Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'жички'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 26 results

  1. Sveti Vladika Nikolaj Velimirovic Rođenje i rano detinjstvo Vladika Nikolaj Velimirović rođen je na Tucindan 23. decembra, po starom, ili 5. januara 1881. godine, po novom kalendaru. Rodno mesto Vladike Nikolaja je maleno planinsko selo Lelić, smešteno na severnim padinama planine Povlena, nedaleko od Valjeva. Roditelji njegovi, Dragomir i Katarina, prosti šumadijski seljaci, imali su devetoro dece. Nikola (Vladičino svetovno ime) bio je prvo dete u roditelja. Ostalih osmoro je poumiralo od raznih bolesti, a jedan od njih - Dušan (otac blaženopočivšeg Vladike Jovana), poginuo je u ratu 1914. godine. Mali Nikola je kršten u manastiru Ćelijama, koji je tada bio parohijska crkva sela Lelić. Znamenita porodica Velimirovića potiče od Antonija - Ante Jovanovića, koji se u valjevski kraj doselio iz Srebrenice u Bosni. I danas taj zaseok u Leliću zovu “Bošnjaci”. Antonije je bio načelnik sreza podgorskog i jedan od viđenijih ljudi u tadašnjoj Srbiji. Sahranjen je ispred severnih vrata manastira Ćelija. Grob mu je do danas dobro očuvan sa kamenom pločom i krstom od crvenog mermera. Joakim Vujić, u svome “Putešestviju po Serbiji”, zapisao je susret sa načelnikom sreza podgorskog Antonijem Jovanovićem u Leliću. Po Antonijevom sinu Velimiru nastalo je prezime Velimirović. Mali Nikola je odgojen i vaspitan u uglednoj srpskoj patrijarhalnoj zadruzi koja je imala preko tridesetoro čeljadi. Otac Dragomir, bio je retko pismen seljak za ono doba. Pored uobičajenih seoskih poslova, bio je pisar i delovođa sreza podgorskog. Do danas su sačuvane deobne presude pisane njegovim lepim i čitkim rukopisom. Pošto je zbog poslova često odsustvovao od kuće, brigu o vaspitanju dece preuzela je njegova smerna supruga Katarina - potonja monahinja Ekatarina. Ona je prvi učitelj i vaspitač malog Nikole. Još kao dete vodila ga je za ručicu u obližnji manastir Ćelije na bogosluženje i pričešće. Učila ga da se prekrsti i kako se Bogu moli. Tih prvih detinjih dana pored toploga skuta materinog, Nikolaj se docnije često sećao. Jedan takav događaj, opisao je u svojoj autobiografskoj molitvenoj pesmi - “Molitva roba u tamnici”. Osnovna škola i gimnazija Kada je Nikola malo odrastao, otac Dragomir reši, da ga, kao najstarijeg i najbistrijeg od svoje dece, upiše u školu. Osnovna škola sela Lelića bila je u manastiru Ćelijama. Pošto su deca pohađala školu iz drugih sela udaljenih i preko dvadeset kilometara, prostrani manastirski konak je pretvoren u internat. Nedeljom i praznikom roditelji su dolazili u manastir na bogosluženje, obilazili decu i donosili potrebne namirnice i čistu preobuku. Kuća Velimirovića udaljena je od manastira 4-5 kilometara. Nikola je po prirodi bio mali i sitan, te da ne bi pešačio svakodnevno toliki put, otac ga predade u školski internat. Tako otpoče Nikolino školovanje i obrazovanje pod kupolama svetoarhangelskog hrama u manastiru Ćelijama. Ćelijski učitelj, Mihailo Stuparević, uočio je Nikolinu revnost i darovitost, pa je po završenoj osnovnoj školi, savetovao ocu Dragomiru da Nikolu pošalje na dalje školovanje. Bistri i otresiti seljak posluša učitelja i Nikolu upisa u Valjevsku gimnaziju. Gimnazija u Valjevu je bila na dobrom glasu ali nije bila potpuna. Imala je samo šest razreda. Posle završene Gimnazije nastala je dilema: gde i kako nastaviti dalje školovanje. Uz odobrenje oca Dragomira, Nikola krene sa svojim drugom Petrom Kosićem da se upiše u Vojnu akademiju. Zbog neuhranjenosti i malog obima grudi Nikolu na konkursu odbiju, a Petar se upiše i postane visoki oficir srpske i jugoslovenske vojske, poznat u događajima oko puča generala Simovića 1941. godine. Upis u Bogosloviju Tragajući dalje za školom u koju da se upiše, Nikola sazna da je objavljen poziv za upis učenika u poslednju generaciju stare Beogradske bogoslovije. Primao se neograničen broj učenika. Nikola se prijavi i bude primljen i upisan u prvi razred. Njegovi drugovi su uglavnom bili upisani u bogosloviju sa po dva razreda gimnazije. Toliko je bilo potrebno. Nikola je završio šest razreda i veš bio prilično oformljena mlada ličnost - mladi intelektualac. Odmah je u bogosloviji bio zapažen. Oduševljavao je svoje profesore i drugove razumevanjem najzamršenijih problema iz oblasti nauke, filosofije i teologije. Pored obaveznih udžbenika i skripti počeo se uveliko koristiti bogoslovskom i filosofskom literaturom u savlađivanju nastave. Svaki trenutak slobodnog vremena je koristio da što više pročita i nauči. Od prvih bogoslovskih dana počeo je čitati dela svetskih klasika. Do kraja školovanja pročitao je dela Njegoša, Dostojevskog, Puškina, Tolstoja,Šekspira, Getea, Igoa, Dantea, Voltera, Ničea... Duhom svojim nadnosio se i nad tajanstvenom mudrošću dalekog Istoka, čitajući i proučavajući sveštene i filosofske knjige drevne Indije. I docnije, celog života se vraćao Indiji. Žalio je što hrišćanstvo nije uspelo da prodre u Aziju. Smatrao je da bi ga indijski duh sklon kontemplaciji i mistici još više produbio i obogatio. Zato je napisao nekoliko poznatih dela na tu temu: “Hriste, dođi u Aziju”, “Indijska pisma”, “Indijski Savle” i dr. Posle završene bogoslovije, Nikolaj je postavljen za učitelja u selu Dračići nedaleko od Valjeva, na putu za Kosjerić. Tu se upoznao i sprijateljio sa sveštenikom Stevom Popovićem, emigrantom iz Crne Gore. Sa njim je odlazio na razne sveštene obrede u selo gde je upoznao duhovni život srpskog sela i seljaka. Letnje raspuste je provodio u Boki na lečenju. Pisao je iz Boke svome prijatelju, svešteniku Stevi, i u tim pismima su ostali prekrasni opisi Boke Kotorske i života naroda u Crnoj Gori i Dalmaciji. U to vreme, Nikola je već uveliko ovladao veštinom pisanja i besedništva. Pored pisanja i saradnje u "Hrišćanskom vesniku", pisao je i u drugim crkvenim i svetovnim časopisima i novinama. Kao učitelj u Dračiću napisao je jedan pozorišni komad koji je izvođen u valjevskom pozorištu. Nažalost to delo je izgubljeno. Posle kratkog učiteljevanja u Dračiću postavljen je odlukom ministra prosvete Srbije za upravnika škole u Donjim Leskovcima. No učiteljska služba nije bila cilj mladog Nikole. Dva doktorata Neposredno posle završetka bogoslovije, kao odličnom i darovitom učeniku, nuđeno mu je da ide na studije u Rusiju. On je pošto-poto hteo na Zapad. Nije mogao odmah dobiti stipendiju. Rešio je da čeka. I jednog dana stigla je odluka ministra prosvete da se Nikoli obezbeđuje stipendija za nastavak studija na starokatoličkom fakultetu u Bernu u Švajcarskoj. Želja je bila ispunjena. Nikola je spakovao kofere i otputovao u Švajcarsku. U Bernu je Nikola prvi put dobio potrebne uslove za učenje i studiranje. Imao je državnu stipendiju koja mu je obezbeđivala pristojan život. Sa fotografija iz tog doba vidi se da je on već tada postao uglađeni i lepo odeveni evropski student i gospodin. Dobro je naučio nemački jezik i pored svog matičnog fakulteta u Bernu odlazio je da sluša predavanja na drugim fakultetima širom Švajcarske i Nemačke. Ostajao je čitave semestre na poznatim fakultetima slušajući čuvene profesore teologije i filosofije. Po završenom fakultetu prijavio je doktorsku tezu i doktorirao na temu: “Vera u Vaskrsenje Hristovo kao osnovna dogma Apostolske Crkve”. Iz Švajcarske, Nikola se vraća u Beograd, sa namerom da studije nastavi na Oksfordu u Engleskoj. Nije odmah dobio stipendiju, ali on otputuje u Englesku. Verovatno intervencijom i vezama prote Ilića, ubrzo mu je dodeljena stipendija. Bez velikih teškoća Nikola nauči engleski jezik i završi filosofki fakultet u Oksfordu i doktorira iz filosofije na temu: “Filosofija Berklija”. Ovu temu je branio na francuskom jeziku u Ženevi. I tako sa dva doktorata i perfektnim znanjem tri glavna evropska jezika, Nikola se vraća u Beograd. U Beogradu nije dočekan sa oduševljenjem. Mala balkanska sredina dočekala ga je sa zavišću a crkveni ljudi su zazirali od njega zbog toga što se školovao u rimokatoličkoj Evropi. Ni jedna diploma nije mu priznata, navodno zbog toga što nije imao završenu punu gimnaziju. I on, sa završena dva fakulteta i položena dva doktorata na dva najznamenitija evropska univerziteta vraća se u srednju školu i polaže sedmi i osmi razred gimnazije u Drugoj beogradskoj gimnaziji. Posle toga je postavljen za suplenta Beogradske bogoslovije kao svršeni student filosofije. Predavao je svetovne predmete i jezike. Monašenje Tek što je počeo predavanja u bogosloviji, Nikola se ponovo razboleo. Bolovao je dugo i teško. U bolnici se zavetuje, da će, ukoliko preživi, primiti monaški čin i celog sebe staviti na službu srpskoj crkvi i svome narodu. I čim je izašao iz bolnice, odlazi u manastir Rakovicu, nadomak Beograda, i tu 20.decembra 1909.g. prima monaški čin, dodavši svome svetovnom imenu samo jedno slovo “j”. Dobio je monaško ime - Nikolaj. Odmah posle monašenja, na predlog tadašnjeg Mitropolita Srbije Dimitrija, mladi jeromonah Nikolaj odlazi na studije u pravoslavnu Rusiju na čuvenu Duhovnu akademiju u Petrograd. Da se “opravoslavi”, kako je govorio Mitropolit. Kada je stigao u Petrograd, Nikolaj se upiše na Akademiju kao svršeni beogradski bogoslov ne pominjući svršene fakultete i doktorske titule, niti pokazujući pismo i preporuku Mitropolita Dimitrija koje je ovaj uputio petrogradskom mitropolitu da se Nikolaju nađe pri ruci. Nikolaj je slušao predavanja i ostao potpuno nepoznat među studentima sve do svog prvog učešća u diskusiji na jednoj od brojnih književno - duhovnih večeri koje su redovno održavane na Akademiji. Svojim znanjem, govorničkim darom i talentom zadivio je profesore i studente, a posebno petrogradskog Mitropolita, koji odmah od ruske vlade za Nikolaja izdejstvuje besplatnu voznu kartu za putovanje po celoj Rusiji. I Nikolaj tako krene u obilazak velike ruske zemlje i njenih svetinja. Neposredno je upoznao široku i duboku pravoslavnu slovensku rusku dušu. Iz Petrograda, Nikolaj se vraća u Beogradsku bogosloviju. Međutim, školska učionica bila je pretesna za njega. On počinje seriju svojih propovedi po beogradskim crkvama. Po tematici i načinu proiznošenja one su bile prvorazredni duhovni i kulturni događaji u Beogradu. Uzimao je teme iz života sa originalnom obradom: “Lagano korača Hristos”, “O mislima u ogledalu”, “Čija je zemlja”, “O omladinskom pesimizmu”, i dr. Istovremeno počinje objavljivati svoja pisana dela: “Religija Njegoševa”, “Besede pod Gorom”, “Iznad greha i smrti” i dr. Njegove propovedi i knjige zatalasale su našu crkvenu i kulturnu javnost i postale prvorazredna duhovna i kulturna senzacija. Brzo je postao poznat širom svih srpskih zemalja. Godine 1912. Nikolaj je pozvan u Sarajevo na proslavu desetogodišnjice srpskog kulturnog društva “Prosveta”. Došao je u centar Herceg Bosne sa glasom proslavljenog propovednika. Dočekala ga je prepuna crkva i porta svega onoga što je Bosna i Hercegovina imala srpskog i kulturnog. Propoved je počeo rečima: “Dolazim iz Srbije, tog ostrva slobode, da vama, našoj braći u ropstvu, donesem pozdrave Beograda”. Pozdravqen je ovacijama. Posebno je oduševio bosansko-hercegovačku omladinu i članove “Mlade Bosne”, koji će se 1914. godine, uoči sarajevskog atentata, na grobu Bogdana Žerajića i nad Nikolajevim “Besedama pod Gorom” kao nad Jevanđeljem Hristovim, zakleti na vernost i istrajnost. U Sarajevu se Nikolaj tada upoznao sa najviđenijim predstavnicima tamošnjih porobljenih Srba: Dučićem, Šantićem, Ćorovićem, Grđićem, Ljubibratićem i drugima. To je bilo vreme austrijske aneksije Bosne i Hercegovine, pa je Nikolaj obrnuvši čitavu stvar izgovorio reči koje su ušle u legendu: “Svojom velikom ljubavlju i velikim srcem, Vi, Srbi Bosanci, anektirali ste Srbiju Bosni”. Austrijske vlasti su ga na povratku u Beograd nekoliko dana zadržale na pretresu u Zemunu. Sledeće godine nisu mu dozvolile da poseti Zagreb o proslavi godišnjice Njegoša.
  2. Ове године сусрела су се два важна јубилеја за Српску Православну Цркву: 800 година аутокефалије СПЦ и 100 година традиције часописа Жички благовесник. Тако је број април-јун 2019. Жичког благовесника, часописа Епархије жичке, добио леп и захтеван задатак да два велика јубилеја представи својим читаоцима. Труд на остварењу овог задатка видљив је већ на корицама. Предња корица је лепим дизајнерским решењем објединила фреску првог српског архиепископа Светог Саве из 1315. године, која краси зидове Краљеве цркве у Студеници, затим фреску Жичког сабора на којој се виде Свети Симеон Мироточиви и Краљ Стефан Првовенчани, као и две најзначајније задужбине ових владара: Манастире Жичу и Студеницу. Задња корица је украшена великом сликом Манастира Жиче, док је на њеном унутрашњем делу корица првог броја Прегледа Цркве Епархије Жичке из 1919. када је започета традиција епархијског часописа који ће 1938. понети име Жички благовесник. Са предње унутрашње корице, из простора садржаја часописа, посматра нас лик Светог Николаја Жичког, као оснивача часописа. Овај број часописа проширен је на 80 страна са квалитетним корицама са прошивом, а тираж је повећан на 2.500 примерака. На почетку се налази запис Са уредничког стола, кроз који се уводи у предстојећи садржај часописа. Посебан део заузима осврт на време од пре сто година када отпочиње традиција Жичког благовесника. За читаоце су издвојена три поглавља из првог броја, где је непотписани аутор (највероватније владика Николај Велимировић) изнео поређење како се недеља прославља у Енглеској, Норвешкој и Србији. Паралела са данашњицом се намеће и упозорава да већ одавно треба да се упитамо да ли као народ заиста идемо путем Светог Саве? Богат садржај је тематски. Прва два текста су посвећена Васкрсу и догађајима који му претходе. Различите аспекте догађаја око добијања аутокефалности расветљавали су проф. др Драгољуб Даниловић и протојереј мр Миломир Радић. Архимандрит студенички др Тихон (Ракићевић) је изнео веома занимљиве и за науку значајне детаље око историјата Студеничког типика. Овај типик је недавно у тројезичном издању (српски, енглески и руски) објављен при Манастиру Студеници, па се тако овде нашао и приказ истог од стране студеничког монаха Силуана. Ксенија Радојичић је приказала пут којим су дела Светог Саве доспела у Русију и утицала на тамошње црквено и државно уређење. Милоје Радовић је приредио приказ књиге “Манастир Жича, центар Архиепископије, Епархије и сабора у средњем веку“, аутора др Драгољуба Даниловића. Надахнутом беседом о Светом Сави и почетку наших сећања читаоцима се обраћа др Драган Хамовић, а оглед о Светом Сави у светлу традиције и савремености изнео је протонамесник Александар Р. Јевтић. Мр Маријана Матовић је представила лик и дело Светог Јоасафа Метеорита – првог српског књигохранитеља. Храм Светог Саве у Грачацу, као један од првих храмова посвећених дивном светитељу, јереј Милан Костић и Вишња Костић предочавају на основу предања као задужбину Светог Саве. Жељко Јеж је написао текст о цркви и некрополи у Дићима, које имају изузетан значај и заузимају важно место међу средњовековним задужбинама наших предака. Александар Јелић је у овом броју приредио наставак текста о Манастиру Дубрави,који сведочи несвакидашњу причу о Божијем промислу и људској ревности да се ова светиња подигне. У рубрици Парохијске приче, протојереј-ставрофор Милић Драговић је кроз текст Будимо људи! Подсетио на изворне људске вредности које би требале да красе све нас који се зовемо верујућим људима. Протонамесник Дејан Марковић нам са Страницом православног хумора поново доноси паузу за осмех. Рубрика Веронаука представља школу “Свети Сава“ у Бајиној Башти, као и поетске и прозне радове које су деца широм наше Епархије писала спремајући се за прославу великог светосавског јубилеја. У Летопису богослужења Епископа жичког Г. Јустина, протођакон Александар М. Грујовић је забележио богослужбене и пастирске посете којима је наш Архијереј испунио претходни временски период настављајући духовни пут који је у Епархији жичкој започео још од времена Светог Саве. Веома смо радосни и захвални свима који су на било који начин учествовали и допринели да овај број Жичког благовесника, надамо се, заиста може без стида да се назове јубиларним. Уредник часописа, протонамесник Александар Р. Јевтић Извор: Епархија жичка
  3. Другог дана Празника над празницима, дана када Васељена кличе и проноси радосну вест да је Господ васкрсао, Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин радост празника донео је у Чачак. Владика је благоизволео да на Васкрсни понедељак богослужбено прослави Пасху Господњу у Саборном храму Вазнесења Господњег у Чачку. Док је васељена појала радосном дану, дану када је смрт изгубила жалац, прославу Господњег Васкрсења улепшало је рукоположење рашког ђакона Марка Ерића у чин јереја. Такође, за своје заслуге и труд у обрађивању њиве Господње у чин протојереја произведен је старешина Храма Вазнесења Господњег у Чачку јереј Марко Мирковић. Сабрани народ уз песму је дочекао свог Пастира у порти Храма Вазнесења Господњег и узео благослов Свете деснице након чега се храмом гласно пронело појање појаца из Краљева и црквеног хора „Вазнесењски“. Епископу су саслуживали старешина Храма Вазнесења Господњег у Чачку архимандрит Сава (Илић), секретар Епископа жичког, протојереј Крстивоје Милуновић, протојереј Милорад Милидраг, протојереј Мирољуб Мирковић, протонамесник рашки Здравко Николић, јереј Марко Мирковић, протођакон Александар Грујовић, ђакон Немања Тимотијевић, ђакон Станимир Мирковић и ђакон Марко Ерић. Литургијски су Васкрс прославили и представници градске власти који су се молитвено сабрали са својим архипастиром. Радосни поздрав „Христос Васкрсе! Ваистину Васкрсе!“ пронео се кроз храм попут добре вести коју су мироносице пронеле кроз народ видевши празан гроб! Након дуготрајне припреме за Пасху и поста дошао је спасоносни дан. Дан који смо молитвено прославили са својим Епископ и заједно запевали „Христос Васкрсе!“. Дан када је старешина Саборног храма у Чачку рукопроизведен у чин протојереја. Дан када смо певали „достојан“ јер смо постали богатији за новог јереја, Марка Ерића, којег је Владика рукоположио из чина ђакона у свештенички чин. Прославили смо Празник над празницима и обасјали се Сунцем Васкрсења благодарећи Господу и на благослову да Храм Вазнесења Господњег поново засија свим својим сјајем обасјан светлом новог полијелеја и хороса. У беседи Владика нас је подсетио на узалудни покушај Иродов да сачува своју земаљску власт убиством Христа. Али, Ирод греши јер не схвата праву природу доласка Богочовека Христа, Његову намеру да дође да би спасао палог човека. Но, није Ирод једини који је погрешно размишљао, и научници доказују да је Христос заиста историјски постојао, али не желе да прихвате да је Он Богочовек Који је васкрсао у трећи дан и сео са десне стране Оца спасавајући тако човека. Ми смо ти који не размишљамо очима које варају, ми својом вером исповедамо Васкрслог Христа и припремамо себе за Царство небеско. Све земаљско је привремено, а ми смо синови Светлости, ми се вером спасавамо. Али, за веру морамо да се боримо, да је сведочимо, да исповедамо веру попут апостола Петра који на Христово питање: „Шта ти велиш, ко сам ја?“, одговара: Ти си Христос, Син Бога живога који је дошао у свет да свет спасе. Ти си Месија, оличење истине, благочешћа, силе!. Тако и ми, попут Петра, морамо да живимо за веру, да страдамо за ту веру. Јер она је Светлост нашег живота и спасења. Владика је напоменуо да посебну пажњу обратимо на децу која живе у временима када је свет у кризи сопственог идентитета, да их упутимо ка Правој Истини и тако спасимо и њих и себе. Захваљујући Господу на Победи коју је донео у овај свет верни народ се причестио из руке свога Епископа. По завршетку Свете Архијерејске Литургије старешина Храма Вазнесења Господњег протојереј Марко Мирковић уприличио је трпезу љубави за Епископа, свештенство, монаштво, руководство града Чачка и верни народ. Старешина се у обраћању захвалио Епископу на доласку у Чачак и служењу Свете Архијерејске Литургије у нашем храму и позвао Га да нас у што скорије време поново посети! Такође, старешина је изразио своју захвалност на посебној части која му је указана на рукопроизвођењу у чин протојереја и честитао новорукоположеном јереју Марку Ерићу на чину у који је рукоположен. Извор: Епархија жичка
  4. Славословљу пастира, свих старозаветних праведника који очекиваше Дан Христов и свих новозаветних проповедника овог Великог дана Незалазне Светлости, Предназначеног Циља и Архетипа иконолошког назначења човековог, присајединили су и сви сабрани под сводовима Светосавског храма у Краљеву. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Ноћ као из дивних Божићних прича које носимо у сећањима још од детињства, као да је хтела да нас подсети да Господ ове године жели да нас изненади. Дошао је и огрејао срца наша призором пахуља чистих баш као бесемено Рођење Његово које прослављамо. Да је Чехов био са нама могао је приповетку нову да напише, па да опет са лица оних који излазе из Цркве са Свете службе Божије засија нека необична светлост, коју је описао можда и незнајући да су се око ње водили велики богословски спорови вековима уназад. Ту светлост пројавило је и литургијско сабрање око Епископа жичког Г. Јустина. Кроз словесну службу и псалмопој велегласни свештени Принос је узнет, а Духом Светим нам дариван на освећење душа и тела. Стаза поста овде је нашла свој циљ. У Чаши Христовој причасници су постали многи наши парохијани који нису пожалили ноћног сна како би дочекали Избавитеља рода људског кога нам по речима празничног кондака “Дјева данас рађа“. Речи Божићне посланице Архијереја СПЦ приближиле су умовима нашим Тајну надумну, “другу заједницу“ (Свети Максим Исповедник) пресаздатељну и далеко преславнију од прве творачке добродетељи, којом смо осењени у овој посве необичној ноћи када се небо на земљу спустило да Син Божији међу нас сиђе. ХРИСТОС СЕ РОДИ! провозгласио је наш Архијереј Јустин, а из многих срца се излио отпоздрав: ВАИСТИНУ СЕ РОДИ! протонамесник Александар Р. Јевтић Извор: Епархија жичка
  5. На дан храмовне славе – Ваведења, ова Света обитељ, настојатељница манастира мати Ангелина са својим сестринством, јереј Радоња Мирковић који служи при Манастиру Ваведењу, заједно са верним народом и свим добротворима који заједно чине Христову заједницу, имали су велику радост јер је торжественом Светом Литургијом началствовао Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин уз саслужење Архијерејског намесника трнавског протојереја Мирослава Петрова, јеромонаха Илариона из Манастира Преображења Господњег у Овчар Бањи, Архијерејског намесника љубићког јереја Николе Вучетића, старешине Храма Светог Саве у Краљеву протојереја Радоје Санда, пароха успењског у Чачку јереја Радоње Мирковића, протођакона Александра Грујовића и ђакона чачанског Немање Тимотијевића. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Свету Литургију је додатно улепшало умилно појање монахиња овчарско-кабларских манастира и протопсалта Ивана Трајковића са свештенством и теолозима чачанског краја. Велики број православних хришћана из околних места у долини Западног поморавља су дошли по благослов Епископа Јустина, наследника трона Светог Саве, и да заједно узму учешће у Светој Чаши на евхаристијском сабрању. То такође сведочи да се велики број верника Божићним постом и молитвом спрема за дочек радосног празника Ваведења, а потом и Божића за који нас и припрема овај велики празник када је Богомајка дошла у Јерусалимски храм. После прочитаног Јеванђеља, Епископ жички Г. Јустин се надахнутом беседом обратио свом свештенству, монаштву и верном народу. Епископ је истакао да је ово велики празник и радост, јер славимо Пресвету Богородицу која је у себе сместила Несместивога Богочовека и слободном вољом прихватила да роди Спаситеља људи и целога света. Бездетни родитељи Јоаким и Ана су молили Господа да им подари дете. Плод њихове вере и љубави је Богородица од које су се већ у трећој години телесно одвојили и одвели је у храм где је првосвештеник поставља у Светињу над Светињама да се испуне речи пророка да ће она бити већа од небеса, часнија од херувима и неупоредиво славнија од серафима. Образована је да Њено тело буде храм живога Бога. Она је у храму учена девет година, вођена архангелом Гаврилом, који ће јој потом јавити радосну вест да ће родити нашег Спаситеља. Њеним речима: „Нека ми буде по речи твојој“ (Лк 1, 38) успоставља се спасење и Нови Савез између Бога и људи без ког се не би могли спасити јер је Стари Савез прекинут грехом људи. Било је потребно да Богочовек искупи људски род да би се спасили, а преко нас и сва природа. Наш Архипастир је нагласио да само у заједници са вечним Богом нисмо пролазни, имамо вечно постојање и предодређени смо за вечни живот. Господ не влада над нама, већ нас призива „Ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе, узме крст свој и иде за мном“ (Мт 16, 24; Мк 8, 34; Лк 9, 23). А за Њим можемо ићи једино у храму Христовом где добијамо Његово Тело и Крв. Ту почињемо да мислимо Умом Христовим и да живимо Животом Његовим. Господ жели да се овај свет преобрази и постане део раја, да га човек принесе Богу, а то је наше призвање. Пресвета Богородица, апостоли и светитељи треба да буду наши учитељи који ће да нас уче како да идемо Христовим стопама „да се светли светлост наша пред људима да виде добра дела наша и прославе Оца нашега на небесима“ (Мт 5, 16). Након заамвоне молитве Преосвештени Епископ је пререзао славски колач, а после Свете Литургије наш Владика је још једном благословио све присутне, пожелео срећну славу и да Пресвета Богородица умоли Господа да свима који су дошли у ову Свету обитељ суди по милости својој. После Свете Евхаристије настављено је празнично славље на трпези љубави, на којој се присутнима обратио јереј Радоња Мирковић, који служи при Манастиру Ваведењу. Он се захвалио Епископу на труду и љубави коју показује према верном народу, монаштву и свештенству. Извор: Епархија жичка
  6. Разумљиво је да монаси и монахиње у манастирима имају могућности за непрестану молитву, користећи се у молитви и бројаницама. Али, како је обичном Хришћанину, који је у радном односу и који живи међу себи сличнима — како је њему могуће да практикује непрестану молитву? Ово питање се намеће поготову ономе коме је блиска литература о непрестаној молитви срца, као на пример: “Казивања једног руског ходочасника”, “Писма валамског старца”, “О Исусовој молитви”, “Св. Серафим Саровски” и др. Нека следећа размишљања буду од користи онима који се озбиљно занимају овим питањем. Да ли ми заиста немамо ни времена ни могућности за непрестану молитву? Колико ствари обављамо по навици, и то већ у почетку дана: умивање, облачење, доручак итд.? Јутро је време кад су наше мисли слободне за понављање молитвених речи. Чим се пробудимо, треба да се духовно усредсредимо и подсетимо на Божје присуство, и да тако почнемо са молитвом у себи: Господе Исусе Христе, смилуј ми се грешном. И човек који живи у кругу породице може да се моли у својим мислима, али би зато требало да разговор са укућанима понекад буде сведен само на оно корисно. Што се тиче јутарњих новина, јутарњег концерта и јутарњих вести на радију ствар је избора да ли ћемо се одлучити за то или за молитву. Понекад треба жртвовати и добре и корисне навике. Вожња до радног места често може дуго да траје. Шта нас спречава да се тада усредсредимо на молитву? Данас многи обављају чисто механичке делатности где, у многим случајевима, стално вршимо исте покрете. И ево шансе за нас: наше руке обављају свој посао, а наш дух, наше срце и мисли раде у заједници са Исусом Христом. Тада ће и једноличан посао пружати радост, јер га обављамо као задатак од Бога задат. Не треба се плашити да ће нам молитва одвући пажњу од онога што радимо. Напротив, практиковање Исусове молитве јача нашу усредсређеност. Али наш посао може да буде и све друго само не механичка делатност, и тада он захтева нашу пуну пажњу и све наше мисли. Како се у том случају можемо молити? Сигурно да се тада није могуће, на дуже време, усредсредити на понављање имена Божјег, али с времена на време ми то ипак можемо чинити. Ако нам постане навика да Име Исуса Христа понављамо само током пола минута, а таква пауза је могућа при сваком послу, тада ће осећај Божјег присуства бити као струјање у нашој души. Како изгледа када наш посао не тече мирно и увек устаљеним редом, већ смо окупирани безбројним стварима на које мора да се мисли? Заиста, одговорност, обавезе и бриге нас тешко оптерећују, али упитајмо се: откуда то долази? Не долази ли то, у великој мери и отуда што се сви проблеми и обавезе истовремено сваљују на нас, тако да смо неспособни да контролишемо своје мисли и уместо тога бивамо заробљени од њих? Ако се редовно молимо, поготово Исусовом молитвом, научићемо како да усредсредимо свој дух и како да овладамо својим мислима. Наше дужности и проблеми се тиме неће смањити, али ћемо знати како да им прилазимо, и на тај начин ћемо се сачувати од оне патње која се данас назива стрес, а чији узрок лежи у томе да се сви проблеми и дужности истовремено сручују на нас. За оног ко је дуго патио од последица стреса од двоструке је важности да промени свој став и приступ према животу. Добро је сећати се речи из еванђеља: “Јер шта ће користити човеку ако сав свет добије, а животу своме науди?” (Мт 16,26). Пензионери чине велики део данашњег друштва. Слободни од посла и обавеза, а често и самци, они се налазе у идеилној ситуацији за неговање молитве. Навикавање на непрестану молитву срца многима ће донети праву утеху, а истовремено и један користан задатак: молити се за друге. Вера, послушност и незлобивост главне су одлике детиње душе. Уз то још долази бестрасност и радост. Дете није среброљубиво, дете није похотљиво, дете није славољубиво, оно има око непомућено пороцима и радост непомућену бригама. http://gradandjela.blogspot.com/search?updated-max=2011-03-26T13:25:00-07:00&max-results=7&reverse-paginate=true
  7. Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин посетио је 1. новембра 2018. године престоницу Аустрије. У бечком Саборном храму Светог Саве, владику Јустина у вечерњим часовима свечано је дочекао Епископ аустријско-швајцарски г. Андреј са свештенством. После доксологије, отац Миљан Антић служио је вечерњу службу, а затим је владика Андреј као домаћин захвалио епископу Јустину на посети и исказаној љубави. Епископ жички је заблагодарио на топлим речима и срдачној добродошлици. Извор: Српска Православна Црква
  8. Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин посетио је 1. новембра 2018. године престоницу Аустрије. У бечком Саборном храму Светог Саве, владику Јустина у вечерњим часовима свечано је дочекао Епископ аустријско-швајцарски г. Андреј са свештенством. После доксологије, отац Миљан Антић служио је вечерњу службу, а затим је владика Андреј као домаћин захвалио епископу Јустину на посети и исказаној љубави. Епископ жички је заблагодарио на топлим речима и срдачној добродошлици. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  9. Примио сам твоје писмо. Потврђујеш ми њиме пуштен оглас у новинама, да нећеш славити крсну славу због жалости у кући. Твоју жалост ја сам свесрдно делио с тобом. Опет велим: Бог да прости твога честитог сина. Ти остајеш и даље с том једином жалошћу, док си мене обременио са две нове жалости: прво, што не славиш; и друго, што то објављујеш преко новина. Педесет хиљада људи читаће, да тај и тај Србин професор неће да слави своју славу. Неће ли то многима послужити на саблазан? Бар да си то прећутао. Или да си обавестио само своје пријатеље, који те о слави посећују. Зашто се цео православни свет мора спотицати о камен твога невршења једне верско-моралне дужности? Но зар не увиђаш, да те је твој Свети Ђорђе казнио? Он те је побудио, да објавиш целоме свету свој грех према њему. Јер сваки грех хоће да се јави. Али пре свега – зашто не славиш? Због жалости! Зар треба да славимо само онда кад смо весели и напредни? Наши преци дају нам друкчији пример. Цар Лазар је славио свога свеца уочи пораза на Косову. Војвода Тодор славио је свога Светога Ђорђа у тамници међу сужњима. Његова супруга била је у љутој жалости, па је ипак славила и примала госте. Такав пример пружа нам и дан данас наш народ. У време Светскога рата српски су војници славили по рововима, испуњеним водом и мртвацима. Ово што ћу ти испричати личи на бајку, али је сушта истина: На дан свог крсног имена војник у рову запалио свећу и прилепио на чело погинулог друга украј себе. На прси му ставио хлеб и вино. А он гологлав продужио да пуца, по наредби. – Шта ти све ово значи? упита га старешина. – Слава ми је, господине!… па, рекох, нека буде у исто време и даћа моме земљаку; он ми ето служи место трпезе у овој мочвари. Свећа, хлеб, вино и гологлавост! Да ли ово разумеш? Четири символа: светлост вере, зависност од Бога, љубав Божија и молитва Богу. То и јесте битно у прослављању крсних слава, Божијих светитеља, Божијих синова. Зар ти ниси у стању то четворо показати на дан своје славе? Или мислиш, да је твој дом, из кога је пре неколико недеља изнет један мртвац, обиталиште веће жалости него ли ров испуњен многим мртвацима са још неисушеном крви? Сасвим је нелогично не славити изговарајући се жалошћу. Баш кад је жалост и мука, онда треба са већим усрђем славити и припадати свецима Божијим на молитву. Тада и свеци, односно Бог кроз свеце, више и хитније помаже. А кад нам је све на месту и све по вољи, онда се мање опажа помоћ од славе. Јер већ имамо што желимо. Ја потпуно верујем, да се Свети Ђорђе јавио војводи Тодору у тамници и извео га из тамнице. Има много, много примера, да су се брзо спасли беде они који су славили Бога и свога свеца у беди. И Свето Писмо то потврђује. Прочитај, како су апостоли Павле и Сила у тамници оковани славили Бога, и како се у тај час земља затресла, тамница отворила а сужњима окови спали с ногу (Дап. 16, 25). Држим да одустајање од слављења крсне славе долази од збрке појмова. Само они не славе, који славу сматрају весељем као и свадбу. Али ти као учен човек треба да знаш и друге да научиш: ако се не свадбује у жалости, слава се слави и у жалости. И баш нарочито у жалости. Мир ти и утеха од Господа. Свети Николај Жички, Мисионарска писма епархија жичка
  10. Примио сам твоје писмо. Потврђујеш ми њиме пуштен оглас у новинама, да нећеш славити крсну славу због жалости у кући. Твоју жалост ја сам свесрдно делио с тобом. Опет велим: Бог да прости твога честитог сина. Ти остајеш и даље с том једином жалошћу, док си мене обременио са две нове жалости: прво, што не славиш; и друго, што то објављујеш преко новина. Педесет хиљада људи читаће, да тај и тај Србин професор неће да слави своју славу. Неће ли то многима послужити на саблазан? Бар да си то прећутао. Или да си обавестио само своје пријатеље, који те о слави посећују. Зашто се цео православни свет мора спотицати о камен твога невршења једне верско-моралне дужности? Но зар не увиђаш, да те је твој Свети Ђорђе казнио? Он те је побудио, да објавиш целоме свету свој грех према њему. Јер сваки грех хоће да се јави. Али пре свега – зашто не славиш? Због жалости! Зар треба да славимо само онда кад смо весели и напредни? Наши преци дају нам друкчији пример. Цар Лазар је славио свога свеца уочи пораза на Косову. Војвода Тодор славио је свога Светога Ђорђа у тамници међу сужњима. Његова супруга била је у љутој жалости, па је ипак славила и примала госте. Такав пример пружа нам и дан данас наш народ. У време Светскога рата српски су војници славили по рововима, испуњеним водом и мртвацима. Ово што ћу ти испричати личи на бајку, али је сушта истина: На дан свог крсног имена војник у рову запалио свећу и прилепио на чело погинулог друга украј себе. На прси му ставио хлеб и вино. А он гологлав продужио да пуца, по наредби. – Шта ти све ово значи? упита га старешина. – Слава ми је, господине!… па, рекох, нека буде у исто време и даћа моме земљаку; он ми ето служи место трпезе у овој мочвари. Свећа, хлеб, вино и гологлавост! Да ли ово разумеш? Четири символа: светлост вере, зависност од Бога, љубав Божија и молитва Богу. То и јесте битно у прослављању крсних слава, Божијих светитеља, Божијих синова. Зар ти ниси у стању то четворо показати на дан своје славе? Или мислиш, да је твој дом, из кога је пре неколико недеља изнет један мртвац, обиталиште веће жалости него ли ров испуњен многим мртвацима са још неисушеном крви? Сасвим је нелогично не славити изговарајући се жалошћу. Баш кад је жалост и мука, онда треба са већим усрђем славити и припадати свецима Божијим на молитву. Тада и свеци, односно Бог кроз свеце, више и хитније помаже. А кад нам је све на месту и све по вољи, онда се мање опажа помоћ од славе. Јер већ имамо што желимо. Ја потпуно верујем, да се Свети Ђорђе јавио војводи Тодору у тамници и извео га из тамнице. Има много, много примера, да су се брзо спасли беде они који су славили Бога и свога свеца у беди. И Свето Писмо то потврђује. Прочитај, како су апостоли Павле и Сила у тамници оковани славили Бога, и како се у тај час земља затресла, тамница отворила а сужњима окови спали с ногу (Дап. 16, 25). Држим да одустајање од слављења крсне славе долази од збрке појмова. Само они не славе, који славу сматрају весељем као и свадбу. Али ти као учен човек треба да знаш и друге да научиш: ако се не свадбује у жалости, слава се слави и у жалости. И баш нарочито у жалости. Мир ти и утеха од Господа. Свети Николај Жички, Мисионарска писма епархија жичка View full Странице
  11. Прослава је отпочела Светом Архијерејском Литургијом у Храму Светог Василија Острошког на Вељинама којом је началствовао митрополит г. Хризостом, уз саслужење Епископа Јустина. Литургији су присуствовали ректор Стево Пашалић, декан Богословског факултета у Фочи протојереј-ставрофор Владислав Топаловић, као и велики број професора и студената, док је свечану и молитвену атмосферу украсило величанствено појање хора Музичке академије, одсека за црквено појање. Након Литургије, на свечаној академији која је отпочела у 11 часова на Универзитету Источног Сарајева, уприличена је промоција нових доктора наука, на којој је за ово највише академско звање био промовисан и Епископ жички г. Јустин. из канцеларије Епископа жичког Извор: Епархија жичка
  12. На дан када Света Црква прославља спомен Светих Кирила и Методија, просветитеља и учитеља словенских, Универзитет у Источном Сарајеву, обележио је своју крсну славу, као и 26. година постојања. Тим поводом Епископ Јустин боравио је у Сарајеву одазвавши се позиву Високопреосвећеног митрополита дабробосанског г. Хризостома и ове високошколске установе. Прослава је отпочела Светом Архијерејском Литургијом у Храму Светог Василија Острошког на Вељинама којом је началствовао митрополит г. Хризостом, уз саслужење Епископа Јустина. Литургији су присуствовали ректор Стево Пашалић, декан Богословског факултета у Фочи протојереј-ставрофор Владислав Топаловић, као и велики број професора и студената, док је свечану и молитвену атмосферу украсило величанствено појање хора Музичке академије, одсека за црквено појање. Након Литургије, на свечаној академији која је отпочела у 11 часова на Универзитету Источног Сарајева, уприличена је промоција нових доктора наука, на којој је за ово највише академско звање био промовисан и Епископ жички г. Јустин. из канцеларије Епископа жичког Извор: Епархија жичка View full Странице
  13. Светом Архијерејском Литургијом је началствовао Епископ жички г. Јустин, уз саслужење братства храма. Верни народ, сабран у великом броју, а генерацијски разноврстан да пројави Цркву као Тајну саборности свих у Христу, испунио је простор катедралног храма Епархије жичке. Небоземни идентитет Цркве пројављен је у свештеним радњама, бојама, звуковима, који су нас који херувиме изображавамо преносили ка Витлејему, источнику божићне радости. Рођење Бога у нама остварено је у једењу Тела и пијењу Крви Христове, којом се потврдисмо као они који знају где је духовни Витлејем – “дом хлеба“. Поучени Божићном посланицом, сви смо заблагодарили ради нас од Дјеве Рођеноме и у радости сусрета једних са другима наставили постлитургијску заједницу. Извор: Српска Православна Црква
  14. У радости ишчекивања догађаја који старозаветни праведници и праоци Христови желеше видети и не дочекаше га, удостојени велике благодати изабрања у новозаветној Цркви Христовој житељи Краљева су под сводовима храма Светог Саве литургијски прославили “митрополију празника“ – Рождество Христово. Светом Архијерејском Литургијом је началствовао Епископ жички г. Јустин, уз саслужење братства храма. Верни народ, сабран у великом броју, а генерацијски разноврстан да пројави Цркву као Тајну саборности свих у Христу, испунио је простор катедралног храма Епархије жичке. Небоземни идентитет Цркве пројављен је у свештеним радњама, бојама, звуковима, који су нас који херувиме изображавамо преносили ка Витлејему, источнику божићне радости. Рођење Бога у нама остварено је у једењу Тела и пијењу Крви Христове, којом се потврдисмо као они који знају где је духовни Витлејем – “дом хлеба“. Поучени Божићном посланицом, сви смо заблагодарили ради нас од Дјеве Рођеноме и у радости сусрета једних са другима наставили постлитургијску заједницу. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  15. О доброти у психолошким истраживањима, али и доброти као одређујућем елементу човековог живота, који у јавним просторима све чешће бива потиснут пред злим и наопаким говорио је Милош Благојевић, психолог, сарадник часописа, запослен у Заједници младих при СОС Дечјем селу у Краљеву. Како је намера организатора била да истакне важност даривања и васпитни смисао празника у Православној цркви (тако је насловљени и један од прилога у овом броју Жичког благовесника), програм је имао и хуманитарни карактер а Библиотека ће током јануара Заједници младих даривати књиге изабраних наслова. Извор: Епархија жичка
  16. У сусрет предстојећим празницима у Народној библиотеци „Стефан Првовенчани” представљен је божићни број Жичког благовесника, часописа који је далеке 1919. године покренуо Свети владика Николај Велимировић. О новом броју али и концепцији часописа говорио је јереј Александар Р. Јевтић, уредник часописа и парох при Храму Светог Саве у Краљеву. Отвореност за хришћанска промишљања која долазе из других области интересовања људскога духа (медицине, психологије, књижевности…) и животност, непосредност у изразу (Страница православног хумора) одлике су часописа које су и на синоћни програм привукле велики број поштовалаца и читалаца. О доброти у психолошким истраживањима, али и доброти као одређујућем елементу човековог живота, који у јавним просторима све чешће бива потиснут пред злим и наопаким говорио је Милош Благојевић, психолог, сарадник часописа, запослен у Заједници младих при СОС Дечјем селу у Краљеву. Како је намера организатора била да истакне важност даривања и васпитни смисао празника у Православној цркви (тако је насловљени и један од прилога у овом броју Жичког благовесника), програм је имао и хуманитарни карактер а Библиотека ће током јануара Заједници младих даривати књиге изабраних наслова. Извор: Епархија жичка View full Странице
  17. Породичне везе У нашој Цркви три недеље пре Божића посвећене су везама и односима у породици. Трећа недеља пре Божића – Детињци – опомиње децу на њихове дужности према родитељима. Друга недеља пре Божића – Материце, и прва недеља пре Божића – Очеви – опомињу родитеље на дужности према деци. Обичај да на ове празнике родитељи везују децу и деца родитеље има символичан значај. И једни и други одрешују се поклонима. Овај обичај је дивна слика нераскидивих веза између родитеља и деце, предака и потомака. Узице, којима једни друге везују, то су знамења њихових нераскидивих веза. То је символика конаца којима се тка историја једне породице, једнога рода, једнога народа и читавог човечанства. Шта би било са ткањем историје када не би било те потке и те основе? Сви би се конци расули и замрсили. Платно историје не би било саткано, јер родитељи предају деци основу живота, а деца у ту основу уткивају нову потку. Тако се везује прошлост и будућност, старо и ново, бивша и будућа поколења. Ова три породична празника славе се у три недеље пре Божића, пошто је овај велики празник посвећен рођењу Сина Божијег и у славу Небеске Породице. Данашња недеља посвећена је материнству, па се због тога овај празник зове Материце. Материно крило Један велики и у свету познати писац написао је књигу која носи наслов „Крило материно“. Данас имућни људи гледају које се високе школе у свету сматрају за најбоље, па тамо гледају да пошаљу своју децу на школовање. Многи мисле да су најбољи универзитети у Паризу, Оксфорду, Харварду и други. Међутим, овај велики писац доказује у својој књизи да од свих школа, које постоје на свету, за човека највише вреди оно што може да научи на „материном крилу“. Ту школу не може да замени ни једна друга школа, па ни најславнији универзитети. Питали су другог славног научника, који је завршио неколико високих школа, стекао много научних степена и награда, написао много значајних књига, која му је од завршених школа највише помогла? „Највише ми је помогла школа моје неписмене мајке“, одговорио је тај велики научник. Одакле таква снага, такав утицај, таква моћ једној неписменој жени? На то питање није лако да се одговори. Само по себи материнство је једно од највећих чуда света. То је тајна сакривена у души и у срцу мајке са мноштвом других осећања, доживљавања и нагона. Све је то изузетно и величанствено, по чему мајка на земљи личи на Бога на небу. Материнска љубав Путописац је описао догађај из Индије. У неком селу запалила се кућа и људи су гасили ватру. За то време један човек се од свих одвојио, гледајући непрестано у једно дрво. На питање зашто не помаже у гашењу пожара, овај је одговорио: „Занело ме је једно чудо и не могу да се одвојим од њега. Ватра је захватила ово дрво и гнездо са младим птицама. Када је мајка птица приметила пламен око свога гнезда, почела је крилима да заклања своју младунчад. На крају је са њима изгорела. Ко даде у срце овом малом, неразумном створу толику љубав? То је могао да учини само Бог. Када не би било других, ово је довољан доказ да Бог постоји“, завршио је своју причу онај Индијац. Наш велики духовник и проповедник испричао је причу о једном свом доживљају. Вођен је на стратиште неки разбојник, који је био осуђен на смрт, зато што је убио у једној кући мужа и жену, а потом запалио кућу. Тако је затро целу породицу. Посматрајући овај несрећни догађај људи су ћутали и нико није ништа говорио. Наједном из масе је излетела мајка оног несрећника, вичући из свега гласа и преклињући: „Не убијајте, господо, мога сина! Он је био добар, али је наведен на зло. Убијте мене, њега пустите!“ Овде је одговор на питање по чему мајка највише личи на Бога. Ту је такође и одговор на питање где је центар материнства. То је материнска љубав. Криза материнства Данас се говори у свету и код нас о кризама у свим правцима живота. На жалост, међу овима се помиње и криза материнства. Но, поменимо и пример где није било кризе. Питали су једну мајку, која је имала дванаесторо деце, шта јој је највише помогло у васпитању и подизању деце. „Држала сам се непрестано за Божију руку. Тако сам осећала да сам увек јака“, рече ова жена. „Нисам много држала лекције деци и мало сам говорила. У споразуму са својим мужем понашала сам онако како сам желела да се понашају наша деца када одрасту. Ја сам показивала љубав према деци и учила их да се међусобно воле. Деца су делила не само љубав међу собом, већ скоро и сваки залогај. Старија деца су били наши помоћници у васпитању и подизању млађе деце“. Криза се материнства данас огледа и у избегавању рађања већег броја деце. Колика је то несрећа, још сасвим не можемо сагледати. За неколико година видећемо читаву трагедију не само за поједине породице, већ и за читав наш народ! Да не говоримо о несрећама које повлаче за собом побачаји – злочини чедоморства у утробама мајки. Наш народ каже: „Зло се не може издробити“. Бојимо се да ћемо навући гнев Божији на читав народ због греха који вапије на небо! Криза материнства је такође у томе што су многе наше мајке исувише дуго одсутне са породичног огњишта због запослености. Неки чак и остављају своју децу одлазећи, ради запослења, у иностранство. Још је велики број разлога који нас подсећа на материнску одговорност према деци у нашим приликама. Овај дан подсећа на ту одговорност и опомиње да се учини све што може да би се ствари поправиле. Премудри Соломон каже: „Мудар син је радост оцу својему а луд је син жалост матери својој“ (Приче Сол. 10, 1). Овај празник је још и дан који опомиње децу да доживе дубоку и молитвену благодарност за сва доброчинства којима су их задужиле њихове мајке. Било да су живе или мртве, оне су за своју децу живе и увек су уз њих присутне. Ма колико да деца учине – било молитвама, било речима, било делима – за своје мајке, остаће им вечити дужници. Нека вам је свима срећан и благословен овај празник! Богу нека је за све слава и хвала сада и вазда – кроз све векове. Амин! Извор: Православије.ру
  18. Може ли жена заборавити пород свој, да се не смилује на чедо утробе своје (Ис. 66, 13) Породичне везе У нашој Цркви три недеље пре Божића посвећене су везама и односима у породици. Трећа недеља пре Божића – Детињци – опомиње децу на њихове дужности према родитељима. Друга недеља пре Божића – Материце, и прва недеља пре Божића – Очеви – опомињу родитеље на дужности према деци. Обичај да на ове празнике родитељи везују децу и деца родитеље има символичан значај. И једни и други одрешују се поклонима. Овај обичај је дивна слика нераскидивих веза између родитеља и деце, предака и потомака. Узице, којима једни друге везују, то су знамења њихових нераскидивих веза. То је символика конаца којима се тка историја једне породице, једнога рода, једнога народа и читавог човечанства. Шта би било са ткањем историје када не би било те потке и те основе? Сви би се конци расули и замрсили. Платно историје не би било саткано, јер родитељи предају деци основу живота, а деца у ту основу уткивају нову потку. Тако се везује прошлост и будућност, старо и ново, бивша и будућа поколења. Ова три породична празника славе се у три недеље пре Божића, пошто је овај велики празник посвећен рођењу Сина Божијег и у славу Небеске Породице. Данашња недеља посвећена је материнству, па се због тога овај празник зове Материце. Материно крило Један велики и у свету познати писац написао је књигу која носи наслов „Крило материно“. Данас имућни људи гледају које се високе школе у свету сматрају за најбоље, па тамо гледају да пошаљу своју децу на школовање. Многи мисле да су најбољи универзитети у Паризу, Оксфорду, Харварду и други. Међутим, овај велики писац доказује у својој књизи да од свих школа, које постоје на свету, за човека највише вреди оно што може да научи на „материном крилу“. Ту школу не може да замени ни једна друга школа, па ни најславнији универзитети. Питали су другог славног научника, који је завршио неколико високих школа, стекао много научних степена и награда, написао много значајних књига, која му је од завршених школа највише помогла? „Највише ми је помогла школа моје неписмене мајке“, одговорио је тај велики научник. Одакле таква снага, такав утицај, таква моћ једној неписменој жени? На то питање није лако да се одговори. Само по себи материнство је једно од највећих чуда света. То је тајна сакривена у души и у срцу мајке са мноштвом других осећања, доживљавања и нагона. Све је то изузетно и величанствено, по чему мајка на земљи личи на Бога на небу. Материнска љубав Путописац је описао догађај из Индије. У неком селу запалила се кућа и људи су гасили ватру. За то време један човек се од свих одвојио, гледајући непрестано у једно дрво. На питање зашто не помаже у гашењу пожара, овај је одговорио: „Занело ме је једно чудо и не могу да се одвојим од њега. Ватра је захватила ово дрво и гнездо са младим птицама. Када је мајка птица приметила пламен око свога гнезда, почела је крилима да заклања своју младунчад. На крају је са њима изгорела. Ко даде у срце овом малом, неразумном створу толику љубав? То је могао да учини само Бог. Када не би било других, ово је довољан доказ да Бог постоји“, завршио је своју причу онај Индијац. Наш велики духовник и проповедник испричао је причу о једном свом доживљају. Вођен је на стратиште неки разбојник, који је био осуђен на смрт, зато што је убио у једној кући мужа и жену, а потом запалио кућу. Тако је затро целу породицу. Посматрајући овај несрећни догађај људи су ћутали и нико није ништа говорио. Наједном из масе је излетела мајка оног несрећника, вичући из свега гласа и преклињући: „Не убијајте, господо, мога сина! Он је био добар, али је наведен на зло. Убијте мене, њега пустите!“ Овде је одговор на питање по чему мајка највише личи на Бога. Ту је такође и одговор на питање где је центар материнства. То је материнска љубав. Криза материнства Данас се говори у свету и код нас о кризама у свим правцима живота. На жалост, међу овима се помиње и криза материнства. Но, поменимо и пример где није било кризе. Питали су једну мајку, која је имала дванаесторо деце, шта јој је највише помогло у васпитању и подизању деце. „Држала сам се непрестано за Божију руку. Тако сам осећала да сам увек јака“, рече ова жена. „Нисам много држала лекције деци и мало сам говорила. У споразуму са својим мужем понашала сам онако како сам желела да се понашају наша деца када одрасту. Ја сам показивала љубав према деци и учила их да се међусобно воле. Деца су делила не само љубав међу собом, већ скоро и сваки залогај. Старија деца су били наши помоћници у васпитању и подизању млађе деце“. Криза се материнства данас огледа и у избегавању рађања већег броја деце. Колика је то несрећа, још сасвим не можемо сагледати. За неколико година видећемо читаву трагедију не само за поједине породице, већ и за читав наш народ! Да не говоримо о несрећама које повлаче за собом побачаји – злочини чедоморства у утробама мајки. Наш народ каже: „Зло се не може издробити“. Бојимо се да ћемо навући гнев Божији на читав народ због греха који вапије на небо! Криза материнства је такође у томе што су многе наше мајке исувише дуго одсутне са породичног огњишта због запослености. Неки чак и остављају своју децу одлазећи, ради запослења, у иностранство. Још је велики број разлога који нас подсећа на материнску одговорност према деци у нашим приликама. Овај дан подсећа на ту одговорност и опомиње да се учини све што може да би се ствари поправиле. Премудри Соломон каже: „Мудар син је радост оцу својему а луд је син жалост матери својој“ (Приче Сол. 10, 1). Овај празник је још и дан који опомиње децу да доживе дубоку и молитвену благодарност за сва доброчинства којима су их задужиле њихове мајке. Било да су живе или мртве, оне су за своју децу живе и увек су уз њих присутне. Ма колико да деца учине – било молитвама, било речима, било делима – за своје мајке, остаће им вечити дужници. Нека вам је свима срећан и благословен овај празник! Богу нека је за све слава и хвала сада и вазда – кроз све векове. Амин! Извор: Православије.ру View full Странице
  19. По извршеном чину освећења уследила је Света Архијерејска Литугрија, у којој су Епископу жичком саслуживали архијерески заменик протојереј ставрофор Љубинко Костић, намесник жички протојереј ставрофор Ненад Илић, јереј Александар Јевтић, војни свештеник 98.вб потпоручник Владимир Благојевић и протођакон Александар Грујовић. Чину освећења и Светој Литургији присуствовали су начелник штаба Копнене Војске пуковник Владета Балтић, командант Друге бригаде пуковник Жељко Кузмановић са колегијумом, команданти батаљона и дивизиона Друге бригаде, бројни припадници шест батаљона и дивизиона који се налазе у касарни Јован Курсула, као и представници локалне самоуправе и полиције. Епископ жички г. Јустин је у надахнутој беседи истакао значај личности и дела Светога краља Стефана Дечанског као духовног заштитника српске државе и српске војске. Живот Стефана Дечанског је живот једног великог владара, војсковође, краља, али и мученика који је пострадао од својих најближих. Господ је Светога Стефана силно прославио, јер крај његових светих моштију дешавају се небројана чуда и исцелења, а његова задужбина манастир Високи Дечани вековима одолева насртајима свих противника. Након Свете Литургије за све присутне уприличен је славски ручак у војничком ресторану касарне Јован Курсула. Било је лепо видети свештенике и војнике на једном месту заједно окупљене око трпезе љубави. Даће Бог да се и наредних година поново заједно окупљамо и да прослављамо Господа и и његовог угодника Светога краља Стефана Дечанског. Желимо искрено да заблагодаримо свима који су дали свој допринос да наша Војска добије још један молитвени дом за своје припаднике. Благодаримо Команди Копнене Војске и Команди Друге бригаде што су препознали и подржали потребу да људство касарне Јован Курсула добије свој богослужбени простор. Благодаримо Епископу жичком г. Јустину који је благословио и у свему подржао формирање нашег молитвеног дома. Благодаримо члановима ЕУО Епархије жичке који су здушно помогли опремање богослужбеног простора са потребним црквеним предметима и књигама. Благодаримо војном свештенику Владимиру Благојевићу који је својом руком иконописао две прелепе олтарске иконе и све време својим великим трудом активно помагао да се формира наш молитвени дом. Благодаримо старијем воднику Милошу Коцићу, десетару Слободану Кокотовићу и мајстору Ненаду Стоиљковић који су заслужни за израду иконостаса. Благодаримо сестринству манастира Кончул код Рашке на прелепо израђеним украсним платнима за олтар и иконостас нашег богослуженог простора. Благодаримо свим припадницима Друге бригаде и свим људима добре воље који су својим трудом и прилозима омогућили да се формира и опреми наш молитвени дом. Верујемо да ће наш нови молитвени дом у коме ће војни свештеници служити Свете Литургије и вршити Свете Тајне бити велики духовни ослонац за све припаднике Српске војске који су ангажовани на многобројним задацима у циљу чувања и одбране наше земље и нашег народа. Извор: Епархија жичка
  20. У касарни “Јован Курсула“ у граду Краљеву, на празник Светога краља Стефана Дечанског, последњег краља из лозе Немањића који је крунисан у манастиру Жичи, освећен је богослужбени простор руком Епископа жичког г. Јустина, а на радост многобројних припадника јединица које се налазе у поменутој касарни. По извршеном чину освећења уследила је Света Архијерејска Литугрија, у којој су Епископу жичком саслуживали архијерески заменик протојереј ставрофор Љубинко Костић, намесник жички протојереј ставрофор Ненад Илић, јереј Александар Јевтић, војни свештеник 98.вб потпоручник Владимир Благојевић и протођакон Александар Грујовић. Чину освећења и Светој Литургији присуствовали су начелник штаба Копнене Војске пуковник Владета Балтић, командант Друге бригаде пуковник Жељко Кузмановић са колегијумом, команданти батаљона и дивизиона Друге бригаде, бројни припадници шест батаљона и дивизиона који се налазе у касарни Јован Курсула, као и представници локалне самоуправе и полиције. Епископ жички г. Јустин је у надахнутој беседи истакао значај личности и дела Светога краља Стефана Дечанског као духовног заштитника српске државе и српске војске. Живот Стефана Дечанског је живот једног великог владара, војсковође, краља, али и мученика који је пострадао од својих најближих. Господ је Светога Стефана силно прославио, јер крај његових светих моштију дешавају се небројана чуда и исцелења, а његова задужбина манастир Високи Дечани вековима одолева насртајима свих противника. Након Свете Литургије за све присутне уприличен је славски ручак у војничком ресторану касарне Јован Курсула. Било је лепо видети свештенике и војнике на једном месту заједно окупљене око трпезе љубави. Даће Бог да се и наредних година поново заједно окупљамо и да прослављамо Господа и и његовог угодника Светога краља Стефана Дечанског. Желимо искрено да заблагодаримо свима који су дали свој допринос да наша Војска добије још један молитвени дом за своје припаднике. Благодаримо Команди Копнене Војске и Команди Друге бригаде што су препознали и подржали потребу да људство касарне Јован Курсула добије свој богослужбени простор. Благодаримо Епископу жичком г. Јустину који је благословио и у свему подржао формирање нашег молитвеног дома. Благодаримо члановима ЕУО Епархије жичке који су здушно помогли опремање богослужбеног простора са потребним црквеним предметима и књигама. Благодаримо војном свештенику Владимиру Благојевићу који је својом руком иконописао две прелепе олтарске иконе и све време својим великим трудом активно помагао да се формира наш молитвени дом. Благодаримо старијем воднику Милошу Коцићу, десетару Слободану Кокотовићу и мајстору Ненаду Стоиљковић који су заслужни за израду иконостаса. Благодаримо сестринству манастира Кончул код Рашке на прелепо израђеним украсним платнима за олтар и иконостас нашег богослуженог простора. Благодаримо свим припадницима Друге бригаде и свим људима добре воље који су својим трудом и прилозима омогућили да се формира и опреми наш молитвени дом. Верујемо да ће наш нови молитвени дом у коме ће војни свештеници служити Свете Литургије и вршити Свете Тајне бити велики духовни ослонац за све припаднике Српске војске који су ангажовани на многобројним задацима у циљу чувања и одбране наше земље и нашег народа. Извор: Епархија жичка View full Странице
  21. Чланови комисије су у докторској дисертацији Епископа жичког г. Јустина истакли као веома успешан мултидисциплинарни приступ овој комплексној и од суштинског значаја теми, о чему говори и импозантан број наслова коришћених у основној литератури (преко 270 наслова). Комисија је такође оценила, као посебну вредност овог рада, препознавање актуелног тренутка и потребе наше свете Цркве да на савремена искушења одговори синтезом познавања светоотачког искуства покајања и исповести као најделотворнијег лека и применом сазнања савремене психологије. Након двоипочасовне квалитетне критичке дискусије и анализе, једногласном одлуком комисија је потврдила успешност одбране, што представља врхунац кандидатовог готово тридесетогодишњег труда на постизању ове академске титуле. Из канцеларије Епископа жичког Извор: Епархија жичка
  22. Епископ жички др Јустин: Могућност примене покајне праксе ране Цркве у савременом добу Дана 23. новембра 2017. године, на Православном богословском факултету Свети Василије Острошки у Фочи, Епископ жички г. Јустин успешно је одбранио докторску дисертацију на тему „Могућност примене покајне праксе ране Цркве у савременом добу“ пред комисијом у саставу проф. др Мирко Томасовић, председник комисије; проф. др Љубивоје Стојановић, ментор; доцент др Јасна Богдановић Чурић са Академије ликовних уметности Универзитета у Источном Сарајеву (одељење психологије); проф. др Дарко Ђого и доц. др Ненад Тупеша. Чланови комисије су у докторској дисертацији Епископа жичког г. Јустина истакли као веома успешан мултидисциплинарни приступ овој комплексној и од суштинског значаја теми, о чему говори и импозантан број наслова коришћених у основној литератури (преко 270 наслова). Комисија је такође оценила, као посебну вредност овог рада, препознавање актуелног тренутка и потребе наше свете Цркве да на савремена искушења одговори синтезом познавања светоотачког искуства покајања и исповести као најделотворнијег лека и применом сазнања савремене психологије. Након двоипочасовне квалитетне критичке дискусије и анализе, једногласном одлуком комисија је потврдила успешност одбране, што представља врхунац кандидатовог готово тридесетогодишњег труда на постизању ове академске титуле. Из канцеларије Епископа жичког Извор: Епархија жичка View full Странице
  23. Часни оци, побожна браћо и сестре помози вам Бог! Мишљења сам да би за ово време билo веома погодно објављивање књиге састављене од два списа Св. Владике Николаја: ЖИЧКИ УСТАВ и од списа СРЕДЊИ СИСТЕМ. Списи се налазе на линковима: ЖИЧКИ УСТАВ http://borbazaveru.info/content/view/5400/31/ СРЕДЊИ СИСТЕМ http://svetosavlje.org/srednji-sistem/?pismo=cir Мирослав ЖИЧКИ УСТАВ.docx СРЕДЊИ СИСТЕМ.docx
×
×
  • Create New...