Search the Community

Требало би и ове године садити јагоде, покренути производњу, правити слатко, џем... Морамо бити практични и прилагодити се, мењати навике и не чекати да нас држава види. Далеко је она, а њене бриге су велике”, говорио је прошле године у Осојану, два дана по изласку из затвора, Оливер Ивановић. Око њега окупљени, мало натмурени сељаци, наставници – повратнички свет за чији је долазак у завичај заслужан овај човек. Знао је сваку ситницу њиховог живота, они су му део породице. Зато је одлучио да прве дане слободе подели с њиховом муком и да им каже шта би требало радити. Осмех исти, снага аргумената иста, воља да се буде на своме јача, сигурност у своје ставове непоколебива. Једино је одело за два броја веће. Три године робијања и живота у наранџастом комбинезону начеле су му снагу и приближиле га старости. Отишао је из Осојана, остали су његови сељаци и јагоде које рађају на имањима Радована Репановића и Букурије Салијај. Јагоде су надживеле Оливера Ивановића. Пола године је прошло, метохијски повратник чека да му се каже: ко је убио Оливера Ивановића? Он се вратио у своју кућу, јер је – између осталих – поверовао Оливеру. Он је под кишом албанских каменица вратио своју децу у Жач, у Шаљиновицу у Метохију. Камење метохијске деце падало је по Оливеру. Кад су га убили многа деца су на другом месту уписала школу. Село Грабац је потпуно напуштено. Милијана Магић је тражила неког да узме пса који је годинама чувао њену породицу, па да се одсели. Јавио се неки добри човек из околине Чачка, одвео лепог шарпланинца, Милијана је скинула са зида икону кућног свеца и њен дом је затворен, чини се заувек. Пре петнаест година између зидова спаљених камених кула и нагорелих рогова који су штрчали у небо дочекала је с осталим повратницима Оливера Ивановића. Примио га је велики број невољника да у црвеној неомалтерисаној кућици направе план за опстанак. Кад су после разговора изашли да нешто кажу, један од албанских новинара, љут и фрустриран напао је повратнике: „Ви сте се вратили на Косово, овде су велики злочини почињени, морате да прихватите да ово није време Слободана Милошевића. Морате да плаћате струју, зашто не плаћате струју?” Викао је на присутне, а само је један проговорио. „Господине, ја ћу сада поћи с вама да ми покажете ваше плаћене рачуне. Уколико их плаћате, а сигуран сам да то не радите, спреман сам да ја да платим уместо вас и то целе године”, одговорио је на течном албанском Оливер Ивановић, и додао: „Можемо да кренемо одмах.” Тада је било живота и борбе, а ово пролеће у Грапцу је дочекала само једна осамдесетогодишња старица. Поштовање, равноправност и храброст били су део природе овог човека. Албанци су поштовали ту слободу и тај однос заснован на јасној граници која се природно и људски одржава. Зато се национална идеологија која ограничава слободу обрадовала смрти Оливера Ивановића. Његовом смрћу им је лакнуло јер су га морали држати у затвору, био је исувише добар сведок, могао успешно покаже лице пропалог пројекта Косово, био је способан да промени друге. Убили су га јер би отишао код оног насртљивца и платио његове рачуне за струју. „Извините, јесте ли ви рођени у том селу”, питали су странци после сваког састанка на ком се разговарало о повратку расељених Срба. То је био редак тренутак поверења заснованог на искреном заступању других. Ту искреност су многи од међународних званичника схватали као наивност. Велики број тих чиновника на високим положајима сматрао је Оливера Ивановића поузданим партнером и пријатељем. Кад су га убили јавио се само понеки тихи глас осуде, безличан и уопштен. Шта они данас могу да ураде? Могу да с различитих места из Брисела, Вашингтона, Москве или Париза оснују експертску групу и истраже ко је убио Оливера Ивановића. Мера величине Оливера Ивановића огледала се у кратком путу између метохијске сиротиње и градског света у Косовској Митровици. И једни и други су га савршено разумели. Говорио им је где греше и говорили су му где греши. Тај кратки пут је био мера његовог грађанског васпитања и личне слободе која се, за обичан свет, граничила с лудошћу. Доказао је, противно прљавој кампањи негирања и медијском разапињању, да просвећеност има своје косовско лице и да је том животу неопходна заштита. Оливер је робијао – дијалог с Албанцима (странцима) настављао се; Оливер је убијен – преговори су настављени, а један бизарни минут ћутања владе Рамуша Харадинаја поводом његове смрти представљен је као херојски чин оних који тамо „заступају” Србе. Косовски Срби су кратко дефинисали и своју и Оливерову судбину реченицом: „Убише човека!” Проф. др Митра Рељић из Косовске Митровице каже: „Сваки пут кад изађем у град очекујем да га сретнем и видим насмејаног.” У суботу, у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу, породица, пријатељи и ледена тишина. У њу је стала празнина протеклих шест месеци, у њој се крију Албанци, странци и српски криминалци који су га убијали осамнаест година и коначно дотукли 16. јануара. Свом малом дечаку Богдану доносио је јагоде из завичајне Метохије. Кад су га убили схватили смо, и пријатељи и непријатељи, да је јагоде послужио нама и да је платио наше рачуне. У џепу нам звецка понеки сребрњак и остварен ситан интерес, а у устима остаје укус јагода које је засадио у Метохији.

Одлазак истинске мајке У уторак сахрањена грачаничка игуманија Ефросинија била је монахиња која је готово читав живот провела служећи у овом манастиру Аутор: Живојин Ракочевићуторак, 06.03.2018. у 22:00 Владика рашко-призренски Теодосије са свештенством и бројним монаштвом служио опело (Фото Горан Андрејевић) Игуманија Ефросимија са патријархом Павлом (Фото Архива манастира Грачаница) Владика рашко-призренски Теодосије са свештенством и бројним монаштвом служио опело (Фото Горан Андрејевић) Игуманија Ефросимија са патријархом Павлом (Фото Архива манастира Грачаница) На манастирском гробљу у Грачаници сахрањена је игуманија Ефросинија, монахиња која је готово читав свој живот провела служећи у овом манастиру. Неколико стотина мештана, пријатеља и родбине присуствовало је опелу у грачаничкој цркви. – Одрастао сам овде, играли смо се жмурке и досађивали, а она, мати Ефросинија, била је блага и смејала се нашим несташлуцима. Љутила се кад прескачемо зид. Откако знам за себе, знам и њу, и сви ми који живимо овде – каже Рале Здравковић, чија се кућа налази у непосредној близини манастирске порте. Игуманија Ефросинија дошла је у Грачаницу 1948. године као млада двадесетогодишња искушеница Маријана Јеремић из околине Чачка и сав свој дуги живот посветила служењу Богу, цркви и своме народу. – За њу се може с правом рећи да је била велика подвижница Христове љубави, јер је од младости себе обећала Господу и цео свој живот је посветила њему – рекао је владика рашко-призренски Теодосије, који је са свештенством и бројним монаштвом из разних епархија Српске православне цркве служио опело. – Мати Ефросинија је имала милостиво срце, свакога да дочека и утеши, а њене сестре сведоче о њеној неизмерној благости и љубави – рекао је владика Теодосије. – Ко хоће много, неће дуго – често је понављала проницљива и бистра старица која је седамдесет година бринула о Грачаници. Раскошни храм, монументалне фреске, светску препознатљивост, историјски значај, пратила је глад, дроњци на калуђерицама, босе ноге, одузето имање, спавање у приземном собичку, забрана одласка у башту, понижење на различитим нивоима и потпуна изолованост. У најлепшој српској цркви унутрашњи живот био је сведен на егзистенцијални минимум. Конаке је запосела војска, полиција, општина, локални сељаци заузели су њиве. Изгледало је да је само питање тренутка када ће манастир остати пуст. Међутим, рад, молитва и грчевита борба за елементарне потребе победили су намеру комунистичких власти да Грачаницу претворе у музеј. Потпуно остављена од народа, одвојена од света групица младих монахиња преживела је захваљујући ропском трпљењу, раду и чврстој вери. Њима је било потребно мало и то мало победило је оне које су желели да преузму све или да манастир прилагоде „новој реалности, идеологији и стању на терену”. – Бог нам је помогао, све нам је дао, а и тукле смо се за своје предвођене нашом храбром игуманијом Татијаном – говорила је мати Ефросинија. Почетком деведесетих она наслеђује стару игуманију, наставља се период делимичног опоравка, враћа се део земље, долазе младе монахиње и верници. Заједно с њима, на врата мати Ефросиније куцају нови невољници. – Унутар вртлога који нас је задесио тих година, избеглиштва из Крајине и Босне и Херцеговине, немаштине и сталних инфлација, владавине криминалних кланова и експанзије турбо-фолка, родио се на Универзитету у Приштини један тихи покрет студената без чланских књижица неке политичке странке – подсећа архимандрит Евсевије (Меанџија) и додаје да су ти млади људи, међу којима је и он, поверовали у Бога и истинске вредности, па су многи отишли у манастире. – Најближа нам је била Грачаница и тамо смо сваке године са великом радошћу ишли да помажемо сестре приликом брања грожђа. А сама прослава Видовдана није могла да прође без присуства патријарха Павла, али ни без помоћи студената на манастирским послушањима под мајчинским покровитељством игуманије Ефросиније, која нас је волела као своју децу. Затим стиже бомбардовање, а игуманија и сестринство 1999. године преживљавају већину невоља свог народа. Бомбе падају близу манастира, долази Кфор и живот постаје обележен пратњом и оклопним транспортерима. У манастир се пресељава седиште епархије из Призрена, стижу дипломате, генерали, избеглице, новинари... За све њих сестринство и игуманија имају топлу реч и кров обезбеђују кров над главом. Исто је било и у погрому 17. марта 2004. године. – Сви овде могу да стану. Има места – говорила је тада, а у Грачаници није било ниједног кревета, ниједног собичка где нису били протерани Срби из Обилића, Косова Поља, Липљана, Приштине... Јуче су се окупили многи од њих да испрате део љубави која их је седамдесет година дочекивала иза ових зидова. Окупили су се да поздраве истинску мајку. View full Странице

Овогодишња прослава независности протиче у знаку идеје о подели и одлуке да се, за разлику од претходних обележавања, нагласи косовска посебност Живојин Ракочевић Млади човек који скаче по крсту и руши га на врху високе беле цркве, док испод њега куљају дим и ватра, слика је из Подујева која је обишла свет и обележила „нову реалност на Косову“. Системска репресија, па стихијско насиље 17. марта 2004. губитак свих права Срба, као и могућност да се све то окрене против странаца навели су најмоћније западне земље да закључе: „морамо им дати независност!“ Противно свакој логици младић, један од хиљада његових сународника који су тада хитали на брдо изнад града да спале и униште храм светог Илије, награђен је за своје „херојско дело“. Борна кола КФОР-а немоћно су напуштала овај видиковац, чешки војници пронашли су украдено звоно, дар краља Александра, а олтар храма проваљен и порушен зјапио је као црна рупа изнад града. Четири године касније, дакле, 2008. године Косово је нелегално, једнострано одвојено од државе Србије и проглашено за јединствен случај. Успут, сви су се „обавезали“ да развију демократске капацитете и примене савршене европске законе и стандарде, врате протеране и имовину, нађу нестале и суоче се са свим злочинима. Како то данас, на десетогодишњицу самопроглашења, изгледа у Подујеву? Два свештеника, Милорад Цветковић и Саво Шмигић – први зашао у године, а други готово младић – у пратњи полиције одлазе у храм и пролазе кроз град. Од 1971. ово је била парохија оца Милорада: „гледао сам у црквеним књигама, пре ове године и пре немира 1968, да је било око 400 крштења у овом крају, и све то у доба комунизма. Онда је Срба бивало све мање…“ Данас код Доњег Љупча не може да пронађе ни српско гробље на које је много пута одлазио. Исто је и са парохијским домом који се налази у граду испод пруге. У њему је седам година живео. При доласку не успева да га пронађе. Врата храма отвара старији полицајац Албанац. Иако је објекат обновљен после Погрома из њега бију хладноћа и влага, са куполе је отпао малтер, остаци крова згужвани стоје са стране, у олтару поломљена кадионица. Нема ни једне једине иконе, трага од неке фреске, само два велика лустера покидана и накривљена стоје унутар храма, у једном – међу стакленим перлама – нека птица је направила гнездо. „Тако ћеш се и ти вратити оче Милораде, морамо ти градити нови дом“, каже његов млађи колега Саво Шмигић и креће да уђе у порушено градско гробље. Чврсто навлачи своју камилавку, усукује мантију и урања у драче, шикару и трње. Брише руком лишће и наносе земље, склања снег и покушава да прочита имена на плочама. Изговара их гласно, као да их дозива и као да покушава да надомести празнике и задушнице о којима овим људима већ 20 година нико не долази. Више од пола сата, изгребаним рукама и између поломљених плоча сриче ову читуљу. Стајемо код гробнице Јовановића, празна је, унутра су остаци смећа, нема посмртних остатака. „Изгледа да ту спавају бескућници или неке животиње“ каже отац Саво. На малој чистини, где је све срушено и где нема растиња застаје и служи мали помен. Прав као свећа стоји на комаду сломљене плоче и понавља: „Вјечнаја памјат“. Од 40 насеља у којима су некад живели подујевски Срби само у Медраговцу није порушено гробље. Оцу Милораду године не дају да прође кроз ово гробље, а чини се и да би га ту могле срести неке успомене: „Ондашњи владика, потоњи наш патријарх Павле је волео да нам дође, а кад позове телефоном и најави се, ја кажем: преосвећени могли сте се јавити раније да нешто спремимо. – Има попадија кору хлеба, одговарао је и долазио“. Јасно му је да се, за сада, овде не може доћи, а криво му је што ту кућу у којој је дочекивао патријарха Павла не може да нађе. На крају препознао је крушку и бунар, а иза високе лимене ограде стоји некадашњи свештенички дом. На тераси, до зида, на жици виси веш, неке играчке набацане по угловима. Човек који је то заузео живи својим „мирним“ животом. Да ли је та кућа нека врста симбола, шта се стварно догодило после десет година од самопроглашења и да ли је онај младић који је порушио крст коначно задовољан и да ли нашао свој мир? Шпетим Гаши из Невладине организације Савет за инклузивно управљање говорио је на дебати у Косовској Митровици да нема велике разлике од 2008. до данас, што се тиче економије. „Албанци су мислили да независност решава све проблеме и имали су очекивања и лажне наде, сада живе у реалности и почињу да схватају да држава није изграђена од политичких изјава са кауча: Србија је лоша, нема Заједнице (српских општина) и тако даље… Важна је ефективна администрација, а то немамо“, каже Гаши и иронично додаје „има неких ‘добрих вести’, сада у Приштини има воде 24 сата, имамо два ауто-пута, али нема кола на овим ауто-путевима. Важно је да људи живе у реалности, видимо да многи људи иду у иностранство, то је ‘добра вест’, пре две године је отишло сто хиљада, јер Косово је заправо мало за два милиона, док немамо Ниш. Кад узмемо Ниш, они могу да се врате, али за сада не.“ Фраза да на Косову и Метохији није ништа као што изгледа, готово се, увек потврђује. Формално овогодишња прослава независности протиче у знаку идеје о подели и одлуке да се, за разлику од претходних обележавања, нагласи косовска посебност. То значи да се у страну склоне, готово увек присутне, заставе Републике Албаније. Паралелно с тим новим нападним плаво-жутим декором и заставом, коју је, пре деценију Косову „предложила“ бивша америчка амбасадорка Тина Кајданов, говори се о подели Косова и Метохије. Суштински интензивно се тражи решење о размени територија, на којима би опет могли да се лепршају једино црни орлови на црвеној подлози. Та фатална идеја, одавно јака, у једном делу српских елита, прима се и код Албанца и може да надомести изгубљени садржај и потрошене године, а њихови страни ментори, за сада званично, одбацују ову могућност. Што се Срба на Косову и Метохији тиче, они поделу виде као најкраћи пут у нестанак. „Сви знамо да се на Балкану границе никада не договарају, већ се цртају крвљу и милиони људи на простору бивше Југославије и те како знају како то изгледа. Последице екстремних идеја које се заснивају на етнички чистим територијама и те како добро познају и Срби и Албанци“, упозорио је игуман Високих Дечана архимандрит Сава Јањић. Мир је далеко од свих, изгубљене године појела је независност и неправда. (Политика 17. 2. 2018) View full Странице