Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'живот'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 85 results

  1. Blaža Željko

    Čovekov svet je "vegetativan" u odnosu na Božiju volju

    Čovekov svet je vegetativan u odnosu na Božiju volju. Teške reči kao što je i sama naslovna tema teška i složena. Nadovezuje se organski na jedan od prethodnih blogova „Sudbina i predodređenost ne postoje“ a koja se kroz iskustvo Crkve i Krsta posledično pojavljuje u duši kao slika sveta oko nas ali okvirna i bez jasnih granica. Kroz kasniju razradu može se videti da se veoma uklapa u ono što kroz Crkvu znamo i čujemo o svetu u kom živimo. Ova tema, dakle, sublimno ishodi iz spomenutog iskustva i ne odudara ni u jednom delu od učenja Crkve; šta više u mnogo čemu se kroz Jevanđelje i Oce može upravo naći dosta uporišta za nju kao takvu. Kaže se u mnogim štivima da je čovek kruna Božijeg stvaranja sveg vidljivog sveta. Kaže se još da je čovek koliko istinita slika Boga toliko u svom biološko duhovnom biću objedinjuje makrokosmos i mikrokosmos istovremeno .. što znači da sve analogije i ekvivalenti koje koristimo u pričama i poređenjima u oba smera (kada dajemo primere svega vidljivog kroz čoveka i obratno) imaju svoju potvrdu upravo u ovom učenju. Budući da je čovek „kruna Božijeg stvaranja sveta“ a sjedinivši je Gospod sa svojom Ipostasi i podigavši je iznad Anđela onda je u čoveku na neki način i odgovor na mnoga pitanja svekolikog postojanja koja muče dušu i razum ljudi. I eto ovde da se vratim na temu da je naš svet u suštini vegetativna stvarnost u odnosu na volju Božiju sve do trenutka u kom mi svojom voljom taj i takav svet ne potčinimo samom Bogu što je jedini način da Njega uvedemo u našu realnost „bludnog sina“ i „daljnje zemlje“ i time od vegetativne stvarnosti postanemo deo Njegovih voljnih intervencija. Crkva je od Boga predloženo istinsko, stvarno i pravo Carstvo Božije, u Njoj već prisutno jer je nadvremeno i vanvremeno, ali jedino kao potencijal u ovom svetu slobode, ne i nužnost. Ona je bez ljudi, bez čovekovog htenja, volje, vere, nade i molitve samo zgrada i ništa više. Kad smo kod dvosmernih analogija ..u čoveku, kakvim ga je Bog stvorio po svom obrazu, postoje organi, uglavnom spoljašnji, nad kojima imamo volju i kojima upravljamo (ruke, noge, obrve, trepavice) ali postoje i organi čiji rad ne zavisi od naše volje; uglavnom su to unutrašnji nevidljivi organi: srce, jetra, bubrezi, nervni sistem ...sve ono najvažnije! Sav vidljivi svet je stvoren od Gospoda kao taj vegetatvini unutrašnji sistem koji je osnovao na zakonima i ne meša se u njih. Naš svet, koji egzistira po sili Reči i Božijih zakona kao i sami ti zakoni, od Njegovih energija dobijaju oživljenje ali smo slobodni od Njegove volje; On se, naročito posle pada prvog čoveka, ne meša nasilno u našu slobodu i ne upravlja njome. (On nas i dalje voli takve kakvi smo ...ali strada veoma od tuge što ne prihvatamo Njegov svet.) Jednom dati zakoni kroz Božiju reč (Božijeg Sina) su nepromenljivi kroz sve vekove, trajaće dok je sveta i veka i imaju smisla samo dok čovek Bogu pruža mogućnost da sprovodi preko nas svoju volju (Crkva). Kada to čovek ne uradi .. zakoni ne prestaju da važe kao što i Sunce ne prestaje da greje podjednako i zle i dobre ali se naši životi udaljavaju od smisla, odlaze u daljnju zemlju gde se menjaju duhovna pravila. Konačno, kako reče jedan od otaca Crkve, „Da Hristos nije došao i Vaskrsao mi bi bili demoni.“ (ako bi uopšte postojali u nekom razumljivom obliku – prim.a.) U prethodnom blogu „sudbina i predodređenost ne postoje“ spomenuo sam da je, stvorivši vidljivi svet i PRAVILA koja u njemu vladaju, Bog sebi i svojoj volji vezao ruke. Stvorio je nešto (nekog) što treba da egzistira kroz Njega ali i uz Njega na bratskim i sinovskim osnovama u podjednakoj sinovskoj slavi, naravno po blagodati, koliko i sama Ipostas Sina a ne na osnovama marioneta koje će biti pomerane koncima. (Kod Luke koji ide uzvodno u Hristovoj genealogiji dolazimo do Adama za kog kaže da je sin Božiji ..a sin nije marioneta) To podrazumeva poštovanje slobodne volje bližnjeg, sestre, brata, prijatelja i nemešanje u granice te slobode. Stoga i Bog sebi vezuje ruke i ne glumi da ne zna gde je Adam kad je zgrešio. On ulazi celim bićem u naša pravila i uslovljenosti. Bog nema potrebe da glumi; budući da se ograničio na čovekovu meru u raznim zakonima ovog sveta, već tada istinski ne zna gde je Adam. Ide i traži ga po vrtu. Jedna snažna potvrda za ovo je detalj iz Jevanđelja kada Gospod kaže da „ostavlja devedeset i devet ovaca i IDE DA TRAŽI ONU IZGUBLJENU“. (Važno je ponoviti i akcentovati: „IDE DA TRAŽI!?) Zatim kaže da „kada je nađe veoma se raduje i On i sve bestelesne sile“ .. ali pogledajte sada pitanja koja se ovde pojavljuju! Najpre kako to da sveznajući Gospod ide da traži izgubljenu dušu? Zar On kao sveznajući ne zna gde je ona? Jevanđelje ne laže! Gospod ne laže kada nešto kaže! On zaista, budući da se ograničio na naše vektore i zakone, ne zna gde je ona .. ide „da je TRAŽI“!? Otac bludnog sina nije znao gde mu je sin odlutao; „otišao u daljnju zemlju“! Otac je ostao tu gde je oduvek i bio, sin se izgubio. Iz ovoga sledi da postoje samo dve opcije za pogubljenu ovcu ili izgubljene duše: možda je Pastir nađe a možda je i ne nađe?! Možda stigne prekasno kad je već rastrgnuta jer mu nije poznala glas?! Možda bludni sin završi pored kanti za otpad neprimećen od bilo koga a da otac to nikad ne dozna?! Često Gospod u Jevanđelju upoređuje odnos između Njega i nas sa odnosom među ljudima, to je jedno isto; najzad i sam Sud će biti mnogo više na osnovama onoga što smo činili jedni drugima nego na teološkom znanju koje se tu na Sudu čak i ne spominje. „A kada te videsmo da ti to učinismo (ili ne učinismo)?“ pitaće i desna i leva grupa čovečanstva!? Odgovor sve kaže: „Kad učiniste (ili ne učiniste) jednom od ovih najmanjih meni učiniste (ili ne učiniste)“! Do sada sam prilično rastrzano ovu temu priveo nekoj sredini; nije laka za verbalizaciju ali njome se uklanjaju posledice fatalističkih ili paganskih tragova u svesti običnog naroda koji Boga vidi kao nekog ko njihove živote dovede u postojanje pa baci u pakao (?) ili sudbinski i predodređeno upravlja u raznim smerovima. Takva vera rađa neodgovornost (s obzirom da „neko drugi upravlja mojom voljom“) i udaljava Boga u budućnost i prošlost osim u sadašnjost (u kojoj On jedino jeste) i stvara nezdrav i nepravoslavan strah od Njega videći u Njemu isključivo sudiju za prekršaje koji lovi ljudske greške i jedva čeka da odreže kaznu. Takav strah onda rađa poltronisanje Bogu koji je prosto samo Sin čovečiji; brat, prijatelj. On ne podnosi poltrone kao što ni svaki zdrav i normalan čovek ne podnosi da mu bilo ko laska, poltroniše ili ima kalkulacije u prijateljstvu. O svemu ovome odgovori od Crkve počinju onda kada se prihvati nošenje Krsta, kada počnu duhovna stradanja, rvanje sa Bogom poput Jakova, i sve se svodi samo na binarni princip – ili to prepoznaš kao pokajani razbojnik na krstu ili ne kao onaj drugi raspet pored Hrista. Da, reč je o trenutcima kroz koja svaki čovek prolazi a to su trenutci roptanja i velikih pritisaka na srce u tim duhovnim borbama. Jedna od tih formi (naravno ispoveđenih gde već treba) meni lično je prilično usmerila misli u pravcu koji pokušavam da odmucam. Najzad, kada sam mislio da je to roptanje naročito bolesno stanje sretnem na ekskurziji Pravoslavnog pustinjaka koji je malo otvorio dušu pa reče: „Žao mi je što nisam bolje trpeo, što sam roptao.“ To mi je bila uteha da ipak nisam sasvim flipnuo. Da, teške reči padnu u tom rvanju kada proklinjete dan kad ste rođeni i nipošto ih nisam sakrio od duhovnika.. ali kroz vreme i mnogo puta opetovana pitanja počeo sam da razumevam da Bog ni sa našim rađanjem nema direktnog upliva svoje volje. Mi se rađamo, uslovno rečeno, po tom VEGETATIVNOM postojanju koje jednom stvoreno kroz Reč Božiju, kroz Sina Božijeg nikada neće prestati da važi dok On to ne bude drugačije rekao. Svo postojanje od Božijih energija, koje spominju sveti oci, dobija oživljenje .. dobija život ali i zakone po kojima se to odvija... i dalje sa tim Bog nema ništa. On konstatuje u Knjizi postanja „vide Bog da je sve dobro“ dalje je posmatrač sa strane (prim.a.) Pa tako iz semena raste drvo, iz jajeta pile, od semena muškarca i jajnika žene rađa se čovek; to su pravila koja nisu načeta grehom jer ono Božije, zakon Božiji, ne može da bude ni dodirnut niti grehom niti smrću. Možemo postati smrti i istruliti mi koji smo pod zakonom ali sam zakon ne može! Ta pravila nepromenljivo važe do kraja vremena! I naše rađanje je deo tog vegetativnog zakona. Kad sam začet moji roditelji su u tome učestvovali ..sreo sam (svako od nas i sve što je živo) Reč Božiju u trenutku nastajanja; stekli smo iskustvo Hrista (iskustvo Života) koji je ta Reč, ušli u zakonito iskustvo postojanja i nema nazad. Sreli smo Ga kroz energiju postojanja koja od Boga neprestano teče ali samo rođenje je plod spontanog života koji smo od Boga dobili kao dar u ovim okvirima koji su naša datost. Mogli su moji roditelji da koriste nekakva zaštitna sredstva i da ne postojim. Najzad i što je najvažnije za ovu temu jer je približava razumevanju – može neki masovni ubica i zločinac, jeretik po uverenju, ili ne znam šta već, da siluje neku devojku i gle .. začeće se dete po tim VEGETATIVNIM zakonima. Začeće se ličnost i srešće postojanje, srešće Reč i Život u trenutku nastajanja. Da li je Božija volja da neki paganin, jeretik ... neka životinja u ljudskom obliku siluje devojku? Naravno, znajući kroz svete oce koliko je Bog nežan i koliko poštuje slobodu čoveka tako nešto je nepojmljivo. Tu nastaje „dar mar“ u mozgu jer su nam duše navikle na fatalističko nasleđe primljeno ko zna kad i ko zna gde .. po kom je „sve u Božijoj volji, dopuštenju“ i ne znam šta sve ne a zapravo ovaj život je veoma spontan i nezavisan po mnogo čemu od Božije volje osim naravno po samom postojanju koje od Njega dolazi i daje svemu oživljenje. Postoji par mesta u Jevanđelju koja indirektno ali bezmalo i direktno govore o rađanju svega po spomenutim vegetativnim pravilima izvan Božije direktne volje. Naime, kaže Gospod da ko sablazni jedno od ovih najmanjih, misleći na decu: „Bolje bi mu bilo da se nije rodio onaj čovek“. Ne kaže Gospod „bolje bi mu bilo da ga nisam stvorio“ već ...“bolje da se nije rodio“!? Šta govori ova rečenica o vidljivom svetu, o našem postojanju, o samom životu? Govori da se ljudi rađaju po već datim pravilima u koja se Gospod ne meša i da je tom potencijalnom nesrećniku bolje da mu je ocu, na dan kad je začet, pao kamen na glavu nego da je njega napravio. A drugo mesto još snažnije razjašnjava ovaj problem. Gospod kaže da „ko se ne krsti vodom i Duhom neće ući u Carstvo Božije“ što opet govori da je tek krštenje u stvari rođenje u Hristu a da bez toga samo biološko rođenje ne znači puno. Naravno, ovim daleko bilo ne prejudiciramo samo Spasenje svih (to je nepoznanica) jer Gospod želi da se svi spasu pa možda (daj Bože) On ima načina da to sprovede kroz iglene uši i tajne nama nepoznate ali podatci sa kojima raspolažemo iz Njegovih usta i iz usta Apostola kažu da je tek krštenje rođenje čoveka u podobiju Božijem a da je sam dolazak čoveka na svet samo biološko, fizičko hemijska lutrija. Konačno, upravo On kaže Nikodimu: „Zaista zaista ti kažem, ako se ko ponovo ne rodi...“ što jasno govori upravo o ovome što je ovde naslovna tema .. a to je da prvo rođenje, dolazak na svet, biva po vegetativnim zakonima rađanja dostupna svakom ..kao što je i sunce grejalo i Nerona, Dioklecijana i njima slične ne praveći razliku ko je ko. Kako sam već rekao u jednom od prethodnih blogova Bog je sebi vezao ruke stvorivši pravila koja su naš ambijent i naš život. On snishodi i postaje deo tih pravila ne zloupotrebljavajući svoju nepojmljivu silu da migom volje može da ugasi svekoliko postojanje. Dao je Reč, zakleo se sobom jer nije imao ničim višim .. i ta Reč je granitna do kraja vremena. Gospod obećanja i reči drži i ispunjava ih! On ne glumi kada pita Adama „gde si“ jer Bog nema potrebu da glumi. On „vezanih ruku“ našim okvirima i zakonima zaista ne zna gde je Adam kao što ni Pastir ne zna gde je izgubljena ovca i ide „da je traži“! Nije se skrivao iza grma i čekao na Adamovu pogrešku (jer prijatelj prijatelju to ne radi) da bi ga posle strogo kažnjavao i ne znam šta sve ne. Isto tako u Dan Onaj koji dolazi mnogima će reći: „Idite od mene, ne poznajem vas.“ Bog ne laže kada nešto kaže, zaista onda te ljude nije nikada upoznao. Odmah se pojavi to naše fatalističko pitanje: „Kako kao Bog ne zna nekog“ ali ne ja nego upravo On kaže „ne poznajem vas“. Da li On tu glumi? Da li bunca? Zašto bi Bog rekao nešto što nije tačno? Bog koji je šetao sa Adamom po vrtu isti je Gospod koji se rodio od devojke Marije i koji je isto tako šetao među ljudima ni po čemu različit od nas (osim Njegove druge prirode otkrivene samo veri po silasku Duha u ovaj svet) ali i tu je bio nepoznat .. ništa posebno. Ipak i takav je razvalio smrt, istoriju, svekoliko postojanje .. sve se izokrenulo, potreslo iz temelja. Naš vidljivi svet, kao i onaj duhovni u nama, ima pravila po kojima je nastao. Ta pravila i zakoni su nešto nad čime ni čovek ali ni Bog (po svom htenju) više nemaju mogućnost nasilne prepravke ili poništavanja. Zato Adamov pad jeste strašno ozbiljan momenat u istoriji ljudske vrste. Da je „mogao“ Bog bi to ispravio odmah, ali poštujući sve zakone koje je postavio i ono božansko (Njegovo) u nama nije vršio nasilje nad slobodom čoveka. Čovek je prekršio Ustav, potpisao (kroz delo) neki „dokument“ (rukopisanije) sa đavolom i krenuo da iščezava. Prekršio je Zakon koji mu je garantovao dotok života i smisla u biće! Udaljio se od njega Duh Sveti, Duh Života i ono što je od blata stvoreno krenulo je da se raspada u elemente od kojih je nastalo. Raj, uzgred, nije nešto kvalitativno različit od ovoga što vidimo oko sebe! Isti smo ljudi i pre i posle pada .. Raj je boravak Duha Svetog u srcu; jedinstvo sa Duhom Božijim. Kad imate Hrista u srcu i severni Sibir vam je raj; i pustinje Afrike su vam raj! To je isto kao i u vreme Adama. Čak kaže u knjizi postanja da je Bog „kad malo zahladne“ išao da obiđe svoje dete Adama ..a to znači da je bila vrućinčina pa je Gospod sačekao da malo bude prijatnije za porodični skup. Adamov pad značio je prekršaj u duhovnom smislu; udaljenje od Duha Božijeg, Njegov odlazak iz srca i bića ljudskog. Čovek je isterao nevinog Gospoda iz sebe! Pregazivši Božiju reč o „drvetu poznanja dobra i zla“ ispao je iz naručja svemoći Božije i shvatio šta znači biti zarobljen u vegetativna pravila postojanja gde nema Božije volje; gde važe neka druga pravila, surova, posna, gladna; samo materija i jedno veliko duhovno „ništa“! Izgnanje iz raja nije proterivanje iz nekog nama nepoznatog mesta već samo, kako kaže Knjiga postanja, udaljavanje od Drveta Života koje je bilo na prostorima današnjeg Iraka. Ljudi su geografski samo premešteni na neku drugu lokaciju a na vrata Duhovnog sveta postavljen je Heruvim pored koga nema šanse da iko prođe .. osim kasnije, na Veliki Petak, Hrista, onog pokajanog razbojnika, a kasnije i mnogih mučenika i pravednika. U stvari ko god je pokušao, a i danas to mnogi pokušavaju, da prođu u duhovni svet mimo Hrista i Njegove Crkve ..koji je „vrata u tor“, dobije od Heruvima po nosu – skrene sa uma, pobulazni, pobesni ili naprosto umre. Koliko je to bio ozbiljan prekršaj postojanja svega vidljivog sveta, jer čovek je njegova kruna, vidi se po tome da je Bog brže bolje, tugujući nad našim smrtnim ropcem, osmislio strategiju kako da vrati čoveka u stanje besmrtnosti a da ne naruši slobodu ni ljudi ni demona. Odmah je u svet kroz Mojsija (budući da smo poludeli i podivljali) uneo pravila ponašanja, zakone koji su iz Njegovih usta odškrinula prozor večnosti i svežeg vazduha ..tek koliko da ljudi ne polude sasvim. Čim su zakoni ušli u pali svet ušla je i nada jer su ta pravila iz Njegovog Bića što znači da je smrt već bila usporena strujanjem Života iz njegovih usta. Bilo je samo potrebno u spontanim životima držati ta pravila u praksi. Ali pobediti smrt, narušene vegetativne zakone koji su naš ambijent života nije mogao niko osim sam Život! Nisu mogli ni Anđeli a kamo li ljudi. Zato se Život rađa kao čovek da On umesto ljudi siđe do korena smrti i da je satre... ali uvek spontano i ni jednog trenutka nasilno ni nad čijom slobodom; ponoviću - ni nad ljudskom ni nad demonskom. Kroz držanje tih pravila ljudi su Njemu omogućili da svoju svemoć unese u postojanje i da pripremljenu strategiju spasavanja sprovede u delo. Neophodna je dakle kauzalna saradnja (ili sinergija) između čoveka i Boga da bi ono vegetativno i ograničeno bilo pod Njegovom upravom i voljom .. ali je i tada to Bogu nemoguće bez čovekovog dopuštenja kroz molitveni vapaj. (Dokaz je u Jevanđelju gde kaže da u Gadari Gospod „ne mogaše“ ni jedno čudo učiniti „jer ne nađe vere“!?) Mi molimo kroz jauk da taj moćni hirurg odstrani ono što je u nama bolesno. Da li će to biti sa anestezijom ili bez .. zavisi od nas. Ako smo milostivi.. pa to je anestezija da i ne primetimo kada nas Gospod leči! Ako smo surovi .. i tada nas leči ako Mu verujemo i molimo Ga ali boli da oči ispadaju. Čak i ne mari puno što se deremo na sva usta .. jer to smo mi u stvarnom izdanju: ružni, odvratni, prepuni rana. Milost i sažaljenje su deo Njegovog bića u kom nema mesta surovosti .. i mi smo sami sebi tu kazna i bol samo kada nam priđe a kamo li kada još i interveniše. Svojim Vaskrsenjem Gospod je potresao svekoliko postojanje gde spada i naša istorija. Podigao je čovekovo biće, telo i dostojanstvo odmah sa desne strane svog Oca (i oca ljudi onoliko koliko nam njegova Reč znači). Nije narušio vegetativne zakone postojanja ali je omogućio Crkvi da kroz Nju i Njene molitve On može da interveniše svojom svemoći unutar tih gvozdenih pravila i da ih menja po svojoj volji. Zato neki svetitelji hodaju po vodi jer ne podležu više zakonima prirode. Zato mnogi od njih vide kroz Vas sve vaše bolesti jer kroz njih Bog se obraća vama i daje vam očinska uputstva iz nadistorije .. iz svoje svemoći kojoj se vegetativna pravila jedino povinuju i uklanjaju se. Bez Njega ta pravila su naš kazamat, naša „daljnja zemlja“ u kojoj se hranimo riščićima. Konačno, najeveći dokaz ovoj priči ili teoriji je sama molitva koju nam je Gospod ostavio „Oče naš..“ i kroz nju sve otkrio upravo po ovim pitanjima. Ta molitva je sama srž našeg bića onakvog kakvo je stvoreno a istovremeno i pokajanog bića koje se diže iz stanja greha i smrti. Ona ima dva segmenta koji slede jedan drugom i utapaju se u celinu. Najpre, u prvom segmentu, počinje sa „Oče naš koji si na Nebesima ..“ gde mi smireno priznajemo da je Gospod naš Bog ali i otac; prznajemo nešto što smo grehom osramotili u sebi i kao bludni sin koji je ponizio oca svojim gestom vraćamo se sa mislima „idem ocu svom i zamoliću ga da me primi kao jednog od slugu“. U funkciji tog smiravanja i proslavljanja Slave Božije je i nastavak molitve: „Da se sveti ime tvoje, da dođe Carstvo Tvoje...“ - Na ovom delu prvi segment sinovskog smirenog priznanja greške pred ocem polako se pretapa u drugi segment gde sada ispovedamo, postojano verujući u Očevu dobrotu i moć: „ ..da bude volja Tvoja kako na Nebesima tako i na zemlji“. Ovde nam Bog otkriva vegetativnu prirodu našeg palog sveta; kao anatom našeg bića iznosi nam je kroz reči koje želi da mi najpre srcem osetimo a onda i kažemo a to je da smo živeli izvan Njegove volje ali da smo shvatili koliko je to besmisleno i pozivamo Gospoda da i među nama zacari Njegova volja onako kako je među bestelesnim blaženim bićima. Upravo to je vapaj sa dna vegetativne realnosti: „Da bude volja Tvoja i ovde na zemlji..“ iz čega nevidljivo sledi: „koje do sada zbog nas samih među nama nije bilo“! Dalje latentno postoji čisto hronološki i hijerarhijski: „A kad se Tvoja volja već zacari daj nam hleb životni i za dušu i za telo .. jer bez toga smo leševi koji hodaju.“ I onda sledi jedno upozorenje u samoj molitvi koju nam On stavlja u usta i obraća nam pažnju na to kasnije i u Jevanđelju o svadbenom ruhu! Kaže: „Oprosti nam dugove naše kao što i mi opraštamo svojim dužnicima“. Drugim rečima po toj hronologiji i ponajpre hijerarhiji dešavanja prisutnoj u molitvi mi drugim rečima kažemo „Kad se već zacari Tvoja volja Gospode, kad nam daš i hleb, oprosti nam i sve što sagrešismo .. onako kako i mi opraštamo“ .. jer ako ne opraštamo nemamo svadbeno ruho i cela molitva pada u vodu; Carstvo se izmakne u nepoznatom pravcu. Opet se vratimo u gvozdeni stisak ovog vegetativnog sveta sa surovim pravilima u kom ostajemo sve dok ne oprostimo to što nas vezalo za njega. Bog nam u suprotnom ne može pomoći jer ključ je u našim rukama. Ključ je sličnost sa Bogom što je moguće više u smislu Njegovih projavnih strana: sažaljivost, empatija, suze zbog čoveka (bližnjeg ma ko da je) oproštaj greške ili uvrede i sve u tom duhu. Koliko smo takvi prema bližnjima i život je takav prema nama. Na kraju, pod uslovom da nemamo nekih velikih „dugovanja“ u smislu praštanja pozivamo Gospoda da nas vadi kako zna i ume iz ludnice; da nas čupa iz kandži onog ludaka jer samo Gospod zna načine kako od lukavog da nas izbavi. Da nas u tom kolebljivom stanju naše duše ne izgubi iz vida i tako slabe nas ne pusti našim slabostima (iskušenjima) ... a sve to mukom izgrađeno kroz Gospoda ... samo jedno nepraštanje, trač ili osuđivanje mogu da sruše kao kuću na pesku! Da bude Gospode volja Tvoja .. vidi i za mene (ali i za mnoge) neko mesto tamo kad dođeš opet. U raj pa u kraj; tu odmah kod ulaza.. makar i na promaji! Nema veze, tad mi grip ne može ništa.
  2. „Дарко је био обичан, скроман човјек, смртник који није јурио за славом и зарадом. Волио је Цркву, људе. Највише је посјећивао манастир Врањину…. и ту гдје је пустио коријене скончао је свој овоземаљски живот. Иако смо много тога прошли заједно, ипак га нијесам познавао, јер овај последњи чин, подвиг, полагање живота за ближњег свога, потискује све пролазне ствари које сам знао о њему. Овим подвигом је рекао све о себи“, овим ријечима је Веселин Вујошевић подијелио сјећање са слушаоцима Светигоре, на свог брата Дарка Вујошевића који је трагично пострадао заједно са трочланом породицом Кумбуровић на Скадарском језеру приликом повратка са Литургије из манастира Врањина. Звучни запис разговора О трагично пострадалим вјерницима говорио је и ђакон Иван Црногорчевић који се осврнуо на Дарков подвиг – покушај да спаси породицу Кумбуровић, који никога није оставио равнодушним. Подсјетио је на литургијску молитву: Сваки савршени поклон и сваки савршени дар одозго силази од Тебе Оца светлости, протумачивши да ништа на овом свијету не можемо да урадимо мимо Бога – Божијега допуштења. „Дарков гест говори колико је био у Христу и колико је волио ближњег свога“ , казао је ђакон Иван и додао да иако га није дуго знао имао је утисак да га познаје читав живот. Дарка су, по његовим ријечима, красиле многе лијепе особине: ведар дух, полетност, поштење, људскост и скромност, љубав и радост: „Овај његов гест, покушај да спасе живот једне породице није изненађујући. Од тако великог човјека се тако нешто могло очекивати.“ Ђакон је казао да је часну и поштену породицу Кумбуровић упознао управо на мјесту гдје се и догодила несрећа, у манастиру Врањина 2013. године: „Из наше перспективе, овоземаљске логике, можемо да кажемо да је несрећа. Међутим, из Божанске логике је питање да ли је несрећа јер путеви су Божији несазнајни и Његова логика је увијек надљудска, надчовјечанска. Божија логика је логика љубави и никад као православни хришћани не смијемо да заборавимо и омаловажимо ту бескрајну љубав. Све наше молитве, литургијске и остале, су упућене на то да Бог са свима управља, тако је Бог на неки начин и ово уредио да то буде на спасење њихових душа.“ Присјетио се да је Ратка Кумбуровића последњи пут видио прије два – три мјесеца, када је био у неком проблему и Ратко се одмах понудио да помогне: „Изложио сам му проблем, без намјере да тражим помоћ. Међутим, он се моментално понудио да ми помогне и послије се око тога заузео више него што би најрођенији. Дуго ми је тај гест био на памети. Размишљао сам о том човјеку који не живи лагодним земаљским животом, али Бог му је дао ту бескрајну љубав коју ми је показао.“ Веселин Вујошевић се захвалио свима који саучествују у болу за пострадалима, за његовим братом, који су препознали Даркову жртву – подвиг, навијачима Будућности…, а посебну захвалност упутио је Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију. Ђакон Иван Црногорчевић је казао да треба да се сјетимо и оца Неофита, којег је сам Бог спасио јер није знао да плива, а који сад носи свој крст: „Битно је да се молимо да му Бог да снаге да издржи и да изнесе тај крст. Морамо да имамо вјеру у Бога и да не доведемо у питање Његову љубав.“ У трагедији на Скадарском језеру у недјељу, 3. фебруара, четири вјерника је изгубило живот: трочлана породица Кумбуровић из Зете, супружници Јана и Ратко и њихова дванаестогодишња кћерка Нина, и Подгоричанин Дарко Вујошевић. До несреће је дошло када се манастирски бродић, који је послије Литургије у манастиру Врањина превозио осам вјерника, преврнуо пред налетом олујног вјетра. Супружници Кумбуровићи су се утопили у покушају да спасу своју кћерку, а брат Дарко, који се домогао обале и вратио да им помогне, у покушају да њих спаси. Монаху манастира Врањина оцу Неофиту (Кимпанов), који је чамцем превозио госте своје именданске славе, одређен је притвор док се не саслушају сви свједоци овог трагичног догађаја. Тијела Јане и Нине Кумбуровић су пронађена, док се потрага за оцем дјевојчице Ратком и њиховим пријатељем Дарком Вујошевићем наставља. Помолимо се за покој душе упокојених слугу Божијих и помолимо се за нашега брата Неофита да му Господ да снаге. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. За неке људе је то вештина, изворни таленат, свакодневница, нешто неисцрпно. Кажу да жене, због своје природе, имају склоност ка гунђању, док мушкарци имају природну одбојност према њој. Гунђање је, чак и ако то неки не желе да прихвате, заједничка карактеристика и мушкараца и жена. У појединим случајевима, код мушкараца је овај таленат толико снажан да превазилази и онај код жена… Чак и када неко мисли да не постоји разлог да се жали, у неком тренутку живота ће гунђати, чак и да то не схвата! Погледајмо мало око себе: Смета нам време које нагло доноси врућину, али и зима која је тешка. Сметају и околности на послу, храна која је пресољена, аутобус који касни, цене намирница која непрестано расту, вишак килограма који добијамо током празника. Гунђамо због многих породичних обавеза и напора, због брачног друга који нам товари кућне послове, не помаже у њима, због деце која непрекидно нешто траже. Постоји ли уопште на овој земљи човек који никада није гунђао, баш ни једном? Сетимо се свих оних тренутака у свом животу када су ствари ишле, можда чак не ни лоше, већ само не баш онако како смо ми замислили. Гунђање је било прва, лакомислена реакција!
  4. Дана 21. децембра 2018. године излажући реферат на Епархијском скупу у Москви Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил позвао је надлежне управитеље викаријатима да помажу свештеничким породицама, да више пажње посвећују супругама свештеника, између осталог, да не занемарују прилике у којима свештенослужитеље и њихове жене могу да позову на јубилеје и друге значајне датуме, преноси Патријархија.ru. „Искуство показује да свако добро учествовање у судбини породице која се налази у кризи у многим случајевима може да промени ситуацију. Међутим, важно је да такви сусрети не буду формални. Приликом њихове организације посебно треба избегавати методе административног руковођења. Превелика пажња начелника за породичну страну живота понекад се доживљава с опрезом и неповерењем као мешање и покушај неоправдане контроле. У овој осетљивој сфери треба поступати деликатно,“ – рекао је Његова Светост патријарх Кирил. „Од посебног је значаја, драги оци и браћо, срдачна међусобна пажња сабраће по олтару, људи који се виђају скоро свакодневно. Јер раздор у породици не наступа за трен ока. Раскид између најближих људи почиње од хлађења, од гашења љубави, од све веће бујице увреда и непажљивог међусобног односа, а понекад – просто од умора који је изазван најразличитијим узроцима. Уколико видиш да је твој сабрат потиштен, распитај се шта му се дешава, искрено се помоли за њега и његове ближње, понуди му помоћ и пријатељски савет, можеш се чак и заступити за њега и његову породицу пред парохијским или епархијским руководством,“ – посаветовао је Патриjарх. „Срећан породичан живот и узрастање у међусобној љубави је хришћански подвиг, аскетски и – у нашем случају – пастирски задатак,“ – истакао је патријарх. – Сувишно је и говорити о томе да крах породичног живота свештеника неизбежно баца мрачну сенку и на његову пастирску службу. Како ће чистог срца служити Христовој Цркви ако се његова домаћа црква распала?“ „Обичној свести је својствено да о хришћанској аскези суди као о скупу ограничења, чак и ако се прихватају добровољно, као о неопходном средству за обуздавање зла. Али након добро познатих речи псалмопојца: Уклони се од зла, следе друге: И чини добро, тражи мира и иди за њим (Пс. 33:14). И ако о томе како да се клонимо зла размишљамо и говоримо много и радо, склони смо да други део овог императива Светог Писма заборављамо сматрајући да се добро у нашем животу дешава само по себи. А управо тежња ка добру и Христовом миру захтева подвижничке напоре обе стране брачног савеза, а посебно главе породице који има свештенички чин,“ – рекао је Патриjарх. По речима поглавара „заједничка молитва, чување међусобне љубави и узрастање у њој, стицање заједничког погледа на свет, способност за чување пажљивог, благодарног и захвалног међусобног односа, великодушно трпљење, умеће човека да слуша и чује – све то треба да буде садржај свакодневног духовног подвига свештенослужитеља и његове супруге, и то не само у периоду настанка младе породице, већ – и то је подједнако важно – много касније, у годинама зрелости, па чак и у позним годинама.“ „Говоримо о пожртвованости у пастирском служењу. Пожртвованост пастира је пре свега спремност да се жртвује, да жртвује своје снаге, своју пажњу, свој одмор и време. Али то не значи да треба у потпуности да жртвује ближње! Да ли су оци увек пажљиви према својим супругама? Зар се не дешава да свештеник који је заузет пастирским трудом не пази на расположење своје жене, на њене потребе, да не примећује њен умор, да је оставља насамо с досадом и монотоним кућним пословима? Пажљив и танкоћутан однос према парохијанима је норма пастирског понашања. А у подједнакој мери овакав пажљив и танкоћутан однос је потребан укућанима свештеника, а пре свега жени која је везала свој живот за њега и његово служење. Она је заједно с децом у првим редовима његове пастве,“ – рекао је патријарх. Супруга свештеника или ђакона не може увек од првих дана у потпуности да поднесе обавезе и одређена ограничења која су везана за њен положај. „Али тамо где постоји истинска заједница живота и где се не гаси међусобна љубав и повезаност, пре или касније се формирају јединствен поглед на свет, заједнички поглед на ствари, једномислије и спремност да се носе бремена другог и да се испуњава закон Христов (уп. Гал. 6:2),“ – истакао је свјатејши владика. „Традиција бирања за звање ђакона и презвитера људи који су у браку – није само древни обичај наше Цркве. То је сведочанство њене мудрости, надахнуте Духом Светим; то је широко отворени прозор могућности за активно ширење Христове истине у свету. Управо зато нас апостол Павле у посланици Тимотеју (в. 1 Тим. 3:4) подсећа на то да је способност за добро управљање својим домом један од критеријума доброг пастирског служења,“ – рекао је патријарх. „Користим прилику да изразим своју дубоку захвалност попадијама и ђаконицама – супругама наших свештеника и ђакона, да им се захвалим за активну љубав, за оданост Христовој Цркви и свом призвању. Њихов свакодневни подвижнички труд се готово не види споља, али је практично увек добро пастирско служење у значајној мери повезано с неприметном, понекад ћутљивом, али сталном подршком и учествовањем попадије,“ – рекао је у закључку Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил. Са руског Марина Тодић линк
  5. Дана 21. децембра 2018. године излажући реферат на Епархијском скупу у Москви Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил позвао је надлежне управитеље викаријатима да помажу свештеничким породицама, да више пажње посвећују супругама свештеника, између осталог, да не занемарују прилике у којима свештенослужитеље и њихове жене могу да позову на јубилеје и друге значајне датуме, преноси Патријархија.ru. „Искуство показује да свако добро учествовање у судбини породице која се налази у кризи у многим случајевима може да промени ситуацију. Међутим, важно је да такви сусрети не буду формални. Приликом њихове организације посебно треба избегавати методе административног руковођења. Превелика пажња начелника за породичну страну живота понекад се доживљава с опрезом и неповерењем као мешање и покушај неоправдане контроле. У овој осетљивој сфери треба поступати деликатно,“ – рекао је Његова Светост патријарх Кирил. „Од посебног је значаја, драги оци и браћо, срдачна међусобна пажња сабраће по олтару, људи који се виђају скоро свакодневно. Јер раздор у породици не наступа за трен ока. Раскид између најближих људи почиње од хлађења, од гашења љубави, од све веће бујице увреда и непажљивог међусобног односа, а понекад – просто од умора који је изазван најразличитијим узроцима. Уколико видиш да је твој сабрат потиштен, распитај се шта му се дешава, искрено се помоли за њега и његове ближње, понуди му помоћ и пријатељски савет, можеш се чак и заступити за њега и његову породицу пред парохијским или епархијским руководством,“ – посаветовао је Патриjарх. „Срећан породичан живот и узрастање у међусобној љубави је хришћански подвиг, аскетски и – у нашем случају – пастирски задатак,“ – истакао је патријарх. – Сувишно је и говорити о томе да крах породичног живота свештеника неизбежно баца мрачну сенку и на његову пастирску службу. Како ће чистог срца служити Христовој Цркви ако се његова домаћа црква распала?“ „Обичној свести је својствено да о хришћанској аскези суди као о скупу ограничења, чак и ако се прихватају добровољно, као о неопходном средству за обуздавање зла. Али након добро познатих речи псалмопојца: Уклони се од зла, следе друге: И чини добро, тражи мира и иди за њим (Пс. 33:14). И ако о томе како да се клонимо зла размишљамо и говоримо много и радо, склони смо да други део овог императива Светог Писма заборављамо сматрајући да се добро у нашем животу дешава само по себи. А управо тежња ка добру и Христовом миру захтева подвижничке напоре обе стране брачног савеза, а посебно главе породице који има свештенички чин,“ – рекао је Патриjарх. По речима поглавара „заједничка молитва, чување међусобне љубави и узрастање у њој, стицање заједничког погледа на свет, способност за чување пажљивог, благодарног и захвалног међусобног односа, великодушно трпљење, умеће човека да слуша и чује – све то треба да буде садржај свакодневног духовног подвига свештенослужитеља и његове супруге, и то не само у периоду настанка младе породице, већ – и то је подједнако важно – много касније, у годинама зрелости, па чак и у позним годинама.“ „Говоримо о пожртвованости у пастирском служењу. Пожртвованост пастира је пре свега спремност да се жртвује, да жртвује своје снаге, своју пажњу, свој одмор и време. Али то не значи да треба у потпуности да жртвује ближње! Да ли су оци увек пажљиви према својим супругама? Зар се не дешава да свештеник који је заузет пастирским трудом не пази на расположење своје жене, на њене потребе, да не примећује њен умор, да је оставља насамо с досадом и монотоним кућним пословима? Пажљив и танкоћутан однос према парохијанима је норма пастирског понашања. А у подједнакој мери овакав пажљив и танкоћутан однос је потребан укућанима свештеника, а пре свега жени која је везала свој живот за њега и његово служење. Она је заједно с децом у првим редовима његове пастве,“ – рекао је патријарх. Супруга свештеника или ђакона не може увек од првих дана у потпуности да поднесе обавезе и одређена ограничења која су везана за њен положај. „Али тамо где постоји истинска заједница живота и где се не гаси међусобна љубав и повезаност, пре или касније се формирају јединствен поглед на свет, заједнички поглед на ствари, једномислије и спремност да се носе бремена другог и да се испуњава закон Христов (уп. Гал. 6:2),“ – истакао је свјатејши владика. „Традиција бирања за звање ђакона и презвитера људи који су у браку – није само древни обичај наше Цркве. То је сведочанство њене мудрости, надахнуте Духом Светим; то је широко отворени прозор могућности за активно ширење Христове истине у свету. Управо зато нас апостол Павле у посланици Тимотеју (в. 1 Тим. 3:4) подсећа на то да је способност за добро управљање својим домом један од критеријума доброг пастирског служења,“ – рекао је патријарх. „Користим прилику да изразим своју дубоку захвалност попадијама и ђаконицама – супругама наших свештеника и ђакона, да им се захвалим за активну љубав, за оданост Христовој Цркви и свом призвању. Њихов свакодневни подвижнички труд се готово не види споља, али је практично увек добро пастирско служење у значајној мери повезано с неприметном, понекад ћутљивом, али сталном подршком и учествовањем попадије,“ – рекао је у закључку Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил. Са руског Марина Тодић линк View full Странице
  6. Отац Бранко је на почетку емисије разјаснио недоумицу која је протеклих дана осванула на друштвеним мрежама, када је отац Бранко на позив једног парохијана да освешта кромпир, који је, наводно, на себи имао знак крста, схвативши то као шалу шаљиво и одговорио “Ео трчим“. “Наша вјера је много озбиљнија и Бог се не открива на овакве начине“- поручује отац Бранко. У наставку емисије отац Бранко тумачио је Свето Јеванђеље на 29. недјељу по празнику Силаска Светог Духа на апостоле. Звучни запис емисије Говорећи о Божићном посту отац Бранко каже да је Пост период очишћења душе и тијела, вријеме кад се треба сјетити својих гријехова и исповиједити их парохијским свештеницима или духовницима. “У току поста потребно нам је помирење са ближњима са којима смо у завади, али помирење за цио живот, не само за период поста. Господу не треба форма. Он тражи срце наше, да ми од срца желимо да се помиримо са братом својим“-каже отац Бранко. Сребрни олтар за цркву у Барију, у којој се чувају мошти Светог Николаја мирликијског чудотворца, као и сребрни оквир за његову икону даривао је српски краљ Урош овој Цркви, што говори о великом поштовању према Светом Николи српског народа и Светородне лозе Немањића, нагласио је отац Бранко говорећи о празнику Светог Николе. Отац Бранко је одговарао и на питање слушалаца о томе да ли православни хришћани треба да користе друштвене мреже, посебно фејсбук. “Ми управљмо фејсбуком а не он нама. Није штетно користити фејсбук, само треба да бирамо садржаје које тамо тражимо“- каже отац Бранко. Извор: Радио Светигора
  7. Александра96

    Књига која мења поглед на живот

    Које су то књиге оставиле највећи утисак на вас? Препоручите их другима.
  8. ризница богословља

    Роберт Тафт: Мој живот са литургијом [II]

    У наредној деценији сам провео већину свога расположивог времена размишљајући, предајући, пишући или разговарајући о литургији. Покушао сам да то чиним као служитељ Цркве. Многи значајни литургичари – Едмунд Бишоп, Антон Баумстрак, Анселм Штритерметер, Хијеронимус Енгбердинг имали су мало или нимало утицаја на литургијску праксу Цркве. Али ово није била традиција мојих језуитских претходника као што су Јунгман или Хансенса, нити мојих језуитских наставника, Лигера, Раеса и Матеоса, чија истраживања, због тога што су имала директан однос са црквеним разумевањем и богослужбеном праксом, нису била ништа мање научна. То не значи да је задатак историчара да пронађу пасторална решења за конкретне проблеме богослужбених заједница. У литургијској обнови посао историчара је да уклони препреке ка разумевању, створене погрешним читањем прошлости. Историјско истраживање не може да каже Цркви шта треба да ради. Може само да помогне Цркви да види шта би могла да уради ако би то они који се баве пастирском службом оценили као изводљиво. Али то није скромна тврдња, јер су управо историјске науке више од било ког људског напора омогућиле литургијски препород у коме ми данас уживамо. Друге дисциплине као што су социологија и културна антропологија, пастирско богословље и аскетика су такође дале своје доприносе. Међутим, њихов део није ништа у поређењу са стрпљивим откривањем свих могућих опција у традицији, које су појавиле пажљивим копањем кроз наслаге наше прошлости. Управо је рад на новозаветним студијама, патрологији, историјској теологији и литургици подстакао и наставља да подстиче све суштинске помаке које смо начинили. Да ли смо поново установили смисао недеље као дана који обухвата све остале дане? Дугујемо то студијама попут оних Вилија Рордорфа. Постоји ли неко ко не препознаје улогу Јунгманове Missarum sollenmia у реформи римске мисе? Одакле мислимо да је Пије XII добио идеју да обнови васкршње бденије? Да ли би ико довео у питање свеоубохватни значај за наше литургијско разумевање и обнову који је имао проналазак и реконструкција извора Апостолског предања Иполита Римског? Да ли саборно био прихваћен катихуменат за одрасле да није било онога што нас је историјско истраживање научило о катихези и иницијацији, на основу Апостолског предања и сличних раних извора? Зар нам историја није помогла да пасхално славље повратимо као центар целе године, његову тајну као темељног смисла свакодневног хришћанског живота и обреда? Шта је допринело томе да се превазиђе дихотомија између псеудо-есхатологије и освећења времена ако не историјско истраживање? Шта је друго спустило на ниво cliché-а, претпостављену kairos-chronos антиномију? Rазлика између монашких и катедралних (парохијских – прим. прев.) служби, толико плодоносна за разумевање литургије часова као молитве целог Божијег народа, а не само монаха; ријетко постојање у неким раним слојевима онога што зовемо ,,сакраментом миропомазања“; прекрајање хришћанске инцијације у један процес макар у нашем разумевању, ако не у свим нашим обредима; наше растуће екуменско слагање о смислу Евхаристије као жртве; скорашњи помаци ка екуменском схватању и узајамном признавању хришћанских чинова; повратак Евхаристије и њене анафоре у центар недељног сабрања у неким заједницама; поновно откриће улоге жене у животу ране Цркве, и месту женских метафора у њеној мисли – све то, све једно од побројаног, на неки начин дугујемо историјском истраживању корена нашег наслеђа. И ова листа није исцрпљена. Линије фронта можда исцртава наша данашња агенда, али историјско истраживање обично доноси муницију. Ово не износим просто као apologia pro disciplina mea (лат. „апологију своје дисциплине“ – прим.прев), него као апел да рад буде настављен. Јер, историја је највећи релативизатор, а историја литургије је једна од интелектуалних сила која нас ослобађа од окова овештале прошлости. Зато историја хришћана које су хришћански истраживачи писали за добробит своје браће хришћана, макар за мене, представља хришћанско служење. Као таква, другачија је од начина на који историчар религије проучава хришћанство, или од начина на који хришћанин проучава будизам или будиста хришћанство. То је посебна врста историје са посебним циљем, јер вуче своје порекло од питања промене и развитка, а њена сврхе је потрага за суштинским континуитетом, који остаје и може бити означен као традиција, која се уздиже изнад смена плиме и осеке. Наравно, свака истинска историја није само хроника, већ интерпретација прошлости која се изводи из образаца опажених или наметнутих од стране ума историчара. За историчара хришћанске традиције, ипак, тај образац није толико потрага за традицијом, колико њено тестирање. Традиција није историја, нити је прошлост. Традиција је тренутна црквена самосвест о томе шта је предато, не као инертно благо, него као динамично животно начело. То је савремена црквена стварност разумевана кроз своје порекло, у континуитету са оним што га је створило. Темељ црквеног идеала јесте да верно представља и за свако ново доба и околности наново тумачи вољу и поруку свога оснивача, не само у њеном исходишту, него у сваком тренутку континуума у коме су та воља и порука биле пројављене. Историју традиције проучавамо не зато што смо заинтересовани да оживимо мртву прошлост, већ да бисмо промовисали савремено разумевање хришћанског живота у оквирима његовог порекла и развоја. Мислити да неко може да конструише теологију неког аспекта те традиције без исцрпног познавања њене историје је илузорно. Ако је теологија размишљање о традицији у њеном пресеку са савременим искуством – Карл Барт је редном рекао да теолог мора да гледа на свет са Библијом у једној руци и дневном штампом у другој – ако се теологија усредсреди на ову тачку пресека, морамо знати оба пола интеракције; а традиција није нешто што наново измишљамо сваког дана, већ дата стварност која се да спознати кроз истраживање њених бројних споменика. Хришћанска литургија разуме се једино уколико знамо шта је то она и шта је била, баш као што се учи шта је то енглеска књижевност кроз њено читање. Ово не значи да историја пружа моделе за имитацију. Црква и њени обновитељи никада не смеју бити вођени ,ретроспективном идеологијом. Обнова кроз минесис (сећање – прим.прев.) је јурцање за митом, јер је Ранкеова прошлост „wie es eigentlich gewesen ist“ (,,како се заиста десила“ – прим.прев.) радикално неповратна, док ће ретроспективни обновитељи пукотине увек попунити својим закључцима. Не, истинска обнова не може бити заснована на игри ,,одабери век“. Прошлост је увек упутна, али никада нормативна. Шта њено проучавање, као свако проучавање, треба да обезбеди је разумевање, разумевање које доводи у питање митове и ослобађа нас од тираније, не само једног парчета прошлости, него и од тираније најсвежијих cliché-а, тако да можемо да кренемо напред ка решењима прикладним данашњици у слободи вере, верни живом предању коме се увек дугује, али слободно од прошлости. Немојте, међутим, мислити да је историја нека врста лакмус теста савремене валидности. Историчари и реформатори су сасвим довољно пута потпуно оманули да би се претварали да представљају последњи суд. Историји традиције, као и било којем занату, потребно је стално преправљање, како се наша перспектива мења, док једну предрасуду замењујемо другом. Оно што је важно, дакле, јесте да рад иде даље. Чуо сам једанпут некога да каже како је посао литургијске историје завршен, те да можемо да наставимо са другим, значајним пастирским темама. Ово је дубоко погрешно. Чак и да је (сав) рад био урађен, морао би да буде урађен опет, и опет, и опет. Зашто Пеликан пише нову историју догмата после Харнака? Не, засигурно, зато што се прошлост променила, већ зато што смо се ми променили, зато што наша садашњост није Харнакова. Шта су онда, из перспективе историчара, ствари које треба да се ураде или поново ураде? Поред готово бескрајне листе појединачних ствари које потребују истраживање предлажем две (ствари) које, мислим, имају значај за историју литургије. Прво, треба поново укључити у наш рад методе релативно скорије pieta popolare (лат. ,,народна побожност) или annals школе хришћанске историје у Европи. Поред позе које заузимају марксистички историчари када покушавају да успоставе своје неумитне класне антиномије, не треба бити комуниста да би се увидело да се прошлост више не може реконструисати одозго. Оно на шта наилазимо у литургијским рукописима било је испреплетено са друштвено-културним амбијентом изван кога не може бити схваћено као литургија, нешто што су стварни људи чинили. Надаље, овакви писани споменици су производ високе културе, те стога сачињавају само половина приче. Историчари менталитета као Деларо говоре о deux christianismes (фран. ,,Бог хришћанства“), оног званичног бога клира, рафинисаног, езотеричног, израженог језиком неприступним ,,масама“, и оног народног, наивног, који не зна за доктрине, маргиналног у својим изразима и укорењеног у пракси и побожности који није увек под званичном контролом. Како бисмо ово схватили, морамо проучавати много више од литургије. Историчар литургијске традиције мора бити уроњен у целокупни живот периода који проучава. Тако да су нам потребне историје литургије написане из нове перспективе, које за контролни оквир имају време и простор, а не ритуал. Треба да проучавамо не само римску мису кроз векове, као што је то Јунгман (Jungmann) радио, него и литургијски живот у јужној Галији или северној Италији у изабраном периоду, и то морамо да урадимо унутар укупног друштвено-историјског контекста тога времена. Морамо заронити у оно што је Жак ле Гоф је назвао ,,археологијом свакодневнице“, остављајући по страни деветнаестовековно виђење средњег века као градско и буржоазијско. Готово читава званична црквена историја је била градска, јер се историја – макар један поглед на историју – ствара у центрима моћи. Евелин Патлаген нам је показала, ипак, да хришћанско село оживљава у животима светаца, тако да и хагиографија треба да буде наша глина за вајање. Али да бисмо све ово урадили морамо, можда, да се суочимо са фундаменталним недостатком у нашем занату. Литургологија/литургика је млада и безоблична наука, и ми нисмо још довољно размишљали о томе шта то ми радимо. Мислим да је то тачно и у пастирском и у научном погледу. Ако су библијске студије у збрци због презасићености методологијама које се надмећу, ми још нисмо почели ни да разумевамо шта та реч значи. Свакако, не желим да имплицирам да литургичари раде без методе. Свако ко нешто ради то чини одређеним средствима и са одређеном сврхом. Методологија је, међутим, промишљање методе, и у том погледу заостајемо. Ово је посебно важно због субјективности знања. Знање није збирка чињеница, већ опажање њихове узајамности, а напредак у знању не састоји се толико у откривању до сада непознатих чињеница колико у опажања нових односа који омогућавају разрађивање нових образаца или система. Ајнштајн није открио свет другачији од Њутновог универзума; он је само изнашао нови начин виђења ствари. Дакле, метод је само начин на који приступамо и организујемо сирове информације које поседујемо. Попут језика, историје или теологије, методи су производи људског ума, алатке за свесну организацију података у разумљиве и стога комуникабилне јединице и оквире. Без тог организовања нема ни разумљивости ни комуникабилности. Маса података на нашем располагању је безоблична и по себи не може дати разумевање. Морамо је учинити разумљивом објашњавајући је, а за то морамо имати храброст да будемо субјективни. Ствари нису исте од Ханс Георг Гадамерове тврдње да је митолошка објективност илузија. Сви ми имамо идеолошке обрасце који условљавају наш рад. Али истраживач треба да их буде свестан и да их подвргне изазову критике – укратко, истраживачу треба не само метода, већ и методологија. Методолошко размишљање испитује наше пресупозиције и открива обрасце наших образаца. Мислим да је ово од суштинског значаја за напредак нашег поља истраживања, јер се показује да је оно испуњено многим неиспитаним претпоставкама. На пример, читава генерација истраживача је причала или писала о литургијској обнови, ову планирала, неговала, или на било који начин у њу била укључена. Ипак, не знам ни за један једини делић размишљања о самој природи те стварности. Имамо студије о начелима развоја догмата, али само неколицину о начелима литургијског развоја. Имамо студије о концепту и природи црквене обнове, али ниједну о самој идеји и природи, или чак могућности литургијске обнове. Проблеми обнове иду до самог порекла Цркве као обновитељског покрета унутар јудаизма, покрета против кога је антички свет бацао сталну и страшну оптужбу да је хришћанство нешто ново. Историја нам показује да Црква стално игра менует између текућих промена и експлицитно декларисаног следовања познатом диктату папе Стефана I Nihil innovetur nisi quod traditum est („Нека се уз оно што нам је предато ништа ново не уводи“ – прим.прев.). Герард Ладнер, у својој значајној студији Идеја реформе држи да је сам појам обнове хришћански. Колико је само необично да ми који смо у укључени у обнову несвесни проблема који су укључени у њену саму идеју. Потребна нам је феноменологија и философија литургијске реформе, и то нам је потребна очајнички. Изврсна нова студија Рене Борнеа о реформи литургије у XVI веку у Стразбуру је корак у правом смеру, али то је само један корак, једна цигла у потребном здању. Сада када сам поставио агенду која може да држи историчаре и литургичаре заузетим више од године, док нас следећи добитник Берака награде не пошаље у другом правцу, понудићу нека размишљања о богослужењу, не само као историчар литургијске традиције, него и из личног искуства литургијске молитве. Моје искуство из детињства неколико једноставних, али непромењивих обичаја су ме испунили осећањем поштовања за традицију. Током Великог поста устајали смо у шест ујутру и хтели-не-хтели одвлачени смо на Мису сваког дана. Увече на Велики Четвртак породица је одлазила у посету богато украшеним, љубављу припремљене ризнице седам цркава. Током тродневља Страсне седмице, одлазак у Цркву није било нешто што се ради – уз животне неопходносте, то је било све што се ради. На Велики петак, од подне до три сата када је Спаситељ висио на Крсту, био си сам у својој соби затворених уста: нема буке, нема радија, нема игара. Онда је долазила служба страдања поподне, изношење крста док свештеник пева Ecce lignum crucis ван интонације, свлачење олтара, празан табернакул… На велику суботу ујутру палио би се нови огањ, освећивала вода, читала пророштва; а васкршње јутро је освануло са новом одећом на миси, са славама и алилујарима, белим и златним одеждама. „Ово је била лоша литургија“, неки људи би рекли касније. Нисам сигуран. Имала је недостатака. Потребна јој је била промена и ми смо је променили. Сада то функционисало, нарочито после искуства са народним језиком. Али страшна снага обреда је моћно импресионирала младог дечака. Не сећам се да сам био подвргнут било каквој мистагогији о значењу свега тога. Знам да су постојале ствари које су означавале ритам године са подсетницима на рођеног, мртвог, васкрснутог и поново долазећег Спаситеља. Још важније, ови подсетници су утицале на то шта сам, као мали дечак, требало да радим. Такве ствари остају са тобом. И још увек, физички не могу, да радим ништа од подне до три сата на Велики петак осим да одем негде и сам размишљам о величини свега тога. Литургијска традиција се формира понављањем обичаја, водећи децу док су веома млада и радећи исте ствари са њима за Дочашће, Божић, Велики пост, и за празнике и постове, недељу за недељом, годину за годину. Овакви прости доживљаји из детињства, обични које деле милиони, учинили су ме скептичним према извесним принципима нашег модерног приступа литургији и њеним узастопним реформама – посебно према потреби за варијацијама, спонтаношћу, креативношћу, јасноћом. Како је Карл Дене проницљиво приметио у одличном чланку о приватној побожности, варијетет је начело монашког богослужења. То је такође начело елитне литургије. Како Дене каже: ,,стварању монашког стила не теже само монаси, него и свака група са посебним религијским интересовањем… ,,Најмонашкије“ литургије које сам доживео служене су око стола за кафу у становима лаика волонтера. Такву apostolische Sitzmesse (нем. „апостолска седална миса“ – прим. прев.) одликују знакови и свесна дубока интериоризација: дуга тишина, напори који изазивају агонију да човек буде начисто са собом о томе у каквом је стању, без одежди, скоро без гестова осим дубоких уздисаја. Највећи део литургијских планера и црквених музичара, када једноставно подмирују своје потребе и могућности, стварају монашке литургије (тј. богослужења)“. Сада смо елита. Међутим, оно што су реформе Другог ватиканског концила започеле био је повратак литургије народу. Увођење народног језика био је први велики корак, али и нови литургијски размештај (унутар) цркве, обновљене службе ђакона, кантора, лектора, музичара, успостављање служби са причешћивањем – све ово је значајно допринело томе да оно што је постало тајни конзерват уског круга професионалаца, поново постане популарно. Једини начин, међутим, да ово остане популарно је ако га оставимо на миру. Стварни проблеми пастирске литургије су тамо у парохијама где, у неким случајевима, хиљаде људи учествују у богослужењу сваке недеље. Ови проблеми су веома другачији од оних у манастиру, семеништу или школи, где релативно униформисана група иде у цркву сваког дана у скоро ,,лабораторијским“ условима. Таква богослужења имају посебне проблеме који захтевају сопствена решења. Оно што је обичним људима у обичним парохијама потребно јесте фамилијарност, једноличност, стабилност обредне традиције која може бити постигнута само понављањем. Они неће толерисати промену сваки пут када свештеник прочита нови чланак. Једини начин да доживе литургију као своју, и према томе да у њој учествују, јесте када знају шта ће се следеће догодити. Шта је са спонтаношћу и креативношћу? И историја и савремено искуство су показали да структурална стабилност и спонтаност нису антиномије. Наш проблем није то да структурисан и учвршћен обред не може да прими спонтаност, већ то што је већина нас производ нордијске културе стегнутости у јавним ситуацијама, изузев када друштвени обред о коме је реч укључује либерално ,,благосиљање грла“. Пентикостално и афро-америчко богослужење је и структурисано и спонтано, а то исто важи и за високо ритуализоване литургије позне антике. Заједница Јована Златоустог у IV веку у Антиохији прекидала је његове беседе аплаузом и узвицима одобравања, док је проповед Григорија Богослова поздрављано одобравањем бучним као хука мора. Он је чак сањао о људима који му узвикују да им проповеда на свакодневном говору који су могли да разумеју. Кирило Александријски је такође имао своју навијачку секцију. Други проповедници, попут Павла Самосатског у трећем веку, имајући следбенике који су обезбеђивали изрежирани аплауз, претече су модерних телевизијских емисија. Уколико ово звучи као нешто одвећ налик индустрији забаве, онда је смисао јасан. Рани оци настојали су да учине катедрално богослужење привлачним и забавним, тј. популарним. Хришћани четвртог века били су задовољни на литургији када би им се дало да нешто раде – оно што би ми назвали ,,јавно учешће“. Нема никакве сумње да је певање читаве заједнице било уведено, не због некакве небопарне теорије о суштинском значају музике за јавно богослужење, него зато да би људе учинило заузетим, заинтересованим и укљученим. И успјевало је. Практично једина литургијска ствар због које су Оци хвалили народ је било њихово певање. Допустите ми стога да јасно изложим један литургијски принцип: ритуал – или назовимо га поредак богослужења, ако припадате традицији која не воли реч ритуал – извесна стабилност у развоју (фран. déroulement) богослужења не само да не спречава спонтанитет и учествовања заједнице, већ чини његов conditio sine qua non, што важи и за било који друштвени догађај. Италијанске масе спонтано узвикују ,,брава“ дивама у операма – али не у сред арије – зато што конвенције грађанства диктирају да за све постоји време и место. Када професионални литургичари говоре о спонтаности, мисле на своју спонтаност, а не на спонтаност заједнице. Једини пут да се обезбеди прихватање богослужења од стране заједнице јесте да се служи поредак који је њихов, а не да се на њихова већ уморна рамена полаже спонтани излет у коме они нису учествовали. Тако, варијације морају бити ограничене, а спонтаности литургијске заједнице, а не свештеника, треба дати почасно место. Нешто слично може се рећи и за једноставност и јасноћу. Прекомерна једноставност је просто досадна, а нелагода у вези са ритуалом, изузев када је праћен објашњењем, представља проблем беле више класе. Литургија потребује доста символа на нивоу осећања (енг. gut-level), доста покрета и буке, мириса и звона, али не и коментатора у троделном оделу који ће све да објашњава. Допустимо да она погоди људе непосредно, уместо што програмирамо сваку њихову реакцију. Убијамо спонтаност на сваком ћошку, непоколебљиво одбијајући да допустимо да иједан уздах проговори за себе. Ово иде уз оно што сам раније рекао о стабилности и варијацијама. Понављање је суштина обредног понашања. Увек ћемо морати да објашњавамо ствари ако инсистирамо да на свакој литургији наново измишљамо точак. Креативност је такође потребна у литургији, али још једном морамо испитати шта је то креативност. Цела литургија је резултат људске креативности. Међутим, као и било које друго заједничко наслеђе – наш енглески језик, на пример – креативни процес је био дуг и замршен, укључујући како прописану креативност појединаца тако и пријемчивост друштвене групе. Нова креативна активност је ограничена и условљена већ постојећим наслеђем и не може да се одвија као исписивање на tabula rasa. На исти начин људи су састављали анафоре и пројектовали цркве у прошлости као што то чине данас. Међутим, то нису чинили на начин који би одговарао потребама неспутане уметничке слободе, већ у складу са нормама које није поставио само њихов геније или надахнуће, него и традиција, која није индивидуални посед уметника, композитора, литруга или песника посед, већ групе. Оно што су они створили, попут нових литургијских књига које данас издајемо, постало је литургија тек онда када је прихваћено од стране групе. Креативност унутар традиције је креативност вођена и ограничена нечим што је важније од самог ствараоца. Да ли ово значи да традиција гуши креативност? Мислити то значи противречити читавој историји музике, драме, књижевности – и литургије. Да ли би ико озбиљно тврдио да музичари који изводе Баха нису довољно музички креативни осим ако не испремештају ставке, убаце неколико својих мелодија, а избаце пола онога од што је Бах саставио? Да ли је глумац никакав уметник ако он не напише представу, сопран никаква дива ако сама није саставила арију? Да ли су све Шекспирове трагедије или сонети мање креативни зато што он није измислио (те) жанрове? Да ли је Т. С . Елиот никав писац зато што је писао на енглеском, а није есперантом сопствене производње? Мислим да је време да ми литургичари иступимо против приступа играња са задивљујућим Божијим богослужењу и људима вратимо традицију која је њихова, а не само наша. Хајдемо да проповедамо оно што нам је Црква увек говорила, да је прва спонтаност и креативност хришћанског богослужења она срдаца и умова уздигнутих Богу у љубави, песми и молитви. Оно што покушавам да кажем је да морам да пустим литургију да говори за себе уместо што покушавам да је натерам да говори за мене, уместо што је искоришћавам као медијум да изразим себе. Попут средњовековних катедрала, литургије су створене не као споменици људској креативности, већ као чинови богослужења. Објекат богослужења није израз себе, чак не ни само-испуњење, него Бог. ,,Он мора да расте, а ја да се смањујем“, рекао је Јован Крститељ за Исуса (Јн 3, 30) и то је одличан принцип за литургијске служитеље. Искуство нам у сваком случају говори да је спонтаност спонтана само први пут. Након тога, увек звучи исто. Штавише, већина људи није нарочито креативна у било ком другом аспекту свога постојања, па нема разлога да мислимо да ће бити креативни када је у питању литургија. Они могу, међутим, да буду привучени да учествују у заједничком наслеђу, много племенитијем и богатијем од креације ма кога од нас појединачно. Оно што нам је потребно није да надаље наново измишљамо точак, не да преобликујемо нашу литургију сваки пут када прочитамо нови чланак, већ само да узмемо оно што имамо и да га искористимо веома добро. Томас Џ. Тејли прича причу која илуструје оно што покушавам да кажем: „Радивши једног недељног јутра док није било одвећ касно да стигнем на мису у девет часова, потом на мису у десет часова у оближњој парохијској цркви, и коначно на ону у једанаест часова у парохији мало даље, схватио сам да се љуљам на ивици проклетства, отргнуо сам се од онога чиме сам се био забавио, и обукао се на време тако сам само два минута закаснио на последњу мису у подне у Св. анђелима чуварима, римокатоличкој парохији преко Десете авеније од Семеништа. Била је то пријатна зграда, можда мало превише брижљиво грађена рана италијанска ренесанса да би била сматрана архитектонским спомеником, али ништа мање љупка црква. До тога часа, наравно, свештеник је завршио све своје јутарње дужности и без сумње служио је ономе што би Ли Мичелелов отац називао ,,жеђу за праведношћу“. Свештеник на миси био је „омладинац“, рекао бих, тек изашао из семеништа. Ништа у његовом опхођењу није показивало да је био ,,специјалиста за литургију“, и тајне су се одвијале баш као што је то мисалчић предвиђао. Посматрао сам са интересовањем пошто сам био потпуно убеђен, и још увек сам, да сам посматрао дело не једног избрушеног мистагога, него једноставно учинак стандардног теолошког образовања на једном младом човеку који је желео да постане свештеник и још увек жели, онај који није знао ништа више од онога што је Данвуди захтевао од њега да знао, који је пажљиво обучен у складу са мисалом Павла VI. Целокупно искуство, морам рећи, било је дубоко охрабрујуће. Делом стога што је то била једна од неколико цркава на Менхетну која није захтевала никакву озбиљнију реновацију након Друге инструкције; имајући мермерни олтарски престо који је слободно стајао испод лепог балдахина, док се за младог свештеника чинило да је стајао тамо одувек (олтар је на западном крају ове мале базилике) и призивао успомене на литургијске сцене изрезбарене у слоновачи из X века. Приметио сам да је, након што је напунио путир, додао мало воде у њега. Можда је био уверен да се то засигурно десило на Тајној вечери, или је можда знао да се тако радило у време Јустина Мученика, а можда је чак био свестан континуиране традиције симболичког тумачења коју је ова радња уживала још од времена Кипријана. Можда је, заиста, сматрао да то има смисла. Али ја сам имао јасан утисак да је он то урадио зато што је свештеник који врши обред, а да обред то од њега захтева да уради. Показавши хлеб и чашу народу током канона, он је заправо клекнуо приликом оба момента. И поломивши хостију на ломљењу хлеба, он је још један мали део одломио и спустио у чашу. Да ли је он размишаљао о ферментуму о коме је Инокентије писао Децентију или о светој церемонији у Орду I (лат. Ordo Romanus I)? Да ли је читао Андријево Immixito et Consecratio? Некако сам имао утисак да је одговор на сва та питања био не(гативан), и да то није ни било важно. Из тог разлога, дубоко сам осетио снагу традиције у тој скупини људи који су ми били странци. Ова литургија била је оно што је обнова створила и била је јасна, снажна, директна и дубоко архаична. Нисам видео како би то избор или постављење новог литургијског комитета могао да измени овај ауторитет, јер он није био успостављен на премисама. Премда је можда било старијих лаика којима је ова литургија још увек била новина, за мене је била стара колико историја нашег народа, и свежа као што никада није била у тих двадесет векова. Ја просто немам сензибилитета, ингениозности, нити ерудиције да створим тај осећај ауторитета. Нити је, сигуран сам, имао тај момак. Таква врста ауторитета налази се у самом ритуалу“. Другим речима, литургија је заједничка традиција и идеал молитве до ког се морам уздићи, а не нека приватна игра коју могу да сведем на ниво сопствене баналности. И када обред има нешто што ја не разумем, нарочито ако је то нешто што хришћани у скоро свакој традицији, источној и западној, већ практикују готово један миленијум, онда би можда мој први инстикт требало да буде да посумњам у недостатност сопственог разумевања, пре него што одмах кренем са исецањем онога што је имало дрскости да измакне ограничењима моје интелигенције. Ово нисам рекао зато што сам довољно наиван да мислим да наши званични текстови не могу бити побољшани, нити зато што сам несвестан да су чланови ове Академије заиста способни да их побољшају. То кажем зато што конкретно искуство доказује да велика већина наших свештеника не само да нису способни да их побољшају, него ни да се њима ваљано служе. Ако не верујете у то, нисте у скорије време били у цркви. Ако ће напредак захтевати постојане промене и реформу, ја сам дубоко убеђен да ово дело мора бити извршено заједнички, не приватно, и да је право бојно поље будућих борби у учионици, литургијском центру, литургијској комисији, на страницама научних часописа, а не у олтарима наших парохијских цркава. Стога, не заступам да напустимо креативност. Ипак, желео бих да видим креативност ограничену на оне компетентне и заиста креативне; креативност мора бити усмерена до свога правог објекта, тамо где је потреба највећа. Могли бисмо да живимо и без новог таласа другоразредних анафора, али нам је очајнички потребна боља музика и достојанствене цркве за служење. Велика иронија већине садашњих креативних напора је да је управо у оне две области које су званично остављене нашој креативности – беседништву и заступништву након читања из Свето Писма – богослужење тако непоправљиво грозно. Историчари су приповедачи прича. Допустите ми да закључим са завршном причом из сопственог искуства, која ће посведочити зашто се свим тим уопште бавим. Пре не тако много година примио сам писмо од једног свог студента, мисионара латинског обреда са Блиског Истока. Као западњак који је проучавао источну литургију, морао је да служи литургију коју није проучавао, а да проучава ону коју није служио, не само зато што није била његова, већ зато што није имао жељу да (литургија) буде његова. Била му је преоптерећујућа, умртвљујуће једнолична, отупљујуће дуга. Осим тога, чланови те цркве не би никада дозволили да се странац меша у нешто тако блиско њиховом целокупном бићу и идентитету као што је њихов обред. Можда сам требао да се бавим свештеним Писмом, размишљао је. Одговорио сам му следећим редовима који збирају – исто тако добро као било које лукавство које бих могао да смислим да закључим ова размишљања – којима се, надам се, бави моје животно дело. ,,Carissimo amico (лат. „најдражи пријатељу“ – прим. прев.) … Веруј ми када кажем да сам често читао и размишљао о твоме cri du Coeur (фран. ,,страствено негодовање“ – прим. прев.) које се тиче будућности наших литургијских студија… Прво, мораш остати у своме латинском обреду, а то је већ по себи проблематично у земљи источног обреда. Постоје многи начини на којима се може тамо служити Цркви без промене обреда, и заиста верујем да постоје обреди на које се западњак не може прилагодити нити треба да покушава. Друго … ова литургија је толико монастицизрана, толико тегобна, да би изван манастира тешко било да се потпуно доживи. И служба има трнућу једноликост, као што си добро рекао. Све ово су знаци извесне стагнације у древној традицији која ће једног дана морати да оживи и да почне опет да се развија. Али то може бити постигнуто једино унутар саме традиције, што ће заузврат захтевати изучавање традиције, изучавање од стране оних који воле традицију и њен народ и желе да служе. Могу да дам једино лично сведочанство о огромној количини добра које се може остварити објективним, искреним, научним изучавањем литургије. Као наставник можеш променити животе људи заувек доводећи их у близак контакт са источницима традиције након што се слојеви каснијег несрећног развитака и неразумевања отклоне. Као писац можеш да имаш дубок утицај чак и на оне … који су љубоморни чувари своје традиције. Наравно, ово може бити изведено само са највећом објективношћу и без икаквог прикривеног мотивом, изузев жеље да се служи Богу кроз служење његовом народу. Знам савршено добро шта бих учино да променим, обновим, реформишем одређене литургије које проучавам, али никада себе нисам истицао као реформатора… Оно што истраживач има да понуди јесте знање, од кога долази разумевање. Уз пар изузетака, због садашње ситуације у већини источних црквама, ово је служба коју ми на Западу можемо да пружимо. Ово не кажем са арогантношћу нити са било каквом идејом о томе да смо ми „бољи“ или „интелигентнији“ од источњака. Ми само нисмо потлачени комунизмом или Исламом, и располажемо нивоом економског и образовног развоја који је неохподан за ову службу, која је право служење Божијој Цркви. Ово је екуменска служба коју Католици могу да понуде источним црквама безинтересно и без покушаја да се рибари у њиховим водама… Свака хришћанска служба, попут оне Спаситељеве, је служба помирења и служења. То укључује службу истраживања које не служи ничему до истинии, која је у служби Истине. Отуда, грешиш мислећи да странац попут тебе неће никада бити способан да укључи себе у такву материју. Јер нема никог другог да то уради… Свакако постоје они који ће са свог трона са ауторитетом објавити свој суд…и рећи, наравно, да пошто ниси православан и не живиз заиста предање, онда ни не можеш стварно да га разумеш. Али не може се неко замарати таквом врстом гностицизма. Мислим да си посебно у заблуди мислећи да је можда требало да се усредсредиш на другу област. Ништа није даље од истине. Кључ срца хришћанског Истока је литургија. Како си сâм рекао, само кроз литургију Писмо, традиција, Оци, побожност, духовност – се преносе и доживљавају. Понекада, као што си препознао, овај израз живе вере може постати склеротичан, прерастао, претежак. Али испод оног зараслог у векове леже драгуљи народног оваплоћења Јеванђеља, који чекају да их неко открије неко вољан да ореже грм. Не могу да замислим ниједан адекватнију, невероватно испуњујућу службу од оне да проучавам наслеђе људи – а на Истоку то наслеђе је сачувано и пренесено кроз литургију – како бих открио његово богатство за добро тих истих људи и свих народа, у непролазну славу Божијег вечног имена. Наравно, то није лака служба, и резултати се не јављају одмах, али не могу да замислим да радим било шта друго. Изузев интелектуалне и духовне сатисфакције коју ти може приуштити и добра које може учинити, то је такође права и чиста забава“. Извор: Теологија.нет
  9. На данашњи дан 2015. године упокојила се у Господу мати Февронија игуманија Пећке Патријаршије, која је важила за источник православља на Косову. У Подгорици је 2016. године основано сестринство Свете Февроније при храму Христовог Васкрсења, а гости у студију нашег Радија биле су сестре Февронија Реџепагић и Јелена Станић из овог удружења. Са њима смо разговарали о сјећањима на блаженог спомена мати Февронију Пећку, о сестринству Свете Февроније и о овој Светитељки чији дио моштију се чува у подгоричком Саборном храму. Звучни запис разговора
  10. ризница богословља

    Живот у Епархији нишкој за време и након Великог рата

    У оквиру радијског специјала поводом 100 година од Дана примирја у Првом светског рату госта Радија Глас Православне Епархије нишке био је ђакон Далибор Мидић. Теме разговора биле су Великом рат, живот Епархије нишке након његовог завршетка, Гвоздени пук и Грчко војничко гробље у Пироту. Your browser does not support the HTML5 audio tag.
  11. У 25. недјељу по Духовима, 18. новембра 2018, света Литургија је служена у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу. Литургију је служило никшићко свештенство, а сабраним вјерницима ријечима пастирске бесједе обратио се протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки. Он је тумачећи данашње свето Јеванђеље, казао да смо створени за вјечност, због вјечности постојимо, јер нас је Бог саздао да будемо непролазна бића. Каква је то љепота и милост Божја да не буде никада да нећемо постојати! Звучни запис беседе „Због тога је вјечност наш императив, наша заповијест да је живимо у љубави, са Господом, јер може бити и она вјечност да нећемо бити са Господом и са ближњима, гдје ће бити тама, гдје нема љубави. Али, ми се, овдје и сада, трудимо да задобијемо да живимо у свјетлости и у љубави, да живимо са Господом овдје и сада, а онда да то наше живљење пређе на живљење на Небесима“, казао је, између осталог, у својој бесједи свештеник Јокић. Извор: Радио Светигора
  12. Драгана Милошевић

    Роберт Тафт: Мој живот са литургијом [I]

    Хвала вам, моја браћо и сестре, за ову награду. Бити награђен од својих вршњака је засигурно највећа могућа награда. Она крунише задовољство које осећам сваког дана мога живота, јер не могу да замислим ништа друго толико испуњавајуће од проучавања како су људи богослужили Богу кроз векове. Морам признати да сам се доста премишљао о томе коју од традиционалних позиција да заузмем када будем говорио о части коју ми чините. Међу различитим расположења које сам препознао код својих славних претходника, Überlieferung и Aufgabe, односно анамнетичка и паренетичка су, чини се, превлађивале, а не видим ниједан разлог да напустим традицију. Анамнеза (грч. сећање) је међутим представљала проблем. Чепркајући на тавану своје прошлости, изналазио сам мало разлога да помешам своју биографију са историјом спасења, или чак литургијском историјом. Никада нисам чуо реч ,,Литургија“ док нисам приступио језуитима августа 1949. Наравно, ишао сам у цркву, али као Молијеров Господин Журден, који није знао да је говорио прозу, тако ни ја нисам знао да је то што се служило у цркви, била Литургија. Било је то тако да сам у језуитском искушеништву први пут научио о двема стварима које ће обележити будући ток мога живота: литургијском покрету и Missio Orientalis Дружбе Исусове. О литургијском покрету сам чуо од колеге искушеника који је потпао под утицај Вилијама Леонарда са Бостонског колеџа, а реч ,,Литургија“ је ушла у мој речник по први пут. Прибавио сам дневни мисал, а касније и Малу службу Благословене Дјеве, на латинском наравно, која ће бити моја дневна молитва годинама. Али сам и даље био далеко од било каквог професионалног интересовања за Литургију. То ми чак није био ни хоби. Само сам покушавао да учествујем у богослужењу на начин за који су боље упућени људи сматрали да је правилан. Моје горуће интересовање је лежало другде. Мој ум је одувек био ,,туриста“. Као детету омиљена књига ми је била од Књига чуда (Book of Marvels) Ричарда Халибортона, која је набрајала светска чуда од пирамида до Кремља, и од Свете Софије до Симонопетре, манастира на стрмим литицама на Светој Гори. Други народи и други путеви су ме привлачили, У искушеништву са мном био је искушеник из баснословне Месопотамије, наш први призвани из Мисије провинције Нове Енглеске у Багдаду, на обалама Тигра. Он је био (римо)католик сиро-антиохиојског типа. Нисам знао да је постојала таква ствар. Како сам могао да будем служитељ своје Цркве ако сам толико мало знао о томе? (Тек касније сам сазнао да такво незнање није никаква задршка). Прочитао сам књигу есеја насловљену Источне гране Католичке цркве, затим Источна католичка црква Доналда Атвотера, а Хришћанство без по муке из 1949. постало је моја прва љубав и врата кроз која ми се отворио свет хришћанске Литургије, којом ћу се касније бавити у мом животу. Моје интересовање, које је започело као интелектуална радозналост, ускоро је било подстакнуто бесом и постиђеношћу. Био сам постиђен својом кратковидом визуром хришћанства коју сам имао, и још више својим наивним и ,,секташким“ погледом на историју и врлине своје Цркве. Био сам огорчен како су источни хришћани у општењу са Римокатоличком црквом били третирани. Био сам узбуђен њиховом дугом борбом за ослобођење која је кулминирала Међународним евхаристијским конгресом у Јерусалиму, из 1893, чији је први конкретан резултат енциклика Orientalium dignitas папе Лава XIII, од следеће године, која се с правом сматра за Magna Carta источних (римо)католичких цркава. Још један резултат овог покрета 1917. године је било оснивање Понтификалног оријенталног института у Риму, који ће имати значај за мој живот, ког тада, наравно, тада нисам био свестан. У међувремену сам открио Русију – што је откриће које ће усмерити моја растућа интелектуална и екуменска интересовања на одређену културу хришћанског Истока. Године 1924, након Споразума у Риги, који је одредио источну границу скоро васпостављене Пољске након Првог светског рата, хиљаде византијских хришћана се обрело унутар пољских граница, са потребом за свештенством. Папа Пије IX je затражио помоћ од језуита , и тако је рођен Missio Оrientalis Дружбе Исусове, којој сам се касније и сâм придружио. Изгнани због Другог светског рата и његових последица, неколико језуита из ове групе је, дошавши на Фордамски универзитет 1949. године, наишло на Руски центар у периоду када су руске студије постајале популарне на америчким универзитетима. Тако сам први пут чуо за ову апостолску службу скројену за моја интересовања. Mоје адолесцентско занесењаштво изродило језапањујући идеал: да отворим нечији ум и срце ка овом великом и многострадалном народу са његовом богатом хришћанском културом, да радим на помирењу Истока и Запада. Одмах сам контактирао језуите руског обреда и почео да гњавим своје надређене да ме приброје овој мисији. Током следеће деценије, мање-више, док сам споро напредовао кроз дуге године језуитског образовања, ,,прождирао“ сам руску књижевност, философију и историју. Достојевски и Соловјев су били далеко од мог почетног сусрета са искушеником из Багдада, али 1956. године моја интересовања су довршила кружни пут када сам придружен мисији у Багдаду. Свет хришћанског Истока, досада знан само кроз књиге, понеку повремену посету православној цркви и пребирању по уметничким радњама у бостонском Бек Беју у потрази за иконама – постао је мој свакодневни живот наредне три године. После деветанестодневног путовања од Хобокена до Бејрута, возили смо кроз планине и преко сада чувене долине Бека до Дамаска, где су каравани Наирн Десерт Транспорт Компаније кренуле једног свежег поподнева на пут преко Велике сиријске пустиње до Месопотамије. Ово путничко предузеће, које су за превоз преко пустиње основала два брата из Аустралије после Првог светског рата, значајно је смањило ризике дугог преласка преко пустиње до Багдада. Огромне, посебно направљене приколице за пустињу које су вукле два дизел трактора, нису били ,,боинзи“, али су биле искорак у односу на камиле. Млазњаци су, претпостављам, одавно заменили Наирн, али прелазак преко пустиње неће бити исти без њих. Око тридесет миља (око 48 км) источно од Дамаска пут се завршавао и одатле се прешло на навигацију према звездама док се караван вијугао 250 миља кроз пустињу, да би се опет вратио на пут код Рутбе, прве пустињске предстраже у Ираку, на пола пута до Багдада. Сам Багдад, баснословна престоница Харуна Ал Рашида, град хиљаду и једне ноћи је сигуран лек за занесењаштво. Настава је почела на Багдадском Колеџу у септембру, да би изненада дошло до прекида пошто су нереди због Багдадског споразума након Суецке кризе довели до тога да се све школе затворе. Искоришћавао сам наметнуту беспосленост да започнем са упознавањем егзотичних литургија ,,мањих Источних цркава“, како их је је Фортеско насловио. Празник или сахрана, венчање или крштење су ме позивали. Са свеском у руци, намерио бих кроз узане, увоњале уличице хришћанског кварта у старом делу граду, до једне од неколико катедрала разбацаних у том лавиринту гета. Тамо бих посматрао, покушавајући да пронађем у мом преводу о чему је тачно трупа ђакона на беми (простор за клир) ,,завијала“, и брижљиво забележим бизарне занимљивости које су ми привукле пажњу – шта год би се чинило да одступа од онога што је требало да раде према мојој, мање-више поузданој, верзији на енглеском. Осећао сам се веома налик професору Евелина Вога на крунисању Хајла Селасија 1930. године, као што је описано у његовој веома забавној књизи Отуђени људи: „Служба је била веома дуга, чак и према оригиналном распореду, а свештенство је успело да је продужи најмање још сат и по преко додељеног времена. Наредних шест дана прославе, требало је да буду поглавито војничке, али сâм церемонијал крунисања био је у рукама Цркве, а они су хтели да га искористе што је више могуће. Псалми, химне и молитве су се низале једна за другом, дуги одељци из Светог Писма су били читани; све то на изумрлом црквеном језику – гизијском. Свеће су паљене једна за другом; завети на крунисању су читани и прихватани под заклетвом; стране дипломате су се мрдале у њиховим неудобним свечаним столицама, бучна свађа је избила око улаза између царске гарде и пратилаца локалног поглавице. Професор В. који је био стручњак надалеко чувен преко Атлантика по познавању коптског обреда, с времена на време би прокоментарисао: ‘..Сада започињу мису’. ‘То је било предложење’. ‘Не, погрешио сам, то је било освећене’. ‘Не, погрешио сам, мислим да је то тајно Јеванђеље’; ‘Не, мора бити Апостол’.’Како занимљиво; не верујем да је миса уопште у питању’. ‘Сада започињу мису’, и тако даље. Сада су епископи почели трапаво да се крећу између постављених инсигнија и увођење је почело. Цару су показивани плашт, орб, мамуза, копље, и на крају, круна. Почасна паљба је испаљена, и маса испред која је заузимала огроман простор је почела да ликује; краљеви коњи су постројени … Унутар павиљона се осетио општи утисак олакшања; све је било веома фино и импресивно… Сада је очигледно дошло време да се крунише краљица и наследник. Уследила је још једна паљба, током које је један абисинијски коњушар поломио два ребра, покушавајући да тимари коња. Али коптски хор је још увек певао; епископи су тада кренули да враћају регалије са одговарајућим молитвама, читањима и химнама. ‘Приметио сам неке веома занимљиве варијације у Канону мисе’, прокоментарисао је професор, ‘посебно у вези са целивом мира’. ‘Онда је Миса почела’.“ Провео сам три године попут тог збуњеног професора, али сам успео да извучем из тога, моју прву, елаборирану публикацију – веома кратак чланак у Jesuit Missions Magazine, насловљен ,,Од Детроита до Зака“, описујући рукоположење за епископа Квас Тума Рајсa, бившег пастора у Детроиту, за халедео-католичког епископа Зака, на курдским висоранима северно од Мосула, на реци Кабур, која раздваја Ирак и Турску. Испрва су ови покушаји били више резлтат моје знатижеље везано за источне обичаје, него ли интересовања за литургичку науку. Оно што ме је на концу усмерило на литургичке студије био је случајан, али судбоносан сусрет у лето 1957. Врућина је дошла, школа се завршила, и још једаред су нас браћа Наирн пребацивали преко пустиње до маронитске семинарије у Газиру, планинском селу које се уздиже изнад залива, северно од Бејрута. Тамо сам по први пут упознао Хуана Матеоса. Невероватна је привилегија имати велике учитеље. Хуан Матеос је један од великих учитеља Литургије нашег доба. Тих дана је још увек био докторанд који је радио истраживање за своју пионирску дисертацију о вечерњим и јутрењима у халдејској традицији. Он је формулисао оно што сам већ почео да опажам из сопственог искуства: да је Литургија душа хришћанског Истока. За некога ко је био тако пасионирано заинтересован за хришћански Исток, као што сам то био ја, тврдио је Матеос, може ли постојати боља врата за улазак у овај свет? Током тог дугог и успореног лета, хладнија јутра сам проводио прождирући француске књиге, укључујући моју прву књигу од Јунгмана. Тих дана језуитске куће француске традиције нису биле чувене по својим водоинсталацијама, али су имале веома богате библиотеке – омаж несамеривој интелектуалној традицији каква је Француска. Недељом бих ишао на маронитску литургију у сеоску цркву, тапкао стопалом у ритму симбола и ритмичног арапског напева, и посматрао. Следеће јесени Матеос је био у Ираку спроводећи истраживање у хришћанским селима и манастирима где се говорио сиријски у околини Мосула, а ја сам ишао возом дуж Тигра да бих се сусрео са њим на Божић. Изишли смо до села и манастира да видимо рукописе које је проучавао; неки од њих су били тикиритски од једне, до тада непознате, месопотамске традиције коју је он открио током свога истраживања. Овде је било истраживање историчара из прве руке; било је као да сам посматрао грнчара за његовим точком, и по први пут сам увидео креативност истраживачког рада. Свет историчара не постоји тако да га свако види. Неко га мора призвати у постојање из безобличних магли прошлости. Матеосов отрежњујући савет, када сам га питао шта би требало да урадим да бих се припремио за проучавање Литургије, био је да научим језике, а онда више језика и коначно, још више језика. Никада нисам добио бољи савет. Ослонити се на превод је осуђивање себе на посматрање стварности из друге руке, преломљену кроз призму туђег ума. Најважнији језик који сам научио тих година, био је, међутим, језик екуменизма. Екуменизам није само покрет. То је начин на који се бива хришћанином. То је нови пут бивствовања научника. Екуменско истраживање је много више од истраживачке објективности, иде много даље од искрености и правичности. Оно настоји да буде безинтересно у раду, служећи ниједној сврси осим истини за којом се трага, ма каква она била. Оно настоји да посматра ствари са туђе тачке гледишта, да озбиљно узме у обзир критику коју други упућују нашој заједници, као и њене историјске грешке и промашаје. Попут преамбуле Духовних вежбиСв. Игњатија, оно тражи да дâ најбољу интерпретацију онога што други ради и каже, да баци светло критике равномерно на промашаје сопствене Цркве, као и на промашаје других. Укратко, оно тражи да хришћанску љубав пренесе на поље истраживања, и то је неумољив непријатељ свих облика верског фанатизма, нетрпељивости, тенденциозног извештавања, и неискрених поређења која супротстављају неостварене идеале једне Цркве са далеко од идеалном ситуацијама нечије друге Цркве. Екуменизму сам се учио читајући часописе Eastern Churches, Irenikon иIstina, број за бројем. Ови католички часописи су православни Исток третирали са правичношћу и љубављу. Научном екуменизму сам се учио читајући Франсиса Дворника, католичког свештеника чији су беспрекорни истраживачки рад и смирена објективност рехабилитовали патријарха Фотија и отворено изложили удео Рима у отуђивању Истока и Запада, које је кулминирало у догађајима из 1054. године. Маја 1959. године сам се вратио са Блиског Истока после застрашујуће године метежа и грађанских сукоба после револуције од 14. маја 1959, и неупарени делови моје слагалице су почели да се склапају. Стекао сам титулу мастера из руског на Фордаму, а онда сам започео студије теологије на Вестон Колеџу 1960. Године 1962. сам био пребачен из мисије у Ираку у руске мисије, примио потребне документе за промену обреда из Рима, и био рукоположен за ђакона према словено-византијском обреду исте године, а за презвитера 1963. Коцка је била бачена, пут изабран, настројење успостављено. Остало је било питање учења заната, које сам савладао у Риму, живећи као алумни Руског колеџа и учећи под менторством Хуана Матеоса на Оријенталном институту. Након што сам стека титулу доктора крајем 1970, отишао сам у Белгију на постдокторске студије оријенталних језика на Универзитету у Лувену. Већ је била 1973, а ја сам имао преко четрдесет година, осећајући се касно призваним у овај посао са литургијом. * Други део текста биће објављен 15.11.2018. http://teologija.net/moj-zivot-sa-liturgijom-i/
  13. Хвала вам, моја браћо и сестре, за ову награду. Бити награђен од својих вршњака је засигурно највећа могућа награда. Она крунише задовољство које осећам сваког дана мога живота, јер не могу да замислим ништа друго толико испуњавајуће од проучавања како су људи богослужили Богу кроз векове. Морам признати да сам се доста премишљао о томе коју од традиционалних позиција да заузмем када будем говорио о части коју ми чините. Међу различитим расположења које сам препознао код својих славних претходника, Überlieferung и Aufgabe, односно анамнетичка и паренетичка су, чини се, превлађивале, а не видим ниједан разлог да напустим традицију. Анамнеза (грч. сећање) је међутим представљала проблем. Чепркајући на тавану своје прошлости, изналазио сам мало разлога да помешам своју биографију са историјом спасења, или чак литургијском историјом. Никада нисам чуо реч ,,Литургија“ док нисам приступио језуитима августа 1949. Наравно, ишао сам у цркву, али као Молијеров Господин Журден, који није знао да је говорио прозу, тако ни ја нисам знао да је то што се служило у цркви, била Литургија. Било је то тако да сам у језуитском искушеништву први пут научио о двема стварима које ће обележити будући ток мога живота: литургијском покрету и Missio Orientalis Дружбе Исусове. О литургијском покрету сам чуо од колеге искушеника који је потпао под утицај Вилијама Леонарда са Бостонског колеџа, а реч ,,Литургија“ је ушла у мој речник по први пут. Прибавио сам дневни мисал, а касније и Малу службу Благословене Дјеве, на латинском наравно, која ће бити моја дневна молитва годинама. Али сам и даље био далеко од било каквог професионалног интересовања за Литургију. То ми чак није био ни хоби. Само сам покушавао да учествујем у богослужењу на начин за који су боље упућени људи сматрали да је правилан. Моје горуће интересовање је лежало другде. Мој ум је одувек био ,,туриста“. Као детету омиљена књига ми је била од Књига чуда (Book of Marvels) Ричарда Халибортона, која је набрајала светска чуда од пирамида до Кремља, и од Свете Софије до Симонопетре, манастира на стрмим литицама на Светој Гори. Други народи и други путеви су ме привлачили, У искушеништву са мном био је искушеник из баснословне Месопотамије, наш први призвани из Мисије провинције Нове Енглеске у Багдаду, на обалама Тигра. Он је био (римо)католик сиро-антиохиојског типа. Нисам знао да је постојала таква ствар. Како сам могао да будем служитељ своје Цркве ако сам толико мало знао о томе? (Тек касније сам сазнао да такво незнање није никаква задршка). Прочитао сам књигу есеја насловљену Источне гране Католичке цркве, затим Источна католичка црква Доналда Атвотера, а Хришћанство без по муке из 1949. постало је моја прва љубав и врата кроз која ми се отворио свет хришћанске Литургије, којом ћу се касније бавити у мом животу. Моје интересовање, које је започело као интелектуална радозналост, ускоро је било подстакнуто бесом и постиђеношћу. Био сам постиђен својом кратковидом визуром хришћанства коју сам имао, и још више својим наивним и ,,секташким“ погледом на историју и врлине своје Цркве. Био сам огорчен како су источни хришћани у општењу са Римокатоличком црквом били третирани. Био сам узбуђен њиховом дугом борбом за ослобођење која је кулминирала Међународним евхаристијским конгресом у Јерусалиму, из 1893, чији је први конкретан резултат енциклика Orientalium dignitas папе Лава XIII, од следеће године, која се с правом сматра за Magna Carta источних (римо)католичких цркава. Још један резултат овог покрета 1917. године је било оснивање Понтификалног оријенталног института у Риму, који ће имати значај за мој живот, ког тада, наравно, тада нисам био свестан. У међувремену сам открио Русију – што је откриће које ће усмерити моја растућа интелектуална и екуменска интересовања на одређену културу хришћанског Истока. Године 1924, након Споразума у Риги, који је одредио источну границу скоро васпостављене Пољске након Првог светског рата, хиљаде византијских хришћана се обрело унутар пољских граница, са потребом за свештенством. Папа Пије IX je затражио помоћ од језуита , и тако је рођен Missio Оrientalis Дружбе Исусове, којој сам се касније и сâм придружио. Изгнани због Другог светског рата и његових последица, неколико језуита из ове групе је, дошавши на Фордамски универзитет 1949. године, наишло на Руски центар у периоду када су руске студије постајале популарне на америчким универзитетима. Тако сам први пут чуо за ову апостолску службу скројену за моја интересовања. Mоје адолесцентско занесењаштво изродило језапањујући идеал: да отворим нечији ум и срце ка овом великом и многострадалном народу са његовом богатом хришћанском културом, да радим на помирењу Истока и Запада. Одмах сам контактирао језуите руског обреда и почео да гњавим своје надређене да ме приброје овој мисији. Током следеће деценије, мање-више, док сам споро напредовао кроз дуге године језуитског образовања, ,,прождирао“ сам руску књижевност, философију и историју. Достојевски и Соловјев су били далеко од мог почетног сусрета са искушеником из Багдада, али 1956. године моја интересовања су довршила кружни пут када сам придружен мисији у Багдаду. Свет хришћанског Истока, досада знан само кроз књиге, понеку повремену посету православној цркви и пребирању по уметничким радњама у бостонском Бек Беју у потрази за иконама – постао је мој свакодневни живот наредне три године. После деветанестодневног путовања од Хобокена до Бејрута, возили смо кроз планине и преко сада чувене долине Бека до Дамаска, где су каравани Наирн Десерт Транспорт Компаније кренуле једног свежег поподнева на пут преко Велике сиријске пустиње до Месопотамије. Ово путничко предузеће, које су за превоз преко пустиње основала два брата из Аустралије после Првог светског рата, значајно је смањило ризике дугог преласка преко пустиње до Багдада. Огромне, посебно направљене приколице за пустињу које су вукле два дизел трактора, нису били ,,боинзи“, али су биле искорак у односу на камиле. Млазњаци су, претпостављам, одавно заменили Наирн, али прелазак преко пустиње неће бити исти без њих. Око тридесет миља (око 48 км) источно од Дамаска пут се завршавао и одатле се прешло на навигацију према звездама док се караван вијугао 250 миља кроз пустињу, да би се опет вратио на пут код Рутбе, прве пустињске предстраже у Ираку, на пола пута до Багдада. Сам Багдад, баснословна престоница Харуна Ал Рашида, град хиљаду и једне ноћи је сигуран лек за занесењаштво. Настава је почела на Багдадском Колеџу у септембру, да би изненада дошло до прекида пошто су нереди због Багдадског споразума након Суецке кризе довели до тога да се све школе затворе. Искоришћавао сам наметнуту беспосленост да започнем са упознавањем егзотичних литургија ,,мањих Источних цркава“, како их је је Фортеско насловио. Празник или сахрана, венчање или крштење су ме позивали. Са свеском у руци, намерио бих кроз узане, увоњале уличице хришћанског кварта у старом делу граду, до једне од неколико катедрала разбацаних у том лавиринту гета. Тамо бих посматрао, покушавајући да пронађем у мом преводу о чему је тачно трупа ђакона на беми (простор за клир) ,,завијала“, и брижљиво забележим бизарне занимљивости које су ми привукле пажњу – шта год би се чинило да одступа од онога што је требало да раде према мојој, мање-више поузданој, верзији на енглеском. Осећао сам се веома налик професору Евелина Вога на крунисању Хајла Селасија 1930. године, као што је описано у његовој веома забавној књизи Отуђени људи: „Служба је била веома дуга, чак и према оригиналном распореду, а свештенство је успело да је продужи најмање још сат и по преко додељеног времена. Наредних шест дана прославе, требало је да буду поглавито војничке, али сâм церемонијал крунисања био је у рукама Цркве, а они су хтели да га искористе што је више могуће. Псалми, химне и молитве су се низале једна за другом, дуги одељци из Светог Писма су били читани; све то на изумрлом црквеном језику – гизијском. Свеће су паљене једна за другом; завети на крунисању су читани и прихватани под заклетвом; стране дипломате су се мрдале у њиховим неудобним свечаним столицама, бучна свађа је избила око улаза између царске гарде и пратилаца локалног поглавице. Професор В. који је био стручњак надалеко чувен преко Атлантика по познавању коптског обреда, с времена на време би прокоментарисао: ‘..Сада започињу мису’. ‘То је било предложење’. ‘Не, погрешио сам, то је било освећене’. ‘Не, погрешио сам, мислим да је то тајно Јеванђеље’; ‘Не, мора бити Апостол’.’Како занимљиво; не верујем да је миса уопште у питању’. ‘Сада започињу мису’, и тако даље. Сада су епископи почели трапаво да се крећу између постављених инсигнија и увођење је почело. Цару су показивани плашт, орб, мамуза, копље, и на крају, круна. Почасна паљба је испаљена, и маса испред која је заузимала огроман простор је почела да ликује; краљеви коњи су постројени … Унутар павиљона се осетио општи утисак олакшања; све је било веома фино и импресивно… Сада је очигледно дошло време да се крунише краљица и наследник. Уследила је још једна паљба, током које је један абисинијски коњушар поломио два ребра, покушавајући да тимари коња. Али коптски хор је још увек певао; епископи су тада кренули да враћају регалије са одговарајућим молитвама, читањима и химнама. ‘Приметио сам неке веома занимљиве варијације у Канону мисе’, прокоментарисао је професор, ‘посебно у вези са целивом мира’. ‘Онда је Миса почела’.“ Провео сам три године попут тог збуњеног професора, али сам успео да извучем из тога, моју прву, елаборирану публикацију – веома кратак чланак у Jesuit Missions Magazine, насловљен ,,Од Детроита до Зака“, описујући рукоположење за епископа Квас Тума Рајсa, бившег пастора у Детроиту, за халедео-католичког епископа Зака, на курдским висоранима северно од Мосула, на реци Кабур, која раздваја Ирак и Турску. Испрва су ови покушаји били више резлтат моје знатижеље везано за источне обичаје, него ли интересовања за литургичку науку. Оно што ме је на концу усмерило на литургичке студије био је случајан, али судбоносан сусрет у лето 1957. Врућина је дошла, школа се завршила, и још једаред су нас браћа Наирн пребацивали преко пустиње до маронитске семинарије у Газиру, планинском селу које се уздиже изнад залива, северно од Бејрута. Тамо сам по први пут упознао Хуана Матеоса. Невероватна је привилегија имати велике учитеље. Хуан Матеос је један од великих учитеља Литургије нашег доба. Тих дана је још увек био докторанд који је радио истраживање за своју пионирску дисертацију о вечерњим и јутрењима у халдејској традицији. Он је формулисао оно што сам већ почео да опажам из сопственог искуства: да је Литургија душа хришћанског Истока. За некога ко је био тако пасионирано заинтересован за хришћански Исток, као што сам то био ја, тврдио је Матеос, може ли постојати боља врата за улазак у овај свет? Током тог дугог и успореног лета, хладнија јутра сам проводио прождирући француске књиге, укључујући моју прву књигу од Јунгмана. Тих дана језуитске куће француске традиције нису биле чувене по својим водоинсталацијама, али су имале веома богате библиотеке – омаж несамеривој интелектуалној традицији каква је Француска. Недељом бих ишао на маронитску литургију у сеоску цркву, тапкао стопалом у ритму симбола и ритмичног арапског напева, и посматрао. Следеће јесени Матеос је био у Ираку спроводећи истраживање у хришћанским селима и манастирима где се говорио сиријски у околини Мосула, а ја сам ишао возом дуж Тигра да бих се сусрео са њим на Божић. Изишли смо до села и манастира да видимо рукописе које је проучавао; неки од њих су били тикиритски од једне, до тада непознате, месопотамске традиције коју је он открио током свога истраживања. Овде је било истраживање историчара из прве руке; било је као да сам посматрао грнчара за његовим точком, и по први пут сам увидео креативност истраживачког рада. Свет историчара не постоји тако да га свако види. Неко га мора призвати у постојање из безобличних магли прошлости. Матеосов отрежњујући савет, када сам га питао шта би требало да урадим да бих се припремио за проучавање Литургије, био је да научим језике, а онда више језика и коначно, још више језика. Никада нисам добио бољи савет. Ослонити се на превод је осуђивање себе на посматрање стварности из друге руке, преломљену кроз призму туђег ума. Најважнији језик који сам научио тих година, био је, међутим, језик екуменизма. Екуменизам није само покрет. То је начин на који се бива хришћанином. То је нови пут бивствовања научника. Екуменско истраживање је много више од истраживачке објективности, иде много даље од искрености и правичности. Оно настоји да буде безинтересно у раду, служећи ниједној сврси осим истини за којом се трага, ма каква она била. Оно настоји да посматра ствари са туђе тачке гледишта, да озбиљно узме у обзир критику коју други упућују нашој заједници, као и њене историјске грешке и промашаје. Попут преамбуле Духовних вежбиСв. Игњатија, оно тражи да дâ најбољу интерпретацију онога што други ради и каже, да баци светло критике равномерно на промашаје сопствене Цркве, као и на промашаје других. Укратко, оно тражи да хришћанску љубав пренесе на поље истраживања, и то је неумољив непријатељ свих облика верског фанатизма, нетрпељивости, тенденциозног извештавања, и неискрених поређења која супротстављају неостварене идеале једне Цркве са далеко од идеалном ситуацијама нечије друге Цркве. Екуменизму сам се учио читајући часописе Eastern Churches, Irenikon иIstina, број за бројем. Ови католички часописи су православни Исток третирали са правичношћу и љубављу. Научном екуменизму сам се учио читајући Франсиса Дворника, католичког свештеника чији су беспрекорни истраживачки рад и смирена објективност рехабилитовали патријарха Фотија и отворено изложили удео Рима у отуђивању Истока и Запада, које је кулминирало у догађајима из 1054. године. Маја 1959. године сам се вратио са Блиског Истока после застрашујуће године метежа и грађанских сукоба после револуције од 14. маја 1959, и неупарени делови моје слагалице су почели да се склапају. Стекао сам титулу мастера из руског на Фордаму, а онда сам започео студије теологије на Вестон Колеџу 1960. Године 1962. сам био пребачен из мисије у Ираку у руске мисије, примио потребне документе за промену обреда из Рима, и био рукоположен за ђакона према словено-византијском обреду исте године, а за презвитера 1963. Коцка је била бачена, пут изабран, настројење успостављено. Остало је било питање учења заната, које сам савладао у Риму, живећи као алумни Руског колеџа и учећи под менторством Хуана Матеоса на Оријенталном институту. Након што сам стека титулу доктора крајем 1970, отишао сам у Белгију на постдокторске студије оријенталних језика на Универзитету у Лувену. Већ је била 1973, а ја сам имао преко четрдесет година, осећајући се касно призваним у овај посао са литургијом. * Други део текста биће објављен 15.11.2018. http://teologija.net/moj-zivot-sa-liturgijom-i/ View full Странице
  14. Отац Милосав ће најпре од 17 часова служити молебни канон Светом деспоту Стeфaну Српском испред иконе и кивота са честицом моштију Светог деспота у самом храму, а од 18 часова сабранима ће представити своју књигу. Извор: Српска Православна Црква
  15. На духовном сабрању 23. октобра 2018. године у Вазнесењској цркви у центру Београда, протојереј-ставрофор Милосав Радојевић, некадашњи парох те цркве, а данас духовник у манастиру Ваведења Пресвете Богородице на Сењаку и у болници Свети Сава, представиће своју књигу беседа под називом Из смрти у живот. Отац Милосав ће најпре од 17 часова служити молебни канон Светом деспоту Стeфaну Српском испред иконе и кивота са честицом моштију Светог деспота у самом храму, а од 18 часова сабранима ће представити своју књигу. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  16. У бесједи након богослужења Митрополит Амфилкохи је је рекао да се у овом животу молимо Господу да нам подари познање истине, а у оном вјечном да нам подари живот вјечни. „Само они који овдје познају истину, они ће се са њом срести и у вјечности. Који се овдје причесте онога хљеба живота који силази с неба, и који од њега једу, они ће се срести и са оним који сједи с десне стране Бога и Оца са својим тијелом, призивајући свако људско биће, створено по лику и по подобију Божјем, да се присаједини Њему“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је данашњи догађај у Шкаљаримо једно од чуда Божјих. „Саво, који је прије осамдесет година отишао одавде, и који се упокојио прије седамдесет и пет година, ево га вратио се назад, вратио се и своме Ристу, попу, вратио се Милици, вратио се и Олги, своме потомству. Зар то није чудо“, рекао је Владика. Истакао је да је то чудо спојено са једним другим чудом – устоличењем првога Епископа из нашега народа и наше Цркве у Латинској Америци – Владике Кирила (Бојовића). „Његово устоличење је и било повод да унук Савов оде у Аргентину и да нађе земне остатке свога ђеда и да их донесе да их данас овдје цјеливамо и похранимо у овоме гробљу. Многи су прије и послије њега отишли у те крајеве и тамо су остали и остаће до судњега дана. Али Бог је хтио, јер је Саво очевидно имао нешто изузетно што је учинио, да га врати овдје његовима. Увјерен сам да се он радује на небесима и да грли овдје кости свога сина Риста, своје супруге и своје снахе, а да се грли заједно са њима на небесима“, казао је он. Владика је рекао да је Саво Кривокапић познао овдје на земљи истину Божју. „И удостојио се вјечнога и непролазнога живота, заједно са својим потомством“, казао је Митрополит Амфилохије. Савов унук протојереј-ставрофор Миомчило Кривокапић, aрхијерејски протопрезвитер которски је након сахране ђедових земних остатака захвалио свима који су помогли да се они пренесу из Аргентине у Котор. „Посебно морам да се захвалим Мишу Стевановом Кривокапићу који је помогао у проналажењу гроба. Али, радост је била највећа у томе што је заиста све кренуло онога дана када је било устоличење Владике Кирила. Тада је све кренуло. Јесте адвокат био припремио много тога. Али, не би све то тако једноставно прошло, и у администрацији, и у граду Рохас, и у амбасади, и посебно на аеродрому. Хвала Богу, десило се чудо, као што и Миттрополит рече и ђедове су кости дошле заједно с нама, и ево сад су положене поред његове супруге Милице, поред сина попа Риста и попадије Олге“, казао је прота Момчило Кривокапић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством заупокојену службу Божију у цркви Покрова Пресвете Богородице у которском насељу Шкаљари поводом преноса земних остатака Сава Кривокапића седамдесет и пет година након упокојења из Аргентине у Отаџбину. Звучни запис беседе У бесједи након богослужења Митрополит Амфилкохи је је рекао да се у овом животу молимо Господу да нам подари познање истине, а у оном вјечном да нам подари живот вјечни. „Само они који овдје познају истину, они ће се са њом срести и у вјечности. Који се овдје причесте онога хљеба живота који силази с неба, и који од њега једу, они ће се срести и са оним који сједи с десне стране Бога и Оца са својим тијелом, призивајући свако људско биће, створено по лику и по подобију Божјем, да се присаједини Њему“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је данашњи догађај у Шкаљаримо једно од чуда Божјих. „Саво, који је прије осамдесет година отишао одавде, и који се упокојио прије седамдесет и пет година, ево га вратио се назад, вратио се и своме Ристу, попу, вратио се Милици, вратио се и Олги, своме потомству. Зар то није чудо“, рекао је Владика. Истакао је да је то чудо спојено са једним другим чудом – устоличењем првога Епископа из нашега народа и наше Цркве у Латинској Америци – Владике Кирила (Бојовића). „Његово устоличење је и било повод да унук Савов оде у Аргентину и да нађе земне остатке свога ђеда и да их донесе да их данас овдје цјеливамо и похранимо у овоме гробљу. Многи су прије и послије њега отишли у те крајеве и тамо су остали и остаће до судњега дана. Али Бог је хтио, јер је Саво очевидно имао нешто изузетно што је учинио, да га врати овдје његовима. Увјерен сам да се он радује на небесима и да грли овдје кости свога сина Риста, своје супруге и своје снахе, а да се грли заједно са њима на небесима“, казао је он. Владика је рекао да је Саво Кривокапић познао овдје на земљи истину Божју. „И удостојио се вјечнога и непролазнога живота, заједно са својим потомством“, казао је Митрополит Амфилохије. Савов унук протојереј-ставрофор Миомчило Кривокапић, aрхијерејски протопрезвитер которски је након сахране ђедових земних остатака захвалио свима који су помогли да се они пренесу из Аргентине у Котор. „Посебно морам да се захвалим Мишу Стевановом Кривокапићу који је помогао у проналажењу гроба. Али, радост је била највећа у томе што је заиста све кренуло онога дана када је било устоличење Владике Кирила. Тада је све кренуло. Јесте адвокат био припремио много тога. Али, не би све то тако једноставно прошло, и у администрацији, и у граду Рохас, и у амбасади, и посебно на аеродрому. Хвала Богу, десило се чудо, као што и Миттрополит рече и ђедове су кости дошле заједно с нама, и ево сад су положене поред његове супруге Милице, поред сина попа Риста и попадије Олге“, казао је прота Момчило Кривокапић. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  18. Раније данас из УПЦ је саопштено да су радикали из „Десног сектора“ заузели храм канонске Украјинске православне цркве у Ивано-франковској области. Инцидент се догодио око 13 часова у селу Богородчани. Нападу је изложен храм Свете Тројице. Националисти су поломили царске двери, разбили прозоре и претукли вјернике. „То је жалосна најава могућности трагичног развоја догађаја на Украјини у случају буде ли се мијешање државних органа у унутарцрквени живот продужило. Уколико се политика буде мијешала у живот вјерника, могуће су тешке последице у читавој Украјини“, казао је Блашов. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. Напад радикала на храм у Ивано-франковској области показује шта се може изродити на територији читаве Украјине уколико власт настави да се мијеша у унутарцрквени живот, изјавио је замјеник шефа Одјела за спољне црквене везе Московског патријархата протојереј Николај Балашов. Раније данас из УПЦ је саопштено да су радикали из „Десног сектора“ заузели храм канонске Украјинске православне цркве у Ивано-франковској области. Инцидент се догодио око 13 часова у селу Богородчани. Нападу је изложен храм Свете Тројице. Националисти су поломили царске двери, разбили прозоре и претукли вјернике. „То је жалосна најава могућности трагичног развоја догађаја на Украјини у случају буде ли се мијешање државних органа у унутарцрквени живот продужило. Уколико се политика буде мијешала у живот вјерника, могуће су тешке последице у читавој Украјини“, казао је Блашов. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  20. У оквиру трећег Фестивала хришћанске културе, који се по благослов Његовог Преосвештенства Епископа тимочког Илариона одржава у Зајечару, презвитер Марко Пајчин, настојатељ храма Свете Тројице у Неготину одржао је предавање на тему "Живот и дело митрополита Михаила". Благодарећи информативној служби Епархије тимочке доносимо видео запис предавања. View full Странице
  21. Предавање Његовог Преосвештенства умировљеног Епископа захумско-херцеговачког и приморског др Атанасија (Јевтића) на тему „Духовни живот у Срба“. Владика Атанасије је предавање одржао 20. септембра 2018. године у Позоришту „Зоран Радмиловић“ у Зајечару, у оквиру Фестивала хришћанске културе. Благодарећи информативној служби Епархије тимочке доносимо видео запис предавања. View full Странице
  22. Испред храма, Епископ Фотије је служио парастос код споменика најмлађем погинулом борцу Војске Републике Српске Споменку Гостићу, као и за све који су дали живот за одбрану Српске поручивши "да је правда Божија вјечна, а ријеч Божија истина". Вјенце на споменик су положили замјеник министра одбране БиХ Борис Јеринић, градоначелник Добоја Обрен Петровић, начелник општине Петрово Озрен Петковић, предсједник Борачке организације Добој Перо Тубић и делегација добојског СДС-а. Прије парастоса улицама Добоја прошла је Литија, а кумови Спомен-храма Рођења Пресвете Богородице за наредну годину су Цвијета Божић и Рајка Радић. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  23. У Добоју је данас прослављена слава Саборног спомен-храма Рођења Пресвете Богородице, а свету архијерејску Литургију је служио Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије уз саслужење више свештеника. У току Литургије Епископ Фотије је рукоположио у чин ђакона Дејана Кнежевића, вјероучитеља из Добоја. Испред храма, Епископ Фотије је служио парастос код споменика најмлађем погинулом борцу Војске Републике Српске Споменку Гостићу, као и за све који су дали живот за одбрану Српске поручивши "да је правда Божија вјечна, а ријеч Божија истина". Вјенце на споменик су положили замјеник министра одбране БиХ Борис Јеринић, градоначелник Добоја Обрен Петровић, начелник општине Петрово Озрен Петковић, предсједник Борачке организације Добој Перо Тубић и делегација добојског СДС-а. Прије парастоса улицама Добоја прошла је Литија, а кумови Спомен-храма Рођења Пресвете Богородице за наредну годину су Цвијета Божић и Рајка Радић. Извор: Епархија зворничко-тузланска View full Странице
×