Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'заборављени'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 4 results

  1. Срби га не памте, Веселин Шијаковић је убио гестаповског официра, једног од најодговорнијих за нацистички злочин у Крагујевцу 21. октобра 1941. године Веселин Шијаковић Навршила се још једна тужна годишњица од бруталног „прозивања V-3“ и стријељања ђака у Крагујевцу. Међутим Србија је потпуно заборавила свог хероја, који је пале ђаке осветио!, подсјећа портал Отаџбина. Марта 1943. године, у Врњачкој бањи, Веселин Шијаковић је убио гестаповског официра, једног од најодговорнијих за нацистички злочин у Крагујевцу 21. октобра 1941, када је стријељано 3.000 цивила, од којих 300 ученика. Веселин Шијаковић је рођен 1924. године у Никшићу где су се његови родитељи доселили из Андријевице. Са бивше и садашње студенте познатији је као отац универзитетског професора и некадашњег министра вјера у Београду Богољуба Шијаковића. Други свјетски рат затекао га је у Крагујевцу гдје је учио Војно-техничку школу. Када су запосјели зграду Војно-техничког завода, Њемци су заробили се питомце, па и њега. Убрзо су, међутим, пустили Хрвате, Муслимане и Словенце, а Србе су упутили на принудни рад. На челу тројке Са два друга, Веселин је успео да побегне у шуму, где су сусрели припаднике Југословенске војске у отаџбини, и то Јеличког корпуса који се већ био прославио ослобађањем Горњег Милановца, Ужица, Чачка, Пожеге. Одлучили су да остану са њима и распоређени су у јединицу задужену за диверзије. Јединица је била састављена од тројки. Веселин је постављен на чело једне тројке. И тако је крајем јула 1941. започело његово ратовање. У јесен 1942, врховна команда је, по предлогу Равногораца из Београда, одлучила да ликвидира гестаповског мајора који је имао кључну улогу у стријељањима цивила и ђака у Крагујевцу. За тај задатак је одређена једна тројка с највише искуства. Ушли су у зграду у Београду у којој је живео тај мајор, кроз отворен прозор подрума, али их је на степеништу које је водило на спрат, дочекао њемачки стражар и побио их. У међувремену, гестаповски официр прешао је у Врњачку бању, где су Њемци имали јако упориште, око десет хиљада војника. Шијаковић је сам пријавио своју тројку за ликвидацију немачког официра. Спомен обиљежје у Шумарицама У исповијести за ревију Исток, љета 2005. године, Веселин Шијаковић је детаљно описао како је то успио: „Ноћу смо се прикрали вили у којој је живио гестаповски официр. Чекали смо у дворишту да дође са сједељке у оближњем хотелу. Око један сат послије поноћи, у пратњи тројице војника, појавио се, тетурајући се, очигледно пијан. Војници су му помогли да се попне уз унутрашње степениште и вратили се да патролирају улицом. Када је отворио прозор од своје спаваће собе, посао нам је био знатно олакшан. Први пут су ми руке задрхтале, и то тако јако да су стубе почеле ударати о зид. Рекао сам себи: Ипак, ја нисам за овакве задатке! Успио сам некако да се попнем и уђем неопажено. Лијевом руком сам га шчепао за косу и главу му прибио уз јастук, а десном руком му зарио нож у срце. Рикнуо је као лав! Пошто главу није могао да мрдне, ноге су му отишле у вис и непрестано копрцале! У истом тренутку, одјекнуо је врисак жене која је лежала у сусједном кревету, на моје запрепашћење. Збуњен, извадио сам пиштољ и упуцао је са пар метака! Моји другови, који су чекали у дворишту, мислили су да је њемачки официр пуцао на мене, јер је договор био да не употребљавамо ватрено оружје, па је један од њих похитао уз стубе. Сударили смо се на стубама, низ које сам ја више падао, леђима, него што сам корачао. Засвирале су сирене, позив на узбуну, а ми смо се дали у бијег кроз сусједна дворишта. Тек тада сам схватио да сам заборавио да узмем торбицу њемачког официра, што ми је био један од задатака. Мислио сам да ћу због тога бити кажњен, међутим, од Врховне команде сам одликован Обилића медаљом, коју ми је касније, пред 20.000 бораца, уручио велики јунак Јездимир Дангић, командант Дринског корпуса“. За храброст робија у Јусовачи „Заробили су ме партизани на Ђурђевдан 1946. године на Устиколини.Опколили су кућу у којој смо се налазили нас тројица, као и укућани. Гађали су кућу и бацачима, па је рањено дијете од једне године. Када сам видео да ће побити и ту породоцу, одлучио сам да се предамо. Три месеца је вођена истрага. Суђење је било на Војном суду у Нишу. Оптужили су ме да сам ратовао против партизана, што сам ја негирао, јер на њих, сем оног дана када су ме ухватили, никада нисам метка испалио. Ипак, осудили су ме на смртну казну. После три мјесеца, пресуду су ми преиначили у доживотну робију, и 1948. су ме пребацили у подгорички затвор Јусовача. Ту су ме држали у тоталној изолацији од других затвореника, у најгорим условима, иако сам био тешко болестан. Када сам био на издисају снага, 1952. године, пустили су ме да умрем кући. Сазнали су за мој случај пријатељи из Београда, и пребацили ме тамо, гдjе ме спасио лекар др Веселин Савић. Исте те 1952. године сам се оженио са Даринком Шарановић, која је дошла да ме обиђе, пошто је знала да сам робијао са њеним братом“. Витез православља Веселин Шијаковић је од Српске православне цркве, за допринос православљу, добио Орден Светог Саве првог реда, а од патријарха јерусалимског Диодора – грамату „Витез православља“, за подвиг који је учинио на Васкрс 2000. године. Наиме, те 2000. године успио је да уђе, заједно са свештеницима, у Христову ћелију, што прије тога није успјело ниједном цивилу, подсјећа портал Србија данас. Након молитве у Христовој ћелији, дограбио је крст од 100 килограма, висок три метра, понио га 20 метара и предао свештеницима који су кренули ка Христовом гробу. Свештеници нијесу могли да вјерују својим очима – да један старац носи толики крст, испричали су то патријарху који га је позвао у госте и уручио му грамату „Витез православља“.
  2. Zaboravljeni miting: Kako su Amerikanci slavili Hitlera Na internetu se pojavio snimak gotovo zaboravljenog "proameričkog mitinga", organizovanog u Njujorku 20. februara 1939. na kom je 20.000 ljudi izvodilo nacistički pozdrav ispred zastave SAD i slike Džordža Vašingtona okićene kukastim krstovima. DAILY MAIL PONEDELJAK, 16.10.2017. | 09:16 Podeli Foto: YouTube Screenshot Lider mitinga Fric Kun, Amerikanac nemačkog porekla, se tokom zakletve zastavi odrekao "jevrejskih medija" i pozvao da se "Amerika vrati američkom narodu..." i postane "bela". Sedmominutni klip koji je režirao Oskarom nagrađen dokumentarista Maršal Kari zapravo je spoj više fragmenata snimljenih u Medison Skver Gardenu. Miting je prekinut kada je Isador Grinbaum, 26-godišnji Jevrej iz Bruklina istrčao na scenu. On je tada bačen u masu i pretučen, pre nego što je policija stigla. Kao da to nije bilo dovoljno, kažnjen je za nedolično ponašanje novčanom kaznom u iznosu od 25 dolara (današnjih 431). "Deo Kunovog govora koji nije prikazan u filmu, ističe oca Kolina, čije su radio emisije hvalile Hitlera i Musolinija i imale publiku od oko 30 miliona ljudi", kaže autor filma. "Henri Ford i Čarls Lindberg izrazili su svoja antisemitska uverenja, a medijski mogul Vilijam Rendolf Herst je izjavio: 'Kad god čujete da je neki istaknuti Amerikanac nazvan fašistom, zapravo je reč o lojalnom građaninu koji se zalaže za amerikanizam". Možda je imajući to u vidu, Kari istakao izjavu novinara "New York Times"-a iz tog vremena Halforda E. Lakoka, koji je rekao: "Kad fašizam dođe u Ameriku, neće biti označen kao 'Made in Germany'; neće imati obeležja svastike; neće se zvati fašizmom. Zvaće se, naravno, amerikanizmom". "Za mene je najstrašniji deo filma reakcija gomile. Dvadeset hiljada Njujorčana koji vole svoju decu i verovatno su fine komšije, došlo je s posla tog dana, obuklo odela i suknje i otšlo da aplaudira, smeje se i peva, dok je govornik dehumanizovao ljude koji će u narednih nekoliko godina biti ubijani. Ovo nije toliko pokazatelj loših stvari koje su Amerikanci radili u prošlosti, kao upozoravajuća priča o tome šta bismo mogli da uradimo u budućnosti". https://www.b92.net/zivot/vesti.php?yyyy=2017&mm=10&dd=16&nav_id=1314556
  3. Божидар Бошко Петровић је још један из плејаде наших ваздухопловаца који полако тону у заборав и нестају из меморије овог народа. Тек је "претурио" фртаљ века преко својих плећа, а већ је постигао био да буде и врстан фудбалер и репрезентативац Југославије и одличан пилот... Револуционар... Прикључивши се Интернационалним бригадама у Шпанском грађанском рату и поставши члан "Глориосе"-славног републиканског ваздухопловства, успео је да за нешто мало више од месец дана обори 8 фашистичких авиона (5 самостално и 3 у садејству) што га смешта у круг небеских бесмртника и ваздушних асова... Бошко Петровић (1911-1937) Божидар Бошко Петровић је рођен 7. априла 1911. године у варошици Бела Паланка. Његов отац је био полицијски службеник и тада га је служба затекла у том граду на југоистоку Србије. Мајка је била кројачица. Иначе, родитељи су му били родом из Ивањице, у коју је Бошко касније, током детињства и младости редовно одлазио. Након Првог светског рата, породица се због очеве службе сели у Београд, где отац постаје начелник полицијске станице на Врачару. Као и велики број деце која су одрастала у беди тих послератних година, једина забава је била трчкарање за лоптом. Када је кренуо у Гимназију (похађао је прво Трећу, а потом Четврту мушку), Бошко је почео озбиљно да тренира у БАСК-у, а нешто касније и у БУСК-у. Ипак, играјући у та два клуба није постигао неке запажене резултате. Зато је преко лета, све то надокнађивао када оде у родни крај својих родитеља-Ивањицу. Преко лета су ивањички ентузијасти покретали тзв. ђачки фудбалски клуб "Јавор" у чијем раду се Бошко нарочито истицао. Бошко у тиму ивањичког "Јавора", стоји девети с лева, фото: http://www.fkjavor.com/images/phocagallery/thumbs/phoca_thumb_l_1225248665_24.jpg Пред крај седмог разреда Гимназије, Бошко почиње да занемарује књигу и напушта редовно школовање. Но, преко лета се "дозива памети" и одлучује да оде код брата у Нови Сад, где је овај службовао у ваздухопловству. У престоници Војводине наставља ванредно школовање и почиње да тренира за ФК "Војводина", баш у време највећег ривалства у оквиру "Новосадске фудбалске жупе". Наиме, тада су лидери у овој фудбалској групи били шабачка "Мачва" и Војводина. У фудбалским аналима је остало записано да је на дербије знало да се у Новом Саду сјати пола Шапца, а исто тако и у Шапцу-пола Новог Сада. У "Војводини" Бошко доживљава пуну фудбалску афирмацију као десно крило. Бошко као првотимац ФК "Војводина", фото: http://vazduhoplovnetradicijesrbije.rs/images/biografije/boskopetroviclh5.jpg Постаје стандардни првотимац и са Војводином постиже успехе и у Великој лиги тадашње Краљевине. Упоредо са фудбалском афирмацијом, стиже и лична. Успешно завршава Гимназију и постаје студент београдског Правног факултета, тада најугледније школе у држави. И поред тога, у Новом Саду служећи војни рок 1934. године у ваздухопловству, "добија" још једну љубав-ваздухопловство, којем се враћа након дипломирања на Правном факултету где у Пилотској школи Првог ваздухопловног пука у Новом Саду стиче звање резервног официра-пилота ловца нашег војног ваздухопловства. Бошко Петровић фудбалер и пилот, био је и члан тада забрањене КПЈ. Уласку у партију и револуционарном раду је "кумовала" једна наша фудбалска легенда. Доктор Милутин Ивковић, познатији као Милутинац. Наиме, када се вратио из Новог Сада и почео да студира на Правном, Бошко је почео да наступа за ФК "Југославију". Већ осведочено добар играч из Војводине, убрзо је постао и првотимац новог клуба, само сада на позицији десног халфа. Својим играма се наметнуо, тако да је добио и позив за репрезентацију. И то за утакмицу против Француске, на "Парку принчева" 16. децембра 1934. године. Репрезентацију је тада водила "тројка", коју су чинили селектори Иво Шусте, Мата Миодраговић и Петар Плеше. На иницијативу Мате Миодраговића, коју друга два члана "тријумвирата" прихватају, на место десног халфа уместо до тада стандардног Микице Арсенијевића Балерине, бива постављен Божидар Бошко Петровић. А са друге стране, то је била и опроштајна утакмица за Милутинца, који је напуштао фудбал и репрезентацију. Иако је Милутинац био стандардни фудбалер "Југославије", почетком 30-их је прешао у БАСК, тако да Бошко није имао прилику да га упозна као саиграча у тиму, али је сада на турнеји у Паризу имао доста времена свакако... Та утакмица за Бошка није била успешна. Замењен је на полувремену, јер је отприлике "изгорео" пред 35000 гледалаца у утакмици, коју је Југославија изгубила са 3:2. Али је ступио у лични контакт са тада једним од највиђенијих београдских комуниста-Милутинцем. др Милутин Ивковић-Милутинац, фото: Политика Убрзо се круг (комунистичких) пријатеља шири, тако да Бошко учествује у разним револуционарним активностима у Београду. Јавним и мање јавним. Постаје, са Милутинцем, Ивом Лолом Рибаром, Вељком Влаховићем и још неким СКОЈ-евцима део уређивачког тима листа "Младост", гласила београдске комунистичке омладине. Из тог периода је и једна анегдота. Наиме, током протеста и митинга против власти у Београду, Бошко је био хапшен више пута. Због илегалног рада, чак и у својој кући на Врачару, иако му је отац био шеф полиције за врачарски округ. Након хапшења је пуштан, али да би био некако "обележен" као комуниста, пандури су му бријали главу, што је постизало контраефекат. Наиме, када Бошко истрчи на терен у дресу ФК "Југославија", па још свеже обријане главе, то је изазивало неподељене симпатије и овације међу публиком, јер су знали и ко је и чији је син и због чега је ошишан. На иницијативу СКОЈ-а, заједно са Милутинцем, Бошко је био и један од организатора бојкота ЛОИ у Берлину 1936. године... А тада, средином 30-их, уз дружење са револуционарном омладином, код Бошка се јавља идеја да се прикључи републиканцима у Шпанији. Шпанија је већ годинама била на ивици грађанског рата. Разлике, социјалне и политичке између присталица Републике и присталица генерала Франка су толико нарасле, да су у лето 1936. године довеле до грађанског рата. Застава Интернационалних бригада Бошко тог лета 1936.године, чврсто решава да се прикључи шпанским републиканцима. Зато читаво лето те 1936. године, проводи на тренажи (што му је као резервном пилоту и била обавеза) у оквиру пука на земунском аеродрому, као и на полигону у Белој Цркви. Често користи прилику да замени на тренажном лету неког штабског официра или старијег пилота којем је летења преко главе. Тако да је за веома кратко време, тих летњих месеци, налетео преко 300 сати (што нису имали ни неки активни пилоти). Више пута је успешно дејствовао на белоцркванском полигону и на крају, опробао се на више типова летелица (Гурду Лесер, Авија БХ-33 и Хокер Фјури). Одлазак у ратом захваћену Шпанију је био немогућа мисија јер, ем што је земља погођена ратом и била затворених граница, ем је и сама Краљевина Југославија отежавала и забрањивала одлазак у ту државу, чак и пре избијања отвореног сукоба. Са друге стране, Бошко је морао свој одлазак у Шпанију да "одради" на неки начин, а да у то нико не посумња. И прилика се створила у зиму 1936. године, када је БСК добио позив да гостује у Француској. Бошко је успео да исценира некакав сукоб са управом ФК "Југославија" и да добије исписницу. Истог момента прелази у БСК који га оберучке прихвата и са њима креће на француску турнеју у Париз средином децембра 1936. године. Одмах по доласку у Париз, опрашта се од својих саиграча и са лажним пасошем направљеним још у Београду у илегалној комунистичкој радионици, на Божић 25. децембра 1936. године, као Фернандо Гарсија, илегално прелази границу и долази у Шпанију. Група југословенских пилота у саставу републиканске "Глориосе", фото: http://2.bp.blogspot.com/-T-JCzSKpvF4/UNP-6WG2DfI/AAAAAAAAAIo/VilpZ-9qLz4/s400/viadores.jpg Одмах по доласку у Шпанију, са својим другаром Сретеном Дудићем, такође резервним пилотом и синовцем народног хероја Драгојла Дудића, бива упућен у бомбардерску авијатичарску школу у Албасете. Након обуке од непуних месец дана, Бошко и Сретен улазе у састава ескадриле "Андре Марло" која је била опремљена лаким (и застарелим) бомбардерима Бреге 19. Њихова зона одговорности је била околина Валенсије, где су 14. фебруара 1937. године доживели удес, којом приликом Дудић гине, а Петровић бива повређен. Опоравак је текао брзо и већ у марту Бошко почиње да лети на бомбардеру Тупољев АНТ-40. Извео је неколико успешних задатака, али му је стално била на уму погибија колеге Дудића, тако да он од надлежних у Команди Републиканског ваздухопловства тражи да пређе у неку ловачку ескадрилу. Његовој молби се изашло у сусрет, тим пре што им је предочио да је у ЈКВ завршио ловачку обуку. Убрзо се обрео у ловачкој школи у Ел Кармолију и примљен је у састав Интернационалне Прве ескадриле на челу које је био совјетски пилот Иван Јерјоменко. Поред Руса командира и још неколико пилота Руса, у ескадрили су била и два Шпанца, два Американца, два Аустријанца и наш Бошко Петровић. Пилоти из ескадриле су летели на Поликарповима И-15, које су Шпанци звали "Чато" и рејон дејства ескадриле је био планински венац Сијера де Гвадарамана у чијем се подножју са јужне стране налазио и град Мадрид. Поликарпов И-15 "Чато", на којем је Бошко летео, фото: http://surfcity.kund.dalnet.se/images/petrovich_2.jpg Своје "ватрено крштење" Бошко је имао 2. јуна 1937. године када надомак Мадрида у планинама Гвадарамане ступа у борбу са фашистичким Фиатом ЦР.32, којег обара. Била је то његова прва ваздушна победа. Крајем месеца, Бошкова ескадрила се сели у Алгете, предграђе Мадрида где су били у приправности за дејства против Националистичких снага на фронту Брунете. У рано јутро, 6. јула, у пару са командиром Јерјоменком, Бошко обара један фашистички До-17, чији је пилот након искакања падобраном заробљен и где се после испитивања испоставило да је један од Химлерових саветника... Истог дана увече, пред Бошком и његовим "Чатом" евиденцијског броја 13, "пада" још један Италијан у Фиату. Сутрадан, 7. јула, опет Фиат! А онда, 8. јула на фронту Брунете, Божидар са једне и Рус Јевгениј Птухин (или Генерал Хозе, како су га звали у Републиканској армији) заједно обарају један Месершмит Ме-109 Франкових снага, што је према неким подацима било прво обарање овог типа летелице у ваздушној борби. Сутрадан, 9. јула, опет на фронту Брунете један италијански фашиста у Фиату бива побеђен у борби против Бошка. Фиат ЦР.32 Бошко је оборио 5 летелица овог типа, фото: http://www.finn.it/regia/immagini/fiat/cr32_2.jpg И тај 12. јул (према неким изворима 18.) није за Бошка био много другачији од осталих. Његов "Чато" је био спреман на стајанци и он је са механичарима ћаскајући очекивао наредбу за полетање. Један немачки Хајнкел Хе-111 се тромо превлачио преко планинског венца Гвадамаране, са задатком да бомбардује Мадрид. У сусрет њему полеће тројка: Рус Леонид Рјубкин као вођа, те Шпанац Луис Сардина као десни и Бошко Петровић као леви пратилац. Недуго по полетању започиње ваздушна битка, и бомбардер у виду ватрене лопте пада на Брунете. По повратку у базу, један Фиат из пратње бомбардера напада Бошка, али га Сардина успешно брани и Бошко са незнатним оштећењима слеће на аеродром. Бошко пред полетање на задатак, фото: http://surfcity.kund.dalnet.se/images/petrovich_1.jpg Истог дана предвече, борбе на западном рубу Мадрида су се интензивирале и Бошко полеће у пресретање са командантом Јерјоменком и још неколико пилота. Опет су у питању били тешки бомбардери, којима су ловачку подршку давали италијански Фиати. Они се упуштају у ваздушну борбу. Треба рећи да су Националистички пилоти, нарочито они који су летели на Фиату, имали обичај да се из борбе "извуку" стрмим обрушавањем ка земљи и потоњим "извлачењем", јер је Фиат ЦР.32 и пре рата био познат као летелица изузетне маневарбилности и управљивости, коју је италијанска ваздухопловна индустрија нештедимице приказивала по аеромитинзима широм Европе 30-их година и где су свуда побрали аплаузе за умеће пилота и могућности летелице. Тако се не мало пута десило и на фронту. Често пута, када виде да су "у проблему", пилоти Фиата су користили овај маневар. Републикански пилоти су мислили да су погодили летелицу и напуштали су рејон дејства, да би само након пар тренутака, када се противник "извуче" тик изнад земље схватили да су изиграни и да је "Франкиста" успешно избегао сукоб и сада се враћа у базу да се спреми за неке нове битке... За тај "јадац" је знао и Бошко. И када се један Фиат нагло обрушио ка земљи,Бошко је кренуо за њиме, да би га "испратио" и евентуално опет извео напад ако би овај симулирао... Међутим, Фиат је заиста био погођен и треснуо је у земљу и у експлозији се расуо у хиљаде комада. Да ли је ударни талас експлозије допринео да Бошко изгуби управљивост своје летелице, или просто није могао да извуче свог "Чата" из стрмог обрушавања, углавном тог 12. јула у предвечерје, на фронту Брунете, на западном рубу шпанске престонице, погинуо је Божидар Бошко Петровић... Дипломирани правник, фудбалер и репрезентативац Југославије, резервни пилот ЈКВ и поручник Шпанске републиканске армије. Имао је 26 година... Његова породица никада није добила посмртне остатке. Претпоставља се до дана данашњег да је сахрањен у масовној гробници код Брунете. У саставу Интернационалних бригада, међи више од 1500 бораца са простора Краљевине Југославије, учешће у борбеним дејствима на страни Републике је узело и неколико пилота. Поред Бошка Петровића, у саставу "Глориосе" летeли су и Јосип Крижај, Сретен Дудић, Јовица Мирилов, Виктор Јазбиншек, Руди Чешновар, а у склопу одржавања је радило и још неколико десетина радника ваздухопловне индустрије. Лик Бошка Петровића је након његове погибије освануо и на плакатима којима су Интернационалне бригаде позивале нове добровољце у састав Републиканске армије. Бошко на плакату (у средини), којим су републиканци позивали добровољце у Интер бригаде, фото: http://1.bp.blogspot.com/-5wC--FrrNC4/UZ6KXJNLSAI/AAAAAAAAGHs/-77s5NJWWMs/s1600/0768.jpg Иначе, његове победе нису остале без одјека ни код нас, с` тим што је штампа, на велику жалост његове породице, представљала Бошка као плаћеника који је сваку ваздушну победу добро наплатио од Републиканаца, а новац је скупљао у једној швајцарској банци... Све што је остало од Бошкових личних ствари је пред Други рат донео један наш Интернационалац и предао је Бошковој породици. Они су то у предвечерје рата закопали у дворишту породичне куће. Била је ту његова пилотска јакна, нешто личних ствари и фотографија. Нажалост, након рата је у иоле добром стању остао само његов пасош, који се данас налази у Музеју ЈРВ. На самом почетку Друге војне, у његовом родном крају је основана, у селу Тутићи, 31. јула 1941. године, Моравичка партизанска чета, која је понела његово име. И једна улица у Ивањици носи његово име, а од 1959. године под западном трибином стадиона ФК "Партизан" налази се спомен плоча постављена у част Божидара Бошка Петровића. Поред ње је и спомен плоча Милутинцу. Има ту симболике... Обојица су били фудбалери. Њихово познанство и револуционарне идеје су их на трен раставили. Милутин је остао у Београду и убијен је од фашистичке руке домаћег издајника у логору на Бањици. Бошко је настрадао у борби са фашистима у Шпанији. Опет су се "састали", надомак фудбалског терена, где су се и упознали и желели да се боре за неки бољи и лепши свет. Град Београд и Србија су се др Ивковићу одужили и том спомен плочом и улицом у Београду и бистом испред Партизановог стадиона и на крају, Милутинац је трајно овековечен и у филмском пројекту "Монтевидео". Спомен плоче Бошку Петровићу и др Милутину Ивковићу на стадиону ФК "Партизан" Бошко Петровић можда није достигао такве фудбалске домете попут Милутинца, али је доспео небеских висина као наш једини ваздухопловни ас, који има само једно скромно спомен обележје. На нашу част, ил` срамоту... http://udruzenjepvlps.org/bosko-petrovic/
  4. Од октобра 2014. године када су из манастира Заова недалеко од Пожаревца прешли у манастир Тумане, десетак километара од Голупца, петочлано братство монаха вредно ради на обнови ове светиње и наставља своју мисију. Још од доба када је саграђен у време кнеза Лазара Хребељановића у манастиру је боравило братство, а затим је шездесетих година прошлог века због малобројних монаха манастир постао женски, а онда пре две године, због недовољног броја сестара, враћен му је историјски статус мушког манастира. Старешина – игуман Димитрије (34) и монаси Петар (29), Павле (25) и Теофил (32) дочекали су ме у Туману вредно обављајући своја дневна послушања и где, како сам убрзо схватио, има много посла, али не и времена за дуге разговоре. Пети члан искушеник Неша био је пословно одсутан. – Устајемо око 5 сати, помолимо се и идемо на јутарњу службу. После тога се у трпезарији послужимо чајем или кафом и крећемо у свакодневна задужења. У манастиру се једе два пута дневно: ручак је у 10, а вечера у 18 сати. По правилима живљења у овом манастиру немамо поподневни одмор – објашњава ми отац Павле, најмлађи по годинама, али не и по служби. Монаси ми причају да се труде да, колико Бог даје и колико њихове мале снаге дозвољавају, манастир врате у лепо и припадајуће стање и да му поврате сјај и славу коју је имао кроз богату историју Његово послушање је да храни животиње и да води рачуна о њима. У манастиру гаје краве, овце, козе, свиње, живину, магарце, поније, ему птице и ламе, од којих су неке у зоолошком врту који су направили да би улепшали боравак најмлађим посетиоцима. На пролеће очекују и нојеве. Имају башту, пластеник, рибњак и кошнице са пчелама. У некадашњој старој воденици, сада гостопримници, ходочасници и туристи могу да се окрепе. У манастиру нема интернета и домета за мобилни телефон. – Жеља нам је да посетиоци овде проведу пријатно време, да се упознају са историјом манастира и да се поклоне светињама које се у њему чувају: моштима Светог Зосима Туманског и Светог Јакова Туманског и чудотворној икони Пресвете Богородице Курскаје коју су овде својевремено донели руски монаси. Могу да виде грандиозну архитектуру и уметност цркве Светог Архангела Гаврила и у гостопримници да се послуже храном која је усаглашена са манастирском кухињом. Не постоје цене, већ свако даје прилог за обнову манастира – прича ми Димитрије. Када су се преселили манастир је био у запуштеном стању и, најблаже речено, заборављен од народа. На литургије је долазило тек по неколико особа, док сада недељом у цркви можете видети по стотинак верника и на десетине паркираних аутомобила. За манастир који није поред главног пута и у који се треба наменски упутити то је велики напредак. У разговору са оцем Димитријем, игуманом манастира Како је настало име Тумане? Народно предање везује се за име косовског јунака Милоша Обилића и казује да је он на месту данашњег села Дворишта имао своје дворе. Једном приликом кренуо је у лов и тада је нехотице ранио прослављеног пустињака Преподобног Зосима Синаита. Понео га је ка двору да му извида ране, али му је светац на месту где је данашња црква рекао: „Ту мани и пусти ме да умрем“. У знак кајања због ненамерног убиства Милош над његовим гробом почиње изградњу цркве. – Ово је велика светиња која превазилази оквире региона у којем се налазимо. Имамо срећу да у овом манастиру, иако смо у двадесет првом веку, човек стиче утисак да је дубоко у средњем веку – наставља Димитрије. Богатство предања и сведочанстава о овој светињи овде бивају одједном јасни и блиставо откривени, што монасима даје снагу и мотив да се потруде да читав комплекс доведу у стање које ова светиња заслужује На моју тврдњу да житељи Голупца и околине нашироко и већ дуже време од уста до уста преносе причу о вредним монасима који посвећено раде и о томе како су их они вратили на литургије, отац Димитрије дипломатски одговара да у манастиру имају утисак да никад не стигну све да ураде. Управо људи из овог краја од којих сам чуо за ову својеврсну монашку мисију позвали су ме да навратим у Тумане и лично се у све уверим. Мој домаћин Јован Коцмановић, професор историје и туристички водич из Голупца имао је само речи хвале, а све ово о чему пишем потврдио је и Драгослав Јовић из села Двориште, којег сам затекао у трпезарији манастира. Фреска краља Александра Карађорђевића – Нигде нисам срео народ који је на тако диван начин привржен цркви и који улаже сву своју снагу и добру вољу да унапреди светињу. Они манастир доживљавају као свој дом. То је важно нагласити јер је наишло време отуђења у којем људи неће да помогну ни својим најближима, а камоли да се одрекну нечега ради једног манастира. И све што овде видите, а да је обновљено за две године и нешто јаче, представља труд народа овог краја и шире, који одржавајући ову светињу наставља тамо где су наши славни преци стали. Ово нећете наћи свуда у Србији. Шта год да затражите од њих, добијете нетремнице у по дана и у по ноћи – прича ми. После свете литургије недељом и празницима народ из манастирске цркве сврати у конак на скромно послужење, да попије кафу, сок и да са братством манастира проведе неколико сати у духовним разговорима. – То је људима постало интересантно и долазе у све већем броју. Наша трпезарија и гостопримница бивају мале да приме толико људи. Ипак, ми у томе не видимо ништа спектакуларно, наша је дужност да светињу одржавамо, чувамо и унапређујемо, а народ вероватно види да ми то са љубављу радимо. Мошти Светог Зосима помогле су многима и имамо бројна сведочанства у манастиру о чудима које је учинио људима. Неке је исцелио, некима је помогао у животним околностима, људи из благодарности поново долазе да му се поклоне, из Србије, Хрватске, Босне и Херцеговине, Бугарске, Румуније, Русије, Грчке… Чудесна прича о манастиру дубоко се уткала у свест нашег православног народа и подсећа људе на нашу славну и древну историју. На километар од манастира, дубоко у шуми, окружена столетним стаблима, у литицама стена налази се, од 14. века до данас људском руком нетакнута испосница у којој је живео и молио се Свети Зосим Тумански. Манастирско братство заједно са народом покренуло је велику акцију обнове овог духовног споменика. – Народ одлази горе молећи се Светом Зосиму, тражећи божји благослов и утеху и односећи чудотворну лековиту воду из те испоснице. Желимо да је обновимо и да јој вратимо намену болослужбеног простора. Поред је кућа за монаха, коју је такође потребно уредити, тако да овим путем позивам људе добре воље да допринесу спасењу своме, своје душе и својих ближњих и да нам помогну у обнови тог прворазредног духовног блага – поручује игуман Димитрије. Питао сам га и да ли је ово једно од најмлађих монашких братстава у Србији? – Ја то не могу да кажем, јер има много великих манастира. У Епархији браничевској је једно од најбројнијих и вероватно једно од најмлађих, када је о старости монаха реч. У последње време слабо има кандидата и монаштво није тако развијено као раније. Млади људи се тешко одлучују на живот који са собом носи одговорност и жртву. Сви ми смо из удобности породичних домова дошли овде и почели нови живот. Људи су данас постали много упућени на себе и заборављају да је Бог човеку наменио живот у заједници. У манастиру имамо заједницу, другачију од људи у свету који живе брачним животом, али и једна и друга су усмерене ка слави божјој и спасењу свих нас. Поента је да човек, шта год да одабере, у томе буде до краја темељан, а Господ ће му свакако помоћи – рекао је Димитрије и мојим читаоцима послао божићну поруку. Монасима остаје времена за хобије: Отац Теофил бави се иконописањем и црквеним појањем – Пред нама су дани радосног хришћанског празника, рођења господа нашег Исуса Христа. Порука свима нама је да се ујединимо у вери и љубави. Мир и радост коју ћемо понети нашим сведочењем стићи ће до свих људи добре воље, у свету ће бити мање мржње и ратова, а људи ће покушати да живе у радости братског поштења. Уз више љубави и толеранције бићемо богоугодни и пријатни ближњима својима. Мир Божји! Христос се роди! Tekst: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com (prenos teksta dozvoljen uz link kawww.pricesadusom.com u skladu sa Pravilima korišćenja i uslovima oglašavanja), МОЛИМО ВАС ПОСЕТИТЕ ОВАЈ ДИВАН САЈТ! www.pricesadusom.com Фотографије: Ненад Благојевић, архива манастира Тумане
×