светоотачких тумачења Писма, приметно је да су се свети оци у егзегези више усмеравали на Стари Завет, што је врло индикативно. Чак су и у аскетској литератури старозаветни списи имали средишњу улогу, као нпр. Псалми, Приче Соломонове или Исаија. У светописамским текстовима оци су тражили Истине вере. Поред тога, у Писму су присутни и обрасци мишљења, који су формирани већ у Старом Завету. Размишљати и говорити о Богу могуће је само кроз разумевање речи Божије присутне у Писму. Тако се у оквиру хришћанске егзегезе развила типологија, као егзегетски приступ који се заснивао на изналажењу и разумевању унутрашњих спона између старозаветне и новозаветне стварности, као и њене егзистенцијалне импликације на реалност Цркве. Готово је фасцинанатно колико су свети оци познавали старозаветне списе. За неке се, чак, тврдило да су цело Писмо знали напамет. Познавање Писма није важило само за оне оце који су били посебно усмерени на тумачења, као што су Св. Јован Златоуст, Теодорит Кирски или Св. Јефрем Сиријски, већ и на оце склоније богословским спекулацијама, као што су Св. Атанасије Велики, Св. Василије Велики Св. Кирил Александријски или Св. Максим Исповедник. Довољно је само погледати колико је Св. Кирил опширно тумачио мале пророке, па на основу тога закључити шта му је значио Стари Завет. Истоветан утисак се стиче када се погледају Питања и недоумице (Quaestiones et dubia) Св. Максима. Све то говори колико је Стари Завет био важан, не само као духовна поука, него и као ослонац богословског промишљања. Добро је познато да још је раном периоду Цркве маркионство одбачено као јерес, јер је Маркион одбацивао Стари Завет, разликујући старозаветног и новозаветног Бога. Црква је на такве изазове одлучно исповедила да је Бог оба Завета исти Бог, који се јављао Мојсеју и осталим старозаветним боговидцима, и коначно се у пуноћи јавио у личности Исуса Христа. Стари Завет је историја кроз коју је Бог пројавио своју вољу, то значи да је Стари Завет сведочанство домостроја. Читајући Стари Завет ми разумевамо Божији домострој, а тиме и тајну Христа. Међутим, временом је Стари Завет, као и Писмо уопште, губио средишњу улогу у животу Цркве. Само разумевање Старог Завета било често превише јуридички схватано. Кроз средњи век је у ширим масама Стари Завет често био синоним за јуридичко устројство система у којем се живело. Слика строгог Бога настала је кроз призму цара, моћног суверена. Свети закони су требали да сакрализују државне законе. Касније су губитку непосредног односа са Писмом додатно допринеле историјске и културолошке околности у којима су се налазили православни народи – широко распрострањена неписменост, не само код народа него и међу свештенством и монаштвом. У смутним и тешким временима Писмо је некако гурнуто у страну, што је нужно оставило последице. То се итекако одразило на богословље тадашње Цркве, али своје одразе има и у савременом православном богословљу, у којем Писмо такође игра занемарљиву улогу. Чак код једног броја данашњих теолога и појединачно читање Писма се назива протестантизмом, а сама библистика ‘сумњивом науком’. Стиче се утисак да у нашој средини није довољно освешћено то колико су се свети оци бавили Писмом. Ни заговорници неопатристичке синтезе нису у том правцу направили некакав озбиљнији искорак. Напротив, углавном се остало на синтетичком и упегланом разумевању отаца, иако је сам покрет имао свој богословски значај. Међутим, гласовита крилатица „напред к оцима“ морала би се разумети као „поватак Писму“, јер су управо то чинили оци. Суштина проблема лежи у адекватном разумевању три основне тачке: Писмо, оци и савремено богословље. Средишње место припада свакако Писму, тако је било код отаца. Истовремено, без повратка Писму тешко је говорити о повратку оцима. Како разумети оце, ако се не разуме извор њиховог богословља? Наравно, оце треба више разумети у контексту историје тумачења Писма, али и базичног разумевања њиховог приступа Писму. У сваком случају, јасно је да темељно ишчитавање библијских текстова није specificum само светоотачког богословља, нити пак савремене библистике, као издвојене научне области. Повратак Писму јесте повратак животном реализму, питањима због којих је написан Стари и Нови Завет. Питањима којим су се бавили свети оци. Иза облака великих теолошких идеја, Писмо у средиште пажње ставља човека. У том смислу улога Старог Завета је немериво значајна. Поред већ набројених богословских аспеката присутних у предању Цркве и светоотачком богословљу, Стари Завет добија на актуелности у многим ситуацијама кроз које пролази савремени човек, Црква и друштво у целини. Силни изазови свакодневице, могу наћи своје одговоре у старозаветним списима. То се, пре свега односи на питање присуства Бога у животу човека и у свету. Улажењем у старозаветни текст стиче се религијски сензибилитет, који на позитиван начин обликује човеков светоназор. Многе старозаветне личности имају парадигматски карактер у смислу образаца понашања и деловања. У неким ликовима дубоко су оцртане карактерне особине човека, па се тако на пластичан начин приказују међуљудски односи и последице таквих односа. У том смислу Стари Завет представља архетипску стварност, која има за циљ да човеку помогне да нађе пут ка Богу и да препозна Божије реално присуство у сопственом животу. Стога се Стари Завет не може разумевати само као књига која је имала значај у предхришћанско доба, и у којој је најављен долазак Месије. Стари Завет је то и још много тога, што га чини незаобилазним и стално актуелним у временском ходу Цркве. http://teologija.net/znacaj-starog-zaveta/
  4. Значај Старог Завета за хришћанску теологију Родољуб Кубат Марк Шагал, Мојсеј прима десет заповести, 1956. У раној Цркви се од новозаветног доба па све до половине другог века под речју Писмо или Свето Писмо подразумевао Стари Завет. Као Писмо користили су га и наводили Христос и апостоли. Промишљања рано-хришћанских теолога о личности Исуса Христа нужно је подразумевало старозаветна обећања. То се види нарочито у формулацијама „писано је“ или „јер је тако пророк написао“. Уопште, месијански лик Христа се не може разумети без старозаветне перспективе. Он је Месија којег су најавили пророци, и у којем се „испунила Писма“. Многи догађаји из Христовог овоземног живота дешавали су се јер „je свe билo дa сe испунe Писмa прoрoчкa“ (Мт 26, 56) или „јeр сe oвo дoгoди дa сe испуни Писмo“ (Јн 19, 36). Сам Христос се често позивао на Писмо: „Зaр нистe никaдa читaли у Писму“ (Мт 21, 42; Мк 12, 10) или „Вaрaтe сe, нe знajући Писмa“ (Мт 22, 29). Он га је у неким ситуацијама тумачио: „И пoчeвши oд Mojсиja и oд свиjу Прoрoкa рaзjaсни им штo je у свим Писмимa o њeму писaнo“ (Лк 24, 27). Такође је позивао да се изучавају свети списи: „Истрaжуjeтe Писмa, jeр ви мислитe дa у њимa имaтe живoт вeчни; a управо oнa свeдoчe o мeни“ (Јн 5, 39). Поготово су се апостоли у расправама са Јеврејима позивали на Писмо. Тако се за ап. Павла на једном месту у Делима каже: „И Пaвлe пo свoмe oбичajу уђe к њимa, и три субoтe рaспрaвљaшe с њимa o Писму“ (Дап 17, 2). Писмо је и настало са циљем да буде поука и утеха Христовим ученицима „јeр штo сe рaниje нaписa зa нaшу сe пoуку нaписa, дa крoз трпљeњe и утeхoм Писмa имaмo нaду“ (Рим 15, 4). Сви ови наводи сведоче колико је Писмо, тј. Стари Завет био важан за Христа и апостоле. Рана Црква се од самих почетака саморазумевала као Нови Израил, који своје утемељење има у Старом. Истоветна аналогија постојала је на нивоу Писма. Нови Завет изникао је из Старог, који је и био „васпитач за Христа“ (Гал 3, 24). Стварност коју је најавио Стари остварила се у Новом Завету. На тим богословским основама настало је хришћанско Свето Писмо. Стога и не чуди ауторитет Старог Завета у свести раних хришћанских теолога и уопште у животу Цркве. Тај ауторитет се огледао у његовој богослужбеној употреби – химнографији и иконографији, а нарочити хришћанској теологији и егзегези. Од сачуваних светоотачких тумачења Писма, приметно је да су се свети оци у егзегези више усмеравали на Стари Завет, што је врло индикативно. Чак су и у аскетској литератури старозаветни списи имали средишњу улогу, као нпр. Псалми, Приче Соломонове или Исаија. У светописамским текстовима оци су тражили Истине вере. Поред тога, у Писму су присутни и обрасци мишљења, који су формирани већ у Старом Завету. Размишљати и говорити о Богу могуће је само кроз разумевање речи Божије присутне у Писму. Тако се у оквиру хришћанске егзегезе развила типологија, као егзегетски приступ који се заснивао на изналажењу и разумевању унутрашњих спона између старозаветне и новозаветне стварности, као и њене егзистенцијалне импликације на реалност Цркве. Готово је фасцинанатно колико су свети оци познавали старозаветне списе. За неке се, чак, тврдило да су цело Писмо знали напамет. Познавање Писма није важило само за оне оце који су били посебно усмерени на тумачења, као што су Св. Јован Златоуст, Теодорит Кирски или Св. Јефрем Сиријски, већ и на оце склоније богословским спекулацијама, као што су Св. Атанасије Велики, Св. Василије Велики Св. Кирил Александријски или Св. Максим Исповедник. Довољно је само погледати колико је Св. Кирил опширно тумачио мале пророке, па на основу тога закључити шта му је значио Стари Завет. Истоветан утисак се стиче када се погледају Питања и недоумице (Quaestiones et dubia) Св. Максима. Све то говори колико је Стари Завет био важан, не само као духовна поука, него и као ослонац богословског промишљања. Добро је познато да још је раном периоду Цркве маркионство одбачено као јерес, јер је Маркион одбацивао Стари Завет, разликујући старозаветног и новозаветног Бога. Црква је на такве изазове одлучно исповедила да је Бог оба Завета исти Бог, који се јављао Мојсеју и осталим старозаветним боговидцима, и коначно се у пуноћи јавио у личности Исуса Христа. Стари Завет је историја кроз коју је Бог пројавио своју вољу, то значи да је Стари Завет сведочанство домостроја. Читајући Стари Завет ми разумевамо Божији домострој, а тиме и тајну Христа. Међутим, временом је Стари Завет, као и Писмо уопште, губио средишњу улогу у животу Цркве. Само разумевање Старог Завета било често превише јуридички схватано. Кроз средњи век је у ширим масама Стари Завет често био синоним за јуридичко устројство система у којем се живело. Слика строгог Бога настала је кроз призму цара, моћног суверена. Свети закони су требали да сакрализују државне законе. Касније су губитку непосредног односа са Писмом додатно допринеле историјске и културолошке околности у којима су се налазили православни народи – широко распрострањена неписменост, не само код народа него и међу свештенством и монаштвом. У смутним и тешким временима Писмо је некако гурнуто у страну, што је нужно оставило последице. То се итекако одразило на богословље тадашње Цркве, али своје одразе има и у савременом православном богословљу, у којем Писмо такође игра занемарљиву улогу. Чак код једног броја данашњих теолога и појединачно читање Писма се назива протестантизмом, а сама библистика ‘сумњивом науком’. Стиче се утисак да у нашој средини није довољно освешћено то колико су се свети оци бавили Писмом. Ни заговорници неопатристичке синтезе нису у том правцу направили некакав озбиљнији искорак. Напротив, углавном се остало на синтетичком и упегланом разумевању отаца, иако је сам покрет имао свој богословски значај. Међутим, гласовита крилатица „напред к оцима“ морала би се разумети као „поватак Писму“, јер су управо то чинили оци. Суштина проблема лежи у адекватном разумевању три основне тачке: Писмо, оци и савремено богословље. Средишње место припада свакако Писму, тако је било код отаца. Истовремено, без повратка Писму тешко је говорити о повратку оцима. Како разумети оце, ако се не разуме извор њиховог богословља? Наравно, оце треба више разумети у контексту историје тумачења Писма, али и базичног разумевања њиховог приступа Писму. У сваком случају, јасно је да темељно ишчитавање библијских текстова није specificum само светоотачког богословља, нити пак савремене библистике, као издвојене научне области. Повратак Писму јесте повратак животном реализму, питањима због којих је написан Стари и Нови Завет. Питањима којим су се бавили свети оци. Иза облака великих теолошких идеја, Писмо у средиште пажње ставља човека. У том смислу улога Старог Завета је немериво значајна. Поред већ набројених богословских аспеката присутних у предању Цркве и светоотачком богословљу, Стари Завет добија на актуелности у многим ситуацијама кроз које пролази савремени човек, Црква и друштво у целини. Силни изазови свакодневице, могу наћи своје одговоре у старозаветним списима. То се, пре свега односи на питање присуства Бога у животу човека и у свету. Улажењем у старозаветни текст стиче се религијски сензибилитет, који на позитиван начин обликује човеков светоназор. Многе старозаветне личности имају парадигматски карактер у смислу образаца понашања и деловања. У неким ликовима дубоко су оцртане карактерне особине човека, па се тако на пластичан начин приказују међуљудски односи и последице таквих односа. У том смислу Стари Завет представља архетипску стварност, која има за циљ да човеку помогне да нађе пут ка Богу и да препозна Божије реално присуство у сопственом животу. Стога се Стари Завет не може разумевати само као књига која је имала значај у предхришћанско доба, и у којој је најављен долазак Месије. Стари Завет је то и још много тога, што га чини незаобилазним и стално актуелним у временском ходу Цркве. http://teologija.net/znacaj-starog-zaveta/ Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг
  5. Отворио сам ову тему, да не спамујем другу тему. Пала ми је на памет ова теорија, дали се ово тумачење може узети као веродостојно? У смислу да нека катастрофа која чека планету земљу да је уништи, не може да се догоди и није предвиђена у Библији. Повео сам се текстом Апостола и Мојсија где се помиње завет између Бога и Човека. У коме Бог говори да потомство човека у завету са Богом прво преко Авраама па онда преко Христа (како кажу Апостоли) неће имати краја. 1. Извор да Бог зна број звезда, сваку влас на глави сваког човека појединачно и да су му позната сва дела која је створио: Лука-12.6: Не продаје ли се пет врабаца за два динара? и ниједан од њих није заборављен пред Богом; 12.7: А у вас је и коса на глави избројена. Не бојте се дакле, ви сте много бољи од врабаца. Матеј-10.30: А вама је и коса на глави сва избројена. Дела Апостолска-15.18: Богу су позната од постања свијета сва дјела његова; 27.34: Зато вас молим да једете: јер је то ваше здравље. А ни једноме од вас длака с главе неће отпасти. 2. Извор где је Бог рекао Аврааму да ће број потомака бити сразмеран броју звезда и броју праха на земљи: Мојсије-13.16: И учинићу да сјемена твојега буде као праха на земљи; ако ко узможе избројати прах на земљи, моћи ће избројати и сјеме твоје; 26.4: И умножит ћу сјеме твоје да га буде као звијезда на небу, и даћу сјемену твојему све ове земље и у сјемену твојем благословит ће се сви народи на земљи. Наставак, где се конкретно то обећање Божије преко Христових Апостола директно преноси на остале крштене народе кроз Христа: Посланица Римљанима-4.16: Зато од вјере да буде по милости, да обећање тврдо остане свему сјемену, не само које је од закона него које је од вјере Авраама, који је отац свима нама. Ако данас непобитно знамо да је наша галаксија Млечни пут сачињена од преко 100 милијарди звезда Извор - Европска свемирска агенција; До 2017 године смо успели да избројимо преко 1.000.000.000.000.000.000.000.000 звезда у осталим галаксијама заједно са нашом. Прост одговор се даје по Библији да нема краја планете и живота на њој, већ само смењивање временских периода. Такође и новија научна предикција, коју углавном сви научници прихватају је да наша планета земља има приближно 7.079.000.000 година одрживог живота. Праха на земљи предпостављам да има небројено мноого, притом се стално повећава са доласком космичке прашине. Такође ако узмемо број звезда у обзир и повежемо то са људском популацијом и могућим растом. Добија се цифра од више мишемилијарди година животног века планете земље уколико на њој буду живели потомци људи који су у завету са Богом. Обзиром да постоје нека тумачења којима се крај времена тумачи као крај света (често планете земље). И да у свету постоје неке "хришћанске" секте које то доживљавају као скорију будућност. Ја сам крај времена схватио искључиво као крај времена у коме јевреји прелазе на Хришћанство, јер они који не пређу излазе из завета са Богом који су до доласка Христа имали преко Авраама. Волео бих да разменимо мишљења и тумачења на ову тему... Па распалите
  6. Version 1.0.0

    112 downloads

    Предраг Драгутиновић: Ко чита да разуме-Теме из Светог Писма Новог Завет а
  7. На некој протестантској страници сам давно, не сећам се више којој наишао на овај користан списак испуњених пророштава Старог завета о Господу Исусу Христу. Листа пророчанстава из Старог завета која су се ипунила на Исусу Христу. Сведочанство о Месији којега је Бог одредио и послао. Пророштва у Старом завету Нагласак Испуњење у Новом завету И још мећем непријатељство између тебе и жене и између семена твог и семена њеног; оно ће ти на главу стајати а ти ћеш га у пету уједати. (1. Мој. 3:15) Семе жене А кад се наврши време, посла Бог Сина свог Јединородног, који је рођен од жене и покорен закону. (Гал. 4:4) Кад ће од Аврама постати велик и силан народ, и у њему ће се благословити сви народи на земљи? (1. Мој. 18:18) Обећано семе Авраамово Ви сте синови пророка и завета који учини Бог с очевима вашим говорећи Аврааму: и у семену твом благословиће се сви народи на земљи. (Дела 3:25) И рече Бог: Заиста Сара жена твоја родиће ти сина, и надећеш му име Исак; и поставићу завет свој с њим да буде завет вечан семену његовом након њега. (1. Мој. 17:19) Обећано семе Исаково Авраам роди Исака. А Исак роди Јакова. А Јаков роди Јуду и браћу његову. (Мт. 1:2) Видим Га, али не сад; гледам Га, али не изблиза; изаћи ће звезда из Јакова и устаће палица из Израиља, која ће разбити кнезове моавске и разорити све синове ситове. (4. Мој. 24:17) Обећано семе Јаковљево Сина Јаковљевог, сина Исаковог, сина Авраамовог, сина Тариног, сина Нахоровог. (Лк. 3:34) Палица владалачка неће се одвојити од Јуде нити од ногу његових онај који поставља закон, докле не дође Онај коме припада, и Њему ће се покоравати народи. (1. Мој. 49:10) Из Јудиног племена Сина Аминадавовог, сина Арамовог, сина Есромовог, сина Фаресовог, сина Јудиног. (Лк. 3:33) Без краја ће расти власт и мир на престолу Давидовом и у царству његовом да се уреди и утврди судом и правдом од сада довека. То ће учинити ревност Господа над војскама. (Иса. 9:7) Наследник престола Давидовог Племе Исуса Христа, сина Давида Аврамовог сина. (Мт. 1:1) Зато ће вам сам Господ дати знак; ето девојка ће затруднети и родиће Сина, и наденуће Му име Емануило. (Иса. 7:14) Зваће се Емануел - "Бог са нама" Ето, девојка ће затруднети, и родиће Сина, и наденуће Му име Емануило, које ће рећи: С нама Бог. (Мт. 1:23) А ти, Витлејеме Ефрато, ако и јеси најмањи међу хиљадама Јудиним, из тебе ће ми изаћи који ће бити Господар у Израиљу, коме су изласци од почетка, од вечних времена. (Мих. 5:2) Место рођења - Витлејем А кад се роди Исус у Витлејему јудејском, за времена цара Ирода, а то дођу мудраци с истока у Јерусалим. (Мт. 2:1) Зато знај и разуми: Откада изиђе реч да се Јерусалим опет сазида до помазаника војводе биће седам недеља, и шездесет и две недеље да се опет пограде улице и зидови, и то у тешко време. (Дан. 9:25) Време рођења Христова У то време пак изиђе заповест од ћесара Августа да се препише сав свет. Ово је био први препис за владања Киринова Сиријом. (Лк. 2:1-2) Зато ће вам сам Господ дати знак; ето девојка ће затруднети и родиће Сина, и наденуће Му име Емануило. (Иса. 7:14) Рођен од девице А рођење Исуса Христа било је овако: кад је Марија, мати Његова, била испрошена за Јосифа, а још док се нису били састали, нађе се да је она трудна од Духа Светог. (Мт. 1:18) Цареви тарсиски и острвљани донеће даре, цареви шавски и савски даће данак. Клањаће му се сви цареви, сви народи биће му покорни. (Пс. 72:10-11) Дариван од царева (мудраца) А кад се роди Исус у Витлејему јудејском, за времена цара Ирода, а то дођу мудраци с истока у Јерусалим... И ушавши у кућу, видеше дете с Маријом матером Његовом, и падоше и поклонише Му се; па отворише даре своје и дариваше Га: златом, и тамјаном, и смирном. (Мт. 2:1, 11) Кад Израиљ беше дете, љубих га, и из Мисира дозвах сина свог. (Ос. 11:1) Бекство у Египат И он уставши узе дете и матер Његову ноћу и отиде у Мисир. (Мт. 2:14) Овако вели Господ: Глас у Рами чу се, нарицање и плач велики; Рахиља плаче за децом својом, неће да се утеши за децом својом, јер их нема. (Јер. 31:15) Покољ деце Тада Ирод, кад виде да су га мудраци преварили, разгневи се врло и посла те побише сву децу по Витлејему и по свој околини његовој од две године и ниже, по времену које је добро дознао од мудраца. (Мт. 2:16) Глас је некога који виче: Приправите у пустињи пут Господњи, поравните у пустоши стазу Богу нашем. (Иса. 40:3) Обећани Христов претеча У оно пак доба дође Јован крститељ, и учаше у пустињи јудејској. И говораше: Покајте се, јер се приближи царство небеско. (Мт. 3:1-2) Али неће се онако замрачити притешњена земља као пре кад се дотаче земље Завулонове и земље Нефталимове, или као после кад досађиваше на путу к мору с оне стране Јордана Галилеји незнабожачкој. Народ који ходи у тами видеће видело велико, и онима који седе у земљи где је смртни сен засветлиће видело. (Иса. 9:1-2) Служба у Галилеји А кад чу Исус да је Јован предан, отиде у Галилеју. И оставивши Назарет дође и намести се у Капернауму приморском на међи Завулоновој и Нефталимовој. Да се збуде шта је рекао Исаија пророк говорећи: Земља Завулонова и земља Нефталимова, на путу к мору с оне стране Јордана, Галилеја незнабожачка. Људи који седе у тами, видеше видело велико, и онима што седе на страни и у сену смртном, засветли видело. (Мт. 4:12-16) Тада ће се отворити очи слепима, и уши глувима отвориће се. Тада ће хроми скакати као јелен, и језик немог певаће, јер ће у пустињи проврети воде и потоци у земљи сасушеној. (Иса. 35:5-6) Чудотворац И прохођаше Исус по свим градовима и селима учећи по зборницама њиховим и проповедајући јеванђеље о царству, и исцељујући сваку болест и сваку немоћ по људима. (Мт. 9:35) Пророка исред тебе, између браће твоје, као што сам ја, подигнуће ти Господ Бог твој; њега слушајте. (5. Мој. 18:15) Пророк А људи видевши чудо које учини Исус говораху: Ово је заиста онај пророк који треба да дође на свет. (Јн. 6:14) Господ се заклео, и неће се покајати: ти си свештеник довека по реду Мелхиседековом. (Пс. 110:4) Свештеник као Мелхиседек Где Исус уђе напред за нас, поставши поглавар свештенички довека по реду Мелхиседековом. (Јев. 6:20) И на Њему ће почивати Дух Господњи, дух мудрости и разума, дух савета и силе, дух знања и страха Господњег. (Иса. 11:2) Посебна личност - карактер И Исус напредоваше у премудрости и у расту и у милости код Бога и код људи. (Лк. 2:52) Презрен беше и одбачен између људи, болник и вичан болестима, и као један од кога свак заклања лице, презрен да Га низашта не узимасмо. (Иса. 53:3) Одбачен од Јевреја К својима дође, и своји Га не примише. (Јн. 1:11) Радуј се много, кћери сионска, подвикуј, кћери јерусалимска; ево, Цар твој иде к теби, праведан је и спасава, кротак и јаше на магарцу, и на магарету, младету магаричином. (Зах. 9:9) Његов славни улазак у Јерусалим Узеше гране од финика и изиђоше Му на сусрет, и викаху говорећи: Осана! Благословен који иде у име Господње, цар Израиљев. А Исус нашавши магаре уседе на њ, као што је писано: (Јн. 12:13-14) И човек мира мог, у ког се уздах, који јеђаше хлеб мој, подиже на ме пету. (Пс. 41:9) Издат од пријатеља И Јуда Искариотски, један од дванаесторице оде ка главарима свештеничким да им Га изда. (Мк. 14:10) И рекох им: Ако вам је драго, дајте ми моју плату; ако ли није немојте; и измерише ми плату, тридесет сребрника. (Зах. 11:12) Продат за тридесет сребрника И рече: Шта ћете ми дати да вам га издам? А они му обрекоше тридесет сребрника. (Мт. 26:15) И рече ми Господ: Баци лончару ту часну цену којом ме проценише. И узевши тридесет сребрника бацих их у дом Господњи лончару. (Зах. 11:13) Новац за лончареву њиву А главари свештенички узевши сребрнике рекоше: Не ваља их метнути у црквену хазну, јер је узето за крв. Него се договорише те купише за њих лончареву њиву за гробље гостима. (Мт. 27:6-7) Кад се стане судити, нека изађе крив, и молитва његова нека буде грех. Нека буду дани његови кратки, и власт његову нека добије други. (Пс. 109:7-8) Јудину службу добија други Он дакле стече њиву од плате неправедне, и обесивши се пуче по среди, и изасу се сва утроба његова. И постаде знано свима који живе у Јерусалиму да ће се та њива прозвати њиховим језиком Акелдама, које значи њива крвна. Јер се пише у књизи псалтиру: Да буде двор његов пуст, и да не буде никога ко би живео у њему, и: Владичанство његово да прими други. (Дела 1:18-20) Немој ме дати на вољу непријатељима мојим; јер усташе на ме лажни сведоци; али злоба говори сама против себе. (Пс. 27:12) Лажни сведоци га оптужују И не нађоше; и премда многи лажни сведоци долазише, не нађоше. Најпосле дођоше два лажна сведока, И рекоше: Он је казао: Ја могу развалити цркву Божју и за три дана начинити је. (Мт. 26:60-61) Мачу, устани на пастира мог, и на човека друга мог, говори Господ над војскама, удари пастира, и овце ће се разбећи, али ћу окренути руку своју к малима. (Зах. 13:7) Остављен од ученика А ово све би да се збуду писма пророчка. Тада ученици сви оставише Га, и побегоше. (Мт. 26:56) Мучен би и злостављен, али не отвори уста својих; као јагње на заклање вођен би и као овца нема пред оним који је стриже не отвори уста својих. (Иса. 53:7) Нем пред оптужитељима И кад Га тужаху главари свештенички и старешине, ништа не одговори. Тада рече ми Пилат: Чујеш ли шта на тебе сведоче? И не одговори му ни једну реч тако да се судија дивљаше врло. (Мт. 27:12-14) Али Он би рањен за наше преступе, избијен за наша безакоња; кар беше на Њему нашег мира ради, и раном Његовом ми се исцелисмо. (Иса. 53:5) Рањен и бијен Тада пусти им Вараву, а Исуса шибавши предаде да се разапне. (Мт. 27:26) Који ме виде, сви ми се ругају, разваљују уста, машу главом, И говоре ослонио се на Господа, нека му помогне, нека га избави, ако га милује. (Пс. 22:7-8) Наруган И кад Му се наругаше, свукоше с Њега кабаницу, и обукоше Га у хаљине Његове, и поведоше Га да Га разапну. (Мт. 27:31) Леђа своја подметах онима који ме бијаху и образе своје онима који ме чупаху; не заклоних лице своје од руга ни од запљувања. (Иса. 50:6) Испљуван и бијен И пљунувши на Њ узеше трску и бише Га по глави. (Мт. 27:30) Оних који мрзе на ме низашта има више него косе на глави мојој; осилише који хоће да ме погубе, лажљиви непријатељи моји. Шта нисам отимао, ваља да вратим. (Пс. 69:4) Омрзнут без разлога Који мрзи на мене и на Оца мог мрзи. Да нисам био и дела творио међу њима којих нико други не твори, не би греха имали; а сад и видеше, и омрзнуше на мене и на Оца мог. Али да се збуде реч написана у закону њиховом: Омрзнуше на ме низашта. (Јн. 15:23-25) Зато ћу Му дати део за многе, и са силнима ће делити плен, јер је дао душу своју на смрт, и би метнут међу злочинце, и сам носи грехе многих, и за злочинце се моли. (Иса. 53:12) Разапет са злочинцима Тада распеше с Њиме два хајдука, једног с десне а једног с леве стране. (Мт. 27:38) Опколише ме пси многи; чета зликоваца иде око мене, прободоше руке моје и ноге моје. (Пс. 22:16) Прободене руке и ноге Потом рече Томи: Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди неверан него веран. (Јн. 20:27) Деле хаљине моје међу собом, и за доламу моју бацају жреб. (Пс. 22:18) Раздерана хаљина И кад Га разапеше, разделише хаљине Његове бацајући коцке за њих ко ће шта узети. (Мк. 15:24) И говоре ослонио се на Господа, нека му помогне, нека га избави, ако га милује. (Пс. 22:8) Исмеван због свог поуздања, у Бога Он се уздао у Бога: нека му помогне сад, ако му је по вољи, јер говораше: Ја сам син Божји. (Мт. 27:43) За љубав моју устају на мене, а ја се молим. (Пс. 109:4) Моли за непријатеље А Исус говораше: Оче! Опрости им; јер не знаду шта чине. А делећи Његове хаљине бацаху коцке. (Лк. 23:34) Дају ми жуч да једем, и у жеђи мојој поје ме оцтом. (Пс. 69:21) Понуђен са жучи и оцтом Дадоше Му да пије сирће помешано са жучи, и окусивши не хте да пије. (Мт. 27:34) Боже, Боже мој! Зашто си ме оставио удаљивши се од спасења мог, од речи вике моје? (Пс. 22:1) Вапај са крста А око деветог сата повика Исус гласно говорећи: Или! Или! Лама савахтани? То јест: Боже мој! Боже мој! Зашто си ме оставио? (Мт. 27:46) И у онај дан, говори Господ Господ, учинићу да сунце зађе у подне, и помрачићу земљу за белог дана. (Ам. 8:9) Тама на земљи А од шестог сата би тама по свој земљи до сата деветог. (Мт. 27:45) И излићу на дом Давидов и на становнике јерусалимске дух милости и молитава, и погледаће на мене ког прободоше; и плакаће за њим као за јединцем, и тужиће за њим као за првенцем. (Зах. 12:10) Прободен бок Него један од војника прободе Му ребра копљем; и одмах изиђе крв и вода. (Јн. 19:34) Чува Господ све кости његове, ни једна се од њих неће сломити. (Пс. 34:20) Кости му нису сломљене А дошавши на Исуса, кад Га видеше да је већ умро, не пребише Му ноге. (Јн. 19:33) Одредише Му гроб са злочинцима, али на смрти би с богатим, јер не учини неправду, нити се нађе превара у устима Његовим. (Иса. 53:9) Сахрањен у гроб богатог човека А кад би увече, дође човек богат из Ариматеје, по имену Јосиф, који је такође био ученик Исусов. Овај приступивши к Пилату замоли га за тело Исусово. Тада Пилат заповеди да му даду тело. И узевши Јосиф тело зави Га у платно чисто; И метну Га у нови свој гроб што је био исекао у камену; и наваливши велики камен на врата од гроба отиде. (Мт. 27:57-60) Јер нећеш оставити душу моју у паклу, нити ћеш дати да Светац Твој види трулост. (Пс. 16:10) Ускрснуће А кад иђаху да јаве ученицима Његовим, и гле, срете их Исус говорећи: Здраво! А оне приступивши ухватише се за ноге Његове и поклонише Му се. (Мт. 28:9) Ти си изашао на висину, довео си робље, примио дарове за људе, а и за оне који се противе да овде наставаш, Господе Боже! (Пс. 68:18) Вазнесење И ово рекавши видеше они где се подиже и однесе Га облак из очију њихових. (Дела 1:9)
  8. Пророк Амос је само један од писаца Старог завета који је снажно истицао однос социјалне (не)правде и (не)стабилности. У истом духу пишу и други пророци Старог завета истичући да је верност социјалним принципима Синајског савеза кључни друштвени чинилац. Њихова порука је више него актуелна данас. Но, на бази чега су они изводили своје закључке? Каква је веза Синајског савеза и социјалне правде и на који начин поменути савез реинтерпретирају старозаветни пророци водећи нас ка Новом завету у којем се социјална правда уздиже на нови, виши, ниво? Јован Благојевић Огласите по дворовима азотским и по дворовима у земљи мисирској и реците: сакупите се на горе самарјанске и видите велике нереде у њој, и насиље у њој. Не знају чинити право – говори Господм Сабирају благо насиљем и грабежом у дворима својим. Зато овако вели Господ Господ: Непријатељ је око земље и обориће силу твоју и оплениће се дворови твоји. Излагање на доњем линку: https://www.youtube.com/watch?v=aFVMxH_s1k0
  9. Императив социјалне правде у Светом Писму: од Синајског Савеза до Новог завета (видео) https://www.youtube.com/watch?v=aFVMxH_s1k0&feature=player_embedded
  10. „Видовдан је знак, симбол, подсетник и опомена свима који се уљуљкују у навикама лагодног живљења и неодговорног мишљења”, сматра епископ западноамерички Максим. Он за „Политику” говори о проблемима идентитета, односу према КиМ, видовданској етици и односу православља према модерном свету. – У Америци је у прошлости српска заједница празновала Видовдан на најбољи могући начин сходно локалним условима и околностима: у рудницима, градовима и селима, братским организацијама или парохијама. У прво време, људи би доносили своје амблеме, војничке капе, мачеве и друге симболе. Окупили би се у цркви, сали или дому једног од домаћина и ту би обележили празник. И данас се Видовдан прославља свечано, али са много мање жара. Но то је последица и стања у Србији, јер је новија емиграција стигла са манирима и слабостима које је гајила у старом завичају. А у Србији је, морамо признати, последњих седамдесет година на делу била једна монополистичка класа која се саморепродуковала и опстајала негирајући историјско наслеђе. Видимо да ни данас није боље. На сцени је партократија са политичарима који користе језик силеџија. Владајућа врхушка делује гротескно, било када дочекује стране државнике било када наступа као супермен у поплавама. Упркос светлим примерима и подвизима највише усамљених појединаца, српска политичка и културна сцена данас пати од болести аутизма. Њени симптоми су: новинарска субкултура, ретроградни менталитет, буквализам у форми, квазинаучни фундаментализам, интелектуални провинцијализам и барбарогенија. То је утисак посматрача са стране и тако нас виде наши суседи, благонаклони или не – истиче епископ Максим. Како је дошло до тога о чему говорите? Овај тренд је настао услед фрустрираности после пада умишљене величине српства, а онда, као магнетом, привукла примитивизам и сирови национализам. То је тенденција која жели да прикаже српски концептуални систем као аутохтон, иако он то није, јер су Срби неговани на Илијади и Одисеји и класицима, као и на византијским филозофима, оцима Цркве. Данашња влада није тога свесна и зато је укинула не само министарство дијаспоре и вера него и министарство за Косово и Метохију. Уколико не будемо поштовали своје жртве завршићемо и сами у забораву и анонимности историје. Шта је основа видовданског завета или етике? Најпре, сматрам да се у основи налази хришћанско наслеђе Косова и Метохије. Оно служи као моћан симбол, а о улози симбола треба размишљати будући да човечанство још на основу њих функционише. Ако српска елита (политичка, црквена, културна) нема шта боље да понуди изазовима савремености, боље да се што пре склања са сцене овог суровог времена све бржих промена, јер њој и њеним стереотипима и конформизму никакве промене не могу ићи у прилог. Друга одлика овог завета јесте да оно не позива на мизантропски или оружани устанак против било кога, него смера ка томе да разбуди, подстакне и васкрсне код људи истинску духовност која је изворно красила Косовски завет. Као што је неко умесно некад рекао: косовски завет је Нови завет изражен у српском стилу и кроз српско искуство. При томе, то је и даље Христов Нови завет а не нешто друго. Косовски завет, не постоји изван Новог завета. Према томе, он је отеловљење Новог завета у животу и етосу нашег народа, његовој историји, бићу, земаљској судбини. И ако суштина Косовског није у Новом завету, онда је он лажан и као такав нам и не треба. Чврсто верујем да видовданско наслеђе носи у себи нешто јако снажно, попут атомске честице: може да постане експлозија у тишини која ће распршити сваку лаж, фалсификат, плагијат, илузију не уништавајући никога; без колатералне штете. При том, овај бљесак може даровати истину живота као благослов слободе и јединства свакоме на планети земљи, па и на Косову које је српска terra sacra. Колико је то наслеђе доживело модификацију у сусрету са савременим начином живота, интересима, мултиетничношћу и савременим идентитетом? Пошто је живот непредвидив, а човеков идентитет многострук, а опет са једним заједничким принципом, неминовно је да човек себе прилагођава уз настојање да сачува своје језгро. То прилагођавање није лоше по себи, јер традиција која се не адаптира постаје декаденција. Интровертност уништава стваралаштво. Знамо добро да су и Срби једна мешавина, а поготово је Америка једна посебан конгломерат народа на новом континенту. С друге стране, западна цивилизација се приближила свомe крају и велико је питање коме или чему данас служи једна Европа. На делу је декаденција цивилизације, али је проблем у томе што ову цивилизацију нема ко да наследи. И док у Русији имате олигархију, ми остали живимо у постдемократском друштву у време када постоје озбиљне претње људском бићу и здрављу, када технологија угрожава слободу личности, када потрошачка незајажљивост прети одрживости наше цивилизације, па и планете. Америчко друштво, с друге стране, показује потребну флексибилност за различитости. Иако вам отворено не одузима одлике идентитета, оно ипак тражи жртвовање важних принципа у суровој борби неодарвинистичког социјалног капитализма. Има ли аутентичног одговора на ово о чему говорите, има ли нашег одговора? Српска пак еклисијална култура, настала у средњем веку, јесте једна структурисана саборност која негује слободу. А слобода није хаос, није ентропија и анархија, него и дисциплина и одговорност; тачније то је слобода полиса који свој смисао види у хармонији истине. Сав изазов је у томе да хришћанство, као вера највиших цивилизацијских стандарда урбаног становништва, опстане у новом веку. Не може се хришћанство одржати и унапредити величајући примитивизам. Ко стоји стабилно у вери, тај има слободне руке и може да их пружи другима; ко не стоји, тај се хвата за свакојаке поштапалице. Православље у Америци мора да буде носилац интегралног Предања, а не партикуларизма. Рекао бих и ово: као што у Србији недостаје пророчанско сучељавање са дезоријентисаном владом (која се сада неразумно јуначи а потом неоправдано капитулира), тако се у Америци осећа недостатак суочавања са свепрожимајућим дискурсом секуларних идеологија. Национални сегмент Видовдана вековима колеба између пораза и победе, какав је хришћански одговор на овај проблем? Уколико Видовдан поистоветимо са павловском „силом у немоћи”, тада је могуће живети свој лични Видовдан на начин који пружа наду. Никола Кавасила, солунски светитељ (при том изузетан дипломата свога времена), рекао је да „ми побеђујемо када други побеђују”, што је израз новог начина постојања, самоиспражњујућег модуса бића који у другима види свој идентитет – па се тако радује њиховим победама. Христос нас је својим животом, посебно Страдањем и Васкрсењем, научио кенотичком начину битовања. Показао је да постојимо не да бисмо владали другима; или: да можемо постати владари само ако служимо другима, ако живимо и хранимо се не прождирући (убијајући) друге. Не желимо да побеђујемо тако што ћемо друге да потремо, већ желимо да живимо радошћу која сваког подиже из безнађа: „Када сам слаб, тада сам јак. И када пропадам, тада чврсто могу да станем на своје ноге. С обзиром на то да изнутра познајете проблем Косова и Метохије, ко може помоћи народу који је остао? Данас је српски народ на Косову и Метохији највећа жртва погрешне и безосећајне политике своје државе и политичке елите. Стога поглед једног епископа, свештеника, хришћанина, увек мора бити другачији од погледа једног политичара, било радикалног било либералног. У томе је велика одговорност црквених посленика на Косову и Метохији и Србији. Уколико духовни вид не иде с ону страну феноменолошког, тада се не разликујемо од публициста, не уносимо наду на будуће, не призивамо есхатолошку слободу која преводи на другу обалу. ---------------------------------------------------------------------------------- Проблем Србије – проблем критеријума и квалитета Културна баштина је готово најважније питање на КиМ, шта се ту може урадити, заштити? Ово ме води следећем утиску: постоји у видовданској етици нешто што превазилази уска мњења, погледе, претензије... Андре Малро је рекао отприлике овако нешто – култура никада не може бити прошлост ако се чува као нешто најдрагоценије. Исто се може рећи за духовна, културна и материјална блага православља на Косову, јер она иду с ону страну националних и политичких деоба и агенди. Стил живота који извире из видовданске етике позива све нас – било да смо у расејању било у завичају – да све наше разлике ставимо под светло новозаветног етоса. То је етика парадокса: незаборавно сећање, новотворење при мировању, радосна туга, крећуће се стајање, смерно усхићење… Не готови одговори, него перспектива. Другим речима, Видовдан нам пружа духовне, културне и еклисијалне претпоставке за излазак из кризе, јер је проблем Србије данас – проблем критеријума и квалитета. Живојин Ракочевић објављено: 07.07.2014. Извор: Политика
  11. Поглед једног епископа, свештеника, хришћанина, увек мора бити другачији од погледа једног политичара, било радикалног било либералног „Видовдан је знак, симбол, подсетник и опомена свима који се уљуљкују у навикама лагодног живљења и неодговорног мишљења”, сматра епископ западноамерички Максим. Он за „Политику” говори о проблемима идентитета, односу према КиМ, видовданској етици и односу православља према модерном свету. – У Америци је у прошлости српска заједница празновала Видовдан на најбољи могући начин сходно локалним условима и околностима: у рудницима, градовима и селима, братским организацијама или парохијама. У прво време, људи би доносили своје амблеме, војничке капе, мачеве и друге симболе. Окупили би се у цркви, сали или дому једног од домаћина и ту би обележили празник. И данас се Видовдан прославља свечано, али са много мање жара. Но то је последица и стања у Србији, јер је новија емиграција стигла са манирима и слабостима које је гајила у старом завичају. А у Србији је, морамо признати, последњих седамдесет година на делу била једна монополистичка класа која се саморепродуковала и опстајала негирајући историјско наслеђе. Видимо да ни данас није боље. На сцени је партократија са политичарима који користе језик силеџија. Владајућа врхушка делује гротескно, било када дочекује стране државнике било када наступа као супермен у поплавама. Упркос светлим примерима и подвизима највише усамљених појединаца, српска политичка и културна сцена данас пати од болести аутизма. Њени симптоми су: новинарска субкултура, ретроградни менталитет, буквализам у форми, квазинаучни фундаментализам, интелектуални провинцијализам и барбарогенија. То је утисак посматрача са стране и тако нас виде наши суседи, благонаклони или не – истиче епископ Максим. Како је дошло до тога о чему говорите? Овај тренд је настао услед фрустрираности после пада умишљене величине српства, а онда, као магнетом, привукла примитивизам и сирови национализам. То је тенденција која жели да прикаже српски концептуални систем као аутохтон, иако он то није, јер су Срби неговани на Илијади и Одисеји и класицима, као и на византијским филозофима, оцима Цркве. Данашња влада није тога свесна и зато је укинула не само министарство дијаспоре и вера него и министарство за Косово и Метохију. Уколико не будемо поштовали своје жртве завршићемо и сами у забораву и анонимности историје. Шта је основа видовданског завета или етике? Најпре, сматрам да се у основи налази хришћанско наслеђе Косова и Метохије. Оно служи као моћан симбол, а о улози симбола треба размишљати будући да човечанство још на основу њих функционише. Ако српска елита (политичка, црквена, културна) нема шта боље да понуди изазовима савремености, боље да се што пре склања са сцене овог суровог времена све бржих промена, јер њој и њеним стереотипима и конформизму никакве промене не могу ићи у прилог. Друга одлика овог завета јесте да оно не позива на мизантропски или оружани устанак против било кога, него смера ка томе да разбуди, подстакне и васкрсне код људи истинску духовност која је изворно красила Косовски завет. Као што је неко умесно некад рекао: косовски завет је Нови завет изражен у српском стилу и кроз српско искуство. При томе, то је и даље Христов Нови завет а не нешто друго. Косовски завет, не постоји изван Новог завета. Према томе, он је отеловљење Новог завета у животу и етосу нашег народа, његовој историји, бићу, земаљској судбини. И ако суштина Косовског није у Новом завету, онда је он лажан и као такав нам и не треба. Чврсто верујем да видовданско наслеђе носи у себи нешто јако снажно, попут атомске честице: може да постане експлозија у тишини која ће распршити сваку лаж, фалсификат, плагијат, илузију не уништавајући никога; без колатералне штете. При том, овај бљесак може даровати истину живота као благослов слободе и јединства свакоме на планети земљи, па и на Косову које је српска terra sacra. Колико је то наслеђе доживело модификацију у сусрету са савременим начином живота, интересима, мултиетничношћу и савременим идентитетом? Пошто је живот непредвидив, а човеков идентитет многострук, а опет са једним заједничким принципом, неминовно је да човек себе прилагођава уз настојање да сачува своје језгро. То прилагођавање није лоше по себи, јер традиција која се не адаптира постаје декаденција. Интровертност уништава стваралаштво. Знамо добро да су и Срби једна мешавина, а поготово је Америка једна посебан конгломерат народа на новом континенту. С друге стране, западна цивилизација се приближила свомe крају и велико је питање коме или чему данас служи једна Европа. На делу је декаденција цивилизације, али је проблем у томе што ову цивилизацију нема ко да наследи. И док у Русији имате олигархију, ми остали живимо у постдемократском друштву у време када постоје озбиљне претње људском бићу и здрављу, када технологија угрожава слободу личности, када потрошачка незајажљивост прети одрживости наше цивилизације, па и планете. Америчко друштво, с друге стране, показује потребну флексибилност за различитости. Иако вам отворено не одузима одлике идентитета, оно ипак тражи жртвовање важних принципа у суровој борби неодарвинистичког социјалног капитализма. Има ли аутентичног одговора на ово о чему говорите, има ли нашег одговора? Српска пак еклисијална култура, настала у средњем веку, јесте једна структурисана саборност која негује слободу. А слобода није хаос, није ентропија и анархија, него и дисциплина и одговорност; тачније то је слобода полиса који свој смисао види у хармонији истине. Сав изазов је у томе да хришћанство, као вера највиших цивилизацијских стандарда урбаног становништва, опстане у новом веку. Не може се хришћанство одржати и унапредити величајући примитивизам. Ко стоји стабилно у вери, тај има слободне руке и може да их пружи другима; ко не стоји, тај се хвата за свакојаке поштапалице. Православље у Америци мора да буде носилац интегралног Предања, а не партикуларизма. Рекао бих и ово: као што у Србији недостаје пророчанско сучељавање са дезоријентисаном владом (која се сада неразумно јуначи а потом неоправдано капитулира), тако се у Америци осећа недостатак суочавања са свепрожимајућим дискурсом секуларних идеологија. Национални сегмент Видовдана вековима колеба између пораза и победе, какав је хришћански одговор на овај проблем? Уколико Видовдан поистоветимо са павловском „силом у немоћи”, тада је могуће живети свој лични Видовдан на начин који пружа наду. Никола Кавасила, солунски светитељ (при том изузетан дипломата свога времена), рекао је да „ми побеђујемо када други побеђују”, што је израз новог начина постојања, самоиспражњујућег модуса бића који у другима види свој идентитет – па се тако радује њиховим победама. Христос нас је својим животом, посебно Страдањем и Васкрсењем, научио кенотичком начину битовања. Показао је да постојимо не да бисмо владали другима; или: да можемо постати владари само ако служимо другима, ако живимо и хранимо се не прождирући (убијајући) друге. Не желимо да побеђујемо тако што ћемо друге да потремо, већ желимо да живимо радошћу која сваког подиже из безнађа: „Када сам слаб, тада сам јак. И када пропадам, тада чврсто могу да станем на своје ноге. С обзиром на то да изнутра познајете проблем Косова и Метохије, ко може помоћи народу који је остао? Данас је српски народ на Косову и Метохији највећа жртва погрешне и безосећајне политике своје државе и политичке елите. Стога поглед једног епископа, свештеника, хришћанина, увек мора бити другачији од погледа једног политичара, било радикалног било либералног. У томе је велика одговорност црквених посленика на Косову и Метохији и Србији. Уколико духовни вид не иде с ону страну феноменолошког, тада се не разликујемо од публициста, не уносимо наду на будуће, не призивамо есхатолошку слободу која преводи на другу обалу. ---------------------------------------------------------------------------------- Проблем Србије – проблем критеријума и квалитета Културна баштина је готово најважније питање на КиМ, шта се ту може урадити, заштити? Ово ме води следећем утиску: постоји у видовданској етици нешто што превазилази уска мњења, погледе, претензије... Андре Малро је рекао отприлике овако нешто – култура никада не може бити прошлост ако се чува као нешто најдрагоценије. Исто се може рећи за духовна, културна и материјална блага православља на Косову, јер она иду с ону страну националних и политичких деоба и агенди. Стил живота који извире из видовданске етике позива све нас – било да смо у расејању било у завичају – да све наше разлике ставимо под светло новозаветног етоса. То је етика парадокса: незаборавно сећање, новотворење при мировању, радосна туга, крећуће се стајање, смерно усхићење… Не готови одговори, него перспектива. Другим речима, Видовдан нам пружа духовне, културне и еклисијалне претпоставке за излазак из кризе, јер је проблем Србије данас – проблем критеријума и квалитета. Живојин Ракочевић објављено: 07.07.2014. Извор: Политика View full Странице
  12. Version 1.0.0

    20 downloads

    Георгије Флоровски
  13. Поштовани чланови форума, почећу да читам Свето Писмо у скорије време па ме занима шта се буквално тумачи а шта метафорички у Старом Завету? Када отворим књигу о историји Другог Светског рата, онда знам да све што је написано треба да се схвати буквално а не метафорички. Дакле, да ли је Стари Завет спој историје и метафоре или само историје и само метафоре? Како један обичан човек који први пут чита Стари Завет може да препозна историјску истинитост или пренесено значење у тексту. Поздрав.
×
×
  • Create New...