Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'жички'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 43 results

  1. Епископ Николај (у свету Никола Велимировић) рођен је 23. децембра 1880. у селу Лелићу од родитеља Драгомира и Катарине. После основне школе, гимназије у Ваљеву и Богословије у Београду уписао се на Старокатолички богословски факултет у Берну, Швајцарска, где је 1908. одбранио докторску дисертацију Вера у Христово васкрсење као основна догма апостолске цркве. Идуће године одбранио је дисертацију о Берклију у Женеви. Двадесетог децембра 1909. замонашен је у манастиру Раковици и рукоположен у чин јерођакона и јеромонаха. По жељи митрополита Србије Димитрија, јеромонах Николај проводи извесно време у царској Русији, коју ће доживотно носити у души и са Русима у Југославији и Америци бити у сталној и тесној вези. Пренос моштију Светог Николаја Жичког Желећи да упозна западни свет о нечувеним страдањима српскога народа за време Првог светског рата, и о праведној борби коју је Србија водила за своје ослобођење, српска влада је одлучила да упути у Енглеску и Америку јеромонаха др Николаја (Велимировића). Осврћући се на своју мисију у Америци у току Првог светског рата, епископ охридски Николај је пет година доцније писао: „Пре пет година ја сам био у Америци. Тада сам био послат од Српске владе да посетим многобројне југословенске колоније у овој земљи, те да иашем народу објасним значај титанске борбе, коју је водила малена Србија са великом Аустријском царевином. Својим мно-гобројним резолуцијама народ југословенски тада се изјаснио за Србију и њене идеале." Пре избора за епископа јеромонах Николај је био сугшент Богословије светога Саве у Београду. Свети архијерејски сабор Краљевине Србије изабрао га је за епи-скопа жичког 1919. године. Већ 1920. године епископ Николај по властитој жељи прелази у Охрид. После доношења Устава Српске православне цркве, 1931, спроводи у дело сједињење епархија Охридске и Битољске у јединствену Охридско-битољску епархију са седиштем у Битољу. За време свог архипастирствовања у овој епархији епископ Николај ствара у манастиру Калишту центар женског монаштва, који ће поред манастира Хопова и Кувеждина бити расадник српског монаштва и попунити многе празне и опустеле, за време Првог светског рата, српске манастире. Охридски пустињак, како је епископа Николаја назвао један од најумнијих Срба нашега времена, из Охрида, и касније из Битоља, управља у име Српске православне цркве целокупним богомољачким покретом. „Магнетизмом своје личности он је привукао и усмерио латентну религиозност народних маса. И тако је, под његовим утицајем, двадесетих година овога века организован тај верски покрет, превасходно сељачки, који је импресионирао побожношћу и молитвеном ревношћу." Богомољачки покрет дао је „само Хиландару двадесетак искушеника и монаха. Од чланова НХЗ створене су монашке матице „у многим нашим манастирима. Захваљујући овом покрету епи-скоп Николај је обновио монашки живот у запустелим манастирима у Овчару и Каблару. Поред мисионарских курсева епископ Николај организовао је саборе Хришћанске заједнице „на којима је долазило хиљадама богомољаца из свих крајева и на којима је изузев два случаја увек присуствовао и говорио вођа покрета епископ Николај. Поред неколико часописа Православне народне хришћанске заједнице објављиване су сваке године књиге и књижице." До 1941. године издато је у тој библиотеци преко стотину већих или мањих књига верске садржине. Три године по смрти епископа жичког Јефрема, епископ охридско-битољски Николај изабран је 21. јуна 1936. за епископа жичког. Након његовог поновног доласка, Жичка епархија је доживела свој духовни препород. Обновљени су многи манастири и подигнути нови парохијски храмови. На сваком кораку осетила се снажна рука епископа Николаја. „С њим почиње једна нова епоха. Он није привукао Цркви само народне масе него је надахуо и једну духовну елиту (...)".'" Епископ Николај ,је знао да се успне на врх сваке духовне области или књижевног рада кога би се дотакао. У свему и вазда први или међу првима: као беседник и песник не мање него као мисионар, мислилац и пророк. Владика Николај је обновио српско црквено беседништво и сам је био највећи беседник у историји Српске цркве." Његова дела, до сада сабрана, „износе тринаест томова, мисионарски рад владике Николаја био је по обиму огроман, а по садржају свестран и може се само поредити са делатношћу светог Саве. У својству мисионара Српске цркве, путовао је између два Светска рата на Запад, првенствено у Енглеску и Америку, но и у околне балканске земље, у Цариград, али највише у Грчку, где је редовно посећивао Свету Гору и залагао се за обнову хиландарског општежића. Учествовао је на бројним међународним и међуцрквеним састанцима, јер се интересовао за екуменизам и спријатељио с представницима англиканске и епископалне цркве. Сарађивао је 1930. на предсаборној конференцији православних цркава, одржаној у светогорском манастиру Ватопеду. У земљи се залагао за рестаурацију ста-рих цркава, манастира и других споменика. Одликовао се такође својом хуманитар-ном акцијом, подизао дечје домове и хранилишта, од Битоља па до Чачка, Горњег Милановца, Краљева и Крагујевца ." Приликом конкордатске борбе, 1937, епископ Николај је устао у заштиту жи-вотних интереса Српске православне цркве живом и писаном речју, а онда је дошао рат. Одмах после немачке окупације епископ Николај је интерниран у манастир ЈБу-бостињу, да би касније био премештен у манастир Војловицу. Овде је био заточен заједно са патријархом српским Гаврилом. Из манастира Војловице Немци су их 14. септембра 1944. године одвели у логор Дахау. Ослободили су их Американци када су ушли у Кицбил 8. маја 1945." После свога ослобођења епископ Николај се није вратио у комунистичку Југославију. Извесно време је живео у Енглеској, а затим се преселио у Америку. „У Америци је до последњег даха наставио мисионарску активност. Поред многих беседа и књига написаних у емиграцији, радио је као професор православних богословија. Предавао је у српској Богословији св. Саве у Либертивилу, али је највише живео у руској средини, као предавач у Академији св. Владимира у Њујорку, Богословији св. Тројице у Џорданвилу, Св. Тихона у Саут Канану (Пенсилванија, где је и умро 5. (18) марта 1956. Био је сахрањен покрај српског манастира Св. Саве у Либертивилу"," а 1991. године пренет је у свој родни Лелић. Тропар глас 8. Златоусти проповедниче Васкрслога Христа путовођо рода Српског крстоносног у векове, распревана Лиро Духа Светога, поносе и љубави монаха, радовање и похвало свештеника, учитељу покајања, свенародни Владико, человођо богомољне војске Христове, Свети Николаје Српски и Свеправославни, са свима светима Небеске Србије моли Јединог Човекољубца: да подари мир и слогу роду нашему. Кондак глас 3. Родио се јеси у Лелићиу Српском, архипастир био у Охриду Светонаумском, на престолу Светог Саве у Жичи си столовао, народ Божји Јеванђељем учио и просветио, за Христа и страдање у Дахау претрпео; тога ради прослави Те, Светитељу, Николаје Нови Богоугодниче! Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  2. У среду 26. фебруара 2020. године у манастиру Студеници је прослављена ктиторска слава – Преподобни Симеон Мироточиви. Свету архијерејску Литургију у манастиру Студеници служио је Преосвећени Епископ жички г. Јустин. Године 1196, након тридесет година владавине над Рашком, велики жупан Стефан Немања се на великом сабору у Расу код Цркве Светог Петра и Павла одрекао престола и замонашио, узевши монашко име Симеон. Родоначелник светородне династије Немањић је свој престо и врховну власт препустио средњем сину Стефану, док је сину Вукану оставио Дукљу на управу, доделивши му титулу великог кнеза. Симеон је као монах најпре боравио у својој задужбини Манастиру Студеници, да би се у новембру 1197. године придружио свом сину монаху Сави на Светој Гори. Они су уз дозволу ромејског цара Алексија III Анђела 1198. године обновили светогорски Манастир Хиландар. У дубокој старости, монах Симеон је умро у Манастиру Хиландару 13. фебруара 1199. године, а убрзо га је Светогорски сабор канонизовао као Светог Симеона Мироточивог, јер су његове мошти точиле миро. Године 1207. монах Сава је пренео очеве мошти у Србију, што је било део процеса коначног измирења између његове браће Вукана и Стефана након завршетка грађанског рата у Рашкој. Мошти Светог Симеона су тада положене у његову задужбину у Студеници, где се и данас налазе. Извор: Студеница-инфо
  3. У недељу 28. по Духовима и на празник Материце, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Светог пророка Илије у Бајиној Башти. Његовом Преосвештенству саслуживали су архимандрит Сава (Илић), архијерејски намесник рачански протојереј Милинко Лукић, старешина храма протојереј Владимир Васиљевић, протојереј Раденко Глигић, протојереј Горан Милинковић, протојереј Боро Ћутило, протонамесник Владимир Малешевић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Далибор Ђорђевић. За певницом је појао протопсалт Иван Трајковић уз помоћ и пратњу вероучитеља, теолога и ревносних парохијана. У својој надахнутој беседи Епископ Јустин обратио се верном народу рекавши: „Данас смо се сабрали у свету и благословену заједницу која се зове Црква, у сабрање у Име Бога. У Грчкој, када се иде у цркву, каже се да идемо да заједничаримо са Господом. Тиме што примамо у себе самог Господа ми постајемо заједница са Њим. Господ нам открива у причи о гозби домаћина који позива све како се свако изговара, како има неки посао, а главни посао је био тај да све званице дођу на гозбу. Зато су позвани и са раскршћа, јер их је било мало одазваних. Господ је хтео све да сабере у Једно, у Царство небеско. Тако и овде у овоме свету многи се изговарају како немају времена да иду у цркву и да се моле, не могу да посте јер раде тешке послове и многе друге изговоре имају. Чак и ми који смо у Цркви, који смо позвани, који постимо, молимо се, боримо се и ми нећемо добити плату (=награду) ако се не боримо на прави начин. Јер много је званих а мало изабраних. А изабрани су они који истинске воле Бога. Волети Бога није само то да кажемо како га волимо, већ је потребна делатна љубав: пост, молитва, бдење, читање светих књига, чињење добрих дела. А то што верујемо, па и ђаволи верују и дрхте. Призвани смо да будемо богови по благодати, да будемо синови светлости, да се усавршавамо. Да будемо сви сабрани у Царству небеском.“ Епископ Јустин је честитао свим мајкама празник у народу познат као Материце, јер је тај празник припрема која нас подсећа да је Богородица Марија била мајка Господа Исуса Христа. После Литургије уприличено је послужење у парохијском дому, које су припремиле вредне парохијанке. Извор: Епархија жичка
  4. Храмовна слава никољске обитељи данас је прослављена Светом Архијерејском Литургијом којом је началствовао Епископ жички Г. Јустин уз саслужење игумана Манастира Вазнесење архимандрита Тимотеја (Миливојевића) и протођакона Александра Грујовића. Након прочитаног јеванђелског зачала Епископ Јустин је поучио верни народ. Ово је дан када Црква прославља Светог Николаја Епископа мирликијског, древног светитеља, који је делао у време најљућих гоњења Диоклецијана и Максимијана. Рођен је од имућних и знаменитих родитеља Теофана и Ноне који дуго нису имали деце. Као што знамо, у историји наше Цркве многи велики људи су били бездетни, и они дуго нису могли да имају деце. Тако су се и родитељи Николајеви молили Господу да им подари наследника и Господ је ту молитву услишио. Ипак, родитељи убрзо намислише да посвете Николаја Господу, да то буде њихово уздарје јер их је Господ услишио. Прве кораке у духовном животу, Николај је начинио код свог стрица Николаја Епископа патарског. Они су били из Патаре, места где је хришћанство било у повоју. Николај постаје прво свештеник у Патари. Толико се уподобио Човекољупцу Христу да је у своме животу читаво Јеванђеље испунио. Све врлине Христове је уткао у себе и више није живео он него Христос у њему. И највеће чудо, када су му се родитељи упокојили он је раздао целокупно своје имање, које није било мало. И помагао је многима невољнима. Постао је човек без материјалне подршке и једина његова подршка је био Господ Бог. Трудећи се као свештеник намисли да се још више посвети духовном животу. Али Господ му рече: Хајде у свет и спасавај народ у свету, то ће бити твој подвиг. И замонаши се у манастиру који је саздао његов стриц и постаде епископ у Мири ликијској. Сав његов подвиг и труд био је како да помогне ближњем, ништа за себе стицао није. А његове молитве, његова љубав, његова вера у Христа граничила се са вером светих праотаца Авраама, Исаака и многих других који су за Господа све дали, а ништа нису претпостављали Господу Богу. Постао је изабрани сасуд Духа Светога и као такав, кажу да је још за живота светлео, као што је Мојсеј Боговидац имао светлост где год би се појавио. Из његових очију цела је глава светлела, тако га описују у житију. Ако читамо и ако се вратимо у то време можемо замислити како је то било. Свети Николај је присаједињен вечности у Богу. Он и данас као жив плови морима, ходи са путницима на небу, на земљи, на води, свуда где род људски потребује помоћ. Он је присутан, јер му је ту моћ дао Господ Бог зато што Господ Бог који васкрсава, који чини чудеса. Од свега што је Свети Николај учинио треба издвојити то да је он будући богат све оставио. Није рекао себи: Да оставим ја нешто мало, можда ће ми затребати у животу, од свог имања поделићу велики део сиромасима, а оставићу за себе мало да имам за старост. Не. Раздао је све, а остао уз Господа. То је равно чуду као када је Господ васкрсао мртве, огромно чудо. Замислите каква љубав, каква вера, нада треба да постоји у човеку да се он толико узда у Господа да му ништа овоземаљско не треба. То је највећа врлина. Да би човек могао то да испуни потребно је да потпуно очисти своју душу од свих земаљских жеља и хтења, да припреми себе за Господа кроз подвиг, молитву и пост. Изузетну ревност Свети Николај је показао на Првом Васељенском Сабору када је устао против Аријевог погрешног учења. Када примимо Господа, ма шта нам чинили, ништа не треба да се бојимо, јер је Он победио свет. Ми чекамо да нас Господ помилује кроз трпљење за љубав, за неосуђивање. Треба да живимо Црквом и у Цркви Духом Светим, да опонашамо Господа Христа. Често нас стихије овог света запљусну, па се уплашимо и мислимо да нас је Господ оставио. Ипак, не треба да се варамо, све је у промисли Божијој. Исправимо прво себе у истинитој вери и све ће нам добро бити. Епископ Јустин је у својој беседи честитао славу игуманији Јелисавети са сестрама, као и свима који славе данас Светог Николаја. Након Свете Литургије сестринство манастира уготовило је трпезу љубави на којој се присутнима обратио архимандрит Тимотеј. Поучио је верни народ да треба да следујемо примеру Светог Николаја и да за почетак од свога вишка дајемо потребитима. Извор: Епархија жичка
  5. На дан када света Црква прославља свештени спомен Светог Јована Златоуста, Архиепископа цариградског, Преосвећени Епископ жички г. Јустин је предстојао литургијским сабрањем у храму Светог Саве у Краљеву. Велики проповедник речи Божје, устројитељ литургијске Анафоре која се најчешће служи у храмовима широм православне васељене, Свети Јован је украс Православља. На готово свим апсидама које красе свештенодејствени олтарски простор осликан је тај литург као саслужитељ Господа Исуса Христа – Великог Архијереја и Првосвештеника „Свештенослужитеља Светиње и истинске Скиније, коју постави Господ, а не човек“ (Јевр 8, 2). Његове речи су „излазећи као златне поуке позлатиле срца верних“, поручује нам једна од стихира са вечерњег богослужења које најављује дивни празник. Сабрани око свог епископа Јустина, братство храма Светог Саве са верујућим народом Божјим узносили су молитвене прозбе и благодарења којима је Златоустовим трудом украшена најсветија литургијска служба, Тајна над Тајнама и извориште осталих светотајинстава и свештенорадњи. Посебно радује што су поред свештеника били присутни и верни који Светог Јована прослављају као свог заштитника и крсну славу. Имали су прилику да се са својим светитељем упознају на начин који му највише и приличи – литургијски. У наставку, епископ Јустин им је свима честитао славу, поучавајући сабрање речима које објашњавају значај великог светитеља у животу Цркве. Наглашавајући мноштво дарова којима је био од Господа дарован Златоусти, Владика је приметио велику ревност и храброст коју је тај дивни пастир имао у проповедању Истине. -Њу је исповедао увек, чак и онда када је она тешко падала моћницима овога света, владарима велике Византијске царевине. Сви треба да се запитамо ко је наш Бог и чији смо ми. Овај свет пролази, а Господ остаје па је само у Њему прави смисао нашег постојања и деловања. Свети Јустин Ћелијски нас је поучавао да не тражимо мучеништво, али и да од њега не бежимо уколико будемо на то позвани. Кроз данашњи празник нам се даје велика благодат да духовно јачамо, рекао је владика Јустин. Извор: Епархија жичка
  6. Sveti Vladika Nikolaj Velimirovic Rođenje i rano detinjstvo Vladika Nikolaj Velimirović rođen je na Tucindan 23. decembra, po starom, ili 5. januara 1881. godine, po novom kalendaru. Rodno mesto Vladike Nikolaja je maleno planinsko selo Lelić, smešteno na severnim padinama planine Povlena, nedaleko od Valjeva. Roditelji njegovi, Dragomir i Katarina, prosti šumadijski seljaci, imali su devetoro dece. Nikola (Vladičino svetovno ime) bio je prvo dete u roditelja. Ostalih osmoro je poumiralo od raznih bolesti, a jedan od njih - Dušan (otac blaženopočivšeg Vladike Jovana), poginuo je u ratu 1914. godine. Mali Nikola je kršten u manastiru Ćelijama, koji je tada bio parohijska crkva sela Lelić. Znamenita porodica Velimirovića potiče od Antonija - Ante Jovanovića, koji se u valjevski kraj doselio iz Srebrenice u Bosni. I danas taj zaseok u Leliću zovu “Bošnjaci”. Antonije je bio načelnik sreza podgorskog i jedan od viđenijih ljudi u tadašnjoj Srbiji. Sahranjen je ispred severnih vrata manastira Ćelija. Grob mu je do danas dobro očuvan sa kamenom pločom i krstom od crvenog mermera. Joakim Vujić, u svome “Putešestviju po Serbiji”, zapisao je susret sa načelnikom sreza podgorskog Antonijem Jovanovićem u Leliću. Po Antonijevom sinu Velimiru nastalo je prezime Velimirović. Mali Nikola je odgojen i vaspitan u uglednoj srpskoj patrijarhalnoj zadruzi koja je imala preko tridesetoro čeljadi. Otac Dragomir, bio je retko pismen seljak za ono doba. Pored uobičajenih seoskih poslova, bio je pisar i delovođa sreza podgorskog. Do danas su sačuvane deobne presude pisane njegovim lepim i čitkim rukopisom. Pošto je zbog poslova često odsustvovao od kuće, brigu o vaspitanju dece preuzela je njegova smerna supruga Katarina - potonja monahinja Ekatarina. Ona je prvi učitelj i vaspitač malog Nikole. Još kao dete vodila ga je za ručicu u obližnji manastir Ćelije na bogosluženje i pričešće. Učila ga da se prekrsti i kako se Bogu moli. Tih prvih detinjih dana pored toploga skuta materinog, Nikolaj se docnije često sećao. Jedan takav događaj, opisao je u svojoj autobiografskoj molitvenoj pesmi - “Molitva roba u tamnici”. Osnovna škola i gimnazija Kada je Nikola malo odrastao, otac Dragomir reši, da ga, kao najstarijeg i najbistrijeg od svoje dece, upiše u školu. Osnovna škola sela Lelića bila je u manastiru Ćelijama. Pošto su deca pohađala školu iz drugih sela udaljenih i preko dvadeset kilometara, prostrani manastirski konak je pretvoren u internat. Nedeljom i praznikom roditelji su dolazili u manastir na bogosluženje, obilazili decu i donosili potrebne namirnice i čistu preobuku. Kuća Velimirovića udaljena je od manastira 4-5 kilometara. Nikola je po prirodi bio mali i sitan, te da ne bi pešačio svakodnevno toliki put, otac ga predade u školski internat. Tako otpoče Nikolino školovanje i obrazovanje pod kupolama svetoarhangelskog hrama u manastiru Ćelijama. Ćelijski učitelj, Mihailo Stuparević, uočio je Nikolinu revnost i darovitost, pa je po završenoj osnovnoj školi, savetovao ocu Dragomiru da Nikolu pošalje na dalje školovanje. Bistri i otresiti seljak posluša učitelja i Nikolu upisa u Valjevsku gimnaziju. Gimnazija u Valjevu je bila na dobrom glasu ali nije bila potpuna. Imala je samo šest razreda. Posle završene Gimnazije nastala je dilema: gde i kako nastaviti dalje školovanje. Uz odobrenje oca Dragomira, Nikola krene sa svojim drugom Petrom Kosićem da se upiše u Vojnu akademiju. Zbog neuhranjenosti i malog obima grudi Nikolu na konkursu odbiju, a Petar se upiše i postane visoki oficir srpske i jugoslovenske vojske, poznat u događajima oko puča generala Simovića 1941. godine. Upis u Bogosloviju Tragajući dalje za školom u koju da se upiše, Nikola sazna da je objavljen poziv za upis učenika u poslednju generaciju stare Beogradske bogoslovije. Primao se neograničen broj učenika. Nikola se prijavi i bude primljen i upisan u prvi razred. Njegovi drugovi su uglavnom bili upisani u bogosloviju sa po dva razreda gimnazije. Toliko je bilo potrebno. Nikola je završio šest razreda i veš bio prilično oformljena mlada ličnost - mladi intelektualac. Odmah je u bogosloviji bio zapažen. Oduševljavao je svoje profesore i drugove razumevanjem najzamršenijih problema iz oblasti nauke, filosofije i teologije. Pored obaveznih udžbenika i skripti počeo se uveliko koristiti bogoslovskom i filosofskom literaturom u savlađivanju nastave. Svaki trenutak slobodnog vremena je koristio da što više pročita i nauči. Od prvih bogoslovskih dana počeo je čitati dela svetskih klasika. Do kraja školovanja pročitao je dela Njegoša, Dostojevskog, Puškina, Tolstoja,Šekspira, Getea, Igoa, Dantea, Voltera, Ničea... Duhom svojim nadnosio se i nad tajanstvenom mudrošću dalekog Istoka, čitajući i proučavajući sveštene i filosofske knjige drevne Indije. I docnije, celog života se vraćao Indiji. Žalio je što hrišćanstvo nije uspelo da prodre u Aziju. Smatrao je da bi ga indijski duh sklon kontemplaciji i mistici još više produbio i obogatio. Zato je napisao nekoliko poznatih dela na tu temu: “Hriste, dođi u Aziju”, “Indijska pisma”, “Indijski Savle” i dr. Posle završene bogoslovije, Nikolaj je postavljen za učitelja u selu Dračići nedaleko od Valjeva, na putu za Kosjerić. Tu se upoznao i sprijateljio sa sveštenikom Stevom Popovićem, emigrantom iz Crne Gore. Sa njim je odlazio na razne sveštene obrede u selo gde je upoznao duhovni život srpskog sela i seljaka. Letnje raspuste je provodio u Boki na lečenju. Pisao je iz Boke svome prijatelju, svešteniku Stevi, i u tim pismima su ostali prekrasni opisi Boke Kotorske i života naroda u Crnoj Gori i Dalmaciji. U to vreme, Nikola je već uveliko ovladao veštinom pisanja i besedništva. Pored pisanja i saradnje u "Hrišćanskom vesniku", pisao je i u drugim crkvenim i svetovnim časopisima i novinama. Kao učitelj u Dračiću napisao je jedan pozorišni komad koji je izvođen u valjevskom pozorištu. Nažalost to delo je izgubljeno. Posle kratkog učiteljevanja u Dračiću postavljen je odlukom ministra prosvete Srbije za upravnika škole u Donjim Leskovcima. No učiteljska služba nije bila cilj mladog Nikole. Dva doktorata Neposredno posle završetka bogoslovije, kao odličnom i darovitom učeniku, nuđeno mu je da ide na studije u Rusiju. On je pošto-poto hteo na Zapad. Nije mogao odmah dobiti stipendiju. Rešio je da čeka. I jednog dana stigla je odluka ministra prosvete da se Nikoli obezbeđuje stipendija za nastavak studija na starokatoličkom fakultetu u Bernu u Švajcarskoj. Želja je bila ispunjena. Nikola je spakovao kofere i otputovao u Švajcarsku. U Bernu je Nikola prvi put dobio potrebne uslove za učenje i studiranje. Imao je državnu stipendiju koja mu je obezbeđivala pristojan život. Sa fotografija iz tog doba vidi se da je on već tada postao uglađeni i lepo odeveni evropski student i gospodin. Dobro je naučio nemački jezik i pored svog matičnog fakulteta u Bernu odlazio je da sluša predavanja na drugim fakultetima širom Švajcarske i Nemačke. Ostajao je čitave semestre na poznatim fakultetima slušajući čuvene profesore teologije i filosofije. Po završenom fakultetu prijavio je doktorsku tezu i doktorirao na temu: “Vera u Vaskrsenje Hristovo kao osnovna dogma Apostolske Crkve”. Iz Švajcarske, Nikola se vraća u Beograd, sa namerom da studije nastavi na Oksfordu u Engleskoj. Nije odmah dobio stipendiju, ali on otputuje u Englesku. Verovatno intervencijom i vezama prote Ilića, ubrzo mu je dodeljena stipendija. Bez velikih teškoća Nikola nauči engleski jezik i završi filosofki fakultet u Oksfordu i doktorira iz filosofije na temu: “Filosofija Berklija”. Ovu temu je branio na francuskom jeziku u Ženevi. I tako sa dva doktorata i perfektnim znanjem tri glavna evropska jezika, Nikola se vraća u Beograd. U Beogradu nije dočekan sa oduševljenjem. Mala balkanska sredina dočekala ga je sa zavišću a crkveni ljudi su zazirali od njega zbog toga što se školovao u rimokatoličkoj Evropi. Ni jedna diploma nije mu priznata, navodno zbog toga što nije imao završenu punu gimnaziju. I on, sa završena dva fakulteta i položena dva doktorata na dva najznamenitija evropska univerziteta vraća se u srednju školu i polaže sedmi i osmi razred gimnazije u Drugoj beogradskoj gimnaziji. Posle toga je postavljen za suplenta Beogradske bogoslovije kao svršeni student filosofije. Predavao je svetovne predmete i jezike. Monašenje Tek što je počeo predavanja u bogosloviji, Nikola se ponovo razboleo. Bolovao je dugo i teško. U bolnici se zavetuje, da će, ukoliko preživi, primiti monaški čin i celog sebe staviti na službu srpskoj crkvi i svome narodu. I čim je izašao iz bolnice, odlazi u manastir Rakovicu, nadomak Beograda, i tu 20.decembra 1909.g. prima monaški čin, dodavši svome svetovnom imenu samo jedno slovo “j”. Dobio je monaško ime - Nikolaj. Odmah posle monašenja, na predlog tadašnjeg Mitropolita Srbije Dimitrija, mladi jeromonah Nikolaj odlazi na studije u pravoslavnu Rusiju na čuvenu Duhovnu akademiju u Petrograd. Da se “opravoslavi”, kako je govorio Mitropolit. Kada je stigao u Petrograd, Nikolaj se upiše na Akademiju kao svršeni beogradski bogoslov ne pominjući svršene fakultete i doktorske titule, niti pokazujući pismo i preporuku Mitropolita Dimitrija koje je ovaj uputio petrogradskom mitropolitu da se Nikolaju nađe pri ruci. Nikolaj je slušao predavanja i ostao potpuno nepoznat među studentima sve do svog prvog učešća u diskusiji na jednoj od brojnih književno - duhovnih večeri koje su redovno održavane na Akademiji. Svojim znanjem, govorničkim darom i talentom zadivio je profesore i studente, a posebno petrogradskog Mitropolita, koji odmah od ruske vlade za Nikolaja izdejstvuje besplatnu voznu kartu za putovanje po celoj Rusiji. I Nikolaj tako krene u obilazak velike ruske zemlje i njenih svetinja. Neposredno je upoznao široku i duboku pravoslavnu slovensku rusku dušu. Iz Petrograda, Nikolaj se vraća u Beogradsku bogosloviju. Međutim, školska učionica bila je pretesna za njega. On počinje seriju svojih propovedi po beogradskim crkvama. Po tematici i načinu proiznošenja one su bile prvorazredni duhovni i kulturni događaji u Beogradu. Uzimao je teme iz života sa originalnom obradom: “Lagano korača Hristos”, “O mislima u ogledalu”, “Čija je zemlja”, “O omladinskom pesimizmu”, i dr. Istovremeno počinje objavljivati svoja pisana dela: “Religija Njegoševa”, “Besede pod Gorom”, “Iznad greha i smrti” i dr. Njegove propovedi i knjige zatalasale su našu crkvenu i kulturnu javnost i postale prvorazredna duhovna i kulturna senzacija. Brzo je postao poznat širom svih srpskih zemalja. Godine 1912. Nikolaj je pozvan u Sarajevo na proslavu desetogodišnjice srpskog kulturnog društva “Prosveta”. Došao je u centar Herceg Bosne sa glasom proslavljenog propovednika. Dočekala ga je prepuna crkva i porta svega onoga što je Bosna i Hercegovina imala srpskog i kulturnog. Propoved je počeo rečima: “Dolazim iz Srbije, tog ostrva slobode, da vama, našoj braći u ropstvu, donesem pozdrave Beograda”. Pozdravqen je ovacijama. Posebno je oduševio bosansko-hercegovačku omladinu i članove “Mlade Bosne”, koji će se 1914. godine, uoči sarajevskog atentata, na grobu Bogdana Žerajića i nad Nikolajevim “Besedama pod Gorom” kao nad Jevanđeljem Hristovim, zakleti na vernost i istrajnost. U Sarajevu se Nikolaj tada upoznao sa najviđenijim predstavnicima tamošnjih porobljenih Srba: Dučićem, Šantićem, Ćorovićem, Grđićem, Ljubibratićem i drugima. To je bilo vreme austrijske aneksije Bosne i Hercegovine, pa je Nikolaj obrnuvši čitavu stvar izgovorio reči koje su ušle u legendu: “Svojom velikom ljubavlju i velikim srcem, Vi, Srbi Bosanci, anektirali ste Srbiju Bosni”. Austrijske vlasti su ga na povratku u Beograd nekoliko dana zadržale na pretresu u Zemunu. Sledeće godine nisu mu dozvolile da poseti Zagreb o proslavi godišnjice Njegoša.
  7. Дана 19/6. септембра лета Господњег 2019., када наша Света Црква прославља Чудо Светог архангела Михаила у Хони, верници Златибора су имали част и велики благослов да угосте свога оца и архијереја – Епископа Јустина. Његово Преосвештенство Епископ Јустин началствовао је на Светој Архијерејској Литургији у Храму Преображења Господњег на Златибору која је почела у осам часова. Епископу Јустину саслуживали су архијерејски намесник ужички протојереј-ставрофор Милош Босић, архијерејски намесник драгачевски протојереј-ставрофор Милун Ивановић, протојереј-ставрофор Љубисав Аџић (пензионисани свештеник из Ваљева), протосинђел Урош, игуман Манастира Увац, протојереј Давид Селаковић, јереј Петар Лазић, јереј Јован Стојковић, јереј Ненад Ивановић, протођакон Александар Грујовић и ђакон ужички Александар Тимотијевић. Велико мноштво верног народа дошло је у храм да дочека свога владику. У поучној беседи Преосвећени Владика указао је свом верном стаду на огромну помоћ за испуњење Божијег Закона коју ми људи добијамо од архангела. Ми, нажалост, нисмо свесни тога и некако најмање помињемо свете анђелске силе у својим молитвама. Али и поред те велике неправде они су и даље ту и спремни су да нам помогну. Међу анђелским силама нема већег и мањег, него је свако од Бога добио своје призвање. Иако не разумемо те небеске силе, многи данас у Цркви теже да досегну то невидљиво. Анђели су били присутни када се Господ родио и кад год се нешто велико дешавало у историји они су били ту. Сви свети људи којима су се, како је посведочено у Светом Писму, јављали анђели сматрали су себе недостојнима да им се анђео јави и говорили су за себе да су најмањи у овоме свету. За разлику од њих они којима се јављају они тамни анђели сматрају да су нешто велико. Прави анђели су кротки и милосрдни и они долазе и дају нам радост у срцу када заједничаримо са Богом и чинимо добро. Они се радују када човек изабере прави пут у животу, а када чини зло они су тужни и привемено се удаље од таквога човека. Једино се постом, покајањем и исповешћу можемо одбранити од оног црног анђела. На крају своје беседе, Преосвећени је посаветовао вернике да читају Житија светих. Такође, требало би читати и молитву анђелу чувару, па макар понедељком, јер је то дан који је посвећен анђелима. Тако ћемо остати на уском и тесном, али благословеном путу, јер једино он води у вечни живот. Чак ни дуг живот ништа не вреди човеку ако не задобије живот вечни, и све те године тада одлазе у заборав. Једина радост живота је да нам имена буду записана у књизи живота. По завршетку Свете Архијерејске Литургије Његово Преосвештенство Епископ Јустин је крстио ћерку јереја Ненада Ивановића која је на крштењу добила име Ленка. У Светој Тајни Крштења учествовали су намесник ужички протојереј-ставрофор Милош Босић, протосинђел Урош, игуман манастира Увац, као и протођакон Александар Грујовић. Епископ се и овом приликом обратио родитељима и кумовима мале Ленке као и свима који су присуствовали овој Светој Тајни истакавши да је ово велики догађај за Цркву и да се данас читаво биће и читаво тело Цркве радује. Владика је честитао породици нагласивши да је Ленка на данашњи дан рођена за Цркву. Након Свете Тајне Крштења уприличена је трпеза љубави на којој се присутнима обратио старешина Храма Светог Преображења Господњег на Златибору јереј Ненад Ивановић. Он се захвалио Епископу Јустину што је благоизволео да предводи Свето сабрање као и на мудрој и плодотворној речи коју је упутио свим присутним верницима. Такође, Његовом Преосвештенству честитао је велики јубилеј наше Свете Цркве – осам векова самосталности и осам векова постојања Епархије жичке. Извор: Епархија жичка
  8. У недељу тринаесту по Духовима Владика Јустин је, у Саборном храму у Краљеву, служио Свету Архијерејску Литургију уз саслуживање братства овога храма и уз појање певнице при нашем храму која је окупљена око г-дина Ивана Трајковића. У атмосфери скела које се налазе на свим странама храма – и у порти Храма око објеката који се увелико зидају (парохијски дом са звоником и црквена продавница са палиоником за свеће), и на спољашњим зидовима храма (управо се налазимо у фази постављања великих зидних мозаика на улазне портале Храма) и у самој унутрашњости храма (за неколико дана ће, ако Бог да, бити завршено осликавање олтарске апсиде и завршава се осликавање параклиса посвећеног икони „Млекопитатељница“) – смо одслужили и ову Литургију на Часној Трпези која се, баш због тих скела, налази на солеји. Наш храм и простор око њега се из дана у дан преображавају и све су израженије контуре оне лепоте којом ће блистати када радови буду сасвим окончани. Чини се да тај дан више није тако далеко, а до пре само неку годину изгледало је да ће проћи можда и деценија до тренутка када више за скелама неће бити потребе. Хвала Богу на томе! У својој пастирској беседи Владика се дотакао и те теме нагласивши да до тог свеопштег уређивања и украшавања храма долази и по мери наше љубави, труда и молитве. Потом је Владика говорио о јеванђелској причи „о злим виноградарима“ која је прочитана на Литургији, подсетивши нас да је овај свет створен савршен и леп попут винограда и да ми – виноградари – уколико на правилан начин живимо и обделавамо виноград можемо примати његове богате плодове и ни у чему не оскудевати. Али исто тако, уколико водимо животе у греху и уколико проводимо неплодне животе у незадовољству и незахвалности, проћи ћемо попут ових злих виноградара који нису слушали слуге Божије – пророке и светитеље – па чак ни самог Сина Божијег. Од нас ће овај виноград бити одузет уколико наши животи не постану вино – најсавршенији плод творевине јер је то део Причешћа – и уколико наша срца не постану чиста и достојна да се у њих усели Бог. Још нас је наш Пастир подсетио и на то да смо јуче прославили „начало индикта“ и да је ово период када деца крећу у школе – да је ово тренутак када почиње нови годишњи круг када треба свести рачуне са самима собом и погледати шта смо све учинили претходне године. Ако смо нешто сагрешили ту су покајање, исповест и молитва као начини да се исправимо и усправимо. На крају беседе нам је свима пожелео да полако узрастамо и да доспемо до Царства Божијега. Као и сваки пут, Литургија је окончана свечаним Владикиним изласком из храма током којег су појци у византијском напеву предивно отпевали „Многољетије“. Извор: Епархија жичка
  9. Празник Преноса моштију Светог Александра Невског био је повод литургијског сабрања у Светосавском храму у Краљеву. Међу свечарима који славећи овог угодника Божијег изражавају саборност Цркве пројављену међу светима које је Господ као Глава Цркве пројавио, био је и протођакон Александар Грујовић са породицом. Посебну радост овом слављу дало је присуство Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Јустина који је началствовао евхаристијским сабрањем. Саслуживало је братство храма, уз молитвено учешће верног народа Божијег, и уз дивно појање појаца предвођених протопсалтом Иваном Трајковићем. Након јеванђелског читања, Епископ Јустин се обратио присутнима поучном и садржајном беседом. Честитао је славу протођакону Александру са породицом и свим присутним свечарима. Подсетио је на важност хришћанског живљења које нам даје смернице кроз лавиринте овога света. Молитвени и световрлински живот омогућавају нам да душе своје омекшамо од окамењености. Покајање је оно чему треба да се окренемо. Оно је ту да нас утеши и осмисли живот. Данас многи говоре да време лечи све. Ми не мислимо тако. Господ је наш Лекар. Он чини да увек и свуда видимо смисао живота. Време треба да користимо чинећи добро, али и стрпљиво очекујући Господа. Трпљење је велика врлина. Њоме припремамо пут којим се Господ усељава у нас. Ако будемо радили на свом духовном животу, учинићемо да као народ будемо сведоци вере Господње у овоме свету. То је прави начин да утичемо на људе и догађаје око нас. Нека Господ мира и утехе буде са нама и помаже нам у све векове векова. Амин, поучио је Владика. У наставку благодарствене службе, извршено је приношење и узношење Дарова Господу због свега и за све, а затим и причешћивање освећујућим и животворним Тајнама Христовим. Након заамвоне молитве уз појање тропара и кондака освештани су колач и жито које је у славу и част Светог Александра Невског принео протођакон Александар са породицом. У радости празника је преломљен славски колач, а заједничарење је настављено за трпезом љубави коју је припремио сабрат овог храма и данашњи свечар. Извор: Епархија жичка
  10. У литургијској бесједи Пресвећени владика Јустин је је казао да је данас дан велике радости јер су се спојила ова два јубилеја наше Цркве и то су догађаји који нама православнима дају могућност да се радујемо, јер и апостол Павле каже: Радујте се у Господу свагда, и опет велим: Радујте се! Он је нагласио да је наша вјера, вјера радости и свјетлости, вјера наде у оно што нам је Господ обећао. Подсјетио је владика и на наше славне претке, као и новомученика Светога Вукашина из Клепаца. Појаснио да су мучитељи увијек прво пријетњама, онда ласкањем хтјели да преласте оне који су чврсто утемељени у Христу. Нагласио је да су и сада таква времена и увијек ће бити. Тумачећи данашњу јевађељску причу о бремену богатствa, када младић пита Господа шта му треба да чини да наслиједи вјечни живот, Преосвећени владика Јустин је објаснио да се од тада до данас свако пита шта му треба да замијени овај привремени, вјечним животом: „То је једино призвање и једино обећање Божије, да је Он припремио Царство небеско за све оне који га љубе. Благодарећи нашим прецима, светитељима Божијим коју су у себе примили све врлине Христове, борили се и свједочили свако у своме достојању, стигосмо до овога тренутка“, бесједио је владика подсјетивши још једном на то кроз каква искушења и муке су наши преци пролазили, али су вјеровали у ријеч Христову: У свијету ћете имати невоље, али не бојте се ја побједих свијет. Даље је владика појаснио да је на нама избор да ли ћемо бити синови свјетлости или синови таме и коме ћемо се клањати: владарима овог свијета или Господу Богу. „Нико нема изговора да каже неко ме је преварио, морао сам. Ништа нисмо морали! Ми смо само дужни из љубави према Богу, да оно што нам је дао сачувамо и предамо другим генерацијама.“ Говорећи о невољама које су нас данас са свих страна притисле, Епископ жички је поручио да се не плашимо, него да будемо постојани и да имамо наду, јер нам је Христос рекао да ћемо бити гоњени. На нама је да чекамо, мишљења је владика, онај велики дан када ће нам Господ рећи: Мали слуго био си ми вјеран у малом, над многим ћу те поставити; уђи у радост Господара свога: „То је та ријеч, тај благослов који сви очекујемо. Нека Господ Бог нас, његове свједоке и следбенике, оснажи да се никада не уплашимо и да будемо мирни са пуно љубави, јер љубав је та која је побједила читав свијет, а љубав је сам Господ! Нека Господ, Бог мира, утјехе и свакога добра, буде са свима нама да нас води руководи до Царства небескога. Слава нашим славним прецима који животе своје дадоше за крст часни на бранику отаџбине“, поручио је Његово преосвештенство Епископ жички г. Јустин. Извор: Телевизија Храм
  11. Недеље 11. по Духовима, на радост верника сабраних у Храму Свете Тројице у Краљеву Свету Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин уз саслуживање архимандрита Дамјана (Цветковића), архијерејског намесника протојереја-ставрофора Ненада Илића и братства овог храма. Посебну радост чини да је наш Епископ данас благословио и наше најмилије школарце пред почетак предстојеће школске 2019/2020. године. Обративши се ђацима и родитељима Преосвећени Владика је истакао да предстоји велики догађај да после летњих опуштања, када смо се ослободили житејских брига овога света почиње школско доба, а то је доба када најмлађи улазе у заједницу са другима. Ми смо се у молебану молили Господу Богу да нам просвети ум, да нам да стрпљење, љубав, да нам да све врлине Његове. Да не мисле неки да смо завршили молебан и сада ученици не морају ништа да уче, ученици ће да уче, а молитва ће помоћи да ђаци брзо схвате ту своју науку, а наука над наукама је да упознамо Господа Бога, да упознамо Његову љубав, да упознамо Његову силу и благодат и да то осетимо у себи, јер ко има Господа у себи, ништа му није потребно на овом свету. Господ је од неуких људи начинио своје следбенике и Апостоле, тек када их је обукао у силу са висине, када су примили Духа Божијег и онда су могли да проповедају, јер су се ослободили свих житејских брига и проблема. Епископ је протумачио упечатљиву еванђелску перикопу о Царству Божијем, где је оно упоређено са једним имућним човеком који је позвао свога дужника. Имућан човек је Господ Бог наш који нам је дао све и ми смо Његови дужници. Архијереј жички је истакао да човек који је у Цркви потребно је да сваког дана врши смотру над својим мислима, да види у току дана како је живео, да ли у складу са Богом и Његовим заповестима. Морамо бити у складу, у симфонији са природом, са собом, са Богом, како каже Еванђеље: Ако једну ствар преступимо, за све смо криви. А ко може све да испуни? Нико сам по себи. Али свако може ако каже: Господе, призван сам да будем светлост овом свету, да будем со овом свету, читав свет у злу лежи, зашто да не будем слуга твој, а то што сам слаб и некад кршим Твоје заповести, опрости ми. Дакле, наука Христова је узвишена, савршено узвишена, јер Господ Бог жели да ми будемо синови Светлости, богови по благодати. По завршетку Литургије малишанима су подељени поклони, као символични дар у сећање на овај радосни дан. Извор: Епархија жичка
  12. Нови број Жичког благовесника пред читаоце доноси занимљив садржај из неколико различитих области. На почетку је текст протонамесника Александра Р. Јевтића под насловом „Епархија жичка – домаћин Светог Архијерејског Сабора 8-10. мај 2019. године“, којим се по угледу на стогодишњу традицију овог часописа од заборава теже отргнути значајни догађаји из живота Епархије жичке. Наставља се казивање мр Маријане Матовић о Светом Јоасафу Метеориту, првом српском књигохранитељу, као и текст проф. др Драгољуба Даниловића посвећен историјским изворима о Жичкој архиепископији. Поводом близине празновања Видовдана, нови број доноси и део текста Иве Андрића који је код аутора изворно насловљен „Његош као трагични јунак косовске мисли“, а код нас у изабраном одломку као „О Његошу, Косову и Црној Гори (Подсетник за једно актуелно стање)“. Текст нам нуди веома важне увиде које је једини наш нобеловац имао у вези са историјом српског народа, као и ставове које је овде изнео као нигде друго. Они који знају колико је писац био опрезан у ставовима о националној историји, свестан система у коме живи, знаће колико је овај текст драгоцен. Следи и текст „Вољени песник и философ Халил Џубран о борби између спољашњег и истинског бића, о ослобађајућем лудилу одбацивања маски“, који у преводу са енглеског читалачкој публици нуди упознавање са стваралаштвом овог мало познатог либанско-америчког писца. Стил и дух извода који се овде налазе сигурно ће код љубитеља квалитетне литературе побудити жељу да се о Џубрану више сазна. Дипл. психолог Милош Благојевић пише текст „Ауторитет и љубав у васпитању деце“. У њему износи научне ставове у вези са овом важном и савременом темом. Друштвени контекст у коме живимо потребује једно дубоко промишљање, које овај текст несумњиво поседује. Јереј Владимир Јовановић у тексту „Млади и хришћанство – Један аспект савремених изазова“ разматра питање односа савременог европског друштва и хришћанства. Често позивање на хришћанске темеље Европе може бити варљиво, уколико се под опрезну критику не поставе многи савремени параметри. Овај текст се држи таквог путоказа. Страница православног хумора, коју потписује протонамесник Дејан Марковић, чува могућност да поред размишљања, упитаности и закључивања, уз овај број пронађете кутак за осмех. О Бећковићевој песми „Богородица Тројеручица“, писаној поткрај седамдесетих година, др Драган Хамовић између осталог пише: „Компримовани исказ о најдоњем камену на којем стоји и појединачно и колективно трајање заједнице којој припада читамо у Бећковићевој, већ чувеној песми, ‛Богородица Тројеручица’. Приспеће пред икону заштитнице Хиландара час је за свеобухватно самопреиспитивање. У слику Хиландара и његове тројеруке игуманије песник уграђује представу о јединој постојаности, осамстогодишњем континуитету који је одржала заветна заједница у име које се обраћа: ‛И кад би ми земљу и језик збрисали, / Све, сем ове стопе на којој сад стојим, / Знам: још се из људи нисмо исписали, / А док тебе има да и ја постојим.’“ Рубрика Веронаука доноси текст ђакона Томислава Гајића о Основној школи „Симо Игумановић“ у Косјерићу, са упечатљивим сећањем некадашње ученице на школске дане. Вероучитељ Горан Вучковић пише о употреби савремених технологија у извођењу верске наставе, сведочећи о настојању наших вероучитеља да иду у корак са напретком времена и савременим средствима која се користе у извођењу наставе. Вероучитељ Слађана Петровић пише лепе стихове на тему „Видовдан“. Пратећи ток реке Ибра од студеничког краја кроз Долину векова, краљева и јоргована и трагајући за заборављеним причама, ученици старијих разреда ОШ „Ђура Јакшић“ у Конареву су са својим вероучитељем Миланом Милутиновићем осмислили јединствен пројекат. Три месеца они су трагали за подацима и изворима везаним за поједине знаменитости, локалитете и центре духовности, користећи материјал прикупљен посетама Градском музеју, оближњим манастирима и другим установама од значаја. Тако је настало 16 експоната који причају о Долини јоргована на свој веома даровит начин, о чему сведоче и слике неких од њих које у часопису уз извештај вероучитеља објављујемо. Протођакон Александар М. Грујовић као сапутник Епископа жичког др Јустина на страницама Летописа богослужења верно сведочи о архипастирској делатности нашег Епископа. Протонамесник Александар Р. Јевтић, уредник часописа Извор: Српска Православна Црква
  13. Његово Преосвештенство Епископ жички г. др Јустин, служио је на дан преподобне Анастасије српске, 04. јула 2019. године, свету архијерејску Литургију у српској царској лаври манастиру Студеници, која чува мошти ове угоднице Господње, сазнаје Радио "Слово Љубве". Your browser does not support the HTML5 audio tag. Преосвећеном Епископу саслуживало је бројно свештенство и свештеномонаштво наше Свете Цркве, које су са пуно љубави дочекали игуман студенички архимандрит Тихон (Ракићевић) са братијом и бројним верним народом. "Све што овде данас доживљавамо јесте доживљавање Речи Божије и самога Господа Бога који у светима почива“ рекао је између осталог Епископ Јустин. Давши пример Савла који је од гонитеља Христа постао његов следбеник и учитељ народа, Владика је указао да се "искушења јављају када познамо Господа и живимо по Његовом закону". Извор: Радио Слово љубве
  14. На данашњи дан, 20 јуна 1939. године у Руми, рођен је Епископ Хризостом (Столић), а упокојио се 18. децембра 2012. године, на празник преподобног Саве Освећеног, у раним јутарњим часовима, у Епископском двору у Краљеву. Епископ Хризостом по завршетку средње школе одлази у манастир Дечане, где је замонашен и рукоположен у чин јерођакона и јеромонаха од стране тадашњег Епископа рашко-призренског Павла. Године 1966. одлази у Америку, где је на Богословској академији Свете Тројице у Џорданвилу дипломирао из литургијског богословља. По завршеним студијама служио је као парох у српским храмовима у Чикагу и околини. Испуњавајући свој монашки завет, одлази на Свету Гору - у манастир Хиландар. У овом манастиру провео је двадесет година. Ту је произведен у чин архимандрита од стране Цариградског Патријарха Димитрија. Као запажен монах био је први Епистат (протос) Свете Горе у два наврата. У манастиру Хиландару је вршио дужност библиотекара. На том послушању он се стално духовно развијао, узрастајући и у молитвеном подвигу и интелектуално. Плод његовог рада у библиотеци јесте књига Светачник, у два тома, коју је написао и објавио на српском језику, а приредио је и Литургију светог апостола Јакова у преводу на српски језик. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, на свом редовном заседању од 14. до 24. маја 1988. године у Београду, изабрао је архимандрита Хризостома за Епископа западноамеричког. Епископ Хризостом је управљао овом епархијом до 1992. године, до избора за Епископа банатског. У овој Епархији, поред обнове епископског двора, више храмова и црквених здања, у непосредној близини Вршца подигао је и манастир Средиште. Такође, развио је велику издавачку делатност. Године 2003. изабран је за Епископа жичког. Устоличење у трон епископа жичких у манастиру Жичи извршио је Патријарх српски Г. Г. Павле. Као Епископ жички, блаженопочивши владика Хризостом је, уз свеукупну архипастирску службу, покренуо снажну градитељску, а поврх свега издавачку делатност. Епархија је добила нови Епархијски центар у Краљеву како администрација и друге делатности не би ометале монашки живот у Жичи. Обновио је запустеле манастире и осветио многе нове цркве, све у славу Божју и на духовну корист благочестивог народа ове Богом спасаване Епархије, у којој су столовали такви архијереји као Јефрем (Бојовић), Свети Владика Николај, Герман (потоњи патријарх), Василије (Костић) и Стефан (Боца). У овој Епархији Владика Хризостом је обновио предратни часопис Жички благовесник и покренуо издаваштво, објављујући издања литургијске, богословске и историјске садржине. Дуго година био је уредник календара Црква, гласила Светог Архијерејског Синода. Био је члан Комисије Светог Архијерејског Синода за припрему издања Служебника, Србљака и других богослужбених књига. Као приређивач објавио је на српском језику Свето Јеванђеље, Апостол, Архијерејски чиновник, као и дванаест томова Минеја. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  15. У четвртак, 13. јуна 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Г. Јустин, извршио је освећење темеља будућег храма посвећеног Светој равноапостолној браћи Кирилу и Методију на Копаонику. Ово је велика радост. Наиме, после вишегодишњих имовинско-правних припрема, коначно је дошло до почетка градње нове цркве усред овог прворазредног туристичког центра. Преосвећеном Епископу Јустину су саслуживали архијерејски намесник студенички, протонамесник Здравко Николић, јереји: Слободан Глишовић (парох други врњачки), Данило Петровић (парох павлички) и надлежни парох (јошаничко-бањски) Владимир Јовановић, као и протођакон Александар Грујовић. Појао је протопсалт Иван Трајковић. Молитвено су учествовали: архимандрит Сава (Илић) и парох бељачки јереј Предраг Радојевић. У својој богонадахнутој беседи Преосвећени је рекао да смо се сабрали ради молитве Господу да нам дâ снаге ради довршетка овог дела које се започиње у тешком времену и у лошим околностима овога света, али са поуздањем у Господа Бога који је победио свет и невоље у свету. Преосвећени је додао: „И ми са надом, вером и љубављу гледамо у будући завршетак овога светога храма где ће се обављати Света Литургија, где ће Свети Дух чинити да обнавља и препорађа наш народ православни, хришћански! Помолисмо се и за све раднике, за све трудбенике, за све оне који у помисли имају завршетак овога светога храма. Обистинило се и Господ је услишио молитве свих оних који су желели да Господ овде на овој гори добије дом свој и, ево, милошћу Божијом ово већ и бива пред нама и молитве су услишене и ми смо дужни само да благодаримо и да се радујемо у Господу. Нека Господ милостиви крепи, чува, утврђује и води све нас кроз овај привремени свет у Царство небеско где ћемо славити Оца и Сина и Духа Светога, Тројицу нераздељиву у све векове и сву вечност! Амин! ” После извршеног чинопоследовања, Епископ, свештенство, пројектанти, надзорни органи и градитељи су били угошћени у хотелу “Краљеви чардаци“. Око трпезе љубави бринуо се г. Горан Стефановић, директор поменутог хотела, иначе председник Црквеноопштинског одбора парохије јошаничко-бањске. Извор: Епархија жичка
  16. Храм Светог Ахилија смештен на узвишењу као блистави светионик истинске вере, пружајући нам предукус обећаног раја, вековима краси ариљску варош. Благослов да то предивно здање постане центар Епископије моравичке дао је први Архиепископ српски Свети Сава. У години када се слави јубилеј осам векова аутокефалности Српске Цркве, прослављање Светог Ахилија отпочело је празничном вечерњом службом којом је началствовао протојереј Радоја Сандо уз саслужење протојереја Ивана Радовановића и протонамесника Марка Петровића. Као и сваке године, у црквеној порти свештено братство уприличило је пригодан програм који је отпочео тропаром и кондаком Светом Ахилију. Учесници програма били су најпознатији здравичар, гуслар, двојничари, ученице Средње школе Свети Ахилије и млади трубачки оркестар Мирослава Ђунисијевића из Ариља. На дан славе, празничну радост је увеличао долазак Његовог Преосвештенства Епископа жичког г. Јустина. Свештенство и монаштво са верним народом дочекало је Епископа, после чега је служена света архијерејска Литургија. Саслужитељи су били архијерејски намесник пожешко-ариљски протојереј-ставрофор Ненад Величковић, протосинђел Герман (Авакумовић), протојереји Драган Бајић, Мирчета Крупниковић и Драган Стевић, јереј Крста Лазић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Бранко Росић. Епископ је пожелео срећан и благословен празник Светог Ахилија, Епископа лариског. Осврнувши се на прочитано свето Јеванђеље Владика је подсетио: -Христос је Пастир добри који полаже живот свој за овце, дајући стаду да имају духовног живота у изобиљу, јер шта год стекли у овом животу губи вредност ако нисмо возглављени у Христу. Често нисмо на висини тог задатка, али нам је дато да се трудимо читајући Свето Писмо и да узрастамо у врлини. После свете Литургије освећен је славски колач и уприличена трпеза љубави у порти храма, на слимболичном месту испод лозе. Старешина цркве протојереј Драган Стевић заблагодарио је Епископу што је принео Богу молитве у име свих присутних и пожелео да сваке године на дан Светог Ахилија својим присуством благосиља ариљску варош. Извор: Епархија жички
  17. Ове године сусрела су се два важна јубилеја за Српску Православну Цркву: 800 година аутокефалије СПЦ и 100 година традиције часописа Жички благовесник. Тако је број април-јун 2019. Жичког благовесника, часописа Епархије жичке, добио леп и захтеван задатак да два велика јубилеја представи својим читаоцима. Труд на остварењу овог задатка видљив је већ на корицама. Предња корица је лепим дизајнерским решењем објединила фреску првог српског архиепископа Светог Саве из 1315. године, која краси зидове Краљеве цркве у Студеници, затим фреску Жичког сабора на којој се виде Свети Симеон Мироточиви и Краљ Стефан Првовенчани, као и две најзначајније задужбине ових владара: Манастире Жичу и Студеницу. Задња корица је украшена великом сликом Манастира Жиче, док је на њеном унутрашњем делу корица првог броја Прегледа Цркве Епархије Жичке из 1919. када је започета традиција епархијског часописа који ће 1938. понети име Жички благовесник. Са предње унутрашње корице, из простора садржаја часописа, посматра нас лик Светог Николаја Жичког, као оснивача часописа. Овај број часописа проширен је на 80 страна са квалитетним корицама са прошивом, а тираж је повећан на 2.500 примерака. На почетку се налази запис Са уредничког стола, кроз који се уводи у предстојећи садржај часописа. Посебан део заузима осврт на време од пре сто година када отпочиње традиција Жичког благовесника. За читаоце су издвојена три поглавља из првог броја, где је непотписани аутор (највероватније владика Николај Велимировић) изнео поређење како се недеља прославља у Енглеској, Норвешкој и Србији. Паралела са данашњицом се намеће и упозорава да већ одавно треба да се упитамо да ли као народ заиста идемо путем Светог Саве? Богат садржај је тематски. Прва два текста су посвећена Васкрсу и догађајима који му претходе. Различите аспекте догађаја око добијања аутокефалности расветљавали су проф. др Драгољуб Даниловић и протојереј мр Миломир Радић. Архимандрит студенички др Тихон (Ракићевић) је изнео веома занимљиве и за науку значајне детаље око историјата Студеничког типика. Овај типик је недавно у тројезичном издању (српски, енглески и руски) објављен при Манастиру Студеници, па се тако овде нашао и приказ истог од стране студеничког монаха Силуана. Ксенија Радојичић је приказала пут којим су дела Светог Саве доспела у Русију и утицала на тамошње црквено и државно уређење. Милоје Радовић је приредио приказ књиге “Манастир Жича, центар Архиепископије, Епархије и сабора у средњем веку“, аутора др Драгољуба Даниловића. Надахнутом беседом о Светом Сави и почетку наших сећања читаоцима се обраћа др Драган Хамовић, а оглед о Светом Сави у светлу традиције и савремености изнео је протонамесник Александар Р. Јевтић. Мр Маријана Матовић је представила лик и дело Светог Јоасафа Метеорита – првог српског књигохранитеља. Храм Светог Саве у Грачацу, као један од првих храмова посвећених дивном светитељу, јереј Милан Костић и Вишња Костић предочавају на основу предања као задужбину Светог Саве. Жељко Јеж је написао текст о цркви и некрополи у Дићима, које имају изузетан значај и заузимају важно место међу средњовековним задужбинама наших предака. Александар Јелић је у овом броју приредио наставак текста о Манастиру Дубрави,који сведочи несвакидашњу причу о Божијем промислу и људској ревности да се ова светиња подигне. У рубрици Парохијске приче, протојереј-ставрофор Милић Драговић је кроз текст Будимо људи! Подсетио на изворне људске вредности које би требале да красе све нас који се зовемо верујућим људима. Протонамесник Дејан Марковић нам са Страницом православног хумора поново доноси паузу за осмех. Рубрика Веронаука представља школу “Свети Сава“ у Бајиној Башти, као и поетске и прозне радове које су деца широм наше Епархије писала спремајући се за прославу великог светосавског јубилеја. У Летопису богослужења Епископа жичког Г. Јустина, протођакон Александар М. Грујовић је забележио богослужбене и пастирске посете којима је наш Архијереј испунио претходни временски период настављајући духовни пут који је у Епархији жичкој започео још од времена Светог Саве. Веома смо радосни и захвални свима који су на било који начин учествовали и допринели да овај број Жичког благовесника, надамо се, заиста може без стида да се назове јубиларним. Уредник часописа, протонамесник Александар Р. Јевтић Извор: Епархија жичка
  18. Другог дана Празника над празницима, дана када Васељена кличе и проноси радосну вест да је Господ васкрсао, Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин радост празника донео је у Чачак. Владика је благоизволео да на Васкрсни понедељак богослужбено прослави Пасху Господњу у Саборном храму Вазнесења Господњег у Чачку. Док је васељена појала радосном дану, дану када је смрт изгубила жалац, прославу Господњег Васкрсења улепшало је рукоположење рашког ђакона Марка Ерића у чин јереја. Такође, за своје заслуге и труд у обрађивању њиве Господње у чин протојереја произведен је старешина Храма Вазнесења Господњег у Чачку јереј Марко Мирковић. Сабрани народ уз песму је дочекао свог Пастира у порти Храма Вазнесења Господњег и узео благослов Свете деснице након чега се храмом гласно пронело појање појаца из Краљева и црквеног хора „Вазнесењски“. Епископу су саслуживали старешина Храма Вазнесења Господњег у Чачку архимандрит Сава (Илић), секретар Епископа жичког, протојереј Крстивоје Милуновић, протојереј Милорад Милидраг, протојереј Мирољуб Мирковић, протонамесник рашки Здравко Николић, јереј Марко Мирковић, протођакон Александар Грујовић, ђакон Немања Тимотијевић, ђакон Станимир Мирковић и ђакон Марко Ерић. Литургијски су Васкрс прославили и представници градске власти који су се молитвено сабрали са својим архипастиром. Радосни поздрав „Христос Васкрсе! Ваистину Васкрсе!“ пронео се кроз храм попут добре вести коју су мироносице пронеле кроз народ видевши празан гроб! Након дуготрајне припреме за Пасху и поста дошао је спасоносни дан. Дан који смо молитвено прославили са својим Епископ и заједно запевали „Христос Васкрсе!“. Дан када је старешина Саборног храма у Чачку рукопроизведен у чин протојереја. Дан када смо певали „достојан“ јер смо постали богатији за новог јереја, Марка Ерића, којег је Владика рукоположио из чина ђакона у свештенички чин. Прославили смо Празник над празницима и обасјали се Сунцем Васкрсења благодарећи Господу и на благослову да Храм Вазнесења Господњег поново засија свим својим сјајем обасјан светлом новог полијелеја и хороса. У беседи Владика нас је подсетио на узалудни покушај Иродов да сачува своју земаљску власт убиством Христа. Али, Ирод греши јер не схвата праву природу доласка Богочовека Христа, Његову намеру да дође да би спасао палог човека. Но, није Ирод једини који је погрешно размишљао, и научници доказују да је Христос заиста историјски постојао, али не желе да прихвате да је Он Богочовек Који је васкрсао у трећи дан и сео са десне стране Оца спасавајући тако човека. Ми смо ти који не размишљамо очима које варају, ми својом вером исповедамо Васкрслог Христа и припремамо себе за Царство небеско. Све земаљско је привремено, а ми смо синови Светлости, ми се вером спасавамо. Али, за веру морамо да се боримо, да је сведочимо, да исповедамо веру попут апостола Петра који на Христово питање: „Шта ти велиш, ко сам ја?“, одговара: Ти си Христос, Син Бога живога који је дошао у свет да свет спасе. Ти си Месија, оличење истине, благочешћа, силе!. Тако и ми, попут Петра, морамо да живимо за веру, да страдамо за ту веру. Јер она је Светлост нашег живота и спасења. Владика је напоменуо да посебну пажњу обратимо на децу која живе у временима када је свет у кризи сопственог идентитета, да их упутимо ка Правој Истини и тако спасимо и њих и себе. Захваљујући Господу на Победи коју је донео у овај свет верни народ се причестио из руке свога Епископа. По завршетку Свете Архијерејске Литургије старешина Храма Вазнесења Господњег протојереј Марко Мирковић уприличио је трпезу љубави за Епископа, свештенство, монаштво, руководство града Чачка и верни народ. Старешина се у обраћању захвалио Епископу на доласку у Чачак и служењу Свете Архијерејске Литургије у нашем храму и позвао Га да нас у што скорије време поново посети! Такође, старешина је изразио своју захвалност на посебној части која му је указана на рукопроизвођењу у чин протојереја и честитао новорукоположеном јереју Марку Ерићу на чину у који је рукоположен. Извор: Епархија жичка
  19. Славословљу пастира, свих старозаветних праведника који очекиваше Дан Христов и свих новозаветних проповедника овог Великог дана Незалазне Светлости, Предназначеног Циља и Архетипа иконолошког назначења човековог, присајединили су и сви сабрани под сводовима Светосавског храма у Краљеву. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Ноћ као из дивних Божићних прича које носимо у сећањима још од детињства, као да је хтела да нас подсети да Господ ове године жели да нас изненади. Дошао је и огрејао срца наша призором пахуља чистих баш као бесемено Рођење Његово које прослављамо. Да је Чехов био са нама могао је приповетку нову да напише, па да опет са лица оних који излазе из Цркве са Свете службе Божије засија нека необична светлост, коју је описао можда и незнајући да су се око ње водили велики богословски спорови вековима уназад. Ту светлост пројавило је и литургијско сабрање око Епископа жичког Г. Јустина. Кроз словесну службу и псалмопој велегласни свештени Принос је узнет, а Духом Светим нам дариван на освећење душа и тела. Стаза поста овде је нашла свој циљ. У Чаши Христовој причасници су постали многи наши парохијани који нису пожалили ноћног сна како би дочекали Избавитеља рода људског кога нам по речима празничног кондака “Дјева данас рађа“. Речи Божићне посланице Архијереја СПЦ приближиле су умовима нашим Тајну надумну, “другу заједницу“ (Свети Максим Исповедник) пресаздатељну и далеко преславнију од прве творачке добродетељи, којом смо осењени у овој посве необичној ноћи када се небо на земљу спустило да Син Божији међу нас сиђе. ХРИСТОС СЕ РОДИ! провозгласио је наш Архијереј Јустин, а из многих срца се излио отпоздрав: ВАИСТИНУ СЕ РОДИ! протонамесник Александар Р. Јевтић Извор: Епархија жичка
  20. На дан храмовне славе – Ваведења, ова Света обитељ, настојатељница манастира мати Ангелина са својим сестринством, јереј Радоња Мирковић који служи при Манастиру Ваведењу, заједно са верним народом и свим добротворима који заједно чине Христову заједницу, имали су велику радост јер је торжественом Светом Литургијом началствовао Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин уз саслужење Архијерејског намесника трнавског протојереја Мирослава Петрова, јеромонаха Илариона из Манастира Преображења Господњег у Овчар Бањи, Архијерејског намесника љубићког јереја Николе Вучетића, старешине Храма Светог Саве у Краљеву протојереја Радоје Санда, пароха успењског у Чачку јереја Радоње Мирковића, протођакона Александра Грујовића и ђакона чачанског Немање Тимотијевића. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Свету Литургију је додатно улепшало умилно појање монахиња овчарско-кабларских манастира и протопсалта Ивана Трајковића са свештенством и теолозима чачанског краја. Велики број православних хришћана из околних места у долини Западног поморавља су дошли по благослов Епископа Јустина, наследника трона Светог Саве, и да заједно узму учешће у Светој Чаши на евхаристијском сабрању. То такође сведочи да се велики број верника Божићним постом и молитвом спрема за дочек радосног празника Ваведења, а потом и Божића за који нас и припрема овај велики празник када је Богомајка дошла у Јерусалимски храм. После прочитаног Јеванђеља, Епископ жички Г. Јустин се надахнутом беседом обратио свом свештенству, монаштву и верном народу. Епископ је истакао да је ово велики празник и радост, јер славимо Пресвету Богородицу која је у себе сместила Несместивога Богочовека и слободном вољом прихватила да роди Спаситеља људи и целога света. Бездетни родитељи Јоаким и Ана су молили Господа да им подари дете. Плод њихове вере и љубави је Богородица од које су се већ у трећој години телесно одвојили и одвели је у храм где је првосвештеник поставља у Светињу над Светињама да се испуне речи пророка да ће она бити већа од небеса, часнија од херувима и неупоредиво славнија од серафима. Образована је да Њено тело буде храм живога Бога. Она је у храму учена девет година, вођена архангелом Гаврилом, који ће јој потом јавити радосну вест да ће родити нашег Спаситеља. Њеним речима: „Нека ми буде по речи твојој“ (Лк 1, 38) успоставља се спасење и Нови Савез између Бога и људи без ког се не би могли спасити јер је Стари Савез прекинут грехом људи. Било је потребно да Богочовек искупи људски род да би се спасили, а преко нас и сва природа. Наш Архипастир је нагласио да само у заједници са вечним Богом нисмо пролазни, имамо вечно постојање и предодређени смо за вечни живот. Господ не влада над нама, већ нас призива „Ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе, узме крст свој и иде за мном“ (Мт 16, 24; Мк 8, 34; Лк 9, 23). А за Њим можемо ићи једино у храму Христовом где добијамо Његово Тело и Крв. Ту почињемо да мислимо Умом Христовим и да живимо Животом Његовим. Господ жели да се овај свет преобрази и постане део раја, да га човек принесе Богу, а то је наше призвање. Пресвета Богородица, апостоли и светитељи треба да буду наши учитељи који ће да нас уче како да идемо Христовим стопама „да се светли светлост наша пред људима да виде добра дела наша и прославе Оца нашега на небесима“ (Мт 5, 16). Након заамвоне молитве Преосвештени Епископ је пререзао славски колач, а после Свете Литургије наш Владика је још једном благословио све присутне, пожелео срећну славу и да Пресвета Богородица умоли Господа да свима који су дошли у ову Свету обитељ суди по милости својој. После Свете Евхаристије настављено је празнично славље на трпези љубави, на којој се присутнима обратио јереј Радоња Мирковић, који служи при Манастиру Ваведењу. Он се захвалио Епископу на труду и љубави коју показује према верном народу, монаштву и свештенству. Извор: Епархија жичка
  21. Разумљиво је да монаси и монахиње у манастирима имају могућности за непрестану молитву, користећи се у молитви и бројаницама. Али, како је обичном Хришћанину, који је у радном односу и који живи међу себи сличнима — како је њему могуће да практикује непрестану молитву? Ово питање се намеће поготову ономе коме је блиска литература о непрестаној молитви срца, као на пример: “Казивања једног руског ходочасника”, “Писма валамског старца”, “О Исусовој молитви”, “Св. Серафим Саровски” и др. Нека следећа размишљања буду од користи онима који се озбиљно занимају овим питањем. Да ли ми заиста немамо ни времена ни могућности за непрестану молитву? Колико ствари обављамо по навици, и то већ у почетку дана: умивање, облачење, доручак итд.? Јутро је време кад су наше мисли слободне за понављање молитвених речи. Чим се пробудимо, треба да се духовно усредсредимо и подсетимо на Божје присуство, и да тако почнемо са молитвом у себи: Господе Исусе Христе, смилуј ми се грешном. И човек који живи у кругу породице може да се моли у својим мислима, али би зато требало да разговор са укућанима понекад буде сведен само на оно корисно. Што се тиче јутарњих новина, јутарњег концерта и јутарњих вести на радију ствар је избора да ли ћемо се одлучити за то или за молитву. Понекад треба жртвовати и добре и корисне навике. Вожња до радног места често може дуго да траје. Шта нас спречава да се тада усредсредимо на молитву? Данас многи обављају чисто механичке делатности где, у многим случајевима, стално вршимо исте покрете. И ево шансе за нас: наше руке обављају свој посао, а наш дух, наше срце и мисли раде у заједници са Исусом Христом. Тада ће и једноличан посао пружати радост, јер га обављамо као задатак од Бога задат. Не треба се плашити да ће нам молитва одвући пажњу од онога што радимо. Напротив, практиковање Исусове молитве јача нашу усредсређеност. Али наш посао може да буде и све друго само не механичка делатност, и тада он захтева нашу пуну пажњу и све наше мисли. Како се у том случају можемо молити? Сигурно да се тада није могуће, на дуже време, усредсредити на понављање имена Божјег, али с времена на време ми то ипак можемо чинити. Ако нам постане навика да Име Исуса Христа понављамо само током пола минута, а таква пауза је могућа при сваком послу, тада ће осећај Божјег присуства бити као струјање у нашој души. Како изгледа када наш посао не тече мирно и увек устаљеним редом, већ смо окупирани безбројним стварима на које мора да се мисли? Заиста, одговорност, обавезе и бриге нас тешко оптерећују, али упитајмо се: откуда то долази? Не долази ли то, у великој мери и отуда што се сви проблеми и обавезе истовремено сваљују на нас, тако да смо неспособни да контролишемо своје мисли и уместо тога бивамо заробљени од њих? Ако се редовно молимо, поготово Исусовом молитвом, научићемо како да усредсредимо свој дух и како да овладамо својим мислима. Наше дужности и проблеми се тиме неће смањити, али ћемо знати како да им прилазимо, и на тај начин ћемо се сачувати од оне патње која се данас назива стрес, а чији узрок лежи у томе да се сви проблеми и дужности истовремено сручују на нас. За оног ко је дуго патио од последица стреса од двоструке је важности да промени свој став и приступ према животу. Добро је сећати се речи из еванђеља: “Јер шта ће користити човеку ако сав свет добије, а животу своме науди?” (Мт 16,26). Пензионери чине велики део данашњег друштва. Слободни од посла и обавеза, а често и самци, они се налазе у идеилној ситуацији за неговање молитве. Навикавање на непрестану молитву срца многима ће донети праву утеху, а истовремено и један користан задатак: молити се за друге. Вера, послушност и незлобивост главне су одлике детиње душе. Уз то још долази бестрасност и радост. Дете није среброљубиво, дете није похотљиво, дете није славољубиво, оно има око непомућено пороцима и радост непомућену бригама. http://gradandjela.blogspot.com/search?updated-max=2011-03-26T13:25:00-07:00&max-results=7&reverse-paginate=true
  22. Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин посетио је 1. новембра 2018. године престоницу Аустрије. У бечком Саборном храму Светог Саве, владику Јустина у вечерњим часовима свечано је дочекао Епископ аустријско-швајцарски г. Андреј са свештенством. После доксологије, отац Миљан Антић служио је вечерњу службу, а затим је владика Андреј као домаћин захвалио епископу Јустину на посети и исказаној љубави. Епископ жички је заблагодарио на топлим речима и срдачној добродошлици. Извор: Српска Православна Црква
  23. Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин посетио је 1. новембра 2018. године престоницу Аустрије. У бечком Саборном храму Светог Саве, владику Јустина у вечерњим часовима свечано је дочекао Епископ аустријско-швајцарски г. Андреј са свештенством. После доксологије, отац Миљан Антић служио је вечерњу службу, а затим је владика Андреј као домаћин захвалио епископу Јустину на посети и исказаној љубави. Епископ жички је заблагодарио на топлим речима и срдачној добродошлици. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...