Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'жртве'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 22 results

  1. У Доњој Градини - Дан сећања на жртве логора Јасеновац, у којем је убијено 700.000 Срба, Јевреја, Рома и антифашиста. Са догађаја, у организацији влада Републике Српске и Србије, поручено да ће заједничким средствима бити изграђен Меморијални центар у помен жртвама јасеновачке голготе. -Ово је довољан злочин за све људе до краја света и времена, али дух усташтва, нажалост, још живи, поручено је из Доње Градине. Патријарх Иринеј је подсетио да је у Јасеновцу за непуне четири године убијено више људи него што су Турци уморили током стотина година владавине на овим просторима. -Још се води велика дискусија колики је тај број. Веома велики, браћо и сестре. Они најобјективнији истраживачи сматрају да је прешао један милион и много више, рекао је Патријарх српски Иринеј. Јасеновачке жртве симобл су мучеништва каквог није било у историји цивилизације. -Ни ваздуха, ни воде, ни санитарних просторија, најцрњи мрак и проклетство. Отац је поред њега, држи га за руку, дечак се гуши због недостатка ваздуха и од жеђи, прича Исак Асиел, главни рабин Јеврејске заједнице у Србији. -Усташки џелати су те људе сатирали не бројећи их. Зато данас и не знамо, како Његова Светост рече, колико је људи којима је матерњи језик, језик ове молитве страдало на овим и околним стратштима, нагласио је г. Драгољуб Ацковић, члан Светског парламента Рома. Израелски историчар Гидеон Грајф, аутор енциклопедије Јасеновац - Аушвиц Балкана, поручио је да је бавећи се истраживањем дошао до закључка да је Јасеновац био бруталнији од Аушвица. -Данас смо се окупили како би дигли глас против ратова, монструозних ратних злочина и подигли свест о изазовима пред којима се налази човечанство данас, а нарочито против ревизионизма и његових опасних последица, истакао је г. Грајф. Независна Држава Хрватска била је продукт фашизма. Од јасеновачког злочина прошло је више од 70 година, али се ово свето место обилази тек последњих деценија. -Нажалост, током многих деценија није придавана довољна пажња ни самом злочину, ни масовности злочина који се десио, ни свим оним страхотама које су биле везане за езгекуцију, како су убијани људи и како су нестајали. Али, посљедњих година на овај начин показујемо поштовање према овом мјесту, рекла је председница Републике Српске гђа Жељка Цвијановић. А поштовање ће бити исказано и Меморијалним центром, који ће заједнички градити владе Српске и Србије. -Влада Републике Српске и Влада Србије ће заједничким средствима планирати, пројектовати и извести радове на изградњи монументалног Меморијалног центра који ће трајно обиљежити страдање Срба на овим просторима, односно на простору Градине. Биће то не само мјесто сјећања, него и мјесто мира, нагласио је г. Милорад Додик, председавајући Председништва БиХ. Премијерка Србије Ана Брнабић поручила је да је потребно свом снагом борити се против прекрајања историје и релативизације најгнуснијих злочина. -Зато ћемо уложити значајна средства у обнову и изградњу Меморијалног центра Доња Градина на лично залагање и иницијативу председника Србије Александра Вучића. И ово ће бити само почетак обнове сећања и поштовања, јер то дугујемо свим невиним жртвама, рекла је премијерка Србије Ана Брнабић. -Влада Републике Српске заједно са Владом Србије учиниће све да у Доњој Градини буде саграђен комплекс који ће нашу дјецу, наша покољења, да учи шта се то дешавало. На тај начин биће послата порука да је ово једини логор, можда и на свијету, али сигурно у Европи, који је био и логор за дјецу, рекао је премијер Српске Радован Вишковић. Амерички амбасадор у БиХ Ерик Нелсон поручио је да се мора учити о прошлости и да ревизионизам није од помоћи. Бројне делегације положиле су венце у Доњој Градини, а награђени су и најбољи ученички литерарни и ликовни радови, посвећени јасеновачкој голготи. СПЦ
  2. На данашњи дан пре 20 година, 24. марта 1999. године, започела је НАТО операција ваздушних удара по циљевима на територији СРЈ под називом "Савезничка сила". У присуству свих припадника јединица са батајничког аеродрома и чланова породица настрадалих, молитвено смо се сетили наших настрадалих другова... 24. марта 1999. године у 19:50, дејством крстарећим ракетама по инсталацијама ВОЈИН на Копаонику и дејством ловачке авијације по циљевима на Космету и широм Србије, започела је агресија земаља чланица НАТО пакта на тадашњу СРЈ. Током 78 дана бомбардовања у склопу операције "Савезничка сила", како је гласило званично име које је подједнако бесмислено као и имена које је америчка и српска власт сервирала својим јавностима (у Америци су је звали "Племенити наковањ", а нама је "сервирано" име "Милосрдни анђео"), погинуло је преко 2500 људи (припадника војске, МУП-а и цивила), а рањено је преко 5000 људи. НАТО авијација је за 78 дана извршила 26100 авио полетања испаливши 415000 пројектила различите врсте и намене укупне масе преко 22000 тона, које су нанеле поред људских жртава и велике материјалне губитке. Највећи удар је примила стратегијска групација нашег РВ и ПВО, где дејство на поменути вид наше војске није престајало свих 78 дана агресије. Наша ловачка авијација је извршила 12 борбених летова. Три ради маневра, а девет (седам појединачно и два у пару) ради супростављању непријатељским авионима. Изгубљено је 6 авиона МиГ-29 и један је тешко оштећен. Два пилота су погинула. Ловачко-бомбардерска авијација је дејствовала у склопу ваздушне подршке јединицама Треће армије на Космету је извела укупно 24 лета успешно извршивши дејства по 11 објеката ОВК. Један пилот је погинуо и један авион је изгубљен. Хеликоптерске јединице и транспортна авијација су за време трајања агресије извршили 179 летова превожења рањених и превожења материјалних средстава. У склопу те бројке извршено је 6 летова у циљу спасавања наших оборених пилота и пет летова у циљу проналажења непријатељских летача. Ова групација нашег РВ и ПВО није имала губитке у људству и техници. Јединице ВОЈИН (Ваздушно осматрање јављање и навођење), иако су претрпеле први удар, тактичким маневрима током свих 78 дана некако су успевале да прикупљају информације о покрету непријатељских летелица. Извршиле су и командним јединицама РВ предале око 35000 информација о покрету НАТО авиона. Имале су губитке у људству и техници. Јединице ПВО у склопу стратегијске групације (јер је вршено ПВО дејство и из састава копнене војске на терену) укупно су извршиле 555 ватрених дејстава. При томе су испалиле 363 ракетна пројектила различитих намена и преко 100000 противваздушне муниције различитог калибра. Својим дејством су уништиле 2 авиона, 27 беспилотних летелица и 45 крстарећих ракета. Поред тога, погодиле су и оштетиле још 36 авиона и два хеликоптера НАТО пакта. Имали су људских и материјалних губитака... Тактичким маневром јединица РВ и ПВО на терену и постављањем лажних мета, избегнути су још већи губици... Укупно је погинуло 39 припадника стратегијске групације РВ и ПВО и (2+3) припадника овог вида у склопу КОВ, односно припадника КОВ у саставу нашег вида. На 20-у годишњицу НАТО агресије, данас је на аеродрому Батајница служена Литургија и помен свим настрадалим. Припадницима војске, полиције, цивилима. У присуству свих припадника 204. ваздухопловне бригаде и породица погинулих, молитвено смо се сетили наших колега који животе положише у одбрани земље. Бригадни свештеник, јереј Предраг Докић је служио парастос испред споменика "Нико није рекао нећу". Након молитве, венце на споменик су положили и командант бригаде, бригадни генерал Жељко Билић и породице пилота, мајора Зорана Радосављевића и пуковника Миленка Павловића који настрадаше у ваздушним окршајима са бројчано и технолошки надмоћнијим непријатељима. Мајор авијације Зоран Радосављевић, пилот-ловац, рођен је у Приштини 26. фебруара 1965. године. Након завршене основне школе, Зоран успешно завршава Ваздухопловну Гимназију "Маршал Тито" у Мостару и Ваздухопловну војну академију у Задру, односно њен деташман за ловачку авијацију у Пули. По завршетку школе и промоције у официрски чин, Зоран бива распоређен на аеродром Батајница и започиње летачку каријеру на авиону МиГ-21, да би убрзо завршио преобуку и за ловца на авиону МиГ-29. Поред војних обавеза, свестран какав је био, у слободно време се бави наутиком, тј једриличираством, а не престаје ни са својим стручним усавршавањем. Завршио је последипломске студије на Саобраћајном факултету у Београду, где је и магистрирао из области сателитске навигације. Спремао је докторску дисератацију, али је дошао март 1999. године. У том тренутку, Зоран је био пилот у саставу 127. ловачке авијацијске ескадриле "Витезови". Тог 26. марта је стигла наредба за полетање једног пара авиона, за који су се задатак добровољно пријавили мајор Зоран Радосављевић и потпуковник Слободан Перић. Након полетања и узимања северног курса, од официра за навођење пар је добио наредбу да крене ка западу и граници са Дрином. Прешавши границу СРЈ и БиХ, дошло је до контакта наших пилота са непријатељским, где су обе наше летелице оборене директним поготком на 7000 метара висине. Потпуковник Перић је преживео обарање, док је мајор Зоран Радосављевић нажалост погинуо. Остаци авиона и Зораново тело су пронађени у близини Теочака код Бијељине. Локално становништво је успело да Зоранове посмртне остатке у сарадњи са Војском Републике Српске пребаци у Србију, где су сахрањени 29. марта. Постхумно је одликован Орденом за храброст. Није био ожењен и није имао деце. У селу Батајница постоји улица са његовим именом. Најбољи студент смера ваздушног саобраћаја на Саобраћајном факултету у Београду бива награђен признањем са Зорановим именом. Од септембра 1999. године одржава се једриличарска регата која носи назив "Меморијал Зорана Радосављевића" и то и на црногорском приморју и овде на београдским рекама. Многи једриличарски и ваздухопловни клубови у земљи носе име овог часног пилота нашег ваздухопловства. Пуковник авијације Миленко Павловић, пилот-ловац, рођен је у селу Горње Црниљево код Осечине, 5. октобра 1959. године. Након основне школе завршене у родном месту и у Осечини, одлази у Мостар у Ваздухопловну војну Гимназију "Маршал Тито", а потом у Ваздухопловну војну академију у Задар. Као питомац 31. класе ове високошколске установе наше војске, на основу успеха и физичких предиспозиција бива одређен за ловачку авијацију и ловачку обуку завршава у деташману ове школе у Пули. Прво место службовања му је био ловачки пук у Батајници у који ступа као потпоручник 1982. године. Својим радом и залагањем током службе, два пута је ванредно унапређиван и то у мајорски и чин пуковника. Летео је на авионима Л-17 (МиГ-21) и Л-18 (МиГ-29). Са успехом је завршио и Генералштабну школу наше војске. НАТО агресија на нашу земљу га је затекла на дужности Команданта 204. ловачког пука на аеродрому Батајница. У рано јутро 4. маја, наређена је приправност број 1, за две наше 29-ке и то једну која је била на Батајници и једну на аеродрому Сурчин. На Сурчину је "чекао" мајор Љубомир Ђурђевић, док је мајор Иван Ситар био у приправности на батајничком аеродрому. У 11 сати дошло је до смене на летелици, када је Ситара заменио мајор Драган Владисављевић. Сат времена касније, у 12 сати и 7 минута, са командног места Корпуса ПВО је стигла наредба да Владисављевић полети. Међутим, њему на полетању отказује радио-веза и он бива приморан да замени летелицу. У међувремену, са командног места пука пристиже пуковник Павловић и седа у једну исправну летелицу и полеће у 12 сати и 37 минута. Достиже висину од 3000 метара и наша ВОЈИН га усмерава у рејон Ваљева где су непријатељске летелице вршиле дејства по фабрици "Крушик" и складишту убојних средстава у селу Причевић. Дошавши у рејон Ваљева, отказује му генератор наизменичне струје, а самим тим и радар. Ипак, пуковник "улази" у неравноправну борбу против, како сами НАТО подаци кажу да је у том тренутку изнад Ваљева било 16 непријатељских летелица. У неравноправној борби, без радара, убрзо бива погођен са чак три ракете испаљене по свему судећи са холандских ловаца Ф-16. Остаци Миленкове летелице су пали у рејон села Петница. Постхумно је одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена и Злазним летачким знаком. Сахрањен је на Ђурђевдан на Бежанијском гробљу. Иза њега су остали синови Срђан и Немања и супруга Славица. У селу Батајница, од центра насеља до аеродрома, улица носи име по овом храбром пуковнику. На месту пада летелице, у атару села Петница и Бујачић, налази се спомен обележје... Да се никада не заборави... View full Странице
  3. 24. марта 1999. године у 19:50, дејством крстарећим ракетама по инсталацијама ВОЈИН на Копаонику и дејством ловачке авијације по циљевима на Космету и широм Србије, започела је агресија земаља чланица НАТО пакта на тадашњу СРЈ. Током 78 дана бомбардовања у склопу операције "Савезничка сила", како је гласило званично име које је подједнако бесмислено као и имена које је америчка и српска власт сервирала својим јавностима (у Америци су је звали "Племенити наковањ", а нама је "сервирано" име "Милосрдни анђео"), погинуло је преко 2500 људи (припадника војске, МУП-а и цивила), а рањено је преко 5000 људи. НАТО авијација је за 78 дана извршила 26100 авио полетања испаливши 415000 пројектила различите врсте и намене укупне масе преко 22000 тона, које су нанеле поред људских жртава и велике материјалне губитке. Највећи удар је примила стратегијска групација нашег РВ и ПВО, где дејство на поменути вид наше војске није престајало свих 78 дана агресије. Наша ловачка авијација је извршила 12 борбених летова. Три ради маневра, а девет (седам појединачно и два у пару) ради супростављању непријатељским авионима. Изгубљено је 6 авиона МиГ-29 и један је тешко оштећен. Два пилота су погинула. Ловачко-бомбардерска авијација је дејствовала у склопу ваздушне подршке јединицама Треће армије на Космету је извела укупно 24 лета успешно извршивши дејства по 11 објеката ОВК. Један пилот је погинуо и један авион је изгубљен. Хеликоптерске јединице и транспортна авијација су за време трајања агресије извршили 179 летова превожења рањених и превожења материјалних средстава. У склопу те бројке извршено је 6 летова у циљу спасавања наших оборених пилота и пет летова у циљу проналажења непријатељских летача. Ова групација нашег РВ и ПВО није имала губитке у људству и техници. Јединице ВОЈИН (Ваздушно осматрање јављање и навођење), иако су претрпеле први удар, тактичким маневрима током свих 78 дана некако су успевале да прикупљају информације о покрету непријатељских летелица. Извршиле су и командним јединицама РВ предале око 35000 информација о покрету НАТО авиона. Имале су губитке у људству и техници. Јединице ПВО у склопу стратегијске групације (јер је вршено ПВО дејство и из састава копнене војске на терену) укупно су извршиле 555 ватрених дејстава. При томе су испалиле 363 ракетна пројектила различитих намена и преко 100000 противваздушне муниције различитог калибра. Својим дејством су уништиле 2 авиона, 27 беспилотних летелица и 45 крстарећих ракета. Поред тога, погодиле су и оштетиле још 36 авиона и два хеликоптера НАТО пакта. Имали су људских и материјалних губитака... Тактичким маневром јединица РВ и ПВО на терену и постављањем лажних мета, избегнути су још већи губици... Укупно је погинуло 39 припадника стратегијске групације РВ и ПВО и (2+3) припадника овог вида у склопу КОВ, односно припадника КОВ у саставу нашег вида. На 20-у годишњицу НАТО агресије, данас је на аеродрому Батајница служена Литургија и помен свим настрадалим. Припадницима војске, полиције, цивилима. У присуству свих припадника 204. ваздухопловне бригаде и породица погинулих, молитвено смо се сетили наших колега који животе положише у одбрани земље. Бригадни свештеник, јереј Предраг Докић је служио парастос испред споменика "Нико није рекао нећу". Након молитве, венце на споменик су положили и командант бригаде, бригадни генерал Жељко Билић и породице пилота, мајора Зорана Радосављевића и пуковника Миленка Павловића који настрадаше у ваздушним окршајима са бројчано и технолошки надмоћнијим непријатељима. Мајор авијације Зоран Радосављевић, пилот-ловац, рођен је у Приштини 26. фебруара 1965. године. Након завршене основне школе, Зоран успешно завршава Ваздухопловну Гимназију "Маршал Тито" у Мостару и Ваздухопловну војну академију у Задру, односно њен деташман за ловачку авијацију у Пули. По завршетку школе и промоције у официрски чин, Зоран бива распоређен на аеродром Батајница и започиње летачку каријеру на авиону МиГ-21, да би убрзо завршио преобуку и за ловца на авиону МиГ-29. Поред војних обавеза, свестран какав је био, у слободно време се бави наутиком, тј једриличираством, а не престаје ни са својим стручним усавршавањем. Завршио је последипломске студије на Саобраћајном факултету у Београду, где је и магистрирао из области сателитске навигације. Спремао је докторску дисератацију, али је дошао март 1999. године. У том тренутку, Зоран је био пилот у саставу 127. ловачке авијацијске ескадриле "Витезови". Тог 26. марта је стигла наредба за полетање једног пара авиона, за који су се задатак добровољно пријавили мајор Зоран Радосављевић и потпуковник Слободан Перић. Након полетања и узимања северног курса, од официра за навођење пар је добио наредбу да крене ка западу и граници са Дрином. Прешавши границу СРЈ и БиХ, дошло је до контакта наших пилота са непријатељским, где су обе наше летелице оборене директним поготком на 7000 метара висине. Потпуковник Перић је преживео обарање, док је мајор Зоран Радосављевић нажалост погинуо. Остаци авиона и Зораново тело су пронађени у близини Теочака код Бијељине. Локално становништво је успело да Зоранове посмртне остатке у сарадњи са Војском Републике Српске пребаци у Србију, где су сахрањени 29. марта. Постхумно је одликован Орденом за храброст. Није био ожењен и није имао деце. У селу Батајница постоји улица са његовим именом. Најбољи студент смера ваздушног саобраћаја на Саобраћајном факултету у Београду бива награђен признањем са Зорановим именом. Од септембра 1999. године одржава се једриличарска регата која носи назив "Меморијал Зорана Радосављевића" и то и на црногорском приморју и овде на београдским рекама. Многи једриличарски и ваздухопловни клубови у земљи носе име овог часног пилота нашег ваздухопловства. Пуковник авијације Миленко Павловић, пилот-ловац, рођен је у селу Горње Црниљево код Осечине, 5. октобра 1959. године. Након основне школе завршене у родном месту и у Осечини, одлази у Мостар у Ваздухопловну војну Гимназију "Маршал Тито", а потом у Ваздухопловну војну академију у Задар. Као питомац 31. класе ове високошколске установе наше војске, на основу успеха и физичких предиспозиција бива одређен за ловачку авијацију и ловачку обуку завршава у деташману ове школе у Пули. Прво место службовања му је био ловачки пук у Батајници у који ступа као потпоручник 1982. године. Својим радом и залагањем током службе, два пута је ванредно унапређиван и то у мајорски и чин пуковника. Летео је на авионима Л-17 (МиГ-21) и Л-18 (МиГ-29). Са успехом је завршио и Генералштабну школу наше војске. НАТО агресија на нашу земљу га је затекла на дужности Команданта 204. ловачког пука на аеродрому Батајница. У рано јутро 4. маја, наређена је приправност број 1, за две наше 29-ке и то једну која је била на Батајници и једну на аеродрому Сурчин. На Сурчину је "чекао" мајор Љубомир Ђурђевић, док је мајор Иван Ситар био у приправности на батајничком аеродрому. У 11 сати дошло је до смене на летелици, када је Ситара заменио мајор Драган Владисављевић. Сат времена касније, у 12 сати и 7 минута, са командног места Корпуса ПВО је стигла наредба да Владисављевић полети. Међутим, њему на полетању отказује радио-веза и он бива приморан да замени летелицу. У међувремену, са командног места пука пристиже пуковник Павловић и седа у једну исправну летелицу и полеће у 12 сати и 37 минута. Достиже висину од 3000 метара и наша ВОЈИН га усмерава у рејон Ваљева где су непријатељске летелице вршиле дејства по фабрици "Крушик" и складишту убојних средстава у селу Причевић. Дошавши у рејон Ваљева, отказује му генератор наизменичне струје, а самим тим и радар. Ипак, пуковник "улази" у неравноправну борбу против, како сами НАТО подаци кажу да је у том тренутку изнад Ваљева било 16 непријатељских летелица. У неравноправној борби, без радара, убрзо бива погођен са чак три ракете испаљене по свему судећи са холандских ловаца Ф-16. Остаци Миленкове летелице су пали у рејон села Петница. Постхумно је одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена и Злазним летачким знаком. Сахрањен је на Ђурђевдан на Бежанијском гробљу. Иза њега су остали синови Срђан и Немања и супруга Славица. У селу Батајница, од центра насеља до аеродрома, улица носи име по овом храбром пуковнику. На месту пада летелице, у атару села Петница и Бујачић, налази се спомен обележје... Да се никада не заборави...
  4. Карта говори сама... Од 6041 катастарских насеља у целој Србији, 2950 има бар једно страдало лице. Већина оних које немају су на територији КиМ и Рашке...
  5. Крвава окупација Бачке” – наслов је књиге, аутора Тимe Димитријевића, која је представљена у уторак, 22. јануара 2019. године, у свечаној дворани Матице српске. Издавачка установа Епархије бачке Беседа је, заједно за Матицом српском и Српским културним центром Свети Сава, један од саиздавача овог драгоценог сведочанства о изузетно тешком и мучном времену нашег народа. Поздравивши присутне, Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј рекао је да задивљује то, како је под тадашњим околностима, под окупацијом, покојни Тима Димитријевић вредно сакупљао сведочанства. Аутор, Димитријевић, имао је поглед на покојног владику Иринеја Ћирића, који, са неког другог аспекта посматраног, није онакав каквог га ја видим и многи наши савременици данас. То је потпуно, у историјском контексту времена настанка ове књиге, мени разумљиво и, у том погледу, не може се имати нека замерка покојном писцу, хроничару свога времена. Сами припређивачи су запазили да је његово дело необичне композиције, да је комбинација аутогеографског дела хронике и покушаја интерпретације догађаја о којима је у књизи реч. Та интерпретација, у годинама саме окупације, неколико година после окупације, па и до времена када је рукопис био завршен, пре 1960. године, није било могућно да буде заснована на свим расположивим и релевантним изворима. Не смемо заборавити да је званична пропаганда, поред праведне и људске осуде злочина, истовремено све то злоупотребљавала и у своје идеолошке сврхе. Ја сам баш ових дана читао извештај владике Иринеја Синоду, интерни извештај, о стању у Епархији бачкој у току окупације и о својој улози и одговорности у том периоду. Када човек прочита тај извештај, не може осетити ништа друго до дивљење према човеку који је спреман да поднесе сваку жртву да би умањио жртве свога народа и својих верника, и свих који страдају. То је био једини мотив и његовог чланства у мађарском парламенту и потписивања документа против комунизма, и много штошта што му још замерају. Наравно, то све, поготову такав извештај, није могао имати покојни Тима Димитријевић у рукама, нити имати у виду. Ми смо поступили одговорно, никакве интервенције у његовом рукопису нема. Мени, као Епископу бачком и „Беседи”, као једном од издавача, не смета што је његов поглед на владику Иринеја био, рекао бих, на неки начин једностран, зато што је и то слика једног времена, и то верна слика за коју је понајмање крив Тима Димитријевић, који нас је вечерас окупио, навео је владика Иринеј. Предстојатељ Цркве Божје у Бачкој додао је да овај материјал велико благо за све нас. То је велика поука и ја заиста сматрам великим догађајем и у нашој култури, али и у нашој историјској свести и самосвести, да је овај рукопис после дугих деценија, постхумно, верујем да душа аутора ипак има неко сазнање, осећање о томе и да се она вечерас радује са нама овде, она је дочекала свој дан, свој тренутак и сасвим сигурно ће извршити своју мисију међу читаоцима, поручио је Епископ бачки г. Иринеј. Професор Драган Станић, председник Матице српске, казао је да је ова књига описала један страшан период живота нашег народа. Пун контроверзи сâм тај период јесте, а пун контроверзи су и сва тумачења која су потом уследила и вероватно се задуго нећемо моћи тих контроверзи ослободити. Једини начин је да проговоримо онолико колико можемо, свако од нас, нагласио је професор Станић. О књизи „Крвава окупација Бачке” говорили су професор др Слободан Бјелица, др Милан Мицић, и приређивачи: др Драго Његован и др Александар Хорват. У уметничком делу програма учествовали су појци Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин, под управом јеромонаха Јеротеја, сабрата Светоархангелског манастира у Ковиљу, а одломке из књиге читала је др Исидора Поповић. Извор: Епархија бачка
  6. У навечерје празника Обрезања Господњег и спомена на Светог Василија Великог, архиепископа Кесарије кападокијске, у недељу, 13. јануара 2019. године, почела је прослава престоног празника параклиса у Владичанском двору у Новом Саду. Свечано вечерње служио је протопрезвитер Владан Симић, секретар Епископа бачког г. Иринеја, а саслуживао ђакон Иван Васиљевић. Служби је присуствовао владика Иринеј. На дан празника, 1/14. јануара, Предстојатељ Цркве Божје у Бачкој началствовао је светом архијерејском Литургијом, а саслуживали су: Епископ мохачки г. Исихије, протопрезвитери Григорије Сапсај и Владан Симић, као и новосадски ђакони. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Свој допринос празничном сабрању пружили су појци Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин, под управом јеромонаха Јеротеја, сабрата Светоархангелског манастира у Ковиљу. Беседећи по прочитаној јеванђелској перикопи, Епископ бачки је рекао да је био обичај у јеврејском народу да се мушка деца, по рођењу, посвећују Богу и да се, у знак тога завета, обрезују. То је био обичај и код других оријенталних народа, код неких је и данас, али је код Јевреја имао специфичан значај којега они сами најчешће нису били свесни. То је био значај пророчки. Тај старозаветни обичај је жива праслика онога што ће тек доћи, тојест нове стварности, нове твари, новог живота у Христу, у Духу Светоме истовремено. У новозаветном времену, у времену благодати и слободе од закона, нас Сâм Господ – у Свом крајњем и недокучивом смирењу којим прихвата не само нашу природу, него потпуно поистовећује Себе са нама – у том своме смирењу учи нас шта ми треба да, као свој допринос, дајемо бесплатном дару духовног препорода. Тај пут смирења, пут служења, пут жртве, пут љубави, једини је пут спасења за нас, навео је владика Иринеј. Епископ је такође представио и лик Светог Василија Великог, посебно истакавши поједине моменте из његовог живота и напоменуо је његов немерљив допринос у формулисању догматâ Цркве Христове и у устројењу монаштва. Свети Василије Велики је чудесни подвижник, монах, човек скроман да не може бити скромнији. За свој кратак овоземаљски живот, поживео је свега 49 година, успео је да уради колико многи други, двапут дуговечнији, не би урадили ни за три живота на земљи. Тешко је наћи неки облик подвига духовног који он није оваплотио и показао својом личношћу. Зато га је Бог и прославио, зато је један од великих Отаца и Учитеља Цркве, и овај наш скромни храм њему је посвећен, објаснио је владика. Архијереј је нагласио да ми треба да се радујемо радошћу коју нико не може одузети од нас. Благодаримо Господу за све и, призивајући молитве Светог Василија Великог и других светих који се данас славе, да се трудимо колико до нас стоји да обрезујемо своја срца од греха, поручио је Епископ бачки г. Иринеј. Владика мохачки г. Исихије је извршио чин благосиљања славског колача и жита. Параклис Светог Василија Великог у Владичанском двору, током двадесетих и тридесетих година прошлога века, био је храм руске избегличке заједнице у Новом Саду, где су вршена свакодневна служења са учешћем верног народа. Владика Иринеј Ћирић је, учивши се у Русији и заволевши тамо народ, одобрио да та избегличка руска заједница служи управо у овом храму. Извор: Епархија бачка
  7. Протојереј-ставрофор Милан Радовановић, некадашњи старешина Вазнесењске цркве у центру Београда, говорио је данас о две главне заповести које нам је Господ дао, те питамо проту да нам каже како да љубимо Бога и на тај начин све људе, као што нам је и заповедио? „Све је у хришћанству делотворна љубав“ каже отац Милан и напомиње да та љубав мора бити несебична. Чули смо и неколико примера из богатог искуства проте Милана, који личним примером сведочи на који начин треба да деламо у појединим ситуацијама и како да делатно волимо своје ближње. Било је речи и о односу свештеника са парохијанима, а посебно о значају уласка благодати Божије у дом али и негативном ставу појединих верника. Звучни запис емисије Извор: Радио Слово љубве
  8. У организацији Српског народног вијећа, Вијећа српске националне мањине Града Сиска и са благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита Загребачко-љубљанског г. Порфирија, обележен је Дан сећања на страдалу децу усташког логора у Сиску и одржан помен којим је начелствовао Епископ Пакрачко-славонски г. Јован, председник Одбора за Јасеновац Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. У свом говору окупљенима, пре свега преживелој деци-логорашима, Његово Преосвештенство г. Јован је упоредио страдање српске деце у Независној Држави Хрватској са страдањем невине деце Витлејема за време цара Ирода, који су невини пострадали Христоса ради. Скупу се обратила, у име преживеле деце-логораша, госпођа Добрила Кукољ, председница Удружења заточеника усташких логора из Бањалуке, где је посебно замолила преживеле логораше, оне које своја сведочанства нису забележели, да то ураде јер ако не буду записана временом ће потпуно избледети и на крају нестати. Такође, скупу се обратио председник Српског народног вијећа, г. др Милорад Пуповац. Поред преживеле деце-логораша и њихових удружења, Дану сећања су присуствовали г. Фурио Радин у име Хрватског сабора, министарка за демографију, породицу, младе и социјална питања гђа. Нада Мурганић у име Владе Републике Хрватске, представници амбасада Савезне Републике Немачке и Републике Србије, као и представници Музеја жртава геноцида из Београда и Јавне установе Спомен подручја Јасеновац.
  9. У литургијској бесједи Преосвећени Владика Јоаникије је казао да многи знају податке али да је потребно знати и смисао страдања и да нас велички мученици позивају не на освету и злочин него нас призивају Христу распетоме. Преосвећени Владика Јован подсјетио је на страдање нашег народа кроз бурну историју. Светом богослужењу присустовао је велики брј вјерног народа који је дошао да се поклони иконама Величких мученика. Нацистичка Принц Еуген Дивизија је, на празник Светих мученика Кирика и Јулите, за само два сата у овим селима (према непотпуном списку) звјерски поклала или живе у ватру бацила 427 нејачи – дјеце, жена, стараца и осталог ненаоружаног становништва. Само дјеце и омладине до 20 година је 171 на правди Бога побијено. Велика, као најстрадалније село у Горњем полимљу, постала је мјестом саборног помињања свих горњеполимских жртава пострадалих од наци-фашиста током Другог свјетског рата. Са надлежним парохом оцем Бојаном Радуновиће разговарали смо о томе како је протекла прослава Величких мученика а доносимо и бесједе са Светог богослужења. Извор: Радио Светигора
  10. Преосвећена господа eпископи будимљанско-никшићки г. Јоаникије и Пакрачко-славонски Јован, уз саслужење свештенства, служили су јутрос, на празник Светих Кирика и Јулите, Свету архијерејску литургију испред Цркве посвећене овим светитељима у Велици код Плава, поводом обиљежавања друге годишњице од канонизације Величких мученика и 74 године од њиховог мученичког страдања. Звучни запис беседе У литургијској бесједи Преосвећени Владика Јоаникије је казао да многи знају податке али да је потребно знати и смисао страдања и да нас велички мученици позивају не на освету и злочин него нас призивају Христу распетоме. Преосвећени Владика Јован подсјетио је на страдање нашег народа кроз бурну историју. Светом богослужењу присустовао је велики брј вјерног народа који је дошао да се поклони иконама Величких мученика. Нацистичка Принц Еуген Дивизија је, на празник Светих мученика Кирика и Јулите, за само два сата у овим селима (према непотпуном списку) звјерски поклала или живе у ватру бацила 427 нејачи – дјеце, жена, стараца и осталог ненаоружаног становништва. Само дјеце и омладине до 20 година је 171 на правди Бога побијено. Велика, као најстрадалније село у Горњем полимљу, постала је мјестом саборног помињања свих горњеполимских жртава пострадалих од наци-фашиста током Другог свјетског рата. Са надлежним парохом оцем Бојаном Радуновиће разговарали смо о томе како је протекла прослава Величких мученика а доносимо и бесједе са Светог богослужења. Извор: Радио Светигора View full Странице
  11. Уочи Петровдана, у амфитеатру уз олтар цркве Покрова Пресвете Богородице у Лозници, монах др Павле Кондић одржао је предавање на тему: Велике ране и победе српског народа у Великом рату 1914-1918. https://www.youtube.com/watch?time_continue=6&v=zQ-_1GU_qxY ПОУЧНО СЛОВО О ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ View full Странице
  12. То је требало да буде дан крштења полицајаца рањених у нападу Једног од рањених припадника полиције сам крстио управо тог дана када је извршен напад на храм, истини за вољу у болници. Раба Божијег Владимира. Одмах након Светог Кршења, наравно, он се причестио Светим Христовим Тајнама. Задивљујуће је то да претходног дана раб Божији Владимир није ништа окусио. Ради се о томе да су управо на суботу полицајци и требали да приме тајинство Светог Крштења, – и преживли су напад управо они који су се припремали за Крштење. Договорили смо се да ће бити крштени после вечерње службе... У болници сам над Владимиром извршио мали чин Крштења. Новопокрштени хришћанин је рекао да ће се сигурно вратити у цркву како би довршио чин у потпуности. Рекао је да се тог судбоносног дана двапут поново родио: преживео је напад и примио дуго очекивано Крштење. Другог рањеника су одвели на сложну операцију – мислио сам да га крстим у следећих неколико дана. Сада његов живот више није у опасности. Баш сада када сте ме назвали да вам дам интервју су ме звали из полицијске станице и саопштили ми његово стање. Један од убијених позорника Владимир Горсков је био крштен, а други Кајрат Рахметов је, колико ми је познато, муслиман. Сви полицајци у нашем граду су сјајни момци. Са свима сам у добрим односима, заједно смо пили чај, разговарали. Сви су јако предусретљиви. Увек су нам помагали у свему. Када нам шаљу патролу да обезбеђује храм, обично ми неко од позорника приђе и пита: – Када могу да се исповедим и причестим? Дешава се да и тако кажу: – Наш посао је баш напоран, никако немамо времена да зађемо у храм, а овде нам је Сам Господ дао прилику да служимо при цркви! Оче, како само желим да се исповедим и причестим! А остали се, по правилу, угледају на свог друга и сами почињу да обраћају пажњу на богослужење, посматрају парохијане, који у храм улазе понекад намргођени, оптерећени животним мукама, невољама, а из њега излазе спокојни и просто срећни! Тако момци из полиције све посматрају, слушају, после ме нешто приупитају, док идем да служим или се враћам из храма. Делио сам им и црквене књиге. Понекад смо их заједно читали, причали о њима, док смо седели у трпезарији за чајем. После приметиш како већ почињу да ти постављају питања на основу тога што су прочитали. Тако је и настрадали Владимир Горсков, приметио сам, већ почео да залази у храм. За време богослужења су увек дежурали на територији поред храма, али сам њега већ спазио у цркви када је био слободан од патролирања... А двоје његових колега су се спремали за крштење. Већ су и крстове купили да их носе око врата. Питали су: – Које је најбоље време да дођемо? – Хајде, – рекао сам им, – у суботу после вечерње службе. Затворићу капије храма, да не бисте морали да патролирате и тада ћемо провести крштење. Било им је веома драго и једва су чекали тај догађај. И ето иде служба, почео је полијелеј... И зачули су се пуцњи. Двојица полицајаца су на месту погинула. – Све разумем, – рекао ми је један од преживелих позорника после овог немилог догађаја, – само не разумем зашто су моји другови, који су вршили своју дужност на месту које чува Бог, на територији храма, морали да погину?! – Господ их је позвао Себи на том светом месту. Док су вршили своју службену дужност, штитећи друге, положоли су, по заповести, душе своје за пријатеље своје (в. Јн. 15:13). Нема љубави веће од те... А ђаво – он се бори управо тамо где му пружају највећи отпор: физички напада то место где му наносе највеће духовне поразе и лишавају га моћи да усмрћује душе људи. Артур-Артемије је погинуо са бројаницом у рукама Терористи су имали намеру да убију све вернике у храму. Зато су покушали да се пробију у цркву. Док ми нисмо успели да затворимо врата храма, убице су већ смртно раниле у срце једног нашег парохијана. У свету су га звали Артур, у Крштењу – раб Божији Артемије. Он је родом из Узбекистана. Причао је да је дошао у Грозни у потрази за својом децом. Више ништа није говорио о себи. Проводио је читаве дане у храму, читао Свето Писмо, молио се по бројници. Када су га убили држао је бројаницу у рукама... Представио се у Господу са именом Христовим на уснама. Исповедио се. Колико се сећам, последњи пут се причестио на Вознесење Господње. Парохијани су, разуме се, то што се десило тешко поднели: некоме је пало на памет да разори наш свет. – Преживели смо два Чеченска рата, тешко нас је заплашити, – говоре људи. Терористи покушавају да посеју страх и панику, а Господ нас – то је очигледно – не оставља, већ нас оснажује. Узима Себи оне којима пружа вечну милост због мученичког страдања. Саборно се молимо за погинуле. У недељу нам је дошао архиепископ Махачкалински и Грозњенски Варлам и началствовао је литургијом. У храму се окупило јако пуно народа, упркос непријатељу који је покушао да га застраши! Читане су посебне јектеније за упокој убијених, а такође и за здравље рањених. Сви се молимо и за сроднике оних који су настрадали. Бићемо захвални на молитвеној подршци свих који читају ове редове. Сутра, трећег дана после напада, владика ће опет доћи у наш храм Архангела Михаила да служи панихиду, а увече свеноћно бденије. Убијене полицајце Владимира Горскова и Кајрата Рахметова, који су били распоређени у Грозном, већ су вратили у њихову родну Саратовску област. Тамо ће бити сахрањени. Убијеног парохијана Артемија сахранићемо у Грозном. Дошао је овде трагајући за својом децом, можда ће по молитвама верника, његова деца коначно пронаћи свог оца. А када сазнају како је погинуо, они ће се опаметити, и ако Бог да, једног ће се дана сви заједно срести у вечности. На тој служби се коначно причестио наш доктор Фјодор Напољников Тај дан је био обележен и другим знамењима. Уверен сам да терористи не бирају жртве, већ Господ бира Своје мученике! За време напада рањен је доктор Фјодор Напољников. Он је начелник одељења дечије хирургије и урологије у нашој градској болници. То је човек који је цео свој живот посветио помоћи другима. Недељу дана пре напада нас двојица смо почели пуно да разговарамо. Он се отворено окренуо ка благодати црквених тајинстава. Распитивао се о исповести, причешћу. Желео је да се припреми што боље. Сећам се да је дан пре трагедије дошао у цркву како би ме нашао – посматрао сам га, био је обузет неком непојмљивом радошћу, његово лице је буквално сијало. У древним књигама читамо о мученицима који су ишли да пострадају за Христа. Али они су знали шта их чека, а раб Божији Фјодор ми је тада једноставно рекао како жели да се што брже исповеди и причести! – Када то могу да урадим? – питао је с нестрпљењем. Десило се да пред Вазнесење није постио три дана, па иако сам му рекао: «Свеједно је празник... Можеш и да се причестиш», – он је свеједно желео да пости пред Причешће. Тада смо решили да ће постити петак и суботу, како би се причестио у недељу на литургији. – Осим ако хоћеш неки други дан, држаћемо вечерњу службу у понедељак, а на Светог Николу биће литургија... – изустио сам... – Не, не, бићу у суботу на вечерњој служби да се опет све не одложи. Причешће, – рекао је он и сабравши се додао – Јел може? – Бог те благословио, – одговорио сам. У суботу је дошао у цркву пре свих. Пола сата пре службе већ је ишао од иконе до иконе, молио се. Када сам изашао на полијелеј и спремио се већ за помазање после читања Јеванђеља, он је, сећам се, стајао посред храма... Док сам себе помазивао већ сам чуо прве пуцњеве у порти. Моја попадија је истог часа истрчала из храма, јер су нас деца замолила да их пустимо да иду кући пре само неколико минута... Наша кућа се налази поред храма. Попадија је потрчала... У том тренутку су кроз отворена врата већ били видни терористи. Кренули су право у цркву. Повикао сам да се затворе врата. Они који су били у близини похитали су да их затворе, иако смо, морам да признам, морали да их држимо сви заједно јер брава није тако чврста. А споља су разбојници већ покушали да пробију врата. Пошто их је било неколико, један од њих је почео да ломи прозоре и пуца кроз стакла. Док сам подупирао главна врата, пришао ми је раб Божији Фјодор, доктор, и рекао: – Оче, ја ћу држати ова врата, ви проверите остала. Потрчао сам да проверим врата близу олтара, успут нисам могао, а да не бацим поглед на један од већ разбијених прозора. Видео сам да је троје моје деце истрчало из куће када су чули пуцње... Кроз прозор сам викнуо да се врате назад у кућу. Чим су чули мој глас одмах су ме послушали. Могуће да их нападачи једноставно нису приметили. Запуцали су у правцу моје жене која се запутила да помогне деци... Успела је да утрчи у трпезарију... Ја сам се, наравно, у тим тренуцима молио, као никад у животу! И сетио сам се да један од улаза из трпезарије води у подрум, а то је освештано место – тамо смо за време Чеченских ратова служили литургију. Касније је та кућа била срушена, али је подрум остао. Тамо смо наставили да служимо молебане. После рата над тим подрумом смо изградили трпезарију. Пред очима су ми пролетели недавни догађаји: сетио сам се, како сам затворио врата од трпезарије са друге стране... Слава Богу! Јер је један од терориста, видевши како се попадија бежећи кроз порту скрила у трпезарији, почео да пуца баш у та друга врата. После је тамо било нађено много испаљених метака. Изрешетани су били цео зид и врата. Када је тај разбојник успео да се пробије унутра, попадија се већ скрила под степеницама које су водиле у подрум... Ипак су терористи у највећој мери били усредсређени да провале у храм. Ломили су прозоре да би кроз њих бацили боце са запаљивим средствима и димне бакље. Пуцали су у прозоре и у улазна врата. Доктор Фјодор је био рањен на неколико места: у пределу плућа, руку, ногу. Управо сам пред тим вратима, која он више није могао да држи, а у која су наставили да пуцају, клекнуо над њим, покрио га епитрахиљем, прочитао молитву и причестио га Даровима. Толико је хтео да се причести! Тада нисмо знали ко ће од нас преживети, а ко не... Његове ране су биле такве да му не би било спаса, да млади из нашег храма нису одмах позвали хитну помоћ и да она није стигла изузетно брзо, или да полиција није за тако кратко време успела да ликвидира све терористе. Минути су били у питању. Али Господ је све уредио тако да је доктор, који је толико стремио Његовим Светим Тајнама, преживео. Причасника Фјодора су успешно оперисали. Његово стање је стабилно, како кажу лекари. Указала су нам се чуда да би наша вера ојачала Већину метака, који су били намењени верницима, примиле су на себе иконе светих. Једна од првих која је пострадала била је икона Царских мученика. Својим очима сам видео како је метак прошао кроз врата, пролетео кроз целу цркву и погодио икону посвећену Чуду Архангела Михаила у Хони. Одмах затим је исту икону погодио још један метак. Али никоме није јасно како се први метак који је успео да погоди храм на икони забио на то место, а други метак који је погодио лик Архангела није оставио скоро ни трага, већ је рикошетирао. Архангел је остао непобедив! Такође је један од метака погодио икону Пресвете Богородице у црквеној продавници, успео да пробије стакло трона за икону и оквир иконе, али није ни дотакао сам образ Богородице! Ето таква нам је чудеса послао Господ да укрепи нашу веру. Извор: Православие.ру
  13. У суботу, 19. маја 2018. године, муслимански терористи су извршили напад на православни храм Светог архангела Михаила у граду Грозном у Чеченији. У нападу су погинула два полицајца и један парохијан храма, док су два позорника рањена, а сва четворица нападача ликвидирана. Пред вама је разговор са свештеником те цркве Сергијем Абасовим. То је требало да буде дан крштења полицајаца рањених у нападу Једног од рањених припадника полиције сам крстио управо тог дана када је извршен напад на храм, истини за вољу у болници. Раба Божијег Владимира. Одмах након Светог Кршења, наравно, он се причестио Светим Христовим Тајнама. Задивљујуће је то да претходног дана раб Божији Владимир није ништа окусио. Ради се о томе да су управо на суботу полицајци и требали да приме тајинство Светог Крштења, – и преживли су напад управо они који су се припремали за Крштење. Договорили смо се да ће бити крштени после вечерње службе... У болници сам над Владимиром извршио мали чин Крштења. Новопокрштени хришћанин је рекао да ће се сигурно вратити у цркву како би довршио чин у потпуности. Рекао је да се тог судбоносног дана двапут поново родио: преживео је напад и примио дуго очекивано Крштење. Другог рањеника су одвели на сложну операцију – мислио сам да га крстим у следећих неколико дана. Сада његов живот више није у опасности. Баш сада када сте ме назвали да вам дам интервју су ме звали из полицијске станице и саопштили ми његово стање. Један од убијених позорника Владимир Горсков је био крштен, а други Кајрат Рахметов је, колико ми је познато, муслиман. Сви полицајци у нашем граду су сјајни момци. Са свима сам у добрим односима, заједно смо пили чај, разговарали. Сви су јако предусретљиви. Увек су нам помагали у свему. Када нам шаљу патролу да обезбеђује храм, обично ми неко од позорника приђе и пита: – Када могу да се исповедим и причестим? Дешава се да и тако кажу: – Наш посао је баш напоран, никако немамо времена да зађемо у храм, а овде нам је Сам Господ дао прилику да служимо при цркви! Оче, како само желим да се исповедим и причестим! А остали се, по правилу, угледају на свог друга и сами почињу да обраћају пажњу на богослужење, посматрају парохијане, који у храм улазе понекад намргођени, оптерећени животним мукама, невољама, а из њега излазе спокојни и просто срећни! Тако момци из полиције све посматрају, слушају, после ме нешто приупитају, док идем да служим или се враћам из храма. Делио сам им и црквене књиге. Понекад смо их заједно читали, причали о њима, док смо седели у трпезарији за чајем. После приметиш како већ почињу да ти постављају питања на основу тога што су прочитали. Тако је и настрадали Владимир Горсков, приметио сам, већ почео да залази у храм. За време богослужења су увек дежурали на територији поред храма, али сам њега већ спазио у цркви када је био слободан од патролирања... А двоје његових колега су се спремали за крштење. Већ су и крстове купили да их носе око врата. Питали су: – Које је најбоље време да дођемо? – Хајде, – рекао сам им, – у суботу после вечерње службе. Затворићу капије храма, да не бисте морали да патролирате и тада ћемо провести крштење. Било им је веома драго и једва су чекали тај догађај. И ето иде служба, почео је полијелеј... И зачули су се пуцњи. Двојица полицајаца су на месту погинула. – Све разумем, – рекао ми је један од преживелих позорника после овог немилог догађаја, – само не разумем зашто су моји другови, који су вршили своју дужност на месту које чува Бог, на територији храма, морали да погину?! – Господ их је позвао Себи на том светом месту. Док су вршили своју службену дужност, штитећи друге, положоли су, по заповести, душе своје за пријатеље своје (в. Јн. 15:13). Нема љубави веће од те... А ђаво – он се бори управо тамо где му пружају највећи отпор: физички напада то место где му наносе највеће духовне поразе и лишавају га моћи да усмрћује душе људи. Артур-Артемије је погинуо са бројаницом у рукама Терористи су имали намеру да убију све вернике у храму. Зато су покушали да се пробију у цркву. Док ми нисмо успели да затворимо врата храма, убице су већ смртно раниле у срце једног нашег парохијана. У свету су га звали Артур, у Крштењу – раб Божији Артемије. Он је родом из Узбекистана. Причао је да је дошао у Грозни у потрази за својом децом. Више ништа није говорио о себи. Проводио је читаве дане у храму, читао Свето Писмо, молио се по бројници. Када су га убили држао је бројаницу у рукама... Представио се у Господу са именом Христовим на уснама. Исповедио се. Колико се сећам, последњи пут се причестио на Вознесење Господње. Парохијани су, разуме се, то што се десило тешко поднели: некоме је пало на памет да разори наш свет. – Преживели смо два Чеченска рата, тешко нас је заплашити, – говоре људи. Терористи покушавају да посеју страх и панику, а Господ нас – то је очигледно – не оставља, већ нас оснажује. Узима Себи оне којима пружа вечну милост због мученичког страдања. Саборно се молимо за погинуле. У недељу нам је дошао архиепископ Махачкалински и Грозњенски Варлам и началствовао је литургијом. У храму се окупило јако пуно народа, упркос непријатељу који је покушао да га застраши! Читане су посебне јектеније за упокој убијених, а такође и за здравље рањених. Сви се молимо и за сроднике оних који су настрадали. Бићемо захвални на молитвеној подршци свих који читају ове редове. Сутра, трећег дана после напада, владика ће опет доћи у наш храм Архангела Михаила да служи панихиду, а увече свеноћно бденије. Убијене полицајце Владимира Горскова и Кајрата Рахметова, који су били распоређени у Грозном, већ су вратили у њихову родну Саратовску област. Тамо ће бити сахрањени. Убијеног парохијана Артемија сахранићемо у Грозном. Дошао је овде трагајући за својом децом, можда ће по молитвама верника, његова деца коначно пронаћи свог оца. А када сазнају како је погинуо, они ће се опаметити, и ако Бог да, једног ће се дана сви заједно срести у вечности. На тој служби се коначно причестио наш доктор Фјодор Напољников Тај дан је био обележен и другим знамењима. Уверен сам да терористи не бирају жртве, већ Господ бира Своје мученике! За време напада рањен је доктор Фјодор Напољников. Он је начелник одељења дечије хирургије и урологије у нашој градској болници. То је човек који је цео свој живот посветио помоћи другима. Недељу дана пре напада нас двојица смо почели пуно да разговарамо. Он се отворено окренуо ка благодати црквених тајинстава. Распитивао се о исповести, причешћу. Желео је да се припреми што боље. Сећам се да је дан пре трагедије дошао у цркву како би ме нашао – посматрао сам га, био је обузет неком непојмљивом радошћу, његово лице је буквално сијало. У древним књигама читамо о мученицима који су ишли да пострадају за Христа. Али они су знали шта их чека, а раб Божији Фјодор ми је тада једноставно рекао како жели да се што брже исповеди и причести! – Када то могу да урадим? – питао је с нестрпљењем. Десило се да пред Вазнесење није постио три дана, па иако сам му рекао: «Свеједно је празник... Можеш и да се причестиш», – он је свеједно желео да пости пред Причешће. Тада смо решили да ће постити петак и суботу, како би се причестио у недељу на литургији. – Осим ако хоћеш неки други дан, држаћемо вечерњу службу у понедељак, а на Светог Николу биће литургија... – изустио сам... – Не, не, бићу у суботу на вечерњој служби да се опет све не одложи. Причешће, – рекао је он и сабравши се додао – Јел може? – Бог те благословио, – одговорио сам. У суботу је дошао у цркву пре свих. Пола сата пре службе већ је ишао од иконе до иконе, молио се. Када сам изашао на полијелеј и спремио се већ за помазање после читања Јеванђеља, он је, сећам се, стајао посред храма... Док сам себе помазивао већ сам чуо прве пуцњеве у порти. Моја попадија је истог часа истрчала из храма, јер су нас деца замолила да их пустимо да иду кући пре само неколико минута... Наша кућа се налази поред храма. Попадија је потрчала... У том тренутку су кроз отворена врата већ били видни терористи. Кренули су право у цркву. Повикао сам да се затворе врата. Они који су били у близини похитали су да их затворе, иако смо, морам да признам, морали да их држимо сви заједно јер брава није тако чврста. А споља су разбојници већ покушали да пробију врата. Пошто их је било неколико, један од њих је почео да ломи прозоре и пуца кроз стакла. Док сам подупирао главна врата, пришао ми је раб Божији Фјодор, доктор, и рекао: – Оче, ја ћу држати ова врата, ви проверите остала. Потрчао сам да проверим врата близу олтара, успут нисам могао, а да не бацим поглед на један од већ разбијених прозора. Видео сам да је троје моје деце истрчало из куће када су чули пуцње... Кроз прозор сам викнуо да се врате назад у кућу. Чим су чули мој глас одмах су ме послушали. Могуће да их нападачи једноставно нису приметили. Запуцали су у правцу моје жене која се запутила да помогне деци... Успела је да утрчи у трпезарију... Ја сам се, наравно, у тим тренуцима молио, као никад у животу! И сетио сам се да један од улаза из трпезарије води у подрум, а то је освештано место – тамо смо за време Чеченских ратова служили литургију. Касније је та кућа била срушена, али је подрум остао. Тамо смо наставили да служимо молебане. После рата над тим подрумом смо изградили трпезарију. Пред очима су ми пролетели недавни догађаји: сетио сам се, како сам затворио врата од трпезарије са друге стране... Слава Богу! Јер је један од терориста, видевши како се попадија бежећи кроз порту скрила у трпезарији, почео да пуца баш у та друга врата. После је тамо било нађено много испаљених метака. Изрешетани су били цео зид и врата. Када је тај разбојник успео да се пробије унутра, попадија се већ скрила под степеницама које су водиле у подрум... Ипак су терористи у највећој мери били усредсређени да провале у храм. Ломили су прозоре да би кроз њих бацили боце са запаљивим средствима и димне бакље. Пуцали су у прозоре и у улазна врата. Доктор Фјодор је био рањен на неколико места: у пределу плућа, руку, ногу. Управо сам пред тим вратима, која он више није могао да држи, а у која су наставили да пуцају, клекнуо над њим, покрио га епитрахиљем, прочитао молитву и причестио га Даровима. Толико је хтео да се причести! Тада нисмо знали ко ће од нас преживети, а ко не... Његове ране су биле такве да му не би било спаса, да млади из нашег храма нису одмах позвали хитну помоћ и да она није стигла изузетно брзо, или да полиција није за тако кратко време успела да ликвидира све терористе. Минути су били у питању. Али Господ је све уредио тако да је доктор, који је толико стремио Његовим Светим Тајнама, преживео. Причасника Фјодора су успешно оперисали. Његово стање је стабилно, како кажу лекари. Указала су нам се чуда да би наша вера ојачала Већину метака, који су били намењени верницима, примиле су на себе иконе светих. Једна од првих која је пострадала била је икона Царских мученика. Својим очима сам видео како је метак прошао кроз врата, пролетео кроз целу цркву и погодио икону посвећену Чуду Архангела Михаила у Хони. Одмах затим је исту икону погодио још један метак. Али никоме није јасно како се први метак који је успео да погоди храм на икони забио на то место, а други метак који је погодио лик Архангела није оставио скоро ни трага, већ је рикошетирао. Архангел је остао непобедив! Такође је један од метака погодио икону Пресвете Богородице у црквеној продавници, успео да пробије стакло трона за икону и оквир иконе, али није ни дотакао сам образ Богородице! Ето таква нам је чудеса послао Господ да укрепи нашу веру. Извор: Православие.ру View full Странице
  14. “Овде су убијани најневинији – деца. Ово је света земља натопљена крвљу Светих мученика јасеновачких”, рекао је Патријарх Иринеј након што је освештао обновљени Храм Светог пророка Илије у Млаки и служио Свету архијерејску Литургију. Патријарх српски је истакао да је за српски народ важно што је храм у Млаки васкрсао. “Зато се Срби са овог подручја требају вратити на свету земљу, у вековна огњишта”, додао је Патријарх Иринеј. Он је подсетио да су у 20. веку, времену науке и развоја, страдали Срби, Јевреји, Роми и антифашисти из других народа, а на најсвирепији начин су убијана деца и жене. “Можемо само замислити како је било када измучена деца призивају родитеље, а бездушни човек им сече главе, вади очи и мучи их”, каже Патријарх Иринеј. Он је нагласио да ће Бог судити онима који су починили зверства. “Крвнички су убијани и чланови породице Тесла. Наша стратишта се налазе свуда и зато наше жртве не смеју бити заборављене”, рекао је Патријарх Иринеј. Светој архијерејској литургији присуствали су председник Народне скупштине Републике Српске Недељко Чубриловић, Миладин Драгичевић, изасланик председника Републике Српске, Миленко Ристић, изасланик члана Председништва БиХ Младена Иванића, министар просвете и културе Републике Српске Дане Малешевић, амбасадор Србије у Хрватској Мира Николић, те велики број верника. На молитвеном сећању поводом 73 године од пробоја јасеновачких логораша и освештању Храма Светог пророка Илије у Млаки, општина Јасеновац, присутне су биле бројне новинарске екипе. Обнову цркве Светог пророка Илије у Млаки иницирао је Секретаријат Владе Републике Српске за вере. Село Млака било је у Другом светском рату сабирни центар логора Јасеновац за жене и децу са Козаре. Дневно је од глади, врућине и заразних болести умирало више од тридесеторо деце. У селу Млака, удаљеном 12 километара од Јасеновца, пре Другог светског рата живело је око 1.500 становника. Комплетно становништво, међу којима и 250 деце, у пролеће 1942. године одведено је у логоре. Извор: Српска Православна Црква
  15. Његова Светост Патријарх српски Иринеј поручио је данас у Млаки, код Јасеновца, да српски народ не сме заборавити своје жртве, међу којима је више од 20.000 убијене деце у Млаки и усташком систему логора Јасеновац, али да хришћански народ мора праштати. Прилог Радија Светигора: Патријарх Иринеј у Млаки - Ово је Света земља натопљена крвљу Светих мученика јасеновачких “Овде су убијани најневинији – деца. Ово је света земља натопљена крвљу Светих мученика јасеновачких”, рекао је Патријарх Иринеј након што је освештао обновљени Храм Светог пророка Илије у Млаки и служио Свету архијерејску Литургију. Патријарх српски је истакао да је за српски народ важно што је храм у Млаки васкрсао. “Зато се Срби са овог подручја требају вратити на свету земљу, у вековна огњишта”, додао је Патријарх Иринеј. Он је подсетио да су у 20. веку, времену науке и развоја, страдали Срби, Јевреји, Роми и антифашисти из других народа, а на најсвирепији начин су убијана деца и жене. “Можемо само замислити како је било када измучена деца призивају родитеље, а бездушни човек им сече главе, вади очи и мучи их”, каже Патријарх Иринеј. Он је нагласио да ће Бог судити онима који су починили зверства. “Крвнички су убијани и чланови породице Тесла. Наша стратишта се налазе свуда и зато наше жртве не смеју бити заборављене”, рекао је Патријарх Иринеј. Светој архијерејској литургији присуствали су председник Народне скупштине Републике Српске Недељко Чубриловић, Миладин Драгичевић, изасланик председника Републике Српске, Миленко Ристић, изасланик члана Председништва БиХ Младена Иванића, министар просвете и културе Републике Српске Дане Малешевић, амбасадор Србије у Хрватској Мира Николић, те велики број верника. На молитвеном сећању поводом 73 године од пробоја јасеновачких логораша и освештању Храма Светог пророка Илије у Млаки, општина Јасеновац, присутне су биле бројне новинарске екипе. Обнову цркве Светог пророка Илије у Млаки иницирао је Секретаријат Владе Републике Српске за вере. Село Млака било је у Другом светском рату сабирни центар логора Јасеновац за жене и децу са Козаре. Дневно је од глади, врућине и заразних болести умирало више од тридесеторо деце. У селу Млака, удаљеном 12 километара од Јасеновца, пре Другог светског рата живело је око 1.500 становника. Комплетно становништво, међу којима и 250 деце, у пролеће 1942. године одведено је у логоре. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  16. Одбор за обележавање Рације у Бачкој, на чијем челу су Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј и председник Покрајинске владе г. Игор Мировић, одржао је у уторак, 26. децембра 2017. године, радни састанак на којем је договорено да централни помен у знак сећања на невино страдале Србе, Јевреје и Роме у злогласној јануарској Рацији у јужној Бачкој 1942, буде уприличен 4. јануара 2018, у Жабљу. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј ће служити парастос невиним жртвама рације у Бачкој, са почетком у 11.30 часова, у храму Преноса моштију Светог оца Николаја у Жабљу, док ће у 12.15 часова, на платоу испред зграде Општине Жабаљ, бити служен мали помен. Чланови Одбора су на седници истакли да чињеница о страдању нашег народа у трагичним догађајима током јануара 1942. године у више општина јужне Бачке – није довољно осветљена. Због тога је неопходно да се сваке године, поред традиционалног обележавања Рације у Новом Саду, на достојан начин централним поменом у другим насељима у јужној Бачкој, очува сећање на невино страдале у овом трагичном догађају. Тим поводом, на састанку је договорено и да ће 2019. године, централни помен у знак сећања на жртве Рације у Бачкој, бити одржан у Тителу. Одбор за обележавање Рације у Бачкој основан је прошле године на заједничку иницијативу Епархије бачке и Покрајинске владе, а чине га и представници општина у којима су се догодили злочини у јануарској Рацији и представник Меморијалног друштва Рација 1942, којe окупља потомке настрадалих. Седници Одбора у Покрајинској влади присуствовали су и протопрезвитер Владан Симић, секретар Епископа бачког, г. Мирослав Штаткић, покрајински секретар за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама, г. Мирослав Илић, помоћник покрајинског секретара, представници Јеврејске општине Нови Сад, општинâ Бечеј, Жабаљ, Србобран, Темерин и Тител, г. Драго Његован, директор Музеја Војводине и г. Милан Радомир, председник Меморијалног друштва Рација 1942. Извор: Радио Беседа
  17. О Рацији у јужној Бачкој, као и о централном помену који ће бити уприличен 4. јануара у Жабљу, говорио је протонамесник Миладин Бокорац, архијерејски намесник жабаљски. Одбор за обележавање Рације у Бачкој, на чијем челу су Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј и председник Покрајинске владе г. Игор Мировић, одржао је у уторак, 26. децембра 2017. године, радни састанак на којем је договорено да централни помен у знак сећања на невино страдале Србе, Јевреје и Роме у злогласној јануарској Рацији у јужној Бачкој 1942, буде уприличен 4. јануара 2018, у Жабљу. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј ће служити парастос невиним жртвама рације у Бачкој, са почетком у 11.30 часова, у храму Преноса моштију Светог оца Николаја у Жабљу, док ће у 12.15 часова, на платоу испред зграде Општине Жабаљ, бити служен мали помен. Чланови Одбора су на седници истакли да чињеница о страдању нашег народа у трагичним догађајима током јануара 1942. године у више општина јужне Бачке – није довољно осветљена. Због тога је неопходно да се сваке године, поред традиционалног обележавања Рације у Новом Саду, на достојан начин централним поменом у другим насељима у јужној Бачкој, очува сећање на невино страдале у овом трагичном догађају. Тим поводом, на састанку је договорено и да ће 2019. године, централни помен у знак сећања на жртве Рације у Бачкој, бити одржан у Тителу. Одбор за обележавање Рације у Бачкој основан је прошле године на заједничку иницијативу Епархије бачке и Покрајинске владе, а чине га и представници општина у којима су се догодили злочини у јануарској Рацији и представник Меморијалног друштва Рација 1942, којe окупља потомке настрадалих. Седници Одбора у Покрајинској влади присуствовали су и протопрезвитер Владан Симић, секретар Епископа бачког, г. Мирослав Штаткић, покрајински секретар за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама, г. Мирослав Илић, помоћник покрајинског секретара, представници Јеврејске општине Нови Сад, општинâ Бечеј, Жабаљ, Србобран, Темерин и Тител, г. Драго Његован, директор Музеја Војводине и г. Милан Радомир, председник Меморијалног друштва Рација 1942. Извор: Радио Беседа View full Странице
  18. Чланови Одбора су на седници истакли да чињеница о страдању нашег народа у трагичним догађајима током јануара 1942. године у више општина јужне Бачке – није довољно осветљена. Због тога је неопходно да се сваке године, поред традиционалног обележавања Рације у Новом Саду, на достојан начин централним поменом у другим насељима у јужној Бачкој, очува сећање на невино страдале у овом трагичном догађају. Одбор за обележавање Рације у Бачкој основан је прошле године на заједничку иницијативу Епархије бачке и Покрајинске владе, а чине га и представници општина у којима су се догодили злочини у јануарској Рацији и представник Меморијалног друштва Рација 1942, којe окупља потомке настрадалих. Седници Одбора у Покрајинској влади присуствовали су и протопрезвитер Владан Симић, секретар Епископа бачког, г. Мирослав Штаткић, покрајински секретар за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама, г. Мирослав Илић, помоћник покрајинског секретара, представници Јеврејске општине Нови Сад, општинâ Бечеј, Жабаљ, Србобран, Темерин и Тител, г. Драго Његован, директор Музеја Војводине и г. Милан Радомир, председник Меморијалног друштва Рација 1942. Извор: Епархија бачка
  19. Одбор за обележавање Рације у Бачкој, на чијем челу су Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј и председник Покрајинске владе г. Игор Мировић, одржао је 26. децембра 2017. године радни састанак на којем је договорено да централни помен у знак сећања на невино страдале Србе, Јевреје и Роме у злогласној јануарској Рацији у јужној Бачкој 1942. године, буде уприличен 4. јануара 2018. године у Жабљу. Чланови Одбора су на седници истакли да чињеница о страдању нашег народа у трагичним догађајима током јануара 1942. године у више општина јужне Бачке – није довољно осветљена. Због тога је неопходно да се сваке године, поред традиционалног обележавања Рације у Новом Саду, на достојан начин централним поменом у другим насељима у јужној Бачкој, очува сећање на невино страдале у овом трагичном догађају. Одбор за обележавање Рације у Бачкој основан је прошле године на заједничку иницијативу Епархије бачке и Покрајинске владе, а чине га и представници општина у којима су се догодили злочини у јануарској Рацији и представник Меморијалног друштва Рација 1942, којe окупља потомке настрадалих. Седници Одбора у Покрајинској влади присуствовали су и протопрезвитер Владан Симић, секретар Епископа бачког, г. Мирослав Штаткић, покрајински секретар за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама, г. Мирослав Илић, помоћник покрајинског секретара, представници Јеврејске општине Нови Сад, општинâ Бечеј, Жабаљ, Србобран, Темерин и Тител, г. Драго Његован, директор Музеја Војводине и г. Милан Радомир, председник Меморијалног друштва Рација 1942. Извор: Епархија бачка View full Странице
  20. У годинама нашег пута у ЕУ, стално смо под захтевима да смањујемо националну историју, да смањујемо ту компоненту. Чак су нам поручили и почетком 2013. да не пуштамо одушевљење кроз медије и кроз јавност приликом обележавања стоте годишњице од почетка рата, каже историчар Миле Бјелајац, поводом Дана примирја. У једном железничком вагону на забаченој прузи у шуми Компијењ, у Француској, 11. новембра 1918. године потписано је примирје. Због тога се у Србији од 2012. тај дан обележава као државни празник Дан примирја. Српски војници имали су значајну улогу у Првом светском рату, али чини се да су савезници некако увек умањивали њихов значај. С друге стране, потомци бораца у Првом светском рату можда и олако прихватају трагичну судбину својих предака. „Ми смо генерација која је навикла на 29. новембар, тако да ће и овим новим генерацијама бити потребно неко време. Ми смо одрасли на историји Другог светског рата, учили смо целе једне године о партизанским офанзивама, а Први светски рат је био само једна лекција у уџбенику“, каже Слађана Зарић, новинарка РТС-а и ауторка бројних документарних филмова из српске историје, у емисији „Спутњик интервју“. Француска је потписала на Западном фронту примирје са Немачком, а наш саговорник историчар Миле Бјелајац подсећа да су била и нека друга примирја. „Италија га је потписала са Аустроугарском, и то је последњи службени акт бивше монархије. Београд је град у коме је потписано последње примирје Првог светског рата 13. новембра са Мађарима и то у данашњој Библиотеци града Београда“, каже Бјелајац. Он сматра да је веома важно рећи да се деценијама после Првог светског рата па готово и данас занемарује улога француске и српске војске на Солунском фронту. Каже да су то армије које су пресудиле убрзање краја рата, а да у офанзиву на Солунском фронту у тај блицкриг нико није веровао. „Све савезничке офанзиве почеле су после пробоја Солунског фронта, укључујући тај релативно приметан успех америчких армија на Западном фронту“, каже Бјелајац. На питање зашто је Србија запоставила тај датум у својој историји, Бјелајац каже да је СФРЈ земља помирења, пошто је настала од победника и поражених. „Онда је негде тражена мера равнотеже. Да не би били повређени осећаји једних и других настојало се да и победа и 1945. и победа из 1918. постану полако ствар свих грађана Југославије. Србија је негде тим прећуткивањем жртвовала победу за опште добро“, каже Бјелајац. То је један трагичан период у српској историји, сагласни су наши саговорници. Новинарка Слађана Зарић прошла је пут српске војске док је радила филм „Срби на Крфу, сто година од албанске голготе“. „Ишла сам свим правцима, пошто их је било више. Ишла сам колима, и није било усред јануара. Кад видите тај предео, то је планина за планином. Као да је неко узео Земљину кору и згужвао је, па онда кад дођете у луку Свети Јован Медовски у ствари видите каква је то увала, зашто је био проблем евакуације војске. Али оно што је можда доминантно целим путем, јесте да ја то данас не бих издржала и да данашње генерације не би издржале то што су они тада издржали. Некад се запитам да ли смо ми потомци тих људи“, каже Зарићева. Бјелајац додаје да је 11. новембар само један начин да одамо признање тим људима који су, како каже, били неког другог кова. „Можда зато што је то била земља сељака. Они су лакше издржавали ране, навикли су на зиму, на оскуднију исхрану. Хирурзи сведоче у историји медицине Првог светског рата да су наилазили, кад би санирали рањенике на Солунском фронту, на самостално зарасле ране на цревима из Балканских ратова“, каже Бјелајац и подсећа да није било железнице за транспорт нити добрих путева. Сагласни су и да је вера народа у његове официре и вође била јача и да је то носило тадашње генерације. Људске слабости су постојале, било је и дезертерства и непослушности. Слађана Зарић се надовезује да постоје људи чију судбину нисмо ни после 100 година расветлили. То су људи који су били заробљени у логорима. „Око 90.000 људи страдало је у логорима у Аустроугарској и у Бугарској. Многи људи не знају да је Матхаузен постојао и у Првом светском рату и да је тамо умрло 8.000 људи који су се национално изјашњавали као Срби. Наш менталитет — ако нисте погинули у борби онда нисте јунак, а велики број логораша били су војници“, каже Зарићева. Почаст српским војницима враћена је у чувеном вагону, где је 1918. потписно примирје. Коштало је доста труда и воље покојног амбасадора у Паризу Предрага Симића да се та застава врати тамо где јој и место. „Били смо раме уз раме, верни савезник читавог рата, укључујући наше учешће на самом Западном фронту. Било да се ради о Србима добровољцима који почетком 1916. нису могли да се придруже српској војсци него су улазили у састав француских снага Легије странаца, било да су учествовали парцијално и током Верденске битке и касније док се нису пребацили на Солунски фронт. Дакле, имали смо и живо учешће на Западном фронту“, каже Бјелајац. Историчар каже и да би српска застава требало да добије своје место и у меморијалу у Нормандији, где су такође постављене све заставе, чак и бивших непријатеља. „Али није било српске заставе, нити југословенске, јер наводно нису познати подаци о томе да су и Срби учествовали у Нормандији или у касним операцијама за ослобођење Француске. Наравно, Срби јесу учествовали, и управо једна књига говори о херојима Србима у америчкој армији у свим ратовима и показује да су били на многим истакнути местима, укључујући оне падобранце који су први скакали још у току ноћи у залеђе Нормандије, па до оних који су се борили на плажама. Значи незаслужено су Србија и Срби остали без заставе на меморијалу у Нормандији, то је још нешто што треба да се исправи“, каже Бјелајац. Указује и да у бројној војној и историјској литератури нећете наћи српску војску и српске победе, а на питање да ли тога има довољно у уџбеницима он каже: „Пишу их наше колеге, али морају да воде рачуна о простору који им даје план који доноси надлежно министарство. Али није више ни надлежно министарство једино које треба кривити због тога. Ми смо свих ових година нашег пута у Европу стално под неким захтевима наших пријатеља из Западне и Средње Европе да смањујемо ту националну историју, да смањујемо ту компоненту. Чак су нам поручили и почетком 2013. да смањимо тон и да не пустимо баш тако неко одушевљење кроз медије и кроз јавност приликом обележавања стоте годишњице од почетка рата. То је све један атак на историјску свест овог простора и народа“. Александар СТАНИЋ
  21. Version 1.0.0

    35 downloads

    ПРОТОЈЕРЕЈ АЛЕКСАНДАР ШАРГУНОВ
×
×
  • Create New...