Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'заборав'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 4 results

  1. Ромејац

    Заборав је најтежа казна

    У Манастирском дому Свете Петке у Извору код Параћина, уточишту за одрасле заробљеног детињства. Монахиње брину о 86 жена које су, откако су избачене из родитељског гнезда овде нашле мир. ЈЕСИ ли ти моја мама? - Како су твоје бебе, како су мушки? - Сутра идем кући, по мене долази моја Коса... - А, како се ти зовеш? Ја сам Ивана. Како се зовеш? Ја сам... Ја сам... Питања једва разговетна. Речи покидане, ко зна када. Пружене руке. Траже наручје. Све руке желе у један загрљај. Све одједном да помилују туђе образе. А очи... Очи упрте у саму зеницу и продиру ти поглед. Из групе се пробија Евица: - Добро нам дошли, ми вас чекамо. Одавно вас чекамо. Нама је овде лепо. Ја сам дошла из Сремчице. Ми смо велика породица. Ми волимо наше сестре. Оне брину о нама - изговорила је готово у даху. И једном руком загрлила монахињу Севастију, а другом монахињу Анисију. Онда су сви, у тренутку, били око мати Гликерије. А загрљаји не престају. - Добро децо, добро је, идемо да послужимо госте - казала је мати Гликерија, старешина манастира. Али ова “деца”, нису и по годинама - деца. Детињство је заробљено у њима. И покрет, некад давно спутан. И судбине, потресне. Ово је Манастирски дом Свете Петке у Извору код Параћина, уточиште за девојчице и одрасле жене “оштећеног ума и телесних недостатака”... Осамдесет шест их је, од осамнаесте до осамдесете године живота. Већина је потпуно непокретна. О њима брине шеснаест монахиња овог манастира. Даноноћно. Дом има лекара, долазе психолози, неуропсихијатри. Питамо се, ко да залечи овакве и оволике ране отворене у душама ове “деце”, избачене из родитељског гнезда, као ружни пачићи. Испали испод њиховог крила, које није имало снагу да их узнесе. Ко да размрси чворове у мозгу у ком су неразмршена питања са почетка ове приче. И жеље које се не остварују. И то је болно. Сви желе загрљај - Дај ми длан, дај, пружи... Не тако, овако... Сад ће звезда... Ја сам Нина... - Дођи да видиш моје цртеже, узми један за Осми март. Ја сам Драгана. - Ја ћу да ти поклоним џемпер... Ја сам Сара, Нови Пазар. После нас ова “деца” и њихове жеље из собе у собу манастирског дома у стопу прате. У једној од тих соба девојка, прикована за кревет, читав живот живи уз свој радио. Згрчено тело. Мати Гликерија каже: - Она воли песме, срећа, чује. Кад песма престане, она се буни. Свака од наших штићеница је судбина за себе. Наше сестринство сваку до танчина зна, али о томе се овде не говори. Тешко је кад за њих, многе од њих, нико не пита. Нико од родбине. Никад. Родитељи се бране заборавом, а то је за ове душе најтежа казна. Руку на срце, долазе многи, посећују своју децу у Дому. Али мука је то. А најтеже нам је кад их, ми, само ми, сестринство, испраћамо из живота, ту, на сеоском гробљу. Само ми. Ипак, наша је мисија да помажемо, да другима пружимо руку у невољи и захвалне смо што смо дароване таквом мисијом. Време растанка са Домом, његовом “децом” и монахињама које беспоштедно раде и брину, не само о Дому, већ и о читавом манастирском домаћинству. Али нико од њих које остављамо не воли растанке. “Деца” су сада само у загрљају монахиња. Штићенице дома у Извору Нашег фото-репортера пита Евица: - Да нас сликаш за успомену, Милутине? - И, настала је слика “деце” коју нико неће... Нико неће, осим овог пожртвованог сестринства. - Сад да се поздравимо и испратимо наше госте - казала је монахиња Севастија. И, поново руке. Руке сплетене да додир дуже траје. Додир руке овде откључава заробљене душе, а затвара велике ране. ТРАДИЦИЈА ОД СЕДАМ И ПО ДЕЦЕНИЈА ДОМ при Манастиру Свете Петке у Извору код Параћина пре седам и по деценија примио је прву децу: избеглице и ратну сирочад из Хрватске 1942. године. Деценију касније, намењен је искључиво женској деци оштећеног умног и физичког здравља. Данас је ово дом за жене од пунолетства до... краја. Већина станара је непокретна "НОВОСТИ" ПОМАЖУ ПОВОД за нашу посету дому за одрасле заробљеног детињства, и спутаног корака, био је и дар овој кући чистог срца коју је наменио Фонд хуманости “Новости”. Сваке године наша фондација дарује штићенике дома, уз помоћ пословних пријатеља Компаније “Новости” и многих добрих људи. Овога пута у мисији хуманости нашег листа придружили су се “Дијамант”, “Свислајон” и “Хајат”. Извор
  2. Црква има, не само учење о души, него и дубоко искуство о њој. Она има, не само мишљење по том питању, него и доживљај истине, чије се откривење преноси, не само учењем, него се и искуством потврђује. Црква говори, не оно што зна, већ преноси (пресађује) оно што доживљава. Посматрајући свакога човека, она у њему препознаје, не само тело и његово присуство у времену, већ и икону Божију, која се одсликава у души његовој и препознаје његове вечне димензије. Како да се Црква одрекне тога?   Човек није само тело, здравље, оно што видимо. Нити је душа, опет, расположење, психичке особине, пројава можданих функција, природни елемент понашања – оно што можемо да схватимо. Ризница људског бића је душа као личност, као слика божанске славе, као самовласност, као могућност учешћа у вечности, као благодат превазилажења себе. Све што је у вези са душом представља свештени догађај. Тај елемент има везе са спасењем, освећењем, сједињењем са Богом, са доживљајем вечне перспективе човека. Душа је елемент који, будући да постоји, чини човека свештеним.   Митрополит Месогејски и Лавреотски Николај (Хаџиниколау)   Душа је, у том смислу, окружена телом које она преображава у свој храм. Тело, које чува ризницу душе, није за њу тамница. Тело, пак, које у животу нисмо поштовали, нити га из љубави према животу одржавали, које смо, са једне стране, неговали у лабораторијама, али смо га у суштини животним делима упропастили, тело за које је медицина позвана да излечи на њему, не само последице природног пропадања, него и у њему неправославан начин и схватање живота; тело које је сама душа наша занемарила, и уместо да заједно са њим изврши свој свештени циљ, оно задовољава сладострасна стремљења и грешна расположења – и то уз прихватање и законито покривање од стране друштва – једноставно је, дакле, да то тело, такво друштво и душа, желе да спале, како би довршили своје дело и уклонили своју нечасност.   За Цркву, ствари су сасвим другачије. Човек, докле год живи, гледа на тело као на жртвеник. Зато и брутална интервенција на њему и потчињење нагонима, који потчињавају самовласност (=слободу), показује непоштовање и представља оскрнављење и грех. Одржавање и храњење тела увек бива уз молитву – молитве за трпезу – старање о његовом здрављу везано је за Свету Тајну Јелеосвећење; размножавање – за Свету Тајну Брака – и на крају, освећење – које се постиже причешћем Христовим Телом и Крвљу. Када се човек упокоји, његово тело видимо као мошти. Тада се и наше поштовање према телу повећава. Мошти представљају успомену на свештенодејство које се у њему збивало – спасење душе – и подсећање на оно друго, које се сада незнано наставља изван њега – прослављење душе. Тело не очекује сопствено уништење, већ своје друго обличје (Мк.16, 12), пресаздање у древну красоту. To je разлог због кога Црква приступа телу са посебним поштовањем и свештеним осећањима. Ми ни зидане храмове не спаљујемо, а камоли храмове душе.   Речено наравно значи, не да је тело нешто што не сме да се дотакне и да одричемо било какву интервенцију на њему. Тело је елемент у човеку који је подложан пропадљивости. Природно пропадање је можда најснажнији подсетник на нашу палу природу. Сваки насилни покрет који заступа ниподаштавање тела, ниподаштава и душу. Зато на телу интервенишемо само када га лечимо, заустављајући напредовање пропадљивости, када и колико можемо. Процес пропадања треба да буде потпуно природан и никада принудан. Њега предузима само Бог у околностима о којима Он сам промишља, у оквиру одговорности коју је задао природи. То је други разлог зашто Црква негира спаљивање мртвих. Она препушта природи да преузме одговорност разлагања тела, не спаљујући га, него га остављајући да се угаси. Што значи да, од тренутка када природа дозволи да неки део остане, то има свој разлог. Када се и природа одриче потпуног распадања људског тела, зар онда озакоњено спаљивање тела није дело незаконитог насиља?   Земни остаци указују на то да су сва тела, са једне стране, истоветна, али и да међу њима има разлике. Мале дечије кости другачије су од костију одраслог човека. Људске кости другачије су од животињских костију. Када се, пак, спале, прах све изједначава. И у случају да се прах не проспе, него да се чува, разлике нема, јер су оне (спаљивањем) заувек нестале. Заједно са особинама личности, нестала је и слика човека, макар остатке пепела и не просули; заједно са мрвицама друштвеног поштовања, дефинитивно се брише сваки траг његовог присуства. Егзистенцијална смрт потписала је природну смрт.   Човекови остаци нису сравњење и одсуство, већ идентитет и врсте и личности и његово присуство. Борба за очување земних остатака, моштију људских, у колико год је могуће већој мери на овом свету, подједнако је важна као и потреба да се очува, колико год је више могуће, његов лик у другом. Наше поштовање моштију упокојених потврђује нашу веру у бесмртну душу.   Умрли нису мртви, већ упокојени. Полажу се са поштовањем у гроб, окренути према истоку са надом и ишчекивањем свога васкрсења са Христом. Црква свесно одбацује назив «νεκροταφεία» за гробља (тј. места где се мртви сахрањују), и инсистира на називу «κοιµητήρια» (тј. почивалишта). И то чини, не из психолошких разлога – да не бисмо дивљали – већ из разлога чисто духовних: мртав не значи скончао (=τελειωµένος), већ савршен (=τετελειωµένος). Кончина не значи крај, већ усавршење. Остаци упокојених представљају спомен на њихов прошли живот, сећање на њихово садашње стање, али и подсећање на нашу будућу перспективу, што се никаквим законом не може спалити.   Црква поштује, не тело засебно од душе, већ и тело и душу у јединству, човека у целини. У опасности да човек буде заборављен, будући да се његова душа не види, чувамо тело, које нас подсећа на душу, не само када је тело делатно, већ и када само постоји. Дефинитивно уништење тела, његово спаљивање, није спаљивање мртвог човека – онога што је сагориво – већ покушај спаљивања његове живе душе – онога што је неуништиво.   Душа живи. Види се по томе што мошти имају живот, наравно не биолошки, већ извесни вид духовног живота, који је потврђен. Када имамо личности чији је доживљај духовне реалности био толико снажан, да су још и док су живели у времену и одебљалости овога света, дејствовали на фреквенцијама другога, онда је њихова смрт – уснуће које се отпечаћује на њиховим моштима. Драгоцено је искуство Цркве, непрестано потврђивано, да велики број моштију показује посебну благодат. Познато је да мошти светогорских монаха, као и других освештаних људи, чији је живот почаствовао тело и чија је душа пројавила већу снагу и живост од тела, често задржавају задивљујућу гипкост, сатима после упокојења. Не коче се!   Такође и доказан миомирис, боја воска, чудотворна благодат, као и природна нетрулежност целога тела Светих, елементи неуобичајени и природно необјашњиви – очекивани су феномени духовне реалности. Те мошти, за Православно предање и савест, представљају имање драгоценије и од њеног учења; ризнице неопходније и од њених сасуда. На моштима Светих Мученика постављају се Свете Трпезе. Ако би их спалила, Црква би жртвовала своје Свештене Жртвенике, уништавајући своју животворну утробу.   Душа постоји, живи и препознаје своје тело и после смрти. Она види и може да гледа спаљивање свог тела. Да ли се, дакле, усаглашава? Она сама, у стању у коме се налази, не може да буде оштећена нашим дејствима, па ни када она уништавају њено тело. Међутим, непоштовање према њој штети нама. Етички критеријум, у тако пресудној одлуци за Цркву, духован је, и нема везе са изборима умртвљеног друштва, које се одриче сопствене бесмртности, али има везе са жељама бесмртне душе, душе која потврђује своју вечност.   Ако би нас упитали на који начин бисмо желели да са овог света оде неко наш: од можданог удара, престанка рада срца, деформисан опекотинама, или да буде спаљен у пламену и пожару, имам утисак да бисмо признали да је, од наведених начина, најтрагичнији последњи. Природно је за човека, када се опрашта од некогa свога, да жели да последњи пут види себи близак лик, а не одвратан, доспео до нечовечног, одбојног и безличног праха. Суптилна љубав тих тренутака изражава се као потреба да се загрли, пољуби, да се насити погледом, да се испољи нежност на телу без душе. Ако нас рањава насиље природе, како ми изабирамо насиље сопствене самовласности? Када је нешто што губимо драгоцено, ми се трудимо да од тога задржимо колико год више можемо. Никада не озакоњујемо насилно ниподаштавање последњег непроцењивог његовог остатка.   Одлука да на нашим гробљима нема места, равна је увреди. Ако немамо, онда да направимо. Љубав прави и место и услове. Хришћанска потреба никада није суштинска, и увек потврђује тесан простор у срцу. Потреба за поштовањем је много већа за онога који додељује, него за онога који прима.   Овако како иде наше друштво, не да ће имати само недостатак простора, него неће моћи да нађе ни људе који би сахрањивали, можда и кремирали, упокојене. У непрегледном старачком дому нашег «цивилизованог» света, у коме постоји тенденција да младих буде мање него старих, а рађања много ређа од смрти, биће мртвих, које неће имати ко да сахрани. Уместо да се наше друштво заинтересује за почетак живота, на пример, за демографски проблем, превише се занима за крај, кремирање. Исти менталитет који избегава рађање, то јест живот, такође одбацује старе, предлаже еутаназију, не подноси упокојене, одриче се стварања и изабира кремирање. Тај менталитет потписује дефинитиван крај краја, крај сврхе, крај човека.   Они који су пренебрегли право човека на Бога и погазили неотуђива Божија права на човека, само они могу да се позивају на такозвана људска права, да би озаконили своје непоштовање човека.   Кремирање упокојених није индивидуално право човека који је већ покојан. Очување његовог тела представља друштвену обавезу поштовања и очувања његове личности. Није могуће да се воља једног – макар се то назвало и правом – сукобљава са потребом поштовања целине. Не може нечије право да буде.- да га ми спалимо! Није питање да ли неко жели да буде спаљен, него: да ли ће друштво пристати да га спали.   Кремирањем упокојених друштво потписује сопствени крај: своје поништење. Друштво које не прихвата човека ни у болести, ни у слабости, ни у смрти, друштво које спаљује своје упокојене, друштво које уништава спомен живота и сећање на своје чланове – њихове мошти – друштво које почетак човека чини вештачки и технички, и његов крај дефинитивним и неповратним, друштво које се одриче даха вечности и барикадира се у загушљивом простору пролазности, какве везе то друштво може да има са животом? Чак су и атеисти наглашавали сећање на своје земаљске богове, мумифицирајући њихова тела (случај са Лењином), или где то није било могуће, правећи скулптуре и лажне слике. Изгледа да су резултати хуманости без Бога, цивилизације без вредности и нихилизма без сврхе, резултат збрке атеизма – нестајање човека, спаљивање његовог последњег остатка. Спаљивање упокојених води у спаљивање људског достојанства.   Након свега реченог, не да Цркви није допуштено, него она не може, и одбија да прихвати просто употребно, а нимало убедљиво, решење минорне практичне тежине, и да жртвује доживљај свог поштовања божанствености личности свакога човека, шта више, човека кога је она у својој крстионици крстила, почаствујући истовремено и душу и тело. Оно што је највеће не може да се покори ономе што је најмање. Немогуће је да онај који верује у Христа и Цркву и прихвата њен предлог живота, који доживљава стварност душе и поштује човека – не поштује и тело. Телу је од стране друштва потребно више части и поштовања после упокојења, више од свег старања и заштите које је оно примило од самог човека током његовог живота.    Митрополит Месогејски и Лавреотски Николај (Хаџиниколау) Изворник: http://sabornost.blogspot.rs/2017/04/blog-post_21.html
  3. За православну хришћанску веру постоје две основне истине у вези са човеком. Прва је, да човек има психосоматско биће, и друга, да је његова душа вечна у природи својој. Тело људско је нераскидиво повезано са душом, а душа са божанском стварношћу. Црква има, не само учење о души, него и дубоко искуство о њој. Она има, не само мишљење по том питању, него и доживљај истине, чије се откривење преноси, не само учењем, него се и искуством потврђује. Црква говори, не оно што зна, већ преноси (пресађује) оно што доживљава. Посматрајући свакога човека, она у њему препознаје, не само тело и његово присуство у времену, већ и икону Божију, која се одсликава у души његовој и препознаје његове вечне димензије. Како да се Црква одрекне тога? Човек није само тело, здравље, оно што видимо. Нити је душа, опет, расположење, психичке особине, пројава можданих функција, природни елемент понашања – оно што можемо да схватимо. Ризница људског бића је душа као личност, као слика божанске славе, као самовласност, као могућност учешћа у вечности, као благодат превазилажења себе. Све што је у вези са душом представља свештени догађај. Тај елемент има везе са спасењем, освећењем, сједињењем са Богом, са доживљајем вечне перспективе човека. Душа је елемент који, будући да постоји, чини човека свештеним. Митрополит Месогејски и Лавреотски Николај (Хаџиниколау) Душа је, у том смислу, окружена телом које она преображава у свој храм. Тело, које чува ризницу душе, није за њу тамница. Тело, пак, које у животу нисмо поштовали, нити га из љубави према животу одржавали, које смо, са једне стране, неговали у лабораторијама, али смо га у суштини животним делима упропастили, тело за које је медицина позвана да излечи на њему, не само последице природног пропадања, него и у њему неправославан начин и схватање живота; тело које је сама душа наша занемарила, и уместо да заједно са њим изврши свој свештени циљ, оно задовољава сладострасна стремљења и грешна расположења – и то уз прихватање и законито покривање од стране друштва – једноставно је, дакле, да то тело, такво друштво и душа, желе да спале, како би довршили своје дело и уклонили своју нечасност. За Цркву, ствари су сасвим другачије. Човек, докле год живи, гледа на тело као на жртвеник. Зато и брутална интервенција на њему и потчињење нагонима, који потчињавају самовласност (=слободу), показује непоштовање и представља оскрнављење и грех. Одржавање и храњење тела увек бива уз молитву – молитве за трпезу – старање о његовом здрављу везано је за Свету Тајну Јелеосвећење; размножавање – за Свету Тајну Брака – и на крају, освећење – које се постиже причешћем Христовим Телом и Крвљу. Када се човек упокоји, његово тело видимо као мошти. Тада се и наше поштовање према телу повећава. Мошти представљају успомену на свештенодејство које се у њему збивало – спасење душе – и подсећање на оно друго, које се сада незнано наставља изван њега – прослављење душе. Тело не очекује сопствено уништење, већ своје друго обличје (Мк.16, 12), пресаздање у древну красоту. To je разлог због кога Црква приступа телу са посебним поштовањем и свештеним осећањима. Ми ни зидане храмове не спаљујемо, а камоли храмове душе. Речено наравно значи, не да је тело нешто што не сме да се дотакне и да одричемо било какву интервенцију на њему. Тело је елемент у човеку који је подложан пропадљивости. Природно пропадање је можда најснажнији подсетник на нашу палу природу. Сваки насилни покрет који заступа ниподаштавање тела, ниподаштава и душу. Зато на телу интервенишемо само када га лечимо, заустављајући напредовање пропадљивости, када и колико можемо. Процес пропадања треба да буде потпуно природан и никада принудан. Њега предузима само Бог у околностима о којима Он сам промишља, у оквиру одговорности коју је задао природи. То је други разлог зашто Црква негира спаљивање мртвих. Она препушта природи да преузме одговорност разлагања тела, не спаљујући га, него га остављајући да се угаси. Што значи да, од тренутка када природа дозволи да неки део остане, то има свој разлог. Када се и природа одриче потпуног распадања људског тела, зар онда озакоњено спаљивање тела није дело незаконитог насиља? Земни остаци указују на то да су сва тела, са једне стране, истоветна, али и да међу њима има разлике. Мале дечије кости другачије су од костију одраслог човека. Људске кости другачије су од животињских костију. Када се, пак, спале, прах све изједначава. И у случају да се прах не проспе, него да се чува, разлике нема, јер су оне (спаљивањем) заувек нестале. Заједно са особинама личности, нестала је и слика човека, макар остатке пепела и не просули; заједно са мрвицама друштвеног поштовања, дефинитивно се брише сваки траг његовог присуства. Егзистенцијална смрт потписала је природну смрт. Човекови остаци нису сравњење и одсуство, већ идентитет и врсте и личности и његово присуство. Борба за очување земних остатака, моштију људских, у колико год је могуће већој мери на овом свету, подједнако је важна као и потреба да се очува, колико год је више могуће, његов лик у другом. Наше поштовање моштију упокојених потврђује нашу веру у бесмртну душу. Умрли нису мртви, већ упокојени. Полажу се са поштовањем у гроб, окренути према истоку са надом и ишчекивањем свога васкрсења са Христом. Црква свесно одбацује назив «νεκροταφεία» за гробља (тј. места где се мртви сахрањују), и инсистира на називу «κοιµητήρια» (тј. почивалишта). И то чини, не из психолошких разлога – да не бисмо дивљали – већ из разлога чисто духовних: мртав не значи скончао (=τελειωµένος), већ савршен (=τετελειωµένος). Кончина не значи крај, већ усавршење. Остаци упокојених представљају спомен на њихов прошли живот, сећање на њихово садашње стање, али и подсећање на нашу будућу перспективу, што се никаквим законом не може спалити. Црква поштује, не тело засебно од душе, већ и тело и душу у јединству, човека у целини. У опасности да човек буде заборављен, будући да се његова душа не види, чувамо тело, које нас подсећа на душу, не само када је тело делатно, већ и када само постоји. Дефинитивно уништење тела, његово спаљивање, није спаљивање мртвог човека – онога што је сагориво – већ покушај спаљивања његове живе душе – онога што је неуништиво. Душа живи. Види се по томе што мошти имају живот, наравно не биолошки, већ извесни вид духовног живота, који је потврђен. Када имамо личности чији је доживљај духовне реалности био толико снажан, да су још и док су живели у времену и одебљалости овога света, дејствовали на фреквенцијама другога, онда је њихова смрт – уснуће које се отпечаћује на њиховим моштима. Драгоцено је искуство Цркве, непрестано потврђивано, да велики број моштију показује посебну благодат. Познато је да мошти светогорских монаха, као и других освештаних људи, чији је живот почаствовао тело и чија је душа пројавила већу снагу и живост од тела, често задржавају задивљујућу гипкост, сатима после упокојења. Не коче се! Такође и доказан миомирис, боја воска, чудотворна благодат, као и природна нетрулежност целога тела Светих, елементи неуобичајени и природно необјашњиви – очекивани су феномени духовне реалности. Те мошти, за Православно предање и савест, представљају имање драгоценије и од њеног учења; ризнице неопходније и од њених сасуда. На моштима Светих Мученика постављају се Свете Трпезе. Ако би их спалила, Црква би жртвовала своје Свештене Жртвенике, уништавајући своју животворну утробу. Душа постоји, живи и препознаје своје тело и после смрти. Она види и може да гледа спаљивање свог тела. Да ли се, дакле, усаглашава? Она сама, у стању у коме се налази, не може да буде оштећена нашим дејствима, па ни када она уништавају њено тело. Међутим, непоштовање према њој штети нама. Етички критеријум, у тако пресудној одлуци за Цркву, духован је, и нема везе са изборима умртвљеног друштва, које се одриче сопствене бесмртности, али има везе са жељама бесмртне душе, душе која потврђује своју вечност. Ако би нас упитали на који начин бисмо желели да са овог света оде неко наш: од можданог удара, престанка рада срца, деформисан опекотинама, или да буде спаљен у пламену и пожару, имам утисак да бисмо признали да је, од наведених начина, најтрагичнији последњи. Природно је за човека, када се опрашта од некогa свога, да жели да последњи пут види себи близак лик, а не одвратан, доспео до нечовечног, одбојног и безличног праха. Суптилна љубав тих тренутака изражава се као потреба да се загрли, пољуби, да се насити погледом, да се испољи нежност на телу без душе. Ако нас рањава насиље природе, како ми изабирамо насиље сопствене самовласности? Када је нешто што губимо драгоцено, ми се трудимо да од тога задржимо колико год више можемо. Никада не озакоњујемо насилно ниподаштавање последњег непроцењивог његовог остатка. Одлука да на нашим гробљима нема места, равна је увреди. Ако немамо, онда да направимо. Љубав прави и место и услове. Хришћанска потреба никада није суштинска, и увек потврђује тесан простор у срцу. Потреба за поштовањем је много већа за онога који додељује, него за онога који прима. Овако како иде наше друштво, не да ће имати само недостатак простора, него неће моћи да нађе ни људе који би сахрањивали, можда и кремирали, упокојене. У непрегледном старачком дому нашег «цивилизованог» света, у коме постоји тенденција да младих буде мање него старих, а рађања много ређа од смрти, биће мртвих, које неће имати ко да сахрани. Уместо да се наше друштво заинтересује за почетак живота, на пример, за демографски проблем, превише се занима за крај, кремирање. Исти менталитет који избегава рађање, то јест живот, такође одбацује старе, предлаже еутаназију, не подноси упокојене, одриче се стварања и изабира кремирање. Тај менталитет потписује дефинитиван крај краја, крај сврхе, крај човека. Они који су пренебрегли право човека на Бога и погазили неотуђива Божија права на човека, само они могу да се позивају на такозвана људска права, да би озаконили своје непоштовање човека. Кремирање упокојених није индивидуално право човека који је већ покојан. Очување његовог тела представља друштвену обавезу поштовања и очувања његове личности. Није могуће да се воља једног – макар се то назвало и правом – сукобљава са потребом поштовања целине. Не може нечије право да буде.- да га ми спалимо! Није питање да ли неко жели да буде спаљен, него: да ли ће друштво пристати да га спали. Кремирањем упокојених друштво потписује сопствени крај: своје поништење. Друштво које не прихвата човека ни у болести, ни у слабости, ни у смрти, друштво које спаљује своје упокојене, друштво које уништава спомен живота и сећање на своје чланове – њихове мошти – друштво које почетак човека чини вештачки и технички, и његов крај дефинитивним и неповратним, друштво које се одриче даха вечности и барикадира се у загушљивом простору пролазности, какве везе то друштво може да има са животом? Чак су и атеисти наглашавали сећање на своје земаљске богове, мумифицирајући њихова тела (случај са Лењином), или где то није било могуће, правећи скулптуре и лажне слике. Изгледа да су резултати хуманости без Бога, цивилизације без вредности и нихилизма без сврхе, резултат збрке атеизма – нестајање човека, спаљивање његовог последњег остатка. Спаљивање упокојених води у спаљивање људског достојанства. Након свега реченог, не да Цркви није допуштено, него она не може, и одбија да прихвати просто употребно, а нимало убедљиво, решење минорне практичне тежине, и да жртвује доживљај свог поштовања божанствености личности свакога човека, шта више, човека кога је она у својој крстионици крстила, почаствујући истовремено и душу и тело. Оно што је највеће не може да се покори ономе што је најмање. Немогуће је да онај који верује у Христа и Цркву и прихвата њен предлог живота, који доживљава стварност душе и поштује човека – не поштује и тело. Телу је од стране друштва потребно више части и поштовања после упокојења, више од свег старања и заштите које је оно примило од самог човека током његовог живота. Митрополит Месогејски и Лавреотски Николај (Хаџиниколау) Изворник: http://sabornost.blogspot.rs/2017/04/blog-post_21.html View full Странице
  4. Pre 10 minuta ugasio sam računar i legao da spavam, a onda su po glavi počele različite misli da mi se motaju. Počeo sam da razmišljam koliko sam još od malih nogu bio nezainteresovan i nemotivisan skoro nizašta i ako jesam to me je brzo prolazilo. Odlučio sam da uplaim računar i da podelim sa nekim pa evo da počnem. Sada kada razmislim to nije neka nova pojava još kao mali, još nisam prva četiri razreda osnovne završio (ne sećam se baš kada) počeo sam da treniram fudbal, na početku je bilo lepo igrao sam fudbal, ali me ubrzo smorilo, mislim da nisam ni godinu dana prestao sam, što je i bila dobra odluka jer sam zapravo bio veoma loš (i sada sam). Onda košarka, počeo sam da treniram, međutim taj „klub je bio raspad“, pa sam brzo napustio, onda karate, tu sam se više zadržao ne toliko zbog moje želje nego više zbog pritiska roditelja da se bavim nekim nekim fizičkim aktivnostima i nešto treniram. Međutim stalno ponavljanje istog ubruzo dosadi i to sam napustio. Onda sam prešao na košarku ponovo, međutim ovog puta krenulo je sve mnogo bolje, trudio sam se, imao sam nekakvih rezultata išao na kampove, a onda u srednjoj iako sam zapravo igrao (ne prvih pet, ali sam išao na utakmice i igrao) u timu u onom uzrastu što ide pre ovih „pro“ košarkaša, u sred toga sam odustao, nekako dosadila mi košarka i sve to. Mislim da budem jasan nije ovo vezano samo za sportove recimo učenje, od prvog razreda do danas volja za knjigom (pre svega mislim na školu) opada. Voelo sam matematiku, sada je mrzim. Voleo sam fiziku, jedva je položih na faksu, ne zbog težine nego zato što sam se jedva nakanio da uzmem knjigu u šake. Programiranje pogotovu u 3. I 4. godini srednje znao sam po ceo dan da čitam/gledam razne tutorijale da učim da programiram, i mislio sam da je to ono što zapravo želim da radim. Sada nije baš toliko loša situacija kao sa ostalim stvarima, ali i sa programiranjem počinjem da dobijam problem i da mi se zapravo ne uči, a s'obzirom da ove godine imam 4 predmeta vezana za programiranje, mislim da to i nije baš najbolja stvar. Čak mi je i majka to rekla, nije problem i da padneš godinu i da nešto ne ožeš da položiš, da ti treba pomoć i slično, ali ti sve to možeš, ali nemaš nikakav cilj pred sobom i totalno si nezainteresovan. I sada kada razmislim u potpunosti se slažem. Evo upravo pokušavam da se setim šta i koja stvar me je držala najviše zaokupljenim i nemam odgovor. Pokušavam da zamislim sebe u budućnsoti, barem onako kako bih ja želeo da ta budućnost izgleda i nemam odgovor. Sada da ne pomislite da sam depresivan ili nešto slično, ništa slično tome, jednostavno čini mi se da nikada nisam imao konkretan cilj u životu kome sam konstantno težio i ako sam imao ciljeve to su sve bili neki trenutni, koji brzo dosade. Evo i ova stvar sa ateizmom, kada sam došao na forum pisao bih o svemu, svađao se sa svima itd. Sada meh više mi nije zanimljivo, da se razumemo i dalje sam ateista, samo nekako su mi sve te rasprave dosadile. Knjige na primer, osnovao sam grupu na ovom forumu koja se bavi time jer sam jedno vreme mnogo, ali baš mnogo čitao knjige, ali to je bio kao jedan nalet gde sampročitoa ogromnu količinu knjiga prosek je bio 1.5 knjiga dnevno, i onda sam stao. I dalje volim knjige, samo što me mrzi da ih čitam, pročitam po nešto povremeno, ali to je vrlo retko. E sada šta me je sve navelo da se zapitam i razmislim o svemu ovome, pa pre možda 3-4 sata drug me je pitao da li se sećam Nicka, ukratko to je lik sa kojim smo ja i drug pričali pre godinu ipo dana, data je započeo neki projekat na netu i mi smo prvo bili zainteresovani da pomognemo, on se slagao sa tim, međutim od toga nije bilo ništa (našom krivicom, jer nismo ništa uradili). Kada sam mu odgovorio da se sećam on mi je odgovorio da je čovek lud, da je čitao nešto na redditu i neko je spomenuo njegovo ime i neko je napisao da je lik radio po 16 sati dnevno. E onda sam ja malo tražio po netu i shvatio da je lik i knjigu napisao, i to za 3 meseci dok je paralelno radio na gore pomenutom projektu, napravio aplikaciju za iPhone, učio kineski (ili barem proširio znanje na 3000 novih reči), pravio web siteza neka testiranja, učio da vozi skateboard, pročitao 20 knjiga, išao u teretanu i još neke sitnice, e sada ovo je malo previše ali nije poenta u tome, već u tome da je čovek imao cilj išao ka njemu i ostvario. Onda sam se zapitao koliko sam ja bliži svome cilju i koliko zapravo ja uradim za 3 meseca. Odgobor nisam mogao da dam jer zapravo i nemam cilj, nikada ga nisam ni imao. I evo već 10 minuta gledam u računar i razmišljam šra bi mogao da bude moj cilj, pri tom ne mislim na neki „veštački“ tipa: želim da završim fakultet. Ne to tražim nešto što bi ja želeo i što bi sa zadovoljstvom radio. I sada teško šta nalazim. Ne znam već duže vreme želim da napišem knjigu, ali ne smatram sebe nekim veštim piscem. Sa druge strane smatram sebe veštim progrmerom i zapravo mi se sviđa programiranje, ali trenutno sam u takvoj poziciji da nisam previše privučen njime. Fizika koliko sam samo to vole, uz knjige vezane za viziku sam zapravo učio da čitam, ali i to me je prošlo. Mislim i dalje volim da pročitam o novim otrkićima da pogledam po koju emisiju itd. Ali da se bavim vizikom u pravom smislu te reči, to već ne. Evo možda je pravo ovo onaj mentalitet koji se pominje u temi o ekonomskoj katastrofi u Srbiji, ali ja evo već 45 minuta ležim u mraku sa laptopom u krilu pokušavam da nađem neki cilj i ništa. Ali nije samo cilj problem i kada sam imao ciljeve opet je motivacije falilo takođe. Recimo fizika to mi je bio cilj da je položim. Zadaci su takvi da i idiot može da ih uradi samo ako sedne da vežba, mislim sve je šablon, ja sam sa tim imao problem, ne zato što sam idiot, nego zato što sam se jedva nakanio da sednem i to da naučim, ustvari ipak jesam idiot. I evo pokušavam da zamislim kakva me budućnost čeka ne vidim ništa, pokušavam da zamislim budućnost kakvu bih ja želeo i ne vidim ništa. Postavljam sebi pitanja: Šta želiš da radiš sa 2-3 godine? Od čega želiš da živiš? Šta želiš da postigneš? I nemam odgovor ni na jedno pitanje. E sad nije ovo prvi put da razmišljam o ovome i da ne dobijam nikakav odgovor, jednostavno ovaj put sam želeo da podelim sa nekim. I to je odprilike to, odoh da spavam.
×