Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'живот'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 156 results

  1. Вашој пажњи предлажемо дубоко и духоносно објашњење једног догађаја из Отачника који нам показује и образац истинског односа према ближњем. Митрополит Атанасије Лимасолски, „кипарски Златоуст“, духовни син Старца Пајсија Светогорца нас, како само он уме, поучава какав наш став треба да буде према људима других вера, да ли оно што може да нам се чини као „ревновање за веру“ заиста јесте ревност или се нешто друго иза тога крије? Владика нам показује и који је прави пут између две крајности које су данас собом скоро потпуно заклониле све друго. На почетку се налази сама повест из Отачника са Светим Макаријем Великим, истинским обрасцем за свакога ко жели да са својим ближњим подели оно што му је најдрагоценије – искуство живота у Цркви, живота у Христу… http://www.svedokverni.org/napad-na-drugog-pokazuje-da-sam-imas-problem-sa-verom-mitropolit-atanasije-limasolski/
  2. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос са свештенством Свету службу Божију у храму Сретења Господњег у Берима код Подгорице, метоху манастира Михољска Превлака. Пред почетак Литургије, Владика је освештао храмовни фрескопис. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Митрополит црногорско-приморски је рекао да је Сретење Господње чудесни догађај, јер је то сретење Симеона Богопримца с Њим, са живим Господом од Дјеве рођеним. „Симеон Богопримац је тада изговорио оне ријечи које и ми непрекидно понављамо: Сад отпушташ у миру слугу свога, Господе, јер видјеше очи моје спасење Твоје које си припремио пред лицем свих народа, свјетлост на посвећење незнабожаца, на славу народа Твога Израиља“, рекао је он. Додао је да је Симеон Богопримац био први од људи који је доживио и осјетио тајну доласка Христа, Сина Божијега у овај свијет и сретење са Њим. „Овај догађај нам, уствари, открива велику и најсветију тајну сретења између Бога и човјека, Бога и човјечанства, Бога и овога свијета. Кроз Симеона Богопримца сва творевина Божја прима у своје наручје Христа Господа, поготово људски род га прима у своје наручје. Људски род постаје Богопримац“, објаснио је Владика Амфилохије. Нагласио је да је сваки храм мјесто гдје се догађа сретење са Господом. „И ми данас се овдје сретамо са Господом и примамо Господа у своје наручје, у своје срце, свој ум, у своју душу“, закључио је Митрополит Амфилохије. Након светог причешћа благосиљан је славски колач. Владика је на крају рекао да је данас и дан рођења предсједника Црне Горе Мила Ђукановића. „Да се помолимо Богу да се, као што се срео рођењем са овом земљом и са својом мајком и оцем, и он срете као Симеон Богопримац са Господом да би могао на крају свога живота да и он изговори оне ријечи: Сад отпушташ у миру слугу свога, Господе, јер видјеше очи моје спасење Твоје, које си припремио пред лицем свих људи, свјетлост на просвећење незнабошцима у славу народа Твога Израиља“, рекао је Владика. Рекао је да су сви људи призвани да се срету са Господом. „Без тога сусрета земаљски живот је нула и ништа не представља, без обзира какав положај човјек имао овдје на овој земљи. Дај Боже да Господ просвијетли и све наше људе у Црној Гори свјетлошћу истине своје и богопознања, да се сви који се у њој рађају, и шире од ње, срету са живим Господом, да се просвијетле свјетлошћу истине Божје, Бога љубави, да би онда Божанском љубављу вољели и овај свијет и све људе и да би завољели живога и вјечнога Бога“, поручио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. У понедељак, трећег фебруара, када наша света Црква прославља светог Максима Исповедника, онога који је посведочио веру у Христа делима и речју, Преосвећени владика Јован служио је свету архијерејску литургију у храму Светога Саве на Аеродрому. Преосвећеном су саслуживали: протојереј-ставрофор Милан Борота, протонамесник Бранислав Матић, јерођакон Јован, и ђакон Александар Ђорђевић. Чтецирали су богослови Богословије "Светог Јована Златоустог". Звучни запис беседе По прочитаном Јеванђељу по Луки, Преосвећени је истакао исповедања вере хришћана и људи: “Кроз ово данашње кратко Јеванђелско штиво Господ Христос каже да ко мене призна пред људима признаће и њега Син Божији пред Оцем својим небеским. Али у исто време додаје а ко одрекне мене пред људима одрећићу се и ја пред Оцем својим небеским. Довољно да размислимо за шта се опредељујемо. Да ли за Бога или за овај свет или ове људе? Господ нам каже да ми треба да признајемо Сина Божијега, али другим речима ми треба да исповедимо Сина Божијега пред људима јер није само довољно да ми у својој души кажемо да ми верујемо. Треба ту своју веру да исповедимо, да би други људи кроз моју исповест поверовали у Господа Исуса Христа. Другим речима ко исповеди веру у Сина Божијега тај добија награду. Шта је награда? Царство Небеско. Опроштај грехова. Добија награду јер ће таквога човека признати Син Божији пред Оцем својим небеским. Другим речима Христос хоће да нам каже да ко исповеди веру у мене и моје сатрудништво...” У наставку је Преосвећени рекоа да је нама потребно Божије сатрудништво, тако смо и ми потребни Богу. Ако Христос не пронађе да су наша дела Христова, људска дела, Господ нас неће спасити, јер: “Делима ћемо се оправдати, или ћемо се својим делима осудити како то каже Јеванђеље”. Отац признаје и неваљало дете, али га признаје кроз признавање вере у Бога, да кроз његову родитељску молитву и труд Бог ће помоћи да се тај неваљали син заблудели син врати Оцу свом небеском. Сваки је човек заблудео који занемари Бога, који замени Бога са било чиме у овоме свету. Да браћо и сестре то је врло важно да признамо Сина Божијега пред људима. Како да га признамо? Кроз веру али и живот по тој вери. Добро је веровати, али да ли твориш по тој вери? Вера без дела шта је? Мртва. А и дела без вере су мртва... Који прилази Богу треба да верује у Бога да Бог постоји и да Бог награђује онога који живи по тој вери. То нам је врло важно да размишљамо о томе да не дођемо у ту ситуацију да нас Господ не препозна. Господ неће препознати онога који Божије дарове није препознавао у себи. Него који је закопавао... Све што је мени Господ дао и даје не даје искључиво ради нас, јер ако човек добио дар не значи да је само њему дао. Како је само теби дао, а другоме није дао? Дао је Бог свакоме дарове по мери наше вере, по моћи нашој да те дарове умножава, и заиста сваки онај који закопава дарове Божије он се одриче од Бога. Бог зна зашто даје једноме један, другоме два, три, пет... али ми не треба да се оптерећујемо ако неко има више дарова, јер што више дарова има он мора више да ради, да се труди... Онај који је добио један, нека се потруди да умножи јер ако умножи он ће се спасити. Ако се пита: зашто онај има више а ја мање?, онда ће сав жвот бити у осуђивању. Зато апостол Павле каже да треба да будемо задовољни оним што имамо, или на другом месту: “шта се хвалиш да ниси примио, када си све примио? Све смо примили браћо и сестре ако смо примили Бога у себи, ако живимо Богом. Зар има већег дара од Бога?... Владика је протумачио речи Јеванђеља које говори апостолима да се не брине о томе шта ће рећи пред синагогама јер ће их Дух Свети научити шта да кажу: “Да би нас Дух научио у тим тренутцима треба да живимо Духом. Ако си живео Духом Светим Он ће те научити, јел си призивао Духа Светога, јеси ли тражио да се Дух Свети усели у тебе?” Ко живи Духом Светим и у Духу Светом тога Дух Свети води, тога Дух Свети руководи, тога Дух Свети учи шта треба и како треба и да ради и шта треба да ради. Не руководимо ли се Духом Светим онда ћемо својим духом и духом овога света. Онај човек који се руководи својим духом он је далеко од Духа Светога. То је као када човек замени Бога собом. На крају беседе Преосвећени се дотакао људи који живе без Духа: “Човек без Духа Светога испуњен је бригама, хоћу ли имати ово, оно, и треба да се бринемо јер треба да дамо и телу и души... Онда је смућен човек, и обично тада тражи што му није за спасење. Јер га дух свој не приводи Духу Светоме. А апостол Павле каже: Духа не гасите. Када човек живи Духом Светим човек је без свих тих брига. Када живи Духом Светим и када наиђу бриге овога света лако их преброди... Нека нам Господ помогне да вером исповедамо Христа и делима својим. Да се не стидимо признати Христа пред људима али да се стидимо својих грехова. Ако се човек не стиди греха неће никад престати да греши. Стид опомиње човека на његово грешно стање и приводи га Богу. То је она народна ко се Бога боји и људи не стиди... Да нам Господ помогне да спознамо шта нам је на корист. Нама је на корист спасење, вера и живот по Богу. Бог вас благословио”. Извор: Епархија шумадијска
  4. Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије светог Петра Цетињског, посетио је Епархију тимочку и узео учешће у празничним богослужењима и свечаностима поводом прославе Савиндана. У навечерје празника, 26. Јануара 2020. Лета Господњег прота је на свечаној Светосавској академији произнео празничну беседу: "Свети Сава - наставник пута који води у живот вечни". Повезана вест: Прота Гојко Перовић у Бору: Свети Божији људи о свакоме брину!
  5. Двије посебне изложбе једне од најинтересантнијих савремених српских сликарки али и монахиња, мати Ефимије (Тополски) некадашње игуманије манастира Градац у току су у Београду. Изложба икона ,,Свјетлости тиха“ траје у Парохијском дому храма Светог Саве а такође и изложба колажа и цртежа ,,Интимно и јавно“. Звучни запис беседе Најновије издање часописа наше Митрополије ,,Светигора“ на насловној страни доноси једну од икона са ове изложбе. Овим поводом имали смо радост да разговарамо са мати Ефимијом (Тополски) која је 25. година била игуманија манастира Градац а сада живи усамљеничким животом у српском манастиру Успенија Пресвете Богородице познатом као Ишон, у Француској. Мати нам говори о свом монашком путу, умјетности, сликарству и сјећањима на блаженог спомена архимандрита Луку (Анића). „Отац Лука (Анић)је имао толику послушност да ни са овог свијета није отишао без благослова свог старца-Митрополита Амфилохија“- каже мати Ефимија. Радови мати Ефимије су доказ је да је човјек шири од космоса и да једна личност у себе може да смјести и иконопис и умјетничко сликарство. У њеним дјелима се осјећа Божије дјело, та љепота и ширина умјетничке- монашке душе, гдје се стиче утисак да умјетник само придржава четкицу док Сам Господ ствара његовом руком. Мати говори и о свом животу у манастиру Успења Пресвете Богорице, познатом као Ишон, у Француској, гдје живи усамљеничким монашким подвигом а са нама дјели и своја сјећањима на четврт вијека монашког живота у манастиру Градац. Извор: Радио Светигора
  6. Отишавши из Назарета, Господ Христос наставља Своју мисију у Капернауму, крајевима Завулоновим и Нефталимовим, како је пророк Исаија предсказао. Шта Његов долазак доноси тамошњем народу, али и нама данас, говори нам Свето јеванђеље по Матеју, зачало 8 (4, 12-17). У емисији „Сведочења“ овај одломак тумачио је свештеник Срећко Живановић, свештенослужитељ при Храму Светих лекара Козме и Дамјана и сабрат при Храму Васкрсења Христовог. Звучни запис емисије Извор: Радио Источник
  7. Бранислав Рајковић је ђакон Епархије захумско-херцеговачке и приморске. Школовао се у Мостару, Бачкој Тополи, Новом Саду и у Београду. Рукоположен је за ђакона 2012. године, а од 2013. до 2015. године обављао је дужност предсједника мостарског градског одбора Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“. Kао ђакон и особа за културу и медије Епархије захумско-херцеговачке и приморске ради на доприносу вјерском и културном животу у Мостару, а однедавно и у Требињу, односно на подручју Епархије, али такођер много чини на унапрјеђењу дијалога и заједништва унутар мултиконфесионалне и мултиетничке заједнице Мостара и Херцеговине. *Једном приликом сте изјавили да је Мостар „једно од најбољих мјеста за живот православних хришћана“. Чињеница је и да православци у Мостару нису већина, као и да се њихово присуство у том граду током његове историје увелико заборавља и занемарује. Да ли је, као што Ви кажете, управо Мостар једно од најбољих мјеста за православне хришћане зато што их постојећи етнички конфликт између двију страна не обухвата? Поменута изјава изречена је прије неколико година, а чињеница да су ме многи од тада, као и Ви сада, подсјећали на њу, говори макар о њеној интригантности, а сам сам се кроз тих неколико година све више увјеравао у њену истнитост… Стога, окосница мог појашњења и одговора и овдје јесте да је, по мом увјерењу, Мостар једно од најбољих мјеста за живот православних хришћана зато што живот православних у том граду данас протиче ‘без гоњења, која убијају и без привилегија, које надимају’. Дакле, данас у Мостару, нико вас неће убити зато што сте православни, а нећете уживати ни привилегије, као да то нисте. А, то су околности, како ми се чини, у којима се најбоље увријежују хришћанске врлине. Али то само ако то и поставите себи за циљ и смисао живота. А, ако тај хришћански циљ и смисао у Мостару поставите само декларативно и/или секундарно, а за примарни циљ имате национално или етн(офилетист)ичко, онда поменуто не важи, па чак и изазива револт. И, иако се овај став може некоме учинити, можда, мазохистичким, потврду његове исправности налазим у ријечима апостола Павла Kоринћанима: даде ми се жалац у тијело … да се не поносим … јер се сила моја у немоћи показује савршена … јер када сам слаб онда сам силан. Ипак, не бих рекао да православне у Мостару постојећи конфликт не обухвата, него прије да их занемарује, и онда, ако немате могућност да мијењате то стање, остаје могућност да мијењате себе. Наведено би, макар у извјесној мјери, можда могло да важи и за још нека мјеста и људе, па онда, можда и за читаву Босну и Херцеговину и за све вјерујуће људе у њој: прво, ако сте, рецимо муслиман у Требињу или католик, рецимо, у Бањалуци; а друго, ако имамо у виду да, ма гдје овдје живјели, па чак и да се осјећате као дио већине, присуство неких других и другачијих, ту негде недалеко од вас, интензивираће и чешће од вас изискивати опредјељење између врлине и порока, то јест биће жалац у тијело. *На почетку ратних 90-тих година доживјели сте велику породичну трагедију, али упркос томе, успјели сте превазићи осјећаје који су могли послужити за рађање ничеовског осјећаја ресентимана и „духа освете“. Да ли сте прошли кроз степене пурификације и ослобађање од негативних емоција? Kолико год то невјероватно било, па и за мене самога, ја сам тај и такав осјећај и тај или тога духа, бар као десетогодишњи дјечак, сретао само у реакцијама других на моју / нашу трагедију. И као по правилу, што су ти људи били мање везани за моје родитеље, за нас лично и породично, за нас регионално и територијално, чинило ми се да је тај осјећај и дух био интензивнији, успјевајући, бар код мене лично, само да наметне питање: зашто то код њих изазива такву реакцију!? Одговор сам донедавно само некако јасно осјећао, а онда ме је један сличан интервју подстакао и да га јасно дефинишем: осјећај ресентимана и осветољубивости није ни настао, нити је могао настати, јер сам читаву трагедију доживјео најприближније, рецимо, као кад вам неко или боље рећи нешто, нека машина, ‘изненада откине обе руке’ и, иако нисам то физички доживјео, психолошки ефекат, чини ми се, да би могао бити идентичан.., немате кад ни да се љутите, ни да се светите, па чак ни да тугујете, него први осјећај, који вам долази послије шока, јесте да не желите да иједно живо биће, а камоли човјек, доживи такву бол и од кога, а камоли од стране вас самих… Е, да се вратим на оне друге људе, и на питање које су у мени самом несвјесно наметали: одговарао сам себи и правдао сам их мишљу да нису и сами доживјели тај осјећај ‘кидања’ и што су били даље од њега и што им је он био невјероватнији, осјећај шока и жеље за небивалошћу и непоновљивошћу таквог злочина био је слабији, а осјећај мржње и осветољубивости интензивнији. Одговор је ово и на питање пурификације и очишћења. Дакле, није било ни узрока, ни потребе, нити времена за то. Притом потпуно сам свјестан чињенице да овај осјећај не дијелим, бар не са свима онима који су доживјели сличну трагедију. Разлику, вјерујем, прави један сасвим другачији Дух, Онај који дише гдје хоће. *Популистички дискурс не штеди ни вјерске заједнице, које неријетко осуђује за распиривање национализма. Често се за аргумент узима период социјалистичке Југославије као вријеме благостања у којем су између осталог вјерским заједницама „оправдано“ биле ускраћене слободе. Може ли вјера бити лијек за ригидни национализам? Нисам за то да вјерске заједнице, па и Црква, у својој институционалној пројави, буду лишене критике, а нарочито не самокритике, међутим, осуда се у поменутом контексту, макар у свом манифесту, начешће није односила на заједничка вјеровања, па ни на дјеловања тих заједница, него на увјерења и дјелања појединаца, која су, и то искључиво ако су окарактерисана као негативна, представљана као увјерења и дјелања означене заједнице. Ипак, и као појединци, а и као заједница(/е) често заборављамо да изостанак управо самокритике оставља простор не само критици, него, у највећој мјери, осуди. Вјера, бар како је ми доживљавамо, може бити и у суштини јесте, лијек и за болест национализма, али само ако је и сама имуна на ту болест. Она може бити противотров, само ако у себи не садржи тај отров. *Занимљива чињеница из Вашег живота је да учите арапски? Одакле интересовање? Да. Иако је моје знање арапског језика веома скромно, моја љубав према том језику веома је велика, а надам се да ће у наставку процеса учења те двије ствари доћи у исту раван… Интересовање вјероватно потиче од наклоности ка левантској естетици, у најширем смислу, а онда посебно ка аудитивној естетици људи тог простора, њиховој музици и језику. Савремени Мостар, и у овом смислу, као ријетко који амбијент, понудио је капацитете за моје афинитете. *Учење арапског језика засигурно је утицало да се нешто боље упознате са исламом, односно исламском традицијом и цивилизацијом. Да ли проналазите неке сличности између хришћанства и ислама, јер се обично акцентирају само разлике? Могло би се рећи да је то био пут преко једне нарочите естетике, до једне специфичне етике… Од првог сусрета са тим језиком, арапски нисам доживљавао као искључиво језик ислама, пошто сам га првобитно чуо од правослвних хришћана, као њихов матерњи језик, и то у Београду, када ме је, као што већ поменух, привукла та његова естетика и мелодичност. По повратку у Мостар, постао сам свјеснији једне религијске улоге и важности арапског језика у том смислу. А, онда сам, на трагу прилике да учим арапски од муслимана, користио прилику и за упознавање са исламским учењем. И, будући студент православног богословља, то сада једно својеврсно упоредно богословље чинило ми се све више, не само као вриједно пажње, него и као веома потребно нама свима, сада и овдје… А, ми овдје и сада, у својој површности, склонији смо или некаквом, усудио бих се рећи, југоносталгичарком религијском синкретизму или постјугословенском религијском антагонизму, прије него себесвјесном и друго(г)свјесном суживотном реализму. Е, тако, између оног чувеног „ма, све је то исто“ и оног још чувенијег непризнавања (н)икакве везе, уочио сам, прво, једно дубоко непознавање, које чак и у најбољој намјери, па чак и на навишим хијерархијским нивоима, није дозвољавало да се макне даље од онога најчувенијег: „Бог је један!“… Укратко, уз ово посљедње и најважније, евидентно је дубоко заједничко поштовање према многим конкретним (над)историјским личностима, а моју пажњу у том смислу, највише заокупља паралела у (јудео)хришћанској и исламској есхатологији, која почива на откривењу и учењу о судњем дану, које пак отпочиње са Личношћу Исуса Христа или Исе, чији долазак сви ишчекујемо. *Kолико учење о другим абрахамовским традицијама помаже да спознамо себе? С обзиром на то да се велика већина нас декларише као вјерници, а да та наша увјерења почивају и на извјесној заједничкој традицији, учење о себи и другима без сумње помаже. Ако не да спознамо своју ексклузивност, оно бар да уочимо своју декларативност. *Надовезујући се на претходно питање, можете ли протумачити улогу иконе у православном богослужењу? Да ли је могуће направити успоредбу иконе у цркви и калиграфског исписа у џамији јер обоје славе Бога? Kалиграфски исписи у џамијама и иконописи или фрескописи у црквама одраз су потпуно супротстављених богословских погледа, са истовјетном умјетничком интенцијом: исказивање поштовања Богу и угодницима Божијим, обраћање мисли на поуке светих списа и указивање на светост одређеног простора… Изображавање ликова на дрвету или зидовима утемељено је на стварању човека од материје, а по Лику Божијем и на откривењу Божије Личности међу људима, а поштовање икона стога је поштовање и поклоњење одређеној личности, која је насликана, а не ономе на чему је та личност насликана. Директно или индиректно, иконопоштовање је тако увијек Богопоклонство, а никада идолопоклонство, што се суштински не разликује од, међу готово свим људима данас распрострањене, појаве да чувамо и чак љубимо фотографије драгих људи, и не помишљајући да, љубећи фотографије, љубимо и поштујемо неки папир, него саме те људе… Неким промислом, ово посљедње питање и одговор на њега, подсјетили су ме на једну чудесну повезницу, готово неспојивог, повезујући и скоро све што смо до сада поменули: и хришћанство и ислам, џамију и цркву, икону и арапско писмо… Наиме, непосредно прије малтерисања фресака и претварања цркве Богородице Љевишке у Призрену, на Kосову и Метохији, у џамију, у средњем вијеку, неки незнани муслиман, арапским писмом на зиду храма, на рубу једне фреске, исписао је стих познатог персијског пјесника Хафиза Мухамеда Шемсудина, из иранског града Шираза. Kада је, при обнови цркве малтер са фресака отучен, откривена је незнанчева опчињеност овим храмом, изречена поменутим стихом, који гласи: „зеница ока мога, гнијездо је љепоте твоје“. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  8. У недјељу Светих Богоотаца Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије служио је са свештенством, свештеномонаштвом и вјерним народом, Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру. Поучним словом сабранима се обратио протојереј-ставрофор Гојко Перовић који је казао да је Цетињане, Господ удостојио и овога живота и радости да живе у граду са оваквом светињом која траје вјековима, као и тога да се по ко зна који пут у њему прославља Христово рођење, испуњење догађаја који је Господ намјерио да се деси од кад је створио човјека. Истакао је да су Свети оци рекли тумачећи Адамов живот у рају и његово изгнање из раја, да би Господ свакако кроз Сина Свога, учинио спасење људи и да није Адам погријешио и дошао до тога да га Господ протјера из рајског врта: „Само је тајна како би се то десило, али би било кроз Сина, и што каже апостол Павле у висини раста Христовога би се десило спасење свакако.“ Поручио је да је порука људима у свим спасоносним догађајима, нарочито порука данашњег Јеванђеља када Правдени Јосиф узима Марију и Дјете и бежи са њима у Египат, да слушају оно што је пред њима: „Није Јосиф тада у овим догађајима, идући са Маријом женом својом, која је управо родила бебу, знао теологију православне Цркве, да је то Друго лица Свете Тројице – Јединородни Син Оца небескога који ће основати Цркву, да ће та Црква бити с краја на крај васељене и тако даље. Није ништа од тога знао, само је знао да треба да пази на жену, заручницу, и бебу која се родила. Откуд они у Витлејему? Чуо је наредбу цара римскога да свако иде у своје мјесто да се попише, јер ће бити велики царски попис. И шта је радио тај праведни човјек, без чијег дјела не би имали данас овај празник? Само је радио, слушао оно што је било пред њим: Иди у своје мјесто да се попишеш.“ Прота Гојко је подсјетио да се послије рођења Богомладенца, Праведном Јосифу јавио анђео и рекао да бјежи у Египат, и да је он без тражења додатних објашњења послушао и отишао, као што је и касније послушао глас анђела Господњег који му је рекао: Устани, узми дете и матер његову и иди у земљу Израиљеву. „Он, човјек ради оно што је пред њим. Иди у Египат! Идем у Египат. Иди из Египта, иде у крајеве галилејске… А ово се све десило да се испуни што је речено преко пророка да ће се Спаситељ Назарећанин назвати. И каква је то порука за нас? Немој да мудрујеш, да замишљаш шта Бог мисли, ради оно што је пред тобом, а Господ ће спојити те коцкице у неки мозаик. Немој да се правиш паметан, духован више него што је Бог Духа дао свакоме човјеку, већ ради свој посао. Бог ће на крају довести да буде онако како је Он једини замислио.“ Констатовао је да нас та ријеч чини учесницима Божијег дјела, ријеч која нас смирава да ништа не замишљамо, него да живимо ове своје животе од Бога дане: „Ја не знам за веће чудо него живјети овај живот, дисати овај ваздух, гледати ово сунце….и дијелити живот са браћом и сестрама који су око тебе. То је чудо над чудима! То живи и бићеш човјек Божији и испунићеш вољу Божију! Нека нас Господ сачува у тој науци и тој Његовој намјери“, поручио је у литургијској бесједи протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. „Као истинити војници Христови, кротошћу и смирењем засијасте, и за Христа добро пострадасте, свети мученици Пајсије и Авакуме, али смрт ваша велегласно свима говори: Лепше је за Христа и отаџбину страдати, него без Христа и васцели свет задобити.“ Дана 30. 12. 2019. године, на празник Светих преподобномученика ђакона Авакума и игумана Пајсија, Преосвећени Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Манастиру Благовештењу, који се налази у близини Чачка у селу Трнава, на обронцима планине Јелице. Манастир су основали Немањићи у XIII веку. Храм је обновљен 1554. године. У њему је 1814. године подигнута Хаџи-Проданова буна. Храм је поново обновљен 1837. године. Преосвећеном Епископу саслуживали су: протојереј Мирослав Петров, архијерејски намесник трнавски, протонамесник Слободан Алексић, парох белановички, јереј Богдан Митровић, парох јежевички, јереј Владе Капларевић, старешина Храма Свете великомученице Марине у Атеници, јереј Радиша Сеочанац, парох атенички, протођакон Александар Грујовић и ђакон чачански Ђорђе Петровић. Епископ жички Г. Јустин се беседом обратио сабраном монаштву, свештенству и верном народу. Ево неколико дана нас још дели од Рођења Господа нашег Исуса Христа, празника који се у народу зове Божић. Бог наш је примио људско тело и родио се у пећини повијен у јаслама, јер није било места за њега у свету. Такво смирење је показао Господ који је примио све грехе рода људскога на себе и понео, и све то изнео Васкрсењем својим и Вазнесењем својим и поставио са десне стране Бога Оца. Када је васкрсао ученици његови нису за то знали, него су се окупили у Јерусалиму у једној просторији. Они су били уплашени, видели су да је њихов Учитељ разапет, да су и њих почели да гоне. Господ да би их оснажио пролази једним надприродним путем кроз врата, јер је Њему све могуће. Улази међу њих и храбри их говорећи: „Мир вам, не бојте се!“. Он, Син мира, љубави, утехе и свакога добра данас нама говори још нешто што нисмо знали. Очекујемо од њега само мир, свако добро, а он овде данас каже: „Нисам дошао на земљу да донесем мир него мач“ (Мт 10,32). То не значи да донесе сукобе, него да раздели светлост од таме, истину од лажи, правог Бога од лажних богова, јединог Цара од осталих господара. Зар није Господ рекао да будемо послушни родитељима својим? А зар није Свети Сава све слушао своје родитеље док није дошао тренутак да пође ка Господу, јер га је Господ призвао? Иако се цео живот из љубави и смирења покоравао својим родитељима, када га је Господ позвао пошао је за Њим. И имамо Светога Саву. Игуман Пајсије и ђакон Авакум који су страдали, били су житељи овог светог манастира. Ми имамо ту благодат да данас пред велики празник Рођења Господа и Спаситеља нашега дођемо овде да се оснажимо њиховом вером, њиховом истрајношћу за веру и отечество. И ђакону Авакуму је мајка саветовала да се одрекне своје вере да би спасао свој живот, а он јој каже: “Мајко моја на млеку ти хвала! Ал’ не хвала на науци таквој“. Он није послушао своју мајку у овом случају, хвала Богу . Шта то значи онда када данас каже Господ да је донео мач, да раздвоји у самој породици децу од родитеља? Ако родитељи одвараћају своју децу од вере, од цркве, од благочешћа – ту је раздор, ту је мач, и ту не можемо да слушамо. Све можемо, али када је у питању вера, кад је у питању наше спасење не можемо никога да слушамо ако нас противно томе саветује. А Господ је знао какви су људи. Још у Старом Завету, у књизи Постања, када се описује како Каин убија Авеља, до дана данашњега то непријатељство је у свету. А знате откуд непријатељство у свету? Зато што нису сви људи хтели да приме Спаситеља као Сина мира и утехе, да им Он буде путовођа у животу, да им Он буде светлост живота овога. Да су сви прихватили, овде би било Царство небеско већ на земљи, и не би било потребно да Господ долази, на земљи би био рај. Али пошто људи имају своју слободну вољу да живе како год хоће, апостол Павле каже: Све ми је слободно, али ми није све на корист, све ми је слобoдно али нећу да што овлада мноме (1Кор 10,23). Тако и ми слободни смо све да чинимо, али је питање да ли нам је све на корист. Једино што је на корист јесте да са Богом заједно сабирамо, да његову реч слушамо, да се напајамо светлошћу истине Његове. Јер ко пребива у истини он не може да слуша лаж, он мора да штити свој народ, своју веру. То су чинили сви наши преци, и баш због тога што су због вере и отечества страдали они су прослављени пред Богом. Није мали подвиг страдати, велики је подвиг и живети за Христа, највећи подвиг. Морамо свакодневно да се одричемо своје воље, да остављамо грешни живот пун сласти и варљивих жеља, и да прихватимо трновит пут који води у Царство небеско. А да би то могли да испунимо потребно је да држимо реч Божију, заповести Његове, да постимо, да се молимо, да чинимо добра дела, да кад грешимо исповедамо грехе своје и да обећамо Господу да то више нећемо чинити, и да се полако управимо на прави пут. Данас је школа и поука свима нама, јер имамо од кога да научимо за ових 800 година наше Српске Цркве. Много је било искушења, прогонстава, страдања. Ако би поређали главе свих страдалника, та Ћеле кула би досегла до неба. То су сведоци праве вере, они нас треба да ободре да се уздигнемо, и да се ничег не бојимо, јер је Господ рекао: Не бој се мало стадо. Ми живимо и данас у тешким временим, доста има мржње међу људима, баш зато што су заборавили Христа, Који је због превелике љубави страдао за нас. Господ се рађа за нас, страда за нас грешнике и то је највећа жртва. Том жртвом инспирисани и остали следбеници његови сведочећи праву истину дадоше животе своје, рекао је Епископ Јустин. Након заамвоне молитве, Владика је пререзао славки колач и честитао славу игуманији Февронију са сестринством. Торжествености Литургије је допринело појање Немање Старовлаха, професора појања у Богословији “Светог Јована Златоустог“ у Крагујевцу, као и хора “Слово љубве“. Сестринство ове свете обитељи заједно са свештеником Миланом Тодорићем, уготовило је трпезу љубави за све присутне. Извор: Епархија жичка
  10. На дан када наша Света Црква слави Светог Спиридона, Епископа тримитунског, на Светој Архијерејској Литургији у Манастиру Жичи којом је началствовао Епископ жички г. Јустин, замонашена је у монашки чин мале схиме искушеница ове Свете обитељи Мирјана, добивши монашко име Јована. Након узвишеног чина пострига и прочитаног Јеванђеља, Eпископ Јустин се монаштву, свештенству и сабраном народу обратио подсећањем на вишегодишњи живот и труд сестре Јоване у светој Жичи, да би данас примила постриг и залог великог ангелског образа. Архипастир Епархије жичке г. Јустин је затим додао: „Велико је чудо Црква Божија, Црква Божија која је препознала да су хришћани у животу често одлучивали да живот свој посвете потпуно Богу, живећи као анђели, угледајући се на Пресвету Богородицу, на Светога Јована Претечу и Крститеља Господњег, Светога Пахомија, Светог Василија, Светог Саве Освећенога, данашњег светитеља Спиридона. Они су нама, потоњим монасима, преносили духовно благо – како да се ми спасавамо надумним, натприродним начином живота. То је начин живота у коме се живи девствено, безбрачно. У овоме свету који сав у злу лежи, у свету који се све више претвара у материјално, у распусно, ми хоћемо други свет, ми чезнемо за Царством небеским. Јер Господ Бог у данашњем Јеванђељу каже: „ко хоће живот свој да изгуби“, а живот значи живот у сластима, у својој вољи, у свом уму – он ће га наћи. А онај ко задобије овај живот у овоме свету – он ће га изгубити. Заиста је то тако. Овај свет има силу да пороби душу нашу. Ма како живели – или у свету или у монашким обитељима, ми смо дужни да живимо по заповестима Божијим. А монах је онај који се труди да испуни све заповести Божије. Да се одрекне воље своје. По томе се разликује од свих људи у свету. Темељ његовог живота јесте вера. Темељ живота сваког хришћанина јесте вера, али монах своју веру поткрепљује безграничном љубављу према женику Христу и сав живот свој предаје Њему у руке. А Господ Бог када прими душу нашу, када се усели у нас, када и ми можемо са апостолом Павлом да кажемо „не живим више ја, него живи у мени Христос“, тада се он рађа још овде на земљи за Царство Небеско. За њега је овде на земљи Рај. Како чусмо данас у овоме чину монашења да је монах спреман и да гладује и да жеђује и да буде омаловажаван, гоњен; да буде предаван у руке незнабожаца да га они исмевају, да га они руже, да на себи испуни све ране Христове, и он то добровољно прима, радује се томе. Какав апсурд у овоме свету! Да се неко радује када га у име било чега руже, а нама је то радост и похвала и венац. Нека Господ Бог молитвама светитеља Својих, игуманије мати Јелене, свих сестара и свих који су се данас сабрали овде, дарује снаге новој монахињи Јовани да све ово што је данас обећала пред Господом да то све испуни и да јој буде на спасење.“ Након Литургије, духовна светковина је настављена за трпезом коју је са пуно љубави и пажње припремило манастирско сестринство. Сестринство Манастира Жиче Извор: Епархија жичка
  11. У недељу, дана 22. децембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету архијерејску Литургију у цркви Преноса моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана у Борову. Архијереју су саслуживали: протојереј-ставрофор Јован Клајић, парох у пензији, протојереј-ставрофор Чедо Лукић, архијерејски намесник боровски, протојереј-ставрофор Владислав Пајић, (Епархија бачка), протојереј Драшко Тепавац (Архиепископија београдско-карловачка), јереј Миленко Гребић, парох у пензији, јереј Синиша Мићановић, парох други боровонасељски, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски, јереј Драган Сердар, парох боровски и ђакон Војислав Николић. Епископ Херувим је овом приликом рукоположио у чин ђакона катихету Здравка Бошковића. ”Често се китимо светим Савом и Светосављем, али често пута на погрешан начин. Светосавље је живот у Цркви Божјој, Светосавље је живот Наде и живот Васкрсења. Светосавље је преображени начин живота у Цркви Божјој. Светосавље није никаква идеологија, нити икаква овосветска замисао која треба да руши неку културу да би преовладало. Светосавље се радује култури других, радује се култури различитости. То је наша вера. Тако треба да живимо, да чувамо свој језик и културу. Требамо да чувамо своју духовност и своју свету Цркву. Требамо да чувамо своје куће, своје њиве и ливаде” - рекао је између осталог Епископ Херувим. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  12. Ђакон Никола Дувњак одржао је предавање у недељу, 15. децембра 2019. године, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај у Новом Саду, на тему „Значај Светог Писма за живот Цркве“. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  13. Научни скуп под називом „Богословље и духовни живот Карловачке митрополије у оквиру 800 година аутокефалије Српске Православне Цркве“ одржан је у Београду и Новом Саду, 16. и 17. децембра 2019. године, у организацији Центра за литургичке студије Монс Хемус и Института за литургику и црквену уметност Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Други дан скупа одржан је у свечаној дворани Матице српске у Новом Саду. Рад скупа у Новом Саду благословио је Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Исихије. Карловачка митрополија имала пресудан значај за нашу Цркву која слави 800 година самосталности. Нови Сад је један од центара Карловачке митрополије, и сасвим је природно да се један овакав скуп овде одржава, казао је Преосвећени. Звучни запис поздравног слова Епископа мохачког Исихија Учеснике скупа поздравили су господин Норберт Бекман-Диркес, директор Фондације Конрад Аденауер и протопрезвитер-ставрофор Владимир Вукашиновић, редовни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду и управник Института за литургику и црквену уметност. Звучни запис обраћања проте Владимира Вукашиновића Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  14. У недељу 15. децембра 2019. године на дан када наша Света Српска Православна Црква прославља Светог цара Уроша, Преподобног Јоаникија Девичког и светог пророка Авакума, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Божанску Литургију у параклису Свете Касијане манастира Милешеве. Саслуживали су милешевски духовник архимандрит Леонтије и протођакон Никола Перковић. Звучни запис беседе Упућујући верне какав треба да буде частан хришћански живот Епископ Атанасије је најпре појаснио присутнима шта је потребно да би човек могао живети хришћански: – Часни хришћански живот потребује много мудрости, храбрости и љубави. Много мудрости да би човек могао добро сагледавати овај свет, овај живот. Да би могао правилно вредновати шта је човеку од истинске потребе. Затим, потребно је много храбрости јер је много препрека. Потребно је и љубави, јер без љубави ка циљу, ка узвишеноме, не може се напред корачати. То су основне потребе човеку. Често се људи преваре у томе оцењујући шта је од истинске потребе па изаберу оно што се привремено чини да је заиста корисно и потребно и вредно. – Сви ми смо пролазници кроз овај свет, ми смо само свратили у овај простор, у овај свет. Као путник који путује ка свом циљу па успут сврати негде. Такав је наш живот овде на земљи. На све то нас упозорава и данашње прочитано Јеванђеље. Зато онај глас Божији тражи од нас да добро промислимо, и да се богатимо у Богу, да се богатимо оним чиме се живи у вечности. А то су добра дела. На првом месту вера у Бога, љубав и добра дела у љубави, мудрост. То су блага са којима се путује даље и даље живи. Владика је затим упоредио време у ком је живео наш нејаки цар Урош и ово данашње време. И као што су онда неки мислили да могу отети од нејаког цара и задржати тако и данас многи покушавају отимати не разумевајући шта су наше светиње: – Опет постоји опасност да неки не виде колико су наше светиње светиње и да их треба бранити. Да би смо се подсетили на то да су наше светиње заиста светиње, и да за њих вреди живети, двадесетпрвог децембра наша Света Српска Црква износи једну од тих светиња више на видјело да се види, износи мошти Светог Василија Острошког из острошке обитељи у Никшићу где ће бити лакше приступне поклоњењу, целивању, чествовању, свима вернима, свима који желе да приђу. Тако наша Света Црква указује на оно што је најсветије. Епископ Атанасије је позвао све верне да у што већем броју буду у Никшићу 21. децембрa 2019. године, да приступe Светом Василију у Саборном храму који је њему посвећен, да целивају његове свете мошти: – Да од Светог тражимо додатне мудрости, додатног здравља, среће, радости, слоге, љубави. Тога дана ћемо заиста показати колико волимо и ценимо оно што је вредно. А Свети Василије ће узвратити јер је он моћан пред Богом, поручио је Епископ присутнима. Извор: Епархија милешевска
  15. Свету литургију у 25. недељи по Духовима, у Храму Светог Јована Владимира у Бару, служио је јереј Младен Томовић. Саслуживао је протојереј Љубомир Јовановић, Апостола је читао Дејан Томовић, а одговарао је мјешовити хор „Свети Јован Владимир“ под диригентском палицом магистра Маје Басараб. Отац Младен након прочитаног Јеванђеља казао је да Свето писмо или Ријеч Божија треба за нас да представљају сунце које треба наше душе и наша тијела да освешта и освијетли, да нам очи отвори, како би ми могли видјети и разумјети науку Божију и оно што нам је Господ заповиједио. Отац је нагласио да ако живимо онако како нам је заповијеђено у Јеванђељу Божијем, онда ћемо наслиједити Царство Божије. „Данас нам Свето јеванђеље говори једну причу коју треба да разумијемо и по којој треба да живимо. Видимо да Господа искушава један законик који није имао срце чисто и није имао добре намјере према Господу. Као ни сви они његови другови који су покушавали на све начине да Господа искушају, не били Га оптужили за нешто што је противно закону Мојсијевом, који су они у то вријеме поштовали. Они су се држали закона Мојсијевог и других правила које су сами писали, али нису имали милостиво срце и љубави у себи.“ Кад Господ упита шта пише у закону, законик говори да треба Господа да љубимо свим срцем својим, свом душом својом, свом снагом својом, свим умом својим и ближњега свога као самога себе. А онда тај човјек наговорен од сатане опет поставља питање Господу: „Ко је ближњи мој?“ Тада Господ прича причу о милостивом Самарјанину, а Свети Оци тумаче да је Јерусалим који се овдје описује Царство Божије: „Онај човјек који је ишао путем је Адам, који је силазио из Јерусалима у Јерихон. Јерусалим је Царство Божије, а Јерихон је изгнанство из Царства Божијег. Адам је због свог гријеха који је учинио изгнан из Царства Божијег, а онда упада међу разбојнике који су зли дуси, слуге сатанине, који покушавају на све начине да људе одврате од Господа, од заповијести Његових и заједнице Његове. А онда када су тога човјека израњавали и пребили разбојници га оставише да лежи сав у ранама. Тако и свакога човјека који западне у канџе и у власт ђавољу, кад га израњавају и наговоре да учини гријехове и своју душу напуни гријеховима и ранама на души, зли дуси га остављају. Неко вријеме га остављају знајући да ће га, ако остане у томе гријеху, једнога дана кад умре, кад се упокоји, узети себи у ад.Тако и овдје, они остављају рањенога.“ У даљој бесједи отац Младен Томовић је подсјетио да су свештеник и левит прошли поред рањеног и изубијаног човјека. Свештеник представља Мојсијев закон у Старом завјету, а Левит пророке старозавјетне. Наиме, објаснио је отац, Мојсијев закон је само видио гријех људски и констатовао га, и ништа није могао да уради како би човјека ишчупао из гријеха. Такође, и левити су видјели гријехове људске, али нијесу имали начина како да их из човјека ишчупају. Милостиви Самарјанин када је видио рањеног човјека стао је, помогао и одвео га гостионицу гдје га је једну ноћ пазио. Сјутрадан, кад је одлазио, гостионичару је дао новац да брине о њему, уз обећање да ће ако више потроши кад се буде вратио то надокнадити. “Тај милостиви Самарјанин јесте сам Господ наш Исус Христос. А зашто Самарјанин? Самарјани у то вријеме су били људи презрени од самих Јевреја, нарочито од овог законика који је питао ко је ближњи мој, као и за све остале Јевреје тога доба, Самарјани су били одбачени од њих, нијесу су их признавали. И зато Господ наводи тог милостивог Самарјанина како би им рекао да не смију никога да одбаце, него да треба да имају љубав према свакоме човјеку. То је и суштина данашњега Светог јеванђеља“, бесједио је свештеник Младен. Дакле, објаснио је отац, Господ њих кроз ову причу кори и говори им шта требају да раде. Овога законика који је то поставио, Господ је на овај начин покушао да исправи, и зато му на крају говори да иде и да и он чини исто тако у животу своме као овај милостиви Самарјанин. Оно што је суштина јесте да ми требамо исто тако да живимо, поручио је отац. „Да наш живот буде такав, да читајући Јеванђеље, заповијести Божије, по њима да живимо и чинимо добра дјела. Заповијести Божије можемо успоредити са птицом небеском која лети, али птица небеска има и крила и та крила могу да буду дјела која чинимо. Ако немамо дјела, онда не можемо ни да летимо у те висине духовне. Зато и треба да се научимо да имамо љубави у себи, љубави Божије, да се она усели у срца наша. То је оно што је важно и што треба да научимо. Каже Господ да нема веће љубави него да живот свој неко положи за ближњега свога, то је највећа љубав која постоји, коју човјек може да уради. Тако треба и да живимо, не увијек да буквално положимо живот свој, него да гледамо да своме ближњем, а ближњи је онај који је ту око нас, са којим имамо додира свакодневно, да гледамо на сваки начин да му помогнемо. Да гледамо и да се молимо Богу за њега. Ми који овдје у Храм Божији долазимо, а има нас доста слава Богу, требамо увијек на тај начин да гледамо да помогнемо своме ближњему. Нека би Бог дао да и нама Господ подари срце милостиво. Срце које ће бити пуно љубави за свакога човјека у овоме свијету, за све нас и све оне који нас окружују, како би могли и ми наслиједити Царство Божије Оца, Сина и Светога Духа. Амин“, закључио је јереј Младен Томовић и позвао све на велики Црквени сабор 21. децембра у Никшићу. Након причешћа вјерника и завршетка Свете службе, братско сабрање свештеника и вјерног народа настављено је у крипти Храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. Пре него што човек прими монашки постриг древни је обичај да неко време проведе проверавајући, и бивајући провераван, да ли истински жели тај начин живота, и да ли је за то. Није довољно само да нам је то интересантно, и сл., него је потребан призив од Бога, а такође и наша потпуно слободна воља,и решеност без остатка да се целом душом,умом,вољом,срцем посветимо томе. Потребно је да крајње озбиљно схватимо служење Богу, одговорност која из тога следи. Да схватимо да је ношење крста – страдање. Када је призив од Бога, онда је тако велика сила Божија присутна да се човек не обазире ни на што, само жели да буде примљен у манастир, да се потпуно посвети Господу. Не гледа ни ко је ту, ни како изгледа кућа, ни каква су правила, ни да ли му ту нешто одговара или не одговара, него је обухваћен целим бићем љубављу Божијом, силом Божијом, и радује се Господу,и све му је лако, чак и искушења доживљава као да се њега не дотичу, јер га покров Божији штити.Не мери мозгом ништа, него се целом душом, целим срцем, умом,вољом, предаје у руке Божије. Не говори-не знам да ли сам спреман за то, не знам да ли ћу, ако Бог да, нека буде Божја воља, и сл.,него је целом душом, срцем, умом и вољом апсолутно уверен у своју одлуку, у потпуној обујмљености благодаћу. За одлуку о монашком животу се не пита ни овај, ни онај духовник, то је однос између душе и Бога. Нико не може одлучити уместо човека. Једино могу да се питају прозорљиви Старци, који Духом Светим знају будућност, али и тад треба схватити да они не одлучују уместо нас, да они не врше притисак на нашу вољу, него једноставно виде унапред шта ће се догодити, и то кажу. Бог је оставио сваком човеку потпуно слободну вољу. Не треба ничији утицај да буде, треба чиста воља. Сваки други духовник, који није прозорљив, он може да нам каже своје мишљење, али то није сигурно 100%. Потребно је да човек буде у стању потпуне преданости Богу, и обујмљености благодаћу ,која га повуче да ступи у монашки живот. Без мерења, упоређивања, премишљања, и сл., јер су то ствари разума, рација. Чим меримо, значи да још нисмо за то. Потребна је чврста решеност, која долази од наше потпуне и слободне одлуке ,и од силе Духа Светог, јер Господ помаже кад види да човек истински томе тежи. Кад заиста у нама сазри одлука, Бог даје у једном моменту толико велику силу да једноставно нема двоумљења. Човек се реши на то за цео живот. То није оно-пробаћу, па ћу да видим да ли сам за то. То већ од почетка није чврсто. Некад може и накнадно да дође то, након неког времена кад човек борави као гост у манастиру, да се човеку отвори духовни видик, да схвати да је то што тражи његова душа, да га то испуњава целовито и приводи спасењу. Неко може да ступи у манастир из покајања, жеље да промени свој дотадашњи живот, али највише се ступа у манастир из љубави према Богу, из очараности Богом, како је Св.Вл.Николај говорио, а не из разочарења. Ако човек из било ког другог разлога дође, који није истински, он ће кад- тад да оде, ту нема чврстог корена. Ако иде због друштва, или зато што му се допада старешина, или братија, или из економских разлога, или некох других, то не може да се одржи, јер једино ИСТИНСКА љубав према Богу, непоколебљива, може човека да задржи за цео живот да се одриче своје воље до последњег даха, да се смирава пред свима до краја живота, да држи себе у нестицању, сиромаштву, у непрекидном уздржању, чистоти. На облачењу искушеничке особе не само да се одећа црна, материјална, ставља на себе, као неко спољашње обележје посвећености Богу, него се и са Неба спушта духовна одећа на ту особу, одећа благодати, која је, невидљива за телесне очи,али видљива за духовне, и која покрива до краја живота, штити, чува у целомудрености. У почетку манастирског живота даје се искушенику велика благодат, која му све олакшава, те сва искушења лако подноси, али му се даје и да полако ради на себи, на одсецању овоземаљске логике, и на припремању за потпуно предавање себе Богу. Све оно што као искушеник није победио у себи док су били лакши удари, и имао је већи покров благодати као почетник, мању одговорност, као неко ко тек ступа на поприште, то напада дубље и са већим интензитетом кад се замонаши, јер је тад одговорност већа, опит је духовни већи, и очекује се од њега веће самоодрицање. У почетку је послушање више спољашње, да се уради оно што ти други каже, али временом то постане стање човеково, стање духа, стање отворености дуsе за вољу другог човека, стање прихватања да воља другог човека управља мојим животом. А то је не ради ропске потчињености, нити као губитак личности, већ ради ослобођења духовног, растерећења од свега што поробљава, и ради пуне духовне слободе, управо ради остварења пуноће личности, и да би се човек несметано молио Богу, да би непрестано обитавао у благодатној заједници са Богом, да би непрестано стајао пред Њим лицем к Лицу, да би достигао степен бестрашћа, пуне чистоте, пуне послушности, пуне окренутости Богу, пуног самоумирања, да би Христос у мени растао; из немрзеће мржње према себи, а из одушевљења Христом. То је искорак из себе , у Другога. Заборављање на себе, да би сва пажња ума, сво срце, целовита воља – да би били у Богу. Прво искушеник једно време проборави као цивил у манастиру, постепено се навикавајући на тај начин живота. Кад му мало чвршће сазри одлука, онда га Владика обуче у искушенички подрасник и скуфију или мараму (женске особе). Он већ онда живи пуним монашким животом, јер за њега важе све иста правила као и за већ пострижене монахе- и послушност, и девственост и нестицање, и уздржање, једино што његова одговорност није тако велика као некога ко је већ дао завет, и мању опомену добија од Бога, и од људи, за своје грехе. У древна времена нису се искушеници облачили у црно до давања монашког завета, већ су у цивилној одећи били до монашења, због могућег одустајања, и да то онда не би било на саблазан, да обуче црнину, па да скине и одустане. Постоји чак , да кажем, и један једини присилни канон у Канонима Васељенских и Помесних Сабора где се каже да ако неко обуче црно на себе па хоће да оде, не треба га пустити, него га ставити у монашки затвор, да не брука црно. Из тог разлога није се ни облачила црнина док не прође пар година, и док не дође до тога да човек стварно прими монашки постриг. С једне стране то је разумљиво и добро, али, с друге стране има своје предности и ово друго, јер се човек осећа одговорнији, више стражи, више је свестан где је и шта је кад носи ту црнину. У почетку човек може да се поистовећује са својим послушањем као са неком професијом, то су нека почетничка искушења, да мери да више воли ово, мање ово,али временом човек схвати да је битан само однос са Богом, да се то сачува, и гледа да ради све што ради са пажњом и молитвом, и да му је битно да то јединство са Богом сачува, а не- који посао ради. Да је битно како ради, а не шта ради. Да ли ради Богу или себи. Да ли са смирењем, као слуга Божији, у славу Божију, а не своју, или ради да би себи стицао, да он буде неко, да он покаже своје умеће… …и тиме све губи, и врлине унутрашње, и награду са Неба, и благодат, која од гордих бежи, а даје се смиренима. У почетку човек долази са логиком која је виsе од овог света. Потребно је да временом прихвати логику Божију, да задобије “ум Христов”. Обично се дешава да после извесног времена у манастиру, кад прође прво, почетно одушевљење, кад искушеник ни о чем не мисли и све прихвата целом душом, дође један период кад хоће да схвати, али му ништа није јасно, јер се многе ствари дешавају супротно од уобичајене, световне логике, и он долази у стање конфузије, која је педаљ до задобијања дубље духовне мудрости и расуђивања, јер кад човек дигне руке од свог мозга рационалног (који разуђено мисли, и нема увид у целину Истине) , онда он добија од Бога благодатно расуђивање, које долази од Духа Светог, и са повећањем молитве, прво- ништа не мисли, онда му ништа није јасно, а онда му Господ све објасни кад он заћути и дигне руке у немоћи да схвати нелогичности (по нашим људским мерилима). (нпр.зашто да добије благослов да учи иконографију неко ко нема дара, а онај ко има не добије. По духовним законима ту се гледа на корист за спасење. Онај ко има дар мozда би се погордио, постао самоуверен како му то иде, па му се да неsто друго што му је на смирење, а онај ко нема дара, тај ће са смирењем да учи, јер зна да то није од њега, да он сам не зна. Један духовник је за ово рекао какву он има логику приликом благосиљања- кад види да нека душа много стреми ка Небу он јој да нека више приземна послушања, а кад види да је нека душа више окупирана земаљским , он јој да тако нешто да јој мало ум вине навише.) У почетку човек треба да се тачно придржава сваког благослова, јер тиме стиче благодат, на сваку мрвицу послушности на њега се спушта благослов Божији. Тако поставља добар темељ, улази у једну духовну дисциплину, која му помаже да стражи. Ако је све уређено онда је тишина, мир, онда човек може да обраћа пажњу да на време пресече, одбаци предлог, ако га непријатељ нападне са неке стране. Кад је хаос, кад је самовоља, онда човек и не опази колико је у канџама разних поробљивача. Човек може да буде у спољашњем хаосу, и да остане са Богом, ако је у унутрашњем дубоком поретку, ако је он у себе духовно упио тај поредак. За искушеника је, такође, добро да се не сећа прошлог живота (у свету), и да не говори другима о својој прошлости, да не размишља о томе, већ да греди само напред, и да не прича много са људима из света, да би се учврстио у том духовном поимању ствари. Да се навикне на анђелски живот. У почетку људи , по световним навикама, пожеле да имају у манастиру неког ко им је близи, са којим би да се друже, али, ако се вежу душевно за некога, обично се дешава да се ускоро између њих створи нетрпљење, свађа или сл., јер Бог не да да буду везани за кога, нити да пристрашће, нити подвајања,јер их припрема за монашки живот и хоће да они буду слободни у Духу. Из истог разлога се не дозвољава да искушеници , а и монаси, буду кумови на крштењу (по Уставу наше Цркве), јер се рачуна да су онда обавезни да воде бригу о новокрштеноме, а то је ипак везивање, и смета на путу ка безметежном служењу Богу у монашком чину. Безмолвије значи непокретност, то је непокретно стање ума, кад је он сабран у тиховање, у тишину, кад је Духом Светим ум сабран у срце, и тиме га избавља од свих расејаности рационалног мишљења, и ум пребива у ћутању. То је рајско стање, кад су све силе сабране у Богу, кад Господ да човеку духовно знање да доживљава ствари Духом Светим , дубоко и истинито, какве су оне у својој суштини. Да би се доспело у такво стање човек мора да одсеца све што га поробљава. Исто, ако искушеник дође у манастир зато што га је неко звао, да не кажем, наговарао, или зато што зна те особе, да су му другови, па да буде са њима, или зато сто у манастиру нема доста људи, па га зову да би физички помогао…, то није добар разлог. Није добро да човек одлази на основу људског позива. Потребно је да се нико други не меша у човеков избор осим Духа Светога, јер је монаштво однос између Бога и човека. Дубља чистота се добија СМИРЕЊЕМ. Јер,кад си смирен ти себи не приписујеш ништа, и себе доживљаваш као твар, и не узносиш се над другим, и не желиш да поседујеш другога, није ти чак ни стало до туђег мишљења, јер ТИ О СЕБИ МИСЛИШ НАЈГОРЕ. Ти се смираваш са дубоким поштовањем као да је свако већи од тебе. Ти схваташ да си прах, и знаш да је једина Лепота и сила, и Љубав и Бесмртност у Бога. Не могу никад само спољашњи подвизи да доведу човека у чистоту. Да не једе, да прави хиљаде метанија, да исцрпе снагу физичку, то је као кад човек хоће да се заштити од огња, па стави неку ограду да му мање буде топло, а не угаси огањ. Ако се ти смириш да си земља, па кажеш себи да теби и не треба та ватра, да је Огањ од Бога, да је чистота и Лепота у Духу Светоме, да је бестрасна љубав једино духовна, коју даје Дух Свети, када је човек у чистоти, и кад другог човека доживљава као светињу, са дубоким поштовањем и смирењем као недостојан ичега, без жеље да поседујеш, да са дубоко смиреном чистотом гледаш на свакога као на брата и оца, (или сестру и мајку), и гледаш друге као што дете гледа, и себе доживљаваш као дете, онда задобијаш истинску чистоту. Кажу да са колико човек оде година у манастир да се тако, са толико година, осећа цео живот. Он физички стари, али се у души осећа као да има исто година као кад је тек дошао. И то је разумљиво, јер тад улази у Вечност, и престаје време, престају та мерила. Јако је битан дух покајања. Да се човек моли Богу да му то да. Он протерује из нас самооправдавање, које је истерало из Раја Адама и Евуи доводи нас у скрушеност, помаже да будемо послушни, да будемо трезвени, да увидимо своје грешке. Даје нам да видимо Истину, да жалимо што смо с нечим затамнили Божју светлост у нама, што смо се због нечега затворили, затворили за благодат Божију, и што смо с нечим отерали од себе силу Божију. Искушенику се понекад дају и мале епитимије, поправне мере, да би лакше дошао у то стање покајања, па да и неким спољашњим манифестацијама подсети себе на то стање духа, које би човек требао стално да има. Кад човек духовно сазри, онда Бог открије његовом духовнику када ће да га монаши. Обично прође 3-4 године. Некад више, некад мање, зависи од ситуације, од стажа искушеничког, од физичке зрелости (ако неко оде млад у манастир, обично сачека мало дуже, а ако је дошао у каснијим годинама, рачуна се да је зрео човек, да је чврста одлука, па се пре и монаши mада то све зависи од става тог човека и његове решености. Има младих који су целом душом себе предали Христу, да их можеш одмах монашити, а има и старијих којима треба дуго да сломе своју вољу и да се савију под крило послушности. “Благо онима који живе у дому Твом! Они Те хвале без престанка!” (Пс.83/4-4) Извор: Манастир Михољска Превлака
  17. АРХИЕПИСКОПИЈА БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКА Храм Преображења Господњег на Пашином брду организује у понедељак 09.12.2019. г. трибину духовни разговори ТЕМА: МОНАШТВО – ЖИВОТ У ВРЛИНИ И БЕЗБРИЖНОСТИ ГОСТ: Јеромонах Петар (Драгојловић), игуман свештене обитељи манастира Пиносава Сала СО Вождовац, Устаничка 53 Почетак : 19:00 часова Аутобусима 17,25,26,30,31 Улаз слободан
  18. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију на празник Ваведења Пресвете Богородице, 4. децембра 2019. године, у Световаведењском манастиру у Бођанима, уз саслужење Епископа мохачког г. Исихија, свештенства и ђаконства Епархије бачке. Звучни запис беседе Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку владика Иринеј поучио је присутне о значају и смислу празновања Ваведења Пресвете Богородице. Храм Господњи јесте смисао нашега живота. Када излазимо из храма Божјега – са свете Литургије, са светога богослужења, окрепљени духовно, сједињени са Господом кроз Причешће Телом и Крвљу Његовом, препорођени – наш живот после храма не сме да буде нешто сасвим друго него наставак тога што смо доживели у храму. Цео наш живот треба да буде богослужење, да буде – као што су неки од умних људи рекли – Литургија после Литургије. Мада је тешко одвајати једну од друге јер само је једна Литургија – Литургија живота и спасења, али треба постепено, благодаћу Духа Светога, нашим покајањем, трудом и вежбањем у врлини, да претвори цео наш живот у Литургију, у богослужење, казао је Епископ бачки. На светој Литургији владика Иринеј је у чин презвитера рукоположио ђакона Срђана Вукића. После заамвоне молитве извршено је освећење славских дарова, колача и кољива, после чега је Епископ бачки г. Иринеј честитао славу братству Световаведењске обитељи, а свима присутнима Преосвећени је пожелео благословен празник. Једним устима и једним срцем појали су појци Светоархангелског манастира у Ковиљу, заједно са појцима Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин и братијом Световаведењског манастира. Православни манастир у Бођанима изграђен је у 15. веку. У манастиру се налази чудотворна икона Пресвете Богородице Бођанске. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  19. Нажалост, само рукоположење за презвитера не значи неопходно да свештеник постаје довољно искусан за духовно руковођење. Премда и у случају ако се искрено обратимо сваком парохијском свештенику без обзира на његово искуство и године, Бог нас сигурно никада неће оставити без помоћи и утехе. Проблем настаје када се од парохијских свештеника очекује да буду прозорљиви старци који дају духовно непогрешиве савете. Ово је велика опасност и заснивање таквих односа са парохијским свештеницима или, што чешће бива, свештено-монасима може бити ризично и лако одвести у озбиљне проблеме. Искусан и смирен свештено-монах који живи у манастирском поретку општежића не би смео да преузима на себе исповедање и руковођење других уколико за то није посебно задужен од стране Епископа као архипастира. Самовољно тражење духовне деце и сабирање својих следбеника показатељ је духовне болести и гордости и, нажалост, није ретка појава данас у Православној Цркви. Проблеми са тзв. младостарчеством принудили су Руску Православну Цркву да додатно регулише правила манастирског живота и односа према људима у свету. С једне стране, разумљиво је да верници траже непосреднији контакт са својим пастирима и могућност да добију савете како би разрешили своје духовне проблеме, али у Цркви све мора бити благочино (по добром поретку) и свако није ни позван ни способан да духовно помаже другима. Верници треба да се труде да уз помоћ својих свештеника узрастају у личној одговорности и зрелости, а не да траже прозорљиве старце које ће свакодневно обасипати најбизарнијим питањима. Свештеник-исповедник није индијски гуру, већ личност која нам помаже да духовно сазремо на један здрав начин. У наше време тражење духовника постало је помодно, као што је у западном свету тренд да свако има свог психијатра. Разумљиво је да људима треба савет, али у највећем броју случајева проблеми стварни или имагинарни долазе од егоцентричности данашњег човека који себе сматра за центар света, који тражи савет, али заправо слуша понајвише самог себе. Мудар човек чује савет и гледа да га примени у оквирима својих могућности, а онај који себи придаје много значаја тражи вишесатне разговоре и детаљна упутства, јер, авај, његови проблеми су посебни као што је и он сам у својим очима посебан. Свештеници би зато требало да врло опрезно поступају у давању савета. Пре свега, не треба давати изричите савете, већ помоћи вернику да сам препозна најбоље решење са својим ближњима, посебно ако је реч о брачним проблемима. Треба избегавати дуге разговоре и савети треба да буду смирени и једноставни. Исто тако и исповести треба да буду концизне јер у њима онај који се исповеда треба да јасно и нелицемерно наведе оно што осећа да је погрешио и што му оптерећује савест, а не да улази у бескрајан монолог или рецитацију са већ пожутелих листића при чему заправо највише слуша и оправдава самог себе или покушава да задиви исповедника својом скрупулозношћу. Тражење беспоговорне послушности духовнику за људе у свету је веома опасно и свештенослужитељ који то тражи од онога који му се поверава налази се у својеврсној духовној прелести и треба га се клонити. Чак и у дубро устројеним манастирима послушање није једносмеран процес, већ произилази из сусрета у љубави наше воље и воље онога који се духовно брине о нашим душама. И најискуснији исповедници који живе врло строгим духовним животом избегавају директне одговоре и једноставним речима упућују и саветују, препуштајући слободи и савести сваког човека да нађе начина како да поступи у специфичним околностима. Они који имају директно надахнуће од Бога шта треба да кажу, јако су ретки, ако их уопште и има у нашем времену. Они у смирењу и страху Божијем не расипају своје дарове у гужви и галами овог света. Посебно се треба чувати "духовника" који обавезују своја "чада" да им дају новац, поклоне, плаћају путовања, обезбеђују смештај и разне друге услуге, што данас, нажалост, такође није реткост. Много је бракова који пропадају зато што их договарају квази-духовници или улазе дрско и без страха Божијег у питања брачне интиме и наносе онима који им траже помоћ духовну штету. Нису ретки примери да они који су до јуче живели расејаним животом по кафанама и улицама, сада, тобож сасвим излечени воде за собом читаве ашраме својих духовних обожаватеља. То је жалостан пример духовног посрнућа и за једне и за друге. Ван манастира није уобичајено "давање послушања", као ни друге врсте симулација монашког живота, већ се може само дати смирен савет, а на сваком човеку је да по својој савести види како ће га применити. Сведоци смо данас бројних секти на Западу које управо функционишу по принципу духовног уцењивања и држања људи лабилног карактера под утицајем вође секте. Један од најгорих примера је тзв. сајентологија која је унесрећила и духовно дезинтегрисала многе људе који су помислили да ту могу наћи неку заједницу и утеху. Нажалост, гуру-менталитет неких самозваних духовника у Православљу почива на истим принципима. "Духовник" се поставља као неприкосновен ауторитет који тражи пуну власт над човеком, а таквима неретко прилазе управо они који се сами плаше сопствене одговорности и траже другога да уместо њих одлучује и преузима одговорност. На крају то постаје један дубоко поремећен однос који се крије под привидом "благочестивог односа духовника и духовног чада", попут повести о оптинским старцима. Оптинске старце и њима сличне Црква је препознала по њиховој светости живота као светитеље, али многе који су се самовољно угледали на њих није, јер не раде по Божијој вољи, већ по сопственој. Зато је предавање у руке разним духовним шарлатанима или воајерима (који воле да слушају исповести и улазе у унутрашњу интиму човека) пут који напослетку води у духовно разочарање и неретко у потпуно одступање од Цркве. Архимандрит Сава Јањић ИЗВОР
  20. У суботу, 30. новембра 2019. године, у свечаној сали Музеја Српске Православне Цркве у Загребу, са благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита загребачко-љубљанског господина др Порфирија, а у организацији Црквене општине загребачке, отпочео је божићни циклус предавања на различите духовне теме. Звучни запис предавања Као и сваке године прво предавање одржао је Митрополит загребачко-љубљански Порфирије, на тему: „Значај поста за духовни живот“. Митрополит Порфирије је на самом почетку поздравио све присутне, пожелевши свима срећан и благословен почетак Божићног поста, и заблагодарио свима што су се одазвали позиву и издвојили од свог драгоценог времена како би присуствовали предавању. Одмах потом Митрополит Порфирије је одржао веома инспиративно и садржајно предавање о значају поста за духовни живот верника, наводећи мноштво примера из веома богате ризнице духовног и опитног живота светитеља наше Цркве. После предавања уследила је дискусија у којој су присутни постављали питања на која је Митрополит Порфирије са стрпљењем и љубављу одговарао. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  21. Када чулом мириса осетимо нешто непријатно и нездраво у ваздуху трудимо се да изађемо из те нездраве средине или да, на сваки начин, уништимо те штетне елементе који су се помешали са чистим ваздухом. Исто тако, када у свом срцу осетиш да га нешто помућује или тишти, потруди се да одмах удаљиш овај штетни елемент који узнемирује нашу душу, например страсти, знајући да он потиче из адског бездана. Телесни и духовни живот имају много тога сличног – духовно чуло мудрог хришћанина подједнако је изоштрено као што су код телесног човека изоштрена његова телесна чула. Уосталом, смешно је ако се свим силама трудимо да изоштримо телесна чула, док она духовна потпуно запостављамо. Духовно чуло или чувственост се налази у срцу. Требало би да се свесрдно потрудимо да њега изоштримо и очистимо, како би се одвраћало и од најмањег злосмрадија греха и страсти, и без оклевања га удаљавало од себе. Свети Јован Кронштатски, Мој живот у Христу, Београд, 2011. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  22. У Недјељу 23. по Педесетници, 24. новембра одслужена је Света Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј-ставрофор Драган Митровић, а којему су саслуживали протојереји: Миладин Кнежевић, Мирчета Шљиванчанин и Бранко Вујачић. Звучни запис беседе Током Свете Литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Након прочитаног Јеванђеља, сабранима коју су се стекли у Саборни храм Христовог Васкрсења да торжествено и саборно прославе недјељни дан – мали Васкрс, надахнутим пастирским словом обратио се началствујући протојереј Мирчета Шљиванчанин. Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...